Blogovi

User's Tags

Rumenka 's Entries

29 blogs
  • 09 Feb 2018
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti budili se svako jutro kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano cvetiću moj, ljubavi, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža?   Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala, prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva...   I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne, nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale, a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu srećo...   I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, nemi sa milion pitanja ...   Mislim da bih mogla voleti još jaće, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo, ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, nećemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobičajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli su jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil, da pismo ima svoj početak, sadržaj i kraj.   Bio je deo njene prošlosti, daleko u sadašnjosti, a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Da li on oseća da mu sad piše?", " Da li u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela već drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena čaša...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke.Budućnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo.   U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad neće stići na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim prošlosti.          
    484 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti budili se svako jutro kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano cvetiću moj, ljubavi, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža?   Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala, prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva...   I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne, nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale, a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu srećo...   I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, nemi sa milion pitanja ...   Mislim da bih mogla voleti još jaće, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo, ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, nećemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobičajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli su jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil, da pismo ima svoj početak, sadržaj i kraj.   Bio je deo njene prošlosti, daleko u sadašnjosti, a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Da li on oseća da mu sad piše?", " Da li u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela već drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena čaša...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke.Budućnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo.   U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad neće stići na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim prošlosti.          
    Feb 09, 2018 484
  • 11 Mar 2017
    Uvek se pitam... Mladi su shvatili da se za život u 21. veku ne izdaje „garancija” – nema više sigurnog posla, sigurne plate, ni sigurne budućnosti, pa zbog toga ne očekuju da će ljubav trajati zauvekZamislite sledeću scenu: zavaljen u udobnosti svoje dnevne sobe, bračni par gleda film u kome glavni junak živi u predgrađu sa porodicom, potom odlazi u grad na posao i zaljubljuje se u svoju koleginicu. „Šta propuštam”, pita se mladi čovek dok krajičkom oka konstatuje svoju bolju polovinu u izbledeloj trenerci sa nemarno skupljenom kosom i počinje da mašta o koleginici iz kadrovskog odeljenja.„Da li nešto propuštam?“, pita se mlada majka dok gleda romantičnog ljubavnika na malom ekranu i krajičkom oka konstatuje svog izabranika kako popunjava tiket za loto u pauzi za reklame.Ovu anegdotu rado prepričava profesor dr Tatjana Stefanović Stanojević sa Departmana za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu, kada govori o fenomenu ljubavi u savremenom društvu. A kada sa svojim studentima razgovara o tome da li je ljubav za njih sinonim za „sigurnu luku” ili filmsku romansu, dolazi do zaključka da većina njih ne očekuje da će ljubav trajati večno i da ona ima rok trajanja.