Blogovi

Pretraži blogove

 

Kategorije

User's Tags

468 blogs
  • 19 Jan 2014
    Gde pobeci kad vas svi iznerviraju?
    Lutajući netom naletih na nešto fantastično.Sebe sam već videla tamo kako uživam, ali.. Na južnoj obali Islanda postoji grupa ostrva pod nazivom Vestmannaeyjar(Westman Islands in English), ovo ostrvo što  ću vam predstaviti zove se Elliðaey (ovo sam kopirala). Ostrvo je naseljeno morskim pticama koje se tu i gnezde.Ja sam se taman ponadala da tu  ima malo mesta za mene, ali te ptice, neka hvala... Vidim tu kućicu na tom ostrvu, ali mi nije jasno zašto služi .Ukucam u Google da ja to malo proverim.     Čika Google kaže da je pre 300 godina tu živelo 5 porodica koje se bavilo ribolovom.Ništa novo ne saznah, pitam se da se nisu bavili drvnom industrijom.. Naravno da je i na Islandu isto kao  kod nas.Lovački savez Islanda je odlučio da 1953 godine napravi tu ložu  tj kolibicu, pa nisam ni mislila da je drugačije. Razlika je u tome što bi naše glavešine tu podigle hotel.Ne može kolibica, MNOGO IH JE.     E sad čitam nema struje, nema neta, a ja zaista volim Volimo Net, i razmisljam onako u sebi pa izdržala bih 2 dana.   E ,cvrc malo neću ići ni tih zamišljenih 2 dana ....privilegiju boravka na ovom ostrvcetu  imaju samo clanovi Lovačkog udruženja Islanda...pihhhhh Za beg od zombija moram smisliti neko bolje mesto .... Slike koje su maknute ,da ne kažem ukradene su  sa ovog --->  SAJTA
    1478 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Gde pobeci kad vas svi iznerviraju?
    Lutajući netom naletih na nešto fantastično.Sebe sam već videla tamo kako uživam, ali.. Na južnoj obali Islanda postoji grupa ostrva pod nazivom Vestmannaeyjar(Westman Islands in English), ovo ostrvo što  ću vam predstaviti zove se Elliðaey (ovo sam kopirala). Ostrvo je naseljeno morskim pticama koje se tu i gnezde.Ja sam se taman ponadala da tu  ima malo mesta za mene, ali te ptice, neka hvala... Vidim tu kućicu na tom ostrvu, ali mi nije jasno zašto služi .Ukucam u Google da ja to malo proverim.     Čika Google kaže da je pre 300 godina tu živelo 5 porodica koje se bavilo ribolovom.Ništa novo ne saznah, pitam se da se nisu bavili drvnom industrijom.. Naravno da je i na Islandu isto kao  kod nas.Lovački savez Islanda je odlučio da 1953 godine napravi tu ložu  tj kolibicu, pa nisam ni mislila da je drugačije. Razlika je u tome što bi naše glavešine tu podigle hotel.Ne može kolibica, MNOGO IH JE.     E sad čitam nema struje, nema neta, a ja zaista volim Volimo Net, i razmisljam onako u sebi pa izdržala bih 2 dana.   E ,cvrc malo neću ići ni tih zamišljenih 2 dana ....privilegiju boravka na ovom ostrvcetu  imaju samo clanovi Lovačkog udruženja Islanda...pihhhhh Za beg od zombija moram smisliti neko bolje mesto .... Slike koje su maknute ,da ne kažem ukradene su  sa ovog --->  SAJTA
    Jan 19, 2014 1478
  • 18 Jan 2014
    Kosovo: Can You Imagine
    Doneo mi jedan prijatelj ovo pismo, koje je njegov sin dobio od ucitelja veronauke u skoli, ovde u Londonu. Sa domacim zadatkom da ga dobro procita i napise svojue misljenje o tome. Bio sam, blago zapanjen sadrzajem. Za moj osetljiv zeludac (zbog koga godinama pijem ranitidin) to je bilo previse. Imajte u vidu da je taj moj prijatelj Srbin, izbeglica sa Kosova, kome su tamo sve oteli. Zar NJEGOVO dete treba to da uci? Nagovorih ga da ode do ucitelja. Posao sam sa njim, jer on ima malo problema sa engleskim. Upitah ucitelja odakle mu takvi podaci i da li je to u zvanicnom programu nastave. Iznenadio me i priznao da nije, vec je on malo googlao po internetu i dobio takve podatke. Onda sam, onako ljut, ja njemu odrzao malo predavanje o istorijatu tog sukoba, naglasisvi da su upravo taj moj prijatelj i njegov sin zrtve "Etnickog ciscenja" i pitao ga da li je moralno da njegovo dete uci takvoj baljezgariji o Kosovu. Pocrveneo Englez i poceo da se izvinjava. Nisam spustao loptu, vec sam mu u ruke gurnuo dva DVD-a ("Kosovo: Can you imagine" i "Weight of Chains" - oba od Borisa Malagurskog). Sa domacim zadatkom da ih pogleda, pa da onda on meni isprica svoje utiske. Na kraju mi je ostavio telefon, uz obecanje da ce obavezno pogledati oba. Uz ponovno izvinjenje. Ne znam hocu li uspeti, ali ako bar jednom Englezu promenim misljenje, to je vec nesto.
    1296 Objavio/la Milan Vićentijević
  • By Milan Vićentijević
    Kosovo: Can You Imagine
    Doneo mi jedan prijatelj ovo pismo, koje je njegov sin dobio od ucitelja veronauke u skoli, ovde u Londonu. Sa domacim zadatkom da ga dobro procita i napise svojue misljenje o tome. Bio sam, blago zapanjen sadrzajem. Za moj osetljiv zeludac (zbog koga godinama pijem ranitidin) to je bilo previse. Imajte u vidu da je taj moj prijatelj Srbin, izbeglica sa Kosova, kome su tamo sve oteli. Zar NJEGOVO dete treba to da uci? Nagovorih ga da ode do ucitelja. Posao sam sa njim, jer on ima malo problema sa engleskim. Upitah ucitelja odakle mu takvi podaci i da li je to u zvanicnom programu nastave. Iznenadio me i priznao da nije, vec je on malo googlao po internetu i dobio takve podatke. Onda sam, onako ljut, ja njemu odrzao malo predavanje o istorijatu tog sukoba, naglasisvi da su upravo taj moj prijatelj i njegov sin zrtve "Etnickog ciscenja" i pitao ga da li je moralno da njegovo dete uci takvoj baljezgariji o Kosovu. Pocrveneo Englez i poceo da se izvinjava. Nisam spustao loptu, vec sam mu u ruke gurnuo dva DVD-a ("Kosovo: Can you imagine" i "Weight of Chains" - oba od Borisa Malagurskog). Sa domacim zadatkom da ih pogleda, pa da onda on meni isprica svoje utiske. Na kraju mi je ostavio telefon, uz obecanje da ce obavezno pogledati oba. Uz ponovno izvinjenje. Ne znam hocu li uspeti, ali ako bar jednom Englezu promenim misljenje, to je vec nesto.
    Jan 18, 2014 1296
  • 18 Jan 2014
    E ovo je pravi CV
      Ovo je vezano za moj blog O pisanju CV..Komentar  je malo predug za komentare, pa sam odlučio da ga postavim kao blog.Nasmeja me ali baš..Hvala rada kon ------------------------------------------------------------------------   E ovo je pravi CV .... o životnim prioritetima......jer kao što čovek reče nije sve u poslu... CV Potpuno nespreman za rad pod pritiskom kao i prekovremeni rad, osim akonijedebelo plaćen. Iskreno me zabole za ciljeve vaše kompanije ako platom nemogu da pokrijem sve tekuće troškove plus da mi ostane za malo garderobe,knjiga, putovanja, izlaske, sport i zezanje. Funkcionišem po principukolkopara tolko muzike. Takođe me savršeno ne zanima što ste u buli iočekujemdasve vaše zakonom predviđene obaveze izvršite na vreme kao i dapoštujetesvepraznike i godišnji odmor. Sva je prilika da ću vas napustiti čim nađemnešto malo bolje. Nadam se da ofis ne počinje s radom pre devet, jer seteško budim. Radni dan započinjem velikom šoljom dobre crne kafe paočekujemda stoji na raspolaganju, kao i zalihe nesa i mleka koji će mi zatrebatinegde oko podneva. Najdalje oko jedan ima najstrašnije da se smorim pa bimiprijao jedan muzički intermeco, po mogućstvu Madonna ili disko haus daujedno i odtancujem malo i razdrmam ukočene mišiće. Komunikativan saprijatnim i ljubaznim svetom, za drkadžije imam kratak fitilj. Psujem nanekoliko svetskih jezika, al ozbiljnu prepisku i razgovor vodim samo nasrpskom i engleskom i ne proseravajte se s multinacionalnim korporativnimtripom jer vam je i to previše. To što s vremena na vreme sklopite nekidils Bosnom i Crnom Gorom ne čini vas ozbiljnom kompanijom. Studirao sam 100 godina ali smatram da je uspeh što sam uopšte završiobilošta u ovoj zemlji ovakvoj kakva je. Usavršavam se stalno i bez vas jersamradoznao i mislim da život ima smisla i bez umiranja na poslu. Često misedešava da u radno vreme zapadnem u takozvani daydreaming pa vas molim damene prekidate naglo, možda budem usred neke genijalne zamisli. Reagujemsamona pozitivnu stimulaciju. Ne gušite s testiranjima i tim HRbudalaštinama.Ako se već proseravate s tim zapadnjačkim forama onda ponudite izapadnjačkuplatu i uslove rada. To što ste pohađali dva, tri seminara, ne čini vasobrazovanom osobom. Šta ne znam, naučiću, nisam debil. I, da, postojestvarikoje bih u životu radio iz čistog entuzijazma, ali žalim što moram davasobavestim da to nije posao koji nudite. Iskreno vaš,
    1651 Objavio/la Zelimir Belogrlic
  • By Zelimir Belogrlic
    E ovo je pravi CV
      Ovo je vezano za moj blog O pisanju CV..Komentar  je malo predug za komentare, pa sam odlučio da ga postavim kao blog.Nasmeja me ali baš..Hvala rada kon ------------------------------------------------------------------------   E ovo je pravi CV .... o životnim prioritetima......jer kao što čovek reče nije sve u poslu... CV Potpuno nespreman za rad pod pritiskom kao i prekovremeni rad, osim akonijedebelo plaćen. Iskreno me zabole za ciljeve vaše kompanije ako platom nemogu da pokrijem sve tekuće troškove plus da mi ostane za malo garderobe,knjiga, putovanja, izlaske, sport i zezanje. Funkcionišem po principukolkopara tolko muzike. Takođe me savršeno ne zanima što ste u buli iočekujemdasve vaše zakonom predviđene obaveze izvršite na vreme kao i dapoštujetesvepraznike i godišnji odmor. Sva je prilika da ću vas napustiti čim nađemnešto malo bolje. Nadam se da ofis ne počinje s radom pre devet, jer seteško budim. Radni dan započinjem velikom šoljom dobre crne kafe paočekujemda stoji na raspolaganju, kao i zalihe nesa i mleka koji će mi zatrebatinegde oko podneva. Najdalje oko jedan ima najstrašnije da se smorim pa bimiprijao jedan muzički intermeco, po mogućstvu Madonna ili disko haus daujedno i odtancujem malo i razdrmam ukočene mišiće. Komunikativan saprijatnim i ljubaznim svetom, za drkadžije imam kratak fitilj. Psujem nanekoliko svetskih jezika, al ozbiljnu prepisku i razgovor vodim samo nasrpskom i engleskom i ne proseravajte se s multinacionalnim korporativnimtripom jer vam je i to previše. To što s vremena na vreme sklopite nekidils Bosnom i Crnom Gorom ne čini vas ozbiljnom kompanijom. Studirao sam 100 godina ali smatram da je uspeh što sam uopšte završiobilošta u ovoj zemlji ovakvoj kakva je. Usavršavam se stalno i bez vas jersamradoznao i mislim da život ima smisla i bez umiranja na poslu. Često misedešava da u radno vreme zapadnem u takozvani daydreaming pa vas molim damene prekidate naglo, možda budem usred neke genijalne zamisli. Reagujemsamona pozitivnu stimulaciju. Ne gušite s testiranjima i tim HRbudalaštinama.Ako se već proseravate s tim zapadnjačkim forama onda ponudite izapadnjačkuplatu i uslove rada. To što ste pohađali dva, tri seminara, ne čini vasobrazovanom osobom. Šta ne znam, naučiću, nisam debil. I, da, postojestvarikoje bih u životu radio iz čistog entuzijazma, ali žalim što moram davasobavestim da to nije posao koji nudite. Iskreno vaš,
    Jan 18, 2014 1651
  • 18 Jan 2014
    Gde smo bili, gde smo, gde idemo
    ....I onda se neko pita zasto sam ljut!? A ja, jos uvek mislim da je bolje biti ljut nego apatican. Ljut covek moze i revoluciju da pokrene, apatican ne moze ni svoje pertle da veze. Prvi i osnovni razlog zasto nikada necu biti apatican. Pricao mi moj pradeda Leka (neka mu Bog dusu junacku prosti), nekad je REC bila dovoljna. U vatri Drugog Balkanskog rata (sa Bugarima), volovska kola, sa svezim hlebom, propadose negde u provaliju izmedju jednih i drugih. Do tada su pucali jedni na druge. Ali tada shvatise da su i jedni i drugi gladni. Nasta primirje i izabrase dobrovoljce da podele hleb. Moj deda bio dobrovoljac...sisao u neki jendek i gleda se popreko sa Bugarinom, ali `lebac dele...I kad se najeli, naravno, jednio na druge, opet pucali.. ...Zasto sam ovo pisao? Pa, mene, ova EU, neodoljivo podseca na tu pricu. I gde je u toj celoj prici REC? Moram da priznam, i pored upornog, strpljivog trazenja, jos nisam naisao na sadrzaj te reci (znacenje znam odlicno...kaze se, rec je rec). Jedini znacaj je, vec udaljeno verovanje da kada neko nesto kaze, da tako i  misli. Neko pamti krace, neko duze. Ja sam proklet i pamtim sve od svoje seste godine...a sada ih imam 56. Ebem ti sunce, ja u svojoj glavi imam pola veka! Juce procitah tekst strave i uzasa (za neupucene - horora). nase drugarice Dubravke i celo vece mi je propalo. Sve sto citam ja zamislim u glavi (ne kaze se, uzalud, da je knjiga pozoriste u glavi). I nisam mogao da se smirim. Nije zato sto nisam verovao, vec obrnuto, jer znam da je istina i mislio sam da je odavno prevazidjena. I onda dodje neki ministar, okruzen telohraniteljima, otvoren za susret sa narodom (narocito i iskljucivo sa decom) i kaze: Moramo da pobedimo "Belu kugu" u Srbiji... Boze, sta bi mu ja sad napisao....Bar me ovde ne mogu njegovi telohranitelji.. Vracamo se na pocetak price. Radilo se o pojmu "REC". Odavno su mutljvine shvatile razliku izmedju pojma "REC" i mnogo reci. Tako da danas imamo samo puno reci, ali nikada REC! To vise nije "oportuno"....
