mi VOLIMO NET

Blog

• 27 Dec 2019
  Jače

  Kakav presek su oni napravili pokidali počupali prosuli rasuli isekli sasekli zabetonirali zacementirali utabali zakopali porušili obrušili sravnili uspavali ogradili pregradili ubili amputirali ali strast i vatru nisu ugasili već ih samo ojačali.  

  322 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Jače

  Kakav presek su oni napravili pokidali počupali prosuli rasuli isekli sasekli zabetonirali zacementirali utabali zakopali porušili obrušili sravnili uspavali ogradili pregradili ubili amputirali ali strast i vatru nisu ugasili već ih samo ojačali.  

  Dec 27, 2019 322
• 26 Dec 2019
  Odlučna

  ‘’Ja odlučujem ko može da me dodiruje kada i gde da spusti svoje ruke na moje telo ja odlučujem u slučaju da je neko to zaboravio kojim tonom mi se može obratiti kakvim rečima gestovima ja odlučujem kome ću biti  čedna, a kome razvratna, ja odlučujem povlačim to debelom, crvenom linijom, kolika će mi dužina suknje haljine biti koliko ću se razgolititi koliko ću  moralna ili nemoralna nekim noćima postati jer sve sam to JA sve je to moje, nema nikakve veze sa bilo kim nije to izazov za muškarce nije poziv  za jednokratnu upotrebu nije provokacija to je moja sloboda ne pokušavajte sa njom da se petljate ja odlučujem o svemu zato mi  ne možete seksualnu pristupačnost  na osnovu odeće odrediti ne možete me ni kao hodajuću reklamu posmatrati jer od starta ništa vam ne nudim ne možete mi poštovanje iskazati samo kada sam tiha skromna nežna mirna jer ja odlučujem da li ću  devica ili kurva vavilonska biti a vi  svoja posla morate iz prvog reda gledati Ja odlučujem da zakon društva svoje ruke sa mene mora skloniti ne mogu se  sa njim voleti dokle god ženama partnere broji a muškarcima recke čestita ne mogu se sa njim ljubiti dokle god me oblikuje po tudjoj želji ne, Ja odlučujem da uručenom mi seksizmu, pokažem kako kidišem i ujedam dok radim šta god želim, kad god želim gde god želim jer, dodjavola  ja odlučujem šta ću sa svojim životom raditi ne postoji ništa što  povodom toga možete učiniti.’’                          - Hronike jedne Ivane

  276 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Odlučna

  ‘’Ja odlučujem ko može da me dodiruje kada i gde da spusti svoje ruke na moje telo ja odlučujem u slučaju da je neko to zaboravio kojim tonom mi se može obratiti kakvim rečima gestovima ja odlučujem kome ću biti  čedna, a kome razvratna, ja odlučujem povlačim to debelom, crvenom linijom, kolika će mi dužina suknje haljine biti koliko ću se razgolititi koliko ću  moralna ili nemoralna nekim noćima postati jer sve sam to JA sve je to moje, nema nikakve veze sa bilo kim nije to izazov za muškarce nije poziv  za jednokratnu upotrebu nije provokacija to je moja sloboda ne pokušavajte sa njom da se petljate ja odlučujem o svemu zato mi  ne možete seksualnu pristupačnost  na osnovu odeće odrediti ne možete me ni kao hodajuću reklamu posmatrati jer od starta ništa vam ne nudim ne možete mi poštovanje iskazati samo kada sam tiha skromna nežna mirna jer ja odlučujem da li ću  devica ili kurva vavilonska biti a vi  svoja posla morate iz prvog reda gledati Ja odlučujem da zakon društva svoje ruke sa mene mora skloniti ne mogu se  sa njim voleti dokle god ženama partnere broji a muškarcima recke čestita ne mogu se sa njim ljubiti dokle god me oblikuje po tudjoj želji ne, Ja odlučujem da uručenom mi seksizmu, pokažem kako kidišem i ujedam dok radim šta god želim, kad god želim gde god želim jer, dodjavola  ja odlučujem šta ću sa svojim životom raditi ne postoji ništa što  povodom toga možete učiniti.’’                          - Hronike jedne Ivane