– Mladi su shvatili da se za život u 21. veku ne izdaje „garancija” – nema više sigurnog posla, sigurne plate, ni sigurne budućnosti, pa zbog toga oni ne očekuju da će ljubav trajati do kraja života. Zbog toga smatram da je 21. vek – vek romanse u kome mladi očekuju da budu stalno „ludi od ljubavi”, žive bez burme i u životu promene nekoliko partnera kako bi stalno živeli tu romansu. Kada maštaju o ljubavi, oni očekuju filmsku priču, strast i vatromet emocija. Na početku te „filmske ljubavi” obično se rode i deca, ali zaplet počinje kada mladi supružnici shvate da zaljubljenost fiziološki traje 18 meseci, a ne 18 godina, koliko je potrebno da se to dete izvede u punoletstvo. A kada očaranost idealizovanim partnerom pređe u razočaranost zbog spoznaje da on nije junak sa bioskopskog platna, počinjemo da razmišljamo o prevari – jer svi junaci holivudskih filmova to rade”, objašnjava dr Tatjana Stefanović Stanojević.   Psihoterapeut dr Zoran Milivojević primećuje da su emotivne veze i brakovi starije generacije postojaniji. Jer, mladi imaju narcisoidni mentalitet, hedonistički odnos prema životu i stav da ostali postoje da bi zadovoljili njihove potrebe. U prilog toj tezi svedoči i veliki broj razvoda mladih bračnih parova – najčešće u prvoj godini braka.  „Mi stalno idealizujemo ljubav i imamo ideju da partner treba da bude nepresušni izvor prijatnih emocija i da on postoji samo da bi nas učinio srećnim. Taj koncept ljubavnog hedonizma usvajamo veoma rano kroz bajke u kojima ljudi žive srećno i zadovoljno do kraja života. Filmovi produžavaju tu iluziju i mi se zaista nadamo da će se naši životi odvijati po filmskom scenariju – mislimo da za svakoga od nas postoji idealna polovina i da ćemo sa njom biti srećni do kraja života. I kada je nađemo zaista doživimo tu sreću – ali kratko. Jer, zaljubljenost traje dok idealizujemo partnera. Iz stanja očaranosti vrlo brzo se prebacimo u stanje razočaranosti – ljudi teraju partnera da se ponaša kao na početku veze i tako nastaje mit o sedam godina ljubavi, vernosti ili braka. Kada zaljubljenost prođe i skinemo ružičaste naočari, ili prihvatamo partnera takvog kakav on zaista jeste ili ga ostavljamo”, objašnjava dr Milivojević.   Save
    723 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Uvek se pitam... Mladi su shvatili da se za život u 21. veku ne izdaje „garancija” – nema više sigurnog posla, sigurne plate, ni sigurne budućnosti, pa zbog toga ne očekuju da će ljubav trajati zauvekZamislite sledeću scenu: zavaljen u udobnosti svoje dnevne sobe, bračni par gleda film u kome glavni junak živi u predgrađu sa porodicom, potom odlazi u grad na posao i zaljubljuje se u svoju koleginicu. „Šta propuštam”, pita se mladi čovek dok krajičkom oka konstatuje svoju bolju polovinu u izbledeloj trenerci sa nemarno skupljenom kosom i počinje da mašta o koleginici iz kadrovskog odeljenja.„Da li nešto propuštam?“, pita se mlada majka dok gleda romantičnog ljubavnika na malom ekranu i krajičkom oka konstatuje svog izabranika kako popunjava tiket za loto u pauzi za reklame.Ovu anegdotu rado prepričava profesor dr Tatjana Stefanović Stanojević sa Departmana za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu, kada govori o fenomenu ljubavi u savremenom društvu. A kada sa svojim studentima razgovara o tome da li je ljubav za njih sinonim za „sigurnu luku” ili filmsku romansu, dolazi do zaključka da većina njih ne očekuje da će ljubav trajati večno i da ona ima rok trajanja.– Mladi su shvatili da se za život u 21. veku ne izdaje „garancija” – nema više sigurnog posla, sigurne plate, ni sigurne budućnosti, pa zbog toga oni ne očekuju da će ljubav trajati do kraja života. Zbog toga smatram da je 21. vek – vek romanse u kome mladi očekuju da budu stalno „ludi od ljubavi”, žive bez burme i u životu promene nekoliko partnera kako bi stalno živeli tu romansu. Kada maštaju o ljubavi, oni očekuju filmsku priču, strast i vatromet emocija. Na početku te „filmske ljubavi” obično se rode i deca, ali zaplet počinje kada mladi supružnici shvate da zaljubljenost fiziološki traje 18 meseci, a ne 18 godina, koliko je potrebno da se to dete izvede u punoletstvo. A kada očaranost idealizovanim partnerom pređe u razočaranost zbog spoznaje da on nije junak sa bioskopskog platna, počinjemo da razmišljamo o prevari – jer svi junaci holivudskih filmova to rade”, objašnjava dr Tatjana Stefanović Stanojević.   Psihoterapeut dr Zoran Milivojević primećuje da su emotivne veze i brakovi starije generacije postojaniji. Jer, mladi imaju narcisoidni mentalitet, hedonistički odnos prema životu i stav da ostali postoje da bi zadovoljili njihove potrebe. U prilog toj tezi svedoči i veliki broj razvoda mladih bračnih parova – najčešće u prvoj godini braka.  „Mi stalno idealizujemo ljubav i imamo ideju da partner treba da bude nepresušni izvor prijatnih emocija i da on postoji samo da bi nas učinio srećnim. Taj koncept ljubavnog hedonizma usvajamo veoma rano kroz bajke u kojima ljudi žive srećno i zadovoljno do kraja života. Filmovi produžavaju tu iluziju i mi se zaista nadamo da će se naši životi odvijati po filmskom scenariju – mislimo da za svakoga od nas postoji idealna polovina i da ćemo sa njom biti srećni do kraja života. I kada je nađemo zaista doživimo tu sreću – ali kratko. Jer, zaljubljenost traje dok idealizujemo partnera. Iz stanja očaranosti vrlo brzo se prebacimo u stanje razočaranosti – ljudi teraju partnera da se ponaša kao na početku veze i tako nastaje mit o sedam godina ljubavi, vernosti ili braka. Kada zaljubljenost prođe i skinemo ružičaste naočari, ili prihvatamo partnera takvog kakav on zaista jeste ili ga ostavljamo”, objašnjava dr Milivojević.   Save
    Mar 11, 2017 723
  • 10 Mar 2017
    Fraza platonska ljubav potiče od italijanskog filozofa Marsilija Fičina (1433-1499), glavnog protagoniste platonizma i neoplatonizma u renesansnoj Firenci. Njegovi komentari Platonove „Gozbe“ smatraju se izvorom sintagme „platonska ljubav“. Ona podrazumeva ljubav koja ne teži seksualnom iskazivanju nego se zadovoljava razumevanjem, a to je najčešće forma ljubavi zaljubljenih koji nemaju intimne odnose. Psihoterapijska praksa je pokazala da je platonska ljubav među polovima mnogo češća nego što se to misli. Ona se posebno iskazuje kod seksualno inhibiranih i strašljivih osoba, koji potiskuju osećanja povezana sa svojim seksualnim potrebama, a želju za seksualnim odnosom pretvaraju u različite forme idealizovanja ljubavi i odnosa sa osobom suprotnog pola. Socijalno fobične osobe - osobe koje strepe od kontakata sa drugim ljudima - posebno socijalno fobični muškarci, zorno pokazuju da zapravo platonska ljubav predstavlja neurotsku kompenzaciju. Zbog paralizirajućeg straha od žena i seksualnih aktivnosti, oni provode godine pokazujući veliku naklonost prema svojoj izabranici, ali nikada ne pokušavaju da od toga naprave pravu ljubavnu i seksualnu vezu.   Save
    744 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Fraza platonska ljubav potiče od italijanskog filozofa Marsilija Fičina (1433-1499), glavnog protagoniste platonizma i neoplatonizma u renesansnoj Firenci. Njegovi komentari Platonove „Gozbe“ smatraju se izvorom sintagme „platonska ljubav“. Ona podrazumeva ljubav koja ne teži seksualnom iskazivanju nego se zadovoljava razumevanjem, a to je najčešće forma ljubavi zaljubljenih koji nemaju intimne odnose. Psihoterapijska praksa je pokazala da je platonska ljubav među polovima mnogo češća nego što se to misli. Ona se posebno iskazuje kod seksualno inhibiranih i strašljivih osoba, koji potiskuju osećanja povezana sa svojim seksualnim potrebama, a želju za seksualnim odnosom pretvaraju u različite forme idealizovanja ljubavi i odnosa sa osobom suprotnog pola. Socijalno fobične osobe - osobe koje strepe od kontakata sa drugim ljudima - posebno socijalno fobični muškarci, zorno pokazuju da zapravo platonska ljubav predstavlja neurotsku kompenzaciju. Zbog paralizirajućeg straha od žena i seksualnih aktivnosti, oni provode godine pokazujući veliku naklonost prema svojoj izabranici, ali nikada ne pokušavaju da od toga naprave pravu ljubavnu i seksualnu vezu.   Save
    Mar 10, 2017 744
  • 10 Mar 2017
    Umetnik bugarskog porekla Hristo Vladimirov Javačev (81) kreirao je pravu turističku senzaciju na jezeru Izeo na severu Italije. Ova nesvakidašnja umetnička instalacija nazvana "Plutajući dokovi" je tokom prvih dana privlačila i do 200.000 posetilaca dnevno, što je čak 100 puta više od broja stanovnika u mestu Sulcano gde se instalacija nalazi.     Sto hiljada kvadratnih metara blistavo žute tkanine prekrilo je i povezalo u jednu celinu ulice gradića i pontonsku stazu napravljenu od 220.000 čvrsto povezanih polietilenskih kocki.     Staza se proteže ukupno 5,5 kilometara kroz gradić i preko površine jezera Izeo i na taj način je povezala Sulcano sa obližnjim ostrvom San Paolo. Stanovnici i turisti dobili su priliku da prošetaju preko površine vode i oko ostrvceta, do kojeg je inače moguće doći samo brodićem.     