    1771 Objavio/la Milan Vićentijević
  • By Milan Vićentijević
    Gde smo bili, gde smo, gde idemo
    ....I onda se neko pita zasto sam ljut!? A ja, jos uvek mislim da je bolje biti ljut nego apatican. Ljut covek moze i revoluciju da pokrene, apatican ne moze ni svoje pertle da veze. Prvi i osnovni razlog zasto nikada necu biti apatican. Pricao mi moj pradeda Leka (neka mu Bog dusu junacku prosti), nekad je REC bila dovoljna. U vatri Drugog Balkanskog rata (sa Bugarima), volovska kola, sa svezim hlebom, propadose negde u provaliju izmedju jednih i drugih. Do tada su pucali jedni na druge. Ali tada shvatise da su i jedni i drugi gladni. Nasta primirje i izabrase dobrovoljce da podele hleb. Moj deda bio dobrovoljac...sisao u neki jendek i gleda se popreko sa Bugarinom, ali `lebac dele...I kad se najeli, naravno, jednio na druge, opet pucali.. ...Zasto sam ovo pisao? Pa, mene, ova EU, neodoljivo podseca na tu pricu. I gde je u toj celoj prici REC? Moram da priznam, i pored upornog, strpljivog trazenja, jos nisam naisao na sadrzaj te reci (znacenje znam odlicno...kaze se, rec je rec). Jedini znacaj je, vec udaljeno verovanje da kada neko nesto kaze, da tako i  misli. Neko pamti krace, neko duze. Ja sam proklet i pamtim sve od svoje seste godine...a sada ih imam 56. Ebem ti sunce, ja u svojoj glavi imam pola veka! Juce procitah tekst strave i uzasa (za neupucene - horora). nase drugarice Dubravke i celo vece mi je propalo. Sve sto citam ja zamislim u glavi (ne kaze se, uzalud, da je knjiga pozoriste u glavi). I nisam mogao da se smirim. Nije zato sto nisam verovao, vec obrnuto, jer znam da je istina i mislio sam da je odavno prevazidjena. I onda dodje neki ministar, okruzen telohraniteljima, otvoren za susret sa narodom (narocito i iskljucivo sa decom) i kaze: Moramo da pobedimo "Belu kugu" u Srbiji... Boze, sta bi mu ja sad napisao....Bar me ovde ne mogu njegovi telohranitelji.. Vracamo se na pocetak price. Radilo se o pojmu "REC". Odavno su mutljvine shvatile razliku izmedju pojma "REC" i mnogo reci. Tako da danas imamo samo puno reci, ali nikada REC! To vise nije "oportuno"....
    Jan 18, 2014 1771
  • 17 Jan 2014
    I Bruka i Sramota se nastavlja...
    Nastavak Jeličinog bloga ..više za  rubriku Verovali ili ne.   KRIVE SU MAJKE!!!   »Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima. Direktor dodaje i da je ovakvo izveštavanje »povredilo etički i moralni kodeks i osećanja svih zaposlenih«. Što se tiče etike i morala, kao i osećanja zaposlenih, to da ih imaju je već vredno senzacije, jer sve dok svetlo dana nisu videle tužne i ponižavajuće slike majki koje spavaju na podu pored svoje bolesne dece, moglo se s pravom sumnjati u postojanje savesti medicinskih radnika koji to gledaju i sa tim nemaju problem. Naravno, kao što se i moglo očekivati, kriva je majka koja je te fotografije objavila, direktor kaže zato što joj se nije svidelo društvo u sobi. To zaista zvuči logično, jer uobičajena je pojava da se žene koje spavaju mrtvim snom na prljavom podu ili rasturenim stolicama, doje decu gde i kako god mogu žale ne samo na društvo u sobi, nego i na rad sobarica, frizera, pedikira temperaturu u džakuziju i dezen tapeta. A i dosadno im je, prosto nemaju šta da rade onih par sekundi kada ne gledaju decu koja gore od temperature, boluju a ne mogu da kažu šta ih boli, nose ih na infuziju, strepe nad njima. I čim im je dosadno, one počnu da zvocaju i pujdaju javnost na ubogog direktora. Takoreći kuju zaveru. Doduše, nije najjasnije šta je cilj zavere, da li da sednu na direktorovo mesto ili da nekog nateraju da konačno dovede u red stanje u bolnici, i to tako da se time iskaže makar minimalno poštovanje malih pacijenata i njihovih majki. Direktor majke podseća i da imaju čast da spavaju na podu legata porodice Karađorđević, što stvarno nije malo zadovoljstvo. Možda bi mogla da se promeni namena bolnice i ista pretvori u hotel, u kome bi se, po visokim cenama, turistima nudio kapric spavanja na raspadnutim i neopranim podovima, uz lavabo-kadu koja služi i kao wc. Posebno kada se uzmu u obzir direktorove reči da pod »linoleumi ispod kojih "živi ceo zološki vrt", "koji povremeno izlazi na površinu". Eto, a bogati turisti bi mogli i u fauni da uživaju, kud se već razmažene majke žale i ne znaju da cene. Verovatno zato i drže vagu za merenje beba na podu, da mogu deca da se razvesele kad izgmiže zoološki vrt. Zapravo, potemkinovski pokušaj KBC Zemun da prikrije pravo stanje stvari je mnogo više toga otkrio no sakrio. Pre svega to da tamo postoje metle i krpe, i da se i preko noći može iole pospremiti odeljenje, samo kad se hoće. I kad se očekuju novinari. Da ne treba čekati Karađorđeviće da dođu i počiste ono šta su sazidali. Problem je u tome što je to otkrilo da je osoblju više stalo do njih samih, no do pacijenata i njihovih majki. Jer, da je suprotno, ne bi ni bilo prilike da se u javnosti pojave one slike bruke i sramote koje više liče na sirijski izbeglički kamp, nego na dečije odeljenje u bolnici u glavnom gradu Srbije. Inače, direktor ne spori originalnost fotografija. Dodaje da je to zato što je tada bila neviđena gužva u bolnici. Biće da je zato kada-lavabo-wc bio onako štrokav, stolice razvaljene, podovi rastureni...Ali kad se odeljenje isprazni za potrebe slikanja i novinarske posete, i to tako da prosto bode oči pitanje: »Kud li dedoše pacijente?!«, e onda je sve mnogo lepše. Ima čak i roza meda. Jedino što direktor nije objasnio je kako su majke znale da sa sobom treba da ponesu sunđere za spavanje, ćebad, jastuke, čaršave? Biće da imaju iskustva od ranije... Na slikama«pravog stanja stvari« i dalje pored krevetaca nema stolica za majke. I onaj pokazni rasklopni krevet je suviše nov, suviše netaknut, da bi ikog uspeli da ubede da je ijedna majka na njemu spavala. Kao što na slikama »pravog stanja stvari« su zapravo soba za intenzivnu negu i pedijatrijska služba za izdavanje terapije, a samo jedna slika je iz sobe sa spornog pedijatrijskog odeljenja. Onog koje, očito, može da se počisti samo kad se hoće. Kaže direktor da je u celoj priči na prvom mestu »briga o mališanima«. A majke? Majke od mališana koje treba da ih čuvaju, umesto da izvlače lutriju dobitka zaraze spavajući na prljavim podovima? Malo je lekara koji ne znaju da se o majci mora brinuti taman kao i o njenom detetu, zato što dete suviše zavisi od majke da bi ona mogla da bude zanemarena. Sem ako direktor ne misli da lično doji bolesnu decu. Zanimljivo je i da direktor u istom dahu izgovara da »stanje nije alarmantno«, ali i da krov prokišnjava zbog čega je zatvoren sprat za roditelje, u podu živi zoološki vrt, na terasi drže raspadnute stolice koje roditelji i rodbina unose unutra (očito jer nemaju na šta drugo da sednu), da rekonstrukcija ne može da se obavi, čak ni zamene cevi u kupatilima, ni dotrajali podovi...kad bi to bilo u njegovom stanu ili kući, sumnjam da bi tome rekao da nije »idealno«. Uz to sledi i jadikovka da već 12 godina ne mogu da dobiju dozvole za renoviranje, biće da su i za to krivi Karađorđevići. Iako je ta bolnica u truležnom i katastrofalnom stanju mnogo bar tri puta duže vremena. Još od pre devedesetih koje su bile odličan alibi za nemanje i nerad. Ali je zato KBC Zemun prošle godine najavio renoviranje odeljenja ortopedije i računovodstva. Pedijatrija očito može da čeka, deca nisu prioritet. Računovodstvo je ipak računovodstvo. Posebno je simpatična igra terećenja savesti koju je zaigrao direktor, kao majke su razmažene, sve to je zato što im se ne sviđa društvo u sobi, »nemaju najbolji krevet«, dočim bolnica prelazi preko tih trivijalnosti i bavi se zdravljem dece. To joj je najpreče. Za razliku od majki. Eto, one umesto da se brinu za decu, džvanjkaju i dižu bunu zbog smeštaja...a ja bih tako volela da direktor pokaže ličnim primerom kako se ceo dan treba baviti bolesnim detetom, a onda uz njega noću spavati na stolici. Jer očito to samo prava majka može, ove ostale su...za sve krive. Uz to, direktor tvrdi, u istom dahu, da majke ne spavaju na podovima, ali i da su fotografije koje to prikazuju - originalne. Dakle, ipak spavaju. I tu direktor otkriva još jednu stvar, mnogo važniju i problematičniju od spavanja na podu. Otkriva kriterijum vrednosti koji u ovoj bolnici postoji, a zahvaljujući kome je lakše okriviti majke, nego izaći pred javnost i priznati da su stvari daleko od onoga što se i pristojnim može nazvati. Otkriva i ono što sam ja od početka tvrdila, u ovom slučaju nije problem novac. Ima stvari koje novac ne može da kupi. Nema tog džaka para kojim bi se neko napravio Čovekom. Kao što su bušne sve priče o borbi protiv bele kuge od koje Srbija pati, sve dok je najlakše sopstvenu krivicu natovariti na majke. Jer, pokušajem da se javnosti zamažu oči i sakrije pravo stanje stvari u bolnici, osoblje KBC Zemun je pokazalo do koje mere potcenjuje ne samo svoje pacijente – bolesnu decu, i njihove majke, nego i sve poreske obveznike od čijeg se novca iz budžeta uzima i daje ovoj bolnici da bi uopšte mogla da postoji. Naravno i plate njenim zaposlenima koji prosto ne mogu da se povrate od pritiska javnosti, zaboravljajući da je upravo ta javnost ona koja im plate daje. Ružičasti zeka možda može da privremeno sakrije okrcanu stolicu na kojoj sedi, ali više od toga ni on siromah ne može. Prosto, ima stvari koje više ne mogu da se sakriju. Društvene mreže su odavno evoluirale u društvene medije. Zato je najbolje da KBC Zemun one metle i četke zadrži u rukama, jer – majke nisu krive.   p.s. Uporednu sliku stanja i »pravog stanja« na Pedijatrijskom odeljenju KBC Zemun, napravila je naša blogokoleginica, Mooshema, Tatjana Vehovec. Hvala.
