Pretraži blogove
Kategorije
468 blogs
-
Prelistavam po svojoj glavi, ovoga jutra, kao i mnogih jutara do sada, misao na dane, na mesta, na vreme i ljude za koje još verujem da su bili stvarni. Lakoća ljudske promene, lakoća odlazaka, pomeranja, menjanja, otupljuje mi svest o postojanju mnogih koji su ovaj moj životni hod slatkoslanim, pa i gorkim, začinili. Vraćam se ovoga jutra, negde tamo, tako daleko. Pitam se: mogu li bilo kakvim opipljivim dokazom potvrditi sebi i drugima da je to tamo, zaista bilo stvarno… da sam tom svetu pripadao. Ovoga jutra,siguran sam jedino u to da je to onda veoma, veoma daleko, i da postojim jer još verujem u san. U traženju nekakvih opipljivih dokaza, shvatam značaj mnogih malenih stvari koje su svojim, tada nesvesnim značenjem, baš postali najveći postulat ovog bivstvovanja u vremenu sadašnjem. Sa svim svojim znanjima i saznanjima, danas postavljam sebi pitanja, i evo, baš ovog jutra kada ustajem da sameljem keks i podgrejem mleko svom nasledniku, postavljam pitanje kako i zašto je meni u mom vremenu i mom svetu škola bila usadjena kao toliko značajan i važan faktor. Pokušavam da se setim šta sam to tada izdvajao kao važno. Lutajući kroz to sećanje, čak i ja koji se tako dobro sećam mnogih sitnica iz svog odrastanja, postajem svestan sopstvenog zaborava. Misao mi se uporno sapliće o shvatanje i potrebu koju moj mališan ima ovoga jutra. Borim se sa osećajem da se vreme moje čarolije potpuno i nepovratno utopilo u neke drugačije vizije, u neko drugo mutno videnje nekakve budućnosti. Ovoga jutra, ustajem da podgrejem mleko i sameljem keks, koji se za mene tako pripreman zvao „Plazma”; keks koji je neko već mogao da samelje umsto mene,kao i život koji najčešće neko samelje za nas, pa nam ga tako smrvljenog još i na kupovinu ponudi. Samo da se ne mučimo... Mi ga tako rado kupujemo, po najvećoj ceni, jer prokleto je teško, neizdržljivo teško, sopstveni život u mrvice i prah pretvarati. Naučio sam, kao i svi, da je život na mrvice najlakše variti. I dok smrvljeni keks upija mleko, kako bi sve zajedno postalo doručak pred polazak u školu, toliko važnu, značajnu školu, razmišljam o sebi kao detetu...Da li je to dete moglo tada nekako drugačije da prihvati školu, sem kao mesto okupljanja sebi ravnih razdraganosti. Taj svet sebi ravnih učinio je da se na drugačiji način shvati i upije sva strogoća učitelja. Misao se muči da iz mračnih dubina izvuče sve tada postojeće oblike strogoće, kako bi se napravila razlika sa nepravdama Ne, ne razmišljam o onome što mi se kroz to vreme, tu školu i te manire dalo, ili sprečavalo. Ta strogoća u meni je ostala zapamćena kao sportska manifestacija u kojoj učitelji igraju u istom timu sa decom koju podučavaju, pokušavajući da svoje ekipe podstaknu na razigranost vijuga. Na posebnost... Da to je bila stogoća, pravičnost se samo preplitala sa njom, ali ne i mešala. I jutros, kada se podsetih sebe kao deteta, kada osećam da treba preneti preko potrebnu tajnu sadašnjoj deci, tajnu kako da svoj karakter udenu u ovu „mašinu” kao odgovarajući šraf, sa brigom smišljam kako da im saopštim da je neobično važno naučiti da se sa godinama u svakom životu i na svakom svetu pojavljuju stvari koje se moraju... Skoro da se stidim sebe pred samim sobom, jer osećam jutros neku neiskrenost. Osećam negde u nekom skrivenom delu sebe da oduševljenje koje nosim iz vremena svog detinjstva u stvari pripada nekoj drugoj planeti. Ovoga jutra razmišljam o vremenu, mestu i ljudima za koje samo verujem da su bili stvarni i da sam im pripadao. Razmišljam da možda, ipak, da olakšam mom detetu i da mu saopštim korisnu laž kako sve to nije tačno. Da to vreme nikada nije postojalo, da ti ljudi nikada nisu živeli, da se nikakda nije živelo kako to ružicasto saopštava moj san. Da je to bio i da treba da ostane samo moj san. Da to nazovem bajkom, i da priznam da je ta bajka iznikla iz mojih mnogobrojnih snova. Da je sanjana u dubokom snu koji se odigrao na nekoj drugoj planeti a da ta Planeta nije ista kao ova. Pitam se hoće li se smejati ako mojoj Planeti glasno saopštim ime? Hoce li biti cool ako toj sanjanoj Planeti dam ime Zemlja? Strahujem da će današnjim klincima to ime biti isuviše smešno. Ako im kažem da je i ona u Sunčevoj Galaksiji, da je isto kružila oko Sunca kao oko svoje Zvezde sasvim, sasvim polako… Hoće li se smejati ako im priznam da se nisam vozio brzinom većom od potrebne? Hoće li razumeti mernu jedinicu: dovoljno? Da nisam gledao nacrtane pokretne spodobe,kao proizvod iskrivljene mašte, a koje su njima toliko važne, neophodne i vredne, koje se u specijalnim radionicama crtaju samo da bi ispunile dan u televizijskom ekranu i probudile i produbile iskrivljenu maštu o stvarima koje nas okružuju.? Hoću li smoći hrabrosti da im priznam sopstveni nestašlk u kome sam i bez očevog ograničenja u 19 i 15 neizostavno bio u kući i čitavih 5 minuta poklanjao nekim malim, naivnim i bezazlenim crtanim bićima, koja su ličila na meni poznate forme... Kako da opišem moje dečije pozorište? Kao komšiluk koji je imao samo jednu obavezu da poslepodnevnu kafu ispije ispred zgrade u našoj ulici, tik pored gomile naslaganih drvenih gajbica kroz koje je često propadala nečija noga, dok gledaju naš dečiji pozorišni komad za koji smo samo ispričali scenario, jer pisati još nismo znali. Hoće li mi verovati ako im kažem da ni sva deca nisu imala pravo da se popnu na improvizovanu drvenu scenu jer su uloge unapred i prema stvarnim zaslugama bile izdeljene. Hoće li razumeti da je pozorište uspelo ako je uspela improvizacija usled odustajanja nekog ko nije bio zadovoljan sopstvenim značajem u komadu. Hoće li razumeti i to da se drugi nisu zbog toga previše uzrujavali a da roditeljima nije padalo na pamet da pokažu ikakvu pristrasnost, pa i kada su im se sopstvena deca zbog toga možda durila, ali ne i ljutila uz par kapi suza na brzinu prosutih. Razmišljam,da li da kažem da je na Planeti Zemlji bilo mesta i za tuge. Da su psiholozi bili sirotinja samo zato što im je svaka naša komšinica bila prejaka konkurencija. I da su baš zato mnoge komšinice odustajale da se razvedu od naših uvek nadmenih a u stvari poplašenih očeva, jer su uviđale i značaj neravnopravnosti kao temelja jedinstva. Da i u trpljenju ponekad može da se pronađe spas. I da su baš zbog toga roditelji na toj Planeti svoju decu gajili a ne izdržavali. Kako da približim ovom mog vižljavku ovaj moj - sada već san? I dok keks upija mleko pretvarajući belinu u žutilo, obilazim pogledom sva vidljiva mesta u nameri da se probudim. Da ipak pronađem nešto što sam nekad poneo sa moje planete i sačuvao evo zbog čega - da dokažem kako moja Planeta još postoji. Tražim opipljive dokaze svog sna ne bi li ublažio svakim danom sve veću sumnju u stvarno postojanje. Znam, tu oko mene se nalazi pregršt kometa koje ne mogu umanjiti sumnju koju sopstvena deca osećaju. Pred vremenom… Počinjem sa traženjem po kuhinji, ali brzo odustajem.Ni kuhinja više ne liči na san.