mi VOLIMO NET

Proći će godine...Čudi me svaki novi pocetak bez tebe..Ali... naucila sam da idem napred jer tako su me ucili... da je zivot nekada tezak .... I nakon svih ovih godina, još uvek si moj najveći i uspeh i neuspeh. Kako godine prolaze, čuvam u sebi sve one najlepše trenutke, ponosna  što sam te napravila boljom osobom, a i ti si me naučio da na svet gledam drugačije... moj život, sreća, nevolja, tuga... I moja molitva....

Pizza je danas bez sumnje jedno od najpopularnijih i najvoljenijih jela. Međutim, retko da neko zna njenu istoriju, korene i kako je zapravo nastala. Verovali ili ne, pizza je u jednom svom obliku pripremana čak u antičkom dobu. Sudeći po zapisima, drevni Feničani, Grci pa i Rimljani su neretko jeli toplu pljosnatu lepinju obogaćenu začinskim biljkama sa područja mediterana. Dalje, možda još impresivniji primer je da se vojska persijskog kralja Darijusa hranila pečenim tankim testom sa sirom, lukom i datuljama (lat. - Phoenix dactylifera). Vremenom su zemlje sa područja mediterana razvijale svoje kombinacije sastojaka, kao i metode pripreme samog testa, sve dok nismo dobili voljeno jelo koje danas znamo kao pizza.   Veoma važan događaj za istoriju pizze je dolazak paradajza iz južne Amerike na evropsko tlo davne 1522. godine. Zanimljiva je činjenica da se paradajz dugo vremena smatrao otrovnom biljkom i korišten je samo kao ukras u baštama i vrtovima. Međutim, siromaštvo i glad naterali su tadašnje stanovnike Napulja da ga dodaju na pečeno testo i tako je igrom slučaja učinjen prvi korak u nastanku pizze kakvom je danas znamo. Pizza je vrlo brzo zaživila među stanovnicima i za vreme 17. i 18. veka i prehranjivala je nebrojene porodice s područja napulja koje si ništa drugo nisu mogle priuštiti. Ubrzo potom, pizza se počela prodavati i na ulicama i otvorenim štandovima, čiji su majstori na testo počeli dodavati sir rađen od mleka bivola, danas popularno znan kao Mozzarella. Ovo je bio ključni trenutak i prekretnica, a glas o ukusnom jelu seljaka iz Napulja je postepeno došao do mnogih znatiželjnika i aristokrata koji su odlučili i sami isprobati ovaj specijalitet.   Glas o pizzi je 1889. godine konačno došao i do kraljice Margherite di Savoie koja je sa svojim suprugom Umbertom došla u Napulj samo kako bi od tadašnjeg najveštijeg pizza majstora Raffaela Espositoa zatražila da im predstavi svoj specijalitet. Kraljica je bez sumnje bila više nego oduševljena, a današnja najpopularnija pizza margherita nosi upravo njeno ime. Majstor Rafaele Esposito se smatra ocem moderne pizze.   Krajem 19. veka broj sastojaka koji su se dodavali na pizzu se ubrzano proširivao u potrazi za najboljom ukusnom kombinacijom. Pa se tako pokraj originalnog recepta koji je uključivao samo paradajz, sveži zeleni bosiljak i beli mozzarella sir na pizzama mogle naći i slanina, beli luk, pečurke, masline, kobasice, slane sardele.... Ali ipak usprkos svemu ostaje popularna jedino u Italiji. Uskoro je usledila masovna emigracija Italijana u SAD u potrazi za boljim životom, pa tako pizza indirektnim putem stupa na novi kontinent. Italijanski doseljenici su u početku pripremali samo za svoje potrebe dok promišljati Gennaro Lombardi nije odlučio otvoriti prvu pizzeriju u Nju Jorku 1905. godine. Verovali ili ne Lombardijeva pizzerija je i danas otvorena, ali na žalost ne na svojoj originalnoj lokaciji. Međutim, prva originalna peć je i dalje tamo.   Ne treba ni sumnjati da je pizza postala apsolutni hit u Nju Jorku i širom SAD su otvoreni brojni pizza restorani, s tim da se ekspanzija i dobar glas o ovom ukusnom jelu počeo istinski širiti tek nakon završetka 2. Svetskog rata. Tadašnje zvezde koje su vukle italijanske korene, poput Frenka Sintare i Džoa DiMađija, su uveliko zaslužne za popularizaciju pizze, ne samo na području SAD - nego i zapadne Evrope. Ovaj nagli skok u popularnosti je doveo do otvaranja danas popularnog lanca restorana Pizza Hut. Pizza je tako postala gotovo svakodnevnica mnogima, pa je tako danas teško pronaći nekog ko za pizzu nije čuo ili je nije probao, s uz sve to novih recepara ne nedostaje.     I za kraj jedna zanimljivost. Napuljska pizza je 2009. godine postala zaštićenim delom  evropske baštine. Tako da sve pizzerije koje serviraju originalnu napuljsku Pizzu moraju pratiti stroge standarde u vidu sastojaka i koristiti samo paradajz San Marzano i mozzarella sir napravljen od bivoljeg mleka.  