    2254 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    I Bruka i Sramota se nastavlja...
    Nastavak Jeličinog bloga ..više za  rubriku Verovali ili ne.   KRIVE SU MAJKE!!!   »Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima. Direktor dodaje i da je ovakvo izveštavanje »povredilo etički i moralni kodeks i osećanja svih zaposlenih«. Što se tiče etike i morala, kao i osećanja zaposlenih, to da ih imaju je već vredno senzacije, jer sve dok svetlo dana nisu videle tužne i ponižavajuće slike majki koje spavaju na podu pored svoje bolesne dece, moglo se s pravom sumnjati u postojanje savesti medicinskih radnika koji to gledaju i sa tim nemaju problem. Naravno, kao što se i moglo očekivati, kriva je majka koja je te fotografije objavila, direktor kaže zato što joj se nije svidelo društvo u sobi. To zaista zvuči logično, jer uobičajena je pojava da se žene koje spavaju mrtvim snom na prljavom podu ili rasturenim stolicama, doje decu gde i kako god mogu žale ne samo na društvo u sobi, nego i na rad sobarica, frizera, pedikira temperaturu u džakuziju i dezen tapeta. A i dosadno im je, prosto nemaju šta da rade onih par sekundi kada ne gledaju decu koja gore od temperature, boluju a ne mogu da kažu šta ih boli, nose ih na infuziju, strepe nad njima. I čim im je dosadno, one počnu da zvocaju i pujdaju javnost na ubogog direktora. Takoreći kuju zaveru. Doduše, nije najjasnije šta je cilj zavere, da li da sednu na direktorovo mesto ili da nekog nateraju da konačno dovede u red stanje u bolnici, i to tako da se time iskaže makar minimalno poštovanje malih pacijenata i njihovih majki. Direktor majke podseća i da imaju čast da spavaju na podu legata porodice Karađorđević, što stvarno nije malo zadovoljstvo. Možda bi mogla da se promeni namena bolnice i ista pretvori u hotel, u kome bi se, po visokim cenama, turistima nudio kapric spavanja na raspadnutim i neopranim podovima, uz lavabo-kadu koja služi i kao wc. Posebno kada se uzmu u obzir direktorove reči da pod »linoleumi ispod kojih "živi ceo zološki vrt", "koji povremeno izlazi na površinu". Eto, a bogati turisti bi mogli i u fauni da uživaju, kud se već razmažene majke žale i ne znaju da cene. Verovatno zato i drže vagu za merenje beba na podu, da mogu deca da se razvesele kad izgmiže zoološki vrt. Zapravo, potemkinovski pokušaj KBC Zemun da prikrije pravo stanje stvari je mnogo više toga otkrio no sakrio. Pre svega to da tamo postoje metle i krpe, i da se i preko noći može iole pospremiti odeljenje, samo kad se hoće. I kad se očekuju novinari. Da ne treba čekati Karađorđeviće da dođu i počiste ono šta su sazidali. Problem je u tome što je to otkrilo da je osoblju više stalo do njih samih, no do pacijenata i njihovih majki. Jer, da je suprotno, ne bi ni bilo prilike da se u javnosti pojave one slike bruke i sramote koje više liče na sirijski izbeglički kamp, nego na dečije odeljenje u bolnici u glavnom gradu Srbije. Inače, direktor ne spori originalnost fotografija. Dodaje da je to zato što je tada bila neviđena gužva u bolnici. Biće da je zato kada-lavabo-wc bio onako štrokav, stolice razvaljene, podovi rastureni...Ali kad se odeljenje isprazni za potrebe slikanja i novinarske posete, i to tako da prosto bode oči pitanje: »Kud li dedoše pacijente?!«, e onda je sve mnogo lepše. Ima čak i roza meda. Jedino što direktor nije objasnio je kako su majke znale da sa sobom treba da ponesu sunđere za spavanje, ćebad, jastuke, čaršave? Biće da imaju iskustva od ranije... Na slikama«pravog stanja stvari« i dalje pored krevetaca nema stolica za majke. I onaj pokazni rasklopni krevet je suviše nov, suviše netaknut, da bi ikog uspeli da ubede da je ijedna majka na njemu spavala. Kao što na slikama »pravog stanja stvari« su zapravo soba za intenzivnu negu i pedijatrijska služba za izdavanje terapije, a samo jedna slika je iz sobe sa spornog pedijatrijskog odeljenja. Onog koje, očito, može da se počisti samo kad se hoće. Kaže direktor da je u celoj priči na prvom mestu »briga o mališanima«. A majke? Majke od mališana koje treba da ih čuvaju, umesto da izvlače lutriju dobitka zaraze spavajući na prljavim podovima? Malo je lekara koji ne znaju da se o majci mora brinuti taman kao i o njenom detetu, zato što dete suviše zavisi od majke da bi ona mogla da bude zanemarena. Sem ako direktor ne misli da lično doji bolesnu decu. Zanimljivo je i da direktor u istom dahu izgovara da »stanje nije alarmantno«, ali i da krov prokišnjava zbog čega je zatvoren sprat za roditelje, u podu živi zoološki vrt, na terasi drže raspadnute stolice koje roditelji i rodbina unose unutra (očito jer nemaju na šta drugo da sednu), da rekonstrukcija ne može da se obavi, čak ni zamene cevi u kupatilima, ni dotrajali podovi...kad bi to bilo u njegovom stanu ili kući, sumnjam da bi tome rekao da nije »idealno«. Uz to sledi i jadikovka da već 12 godina ne mogu da dobiju dozvole za renoviranje, biće da su i za to krivi Karađorđevići. Iako je ta bolnica u truležnom i katastrofalnom stanju mnogo bar tri puta duže vremena. Još od pre devedesetih koje su bile odličan alibi za nemanje i nerad. Ali je zato KBC Zemun prošle godine najavio renoviranje odeljenja ortopedije i računovodstva. Pedijatrija očito može da čeka, deca nisu prioritet. Računovodstvo je ipak računovodstvo. Posebno je simpatična igra terećenja savesti koju je zaigrao direktor, kao majke su razmažene, sve to je zato što im se ne sviđa društvo u sobi, »nemaju najbolji krevet«, dočim bolnica prelazi preko tih trivijalnosti i bavi se zdravljem dece. To joj je najpreče. Za razliku od majki. Eto, one umesto da se brinu za decu, džvanjkaju i dižu bunu zbog smeštaja...a ja bih tako volela da direktor pokaže ličnim primerom kako se ceo dan treba baviti bolesnim detetom, a onda uz njega noću spavati na stolici. Jer očito to samo prava majka može, ove ostale su...za sve krive. Uz to, direktor tvrdi, u istom dahu, da majke ne spavaju na podovima, ali i da su fotografije koje to prikazuju - originalne. Dakle, ipak spavaju. I tu direktor otkriva još jednu stvar, mnogo važniju i problematičniju od spavanja na podu. Otkriva kriterijum vrednosti koji u ovoj bolnici postoji, a zahvaljujući kome je lakše okriviti majke, nego izaći pred javnost i priznati da su stvari daleko od onoga što se i pristojnim može nazvati. Otkriva i ono što sam ja od početka tvrdila, u ovom slučaju nije problem novac. Ima stvari koje novac ne može da kupi. Nema tog džaka para kojim bi se neko napravio Čovekom. Kao što su bušne sve priče o borbi protiv bele kuge od koje Srbija pati, sve dok je najlakše sopstvenu krivicu natovariti na majke. Jer, pokušajem da se javnosti zamažu oči i sakrije pravo stanje stvari u bolnici, osoblje KBC Zemun je pokazalo do koje mere potcenjuje ne samo svoje pacijente – bolesnu decu, i njihove majke, nego i sve poreske obveznike od čijeg se novca iz budžeta uzima i daje ovoj bolnici da bi uopšte mogla da postoji. Naravno i plate njenim zaposlenima koji prosto ne mogu da se povrate od pritiska javnosti, zaboravljajući da je upravo ta javnost ona koja im plate daje. Ružičasti zeka možda može da privremeno sakrije okrcanu stolicu na kojoj sedi, ali više od toga ni on siromah ne može. Prosto, ima stvari koje više ne mogu da se sakriju. Društvene mreže su odavno evoluirale u društvene medije. Zato je najbolje da KBC Zemun one metle i četke zadrži u rukama, jer – majke nisu krive.   p.s. Uporednu sliku stanja i »pravog stanja« na Pedijatrijskom odeljenju KBC Zemun, napravila je naša blogokoleginica, Mooshema, Tatjana Vehovec. Hvala.
