Blogovi

Pretraži blogove

 

Kategorije

User's Tags

468 blogs
  • 05 Sep 2014
    Naučio sam
      Naučio sam...Kada si zaljubljen, to se vidi. Naučio sam...Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim. Naučio sam...Bog nije sve učinio u jednom danu.Zašto mislim da ja mogu? Naučio sam...Kada mi samo jedna osoba kaže"ulepšao si mi dan"...onda je moj dan nešto sasvim drugo. Naučio sam...Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Naučio sam...Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam...Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da sebi pomogne na drugi način. Naučio sam...Da nikada ne smeš reći ”ne” poklonu deteta. Naučio sam...Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati. Naučio sam...Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje. Naučio sam...Da činjenice ne mijenjam, ako ih ignorišem ili izbegavam. Naučio sam...Da su najjednostavnije šetnje u letnim večerima s mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Naučio sam...Da se novcem ne mogu kupiti čast i status. Naučio sam...Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati. Naučio sam...Najlakši način da, kao osoba rastem, jeste da se okružim ljudima koji su pametniji od mene. Naučio sam...Da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom. Naučio sam...Da je život težak i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji. Naučio sam...Ako naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde. Naučio sam...Da niko nije perfektan, dok se ne zaljubiš u njega. Naučio sam...Da dobre prilike nikada nisu izgubljene;neko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš. Naučio sam...Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati sta ću napraviti u vezi toga. Naučio sam...Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane. Naučio sam...Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se penješ ka vrhu. Naučio sam...Što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti. Naučio sam...Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi biti cenjen i voljen. Naučio sam..Da je dobro davati savet samo u dva slučaja:kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti. Naučio sam...Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju. .............. tako malo reči, a tako puno rečeno.... RAZMISLITE.........  
    2353 Objavio/la DrPriroda
  • By DrPriroda
    Naučio sam
      Naučio sam...Kada si zaljubljen, to se vidi. Naučio sam...Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim. Naučio sam...Bog nije sve učinio u jednom danu.Zašto mislim da ja mogu? Naučio sam...Kada mi samo jedna osoba kaže"ulepšao si mi dan"...onda je moj dan nešto sasvim drugo. Naučio sam...Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Naučio sam...Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam...Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da sebi pomogne na drugi način. Naučio sam...Da nikada ne smeš reći ”ne” poklonu deteta. Naučio sam...Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati. Naučio sam...Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje. Naučio sam...Da činjenice ne mijenjam, ako ih ignorišem ili izbegavam. Naučio sam...Da su najjednostavnije šetnje u letnim večerima s mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Naučio sam...Da se novcem ne mogu kupiti čast i status. Naučio sam...Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati. Naučio sam...Najlakši način da, kao osoba rastem, jeste da se okružim ljudima koji su pametniji od mene. Naučio sam...Da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom. Naučio sam...Da je život težak i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji. Naučio sam...Ako naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde. Naučio sam...Da niko nije perfektan, dok se ne zaljubiš u njega. Naučio sam...Da dobre prilike nikada nisu izgubljene;neko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš. Naučio sam...Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati sta ću napraviti u vezi toga. Naučio sam...Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane. Naučio sam...Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se penješ ka vrhu. Naučio sam...Što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti. Naučio sam...Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi biti cenjen i voljen. Naučio sam..Da je dobro davati savet samo u dva slučaja:kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti. Naučio sam...Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju. .............. tako malo reči, a tako puno rečeno.... RAZMISLITE.........  
    Sep 05, 2014 2353
  • 04 Sep 2014
    Priča o irceru starom
    Тхе чупко бенд vam predstavlja... odu irceru... napisano tamo devedesetih....idemo.. lagano.. a-mol.... i bez suza molim.. stiskavac.. može, al da ne vide opovi... Znatel' pricu o irceru starom meni su je poslali imejlom kazu da je brzo pis'o nije mrdo, nije dis'o diskutanta takvog vise nema     Otac mu je bio los softveras hranio je ircera jedinca mati mu je bila crna hitra , nezna, kao srna osmeh bese boja njenog lica.   Imao je nekol'ko pi- sija jedan laptop u wc-u da se nadje internet je zajahao kad je treb'o nije stao bez tog cuda zivet nije znao.   Surfao je bez prestanka nema noci, nema danka a da nije isheklao koju. Surfao je braco draga od nemila do nedraga isfurao ircer pamet svoju Misa im'o, macku im'o nije.     Voleo je lepu al daleku uz'o bi je samo da je znao voles jednom na tom svetu dal na javi il' na netu to ne bira hardver nego srce.  Sve se nad'o da ce ljubav proci zanavek je promenio mrezu, venc'o facu s diskusije neku Miru iz Cuprije pre toga je nikad vid'o nije.                   Surfao je sa poletomjedrio je sajber svetomtrosio je brzo bajt do bajta.Surfao je gore, dolemislio da svi ga volenema toga nijednog sajtagde se ircer nije pojavljivo. Navuk'o se nije proslo mnogodusu svoju vindovsu je prod'onapusti ga cak i Miranasla ruku da je diranasla dripca da je formatira. Mlad je kazu bio i kad je rikn'osred ripleja nekom diskutantuenter dugme zakazalomonitorce posustalo        al' jos pamte njegov zadnji topik: " dzaba bilo braco dragaod nemila do nedragadzaba bilo chatova, dugmicadzaba dobre tastaturedzaba sajber avanturedzaba bilo erotskih filmica.KADA NISAM S ONOM KOJOJ KUCAMKADA NISAM S ONOM KOJOJ KUCAM" Znatel' pricu o irceru starommeni su je poslali imejlomdiskutanti slicni njemukada razmisle o svemukazu da je bio....u problemu...... .......................................................kraj...... sad može aplauzzzzzzzzzzzz........................