Čak i prepun frižider je sasvim prazan. I uprkos mnoštvu sitnih stvari ne postižem cilj. Jer uvek nedostaje osećaj za san, za drugačije i jednostavno. I dok posmatram to dete koje ovoga jutra pokušavam da ugledam u jednom drugom prostoru i vremenu iskopavam po svojim sećanjima kolekcije mojih ploča, smerno složenih i stidljivo skrivenih u nekom ćošku ugodnog doma, u pokušaju da dokučim kako tek prispeli pubertetlija ove Planete, uporedjuje Eminem zvuk i poruku sa melodijom i tekstom nekih balada u kojima se pominju klikeri... „... a ja i dalje bio sam dete noću leteo na Planete, danju igrao klikere. A ja, na oblak sam se peo Da odrastem nisam hteo, I tek sad mi jasno što: Bilo je rano za to.” Kesk je upio mleko. Trebalo bi sada probuditi malog vižljavka dok keks i mleko sasvim ne stvrdnu. Ne, ne mogu. Ovo jutro ne mogu. Neka, nek ostane... Vraćam se ipak u svoj usnuli krevet u kome me čeka neko ko to još jedino može da razume.Ko mi ne veruje više ništa sem toga da je moj san zaista bio i da je moja Planeta zaista postojala... Da je naše detinjstvo, tako neprimetno pretvoreno u san. Biće da nas to još i najjače vezuje, drži zajedno, u istom krevetu, u istom snu, u istom košmaru, istoj zbunjenosti iz koje ni jedno više ne sme tako lako da iskoči. I ovo moje iskakanje iz kreveta ovoga jutra, eto na šta se postavilo. Ipak, kad god zatvorim oči u mekoći i toplini kreveta, pojave se makar mrvice slutnji da dani, mesta, ljudi i vreme za koje još samo verujemo da su bili stvarni ipak mogu prestati da budu samo san. ..... ova priču počeli smo da pišemo pre puno godina... unesi i ti deo svojih snova u pricu i tako postani deo nje, za sve one buduće klince koji će je jednog dana čitati, i za sve one nekadašnje klince koji su je svih ovih godina pisali... dok je keks upijao mleko...2095 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Prelistavam po svojoj glavi, ovoga jutra, kao i mnogih jutara do sada, misao na dane, na mesta, na vreme i ljude za koje još verujem da su bili stvarni. Lakoća ljudske promene, lakoća odlazaka, pomeranja, menjanja, otupljuje mi svest o postojanju mnogih koji su ovaj moj životni hod slatkoslanim, pa i gorkim, začinili. Vraćam se ovoga jutra, negde tamo, tako daleko. Pitam se: mogu li bilo kakvim opipljivim dokazom potvrditi sebi i drugima da je to tamo, zaista bilo stvarno… da sam tom svetu pripadao. Ovoga jutra,siguran sam jedino u to da je to onda veoma, veoma daleko, i da postojim jer još verujem u san. U traženju nekakvih opipljivih dokaza, shvatam značaj mnogih malenih stvari koje su svojim, tada nesvesnim značenjem, baš postali najveći postulat ovog bivstvovanja u vremenu sadašnjem. Sa svim svojim znanjima i saznanjima, danas postavljam sebi pitanja, i evo, baš ovog jutra kada ustajem da sameljem keks i podgrejem mleko svom nasledniku, postavljam pitanje kako i zašto je meni u mom vremenu i mom svetu škola bila usadjena kao toliko značajan i važan faktor. Pokušavam da se setim šta sam to tada izdvajao kao važno. Lutajući kroz to sećanje, čak i ja koji se tako dobro sećam mnogih sitnica iz svog odrastanja, postajem svestan sopstvenog zaborava. Misao mi se uporno sapliće o shvatanje i potrebu koju moj mališan ima ovoga jutra. Borim se sa osećajem da se vreme moje čarolije potpuno i nepovratno utopilo u neke drugačije vizije, u neko drugo mutno videnje nekakve budućnosti. Ovoga jutra, ustajem da podgrejem mleko i sameljem keks, koji se za mene tako pripreman zvao „Plazma”; keks koji je neko već mogao da samelje umsto mene,kao i život koji najčešće neko samelje za nas, pa nam ga tako smrvljenog još i na kupovinu ponudi. Samo da se ne mučimo... Mi ga tako rado kupujemo, po najvećoj ceni, jer prokleto je teško, neizdržljivo teško, sopstveni život u mrvice i prah pretvarati. Naučio sam, kao i svi, da je život na mrvice najlakše variti. I dok smrvljeni keks upija mleko, kako bi sve zajedno postalo doručak pred polazak u školu, toliko važnu, značajnu školu, razmišljam o sebi kao detetu...Da li je to dete moglo tada nekako drugačije da prihvati školu, sem kao mesto okupljanja sebi ravnih razdraganosti. Taj svet sebi ravnih učinio je da se na drugačiji način shvati i upije sva strogoća učitelja. Misao se muči da iz mračnih dubina izvuče sve tada postojeće oblike strogoće, kako bi se napravila razlika sa nepravdama Ne, ne razmišljam o onome što mi se kroz to vreme, tu školu i te manire dalo, ili sprečavalo. Ta strogoća u meni je ostala zapamćena kao sportska manifestacija u kojoj učitelji igraju u istom timu sa decom koju podučavaju, pokušavajući da svoje ekipe podstaknu na razigranost vijuga. Na posebnost... Da to je bila stogoća, pravičnost se samo preplitala sa njom, ali ne i mešala. I jutros, kada se podsetih sebe kao deteta, kada osećam da treba preneti preko potrebnu tajnu sadašnjoj deci, tajnu kako da svoj karakter udenu u ovu „mašinu” kao odgovarajući šraf, sa brigom smišljam kako da im saopštim da je neobično važno naučiti da se sa godinama u svakom životu i na svakom svetu pojavljuju stvari koje se moraju... Skoro da se stidim sebe pred samim sobom, jer osećam jutros neku neiskrenost. Osećam negde u nekom skrivenom delu sebe da oduševljenje koje nosim iz vremena svog detinjstva u stvari pripada nekoj drugoj planeti. Ovoga jutra razmišljam o vremenu, mestu i ljudima za koje samo verujem da su bili stvarni i da sam im pripadao. Razmišljam da možda, ipak, da olakšam mom detetu i da mu saopštim korisnu laž kako sve to nije tačno. Da to vreme nikada nije postojalo, da ti ljudi nikada nisu živeli, da se nikakda nije živelo kako to ružicasto saopštava moj san. Da je to bio i da treba da ostane samo moj san. Da to nazovem bajkom, i da priznam da je ta bajka iznikla iz mojih mnogobrojnih snova. Da je sanjana u dubokom snu koji se odigrao na nekoj drugoj planeti a da ta Planeta nije ista kao ova. Pitam se hoće li se smejati ako mojoj Planeti glasno saopštim ime? Hoce li biti cool ako toj sanjanoj Planeti dam ime Zemlja? Strahujem da će današnjim klincima to ime biti isuviše smešno. Ako im kažem da je i ona u Sunčevoj Galaksiji, da je isto kružila oko Sunca kao oko svoje Zvezde sasvim, sasvim polako… Hoće li se smejati ako im priznam da se nisam vozio brzinom većom od potrebne? Hoće li razumeti mernu jedinicu: dovoljno? Da nisam gledao nacrtane pokretne spodobe,kao proizvod iskrivljene mašte, a koje su njima toliko važne, neophodne i vredne, koje se u specijalnim radionicama crtaju samo da bi