    Jan 17, 2014 2254
  • 16 Jan 2014
    Bruka i Sramota Gost Autor Jelica
    Žao mi je što od ranog jutra moram da vam ovo dajem na čitanje.Ali od muke svoje i knedle mi u  grlu,ne znam da li bih vrištala,plakala ili uzela motku da bijem sve one koji ovako tretiraju majke i decu u Zdravstvenoj Ustanovi Zaista bruka i sramota... Blog je napisala Jelica Greganović koju ste imali prilike da čitate u veselijim blogovima...       "FOTELJA ZA DOJENJE" Ovu napravu,majke koje doje decu ,na red.....vlada prava otimacina za njom..." KBC Zemun    E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji. Mislila sam da nije više aktuelna, ali kad sam juče videla fotografije koje je majka bolesnog deteta okačila na FB, iz pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, samo mi se vratila muka i bes. To je tačno ono što sam i ja doživljavala pre 24 godine u toj istoj bolnici, doduše kao trudnica na ginekološkom odeljenju. I upravo zbog toga sam bukvalno pobegla iz te bolnice. Ne mogu da verujem da od svih para koje su se slivale u Srbiju i Beograd, baš toj bolnici niko ništa dao nije, niti se sama mrdnula da išta dobije ili popravi. Od toga da izgleda kao otpad, do ponašanja osoblja. A, ako je ta bolnica išta para dobila i nije ih uložila u dečije odeljenje, onda bih volela baš da znam šta joj je od bolesne dece preče. Dakle, ovo će biti priča onakva kako je sve izgledalo. Ženska priča, kao muške priče iz vojske. Krv i okretanje želuca su uključeni. Kome se ne sviđa ženska  stvarnost, neka ne čita. Pre 24 godine je moj ginekolog zaključio da me, u petom mesecu prve trudnoće, pošalje na zašivanje grlića materice, takozvani serklaž. Ocenio je da je beba suviše nisko i da bi moglo da dođe do spontanog abortusa. Shodno geografiji stanovanja, pripadala sam KBC Zemun, u kojoj su me pregledali i zakazali mi dolaženje u bolnicu i pomenutu operaciju. Naravno da me je bilo strah. Više no ikada u životu. Jer što ovaj put nisam bila sama, manje se radilo o meni, a više o detetu koje sam nosila. Zato, a i zato da me ostavi na miru, sam pristala na nagovaranja moje Roditeljice da se »nađe veza«. Nisam shvatala šta će mi veza za rutinsku operaciju. Veza je bila njena prijateljica sa jednog od odeljenja koja blage veze sa mojim potrebama nisu imala. Medicinska sestra koja je kod nas svraćala na kafu i dobro me poznavala. Što je važno zbog kraja ove priče. Veza nije dobila nikakav mito, čak je oduševljeno pristala da pazi na mene dok sam u bolnici. Šta je značilo »pazi« nisam baš razumela, a nije me ni zanimalo. Očekivala sam odlazak u bolnicu, a ne na prvu liniju fronta. Greška. Prva ratna linija je bila mila majka u poređenju sa predstojećim doživljajima u KBC Zemun. Dva dana pred operaciju su me skembali u pomenutu bolnicu. S vezom ili bez veze bilo je nežno rečeno bezveze. U sobi nas je bilo šest takozvanih rizičnih trudnica. Bile smo uniformisane u prevelike, isprane, u skladu sa pokrivačima i čaršavima lako iscepane spavaćice sa plavim štambiljem na grudima. To u slučaju da nam padne na pamet da prilikom izlaska maznemo ovu neponovljivu, jedva držeću zajedno na izmučenim nitkama tkanja, kreaciju. Zahladni li, mogle smo da se pokrijemo ćebićima od par sto kila koji su takođe bili ofucana, ali i dalje držeći, jer su očito pretekla iz vremena kada su se njima pokrivali konji u vojsci. Tu i tamo je protrčala poneka bubašvaba, zbog koje su druge trudnice cikale, a ja ih mlatila novinama kao jedina koja nije imala problem s višenožnim gamadima. Medicinske sestre su nam odmah dale do znanja da bilo kakva žaljenja ili traženja ičega spadaju u svetoskrunstvo, i da mi – niža bića ima tu da ćutimo i ležimo. Naročito kada se radi o mogućim žalbama na sanitarni čvor. Dotični je bio polupan, zarđao, izguljen, neopran...naravno, pun krvavih fleka i asocijacija na to da ako tu ne dobijete sifilis, odlično ste prošli. Nakon što su me drugog dana izgladneli pred operaciju, dok su moje sobne sapatnice dobile takve obroke da se njima ne bi nahranio ni već sit miš. Naravno u plehanim, lako izubijanim sudovima. Šolje su više ličile na noše, zbog čega se vreloj, obojenoj vodi u njima koja se zvala čajem, nije moglo prići bar pola sata. Na operaciju me je odvela jedna od sestara, dole u katakombe i ostavila me da sama čekam da me pozovu. Pozvali su me. Privezali za onaj inkvizicijski operacijski sto, i izvesno vreme čangrljali jezivim mašicama i hvatalicama. A onda mi je između nogu seo lekar, kako sam kasnije saznala vrlo važan i poznat dr fr mr, proverio kod sestre »da l radimo serklaž« i bez ikakve najave izveo stvar od koje mi se i danas kosa diže na glavi. Bez mrve anestezije mi je naživo izvukao grlić materice i počeo da ga šije. Naravno da sam, zahvaljujući svetlosnom bolu koji mi je u trenu prerezao mozak, uzaludno probala da prekinem široke kožne kaiševe kojim su mi bile vezane noge i ruke. Uz to sam se i razdrala. U odgovor na to se lekar viknuo na mene: »Šta se dernjaš, kako misliš da rodiš ako sad urlaš!?« Da mi je radio mozak mogla bih da ga priupitam bi li on pevao da mu neko malo krene da firca pišu, ali tada mi je jedina briga bila da prestane bol od kog je počela da mi se ledi i kičma. Osećala sam da će bol i moj i inače prenizak pritisak da me bace u nesvest, a to kanda biti dobro neće. Dok je lekar i dalje džvanjkao između mojih nogu, sve češće koristeći i prideve, ja sam počela da molim neku jadnicu na praksi za medicisku sestru koja mi je stajala, u svetoj stravi, vrh glave. Molila sam je samo da mi sipa čašu vode na lice, samo da ne padnem u nesvest. To je isprepadana sirotica i uradila. Bilo je to dovoljno da u svesnom stanju sačekam kraj operacije kojoj bi pre priličilo ime – kasapljenje. Onda su u mene zgurali nešto što je strašno bolelo i grebalo. Time je operacija završena. Odvezali su me i geknuli na gurajuća nosila. Njima me je izgleda gluvonema sestra, jer ni glasa od sebe puštala nije, odgurala do lifta. Kog nije bilo tako dugo...a hodnici i sale su bili led ledeni. Valjda zbog sterilnosti. Osećala sam kako se mokra spavaćica ledi na meni, kako noge više ne osećam od mraza. Lift je konačno stigao, ali i još jedna nosila. Sestra koja ih je gurala je dobacila onoj »mojoj«: »Makni tu, kad je imala kiretažu neka čeka još malo!« i preko reda se ugurala u lift. Kiretažu? Nije mi valjda onaj kreten uradio kiretažu? Sestra me je utešila sa nekoliko reči: »Ma, serklaž, lezi tu i ne gnjavi«. Kada sam već mislila da je bela smrt ono što će mi glave doći, stigao je konačno lift, sestra me je ugurala u isti, onda otkotrljala do vrata sobe i rekla: »Ajde, ustaj! I kad budeš išla u wc povadi one zavoje iz sebe.« To je bilo sve. Tada i narednih dana. Ustala sam kako sam znala i umela. Hodnik i vrata su se ljuljali. Kad sam se uteturala u vrata sobe, trudne sapatnice su skoro poskakale kroz prozore od straha. Sprečile su ih šipke na prozorima. Da sam sa Neretve stigla, ne bih tako izgledala. Spavaćica mi je u gornjoj polovini bila mokra od one vode, a u donjoj od krvi. Niz noge mi je curila krv, sve do bosih stopala u bari iste. Kroz sat vremena sam, u suvoj spavaćici koju mi je donela čistačica i bez reči mi je bacila na krevet, uspela da se dočepam onog pogroma od takozvanog toaleta. I da pridržavajući se za prljave zidove iz sebe nekako izvučem metre krvavih zavoja. Onda sam odbauljala nazad. Četiri naredna dana mi niko ni reč nije rekao. Džaba sam se raspitivala da li je sada sve u redu, hoće li me iko pregledati. Rečeno mi je da tu ima da ležim deset dana i to je to. Ležala sam i gledala kako se malokrvnim trudnicama daje »pojačan obrok« - jedno kuvano jaje koje mi nismo dobijale. Kako se sestre brecaju na pacijentkinje, kako doktori u viziti pogledaju kartone na krevetu, a na trudnice ni oko ne bace, kao da nas nema, kao da smo višak dijagnozama na izguljenim krevetima. Kako se uveče zaključava odeljenje, jer su, kako su mi rekle sapatnice, sa odeljenja bežale žene. Ležala bih ja i dalje da nisam petog dana priupitala lekara u viziti kada će me neko pregledati ili mi bar reći da li sam dobro. Lekar me je pogledao tako zaprepašćeno kao da je progovorio ormarić pored kreveta. Sastavio obrve u prezrivo mrštenje, zveknuo plehanim držačem za karton o krevet i bez odgovora otišao dalje. Iza njega su me zgroženo gledale sestre. Posle vizite se jedna vratila da mi kaže da je to poslednji put da sam se obratila lekaru. U podne su mi za ručak doneli olupanu porciju-nošu supe po kojo je plivalo perje. Tu mi je pukao film. Odnela sam porciju do sobe u kojoj su sedele medicinske sestre, poizuvane, sa nogama na pisaćim stolovima. Pokazala sam im supu, jedna mi je preko ramena dobacila: »Žali se lekaru«. Lekaru? Što da ne. Pokucala sam na susedna vrata i ušla kod dežurnog lekara, pokazala mu supu, a on mi je odgovorio: »Napolje!« Napolje? Tada sam se setila da sam ne samo trudna, nego i ljudsko biće. I to ljudsko biće koje je novinar. I to urednik informativne redakcije upravo napravljenog B92. I da dotično dno od bolnice u tom trenutku slavi dva veka svog postojanja. I da se direktorka KBC Zemun upravo tada baš kandiduje za gradonačelnicu Beograda. Supu sam im ostavila u hodniku i od trudnica na odeljenju pokupila sav sitniš koji su imale. Otišla do telefonske govornice u susednom hodniku i, kako B92 u tom trenutku nije imala emisiju u koju bih mogla da se javim, javila sam se kolegama u Studiju B. Bilo je taman vreme »Beogradskih talasa«. Lepo, mirno, izvežbano, jer bar to sam umela da radim, dala sam im izveštaj iz KBC Zemun. Poduži. Pravac u program. Uživo. Vratila sam se u sobu, u kojoj su me dočekali zaprepašćeni pogledi. Spakovala svoje stvari i čekala vreme posete, i Žmua da me izvede iz te kaljuge. Na odeljenju je vladao muk. Samo je u jednom trenutku u sobu progvirila čistačica i pitala me: »Jesi ti Jelica Milenković?« »Jesam, šta hoćeš?«, je bio odgovor koji je shvatila i nestala. Kada je Žmu došao, samo sam mu rekla da hoću napolje, i da ako je ovo jedina bolnica, onda bolje da rodim na njivi. »Dobro, idemo do sestara, sredićemo to...«, rekao je Žmu. I, ja napred, a on pozadi, otišli smo do sestara. Koje su i dalje sedele u svojoj sobi, sa nogama na pisaćim stolovima. Pogledale su me i okrenule mi leđa. »Treba mi lekar«, rekla sam njihovim leđima. »Za tebe nema lekara«, odgovorila su mi leđa medicinske radnice. U tom trenutku me je Žmu odgurnuo rukom, siknuo: »Sedi tamo i čekaj« i izašao na scenu. Sestre su poskakale u stav mirno. Zaboravila sam da kažem da je Žmu tada bio poznati savezni funkcioner. Političar, d'izvinete. Presamitile su se na pola. Uzalud. Žmu je umarširao kod lekara. Kasnije sam saznala da je lekar probao da mu objasni da je on isto član nečega, da je vrlo aktivan, da podržava, da nije znao da je On moj muž, da su sve trudnice histerične...i da ne mogu napolje. Žmu ga je poslao u ćošak i otišao po moju torbu. Iz bolnice me je izveo u spavaćici preko koje mi je navukao svoj kaput. Odeća mi je ostala zaključana u cenjenoj bolnici. Sutradan im je vratio spavaćicu, uzeo moju odeću i zbogom se dabogda nikada više ne videli sa vašom rupčagom od bolnice. Tada se javila moja »veza«, ona od koje do tada ni traga nije bilo. Bila je ljuta i uvređena, jer je u bolnici došlo do skandala. Ne zato što je bolnica raspadnuta, prljava, osoblje bezobrazno, lekari osorni i nevaspitani, nego zato što se osećala krivom jer im nisam rekla da sam novinarka. I zato što sam primljena pod devojačkim prezimenom. Nisam im rekla ni ko je moj Žmu. A onaj lekar koji me je kasapio je obaška bio ljut. Onaj koji je tako voleo da nastupa u medijima. Trebalo je da mu kažem da sam novinarka...Možda bi mi sipali dve čaše vode na lice, valjda...Tada sam dotičnu »vezu« oduvala iz svog života. Posle se ispostavilo da sam od pomenutog posega na živo dobila lupetanje srca. Kardiolog kod kog me je lekar poslao se češao od muke po glavi. Bila sam trudna, lekove nije smeo tek tako da mi da. Dao mi je jedan, nežni, od kog mi se svet ljuškao i maglio bar sat vremena po konzumiranju. Usput su otkrili i da mi je beba u karličnom položaju, da ako krene tako velika da se okreće, biće još gore. Poslednji ultra zvuk su mi zakazali mesec dana posle roka za porođaj. Taman da se svi slikamo porodično. Tada je Žmuu pukao film i odveo me je u Sloveniju da rodim. Nećete verovati, ali tamo su se konci od serklaža skidali pod anestezijom. Sa stola su me nosili i u krevet prenosili. Nisam smela da ustanem ceo dan. Sestra je skoro pala u nesvest od straha kad me je posle operacije videla da pokušavam da ustanem. Lekar se zaprepastio kad je čuo da su mi serklaž radili na živo. »Pravo je čudo da niste izgubili dete. I glavu. To je ozbiljna operacija.«, rekao je. Nisam mogla da objasnim da mi sa Neretve i prve linije fronta i krvavi okolo hodamo ako treba, šiju nas i da nas ni ne opiju bar rakijom... I juče vidim fotografije koje je napravila u KBC Zemun, doduše na dečijem (da bude još gore) odeljenju, jadna majka V.V. Lepo sam se sastravila. Tamo je vreme stalo. Tamo je sve još uvek prljavo, olupano, bezobrazno, kao i pre četvrt veka. U glavnom gradu. U gradu u koji se novac svih ovih godina slivao. Samo do njih stigao nije. Mada, verujem da nema novca koji bi KBC Zemun pomogao. To je pitanje ljudi. I njihovog morala. Nema novca koji to može da nadoknadi. Koji mogu da gledaju majke koje spavaju na podu i razvaljenim stolicama, decu kupaju u prljavim valjda lavaboima, mere na podu...   Ukratko – bruka i sramota. Edit: Da ne zaboravim, ovo nije priča iz devedesetih, ovo je bilo pre nastupa tih godina. Kada se još imalo. Kada nije bilo alibija za nemanje i bezobrazluk.  Edit 2: Komentar lekarke J.K., danas, kod mene na fb zidu:  Ja ću samo napisati svoj lični komentar nakon iskustva sa ovom bolnicom - ako želite nekoga da se rešite, a da ne odgovarate, pošaljite ga tamo. Toliko sam bila zgrožena da sam ostala bez teksta. Na stranu neljubaznost i grubo ophodjenje, neznanje je neoprostivo!!! Dobila sam zatvarač za braunilu sa PODA! A kolega je uredno dunuo u njega (valjda se nasekirao da mi ne ubaci u venu neko trunje!?!?!?). A sa bakterijama ću valjda sama da se izborim. Zlo. Doktor koji mi je radio intervenciju ostade šokiran takodje ponašanjem dotičnih..naravno revoluciju sam digla onako kljakava (sreća te sam bila toliko kljakava).    