Originalna ideja za plutajuću stazu nastala je pre gotovo 50 godina. Javačev je prvobitno želeo da je postavi u delti Rio de la Plata u Argentini, međutim nije dobio dozvolu lokalnih vlasti. Zatim je projekat 1995. godine adaptiran za Tokijski zaliv, ali ni tamo umetnost nije uspela da savlada birokratske prepreke.                                    Iako je bilo predviđeno da "Plutajući dokovi" budu otvoreni 24 časa dnevno, zbog neočekivanog broja posetilaca instalacija je nekim danima zatvarana tokom noći zbog održavanja.     Ceo projekat finansiran je od prodaje umetničkih dela Javačeva, a nakon 3. jula do kada će trajati izložba, "Plutajući dokovi" biće rasklopljeni i u potpunosti reciklirani.       Save
    771 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Umetnik bugarskog porekla Hristo Vladimirov Javačev (81) kreirao je pravu turističku senzaciju na jezeru Izeo na severu Italije. Ova nesvakidašnja umetnička instalacija nazvana "Plutajući dokovi" je tokom prvih dana privlačila i do 200.000 posetilaca dnevno, što je čak 100 puta više od broja stanovnika u mestu Sulcano gde se instalacija nalazi.     Sto hiljada kvadratnih metara blistavo žute tkanine prekrilo je i povezalo u jednu celinu ulice gradića i pontonsku stazu napravljenu od 220.000 čvrsto povezanih polietilenskih kocki.     Staza se proteže ukupno 5,5 kilometara kroz gradić i preko površine jezera Izeo i na taj način je povezala Sulcano sa obližnjim ostrvom San Paolo. Stanovnici i turisti dobili su priliku da prošetaju preko površine vode i oko ostrvceta, do kojeg je inače moguće doći samo brodićem.     Originalna ideja za plutajuću stazu nastala je pre gotovo 50 godina. Javačev je prvobitno želeo da je postavi u delti Rio de la Plata u Argentini, međutim nije dobio dozvolu lokalnih vlasti. Zatim je projekat 1995. godine adaptiran za Tokijski zaliv, ali ni tamo umetnost nije uspela da savlada birokratske prepreke.                                    Iako je bilo predviđeno da "Plutajući dokovi" budu otvoreni 24 časa dnevno, zbog neočekivanog broja posetilaca instalacija je nekim danima zatvarana tokom noći zbog održavanja.     Ceo projekat finansiran je od prodaje umetničkih dela Javačeva, a nakon 3. jula do kada će trajati izložba, "Plutajući dokovi" biće rasklopljeni i u potpunosti reciklirani.       Save
    Mar 10, 2017 771
  • 10 Feb 2017
    Ona
    Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno… njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala jednom da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima…
    509 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Ona
    Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno… njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala jednom da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima…
    Feb 10, 2017 509
  • 22 Oct 2016
    Put vodi kroz sredinu, kroz centar prostora i vremena. Bespotrebno je živeti u prošlosti, opasno je živeti u budućnosti. Najpametniji izbor je sadašnjost. Ali šta je sadašnjost? Sadašnjost je taj put. Put od prošlosti ka budućnosti. Ulica sadašnjosti je krivudava i duga, prepuna neočekivanih opasnosti. Ako pogledamo unazad, setićemo se nekih od njih. Na zidu visi razglednica iz Srbije, sa letovanja u Paklu. U budućnost se ne usuđujemo da gledamo, plašeći se za svoj život i dušu. A ipak moramo napred, kroz večni trenutak sadašnjosti. Teško je izbeći zlo u sadašnjosti. Možda smo ga u prošlosti izbegli, ili ćemo u budućnosti. Ali sada, neuporedivo je teže. U sadašnjosti sve traje jedan trenutak - ljubav, mašta, sreća, sudbina, pogode nas i ostave. A treba ih zadržati. Ima i strašnih stvari, koje ostavljaju ožiljke i rane. Nesreća je u tome što se loše stvari ne mogu predvideti - na ulici sadašnjosti ne postoje znakovi, a prepuno je krivina... Rutina dogme gasi plamen u nama. Vatra tinja, umesto da plamti. Jedra naših misli ispunjavaju se samo slabim vihorima, uprkos upornim prizivanjima oluje. Slepe ulice sa strane puta mame, zovu, nude prividne moći. Nikada ne treba skrenuti sa puta, sa pravog puta, koji vodi iz bilo kakve prošlosti u sjajnu budućnost. Treba stremiti najboljim ciljevima, najlepšim vrlinama, najvišim planinama, čak i ako u nama postoji strah od visine. Živeti za trenutak, to je sve što postoji za mene, moj ideal. A na kraju, kada više ne bude bilo budućnosti, kada sve postane prašina, kada sve ostane zapisano u velikoj knjizi prošlosti, kada se osvrnem za sobom u tu nepreglednost - želim da moje srce ne zna za tugu.