    2863 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Priča o irceru starom
    Тхе чупко бенд vam predstavlja... odu irceru... napisano tamo devedesetih....idemo.. lagano.. a-mol.... i bez suza molim.. stiskavac.. može, al da ne vide opovi... Znatel' pricu o irceru starom meni su je poslali imejlom kazu da je brzo pis'o nije mrdo, nije dis'o diskutanta takvog vise nema     Otac mu je bio los softveras hranio je ircera jedinca mati mu je bila crna hitra , nezna, kao srna osmeh bese boja njenog lica.   Imao je nekol'ko pi- sija jedan laptop u wc-u da se nadje internet je zajahao kad je treb'o nije stao bez tog cuda zivet nije znao.   Surfao je bez prestanka nema noci, nema danka a da nije isheklao koju. Surfao je braco draga od nemila do nedraga isfurao ircer pamet svoju Misa im'o, macku im'o nije.     Voleo je lepu al daleku uz'o bi je samo da je znao voles jednom na tom svetu dal na javi il' na netu to ne bira hardver nego srce.  Sve se nad'o da ce ljubav proci zanavek je promenio mrezu, venc'o facu s diskusije neku Miru iz Cuprije pre toga je nikad vid'o nije.                   Surfao je sa poletomjedrio je sajber svetomtrosio je brzo bajt do bajta.Surfao je gore, dolemislio da svi ga volenema toga nijednog sajtagde se ircer nije pojavljivo. Navuk'o se nije proslo mnogodusu svoju vindovsu je prod'onapusti ga cak i Miranasla ruku da je diranasla dripca da je formatira. Mlad je kazu bio i kad je rikn'osred ripleja nekom diskutantuenter dugme zakazalomonitorce posustalo        al' jos pamte njegov zadnji topik: " dzaba bilo braco dragaod nemila do nedragadzaba bilo chatova, dugmicadzaba dobre tastaturedzaba sajber avanturedzaba bilo erotskih filmica.KADA NISAM S ONOM KOJOJ KUCAMKADA NISAM S ONOM KOJOJ KUCAM" Znatel' pricu o irceru starommeni su je poslali imejlomdiskutanti slicni njemukada razmisle o svemukazu da je bio....u problemu...... .......................................................kraj...... sad može aplauzzzzzzzzzzzz........................
    Sep 04, 2014 2863
  • 03 Sep 2014
    Lopta
    Devedesete... Presuda i poslednji dani neke već davno zaboravljene zemlje... ili možda i nije zaboravljena? Ovih dana, kada su ponovo aktuelne igre sa loptama, mislima se vraćamo u te dane kada nam je najvažnije pitanje bilo sa koliko razlike će naši košarkaši pobediti.... i svi smo čekali duel titana, susret sa američkim drim timom. Iako do tog susreta nikad nije došlo, svi znamo da bi istorija košarke bila sasvim drugačija, a nama i danas prolaze mislima majstorije jedne od najboljih ekipa svih vremena i prvenstvo Evrope u Rimu 1991 godine kada su prosto samleli sve što se našlo na putu. Najbolja ilustracija moći je čuvena asistencija Sretenovića preko celog terena posle koje Rađa hvata loptu iznad obruča i zakucava Evropu i reprezentaciju Italije, čisto da se zna koje boje su majstori. Tada smo to zvali egzibicijom, a danas znamo da se to zove alejup... da su plavi ostali na broju, moguće da bi neke fraze u košarci danas imale sasvim drugo ime. Legendarni trener Duda Ivković vodio je repku koja i danas izaziva strahopoštovanje: Vlade Divac, Toni Kukoč, Dino Rađa, Žarko Paspalj, Zoran Savić, Predrag Danilović, Aleksandar Đorđević, Velimir Perasović, Jure Zdovc, Arijan Komazec, Zoran Sretenović, Zoran Jovanović.Tog juna 1991 godine redom su u mešalicu upadali Španija, Poljska, Bugarska, Francuska i u finalu već pomenuta Italija. Finale.. kao i mnoga prethodna finala... da li ste se nekad zapitali šta se dešava sa loptama kojima se finala igraju? Lopta kojom se finale u Rimu 1991 igralo, sticajem okolnosti, danas se nalazi u vlasništvu privatnog kolekcionara iz Beograda i uskoro će se naći na aukciji. Na lopti se vide potpisi svih igrača ekipe, kao i naznaka: Peci od prvaka Evrope Rim 91 .. i tako.. dok sećanja na te dane, ipak, polako blede, ova lopta ostaje nemi svedok superiornosti jedne ekipe i paradoksa da jedna zemlja koja skoro da nije ni postojala, suvereno vlada jednim od najpopularnijih sportova na planeti. U godinama koje su sledile i neprekidne šetnje od jedne do druge granice ekstrema, kada je pojam normalno živeti za nas postao samo zaboravljeni stari refren, mi smo predugo čekali, ali ipak dočekali da postanemo noćna mora drim timu, i to na njihovom terenu. u Indijanopolisu su titani pali, uz onaj legendarni komentar voditelja "moraće da pošalju neke bolje", ali to je već neka druga priča... i već neka druga.. LOPTA...     P.S. ukoliko je neko zainteresovan za loptu (cena 2000 e), osoba za kontakt je Dragan, kontakt telefon +381 64 9999 829  
    4453 Objavio/la VolimoNet
  • By VolimoNet
    Lopta
    Devedesete... Presuda i poslednji dani neke već davno zaboravljene zemlje... ili možda i nije zaboravljena? Ovih dana, kada su ponovo aktuelne igre sa loptama, mislima se vraćamo u te dane kada nam je najvažnije pitanje bilo sa koliko razlike će naši košarkaši pobediti.... i svi smo čekali duel titana, susret sa američkim drim timom. Iako do tog susreta nikad nije došlo, svi znamo da bi istorija košarke bila sasvim drugačija, a nama i danas prolaze mislima majstorije jedne od najboljih ekipa svih vremena i prvenstvo Evrope u Rimu 1991 godine kada su prosto samleli sve što se našlo na putu. Najbolja ilustracija moći je čuvena asistencija Sretenovića preko celog terena posle koje Rađa hvata loptu iznad obruča i zakucava Evropu i reprezentaciju Italije, čisto da se zna koje boje su majstori. Tada smo to zvali egzibicijom, a danas znamo da se to zove alejup... da su plavi ostali na broju, moguće da bi neke fraze u košarci danas imale sasvim drugo