  Dec 26, 2019 276
• 26 Dec 2019
  Možda ti nekada šapnem

  ‘’Možda ti nekad kažem zašto mi duša cvili a oči se smiju za kafanskim stolom možda ti nekad priznam koliko me guše vlastita ćutanja a spašava smijeh koliko se lirsko i animalno slivaju niz moju kičmu mrse mi konce mute mi vid pa više ne znam jesam li tanana čestica vazduha ili puteni žar vatre prestiž ili bijeda sjaj ili očaj možda nekad čujem eho tvog baršunastog glasa u šupljini moje duše jer tamo znaš tamo je sve prazno ta praznina imala je ime sad je ništa drugo do okamenjena pustoš možda te nekada pustim da prekopaš do mojih dubina da se spustiš u provaliju ali čemu kada je to crna tačka đavolja jama u koju pad niko nije preživeo … pa ni ja.’’

  266 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Možda ti nekada šapnem

  ‘’Možda ti nekad kažem zašto mi duša cvili a oči se smiju za kafanskim stolom možda ti nekad priznam koliko me guše vlastita ćutanja a spašava smijeh koliko se lirsko i animalno slivaju niz moju kičmu mrse mi konce mute mi vid pa više ne znam jesam li tanana čestica vazduha ili puteni žar vatre prestiž ili bijeda sjaj ili očaj možda nekad čujem eho tvog baršunastog glasa u šupljini moje duše jer tamo znaš tamo je sve prazno ta praznina imala je ime sad je ništa drugo do okamenjena pustoš možda te nekada pustim da prekopaš do mojih dubina da se spustiš u provaliju ali čemu kada je to crna tačka đavolja jama u koju pad niko nije preživeo … pa ni ja.’’

  Dec 26, 2019 266
• 26 Dec 2019
  Mrak

  MUSIC: https://www.youtube.com/watch?v=rZqv0uftOlI   Danas sam plakala kao kiša.   Danas sam plakala kao devojčica. Koja se izgubila. U sred najprometnije ulice, u centru Tokija.   Plakala sam toliko jako i toliko grčevito da su prolaznici počeli da lupkaju po prozoru mog auta na crvenom svetlu na semaforu na kom sam stala, bleda, uronjena u zvuk brisača koji sklanjaju teške kapi kiše sa prozora. Toliko sam jako plakala da sam na sekund u refleksiji svog lica na staklu prozora mogla da vidim tu malu uplakanu devojčicu koja ne zna gde je krenula... Napolju mrak. Gradska svetla, koja se prelamaju kroz kapljice kiše na staklu. Brisači koji rade punom parom i zvuk odlepljivanja guma kroz sloj kiše na asfaltu.   