ispunile dan u televizijskom ekranu i probudile i produbile iskrivljenu maštu o stvarima koje nas okružuju.? Hoću li smoći hrabrosti da im priznam sopstveni nestašlk u kome sam i bez očevog ograničenja u 19 i 15 neizostavno bio u kući i čitavih 5 minuta poklanjao nekim malim, naivnim i bezazlenim crtanim bićima, koja su ličila na meni poznate forme... Kako da opišem moje dečije pozorište? Kao komšiluk koji je imao samo jednu obavezu da poslepodnevnu kafu ispije ispred zgrade u našoj ulici, tik pored gomile naslaganih drvenih gajbica kroz koje je često propadala nečija noga, dok gledaju naš dečiji pozorišni komad za koji smo samo ispričali scenario, jer pisati još nismo znali. Hoće li mi verovati ako im kažem da ni sva deca nisu imala pravo da se popnu na improvizovanu drvenu scenu jer su uloge unapred i prema stvarnim zaslugama bile izdeljene. Hoće li razumeti da je pozorište uspelo ako je uspela improvizacija usled odustajanja nekog ko nije bio zadovoljan sopstvenim značajem u komadu. Hoće li razumeti i to da se drugi nisu zbog toga previše uzrujavali a da roditeljima nije padalo na pamet da pokažu ikakvu pristrasnost, pa i kada su im se sopstvena deca zbog toga možda durila, ali ne i ljutila uz par kapi suza na brzinu prosutih. Razmišljam,da li da kažem da je na Planeti Zemlji bilo mesta i za tuge. Da su psiholozi bili sirotinja samo zato što im je svaka naša komšinica bila prejaka konkurencija. I da su baš zato mnoge komšinice odustajale da se razvedu od naših uvek nadmenih a u stvari poplašenih očeva, jer su uviđale i značaj neravnopravnosti kao temelja jedinstva. Da i u trpljenju ponekad može da se pronađe spas. I da su baš zbog toga roditelji na toj Planeti svoju decu gajili a ne izdržavali. Kako da približim ovom mog vižljavku ovaj moj - sada već san? I dok keks upija mleko pretvarajući belinu u žutilo, obilazim pogledom sva vidljiva mesta u nameri da se probudim. Da ipak pronađem nešto što sam nekad poneo sa moje planete i sačuvao evo zbog čega - da dokažem kako moja Planeta još postoji. Tražim opipljive dokaze svog sna ne bi li ublažio svakim danom sve veću sumnju u stvarno postojanje. Znam, tu oko mene se nalazi pregršt kometa koje ne mogu umanjiti sumnju koju sopstvena deca osećaju. Pred vremenom… Počinjem sa traženjem po kuhinji, ali brzo odustajem.Ni kuhinja više ne liči na san.Čak i prepun frižider je sasvim prazan. I uprkos mnoštvu sitnih stvari ne postižem cilj. Jer uvek nedostaje osećaj za san, za drugačije i jednostavno. I dok posmatram to dete koje ovoga jutra pokušavam da ugledam u jednom drugom prostoru i vremenu iskopavam po svojim sećanjima kolekcije mojih ploča, smerno složenih i stidljivo skrivenih u nekom ćošku ugodnog doma, u pokušaju da dokučim kako tek prispeli pubertetlija ove Planete, uporedjuje Eminem zvuk i poruku sa melodijom i tekstom nekih balada u kojima se pominju klikeri... „... a ja i dalje bio sam dete noću leteo na Planete, danju igrao klikere. A ja, na oblak sam se peo Da odrastem nisam hteo, I tek sad mi jasno što: Bilo je rano za to.” Kesk je upio mleko. Trebalo bi sada probuditi malog vižljavka dok keks i mleko sasvim ne stvrdnu. Ne, ne mogu. Ovo jutro ne mogu. Neka, nek ostane... Vraćam se ipak u svoj usnuli krevet u kome me čeka neko ko to još jedino može da razume.Ko mi ne veruje više ništa sem toga da je moj san zaista bio i da je moja Planeta zaista postojala... Da je naše detinjstvo, tako neprimetno pretvoreno u san. Biće da nas to još i najjače vezuje, drži zajedno, u istom krevetu, u istom snu, u istom košmaru, istoj zbunjenosti iz koje ni jedno više ne sme tako lako da iskoči. I ovo moje iskakanje iz kreveta ovoga jutra, eto na šta se postavilo. Ipak, kad god zatvorim oči u mekoći i toplini kreveta, pojave se makar mrvice slutnji da dani, mesta, ljudi i vreme za koje još samo verujemo da su bili stvarni ipak mogu prestati da budu samo san. ..... ova priču počeli smo da pišemo pre puno godina... unesi i ti deo svojih snova u pricu i tako postani deo nje, za sve one buduće klince koji će je jednog dana čitati, i za sve one nekadašnje klince koji su je svih ovih godina pisali... dok je keks upijao mleko...Nov 20, 2014 2095
-
Pre mnogo godina, u vreme jedne velike i srećne zemlje, nošen onim mladalačkim ludilom, rešio sam da, sa par prijatelja, napravim planinarsku avanturu od Makarske, dakle obale mora, do vrha Biokova, planine iznad tog dela jadranske obale. Ideja koja nas je nosila bila je priča koja kaže da, ukoliko se dovoljno rano popnete na Biokovo tokom leta, možete videti Italiju. Naša avantura pocela je u prvim satima novog dana, trajala je 5 sati i zaista smo videli Italiju, a pogled koji se pruža "od gore" ne može se rečima opisati. Bili smo ponosni što smo osvojili Vošac, najviši od vrhova Biokova koji se može videti sa mora.... Madutim, kao što to obicno bude, vec posle prvog oduševljenja prizorima obale, mora i udaljenih obrisa Italije, primetili smo da postoji još jedan, mnogo viši vrh Biokova, onaj najviši... Prva ideja bila je da krenemo ka njemu... Godinama kasnije, shvatio sam da je to jedna od onih životnih lekcija koje pamtimo. Iza svakog vrha obicno stoji neki drugi, mnogo viši. Pitanje je samo ko želi, a ko ne želi da se penje. Kao jedan deo naše morsko - planinarske ekspedicije koji je ostao u prvom šljiviku uživajuci u jutarnjem cvkutanju ptica, i u svakodnevnom životu mnogi pronadu neku naizled čvrstu stenu i tu se smeste, puštajući da ih vetrovi života večno zaobilaze. I upravo ti, ljubitelji cvrkutanja, i u realnosti današnjeg vremena ostali su negde daleko iza nas sa vrha Vošac... Kao što pretpostavljate, tih ptica oko njih vise nema, kao ni cvrkutanja... vetrovi ih nisu zauvek zaboravili. Upravo je to deo lekcije koja nas uči da put uvek vodi napred i na više, da zaustavljanja nema... Prvi zanak zaustvljanja pojavljuje se onda kada se neko zadovolji postojećim stanjem i prestane sa pokušajima da se promeni ili ucini nešto još bolje. Ne, nema ničeg rđavog u gajenju zdravog poštovanja nečije sposobnosti, pa kolika god da je ona... Ipak, treba imati na umu da, čak i ako neko ima sposobnosti da zauzme viši položaj, a ne koristi celokupni talenat i snagu za ostvarivanje ciljeva, može da uništi šanse nekom drugom. Da ne pričamo one koji su danas, na žalost, posebno vidljivi upravo po tome što zauzimaju pozicije koje ne zaslužuju i za koje nisu sposobni. Između velike stvari koju ne možemo uciniti i one male koju nećemo da učinimo, skriva se opasnost da ništa ne učinimo! Većinja ljudi misli da postoji ogromna razlika u sposobnosti izmedu nekoga ko se bavi običnim poslovima i onoga koji je dostigao vrhunac. To, ipak, nije istina. Uraditi samo malo bolje od proseka u životu dovoljno je da se neko istakne. Ljudi ne postižu uspeh samo time što su dvostruko inteligentniji ili dvostruko sposobniji od drugih. Ako neko uspe da doda samo malo više onome što već ima, to ga moze dovesti daleko. U jednom razgovoru sa direktorom jednog uspešnog građevinskog preduzeća, novinar je upitao: ”čuo sam da ste počeli kao zidar. Kako ste krenuli prema vrhu?