ime. Legendarni trener Duda Ivković vodio je repku koja i danas izaziva strahopoštovanje: Vlade Divac, Toni Kukoč, Dino Rađa, Žarko Paspalj, Zoran Savić, Predrag Danilović, Aleksandar Đorđević, Velimir Perasović, Jure Zdovc, Arijan Komazec, Zoran Sretenović, Zoran Jovanović.Tog juna 1991 godine redom su u mešalicu upadali Španija, Poljska, Bugarska, Francuska i u finalu već pomenuta Italija. Finale.. kao i mnoga prethodna finala... da li ste se nekad zapitali šta se dešava sa loptama kojima se finala igraju? Lopta kojom se finale u Rimu 1991 igralo, sticajem okolnosti, danas se nalazi u vlasništvu privatnog kolekcionara iz Beograda i uskoro će se naći na aukciji. Na lopti se vide potpisi svih igrača ekipe, kao i naznaka: Peci od prvaka Evrope Rim 91 .. i tako.. dok sećanja na te dane, ipak, polako blede, ova lopta ostaje nemi svedok superiornosti jedne ekipe i paradoksa da jedna zemlja koja skoro da nije ni postojala, suvereno vlada jednim od najpopularnijih sportova na planeti. U godinama koje su sledile i neprekidne šetnje od jedne do druge granice ekstrema, kada je pojam normalno živeti za nas postao samo zaboravljeni stari refren, mi smo predugo čekali, ali ipak dočekali da postanemo noćna mora drim timu, i to na njihovom terenu. u Indijanopolisu su titani pali, uz onaj legendarni komentar voditelja "moraće da pošalju neke bolje", ali to je već neka druga priča... i već neka druga.. LOPTA...     P.S. ukoliko je neko zainteresovan za loptu (cena 2000 e), osoba za kontakt je Dragan, kontakt telefon +381 64 9999 829  
    Sep 03, 2014 4453
  • 01 Sep 2014
    Prvi dan u školi
    Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    5501 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Prvi dan u školi
    Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    Sep 01, 2014 5501
  • 26 Aug 2014
    Ruka nade
    Hladnih januarskih dana 2002 godine, pojavile su se slike koje nikog nisu ostavile ravnodusnim. Prica koja sledi može na neki način biti oda životu. Samuel Armas, beba od 21 meseca, imala je dijagnozu koja nije davala šanse da preživi van materice. U pitanju je bila neka vrsta razdvojenosti kičme. Posle brojnih pregleda, dr Bruner iz Univerzitetskog medicinskog centra Vanderbilt, Nešvil, država Tenesi, odlučio je da izvete hiruški zahvat dok je beba još bila u materici, i na taj način pokuša da spasi život bebi. Za vreme intervencije, hirurg je uradio normalan carski rez, izvukao matericu i na njoj napravio rez kroz koji je operisao malog Samuela. U trenutku kada je hirurg već završavao intervenciju, koja se po svim pokazateljima odvijala na zadovoljavajući način, kroz još otvoreni rez, beba je pružila ruku i uhvatila prst zapanjenog doktora. On je ostao skamenjen nekoliko trenutaka, dok je Samuel nastavio da drži prst, što je omogućilo hiruškoj ekipi da ovaj veličanstveni trenutak i fotografiše. Hirurg koji je obavio na hiljade operacija, kasnije je izjavio da je tada preživeo ubedljivo najemocionalniji trenuta svoje profesionalne karijere, kada je Samuel ručicom uhvatio njegov prst, kao da je želeo da mu zahvali za dar života koji je upravo dobio. Verujem da je svako od vas osetio dodir emocija gledajući ove fotorafije... ovaj trenutak je ovekovečen objektivom kamere Majlkal Klaensija (http://michaelclancy.com/)... a da li smo u stanju da osetimo sve one nevidljive ručice koje su kretale ka nama, u znak zahvalnosti, svih ovih godina zahvaljujući na nekim lepim stvarima koje smo učinili, ili svim lepim trenucima koje smo nekome poklonili.. I bez ovih slika, dr Bruner bi svakako bio presrećan, jer Samuel zivi zivotom srećnog deteta...  ... a mi smo, i bez slika koje nikad nisu napravljene, srećni, jer smo mogli da sa nekim podelimo nesto lepo.. Za taj osećaj... i za te trenutke...  vredi živeti :)
    3071 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Ruka nade
    Hladnih januarskih dana 2002 godine, pojavile su se slike koje nikog nisu ostavile ravnodusnim. Prica koja sledi može na neki način biti oda životu. Samuel Armas, beba od 21 meseca, imala je dijagnozu koja nije davala šanse da preživi van materice. U pitanju je bila neka vrsta razdvojenosti kičme. Posle brojnih pregleda, dr Bruner iz Univerzitetskog medicinskog centra Vanderbilt, Nešvil, država Tenesi, odlučio je da izvete hiruški zahvat dok je beba još bila u materici, i na taj način pokuša da spasi život bebi. Za vreme intervencije, hirurg je uradio normalan carski rez, izvukao matericu i na njoj napravio rez kroz koji je operisao malog Samuela. U trenutku kada je hirurg već završavao intervenciju, koja se po svim pokazateljima odvijala na zadovoljavajući način, kroz još otvoreni rez, beba je pružila ruku i uhvatila prst zapanjenog doktora. On je ostao skamenjen nekoliko trenutaka, dok je Samuel nastavio da drži prst, što je omogućilo hiruškoj ekipi da ovaj veličanstveni trenutak i fotografiše. Hirurg koji je obavio na hiljade operacija, kasnije je izjavio da je tada preživeo ubedljivo najemocionalniji trenuta svoje profesionalne karijere, kada je Samuel ručicom uhvatio njegov prst, kao da je želeo da mu zahvali za dar života koji je upravo dobio. Verujem da je svako od vas osetio dodir emocija gledajući ove fotorafije... ovaj trenutak je ovekovečen objektivom kamere Majlkal Klaensija (http://michaelclancy.com/)... a da li smo u stanju da osetimo sve one nevidljive ručice koje su kretale ka nama, u znak zahvalnosti, svih ovih godina zahvaljujući na nekim lepim stvarima koje smo učinili, ili svim lepim trenucima koje smo nekome poklonili.. I bez ovih slika, dr Bruner bi svakako bio presrećan, jer Samuel zivi zivotom srećnog deteta...  ... a mi smo, i bez slika koje nikad nisu napravljene, srećni, jer smo mogli da sa nekim podelimo nesto lepo.. Za taj osećaj... i za te trenutke...  vredi živeti :)