U toj refleksiji, moje oči su dolazile do izražaja, krupne i crne, sada razmazane od kreona i maskare. Posmatrale su me. Čekale su da napravim sledeći potez. Videla sam tu devojku u ogledalu, koja je razmazana od šminke, otekla od suza i plakanja, ali ona nije ličila na mene, na mene bi ličila kada bi pored nje stajala još jedna bleda slika, jer bi tek tada moje lice poprimilo boju kojom zaista zrači. Nikad neću zaboraviti dan kada sam te upoznala. Bila si tako nasmejana, tako vedra. Oči su ti sijale kao da si u sebi imala plamen. Taj neobuzdani plamen sam videla i zaljubila se u njega. Ja žar i ti vatra. Savršena kombinacija. Ali onda dodju ljudi. Ti prekrasni, divni, sjajni, plitki, namazani i površni ljudi. Oni ne vide nas. Oni ne vide plamen, oni vide vatru koja će ih ugroziti, pa bi što pre da je ugaze...hoću reći ugase.   Vazduh koji je zaražen očajem, ogorčenošću, osudom. Oni nikada neće shvatiti šta je to ljubav. Nikada neće shvatiti da to nije tvoja odluka. Ti ne mrziš. Voliš! Ti uzdisaji u šoku kada vide da se držimo za ruke. A kada vide da neko šutira kuče na ulici, to nije bitno. A kada vide kako grupa huligana napastvuje mladu devojku, ni to nije bitno. Bitno je da se za mržnju okrene glava na drugu stranu, a u ljubav upre prst kao da je to nešto odvratno i neprirodno. A šta je prirodno za njih? A šta je normalno za tebe? A šta je prirodno za tebe? A šta je normalno za njih? Ti se barem usudjuješ da pitaš. Jer si prirodna...   U prošlom životu volele smo se. Ispod teških oblaka smo koračale, ostavljajući tragove i mrvice kako bi se ponovo srele u nekom drugom, trećem..sledećem .. Sada si daleko. Gde si?... ...Imam jednu želju. Želim da me zagrliš. Želim da me stegneš, skoro da me ugušiš...ali ni tada ne popuštaj. Ne dozvoli da udahnem. Iz tog udisaja kroz moje srce će proći osuda, očaj, ogorčenost, a to su zarazne bolesti. Stegni još jače, jer spremna sam da klecnem, da pokleknem, da uronim u taj mrak sa tobom andjele. Tamo kada se pretopim, gde sada si ti, moći ću da te gledam neometano, moći ću da ti pričam gledajući te zaljubljeno. Moći ću da te uhvatim i zavrtim najjače, pa polako spustim na sebe dok me gledaš prodorno, sa istim tim sjajem u očima koji si imala prvog dana, ti biseri... U tom svetu je mir. Samo žut mesec i zvuk bluza na radiju.   Gledam u crne oči te devojke u ogledalu svoje duše, dok se kapi kiše slivaju niz njeno lice, a moj auto seče vazduh ispred sebe, na autoputu E-75 dok putujem u prazno, bez cilja, bez volje i motivacije, ravnodušna. Ona me gleda i strpljivo čeka. Sada kada pored zvuka vetra, čujem i zvuk motora koji kao moje srce za taj naš prvi put, hoće da iskoči, trese se, polako tražim taj crni pogled. Ovog puta on je odlučan. Zažmurim i moje ruke, kao predaja, napuštaju volan, dižu se u prostor kabine i šire se u znak slobode. Neću više plakati. Dok moj auto odlazi u zaborav...znam šta želim... Jer za tebe, mrak bih postala samo da bih bila opet sa tobom, pored tebe.    