    742 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Put vodi kroz sredinu, kroz centar prostora i vremena. Bespotrebno je živeti u prošlosti, opasno je živeti u budućnosti. Najpametniji izbor je sadašnjost. Ali šta je sadašnjost? Sadašnjost je taj put. Put od prošlosti ka budućnosti. Ulica sadašnjosti je krivudava i duga, prepuna neočekivanih opasnosti. Ako pogledamo unazad, setićemo se nekih od njih. Na zidu visi razglednica iz Srbije, sa letovanja u Paklu. U budućnost se ne usuđujemo da gledamo, plašeći se za svoj život i dušu. A ipak moramo napred, kroz večni trenutak sadašnjosti. Teško je izbeći zlo u sadašnjosti. Možda smo ga u prošlosti izbegli, ili ćemo u budućnosti. Ali sada, neuporedivo je teže. U sadašnjosti sve traje jedan trenutak - ljubav, mašta, sreća, sudbina, pogode nas i ostave. A treba ih zadržati. Ima i strašnih stvari, koje ostavljaju ožiljke i rane. Nesreća je u tome što se loše stvari ne mogu predvideti - na ulici sadašnjosti ne postoje znakovi, a prepuno je krivina... Rutina dogme gasi plamen u nama. Vatra tinja, umesto da plamti. Jedra naših misli ispunjavaju se samo slabim vihorima, uprkos upornim prizivanjima oluje. Slepe ulice sa strane puta mame, zovu, nude prividne moći. Nikada ne treba skrenuti sa puta, sa pravog puta, koji vodi iz bilo kakve prošlosti u sjajnu budućnost. Treba stremiti najboljim ciljevima, najlepšim vrlinama, najvišim planinama, čak i ako u nama postoji strah od visine. Živeti za trenutak, to je sve što postoji za mene, moj ideal. A na kraju, kada više ne bude bilo budućnosti, kada sve postane prašina, kada sve ostane zapisano u velikoj knjizi prošlosti, kada se osvrnem za sobom u tu nepreglednost - želim da moje srce ne zna za tugu.
    Oct 22, 2016 742
  • 14 Oct 2016
    Zašto jutrom ne ustajemo sa osmehom na licu? Zašto nismo zahvalni za novi dan? Zašto smo lenji? Zašto krećemo u školu, na posao, na pijacu kao da nosimo teret na leđima? Zašto smo srećni i ispunjeni kada pričamo o drugima? Zašto smo ljubomorni? Zašto ulazimo u konflikte sa članovima porodice, prijateljima, kolegama, poznanicima? Zašto se trujemo cigarama i alkoholom? Zašto osuđujemo? Zašto toliko težimo materijalnim a ne duhovnim vrednostima? Zašto smo nesrećni? Zato što nam fali ljubav. Nisam ja sa ovim odgovorom otkrila „toplu vodu“, ovaj odgovor je voda koja ruši sve brane pred sobom, voda koja vodi do istine. Problem je što mi ni ne znamo šta je ljubav, imamo pogrešnu sliku ljubavi. Ne može blato srušiti branu koja čuva istinu. Pogledajte ljude oko sebe, pogledajte današnje brakove, pogledajte odnose u porodicama, pogledajte našu omladinu, naše škole, bolnice, pogledajte sebe… Budite iskreni i odgovorite sebi koliko srećnih osoba i iskrenih odnosa vidite?! Jako malo, nažalost. Ali sve može biti lepo i jednostavno, samo kad bi voleli. Naš problem je što mi svi čekamo da budemo voljeni, složili se ili ne sa mnom, nije sreća u tome kad si voljen, sreća je kad voliš. Voli Boga. Voli sebe onakvog kakav si, nemoj se nikada, ni u jednom trenutku sramiti sebe, ti si jedinstven, ti si vredan. Voli svoje roditelje, ma kakvi oni bili. Ako ti nanose zlo, oprosti im i još ih više voli. Voli svoju braću i sestre, svoje prijatelje, kolege… Nemoj nikome od njih suditi, ne znaš šta je u njihovoj glavi. Jednostavno ih prihvati takve kakvi jesu, i oni su jedinstveni kao i ti. Smisao našeg života je da volimo, a kad volimo tad smo srećni. Ljubav koju nosiš u sebi posmatraj kao semenke, a Boga, roditelje, prijatelje, one koji vas ne vole, prirodu, životinje i sve ostalo na ovome svetu posmatraj kao plodno zemljište. Samo jedna mala semenka kad se poseje donosi mnogo plodova ljubavi i sreće. Ti imaš bezbroj semenki u sebi, zemljište je ogromno, pa šta čekaš, počni da seješ!