„ Direktor je skromno odgovorio: ”Želeo sam da budem dobar zidar!" Ovaj odgovor sadrži jednu veliku istinu. Moramo početi tamo gde se nalazimo i pokušavati da najbolje iskoristimo sve postojeće okolnosti. Možda ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene. Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma, zato što je sve od palme korisno - plod, lišce, grane i deblo. Kokosova palma je, međutim, zavidela mangu, zato što se njegov plod izvozi i veoma je skup. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više. Jedino je mali žuti cvet radosno cvetao u svom uglu. Pažnja posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavila se na žutom cvetu. Upitao ga je: ” Zasto se i ti ne zalis kao ostali?" Cvet je odgovrio: ”Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango... a onda sam pomislio da, ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi to i učinio. Želeo je da budem mali žuti cvet, a jedino što ja sada zelim je da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao. ...nasmešite se.. i ulepšajte ovaj svet vašim najlepšim osmehom... za početak... :)2391 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Pre mnogo godina, u vreme jedne velike i srećne zemlje, nošen onim mladalačkim ludilom, rešio sam da, sa par prijatelja, napravim planinarsku avanturu od Makarske, dakle obale mora, do vrha Biokova, planine iznad tog dela jadranske obale. Ideja koja nas je nosila bila je priča koja kaže da, ukoliko se dovoljno rano popnete na Biokovo tokom leta, možete videti Italiju. Naša avantura pocela je u prvim satima novog dana, trajala je 5 sati i zaista smo videli Italiju, a pogled koji se pruža "od gore" ne može se rečima opisati. Bili smo ponosni što smo osvojili Vošac, najviši od vrhova Biokova koji se može videti sa mora.... Madutim, kao što to obicno bude, vec posle prvog oduševljenja prizorima obale, mora i udaljenih obrisa Italije, primetili smo da postoji još jedan, mnogo viši vrh Biokova, onaj najviši... Prva ideja bila je da krenemo ka njemu... Godinama kasnije, shvatio sam da je to jedna od onih životnih lekcija koje pamtimo. Iza svakog vrha obicno stoji neki drugi, mnogo viši. Pitanje je samo ko želi, a ko ne želi da se penje. Kao jedan deo naše morsko - planinarske ekspedicije koji je ostao u prvom šljiviku uživajuci u jutarnjem cvkutanju ptica, i u svakodnevnom životu mnogi pronadu neku naizled čvrstu stenu i tu se smeste, puštajući da ih vetrovi života večno zaobilaze. I upravo ti, ljubitelji cvrkutanja, i u realnosti današnjeg vremena ostali su negde daleko iza nas sa vrha Vošac... Kao što pretpostavljate, tih ptica oko njih vise nema, kao ni cvrkutanja... vetrovi ih nisu zauvek zaboravili. Upravo je to deo lekcije koja nas uči da put uvek vodi napred i na više, da zaustavljanja nema... Prvi zanak zaustvljanja pojavljuje se onda kada se neko zadovolji postojećim stanjem i prestane sa pokušajima da se promeni ili ucini nešto još bolje. Ne, nema ničeg rđavog u gajenju zdravog poštovanja nečije sposobnosti, pa kolika god da je ona... Ipak, treba imati na umu da, čak i ako neko ima sposobnosti da zauzme viši položaj, a ne koristi celokupni talenat i snagu za ostvarivanje ciljeva, može da uništi šanse nekom drugom. Da ne pričamo one koji su danas, na žalost, posebno vidljivi upravo po tome što zauzimaju pozicije koje ne zaslužuju i za koje nisu sposobni. Između velike stvari koju ne možemo uciniti i one male koju nećemo da učinimo, skriva se opasnost da ništa ne učinimo! Većinja ljudi misli da postoji ogromna razlika u sposobnosti izmedu nekoga ko se bavi običnim poslovima i onoga koji je dostigao vrhunac. To, ipak, nije istina. Uraditi samo malo bolje od proseka u životu dovoljno je da se neko istakne. Ljudi ne postižu uspeh samo time što su dvostruko inteligentniji ili dvostruko sposobniji od drugih. Ako neko uspe da doda samo malo više onome što već ima, to ga moze dovesti daleko. U jednom razgovoru sa direktorom jednog uspešnog građevinskog preduzeća, novinar je upitao: ”čuo sam da ste počeli kao zidar. Kako ste krenuli prema vrhu?„ Direktor je skromno odgovorio: ”Želeo sam da budem dobar zidar!" Ovaj odgovor sadrži jednu veliku istinu. Moramo početi tamo gde se nalazimo i pokušavati da najbolje iskoristimo sve postojeće okolnosti. Možda ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene. Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma, zato što je sve od palme korisno - plod, lišce, grane i deblo. Kokosova palma je, međutim, zavidela mangu, zato što se njegov plod izvozi i veoma je skup. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više. Jedino je mali žuti cvet radosno cvetao u svom uglu. Pažnja posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavila se na žutom cvetu. Upitao ga je: ” Zasto se i ti ne zalis kao ostali?" Cvet je odgovrio: ”Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango... a onda sam pomislio da, ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi to i učinio. Želeo je da budem mali žuti cvet, a jedino što ja sada zelim je da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao. ...nasmešite se.. i ulepšajte ovaj svet vašim najlepšim osmehom... za početak... :)Nov 19, 2014 2391
-
састав на тему . . .медицинску требало је мени ево пар деценија да схватим какоје Пикасов таленат уствари последица његове болести , дислексије.то је оно , да вас потсетим ;-кад се бркају слова при читању/писању ( специјално б & п ) па смисао речи такових може да поприми шаљиву несмисао ,-губи се сконцентрација па се делује растрешен, ко тепих,-смачиње се слика уоку ,па видиш уствари. . . .штатисе причини , тјст. све некако недоречено изгледа . . .апропо овога могу само мислити како је непар голуждравих проститутки у природи изгледао .гарант лепотице беху ,а ево како их услика Шпанац, пре 107 јесени. дотуче ме тек сазнање ,потом, да је и мој фавоуред леонардо да винчи злопатио од те исте бољке ,домога. и стварно када му се прелистају (копије) цртежа које је Он обилато текстом надограђивао да се уочити ,ко успе, недостатак појединих слова у речима , те речи прекореда послагане, обашка што је све читљиво само уз огледалце ( шапнимикажи).сад се питам каколи је изгледала ђоконда ,да не беше уствари оваква а уметнику ,с грешком, се учинила као што је ми данас видимо.ма ко зна?е сад је питање да ли је та појава код појединца/ке бољка- неки померај у глави, или пак , наговештај талента ?логопеди у дилеми истинској и данас.алберт што је оженио милеву марићеву изновасада ,беше такође инфициран том посебношћу ,но му то није засметало да му се укаже релативитет у теоретској форми.добро и поменута милева је то малко припомогла виолинисти, пише.едисон алва ,кои нам осветли тмину ноћну ,веле, такођер се злопатио целог живота са дислексијом - ил су му фалиле речи да се изрази ,ил уопште није могао да се сети о чему је мислио .а патентирао баш подоста но вииина . . .и шта рећи. дал под старе дане да почнем трокирати у разговору ,бивати растројен ,бркати слова у неком слудореку постираним што на текстове умишљам да личе, чему сте сведоци, како би се за стопу примакао величинама.или, да алалим ту трудноћу из простог разлога , јер окасних да признат ( и шире ) постанем. дилемами сад.2834 Objavio/la светислав стојановић