  341 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Mrak

  MUSIC: https://www.youtube.com/watch?v=rZqv0uftOlI   Danas sam plakala kao kiša.   Danas sam plakala kao devojčica. Koja se izgubila. U sred najprometnije ulice, u centru Tokija.   Plakala sam toliko jako i toliko grčevito da su prolaznici počeli da lupkaju po prozoru mog auta na crvenom svetlu na semaforu na kom sam stala, bleda, uronjena u zvuk brisača koji sklanjaju teške kapi kiše sa prozora. Toliko sam jako plakala da sam na sekund u refleksiji svog lica na staklu prozora mogla da vidim tu malu uplakanu devojčicu koja ne zna gde je krenula... Napolju mrak. Gradska svetla, koja se prelamaju kroz kapljice kiše na staklu. Brisači koji rade punom parom i zvuk odlepljivanja guma kroz sloj kiše na asfaltu.   U toj refleksiji, moje oči su dolazile do izražaja, krupne i crne, sada razmazane od kreona i maskare. Posmatrale su me. Čekale su da napravim sledeći potez. Videla sam tu devojku u ogledalu, koja je razmazana od šminke, otekla od suza i plakanja, ali ona nije ličila na mene, na mene bi ličila kada bi pored nje stajala još jedna bleda slika, jer bi tek tada moje lice poprimilo boju kojom zaista zrači. Nikad neću zaboraviti dan kada sam te upoznala. Bila si tako nasmejana, tako vedra. Oči su ti sijale kao da si u sebi imala plamen. Taj neobuzdani plamen sam videla i zaljubila se u njega. Ja žar i ti vatra. Savršena kombinacija. Ali onda dodju ljudi. Ti prekrasni, divni, sjajni, plitki, namazani i površni ljudi. Oni ne vide nas. Oni ne vide plamen, oni vide vatru koja će ih ugroziti, pa bi što pre da je ugaze...hoću reći ugase.   Vazduh koji je zaražen očajem, ogorčenošću, osudom. Oni nikada neće shvatiti šta je to ljubav. Nikada neće shvatiti da to nije tvoja odluka. Ti ne mrziš. Voliš! Ti uzdisaji u šoku kada vide da se držimo za ruke. A kada vide da neko šutira kuče na ulici, to nije bitno. A kada vide kako grupa huligana napastvuje mladu devojku, ni to nije bitno. Bitno je da se za mržnju okrene glava na drugu stranu, a u ljubav upre prst kao da je to nešto odvratno i neprirodno. A šta je prirodno za njih? A šta je normalno za tebe? A šta je prirodno za tebe? A šta je normalno za njih? Ti se barem usudjuješ da pitaš. Jer si prirodna...   U prošlom životu volele smo se. Ispod teških oblaka smo koračale, ostavljajući tragove i mrvice kako bi se ponovo srele u nekom drugom, trećem..sledećem .. Sada si daleko. Gde si?... ...Imam jednu želju. Želim da me zagrliš. Želim da me stegneš, skoro da me ugušiš...ali ni tada ne popuštaj. Ne dozvoli da udahnem. Iz tog udisaja kroz moje srce će proći osuda, očaj, ogorčenost, a to su zarazne bolesti. Stegni još jače, jer spremna sam da klecnem, da pokleknem, da uronim u taj mrak sa tobom andjele. Tamo kada se pretopim, gde sada si ti, moći ću da te gledam neometano, moći ću da ti pričam gledajući te zaljubljeno. Moći ću da te uhvatim i zavrtim najjače, pa polako spustim na sebe dok me gledaš prodorno, sa istim tim sjajem u očima koji si imala prvog dana, ti biseri... U tom svetu je mir. Samo žut mesec i zvuk bluza na radiju.   Gledam u crne oči te devojke u ogledalu svoje duše, dok se kapi kiše slivaju niz njeno lice, a moj auto seče vazduh ispred sebe, na autoputu E-75 dok putujem u prazno, bez cilja, bez volje i motivacije, ravnodušna. Ona me gleda i strpljivo čeka. Sada kada pored zvuka vetra, čujem i zvuk motora koji kao moje srce za taj naš prvi put, hoće da iskoči, trese se, polako tražim taj crni pogled. Ovog puta on je odlučan. Zažmurim i moje ruke, kao predaja, napuštaju volan, dižu se u prostor kabine i šire se u znak slobode. Neću više plakati. Dok moj auto odlazi u zaborav...znam šta želim... Jer za tebe, mrak bih postala samo da bih bila opet sa tobom, pored tebe.    