    Aug 26, 2014 3071
  • 25 Aug 2014
    Paradigma
    Postoji neka teorija kako je nastala paradigma...  Grupa naučnika je zatvorila u kavez 5 majmuna i na sredinu kaveza postavila merdevine sa bananama na vrhu. Svaki put kada bi se jedan majmun popeo na merdevine i pojeo banane, naučnici bi ostale majmune polili hladnom vodom! Nakon nekog vremena, svaki put kada bi se neki majmun popeo na merdevine, ostali bi ga pretukli! Kao rezultat toga, posle nekog vremena, ni jedan majmun nije smeo da se popne na merdevine! Naučnici su tada odlučili da zamijene jednog od majmuna. Taj se majmun odmah popeo na merdevine, nakon čega su ga ostali pretukli! Nakon što je nekoliko puta dobio batine, shvatio je da se ne sme penjati na merdevine, iako nije znao razlog! Drugi majmun je zamjenjen i situacija se ponovila. Prvi zamjenjeni majmun ga je takođe pretukao. Isto se dogodilo i sa trećim i sačetvrtim. Na kraju je i peti majmun zamjenjen! Tada je ostalo 5 majmuna koji nisu nikada polivani hladnom vodom, a ipak su uvek premlatili onoga koji bi se pokušao popeti uz merdevine! Kada bi bilo moguće upitati te majmune, zašto uvek premlate onog koji se proba popeti....... Kladim se da bi odgovor bio....... “Nemam pojma- tako se to valjda radi ovde.” Da li vam zvuči poznato? Verovatno se i ovog momenta mnogi pitaju - "Zašto neke stvari radimo na način na koji ih radimo, ako postoji i druga solucija?!" .. i .. na kraju... "Samo su dve stvari beskrajne: svemir i ljudska glupost. A ja nisam baš siguran za ono prvo!"                                                                                                                                                Albert Einstein
    4540 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Paradigma
    Postoji neka teorija kako je nastala paradigma...  Grupa naučnika je zatvorila u kavez 5 majmuna i na sredinu kaveza postavila merdevine sa bananama na vrhu. Svaki put kada bi se jedan majmun popeo na merdevine i pojeo banane, naučnici bi ostale majmune polili hladnom vodom! Nakon nekog vremena, svaki put kada bi se neki majmun popeo na merdevine, ostali bi ga pretukli! Kao rezultat toga, posle nekog vremena, ni jedan majmun nije smeo da se popne na merdevine! Naučnici su tada odlučili da zamijene jednog od majmuna. Taj se majmun odmah popeo na merdevine, nakon čega su ga ostali pretukli! Nakon što je nekoliko puta dobio batine, shvatio je da se ne sme penjati na merdevine, iako nije znao razlog! Drugi majmun je zamjenjen i situacija se ponovila. Prvi zamjenjeni majmun ga je takođe pretukao. Isto se dogodilo i sa trećim i sačetvrtim. Na kraju je i peti majmun zamjenjen! Tada je ostalo 5 majmuna koji nisu nikada polivani hladnom vodom, a ipak su uvek premlatili onoga koji bi se pokušao popeti uz merdevine! Kada bi bilo moguće upitati te majmune, zašto uvek premlate onog koji se proba popeti....... Kladim se da bi odgovor bio....... “Nemam pojma- tako se to valjda radi ovde.” Da li vam zvuči poznato? Verovatno se i ovog momenta mnogi pitaju - "Zašto neke stvari radimo na način na koji ih radimo, ako postoji i druga solucija?!" .. i .. na kraju... "Samo su dve stvari beskrajne: svemir i ljudska glupost. A ja nisam baš siguran za ono prvo!"                                                                                                                                                Albert Einstein
    Aug 25, 2014 4540
  • 30 Jul 2014
    Leptir
    Koliko puta ste uživali gledajući igru leptira na livadi u punom cvetu? Da li ste, međutim, nekada posmatrali momenat kada leptir izlazi iz čaure? Nedavno mi je neko poslao priču o leptiru života...Da, o leptiru života a ne o životu leptira... Čovek je posmatrao kako leptir pokušava da se izvuče kroz malenu pukotinu u čauri. Poslenekog vremena, izgledalo je kao da je leptir izgubio svu snagu i prestao da pokušava, prestao je da se pomera. Čovek se sažalio i napraio izlaz rasekavši čauru tako da je leptir sa lakoćom izašao. Iako je leptir imao krhko telo i smežurana krila, čovek je nastavio da posmatra u želji da isprati trenutak kada leptir poleti. Međutim, ništa se nije dogodilo... leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo, nemoćan, i nikada nije poleteo. Čovek je, uprkos svojoj ljubaznosti i želji da pomogne, prevideo činjenicu da je priroda osmislila način kako da ojača leptira pre nego što se upusti u avanturu, kako da mu podari snagu i energiju potrebnu za život, pa tek onda da se sam oslobodi iz čaure i poleti. A svi volimo da letimo... možda su baš neke poteškoće kroz koje povremeno prilazimo potrebne da se u sledečem trenutku poleti i uživa u lepotama života. Bez tih teškoća, nikad ne bi bili toliko jako koliko možemo i želimo biti... i nikad ne bi leteli. Želeli smo snagu... priroda nam je podarila poteškoće koje su nas osnažile. Želeli smo mudrost... priroda nam je podarila probleme koje je trebalo rešiti. Želeli smo bogatstvo.. priroda nam je podarila mozak i telo da možemo raditi. Želeli smo hrabrost... priroda nam je podarila prepreke koje je trebalo savladati. Želeli smo ljubav... priroda nam je podarila ljude kojima je trebalo pomoći. Želeli smo usluge... priroda nam je podarila prilike.   Nismo dobili ništa što smo želeli... a dobili smo sve što nam je trebalo... i zato.. živite bez straha i suočite se sa svim preprekama.. sve ih sami možete preskočiti...  i poleteti.