    564 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Zašto jutrom ne ustajemo sa osmehom na licu? Zašto nismo zahvalni za novi dan? Zašto smo lenji? Zašto krećemo u školu, na posao, na pijacu kao da nosimo teret na leđima? Zašto smo srećni i ispunjeni kada pričamo o drugima? Zašto smo ljubomorni? Zašto ulazimo u konflikte sa članovima porodice, prijateljima, kolegama, poznanicima? Zašto se trujemo cigarama i alkoholom? Zašto osuđujemo? Zašto toliko težimo materijalnim a ne duhovnim vrednostima? Zašto smo nesrećni? Zato što nam fali ljubav. Nisam ja sa ovim odgovorom otkrila „toplu vodu“, ovaj odgovor je voda koja ruši sve brane pred sobom, voda koja vodi do istine. Problem je što mi ni ne znamo šta je ljubav, imamo pogrešnu sliku ljubavi. Ne može blato srušiti branu koja čuva istinu. Pogledajte ljude oko sebe, pogledajte današnje brakove, pogledajte odnose u porodicama, pogledajte našu omladinu, naše škole, bolnice, pogledajte sebe… Budite iskreni i odgovorite sebi koliko srećnih osoba i iskrenih odnosa vidite?! Jako malo, nažalost. Ali sve može biti lepo i jednostavno, samo kad bi voleli. Naš problem je što mi svi čekamo da budemo voljeni, složili se ili ne sa mnom, nije sreća u tome kad si voljen, sreća je kad voliš. Voli Boga. Voli sebe onakvog kakav si, nemoj se nikada, ni u jednom trenutku sramiti sebe, ti si jedinstven, ti si vredan. Voli svoje roditelje, ma kakvi oni bili. Ako ti nanose zlo, oprosti im i još ih više voli. Voli svoju braću i sestre, svoje prijatelje, kolege… Nemoj nikome od njih suditi, ne znaš šta je u njihovoj glavi. Jednostavno ih prihvati takve kakvi jesu, i oni su jedinstveni kao i ti. Smisao našeg života je da volimo, a kad volimo tad smo srećni. Ljubav koju nosiš u sebi posmatraj kao semenke, a Boga, roditelje, prijatelje, one koji vas ne vole, prirodu, životinje i sve ostalo na ovome svetu posmatraj kao plodno zemljište. Samo jedna mala semenka kad se poseje donosi mnogo plodova ljubavi i sreće. Ti imaš bezbroj semenki u sebi, zemljište je ogromno, pa šta čekaš, počni da seješ!
    Oct 14, 2016 564
  • 09 Oct 2016
    Svako od nas ima mogućnost za dva različita puta o tome šta će učiniti sa svojim životom. Prvi put je da postanemo manje nego što možemo. Da zarađujemo manje. Da imamo manje. Da čitamo manje i mislimo manje. Da pokušavamo manje i da se disciplinujemo manje. To su izbori koji vode do praznog života. A drugi put? Da uradiš sve! Da postaneš sve moguće što možeš. Da pročitaš svaku knjigu koju možeš. Da zarađuješ maksimalno koliko možeš. Da daješ i deliš što više možeš. Da težiš i stvaraš i postižeš što je više moguće. Svako od nas ima izbora. Da uradi ili da ne uradi. Da bude ili da ne bude. Da bude sve ili da bude manje, ili ništa. Kao drvo, za sve nas bi bio vredan izazov da se ispružimo (razgranamo) i gore i dole i levo i desno, do punih mera naših sposobnosti. Zašto da ne uradimo sve što možemo, svakog momenta koji možemo, najbolje što možemo, i što duže možemo? Naš krajnji cilj u životu bi trebao da bude da ostvarimo što više našeg talenta i sposobnosti i volje. Zadovoljiti se manjim nego što možemo, znači pasti u bezvredne poduhvate. Rezultati su najbolja mera ljudskog napretka. Ne pričanje o dostignućima. Ne objašnjenja. Ne pravdanja. Rezultati! A ako su naši rezultati manje nego što nam naše mogućnosti pružaju, onda moramo težiti da postanemo više danas, nego što bi bili sutra. Najveća nagrada je rezervisana za one koji donose dosta vrednosti sebi i svetu oko njih, kao rezultat onoga ko su i šta su postali.
    519 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Svako od nas ima mogućnost za dva različita puta o tome šta će učiniti sa svojim životom. Prvi put je da postanemo manje nego što možemo. Da zarađujemo manje. Da imamo manje. Da čitamo manje i mislimo manje. Da pokušavamo manje i da se disciplinujemo manje. To su izbori koji vode do praznog života. A drugi put? Da uradiš sve! Da postaneš sve moguće što možeš. Da pročitaš svaku knjigu koju možeš. Da zarađuješ maksimalno koliko možeš. Da daješ i deliš što više možeš. Da težiš i stvaraš i postižeš što je više moguće. Svako od nas ima izbora. Da uradi ili da ne uradi. Da bude ili da ne bude. Da bude sve ili da bude manje, ili ništa. Kao drvo, za sve nas bi bio vredan izazov da se ispružimo (razgranamo) i gore i dole i levo i desno, do punih mera naših sposobnosti. Zašto da ne uradimo sve što možemo, svakog momenta koji možemo, najbolje što možemo, i što duže možemo? Naš krajnji cilj u životu bi trebao da bude da ostvarimo što više našeg talenta i sposobnosti i volje. Zadovoljiti se manjim nego što možemo, znači pasti u bezvredne poduhvate. Rezultati su najbolja mera ljudskog napretka. Ne pričanje o dostignućima. Ne objašnjenja. Ne pravdanja. Rezultati! A ako su naši rezultati manje nego što nam naše mogućnosti pružaju, onda moramo težiti da postanemo više danas, nego što bi bili sutra. Najveća nagrada je rezervisana za one koji donose dosta vrednosti sebi i svetu oko njih, kao rezultat onoga ko su i šta su postali.