-
састав на тему . . .медицинску требало је мени ево пар деценија да схватим какоје Пикасов таленат уствари последица његове болести , дислексије.то је оно , да вас потсетим ;-кад се бркају слова при читању/писању ( специјално б & п ) па смисао речи такових може да поприми шаљиву несмисао ,-губи се сконцентрација па се делује растрешен, ко тепих,-смачиње се слика уоку ,па видиш уствари. . . .штатисе причини , тјст. све некако недоречено изгледа . . .апропо овога могу само мислити како је непар голуждравих проститутки у природи изгледао .гарант лепотице беху ,а ево како их услика Шпанац, пре 107 јесени. дотуче ме тек сазнање ,потом, да је и мој фавоуред леонардо да винчи злопатио од те исте бољке ,домога. и стварно када му се прелистају (копије) цртежа које је Он обилато текстом надограђивао да се уочити ,ко успе, недостатак појединих слова у речима , те речи прекореда послагане, обашка што је све читљиво само уз огледалце ( шапнимикажи).сад се питам каколи је изгледала ђоконда ,да не беше уствари оваква а уметнику ,с грешком, се учинила као што је ми данас видимо.ма ко зна?е сад је питање да ли је та појава код појединца/ке бољка- неки померај у глави, или пак , наговештај талента ?логопеди у дилеми истинској и данас.алберт што је оженио милеву марићеву изновасада ,беше такође инфициран том посебношћу ,но му то није засметало да му се укаже релативитет у теоретској форми.добро и поменута милева је то малко припомогла виолинисти, пише.едисон алва ,кои нам осветли тмину ноћну ,веле, такођер се злопатио целог живота са дислексијом - ил су му фалиле речи да се изрази ,ил уопште није могао да се сети о чему је мислио .а патентирао баш подоста но вииина . . .и шта рећи. дал под старе дане да почнем трокирати у разговору ,бивати растројен ,бркати слова у неком слудореку постираним што на текстове умишљам да личе, чему сте сведоци, како би се за стопу примакао величинама.или, да алалим ту трудноћу из простог разлога , јер окасних да признат ( и шире ) постанем. дилемами сад.Nov 09, 2014 2834
-
Odmah posle vazduha, voda se ubraja u najpotrebnije elemente neophodne za život( za preživljavanje). Prosečno ljudsko telo sastavljeno je od 60 - 70 procenata vode. Bez hrane, možemo živeti gotovo 2 meseca ali bez vode samo nekoliko dana. Jos uvek većina ljudi ne zna koliko treba piti vode dnevno i koliko je to bitno. U stvari, većina nas provede veći deo života u stanju dehidracije. Bez vode, produkti našeg metabolizma bi nas otrovali u toj meri da bi to izazvalo smrt. Kada bubrezi otklanjaju kiselinu "ureu", to mora biti rastvoreno u vodi. Ako nema dovoljno vode, otpadni elementi nisu otklonjeni u potpunosti i mogu stvoriti takozvani bubrežni kamen. Voda je takodje vazža u skoro svim hemijskim reakcijama u metabolizmu. Voda nosi sa sobom hranjive sastojke i kiseonik do stanica kroz krv, i pomaže hlađenje organizma disanjem. Voda takođe podmazuje nase zglobove. I za disanje je potrebna voda. Nasa pluća moraju biti vlažna da prime kiseonik, a izbace ugljen dioksid. Moguće je izgubiti pola litre ili 250 gr. tečnosti samo izdisanjem. Isto tako, ako ne pijemo dovoljno vode može doći i do oštećenja psihološke strane licnosti. Doktor Hauard Fleks, specijalista za gojaznosti iz Beverli Hilsa kaze: "Ukoliko ne pijemo dovoljno vode, nagomilavamo veće količine masti nego što to organizam može da razgradi, slabimo misićnu napetost i velicinu, dolazi do opadanja efikasnosti i funkcije organa kao i do povećanja toksičnosti u organizmu, a može se javiti i bol u zglobovima i mišićima i nakupljanje vode." Šta je to nakupljnje vode? Ako ne pijemo dovoljno vode telo može zadržavati vodu da bi nadoknadilo nedovoljan unos. Možda se čini nemoguće, ali nakupljanje vode ponekad može biti otklonjeno upravo tako što će se popiti veća količina vode. " Dovoljan unos vode je ključ mršavljenja" - kaže doktor Donald Robertson, do skora direktor instituta za prehranu u Arizoni. "Ako ljudi koji pokušavaju smršati ne piju dovoljno vode, " - nastavlja on - "telo ne može adekvatno pretvoriti mast u energiju. Zadržavanje ili nagomilavanje tečnosti direktno povećava telesnu težinu. Minimum za zdravu osobu je da popije 8 do 10 časa vode dnevno. Osobi koja ima pojačanu fizičku aktivnost, ili živi u veoma toploj klimatskoj zoni, potrebno je više vode. Osobe sa prekomernom težinom trebale bi piti dodatnu času vode na svakih 10 kila viška u odnosu njihovu idealnu tezinu. Isto tako, bitno je i konsultovati svog lekara za savet. Logično je postaviti pitanje: ako pijem tako puno vode, zar neću konstantno trčati u WC. Da. Ali posle nekoliko nedelja tvoj organizam će se privići na promenu i potpuno prilagoditi. Ono što je najbitnije, ako uzimamo 8 do 10 čaša vode dnevno, bicemo na najboljem putu za zdraviji i srećniji život. Vredi pokušati, zar ne?2211 Objavio/la DrPriroda
-