  Dec 26, 2019 341
• 20 Dec 2019
  Ako nesto znam..

  Nikada se ne treba svadjati, polemisati, objasnjavati... vreme, vreme je najveci i najbolji saveznik smirenja... ono sto je od Boga opstace, ono sto nije propasce... svako ima svoj oziljak u grudima koji boli i odavno me zaboli sta misli sira drustvena zajednica, to je problem onih koji se za njihovu naklonost bore i koji su tom hiru predani... necu svakoj dangubi da obrazlazem svoje misli i poteze jer ako ista znam onda znam da budem sama.. sve nas ceka dubok grob i visoko nebo...

  272 Objavio/la Bibaaa
• By Bibaaa

  Ako nesto znam..

  Nikada se ne treba svadjati, polemisati, objasnjavati... vreme, vreme je najveci i najbolji saveznik smirenja... ono sto je od Boga opstace, ono sto nije propasce... svako ima svoj oziljak u grudima koji boli i odavno me zaboli sta misli sira drustvena zajednica, to je problem onih koji se za njihovu naklonost bore i koji su tom hiru predani... necu svakoj dangubi da obrazlazem svoje misli i poteze jer ako ista znam onda znam da budem sama.. sve nas ceka dubok grob i visoko nebo...

  Dec 20, 2019 272
• 08 Oct 2019
  Crveno

  Hladnoća. Mraz. Sneg, a u snegu, crveni kaput leži beživotan... Oko njega gomila otisaka stopala utisnutih silovito u sneg... Par vlasi kose…. Par crnih dugmića. Užurbano se kreće kroz gužvu i trlja ruke jednu o drugu, duva u njih. Hladno je. Uzima kafu i kroz osmeh ubacuje bakšiš konobaru koji je služi svaki dan. Ona je devojka koja više voli noć nego dan.  Više voli sladoled od same čokolade. Više voli misao i maštariju, nego sam čin. U njenoj kosi se veoma često može naći po koji plavi, kovrdzavi pramen. Na njenom licu se veoma često može videti osmeh. U njenoj ruci olovka. U njenim očima nešto neshvaćeno, pomalo tužno.    Kada bi neko slikao  predele kroz koje bi prolazila, na njemu bi bile 3 boje. Crna, boja uspavanih drveća i grana, bela, boja snega i crvena.    Potrebno je da predje dobar put da bi stigla do posla.  Baš tog dana, kada je žurila, jer se nije lepo obukla, u sred gomile zamišljenih ljudi, oseti miris, njoj veoma poznat i u svoj toj svojoj žurbi okrenu se, pokušavajući da uhvati par dobro poznatih očiju i iz sve snage se zakuca u 3 metra visokog čoveka. Kakva su vremena došla, govori činjenica da se nije ni okrenuo da joj pomogne. Ustaje i otresa sneg sa sebe... Ono čega tada nije bila svesna, jeste da je u tom trenutku, taj poznat, crn par očiju vrebao iza staklenih prozora lokala na ćošku ulice...   Prolazi pola sata od prve jutarnje gužve.    Dan je počeo da se raspetljava.  Stigla je na posao, obavila sve ukupno 5 razgovora, poslala 7 mailova, popunila dokumentaciju, popila 2 kafe i jedan zeleni čaj, ispričala se sa kolegama i sa velikim ushićenjem krenula kući. Tamo je trebalo mnogo toga završiti.    Prolazi dva sata.    Slabo sunce je počelo da zalazi, jedva se nadzirući iza sivih oblaka. Neka tišina prostruji gradom.  Njene lokne više ne padaju preko njenog tela. One sada stoje izvan betonskog zida, pomerajući se u ritmu trzaja njenog tela čija duša ga polako napušta. Sekundama je daleko od smrti. Verovala mu je. Čak i u smrti biće sa njim. Ali u životu ne….   Nije hteo isto što i ona. Nije mogao da joj da ono što je želela iako je obećavao. Nije mogao da promeni stvari koje je rekao da će promeniti jer on to želi. Nije hteo jednu jako bitnu. Ogromnu stvar, veličine sunca. I ona ih je razdvojila. On je za nju bio mrtav.   On je bio povredjen. Živeo je sam, sve je radio kako je sam znao, niko ga nije učio. Povređivali su ga. Pokušavao je da nadje zamenu za ljubav, ali niko mu nije olakšao, svi su ga napuštali. Kao mali je trpeo velike emotivne prekide, upadao je u dubinu svoje ličnosti, svoje psihe, trenirao kao blesav jer to mu je bila zamena, tad je bio od čelika, jedna figura, kao izvajana. Pala je na to, pala je na njega. Delili su srećne momente. Delili su osmehe, tugu, uspone i padove, živeli su zajedno.. postali jedno.  