    2319 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Bruka i Sramota Gost Autor Jelica
    Žao mi je što od ranog jutra moram da vam ovo dajem na čitanje.Ali od muke svoje i knedle mi u  grlu,ne znam da li bih vrištala,plakala ili uzela motku da bijem sve one koji ovako tretiraju majke i decu u Zdravstvenoj Ustanovi Zaista bruka i sramota... Blog je napisala Jelica Greganović koju ste imali prilike da čitate u veselijim blogovima...       "FOTELJA ZA DOJENJE" Ovu napravu,majke koje doje decu ,na red.....vlada prava otimacina za njom..." KBC Zemun    E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji. Mislila sam da nije više aktuelna, ali kad sam juče videla fotografije koje je majka bolesnog deteta okačila na FB, iz pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, samo mi se vratila muka i bes. To je tačno ono što sam i ja doživljavala pre 24 godine u toj istoj bolnici, doduše kao trudnica na ginekološkom odeljenju. I upravo zbog toga sam bukvalno pobegla iz te bolnice. Ne mogu da verujem da od svih para koje su se slivale u Srbiju i Beograd, baš toj bolnici niko ništa dao nije, niti se sama mrdnula da išta dobije ili popravi. Od toga da izgleda kao otpad, do ponašanja osoblja. A, ako je ta bolnica išta para dobila i nije ih uložila u dečije odeljenje, onda bih volela baš da znam šta joj je od bolesne dece preče. Dakle, ovo će biti priča onakva kako je sve izgledalo. Ženska priča, kao muške priče iz vojske. Krv i okretanje želuca su uključeni. Kome se ne sviđa ženska  stvarnost, neka ne čita. Pre 24 godine je moj ginekolog zaključio da me, u petom mesecu prve trudnoće, pošalje na zašivanje grlića materice, takozvani serklaž. Ocenio je da je beba suviše nisko i da bi moglo da dođe do spontanog abortusa. Shodno geografiji stanovanja, pripadala sam KBC Zemun, u kojoj su me pregledali i zakazali mi dolaženje u bolnicu i pomenutu operaciju. Naravno da me je bilo strah. Više no ikada u životu. Jer što ovaj put nisam bila sama, manje se radilo o meni, a više o detetu koje sam nosila. Zato, a i zato da me ostavi na miru, sam pristala na nagovaranja moje Roditeljice da se »nađe veza«. Nisam shvatala šta će mi veza za rutinsku operaciju. Veza je bila njena prijateljica sa jednog od odeljenja koja blage veze sa mojim potrebama nisu imala. Medicinska sestra koja je kod nas svraćala na kafu i dobro me poznavala. Što je važno zbog kraja ove priče. Veza nije dobila nikakav mito, čak je oduševljeno pristala da pazi na mene dok sam u bolnici. Šta je značilo »pazi« nisam baš razumela, a nije me ni zanimalo. Očekivala sam odlazak u bolnicu, a ne na prvu liniju fronta. Greška. Prva ratna linija je bila mila majka u poređenju sa predstojećim doživljajima u KBC Zemun. Dva dana pred operaciju su me skembali u pomenutu bolnicu. S vezom ili bez veze bilo je nežno rečeno bezveze. U sobi nas je bilo šest takozvanih rizičnih trudnica. Bile smo uniformisane u prevelike, isprane, u skladu sa pokrivačima i čaršavima lako iscepane spavaćice sa plavim štambiljem na grudima. To u slučaju da nam padne na pamet da prilikom izlaska maznemo ovu neponovljivu, jedva držeću zajedno na izmučenim nitkama tkanja, kreaciju. Zahladni li, mogle smo da se pokrijemo ćebićima od par sto kila koji su takođe bili ofucana, ali i dalje držeći, jer su očito pretekla iz vremena kada su se njima pokrivali konji u vojsci. Tu i tamo je protrčala poneka bubašvaba, zbog koje su druge trudnice cikale, a ja ih mlatila novinama kao jedina koja nije imala problem s višenožnim gamadima. Medicinske sestre su nam odmah dale do znanja da bilo kakva žaljenja ili traženja ičega spadaju u svetoskrunstvo, i da mi – niža bića ima tu da ćutimo i ležimo. Naročito kada se radi o mogućim žalbama na sanitarni čvor. Dotični je bio polupan, zarđao, izguljen, neopran...naravno, pun krvavih fleka i asocijacija na to da ako tu ne dobijete sifilis, odlično ste prošli. Nakon što su me drugog dana izgladneli pred operaciju, dok su moje sobne sapatnice dobile takve obroke da se njima ne bi nahranio ni već sit miš. Naravno u plehanim, lako izubijanim sudovima. Šolje su više ličile na noše, zbog čega se vreloj, obojenoj vodi u njima koja se zvala čajem, nije moglo prići bar pola sata. Na operaciju me je odvela jedna od sestara, dole u katakombe i ostavila me da sama čekam da me pozovu. Pozvali su me. Privezali za onaj inkvizicijski operacijski sto, i izvesno vreme čangrljali jezivim mašicama i hvatalicama. A onda mi je između nogu seo lekar, kako sam kasnije saznala vrlo važan i poznat dr fr mr, proverio kod sestre »da l radimo serklaž« i bez ikakve najave izveo stvar od koje mi se i danas kosa diže na glavi. Bez mrve anestezije mi je naživo izvukao grlić materice i počeo da ga šije. Naravno da sam, zahvaljujući svetlosnom bolu koji mi je u trenu prerezao mozak, uzaludno probala da prekinem široke kožne kaiševe kojim su mi bile vezane noge i ruke. Uz to sam se i razdrala. U odgovor na to se lekar viknuo na mene: »Šta se dernjaš, kako misliš da rodiš ako sad urlaš!?« Da mi je radio mozak mogla bih da ga priupitam bi li on pevao da mu neko malo krene da firca pišu, ali tada mi je jedina briga bila da prestane bol od kog je počela da mi se ledi i kičma. Osećala sam da će bol i moj i inače prenizak pritisak da me bace u nesvest, a to kanda biti dobro neće. Dok je lekar i dalje džvanjkao između mojih nogu, sve češće koristeći i prideve, ja sam počela da molim neku jadnicu na praksi za medicisku sestru koja mi je stajala, u svetoj stravi, vrh glave. Molila sam je samo da mi sipa čašu vode na lice, samo da ne padnem u nesvest. To je isprepadana sirotica i uradila. Bilo je to dovoljno da u svesnom stanju sačekam kraj operacije kojoj bi pre priličilo ime – kasapljenje. Onda su u mene zgurali nešto što je strašno bolelo i grebalo. Time je operacija završena. Odvezali su me i geknuli na gurajuća nosila. Njima me je izgleda gluvonema sestra, jer ni glasa od sebe puštala nije, odgurala do lifta. Kog nije bilo tako dugo...a hodnici i sale su bili led ledeni. Valjda zbog sterilnosti. Osećala sam kako se mokra spavaćica ledi na meni, kako noge više ne osećam od mraza. Lift je konačno stigao, ali i još jedna nosila. Sestra koja ih je gurala je dobacila onoj »mojoj«: »Makni tu, kad je imala kiretažu neka čeka još malo!« i preko reda se ugurala u lift. Kiretažu? Nije mi valjda onaj kreten uradio kiretažu? Sestra me je utešila sa nekoliko reči: »Ma, serklaž, lezi tu i ne gnjavi«. Kada sam već mislila da je bela smrt ono što će mi glave doći, stigao je konačno lift, sestra me je ugurala u isti, onda otkotrljala do vrata sobe i rekla: »Ajde, ustaj! I kad budeš išla u wc povadi one zavoje iz sebe.« To je bilo sve. Tada i narednih dana. Ustala sam kako sam znala i umela. Hodnik i vrata su se ljuljali. Kad sam se uteturala u vrata sobe, trudne sapatnice su skoro poskakale kroz prozore od straha. Sprečile su ih šipke na prozorima. Da sam sa Neretve stigla, ne bih tako izgledala. Spavaćica mi je u gornjoj polovini bila mokra od one vode, a u donjoj od krvi. Niz noge mi je curila krv, sve do bosih stopala u bari iste. Kroz sat vremena sam, u suvoj spavaćici koju mi je donela čistačica i bez reči mi je bacila na krevet, uspela da se dočepam onog pogroma od takozvanog toaleta. I da pridržavajući se za prljave zidove iz sebe nekako izvučem metre krvavih zavoja. Onda sam odbauljala nazad. Četiri naredna dana mi niko ni reč nije rekao. Džaba sam se raspitivala da li je sada sve u redu, hoće li me iko pregledati. Rečeno mi je da tu ima da ležim deset dana i to je to. Ležala sam i gledala kako se malokrvnim trudnicama daje »pojačan obrok« - jedno kuvano jaje koje mi nismo dobijale. Kako se sestre brecaju na pacijentkinje, kako doktori u viziti pogledaju kartone na krevetu, a na trudnice ni oko ne bace, kao da nas nema, kao da smo višak dijagnozama na izguljenim krevetima. Kako se uveče zaključava odeljenje, jer su, kako su mi rekle sapatnice, sa odeljenja bežale žene. Ležala bih ja i dalje da nisam petog dana priupitala lekara u viziti kada će me neko pregledati ili mi bar reći da li sam dobro. Lekar me je pogledao tako zaprepašćeno kao da je progovorio ormarić pored kreveta. Sastavio obrve u prezrivo mrštenje, zveknuo plehanim držačem za karton o krevet i bez odgovora otišao dalje. Iza njega su me zgroženo gledale sestre. Posle vizite se jedna vratila da mi kaže da je to poslednji put da sam se obratila lekaru. U podne su mi za ručak doneli olupanu porciju-nošu supe po kojo je plivalo perje. Tu mi je pukao film. Odnela sam porciju do sobe u kojoj su sedele medicinske sestre, poizuvane, sa nogama na pisaćim stolovima. Pokazala sam im supu, jedna mi je preko ramena dobacila: »Žali se lekaru«. Lekaru? Što da ne. Pokucala sam na susedna vrata i ušla kod dežurnog lekara, pokazala mu supu, a on mi je odgovorio: »Napolje!« Napolje? Tada sam se setila da sam ne samo trudna, nego i ljudsko biće. I to ljudsko biće koje je novinar. I to urednik informativne redakcije upravo napravljenog B92. I da dotično dno od bolnice u tom trenutku slavi dva veka svog postojanja. I da se direktorka KBC Zemun upravo tada baš kandiduje za gradonačelnicu Beograda. Supu sam im ostavila u hodniku i od trudnica na odeljenju pokupila sav sitniš koji su imale. Otišla do telefonske govornice u susednom hodniku i, kako B92 u tom trenutku nije imala emisiju u koju bih mogla da se javim, javila sam se kolegama u Studiju B. Bilo je taman vreme »Beogradskih talasa«. Lepo, mirno, izvežbano, jer bar to sam umela da radim, dala sam im izveštaj iz KBC Zemun. Poduži. Pravac u program. Uživo. Vratila sam se u sobu, u kojoj su me dočekali zaprepašćeni pogledi. Spakovala svoje stvari i čekala vreme posete, i Žmua da me izvede iz te kaljuge. Na odeljenju je vladao muk. Samo je u jednom trenutku u sobu progvirila čistačica i pitala me: »Jesi ti Jelica Milenković?