By DrPriroda Odmah posle vazduha, voda se ubraja u najpotrebnije elemente neophodne za život( za preživljavanje). Prosečno ljudsko telo sastavljeno je od 60 - 70 procenata vode. Bez hrane, možemo živeti gotovo 2 meseca ali bez vode samo nekoliko dana. Jos uvek većina ljudi ne zna koliko treba piti vode dnevno i koliko je to bitno. U stvari, većina nas provede veći deo života u stanju dehidracije. Bez vode, produkti našeg metabolizma bi nas otrovali u toj meri da bi to izazvalo smrt. Kada bubrezi otklanjaju kiselinu "ureu", to mora biti rastvoreno u vodi. Ako nema dovoljno vode, otpadni elementi nisu otklonjeni u potpunosti i mogu stvoriti takozvani bubrežni kamen. Voda je takodje vazža u skoro svim hemijskim reakcijama u metabolizmu. Voda nosi sa sobom hranjive sastojke i kiseonik do stanica kroz krv, i pomaže hlađenje organizma disanjem. Voda takođe podmazuje nase zglobove. I za disanje je potrebna voda. Nasa pluća moraju biti vlažna da prime kiseonik, a izbace ugljen dioksid. Moguće je izgubiti pola litre ili 250 gr. tečnosti samo izdisanjem. Isto tako, ako ne pijemo dovoljno vode može doći i do oštećenja psihološke strane licnosti. Doktor Hauard Fleks, specijalista za gojaznosti iz Beverli Hilsa kaze: "Ukoliko ne pijemo dovoljno vode, nagomilavamo veće količine masti nego što to organizam može da razgradi, slabimo misićnu napetost i velicinu, dolazi do opadanja efikasnosti i funkcije organa kao i do povećanja toksičnosti u organizmu, a može se javiti i bol u zglobovima i mišićima i nakupljanje vode." Šta je to nakupljnje vode? Ako ne pijemo dovoljno vode telo može zadržavati vodu da bi nadoknadilo nedovoljan unos. Možda se čini nemoguće, ali nakupljanje vode ponekad može biti otklonjeno upravo tako što će se popiti veća količina vode. " Dovoljan unos vode je ključ mršavljenja" - kaže doktor Donald Robertson, do skora direktor instituta za prehranu u Arizoni. "Ako ljudi koji pokušavaju smršati ne piju dovoljno vode, " - nastavlja on - "telo ne može adekvatno pretvoriti mast u energiju. Zadržavanje ili nagomilavanje tečnosti direktno povećava telesnu težinu. Minimum za zdravu osobu je da popije 8 do 10 časa vode dnevno. Osobi koja ima pojačanu fizičku aktivnost, ili živi u veoma toploj klimatskoj zoni, potrebno je više vode. Osobe sa prekomernom težinom trebale bi piti dodatnu času vode na svakih 10 kila viška u odnosu njihovu idealnu tezinu. Isto tako, bitno je i konsultovati svog lekara za savet. Logično je postaviti pitanje: ako pijem tako puno vode, zar neću konstantno trčati u WC. Da. Ali posle nekoliko nedelja tvoj organizam će se privići na promenu i potpuno prilagoditi. Ono što je najbitnije, ako uzimamo 8 do 10 čaša vode dnevno, bicemo na najboljem putu za zdraviji i srećniji život. Vredi pokušati, zar ne?Nov 03, 2014 2211 -
Jednu devojčicu često su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za večeru. Jednog dana, dok je birala krompir, došao je i njen otac u podrum. "Šta radiš?" upitao je otac. "Pokušavam da nađem najsitnije krompire koje ćemo iskoristiti za večeru. Krupnije i bolje krompire iskoristićemo kasnije." Otac se nasmešio dok je iz njene ruke uzimao posudu i sav krompir izručio na gomilu. "Ako tako postupaš, uvek ćemo jesti samo sitan, najgori krompir. Izaberi najveći, najbolji krompir za danas, i tako od sada uvek, pa ćemo uvek jesti najbolje! Nauči da uvek zaslužuješ najbolje!" Ono najbolje što možemo da učinimo za sva draga bića ne treba čuvati za neko buduće vreme. Ta buduća prilika možda nikad neće doći, ili će se smisao potpuno promeniti. Ako se trudimo da živimo uvek najboljim u sadašnosti, i da uvek budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li ćemo biti takvi i u buducnosti. I zato.... budite najbolji, izaberite sada samo ono sto je najbolje i uvek težite najboljem! I nikad ne zabvoravite da niste sami... ma koliko daleko bili.. neko je uvek uz vas :)2047 Objavio/la Zvoncica
-
By Zvoncica Jednu devojčicu često su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za večeru. Jednog dana, dok je birala krompir, došao je i njen otac u podrum. "Šta radiš?" upitao je otac. "Pokušavam da nađem najsitnije krompire koje ćemo iskoristiti za večeru. Krupnije i bolje krompire iskoristićemo kasnije." Otac se nasmešio dok je iz njene ruke uzimao posudu i sav krompir izručio na gomilu. "Ako tako postupaš, uvek ćemo jesti samo sitan, najgori krompir. Izaberi najveći, najbolji krompir za danas, i tako od sada uvek, pa ćemo uvek jesti najbolje! Nauči da uvek zaslužuješ najbolje!" Ono najbolje što možemo da učinimo za sva draga bića ne treba čuvati za neko buduće vreme. Ta buduća prilika možda nikad neće doći, ili će se smisao potpuno promeniti. Ako se trudimo da živimo uvek najboljim u sadašnosti, i da uvek budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li ćemo biti takvi i u buducnosti. I zato.... budite najbolji, izaberite sada samo ono sto je najbolje i uvek težite najboljem! I nikad ne zabvoravite da niste sami... ma koliko daleko bili.. neko je uvek uz vas :)Oct 29, 2014 2047 -
Kopajući po oblaku uspomena, nedavno sam se setio svog prvog odlaska na fudbalsku utakmicu. Bilo je to u vreme kada je moja Zvezda igrala istorijsku utakmicu sa Ferencvarošem, a moj otac iz onih čuvenih roditeljskih predubeđenja nije želeo da se klinac kao ja izlaže opasnostima. Napominjem da se tada pod opasnostima podrazumevalo da ću se prejesti kikirikija ili semenki, ili možda dehidrirati od predugog čekanja na početak utakmice. Umesto Zvezde i Ferencvaroša, dobio sam utešniu nagradu - navijanje na utakmici Galenika - više se ne sećam ko, gde je definitivno najveće uzbuđenje donosio onaj prodavac kikirikija, sve do 15 minuta pred kraj utakmice kada je u igru ušao legenda zemunskog fudbala Siniša Gajin i za tih 15 minuta dao 4 gola. Danas, kad razmišljam o tom vremenu, imam utisak da bi bilo koji igrač iz tih vremena i danas dao 4 gola za 15 minuta bilo kom od ovih timova, koji se nekom čudnom istorijskom greškom, nazivaju prvoligaši. Eh, kakav je to fudbal bio... i kakvo je to navijanje bilo... Ilustracije radi, tada smo na utakmice išli 5, 6 sati ranije, kako bi se zauzela što bolja mesta. Zna se da su ta mesta bila uvek 2, 3 reda ispod šipki. Tada nije bilo stolica, nekada smo bukvalno stajali na jednoj nozi, a kad padne gol, redovni su bili talasi koji te bukvalno ponesu po 10 - 15 metara na dole.. pa ko preživi.. :) BTW, zato smo jurili ta mesta ispod šipki koje su zaustavljale talase (da ne pominjemo kako su prolazili oni koju su neposredno iznad šipke). Na utakmice sam redovno išao sa mojim drugarom još iz predškolskih vremena, Bobom. Sećam se da smo jednom prilikom pobegli iz škole i u poluvremenu utakmice bili očajni jer je Zvezda gubila sa 0:1, a mi razmišljali kojim će ukorom da nas kazne. Bila je to ona sjajna utakmica u kojoj su crveno beli u drugom poluvremenu napunili mrežu Dinama iz Berlina sa 4 komada i prošli dalje, uprkos petardi u Berlinu (2:5). Ono što verovatno nikad neću zaboraviti je momenat kad je Šestić bukvalno ugurao loptu u mrežu u poslednjem minutu utakmice, a Boba i ja smo se našli u talasu i to tako što nas je neki tip bukvalno nosio, u svakoj ruci po jednog, kao da smo džakovi brašna. Naravno, provukli smo se i u školi, samo sa opomenom razrednog. Te godine, ispratili smo zvezdu na svakoj utakmici do finala kupa Uefe i onog Mikelotija, uključujući i odlazak u London na Hajberi, odakle sam se vratio totalno promukao. Tada je moja Zvezda izbacila neki tamo Arsenal. Zanimljivo je da uopšte nisam video gol, samo onu štiklu Blagojevića, pa sam dva dana proveo pred TV da vidim i nastavak akcije i Duleta Savića kako trese mrežu. E da, tamo nema talasa, Englezi su suviše mlaki za tako