    Oct 09, 2016 519
  • 23 Jul 2016
    Slomiće vam srce i vi ćete slamati drugima srca. Posvađaćete se s najboljim prijateljem ili se čak zaljubiti u njega. Kukaćete zbog vremena koje leti brže nego što ga možete uhvatiti. Nikad ga nećete moći zaustaviti. Zato fotografišite sve što stignete, smejte se do suza kad god možete, opraštajte ljudima njihove greške i volite kao da nikad niste bili povređeni. Činite dobro jer je to jedino merilo pametno proživljenog života. U životu ništa nije garantovano, nema predaha sa problemima i najčešće nema druge šanse koju ćete dobiti. Sve što možete je da živite život punim plućima, da kažete ljudima koje volite koliko su vam dragi, da odjebete one koji vas guše i crpe energiju. Jedino vreme kad možete uraditi nešto totalno blesavo i neponovljivo je sada. Zato prestanite ovo čitati i uradite baš to....
    641 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Slomiće vam srce i vi ćete slamati drugima srca. Posvađaćete se s najboljim prijateljem ili se čak zaljubiti u njega. Kukaćete zbog vremena koje leti brže nego što ga možete uhvatiti. Nikad ga nećete moći zaustaviti. Zato fotografišite sve što stignete, smejte se do suza kad god možete, opraštajte ljudima njihove greške i volite kao da nikad niste bili povređeni. Činite dobro jer je to jedino merilo pametno proživljenog života. U životu ništa nije garantovano, nema predaha sa problemima i najčešće nema druge šanse koju ćete dobiti. Sve što možete je da živite život punim plućima, da kažete ljudima koje volite koliko su vam dragi, da odjebete one koji vas guše i crpe energiju. Jedino vreme kad možete uraditi nešto totalno blesavo i neponovljivo je sada. Zato prestanite ovo čitati i uradite baš to....
    Jul 23, 2016 641
  • 17 May 2016
    …Jedna poznata mudrost kaže: Život je ono što ti se dešava, dok ti praviš planove za život. Događa li ti se često da gledaš kroz prozor, da pratiš apatičnim pogledom kapi kiše kako se razlivaju po staklu i da misliš da je svet jedno beskrajno dosadno mesto za život? Budiš se ujutru i potajno proviruješ kroz prozor, sa nadom, da će sunce toga dana konačno zasijati silnije nego obično. A ono te samo zaslepljuje svojim zracima, i čak ti se čini da ti se ruga. Šteta, reći ćeš. Jer očigledno da se ni taj dan ne razlikuje bitno od prethodnog. I nastavljaš da čekaš…Da prođe i taj dan, i ta sedmica, taj mesec, ta godina… Sve dok odjednom ne osetiš da ti život odlazi u nepovrat, a ti još uvek stojiš tu i čekaš pravi trenutak da počneš da uživaš u njemu i da ga proživiš u potpunosti. I shvataš, kako neprimetno, nekako nesvesno, kao po nekoj navici stojiš i čekaš da sve prođe, što ti daje osećaj beskrajnog razočarenja i umora. Pitaš se, kada će konačno da krene tvoj ‘Pravi život’?! Oni prekrasni, nezaboravni trenuci, zbog kojih je vredelo progutati sve suze i uvrede, svu tu nakupljenu gorčinu i onda samouvereno pogledati prema napred. Kao da si već zaboravio izvorni cilj i jednostavno samo čekaš. Po navici. Čekaš ‘nešto’. Zaboravljajući pritom, šta zaista želiš i šta je zaista važno za tebe. Nećeš moći razumeti, da dok čekaš da se desi nešto ‘veliko, interesantno, važno’, ti ustvari propuštaš stvarnu lepotu oko sebe! Propuštaš suštinu! Propuštaš male stvari, koje ti ispunjavaju dane. Dok tako stojiš i očekuješ da se dogodi nešto veliko, da bi bio srećan: propuštaš, osmehe i poglede; propuštaš izlaske i zalaske sunca; propuštaš ljubav i emocije… Propuštaš sadašnjost stremeći da dočekaš budućnost. Propuštaš ‘Danas’, jer se nadaš da ćeš početi živeti ‘Sutra’. Dok gledaš kroz prozor i pratiš pogledom kapi kiše kako se razlivaju po prozoru; dok stojiš tamo udubljen u misli, apatično čekajući da bljesnu sunčevi zraci, životni časovnik nastavlja tiho, ali neumitno da odbrojava tvoje izgubljene minute. Polako, ali dosledno i nepovratno iščezava tvoj život pretvarajući se u prošlost. Tvoju prošlost. I bez da uopšte osetiš kako se to moglo desiti, jednoga dana ćeš sa užasom ustanoviti da je tvoj život prošao, a da nisi ni stigao da uživaš u njemu. I zato: ne čekaj da dođe takav dan, stvori drugačiji dan. Zaustavi kišu, rasteraj oblake i načini svoje sopstveno sunce. Prestani da čekaš. Napravi nešto od svoga života. Budi kovač svoje sreće. Ne čekaj da sreća dođe po tebe. Sprijatelji se sa časovnikom života. Uzmi ga samouvereno u ruke i postani gospodar svoga života. Živi život! Živi ga danas! Živi ga sada! Živi ga u ovom trenutku! 