    5383 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Leptir
    Koliko puta ste uživali gledajući igru leptira na livadi u punom cvetu? Da li ste, međutim, nekada posmatrali momenat kada leptir izlazi iz čaure? Nedavno mi je neko poslao priču o leptiru života...Da, o leptiru života a ne o životu leptira... Čovek je posmatrao kako leptir pokušava da se izvuče kroz malenu pukotinu u čauri. Poslenekog vremena, izgledalo je kao da je leptir izgubio svu snagu i prestao da pokušava, prestao je da se pomera. Čovek se sažalio i napraio izlaz rasekavši čauru tako da je leptir sa lakoćom izašao. Iako je leptir imao krhko telo i smežurana krila, čovek je nastavio da posmatra u želji da isprati trenutak kada leptir poleti. Međutim, ništa se nije dogodilo... leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo, nemoćan, i nikada nije poleteo. Čovek je, uprkos svojoj ljubaznosti i želji da pomogne, prevideo činjenicu da je priroda osmislila način kako da ojača leptira pre nego što se upusti u avanturu, kako da mu podari snagu i energiju potrebnu za život, pa tek onda da se sam oslobodi iz čaure i poleti. A svi volimo da letimo... možda su baš neke poteškoće kroz koje povremeno prilazimo potrebne da se u sledečem trenutku poleti i uživa u lepotama života. Bez tih teškoća, nikad ne bi bili toliko jako koliko možemo i želimo biti... i nikad ne bi leteli. Želeli smo snagu... priroda nam je podarila poteškoće koje su nas osnažile. Želeli smo mudrost... priroda nam je podarila probleme koje je trebalo rešiti. Želeli smo bogatstvo.. priroda nam je podarila mozak i telo da možemo raditi. Želeli smo hrabrost... priroda nam je podarila prepreke koje je trebalo savladati. Želeli smo ljubav... priroda nam je podarila ljude kojima je trebalo pomoći. Želeli smo usluge... priroda nam je podarila prilike.   Nismo dobili ništa što smo želeli... a dobili smo sve što nam je trebalo... i zato.. živite bez straha i suočite se sa svim preprekama.. sve ih sami možete preskočiti...  i poleteti.
    Jul 30, 2014 5383
  • 20 Jul 2014
    Бели коњ
       (једна . . из присета  . . поодавна) Проф Татлер Бумпинг ( Блебет Трућковић ,нанашем ) отоларингонанист лепршав изгледом и нестваран у својој битности ,ћелавобрадат,гостујући сукључар анфитеатра при катедри за научна изненађења универзитета на Лампедузи,кресну пробрани скуп темом " Збиљско стање ствари " ,на кровној тераси утврде Ст.Џон Кавалиер ,која вековима штити улаз у Валету са запада,смора гледајући - оријентације радивам.Скопна исто.Тек тек замуцкујући ,но само кад говори,доктор се доватио најранијег пиктографа за сан што графички приказан има ;1 кревет,дугу трепавицу и око повелико ,што је све време приказивао видеозид пред којим је Он фантазирао. Сконцентрисао се углавном на људски дух који тражи начин спомоћу кога ће превазићи везу присутног и отсутног стања ствари јер ако то не учинимо ,јадними, нужно ћемо заћи у зачарати круг супротности,протувуречно-сти те антиномија, које су даље чачкајући , производ језичких замци те замки писама које се по правилу јављају сваки пут када човек/жена покуша да разуме свет около себе, док сви ти описи света ,сва наша именовања ,приче, снови , тусу а зарад наше свакодневне погодности.Множина тих описа нема баш везе са кореном свих ствари и кос-моса нити су у непосредној вези са оним сто уистину и јесте.Тако рецимо космос, природа,изворно, не маре за велико и мало ,кратко и дуго, лепо и ружно, истинито & лажно, ово или оно.Наизглед парадоксално и апсурдно деловало је Професорово настојање да се мноштво бића и света покаже преко једног - истог,а реченицом, да су све ствари и ја једно исто само је потврдила његово усмерење ка оном што је изворно ,темељно начело , по коме је све што јесте , јесте.Кратко : разлика и мноштво су могући једино преко истог и једног.Мене лично ,а затеченог пиљењем у беласање бутина гошћи из првог реда ,јер ветрић,тај несташко баш неимасе постовања према смерности аудиторијума,дотуче овим што следи :"са палцем доказивати да палац није прст руке,зар није боље са не-палцем доказивати да палац није прст руке ; са белим коњем доказивати да бели коњ није коњ ,зар није боље са не-белим коњем доказивати да бели коњ није коњ.Уствари ако погледамо из угла истости свих ствари Небо и Земља - свет , космос, су палац, све ствари су коњ."Домога.Идем у цик цак ево након свега сокаком Валете ка стану ,вече предивно препуно мириса отпада натруле хране који се шири из кеса бачетих по ћошковима док мачке пребирају асортиман ( оманули ђубретари - касне ваљда ),тули музика са терасе оближњег кафеја, и утом протутња крај мене окаснели витез на коњу белом журећи(ваљда) драгој у пихтијасти загрљај , умало ме несрушивши , непажљив.Чекајте,или је то уствари био неки аутомобил, а ја га (не) примењујући Истост избрках у глави ,слуђен уистину.