nešto. Nekako mi je posebno za srce prirasla jedna mala utakmica u kojoj je Srba Stamenković uporno pokušavao da poseje neke skandinavce u njihovom petercu, a oni nikako da se prime (to je ono kad Srba zamahne a njih petorica popadaju pustajući korenje na travnjaku Marakane). Za nas je Srba bio najveći mag fudbala, odmah posle Džaje. Na ovoj utakmici se toliko bavio zemljoradnjom da su stigli da postignu samo 4 gola, a skandinavci su shvtili da im duboko oranje ide mnogo bolje nego fudbal. I svaki put kad Srba okrene njih četvoricu oko malog prsta, sa Juga poleti talas da malo pripomognu mukicama. Bilo je tih utakmica za pamćenje puno, a ako bi trebalo da izaberem jednu koju bih po svemu izdvojio, definitivno je to ona protiv Barselone i čuveni lob Maradone za koji i on sam kaže da mu je najdraži gol u karijeri. A taj trenutak je zaista bio nešto posebno.. stadion ispunjen do poslednjeg mesta, a svi do jednog aplaudiramo velikoj majstoriji.. i dan danas se najezim od tog zvuka.. nezaboravno. Dvoumio sam se da li je možda trebalo ovu priču da nazovem "moj drugar Boba i ja - fudbalski navijači". Da, naglašavam, navijači, a ne fanovi.. mi smo na utakmice zaista išli da navijamo, i to za NAŠ klub... Radovali smo se pobedama i tugovali zbog neuspeha zajedno, bezali iz škole zajedno, bili zbog toga i kažnjavani zajedno.. a jedino gde smo se razlikovali, bila je činjenica da je Boba PARTIZANOVAC, a ja ZVEZDAŠ. Elem, znate, išao sam ja i na druge stadione, navijao i sve ono po redu, ali jedna je Marakana... samo je Marakana imala talase... i danas, ti mi talasi nedostaju... i nisu krivi ovi sto ponekad prođu pretkvlalifikacije za kvalifikacije, krivi su oni što su oterali talase... Talase sa Marakane... e za njih jedna poruka.... NE TALASAJTE VIŠE.7820 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Kopajući po oblaku uspomena, nedavno sam se setio svog prvog odlaska na fudbalsku utakmicu. Bilo je to u vreme kada je moja Zvezda igrala istorijsku utakmicu sa Ferencvarošem, a moj otac iz onih čuvenih roditeljskih predubeđenja nije želeo da se klinac kao ja izlaže opasnostima. Napominjem da se tada pod opasnostima podrazumevalo da ću se prejesti kikirikija ili semenki, ili možda dehidrirati od predugog čekanja na početak utakmice. Umesto Zvezde i Ferencvaroša, dobio sam utešniu nagradu - navijanje na utakmici Galenika - više se ne sećam ko, gde je definitivno najveće uzbuđenje donosio onaj prodavac kikirikija, sve do 15 minuta pred kraj utakmice kada je u igru ušao legenda zemunskog fudbala Siniša Gajin i za tih 15 minuta dao 4 gola. Danas, kad razmišljam o tom vremenu, imam utisak da bi bilo koji igrač iz tih vremena i danas dao 4 gola za 15 minuta bilo kom od ovih timova, koji se nekom čudnom istorijskom greškom, nazivaju prvoligaši. Eh, kakav je to fudbal bio... i kakvo je to navijanje bilo... Ilustracije radi, tada smo na utakmice išli 5, 6 sati ranije, kako bi se zauzela što bolja mesta. Zna se da su ta mesta bila uvek 2, 3 reda ispod šipki. Tada nije bilo stolica, nekada smo bukvalno stajali na jednoj nozi, a kad padne gol, redovni su bili talasi koji te bukvalno ponesu po 10 - 15 metara na dole.. pa ko preživi.. :) BTW, zato smo jurili ta mesta ispod šipki koje su zaustavljale talase (da ne pominjemo kako su prolazili oni koju su neposredno iznad šipke). Na utakmice sam redovno išao sa mojim drugarom još iz predškolskih vremena, Bobom. Sećam se da smo jednom prilikom pobegli iz škole i u poluvremenu utakmice bili očajni jer je Zvezda gubila sa 0:1, a mi razmišljali kojim će ukorom da nas kazne. Bila je to ona sjajna utakmica u kojoj su crveno beli u drugom poluvremenu napunili mrežu Dinama iz Berlina sa 4 komada i prošli dalje, uprkos petardi u Berlinu (2:5). Ono što verovatno nikad neću zaboraviti je momenat kad je Šestić bukvalno ugurao loptu u mrežu u poslednjem minutu utakmice, a Boba i ja smo se našli u talasu i to tako što nas je neki tip bukvalno nosio, u svakoj ruci po jednog, kao da smo džakovi brašna. Naravno, provukli smo se i u školi, samo sa opomenom razrednog. Te godine, ispratili smo zvezdu na svakoj utakmici do finala kupa Uefe i onog Mikelotija, uključujući i odlazak u London na Hajberi, odakle sam se vratio totalno promukao. Tada je moja Zvezda izbacila neki tamo Arsenal. Zanimljivo je da uopšte nisam video gol, samo onu štiklu Blagojevića, pa sam dva dana proveo pred TV da vidim i nastavak akcije i Duleta Savića kako trese mrežu. E da, tamo nema talasa, Englezi su suviše mlaki za tako nešto. Nekako mi je posebno za srce prirasla jedna mala utakmica u kojoj je Srba Stamenković uporno pokušavao da poseje neke skandinavce u njihovom petercu, a oni nikako da se prime (to je ono kad Srba zamahne a njih petorica popadaju pustajući korenje na travnjaku Marakane). Za nas je Srba bio najveći mag fudbala, odmah posle Džaje. Na ovoj utakmici se toliko bavio zemljoradnjom da su stigli da postignu samo 4 gola, a skandinavci su shvtili da im duboko oranje ide mnogo bolje nego fudbal. I svaki put kad Srba okrene njih četvoricu oko malog prsta, sa Juga poleti talas da malo pripomognu mukicama. Bilo je tih utakmica za pamćenje puno, a ako bi trebalo da izaberem jednu koju bih po svemu izdvojio, definitivno je to ona protiv Barselone i čuveni lob Maradone za koji i on sam kaže da mu je najdraži gol u karijeri. A taj trenutak je zaista bio nešto posebno.. stadion ispunjen do poslednjeg mesta, a svi do jednog aplaudiramo velikoj majstoriji.. i dan danas se najezim od tog zvuka.. nezaboravno. Dvoumio sam se da li je možda trebalo ovu priču da nazovem "moj drugar Boba i ja - fudbalski navijači". Da, naglašavam, navijači, a ne fanovi.. mi smo na utakmice zaista išli da navijamo, i to za NAŠ klub... Radovali smo se pobedama i tugovali zbog neuspeha zajedno, bezali iz škole zajedno, bili zbog toga i kažnjavani zajedno.. a jedino gde smo se razlikovali, bila je činjenica da je Boba PARTIZANOVAC, a ja ZVEZDAŠ. Elem, znate, išao sam ja i na druge stadione, navijao i sve ono po redu, ali jedna je Marakana... samo je Marakana imala talase... i danas, ti mi talasi nedostaju... i nisu krivi ovi sto ponekad prođu pretkvlalifikacije za kvalifikacije, krivi su oni što su oterali talase... Talase sa Marakane... e za njih jedna poruka.... NE TALASAJTE VIŠE.Oct 28, 2014 7820
-