    723 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    …Jedna poznata mudrost kaže: Život je ono što ti se dešava, dok ti praviš planove za život. Događa li ti se često da gledaš kroz prozor, da pratiš apatičnim pogledom kapi kiše kako se razlivaju po staklu i da misliš da je svet jedno beskrajno dosadno mesto za život? Budiš se ujutru i potajno proviruješ kroz prozor, sa nadom, da će sunce toga dana konačno zasijati silnije nego obično. A ono te samo zaslepljuje svojim zracima, i čak ti se čini da ti se ruga. Šteta, reći ćeš. Jer očigledno da se ni taj dan ne razlikuje bitno od prethodnog. I nastavljaš da čekaš…Da prođe i taj dan, i ta sedmica, taj mesec, ta godina… Sve dok odjednom ne osetiš da ti život odlazi u nepovrat, a ti još uvek stojiš tu i čekaš pravi trenutak da počneš da uživaš u njemu i da ga proživiš u potpunosti. I shvataš, kako neprimetno, nekako nesvesno, kao po nekoj navici stojiš i čekaš da sve prođe, što ti daje osećaj beskrajnog razočarenja i umora. Pitaš se, kada će konačno da krene tvoj ‘Pravi život’?! Oni prekrasni, nezaboravni trenuci, zbog kojih je vredelo progutati sve suze i uvrede, svu tu nakupljenu gorčinu i onda samouvereno pogledati prema napred. Kao da si već zaboravio izvorni cilj i jednostavno samo čekaš. Po navici. Čekaš ‘nešto’. Zaboravljajući pritom, šta zaista želiš i šta je zaista važno za tebe. Nećeš moći razumeti, da dok čekaš da se desi nešto ‘veliko, interesantno, važno’, ti ustvari propuštaš stvarnu lepotu oko sebe! Propuštaš suštinu! Propuštaš male stvari, koje ti ispunjavaju dane. Dok tako stojiš i očekuješ da se dogodi nešto veliko, da bi bio srećan: propuštaš, osmehe i poglede; propuštaš izlaske i zalaske sunca; propuštaš ljubav i emocije… Propuštaš sadašnjost stremeći da dočekaš budućnost. Propuštaš ‘Danas’, jer se nadaš da ćeš početi živeti ‘Sutra’. Dok gledaš kroz prozor i pratiš pogledom kapi kiše kako se razlivaju po prozoru; dok stojiš tamo udubljen u misli, apatično čekajući da bljesnu sunčevi zraci, životni časovnik nastavlja tiho, ali neumitno da odbrojava tvoje izgubljene minute. Polako, ali dosledno i nepovratno iščezava tvoj život pretvarajući se u prošlost. Tvoju prošlost. I bez da uopšte osetiš kako se to moglo desiti, jednoga dana ćeš sa užasom ustanoviti da je tvoj život prošao, a da nisi ni stigao da uživaš u njemu. I zato: ne čekaj da dođe takav dan, stvori drugačiji dan. Zaustavi kišu, rasteraj oblake i načini svoje sopstveno sunce. Prestani da čekaš. Napravi nešto od svoga života. Budi kovač svoje sreće. Ne čekaj da sreća dođe po tebe. Sprijatelji se sa časovnikom života. Uzmi ga samouvereno u ruke i postani gospodar svoga života. Živi život! Živi ga danas! Živi ga sada! Živi ga u ovom trenutku! 
    May 17, 2016 723