Sretneš nekoga. Slučajno ili namerno. I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to. Misliš, ne znam o tebi ništa. Ni ti o meni. Mi smo potpuni stranci. Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu. Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve. Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama. Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom.   Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe. Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi. Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh može odati. Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi. Ne znam ko su ti roditelji, sa koliko si godina prohodao, ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva, koju hranu ili muziku najviše voliš, ali ipak znam neke stvari. Neko si srcu drag. Ne znam koje stvari te mogu povrediti i ne znam koliko ti je teško da te stvari prihvataš. Ali znam da niko od nas nije savršen.   Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čoveku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane. Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno. Priznajem, većina deli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako deliti. Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje. Pogotovo loši ljudi. Oni trebaju nekoga ko će ih usmeriti na pravi put, a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta. Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu. Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu. Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji. A ja sam, kao nikad u životu, spremna da Volim. Tebe. Takvog kakav jesi.

Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti budili se svako jutro kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano cvetiću moj, ljubavi, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža?   Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala, prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva...   I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne, nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale, a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu srećo...   I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, nemi sa milion pitanja ...   Mislim da bih mogla voleti još jaće, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo, ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, nećemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobičajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli su jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil, da pismo ima svoj početak, sadržaj i kraj.   Bio je deo njene prošlosti, daleko u sadašnjosti, a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Da li on oseća da mu sad piše?", " Da li u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela već drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena čaša...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke.Budućnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo.   U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad neće stići na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim prošlosti.          

Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko. Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj. Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji. Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko. Ma, nije mi ništa…A svašta mi je. Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana. A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom. Ne, nije mi ništa…A svašta mi je. U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete. Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak. Nije mi ništa…A svašta mi je. Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš. Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači. Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit. Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo … Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati. Nije mi ništa … 

Praznik Vreme kad svi nekud zure, zurba,trka galama. Neki su izgubili nesto,neko ne moze da pronadje obicno Ono sto mu je ispred nosa.I sami se nadjemo u takvoj situaciji. Ispali sa kolovoza,sreca pa ne u pravom smislu te reci,od silne zurbe i stresa pred novi pocetak nedelje covek moze pomalo da se izgubi u tome. Kako oni odrasli zaposleni,kako studenti ili oni kojima je to tu samo prolazna stanica,ali nas veze isto mesto.Trenutno Vreme praznika to prelepo vreme,nenadmasivo, vreme kad se bliznji sastaju i cascavaju raduju i vesele ,jer tako to treba da bude,takvi su obica9ji. Tada niko ne bi trebao da Bude sam ili da se tako oseca,ili ako bas jeste mozda to treba da mu bude poruka,pou9ka u zivotu. Da kazemo lekcija,nikako kazna. Svaki covek moze da pronadje sebe tako sto ce zavoleti to svoje lice i nauciti iz sopstvenih gresaka ispocetka ispocetka