Kada bi zažmurio setio bi se kako su se upoznali. Otišla je na žurku sa drugaricama. Elektro muzika, bass ritam rastvara zidove i odjekuje bubnim opnama. Skače, znoji se, dok u jednoj ruci drži telefon, a u drugoj penušavo vino. Situacija se kuva, DJ ubrzava ritam, ljudi se lože i pada drop. Umorila se. Kreće ka separeu i tada joj se pogled prvi put ukrsti sa sudbinom. Gledao ju je dugo, dok su mu leđa čuvala 2 druga, tada već potpuno pijana. Jedan njegov drugar je krenuo da joj se nabacuje, da bi posle 5 minuta postao veoma napadan. On joj je prišao i jednim veoma kratkim udarcem onesvestio druga… Ostala je bez teksta.. Agresija, sirova snaga i stao je u njenu odbranu. Prišao joj je i onako ispod oka, pružio joj ruku i predstavio se. Od tada su postali nerazdvojni.  U kadi su. Penušava kupka i klasična muzika u pozadini. Oduvek ga je ispunjavao zvuk klavira i violine koji su mu bili kao hladan oblog bolnom telu. Gledaju se preko gomile mehurića. Njene crvene usne su izgledale kao par trešanja koje jedva čekaju da budu ubrane. Njegovo telo je postajalo toplije kada je pored nje. Ona je prstima prelazila preko njegovih vena i žilavih ruku, preko pločica i prstima prolazila kroz njegovu kosu. Uhvatio ju je i bacio na krevet onako mokru, golu, ranjivu...  Kada bi ona zažmurila, setila bi se kako joj donosi buket ruža jutro nakon što su te noći zapalili krevet. Slomili su ga. Setila bi se kako je hvata oko struka, podiže u vis i vrti na brdu kada je pristala da uzme ključ od njegovog stana. Onda bi rukom prešla preko prvog ožiljka koji je nastao na njenoj slepoočnici. Setila bi se kako je čupa i zavaljuje njenu glavu u ogledalo. Setila bi se tog ukusa metala u ustima i zujanja u ušima. Setila bi se kako je mislila da nikada neće moći da ima decu jer ju je šutirao 12 puta u istom tom staklenom kupatilu, sa biserno belim porcelanskim pločicama. Setila bi se kako izgleda raspršen snop kapljica krvi po istim tim belim porcelanskim pločicama. Setila bi se svoje omiljene čipkaste haljine, koju je kasnije morala da pere. Setila se kako je tada gledala modrice na svojim rukama i koliko je puta samo zaplakala kada bi se videla u ogledalu. A posle tih 12 udaraca bi došao pored nje i počeo da plače. Grlio bi je i ljubio. Govorio bi joj da ne želi da ga ostavi. Ne može bez nje.   Ona je znala da želi nešto drugačije. To je postalo nemoguće. Ogromna senka se nadvila nad njenim životom, zaklanjajući jedine zrake sreće i ispunjenosti koje je imala kada bi pričali o svemu drugome osim o svojoj vezi. Njegov duh, njegova tama, obuzela ju je. Ali nikada nije nadomestila život u njoj. Ona je uvek bila u stanju da povrati boje crno beloj slici. Kada je nestala iz njegovog života. Slika je postala siva i crna.    Nije hteo da je pusti da živi bez njega. Nije mogao ni da zamisli život bez nje.    Upela je da promeni sve u vezi sebe. Uspela je da mu pobegne. Da joj izgubi trag. I baš tog dana se prvi  put probudila kao slobodna osoba, spustila je gard. Pratio ju je. Sačekao da završi taj dan i na sred ulice, njoj onako zamišljenoj, u dnevnom sanjarenju, ispreprecio put.    Videla je u njegovim očima da je kraj. Crno.    Počela je da beži. Nije bila spremna da umre. Imala je plan. Znala je šta želi. Znala je i kako da ostvari to. "Zar će tako da se završi? Ovo je kraj?! Ne!" Lovac poče da juri svoj plen.  Niko drugi na planeti Zemlji ne postoji. Samo njih dvoje i njihove dve crne siluete  koje trče preko snega i rastapaju se kroz prostor.  Uhvatio ju je za rukav, otkida par dugmića propraćen zvukom cepanja tkanine. Ona se izvukla iz svog kaputa, ali ju je usporio.  Hvata je za kosu. Ona nema snage da vrišti, nemoćna je pored njega, okreće se ka njemu i onog trenutka kada su im se pogledi ukrstili, ogroman deo glečera sa Antarktika odvali se i propadne u led.  Pogledala ga je i izdahnula. Kroz njen vidljiivi dah, provuče se reč nemoj, izvini. Ali lovac je zgrabio svoj plen. Oseća kako joj krv ključa i srce hoće iz grudi da iskoči. Njene crvene usne, njene crne oči. Njen bled ten i miris.  Bez toga ne može. Obavija ruke oko njenog vrata počinje da steže jer ne može da je pusti. U smrti bice njegova. Zauvek. Ona zatvara oči. Poslednja suza zaledi se na jagodici sada već usnule, hladne devojke, čije lokne više ne padaju preko njenog tela, nego vise u vazduhu, u parku preko zida, na kome je crvenim sprejem ispisano: "Seti me se, kada god pogledaš gore u mrak i na nebu jasno vidiš zvezde, onako kao da su nacrtane, kako samo tebi namiguju, pričajući priču beskrajnu, u kojoj svaka nova reč, nezaboravnu uspomenu ispisuje...". Crveni kaput leži u snegu beživotan… Sneg. I mraz...