    2837 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    Бели коњ
       (једна . . из присета  . . поодавна) Проф Татлер Бумпинг ( Блебет Трућковић ,нанашем ) отоларингонанист лепршав изгледом и нестваран у својој битности ,ћелавобрадат,гостујући сукључар анфитеатра при катедри за научна изненађења универзитета на Лампедузи,кресну пробрани скуп темом " Збиљско стање ствари " ,на кровној тераси утврде Ст.Џон Кавалиер ,која вековима штити улаз у Валету са запада,смора гледајући - оријентације радивам.Скопна исто.Тек тек замуцкујући ,но само кад говори,доктор се доватио најранијег пиктографа за сан што графички приказан има ;1 кревет,дугу трепавицу и око повелико ,што је све време приказивао видеозид пред којим је Он фантазирао. Сконцентрисао се углавном на људски дух који тражи начин спомоћу кога ће превазићи везу присутног и отсутног стања ствари јер ако то не учинимо ,јадними, нужно ћемо заћи у зачарати круг супротности,протувуречно-сти те антиномија, које су даље чачкајући , производ језичких замци те замки писама које се по правилу јављају сваки пут када човек/жена покуша да разуме свет около себе, док сви ти описи света ,сва наша именовања ,приче, снови , тусу а зарад наше свакодневне погодности.Множина тих описа нема баш везе са кореном свих ствари и кос-моса нити су у непосредној вези са оним сто уистину и јесте.Тако рецимо космос, природа,изворно, не маре за велико и мало ,кратко и дуго, лепо и ружно, истинито & лажно, ово или оно.Наизглед парадоксално и апсурдно деловало је Професорово настојање да се мноштво бића и света покаже преко једног - истог,а реченицом, да су све ствари и ја једно исто само је потврдила његово усмерење ка оном што је изворно ,темељно начело , по коме је све што јесте , јесте.Кратко : разлика и мноштво су могући једино преко истог и једног.Мене лично ,а затеченог пиљењем у беласање бутина гошћи из првог реда ,јер ветрић,тај несташко баш неимасе постовања према смерности аудиторијума,дотуче овим што следи :"са палцем доказивати да палац није прст руке,зар није боље са не-палцем доказивати да палац није прст руке ; са белим коњем доказивати да бели коњ није коњ ,зар није боље са не-белим коњем доказивати да бели коњ није коњ.Уствари ако погледамо из угла истости свих ствари Небо и Земља - свет , космос, су палац, све ствари су коњ."Домога.Идем у цик цак ево након свега сокаком Валете ка стану ,вече предивно препуно мириса отпада натруле хране који се шири из кеса бачетих по ћошковима док мачке пребирају асортиман ( оманули ђубретари - касне ваљда ),тули музика са терасе оближњег кафеја, и утом протутња крај мене окаснели витез на коњу белом журећи(ваљда) драгој у пихтијасти загрљај , умало ме несрушивши , непажљив.Чекајте,или је то уствари био неки аутомобил, а ја га (не) примењујући Истост избрках у глави ,слуђен уистину.
    Jul 20, 2014 2837
  • 15 Jul 2014
    Princ
    Možda ćete misliti da sam poludela, ali kada budete pročitali šta se desilo, počećete da rzmišljate o tome koliko je kompleksno i ne moguće zapaziti tolike detalje u takvoj situaciji, neću vam odati o čemu je reč, samo čitajte redom. Sve je počelo tako što sam jednom prilikom na tv-u uhvatila insert o ribolovcima i iako sam do tada uvek prebacivala kanal, počela sam da ga gledam. Radilo se o nekim jako bogatim prinčevima koji su uradili nemoguće. Recimo princ taj i taj, koji sedi na tolikim parama, jednom je upecao ribu koja je teška 80 kila tako što je bio u svojoj jahti i mirno precao kada mu se odjednom zakačilo nešto ogromno na udicu i počelo da vuče i njega i jahtu levo desno i pošto nije hteo da pusti, hteo je da vidi šta je to što ga vuče dovikivao je okolnim pecarošima da uzmu jahtu kada se on utopi. Međutim, uhvatio se za neku ručku i uspeo da nakon par sati umaranja ribe da zamahne toliko jako da je ispeo da izvuče ribu iz vode i to na kopno. Tada niko nije mogao da veruje, svi su mislili da je gotov, već sve skupilo mnogo ljudi. Par dana kasnije, šetala sam centrom Beograda, zauzeta svojim mislima išla da obavim svoje obaveze i na Terazijama u kaficu Biblioteka sa svoje desne stane sam krajičkom oka videla čoveka koji apsolutno liči na tog princa, kako sedi i pije espreso kafu. Pomislila sam kako sam luda ali sam odlučila da uđem i ako me sto njegovih vojnika ne zaustavi pre nego što uopšte dodjem do njega, da mu kažem da sam gledala emisiju o njemu i da sam bila zapanjena iako nisam ljubitelj pecanja. Na moje veliko iznenadjenje, nije me niko zaustavio i princ me je pitao da mu se pridružim na kafi. Pristala sam. On je iz Francuske, došao je u Beograd kao turista bez specijalnih namera. Tako sam počela da pričam sa osobom koja sedi na broju od deset cifara sa dva ili tri zareza, i osećala se kompletno impresionirano. Nakon nekoliko sati pala je odluka da se ponovo vidimo, razmenili smo sve kontakt informacije i razišli se. Možete da