« »Jesam, šta hoćeš?«, je bio odgovor koji je shvatila i nestala. Kada je Žmu došao, samo sam mu rekla da hoću napolje, i da ako je ovo jedina bolnica, onda bolje da rodim na njivi. »Dobro, idemo do sestara, sredićemo to...«, rekao je Žmu. I, ja napred, a on pozadi, otišli smo do sestara. Koje su i dalje sedele u svojoj sobi, sa nogama na pisaćim stolovima. Pogledale su me i okrenule mi leđa. »Treba mi lekar«, rekla sam njihovim leđima. »Za tebe nema lekara«, odgovorila su mi leđa medicinske radnice. U tom trenutku me je Žmu odgurnuo rukom, siknuo: »Sedi tamo i čekaj« i izašao na scenu. Sestre su poskakale u stav mirno. Zaboravila sam da kažem da je Žmu tada bio poznati savezni funkcioner. Političar, d'izvinete. Presamitile su se na pola. Uzalud. Žmu je umarširao kod lekara. Kasnije sam saznala da je lekar probao da mu objasni da je on isto član nečega, da je vrlo aktivan, da podržava, da nije znao da je On moj muž, da su sve trudnice histerične...i da ne mogu napolje. Žmu ga je poslao u ćošak i otišao po moju torbu. Iz bolnice me je izveo u spavaćici preko koje mi je navukao svoj kaput. Odeća mi je ostala zaključana u cenjenoj bolnici. Sutradan im je vratio spavaćicu, uzeo moju odeću i zbogom se dabogda nikada više ne videli sa vašom rupčagom od bolnice. Tada se javila moja »veza«, ona od koje do tada ni traga nije bilo. Bila je ljuta i uvređena, jer je u bolnici došlo do skandala. Ne zato što je bolnica raspadnuta, prljava, osoblje bezobrazno, lekari osorni i nevaspitani, nego zato što se osećala krivom jer im nisam rekla da sam novinarka. I zato što sam primljena pod devojačkim prezimenom. Nisam im rekla ni ko je moj Žmu. A onaj lekar koji me je kasapio je obaška bio ljut. Onaj koji je tako voleo da nastupa u medijima. Trebalo je da mu kažem da sam novinarka...Možda bi mi sipali dve čaše vode na lice, valjda...Tada sam dotičnu »vezu« oduvala iz svog života. Posle se ispostavilo da sam od pomenutog posega na živo dobila lupetanje srca. Kardiolog kod kog me je lekar poslao se češao od muke po glavi. Bila sam trudna, lekove nije smeo tek tako da mi da. Dao mi je jedan, nežni, od kog mi se svet ljuškao i maglio bar sat vremena po konzumiranju. Usput su otkrili i da mi je beba u karličnom položaju, da ako krene tako velika da se okreće, biće još gore. Poslednji ultra zvuk su mi zakazali mesec dana posle roka za porođaj. Taman da se svi slikamo porodično. Tada je Žmuu pukao film i odveo me je u Sloveniju da rodim. Nećete verovati, ali tamo su se konci od serklaža skidali pod anestezijom. Sa stola su me nosili i u krevet prenosili. Nisam smela da ustanem ceo dan. Sestra je skoro pala u nesvest od straha kad me je posle operacije videla da pokušavam da ustanem. Lekar se zaprepastio kad je čuo da su mi serklaž radili na živo. »Pravo je čudo da niste izgubili dete. I glavu. To je ozbiljna operacija.«, rekao je. Nisam mogla da objasnim da mi sa Neretve i prve linije fronta i krvavi okolo hodamo ako treba, šiju nas i da nas ni ne opiju bar rakijom... I juče vidim fotografije koje je napravila u KBC Zemun, doduše na dečijem (da bude još gore) odeljenju, jadna majka V.V. Lepo sam se sastravila. Tamo je vreme stalo. Tamo je sve još uvek prljavo, olupano, bezobrazno, kao i pre četvrt veka. U glavnom gradu. U gradu u koji se novac svih ovih godina slivao. Samo do njih stigao nije. Mada, verujem da nema novca koji bi KBC Zemun pomogao. To je pitanje ljudi. I njihovog morala. Nema novca koji to može da nadoknadi. Koji mogu da gledaju majke koje spavaju na podu i razvaljenim stolicama, decu kupaju u prljavim valjda lavaboima, mere na podu...   Ukratko – bruka i sramota. Edit: Da ne zaboravim, ovo nije priča iz devedesetih, ovo je bilo pre nastupa tih godina. Kada se još imalo. Kada nije bilo alibija za nemanje i bezobrazluk.  Edit 2: Komentar lekarke J.K., danas, kod mene na fb zidu:  Ja ću samo napisati svoj lični komentar nakon iskustva sa ovom bolnicom - ako želite nekoga da se rešite, a da ne odgovarate, pošaljite ga tamo. Toliko sam bila zgrožena da sam ostala bez teksta. Na stranu neljubaznost i grubo ophodjenje, neznanje je neoprostivo!!! Dobila sam zatvarač za braunilu sa PODA! A kolega je uredno dunuo u njega (valjda se nasekirao da mi ne ubaci u venu neko trunje!?!?!?). A sa bakterijama ću valjda sama da se izborim. Zlo. Doktor koji mi je radio intervenciju ostade šokiran takodje ponašanjem dotičnih..naravno revoluciju sam digla onako kljakava (sreća te sam bila toliko kljakava).    
    Jan 16, 2014 2319
  • 16 Jan 2014
    експлозивна енергија
    састав на тему . . . .алалмуга   наглашеном унесеношћу у тему одбранијо је мој познаник из струке Милан докторску титулу пред  дупке празним Анфитеатром у реконструкцији пуном скела и подупирача јер се плафон бијо обрушио. сем  фамилије свечано анцуговане за ту прилику и нас пар намерних уочили смо & неке муваџије који навучени мирисом  мамећег асортимана  хране на асталу крај улаза бануше са сокака онако у пролазу .тема доктората је била посве животна ‘’утицај Доплеровог ефекта у једносмерним улицама’’ .   одбрана тезе најављена раније по штампи изазвала је велику заинтересованост нарочито код глувих ,па се очекивала гужва.но оману предвиђање јер љуљну невиђен пљусак те и рођачка намера да искористе кркљанац па руљи присутној понуде збирку песмица Милановог унука Јована ‘’ал ми зуји у ушима’’ предводника литерарне секције ушколи крај Парка, те и неку кинту измаме за надарено детете аконтото лепршаве дечије појезије.Да незаборавим поменути Милан на дан одбране доктората је засобом отчепао  56 година. алалму.     а била је 1985.но . . .ајмо редом.     изразито живахно дете Милан је од стране деде сеоског попа био ангажован окоцркве све док се није суновратио са звоника и једва осто жив.срећом пао наглаву,причали касније злобници.на тај пад цео xивот га је потсећала рука укриво зарасла.десна.те рупа у челу баш уочљива.мало потом побегао је од куће за рођаком скојевцем да се бори против немаца .имао је 12.коректно одрадивши  курирски стаж ,пар пута рањаван ,на чега га је потсећала Споменица из другог св.се вратио жељан знања те прилего на учење ,вођен идејама маркса&осталих. салату прекинуте основне те средњу школу позобао је у рекордном року,прескачући две школске године за једну календарску и са препорукама Одгоре кренуо по радним акцијама диљем нам ослобођене Земље у својству зам.команданта ,бавећи се теоријом о потреби физичког рада код младих.други су умеђу-времену . . ринтали,а ударничке медаље делили како шефовима тако и шљакаџијама. натом послу се толико зближио са својом секретарицом да се она & породила од трудноће разглабања концепта "како изградити разрушену земљу".то је био сигнал надређеним му да га повуку са терена у хлад канцеларија.Милан као да је то само чекао ,одједном дођоше до изражаја његове   организаторске способности . првомајске параде,штафете, те прославе датума значајних само су део онога,што је његова бујна машта Граду поклонила.тада му се наметнуло и прво директорско место у каријери.дечије позориште је просто вапило за таквим.уследиле су исте фотеље у градској чистоћи те у повећој грађевинској фирми.да не заборавим Милан је успут дошао и до дипломе Правног факултета,ноћима уместо да се вуче по муфте вечеринкама листајући подебеле књиге . . те са бившом секретарицом,сада супругом званичном, продубљујући давно начету тему  о потреби да нам земља закорачи штопре у светлије сутра.резултат беху ћерке близнакиње.е сада са трое деце,Милан већ увелико на листи Подобних ували се у социјално осигурање,те нови стан.дипл правник преузе на себе обавезу да разреши проблеме пензионера, вечну жваку рођену за љуљање подуже.услед достатака времена уписа ванредно ,са сином, саобраћајни факултет тек основан у нашем граду,а да малко инспирише наследника након просвиране прве године , те за невероватних четири године одбрани  дипломски рад са доста поетским насловом "о потреби кривина на путним правцима".син му у међувремену догурао на другу годину, али  правног ,на који га Отац преко везе убаци јер за технику није бијо.е, сада са 2 завршена факултета Милану се просто наметнуло место секретара утој тек завршеној школи.са енергијом себи знаној прилегну да организује посдипломске студије тако неопходне Граду и поменутој струци.наравно био је и један од првих полазника . . . .и магистарску титулу прикачи на плочицу улазних врата од стана баш на свој 50трећи рдан.била је 1982.тема магистарског "употреба звучних сигнала у саобраћају као елеменат опште нервозе" била је сигнал Одељењу безбедности градском секретаријату за унутрашње послове да га позове на разговор  . . .и Милан  постаде начелник у одељењу за контролу саобраћаја а успут и консултант постдипломцима на Факултету са којег га, по вишој потреби ,повукоше са места секретара.почеше да га именују за председнике којекавих удружења грађана .иако је већ испуњавао услове за заслужену пензију о њој му није било ни на крај памети размишљати него суочен са нарастућом проблематиком у саобраћају ,прилеже на проблем . . и докторат му је yследио три године након.но 1989  узнемиријо га је први срчани поремећај,нешто као аритмија .вазда здрав усро се ко чворак , отвори боловање, те крену на претраге, па изненађен лутањем лекара отом проблему одлучи да упише  . . . .погађате . . . . .медицински факултет. била је 1990 а Милан прескочивши пар законских одредби  . . .добро и уз потребне ургенције и успешно положене диференцијалне испите потребне као минимум предзнања за ове озбиљне студије . . . . поста бруцош по трећи пут, но сада као млади пензионер .некако  у то време се почесмо чешће сретати на јогином курсу  који стаде посећивати а зарад здравља нарушеног ,заинтересовавши ме приповетком о себи.недуго потом је и умро.сећам се примедби ненаклоњених му:     - е, то још није пробао.     Јебешга, завидних ће вазда бити . . . .