  753 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Crveno

  Hladnoća. Mraz. Sneg, a u snegu, crveni kaput leži beživotan... Oko njega gomila otisaka stopala utisnutih silovito u sneg... Par vlasi kose…. Par crnih dugmića. Užurbano se kreće kroz gužvu i trlja ruke jednu o drugu, duva u njih. Hladno je. Uzima kafu i kroz osmeh ubacuje bakšiš konobaru koji je služi svaki dan. Ona je devojka koja više voli noć nego dan.  Više voli sladoled od same čokolade. Više voli misao i maštariju, nego sam čin. U njenoj kosi se veoma često može naći po koji plavi, kovrdzavi pramen. Na njenom licu se veoma često može videti osmeh. U njenoj ruci olovka. U njenim očima nešto neshvaćeno, pomalo tužno.    Kada bi neko slikao  predele kroz koje bi prolazila, na njemu bi bile 3 boje. Crna, boja uspavanih drveća i grana, bela, boja snega i crvena.    Potrebno je da predje dobar put da bi stigla do posla.  Baš tog dana, kada je žurila, jer se nije lepo obukla, u sred gomile zamišljenih ljudi, oseti miris, njoj veoma poznat i u svoj toj svojoj žurbi okrenu se, pokušavajući da uhvati par dobro poznatih očiju i iz sve snage se zakuca u 3 metra visokog čoveka. Kakva su vremena došla, govori činjenica da se nije ni okrenuo da joj pomogne. Ustaje i otresa sneg sa sebe... Ono čega tada nije bila svesna, jeste da je u tom trenutku, taj poznat, crn par očiju vrebao iza staklenih prozora lokala na ćošku ulice...   Prolazi pola sata od prve jutarnje gužve.    Dan je počeo da se raspetljava.  Stigla je na posao, obavila sve ukupno 5 razgovora, poslala 7 mailova, popunila dokumentaciju, popila 2 kafe i jedan zeleni čaj, ispričala se sa kolegama i sa velikim ushićenjem krenula kući. Tamo je trebalo mnogo toga završiti.    Prolazi dva sata.    Slabo sunce je počelo da zalazi, jedva se nadzirući iza sivih oblaka. Neka tišina prostruji gradom.  Njene lokne više ne padaju preko njenog tela. One sada stoje izvan betonskog zida, pomerajući se u ritmu trzaja njenog tela čija duša ga polako napušta. Sekundama je daleko od smrti. Verovala mu je. Čak i u smrti biće sa njim. Ali u životu ne….   Nije hteo isto što i ona. Nije mogao da joj da ono što je želela iako je obećavao. Nije mogao da promeni stvari koje je rekao da će promeniti jer on to želi. Nije hteo jednu jako bitnu. Ogromnu stvar, veličine sunca. I ona ih je razdvojila. On je za nju bio mrtav.   On je bio povredjen. Živeo je sam, sve je radio kako je sam znao, niko ga nije učio. Povređivali su ga. Pokušavao je da nadje zamenu za ljubav, ali niko mu nije olakšao, svi su ga napuštali. Kao mali je trpeo velike emotivne prekide, upadao je u dubinu svoje ličnosti, svoje psihe, trenirao kao blesav jer to mu je bila zamena, tad je bio od čelika, jedna figura, kao izvajana. Pala je na to, pala je na njega. Delili su srećne momente. Delili su osmehe, tugu, uspone i padove, živeli su zajedno.. postali jedno.  Kada bi zažmurio setio bi se kako su se upoznali. Otišla je na žurku sa drugaricama. Elektro muzika, bass ritam rastvara zidove i odjekuje bubnim opnama. Skače, znoji se, dok u jednoj ruci drži telefon, a u drugoj penušavo vino. Situacija se kuva, DJ ubrzava ritam, ljudi se lože i pada drop. Umorila se. Kreće ka separeu i tada joj se pogled prvi put ukrsti sa sudbinom. Gledao ju je dugo, dok su mu leđa čuvala 2 druga, tada već potpuno pijana. Jedan njegov drugar je krenuo da joj se nabacuje, da bi posle 5 minuta postao veoma napadan. On joj je prišao i jednim veoma kratkim udarcem onesvestio druga… Ostala je bez teksta.. Agresija, sirova snaga i stao je u njenu odbranu. Prišao joj je i onako ispod oka, pružio joj ruku i predstavio se. Od tada su postali nerazdvojni.  