zamislite šok u mojoj glavi kada sam skontala šta se u stvari dešava. Ne smem da zaboravim da napomenem da sam ja u to vreme već godinu i po dana bila sam jednim jako dobrim čovekom koji me je ispunjavao kompletno i apsolutno. To je bila prava ljubav. Posle nedelju dana izlazaka sa princem pozvala sam ga da dođe kod mene da vidi moj skromni stan. Došao je punih ruku. Tako smo pričali o svemu, raspravljali o nekim sitnicama, dok nisam otvorila oči i skontala o čemu se radi. On ovde nije došao da bude turista koji sedi na parama, on je došao da nađe neku usamljenu dušu koja će da krene sa njim i da ukrasi mesto pored njega u njegovom dvorcu. Tada je sve postalo neprijatno, veštačko i odvratno. Dok sam bila u wc-u, princ je otišao u moju sobu i iz jedne od kesa koje je doneo izvukao mali milion crvenih latica, mirišljave štapiće, sveće i napravio 'atmosferu'. Kada sam se vratila onog trenutka kada je moja vilica pala na pod, čulo se zveckanje ključeva mojih roditelja kako se zabadaju ključeve u bravu. Ušli su i prvo što je moja mama uradia je – otvorila je prozor. Zvala me je. Ja sam došla i rekla da neće verovati ko je došao, i dok je ona ostala u šoku, morala sam da se vraitim u sobu jer je princ počeo da me zove. Ja sam mu rekla da se baš potrudio, da ne mogu da verujem da je sve to uradio. On se nasmejao i rekao da mora da ode do wc-a, međutim bio je u gaćama, a moj ćale se šetkao po kući. Princ je bez problema otišao u wc i bez javljanja, bez ičega zatvorio vrata. Moja keva je skontala situaciju. Moj ćale se nije ni trudio. Kada je princ došao u sobu, ja nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome ko je i šta je. Tada je moja keva napravila najmudriji korak u životu i ušla u moju sobu, javila se poštovanom princu i okrenula se ka meni i u isto vreme kada je izgovarala neku nebitnu rečenicu pokazivala kažiprstom na svoj nos. Okrenula sam se pogledala u njega i skontala da je njegov nos manji od mog malog prsta, a svi znamo onu staru. Bila sam zapanjena celom situacijom, toliko da sam odlučila da se probudim. Probudim! Sanjala sam i kada sam se probudila, sa moje desne strane krajičkom oka sam ugledala onog koga zaista volim. Nikakvi mirišljavi štapići ne mogu da zamene moju ljubav prema njemu. Zagrlila sam ga i bila zahvalna kosmosu što je odredio da ću sanjati ovakav san i time potvrditi svoju bezuslovnu ljubav! To jeste prava ljubav.
    3856 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Princ
    Možda ćete misliti da sam poludela, ali kada budete pročitali šta se desilo, počećete da rzmišljate o tome koliko je kompleksno i ne moguće zapaziti tolike detalje u takvoj situaciji, neću vam odati o čemu je reč, samo čitajte redom. Sve je počelo tako što sam jednom prilikom na tv-u uhvatila insert o ribolovcima i iako sam do tada uvek prebacivala kanal, počela sam da ga gledam. Radilo se o nekim jako bogatim prinčevima koji su uradili nemoguće. Recimo princ taj i taj, koji sedi na tolikim parama, jednom je upecao ribu koja je teška 80 kila tako što je bio u svojoj jahti i mirno precao kada mu se odjednom zakačilo nešto ogromno na udicu i počelo da vuče i njega i jahtu levo desno i pošto nije hteo da pusti, hteo je da vidi šta je to što ga vuče dovikivao je okolnim pecarošima da uzmu jahtu kada se on utopi. Međutim, uhvatio se za neku ručku i uspeo da nakon par sati umaranja ribe da zamahne toliko jako da je ispeo da izvuče ribu iz vode i to na kopno. Tada niko nije mogao da veruje, svi su mislili da je gotov, već sve skupilo mnogo ljudi. Par dana kasnije, šetala sam centrom Beograda, zauzeta svojim mislima išla da obavim svoje obaveze i na Terazijama u kaficu Biblioteka sa svoje desne stane sam krajičkom oka videla čoveka koji apsolutno liči na tog princa, kako sedi i pije espreso kafu. Pomislila sam kako sam luda ali sam odlučila da uđem i ako me sto njegovih vojnika ne zaustavi pre nego što uopšte dodjem do njega, da mu kažem da sam gledala emisiju o njemu i da sam bila zapanjena iako nisam ljubitelj pecanja. Na moje veliko iznenadjenje, nije me niko zaustavio i princ me je pitao da mu se pridružim na kafi. Pristala sam. On je iz Francuske, došao je u Beograd kao turista bez specijalnih namera. Tako sam počela da pričam sa osobom koja sedi na broju od deset cifara sa dva ili tri zareza, i osećala se kompletno impresionirano. Nakon nekoliko sati pala je odluka da se ponovo vidimo, razmenili smo sve kontakt informacije i razišli se. Možete da zamislite šok u mojoj glavi kada sam skontala šta se u stvari dešava. Ne smem da zaboravim da napomenem da sam ja u to vreme već godinu i po dana bila sam jednim jako dobrim čovekom koji me je ispunjavao kompletno i apsolutno. To je bila prava ljubav. Posle nedelju dana izlazaka sa princem pozvala sam ga da dođe kod mene da vidi moj skromni stan. Došao je punih ruku. Tako smo pričali o