    2416 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    експлозивна енергија
    састав на тему . . . .алалмуга   наглашеном унесеношћу у тему одбранијо је мој познаник из струке Милан докторску титулу пред  дупке празним Анфитеатром у реконструкцији пуном скела и подупирача јер се плафон бијо обрушио. сем  фамилије свечано анцуговане за ту прилику и нас пар намерних уочили смо & неке муваџије који навучени мирисом  мамећег асортимана  хране на асталу крај улаза бануше са сокака онако у пролазу .тема доктората је била посве животна ‘’утицај Доплеровог ефекта у једносмерним улицама’’ .   одбрана тезе најављена раније по штампи изазвала је велику заинтересованост нарочито код глувих ,па се очекивала гужва.но оману предвиђање јер љуљну невиђен пљусак те и рођачка намера да искористе кркљанац па руљи присутној понуде збирку песмица Милановог унука Јована ‘’ал ми зуји у ушима’’ предводника литерарне секције ушколи крај Парка, те и неку кинту измаме за надарено детете аконтото лепршаве дечије појезије.Да незаборавим поменути Милан на дан одбране доктората је засобом отчепао  56 година. алалму.     а била је 1985.но . . .ајмо редом.     изразито живахно дете Милан је од стране деде сеоског попа био ангажован окоцркве све док се није суновратио са звоника и једва осто жив.срећом пао наглаву,причали касније злобници.на тај пад цео xивот га је потсећала рука укриво зарасла.десна.те рупа у челу баш уочљива.мало потом побегао је од куће за рођаком скојевцем да се бори против немаца .имао је 12.коректно одрадивши  курирски стаж ,пар пута рањаван ,на чега га је потсећала Споменица из другог св.се вратио жељан знања те прилего на учење ,вођен идејама маркса&осталих. салату прекинуте основне те средњу школу позобао је у рекордном року,прескачући две школске године за једну календарску и са препорукама Одгоре кренуо по радним акцијама диљем нам ослобођене Земље у својству зам.команданта ,бавећи се теоријом о потреби физичког рада код младих.други су умеђу-времену . . ринтали,а ударничке медаље делили како шефовима тако и шљакаџијама. натом послу се толико зближио са својом секретарицом да се она & породила од трудноће разглабања концепта "како изградити разрушену земљу".то је био сигнал надређеним му да га повуку са терена у хлад канцеларија.Милан као да је то само чекао ,одједном дођоше до изражаја његове   организаторске способности . првомајске параде,штафете, те прославе датума значајних само су део онога,што је његова бујна машта Граду поклонила.тада му се наметнуло и прво директорско место у каријери.дечије позориште је просто вапило за таквим.уследиле су исте фотеље у градској чистоћи те у повећој грађевинској фирми.да не заборавим Милан је успут дошао и до дипломе Правног факултета,ноћима уместо да се вуче по муфте вечеринкама листајући подебеле књиге . . те са бившом секретарицом,сада супругом званичном, продубљујући давно начету тему  о потреби да нам земља закорачи штопре у светлије сутра.резултат беху ћерке близнакиње.е сада са трое деце,Милан већ увелико на листи Подобних ували се у социјално осигурање,те нови стан.дипл правник преузе на себе обавезу да разреши проблеме пензионера, вечну жваку рођену за љуљање подуже.услед достатака времена уписа ванредно ,са сином, саобраћајни факултет тек основан у нашем граду,а да малко инспирише наследника након просвиране прве године , те за невероватних четири године одбрани  дипломски рад са доста поетским насловом "о потреби кривина на путним правцима".син му у међувремену догурао на другу годину, али  правног ,на који га Отац преко везе убаци јер за технику није бијо.е, сада са 2 завршена факултета Милану се просто наметнуло место секретара утој тек завршеној школи.са енергијом себи знаној прилегну да организује посдипломске студије тако неопходне Граду и поменутој струци.наравно био је и један од првих полазника . . . .и магистарску титулу прикачи на плочицу улазних врата од стана баш на свој 50трећи рдан.била је 1982.тема магистарског "употреба звучних сигнала у саобраћају као елеменат опште нервозе" била је сигнал Одељењу безбедности градском секретаријату за унутрашње послове да га позове на разговор  . . .и Милан  постаде начелник у одељењу за контролу саобраћаја а успут и консултант постдипломцима на Факултету са којег га, по вишој потреби ,повукоше са места секретара.почеше да га именују за председнике којекавих удружења грађана .иако је већ испуњавао услове за заслужену пензију о њој му није било ни на крај памети размишљати него суочен са нарастућом проблематиком у саобраћају ,прилеже на проблем . . и докторат му је yследио три године након.но 1989  узнемиријо га је први срчани поремећај,нешто као аритмија .вазда здрав усро се ко чворак , отвори боловање, те крену на претраге, па изненађен лутањем лекара отом проблему одлучи да упише  . . . .погађате . . . . .медицински факултет. била је 1990 а Милан прескочивши пар законских одредби  . . .добро и уз потребне ургенције и успешно положене диференцијалне испите потребне као минимум предзнања за ове озбиљне студије . . . . поста бруцош по трећи пут, но сада као млади пензионер .некако  у то време се почесмо чешће сретати на јогином курсу  који стаде посећивати а зарад здравља нарушеног ,заинтересовавши ме приповетком о себи.недуго потом је и умро.сећам се примедби ненаклоњених му:     - е, то још није пробао.     Јебешга, завидних ће вазда бити . . . .
    Jan 16, 2014 2416
  • 15 Jan 2014
    Kemtrejls
    U javnost su procurele fotografije sistema za trovanje ljudi iz vazduha – izvora kemtrejlsa! 14. januar 2014. 13:17 · 11 komentara   79 Sistem za masovno širenje chemtrailsa zaista postoji, a ako postoji sistem, nesumnjivo postoje i oni. Ako vam ni ove fotografije nisu dovoljan dokaz da su ljudi samo planski ‘omutavljeni zamorci ‘ na kojima gotovo svakodnevno isprobavaju svoje otrove, predlažemo da nastavite tražiti istinu sami, s nadom da u jednom trenu za čovečanstvo neće biti kasno. Stranica reallibertimedia.com dobila je ekskluzivne fotografije sistema koji se koristi prilikom sprovođenja hemijskog inžinjeringa, odnosno zaprašivanja zemlje chemtrailsima, a u koje mnogi, uprkos veoma vidljivim dokazima, još ne veruju. Zaprašivanje ljudi i planete odvija se već dugi niz godina sa jednom jedinom svrhom: trovanje ljudi, biljaka i svega živog i promena planete u mrtvu, neplodnu Zemlju iskorišćenu samo za elitne interese. Mnogi su se pitali kako to rade i kojim avionima. Pogledajte ove fotografije i možda će vam biti jasnije. Pumpa – slika prikazuje dizelski motor koji pokreće sistem  Prskalica Cevi Prskalica Rezervoari Prskalice Izvor ovih fotografija kaže: „Ovaj sistem objašnjava mnogo toga. Godinama radeći u industriji, uvek sam bio u potrazi za bilo kakvim indikatorima sistema prskalica. Malo sam sumnjao u priču o hemijskim tragovima jer nikada nisam video dokaze sistema prskalica tokom svih godina moga rada na avionima. Ovaj sistem je napravljen tako da se može brzo instalirati, koristiti, a zatim ukloniti po želji. Kad nije instaliran, avion se može koristiti kao normalan 737 teretni avion. Sistem se takođe može premeštati iz jednog aviona u drugi. Glavne prozore kabine drži samo nekoliko šrafova. Ako se dobro sećam, to je osam šrafova po prozoru. Radnici su ispred hangara prisustvovali probnoj vožnji, a u ispitivanju je korišćena voda.“
    3203 Objavio/la ЗРНО ВЕРЕ
  • By ЗРНО ВЕРЕ
    Kemtrejls
    U javnost su procurele fotografije sistema za trovanje ljudi iz vazduha – izvora kemtrejlsa! 14. januar 2014. 13:17 · 11 komentara   79 Sistem za masovno širenje chemtrailsa zaista postoji, a ako postoji sistem, nesumnjivo postoje i oni. Ako vam ni ove fotografije nisu dovoljan dokaz da su ljudi samo planski ‘omutavljeni zamorci ‘ na kojima gotovo svakodnevno isprobavaju svoje otrove, predlažemo da nastavite tražiti istinu sami, s nadom da u jednom trenu za čovečanstvo neće biti kasno. Stranica reallibertimedia.com dobila je ekskluzivne fotografije sistema koji se koristi prilikom sprovođenja hemijskog inžinjeringa, odnosno zaprašivanja zemlje chemtrailsima, a u koje mnogi, uprkos veoma vidljivim dokazima, još ne veruju. Zaprašivanje ljudi i planete odvija se već dugi niz godina sa jednom jedinom svrhom: trovanje ljudi, biljaka i svega živog i promena planete u mrtvu, neplodnu Zemlju iskorišćenu samo za elitne interese. Mnogi su se pitali kako to rade i kojim avionima. Pogledajte ove fotografije i možda će vam biti jasnije. Pumpa – slika prikazuje dizelski motor koji pokreće sistem  Prskalica Cevi Prskalica Rezervoari Prskalice Izvor ovih fotografija kaže: „Ovaj sistem objašnjava mnogo toga. Godinama radeći u industriji, uvek sam bio u potrazi za bilo kakvim indikatorima sistema prskalica. Malo sam sumnjao u priču o hemijskim tragovima jer nikada nisam video dokaze sistema prskalica tokom svih godina moga rada na avionima. Ovaj sistem je napravljen tako da se može brzo instalirati, koristiti, a zatim ukloniti po želji. Kad nije instaliran, avion se može koristiti kao normalan 737 teretni avion. Sistem se takođe može premeštati iz jednog aviona u drugi. Glavne prozore kabine drži samo nekoliko šrafova. Ako se dobro sećam, to je osam šrafova po prozoru. Radnici su ispred hangara prisustvovali probnoj vožnji, a u ispitivanju je korišćena voda.“
    Jan 15, 2014 3203
  • 14 Jan 2014
    Свети Серафим саровски и медвед
    Свети Серафим саровски и медведВелики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се као да је маца, а не страшна звер.Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!Медвед се послушно окрену и оде у шуму.Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да код њега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише га полумртвог испред колибе.После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећи човек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.
    2855 Objavio/la ЗРНО ВЕРЕ
  • By ЗРНО ВЕРЕ
    Свети Серафим саровски и медвед
    Свети Серафим саровски и медведВелики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се као да је маца, а не страшна звер.Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!Медвед се послушно окрену и оде у шуму.Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да код њега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише га полумртвог испред колибе.После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећи човек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.