U kadi su. Penušava kupka i klasična muzika u pozadini. Oduvek ga je ispunjavao zvuk klavira i violine koji su mu bili kao hladan oblog bolnom telu. Gledaju se preko gomile mehurića. Njene crvene usne su izgledale kao par trešanja koje jedva čekaju da budu ubrane. Njegovo telo je postajalo toplije kada je pored nje. Ona je prstima prelazila preko njegovih vena i žilavih ruku, preko pločica i prstima prolazila kroz njegovu kosu. Uhvatio ju je i bacio na krevet onako mokru, golu, ranjivu...  Kada bi ona zažmurila, setila bi se kako joj donosi buket ruža jutro nakon što su te noći zapalili krevet. Slomili su ga. Setila bi se kako je hvata oko struka, podiže u vis i vrti na brdu kada je pristala da uzme ključ od njegovog stana. Onda bi rukom prešla preko prvog ožiljka koji je nastao na njenoj slepoočnici. Setila bi se kako je čupa i zavaljuje njenu glavu u ogledalo. Setila bi se tog ukusa metala u ustima i zujanja u ušima. Setila bi se kako je mislila da nikada neće moći da ima decu jer ju je šutirao 12 puta u istom tom staklenom kupatilu, sa biserno belim porcelanskim pločicama. Setila bi se kako izgleda raspršen snop kapljica krvi po istim tim belim porcelanskim pločicama. Setila bi se svoje omiljene čipkaste haljine, koju je kasnije morala da pere. Setila se kako je tada gledala modrice na svojim rukama i koliko je puta samo zaplakala kada bi se videla u ogledalu. A posle tih 12 udaraca bi došao pored nje i počeo da plače. Grlio bi je i ljubio. Govorio bi joj da ne želi da ga ostavi. Ne može bez nje.   Ona je znala da želi nešto drugačije. To je postalo nemoguće. Ogromna senka se nadvila nad njenim životom, zaklanjajući jedine zrake sreće i ispunjenosti koje je imala kada bi pričali o svemu drugome osim o svojoj vezi. Njegov duh, njegova tama, obuzela ju je. Ali nikada nije nadomestila život u njoj. Ona je uvek bila u stanju da povrati boje crno beloj slici. Kada je nestala iz njegovog života. Slika je postala siva i crna.    Nije hteo da je pusti da živi bez njega. Nije mogao ni da zamisli život bez nje.    Upela je da promeni sve u vezi sebe. Uspela je da mu pobegne. Da joj izgubi trag. I baš tog dana se prvi  put probudila kao slobodna osoba, spustila je gard. Pratio ju je. Sačekao da završi taj dan i na sred ulice, njoj onako zamišljenoj, u dnevnom sanjarenju, ispreprecio put.    Videla je u njegovim očima da je kraj. Crno.    Počela je da beži. Nije bila spremna da umre. Imala je plan. Znala je šta želi. Znala je i kako da ostvari to. "Zar će tako da se završi? Ovo je kraj?! Ne!" Lovac poče da juri svoj plen.  Niko drugi na planeti Zemlji ne postoji. Samo njih dvoje i njihove dve crne siluete  koje trče preko snega i rastapaju se kroz prostor.  Uhvatio ju je za rukav, otkida par dugmića propraćen zvukom cepanja tkanine. Ona se izvukla iz svog kaputa, ali ju je usporio.  Hvata je za kosu. Ona nema snage da vrišti, nemoćna je pored njega, okreće se ka njemu i onog trenutka kada su im se pogledi ukrstili, ogroman deo glečera sa Antarktika odvali se i propadne u led.  Pogledala ga je i izdahnula. Kroz njen vidljiivi dah, provuče se reč nemoj, izvini. Ali lovac je zgrabio svoj plen. Oseća kako joj krv ključa i srce hoće iz grudi da iskoči. Njene crvene usne, njene crne oči. Njen bled ten i miris.  Bez toga ne može. Obavija ruke oko njenog vrata počinje da steže jer ne može da je pusti. U smrti bice njegova. Zauvek. Ona zatvara oči. Poslednja suza zaledi se na jagodici sada već usnule, hladne devojke, čije lokne više ne padaju preko njenog tela, nego vise u vazduhu, u parku preko zida, na kome je crvenim sprejem ispisano: "Seti me se, kada god pogledaš gore u mrak i na nebu jasno vidiš zvezde, onako kao da su nacrtane, kako samo tebi namiguju, pričajući priču beskrajnu, u kojoj svaka nova reč, nezaboravnu uspomenu ispisuje...". Crveni kaput leži u snegu beživotan… Sneg. I mraz...

  Oct 08, 2019 753