svemu, raspravljali o nekim sitnicama, dok nisam otvorila oči i skontala o čemu se radi. On ovde nije došao da bude turista koji sedi na parama, on je došao da nađe neku usamljenu dušu koja će da krene sa njim i da ukrasi mesto pored njega u njegovom dvorcu. Tada je sve postalo neprijatno, veštačko i odvratno. Dok sam bila u wc-u, princ je otišao u moju sobu i iz jedne od kesa koje je doneo izvukao mali milion crvenih latica, mirišljave štapiće, sveće i napravio 'atmosferu'. Kada sam se vratila onog trenutka kada je moja vilica pala na pod, čulo se zveckanje ključeva mojih roditelja kako se zabadaju ključeve u bravu. Ušli su i prvo što je moja mama uradia je – otvorila je prozor. Zvala me je. Ja sam došla i rekla da neće verovati ko je došao, i dok je ona ostala u šoku, morala sam da se vraitim u sobu jer je princ počeo da me zove. Ja sam mu rekla da se baš potrudio, da ne mogu da verujem da je sve to uradio. On se nasmejao i rekao da mora da ode do wc-a, međutim bio je u gaćama, a moj ćale se šetkao po kući. Princ je bez problema otišao u wc i bez javljanja, bez ičega zatvorio vrata. Moja keva je skontala situaciju. Moj ćale se nije ni trudio. Kada je princ došao u sobu, ja nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome ko je i šta je. Tada je moja keva napravila najmudriji korak u životu i ušla u moju sobu, javila se poštovanom princu i okrenula se ka meni i u isto vreme kada je izgovarala neku nebitnu rečenicu pokazivala kažiprstom na svoj nos. Okrenula sam se pogledala u njega i skontala da je njegov nos manji od mog malog prsta, a svi znamo onu staru. Bila sam zapanjena celom situacijom, toliko da sam odlučila da se probudim. Probudim! Sanjala sam i kada sam se probudila, sa moje desne strane krajičkom oka sam ugledala onog koga zaista volim. Nikakvi mirišljavi štapići ne mogu da zamene moju ljubav prema njemu. Zagrlila sam ga i bila zahvalna kosmosu što je odredio da ću sanjati ovakav san i time potvrditi svoju bezuslovnu ljubav! To jeste prava ljubav.
    Jul 15, 2014 3856
  • 05 Jul 2014
    Naše male tajne
    Svaka kuća ima neku svoju tajnu. Brižljivo se skriva od gostiju.Svaka kuća ima jednu sobu sa koferima. Barem u jednom ima jedno pismo.U pismu je nešto što niko nesme da pročita i sazna. U pismu je jedan deo naše prošlosti koga nismo imali hrabrosti da se odreknemo. U trenucima slabosti tešimo se da niko neće zaviriti u taj stari kofer i naše uspomene.U svakom ormanu ima jedan mantil, u muntilu džep, u džepu iscepan vrh novina ili pomalo zgužvana kutija cigareta. Na njoj na brzinu napisan telefonski broj. Ime pamtimo samo mi i mesto i vreme gde smo se upoznali i šta je bilo posle. Nikad više nismo upotrebili taj broj. Služi nam kao šifra za promenu raspoloženja ili kao razlog više za braču svađu ako ga pronađe neko kome nije namenjen.Među uredno složenim starim tašnama ima jedna vizit karta koju nikome nismo pokazali.Među svim pesmama ima jedna koju naročito volimo ali se nikada nećemo odati u društvu i staviti je na gramofon.Ima jedno ime koje nas natera da se nalo okrenemo na ulici svaki put kad ga čujemo.Ima jedan film koji volimo ali koji više nikada nećemo gledati.Ne plašite se toliko za te svoje sitne tajne. I druga strana je suviše zauzeta čuvanjem sopstevnih da bi smogla snage da traži vaše.Uostalom, zar nije dovoljno to što nam je sadašnjost zajednička. Možemo makar parče proslosti da zadržimo samo za sebe.    
    3841 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Naše male tajne
    Svaka kuća ima neku svoju tajnu. Brižljivo se skriva od gostiju.Svaka kuća ima jednu sobu sa koferima. Barem u jednom ima jedno pismo.U pismu je nešto što niko nesme da pročita i sazna. U pismu je jedan deo naše prošlosti koga nismo imali hrabrosti da se odreknemo. U trenucima slabosti tešimo se da niko neće zaviriti u taj stari kofer i naše uspomene.U svakom ormanu ima jedan mantil, u muntilu džep, u džepu iscepan vrh novina ili pomalo zgužvana kutija cigareta. Na njoj na brzinu napisan telefonski broj. Ime pamtimo samo mi i mesto i vreme gde smo se upoznali i šta je bilo posle. Nikad više nismo upotrebili taj broj. Služi nam kao šifra za promenu raspoloženja ili kao razlog više za braču svađu ako ga pronađe neko kome nije namenjen.Među uredno složenim starim tašnama ima jedna vizit karta koju nikome nismo pokazali.Među svim pesmama ima jedna koju naročito volimo ali se nikada nećemo odati u društvu i staviti je na gramofon.Ima jedno ime koje nas natera da se nalo okrenemo na ulici svaki put kad ga čujemo.Ima jedan film koji volimo ali koji više nikada nećemo gledati.Ne plašite se toliko za te svoje sitne tajne. I druga strana je suviše zauzeta čuvanjem sopstevnih da bi smogla snage da traži vaše.Uostalom, zar nije dovoljno to što nam je sadašnjost zajednička. Možemo makar parče proslosti da zadržimo samo za sebe.    
    Jul 05, 2014 3841