    Jan 14, 2014 2855
  • 14 Jan 2014
    Otvoreno pismo
      Otvoreno pismo    U ovom otvorenom i tužnom pismu prozvala bih sve od opštinskih ustanova do g.Nikolića.Dragi moji svi se mi ujutru probodimo i budemo srećni što su naša deca živa i zdrava.Jeste li se ikad zapitali koliko je dece sa problemima i posebnim potrebama? Jeste li pomislili kroz kakvu torturu prolaze njihovi rodetilji.U ovom pismu ću navesti nažalost samo  tri primera ovakvih slučajeva koja se desavaju od Nove godine u mom bliskom okruženju.Svesna sam da država ima dosta problema , ali najveći problem države treba da su deca!!! Priča se o natalitetu, draga DRŽAVO prvo uskladite zakone, zaštite decu, pomozite deci koja su bolesna i onda imate pravo da pričajte o natalitetu.Zar vas nije sramota da se donacije sakupljaju po društvenim mrežama? Jesu li to naša deca zalužila? Znajući da odgovore neću dobiti, jel je bitnije da se uhvati neki TAJKUN, a zanate li koliko je tih istih TAJKUNA  u farmakoindrustiji ,medju doktorima, koji su povezani sa istima.No to nije moja tema za sad.Tema su DECA !!! Pa da počnemo ... Prva priča vezana je za moje malo blago, Užičanku Doris.Doris ima problem cerebijalne paralize, slepa je,nepokretna.Sticajem okolnosti za ovo dete sam čula  pre par godina, postali smo izuzetno dobri i dok je boravila u Beogradu na operacijama ja sam je posećivala, da pružim podršku njoj i njenoj majci.Slavica je u bolnici spavala na podu pored svog nepokretnog deteta, koliko sam je puta pitala, Slavice dokle ćeš izdržati? Odgovor je bio za moju Doris sve.Znam koliko je novca potrošila na lekove,na vitamine, na kreme protiv dekubita.Drago mi je da su ti  susreti  bili veoma veseli, toliko energije u tom detetu koje je osudjeno na večiti mrak,postelju...odlazeći od njih uvek sam ostajala nema, toliko snage i borbe u tom malom biću, zaista taj osećaj treba doživeti.Doda je svoju bitku dobila, ali nije dobila sa državnim vlastima.Slavica je samohrana majka koja vodi računa o njoj, nema mogućnosti zaposlenja, jel ko će da vodi računa o Doris.Njihovi problemi kreću sa Elektrodistribucijom zbog duga od oko 580.000 dinara.Dolaze da isključuju struju slepom detetu, koje je osudjeno na večni mrak.Država tu ništa ne može jel je EPS javno preduzeće, tužili su majku i doneta je presuda o plenidbi stvari .Strasno !!!     Hoće li detetu uzeti krevet na kome leži, hoće li odneti šporet na kojem joj majka kuva da jede? Večernje novosti su pokrenule akciju za malu Dodu, na nivou grada Užice.Uplate su male a rok od 20 dana do donošenja presude se bliži.Problem je još jedan Doda ide na još jednu operaciju u nizu, koja je očekuje za 20 dana.Hoće li se vratiti u hladan stan bez struje, lekovi koji će ostati u frižideru će se pokvariti, dragi moji pa gde će im duša? EPS najmanje što je mogao da uradi je otpis kamate, ali gospoda ni to ne želi.To je verovatno jedna mesečna plata direktora EPS-a.Grad Užice će preuzeti na sebe plaćanja električne energije, ali da se prethodni dug izmiri.Oni nemaju nikakvu ingirenciju nad EPSom, kažu da je nema i predsednik Nikolić.Pitam se pa ko ima? Gde je zakon o zaštiti ljudskih prava i dece? Ko može da reši ovaj problem, i problem još mnogo dece...ako neko zna odgovor nek se javi.   Želim da se zahvalim Deniru koji je snimo pesmu o Doris i što je pričao sa njom.Njena majka kaže da je bila presretna.   Pesmu poslušajte OVDE   Zahvaljujem se novinaru Večernjih novosti koji je prvi tekst objavio o Doris.Tekst možete pročitati OVDE Drugi tekst je takodje u Vecernjem novostima i možete pročitati OVDE   E sad idemo drugi slučaj..radi se o malom Milivoju, ovaj mali beban ima samo 5 meseci.Preživeo je tešku operaciju srca, i svoju životnu bitku dobio.U Srbiji se dnevno operiše jedno dete  od poremećaja rada srca.Od desetoro operisane dece jedno umre, oni koji prežive su osudjeni da do svoje osamnaeste godine života piju lekove.Znači da sumiramo, dete se operiše sve prodje u najboljem redu, i onda vam počinju muke i problemi.Kao da je malo tim roditeljima koji su potpisali da svesno ubijaju svoje dete, da dobiju pred operaciju 15 min vremena da se oproste od deteta, JEZIVO!!! Operacija prodje u najboljem redu , dete se probudi, dobije pravu terapiju u Institu, otpuste vas kući i treba da kupite detu lek.Saznajete da lek nije na pozitivnoj listi lekova, plaćate punu cenu leka od 1.800 dinara i još dobijete info da je lek za odrasle i da se prepravlja za decu i da za tu prepravku leka treba da platite 1.ooo dinara.Terapija koju platite je za 15 dana. Lek za decu postiji u EU naziva se Aldacton ,ali ga mi ne uvozimo jel postoji zamena za odrasle koju proizvodi Galenika.Pa dragi moji jel ovo normalno ? Koliko dece se operiše od poremećaja rada srca, pa jel su ti mali Andjeli osudjeni na lekove za odrasle koji se prepravljaju? Jel neko razgovarao sa  ovim  roditeljima odakle im novac, u ovoj bedi i nemaštini.Draga državo zaradjuješ na malim Andjelima, koji su od rodjenja borci. Stidi se majko Srbijo, i nemoj da pričaš o padu nataliteta, kad su ti deca nezaštićena !!!   I evo o leku             Za treći slučaj nisam dobila dokumentaciju, Filip je imao 25 godina i nažalost preminuo je.O ovom slučaju ću naknadno pisati.     Dragi moji možda je ovo što sam napisala fraza, mnogi od vas znaju dosta dece u svom okruženju sa sličnim mukama.Jedino što sam mogla da uradim je da napišem ovaj tekst, to je najmanje što mogu da učinim za svu decu, za sve DODE, MILIVOJE I FILIPE.Zapamtite jedno sutra i vi možete biti u ovakvoj situaciji, najmanje što možete da učinite je da se digne glas za prava dece, invalida...Još jedna stvar pripremajući se za ovaj tekst i naredne tekstove poslala sam gomilu zahteva za prijateljstvo ljudima na fejsbljak mreži.Doživela sam da mi blokiraju profil i da me pitaju zašto sam poslala toliko zahteva.Kako da ja njima objasnim da se kod nas skupljaju pare i donacije preko fejsbljaka. Svako ko želi da me kontaktira naći će me na www.volimo.net mreži .Pišemo se uskoro ponovo ...   I JOŠ JEDNA BITNA STVAR PODRŽITE PROTEST OSOBA SA INVALIDITETOM INFO
    4171 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Otvoreno pismo
      Otvoreno pismo    U ovom otvorenom i tužnom pismu prozvala bih sve od opštinskih ustanova do g.Nikolića.Dragi moji svi se mi ujutru probodimo i budemo srećni što su naša deca živa i zdrava.Jeste li se ikad zapitali koliko je dece sa problemima i posebnim potrebama? Jeste li pomislili kroz kakvu torturu prolaze njihovi rodetilji.U ovom pismu ću navesti nažalost samo  tri primera ovakvih slučajeva koja se desavaju od Nove godine u mom bliskom okruženju.Svesna sam da država ima dosta problema , ali najveći problem države treba da su deca!!! Priča se o natalitetu, draga DRŽAVO prvo uskladite zakone, zaštite decu, pomozite deci koja su bolesna i onda imate pravo da pričajte o natalitetu.Zar vas nije sramota da se donacije sakupljaju po društvenim mrežama? Jesu li to naša deca zalužila? Znajući da odgovore neću dobiti, jel je bitnije da se uhvati neki TAJKUN, a zanate li koliko je tih istih TAJKUNA  u farmakoindrustiji ,medju doktorima, koji su povezani sa istima.No to nije moja tema za sad.Tema su DECA !!! Pa da počnemo ... Prva priča vezana je za moje malo blago, Užičanku Doris.Doris ima problem cerebijalne paralize, slepa je,nepokretna.Sticajem okolnosti za ovo dete sam čula  pre par godina, postali smo izuzetno dobri i dok je boravila u Beogradu na operacijama ja sam je posećivala, da pružim podršku njoj i njenoj majci.Slavica je u bolnici spavala na podu pored svog nepokretnog deteta, koliko sam je puta pitala, Slavice dokle ćeš izdržati? Odgovor je bio za moju Doris sve.Znam koliko je novca potrošila na lekove,na vitamine, na kreme protiv dekubita.Drago mi je da su ti  susreti  bili veoma veseli, toliko energije u tom detetu koje je osudjeno na večiti mrak,postelju...odlazeći od njih uvek sam ostajala nema, toliko snage i borbe u tom malom biću, zaista taj osećaj treba doživeti.Doda je svoju bitku dobila, ali nije dobila sa državnim vlastima.Slavica je samohrana majka koja vodi računa o njoj, nema mogućnosti zaposlenja, jel ko će da vodi računa o Doris.Njihovi problemi kreću sa Elektrodistribucijom zbog duga od oko 580.000 dinara.Dolaze da isključuju struju slepom detetu, koje je osudjeno na večni mrak.Država tu ništa ne može jel je EPS javno preduzeće, tužili su majku i doneta je presuda o plenidbi stvari .Strasno !!!     Hoće li detetu uzeti krevet na kome leži, hoće li odneti šporet na kojem joj majka kuva da jede? Večernje novosti su pokrenule akciju za malu Dodu, na nivou grada Užice.Uplate su male a rok od 20 dana do donošenja presude se bliži.Problem je još jedan Doda ide na još jednu operaciju u nizu, koja je očekuje za 20 dana.Hoće li se vratiti u hladan stan bez struje, lekovi koji će ostati u frižideru će se pokvariti, dragi moji pa gde će im duša? EPS najmanje što je mogao da uradi je otpis kamate, ali gospoda ni to ne želi.To je verovatno jedna mesečna plata direktora EPS-a.Grad Užice će preuzeti na sebe plaćanja električne energije, ali da se prethodni dug izmiri.Oni nemaju nikakvu ingirenciju nad EPSom, kažu da je nema i predsednik Nikolić.Pitam se pa ko ima? Gde je zakon o zaštiti ljudskih prava i dece? Ko može da reši ovaj problem, i problem još mnogo dece...ako neko zna odgovor nek se javi.   Želim da se zahvalim Deniru koji je snimo pesmu o Doris i što je pričao sa njom.Njena majka kaže da je bila presretna.   Pesmu poslušajte OVDE   Zahvaljujem se novinaru Večernjih novosti koji je prvi tekst objavio o Doris.Tekst možete pročitati OVDE Drugi tekst je takodje u Vecernjem novostima i možete pročitati OVDE   E sad idemo drugi slučaj..radi se o malom Milivoju, ovaj mali beban ima samo 5 meseci.Preživeo je tešku operaciju srca, i svoju životnu bitku dobio.U Srbiji se dnevno operiše jedno dete  od poremećaja rada srca.Od desetoro operisane dece jedno umre, oni koji prežive su osudjeni da do svoje osamnaeste godine života piju lekove.Znači da sumiramo, dete se operiše sve prodje u najboljem redu, i onda vam počinju muke i problemi.Kao da je malo tim roditeljima koji su potpisali da svesno ubijaju svoje dete, da dobiju pred operaciju 15 min vremena da se oproste od deteta, JEZIVO!!! Operacija prodje u najboljem redu , dete se probudi, dobije pravu terapiju u Institu, otpuste vas kući i treba da kupite detu lek.Saznajete da lek nije na pozitivnoj listi lekova, plaćate punu cenu leka od 1.800 dinara i još dobijete info da je lek za odrasle i da se prepravlja za decu i da za tu prepravku leka treba da platite 1.ooo dinara.Terapija koju platite je za 15 dana. Lek za decu postiji u EU naziva se Aldacton ,ali ga mi ne uvozimo jel postoji zamena za odrasle koju proizvodi Galenika.Pa dragi moji jel ovo normalno ? Koliko dece se operiše od poremećaja rada srca, pa jel su ti mali Andjeli osudjeni na lekove za odrasle koji se prepravljaju? Jel neko razgovarao sa  ovim  roditeljima odakle im novac, u ovoj bedi i nemaštini.Draga državo zaradjuješ na malim Andjelima, koji su od rodjenja borci. Stidi se majko Srbijo, i nemoj da pričaš o padu nataliteta, kad su ti deca nezaštićena !!!   I evo o leku             Za treći slučaj nisam dobila dokumentaciju, Filip je imao 25 godina i nažalost preminuo je.O ovom slučaju ću naknadno pisati.     Dragi moji možda je ovo što sam napisala fraza, mnogi od vas znaju dosta dece u svom okruženju sa sličnim mukama.Jedino što sam mogla da uradim je da napišem ovaj tekst, to je najmanje što mogu da učinim za svu decu, za sve DODE, MILIVOJE I FILIPE.Zapamtite jedno sutra i vi možete biti u ovakvoj situaciji, najmanje što možete da učinite je da se digne glas za prava dece, invalida...Još jedna stvar pripremajući se za ovaj tekst i naredne tekstove poslala sam gomilu zahteva za prijateljstvo ljudima na fejsbljak mreži.Doživela sam da mi blokiraju profil i da me pitaju zašto sam poslala toliko zahteva.Kako da ja njima objasnim da se kod nas skupljaju pare i donacije preko fejsbljaka. Svako ko želi da me kontaktira naći će me na www.volimo.net mreži .Pišemo se uskoro ponovo ...   I JOŠ JEDNA BITNA STVAR PODRŽITE PROTEST OSOBA SA INVALIDITETOM INFO
    Jan 14, 2014 4171