Nekada davno, jako davno, postojalo je ostrvo, na kome su živela sva osećanja i duhovne dragocenosti ljudi: Radost, Tuga, Tačnost i druge. Zajedno sa njima živela je i Ljubav. Jednog dana, Ose’anja su primetila da ostrvo tone u okean i da će uskoro potonuti. Sva osećanja su se ukrcala na svoje brodove i napustila ostrvo. A ljubav kao Ljubav… nije žurila… čekala je do poslednjeg trenutka. Tek kad je videla da nema nikakve nade za ostrvo, počela je da zove u pomoć. Za plovidbu, upravo se spremao raskošni brod Bogatstva. Ljubav ga zamoli da pođe sa njim, ali je Bogatstvo reklo da je na brodu mnogo dragocenosti, zlata, srebra i drugog, i da za Ljubav nema mesta. Ljubav se zatim obratila Gordosti, čiji brod je sledeći isplovljavao... Ali, kao odgovor, Ljubav je čula da će njeno prisustvo narušiti savršenstvo na brodu Gordosti. Molbu za pomoć Ljubav je uputila i Tugi. „O, Ljubavi“ – odgovorila je Tuga, - „tako sam tužna, da moram da ostanem u usamljenosti.“ Sa ostrva je otplivala i Radost, ali je toliko bila zaneta veseljem, da čak nije ni čula molbu Ljubavi. Odjednom, Ljubav začu glas: „Dođi Ljubavi, uzeću te sa sobom.“ Ljubav ugleda sedog starca i bila je tako srećna da je zaboravila da ga pita za ime. Kada su doplivali do kopna, Ljubav je ostala, a strac je otplovio dalje. I tek pošto je brod nestao sa vidika, Ljubav se prisetila... Pa ona nije ni zahvalila starcu! Ljubav se obratila Poznanju: „Poznanje, reci mi, ko me je spasao?“ „To je bilo Vreme“, odgovori Poznanje. „Vreme?“ – začudi se Ljubav, „Radi čega mi je ono pomoglo?“ Poznanje odgovori: “Samo Vreme zna i razume, koliko je u životu važna Ljubav“.3801 Objavio/la VolimoNet
-
By VolimoNet Nekada davno, jako davno, postojalo je ostrvo, na kome su živela sva osećanja i duhovne dragocenosti ljudi: Radost, Tuga, Tačnost i druge. Zajedno sa njima živela je i Ljubav. Jednog dana, Ose’anja su primetila da ostrvo tone u okean i da će uskoro potonuti. Sva osećanja su se ukrcala na svoje brodove i napustila ostrvo. A ljubav kao Ljubav… nije žurila… čekala je do poslednjeg trenutka. Tek kad je videla da nema nikakve nade za ostrvo, počela je da zove u pomoć. Za plovidbu, upravo se spremao raskošni brod Bogatstva. Ljubav ga zamoli da pođe sa njim, ali je Bogatstvo reklo da je na brodu mnogo dragocenosti, zlata, srebra i drugog, i da za Ljubav nema mesta. Ljubav se zatim obratila Gordosti, čiji brod je sledeći isplovljavao... Ali, kao odgovor, Ljubav je čula da će njeno prisustvo narušiti savršenstvo na brodu Gordosti. Molbu za pomoć Ljubav je uputila i Tugi. „O, Ljubavi“ – odgovorila je Tuga, - „tako sam tužna, da moram da ostanem u usamljenosti.“ Sa ostrva je otplivala i Radost, ali je toliko bila zaneta veseljem, da čak nije ni čula molbu Ljubavi. Odjednom, Ljubav začu glas: „Dođi Ljubavi, uzeću te sa sobom.“ Ljubav ugleda sedog starca i bila je tako srećna da je zaboravila da ga pita za ime. Kada su doplivali do kopna, Ljubav je ostala, a strac je otplovio dalje. I tek pošto je brod nestao sa vidika, Ljubav se prisetila... Pa ona nije ni zahvalila starcu! Ljubav se obratila Poznanju: „Poznanje, reci mi, ko me je spasao?“ „To je bilo Vreme“, odgovori Poznanje. „Vreme?“ – začudi se Ljubav, „Radi čega mi je ono pomoglo?“ Poznanje odgovori: “Samo Vreme zna i razume, koliko je u životu važna Ljubav“.Sep 18, 2014 3801 -
Da li ste bili u situaciji da vam se čini da se izmiče tlo pod nogama, da gubite kontrolu nad svojim životom, da vam dan nije dovoljno dug za sve što želite, ili morate uraditi? Kad dođete u tu situaciju, setite se ove priče, možda pomogne.... Jedan od profesora filosofije, počeo je čas pred svojim studentima, na neuobičajen način. Bez reči, podigao je veliku, praznu, teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru ispred sebe i zatim je napunio lopticama za tenis. Potom je pitao studente da li je tegla puna... Studenti su se složili da tegla jeste puna. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu, blago je protresao tako da su kamenčići popunili prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su rekli da jeste. Sledeća kutija koju je profesor podigao, bila je puna peska. Kada je sipao u teglu, pesak je popunio i one preostale šupljine. Pitao je još jednom, da li je tegla puna. Studenti su, naravno, odgovorili da jeste. Tada je profesor ispod stola izvadio dve šolje pune kafe i ulio ih u teglu. Kafa je natopila pesak, a profesor nije morao ništa da pita.. studenti su se već i sami smejali shvatajući sta bi bilo pitanje. Kada se smeh utišao, profesor je rekao: "Ovu teglu shvatite kao vaš život, koji svakako trebate ispuniti... Teniske loptice su one najvažnije stvari u vašem životu... porodica, deca, zdravlje i ostalo čemu se veoma predajete.To su oni pojmovi koji bi ispunjavali vaš život i kad bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne... posao, kuća, prijatelji.. Pesak predstavlja preostale stvari.. male stvari... Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za teniske loptice i kamenčiće. U životu važe ista pravila.. ako potrošite vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za obe važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.. igrajte se sa decom dok je vreme, nađite vremena za odlazak kod lekara.. izvedite partnera na večeru... ponašajte se kao da vam je uvek 18 godina... Uvek će biti vremena da se kuća očisti ili urade popravke.. Prvo se pobrinite za teniske loptice, utvrdite svoje prioritete... sve ostalo je pesak.." Nakon profesorovog izlaganja, jedna studentkinja upitala je profesora šta predstavlja kafa. Profesor se nasmejao i rekao.. "Drago mi je što ste to pitali.. nju dolivam kako bih vam pokazao, da, bez obzira koliko vam je život ispunjen, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem".4916 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Da li ste bili u situaciji da vam se čini da se izmiče tlo pod nogama, da gubite kontrolu nad svojim životom, da vam dan nije dovoljno dug za sve što želite, ili morate uraditi? Kad dođete u tu situaciju, setite se ove priče, možda pomogne.... Jedan od profesora filosofije, počeo je čas pred svojim studentima, na neuobičajen način. Bez reči, podigao je veliku, praznu, teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru ispred sebe i zatim je napunio lopticama za tenis. Potom je pitao studente da li je tegla puna... Studenti su se složili da tegla jeste puna. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu, blago je protresao tako da su kamenčići popunili prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su rekli da jeste. Sledeća kutija koju je profesor podigao, bila je puna peska. Kada je sipao u teglu, pesak je popunio i one preostale šupljine. Pitao je još jednom, da li je tegla puna. Studenti su, naravno, odgovorili da jeste. Tada je profesor ispod stola izvadio dve šolje pune kafe i ulio ih u teglu. Kafa je natopila pesak, a profesor nije morao ništa da pita.. studenti su se već i sami smejali shvatajući sta bi bilo pitanje. Kada se smeh utišao, profesor je rekao: "Ovu teglu shvatite kao vaš život, koji svakako trebate ispuniti... Teniske loptice su one najvažnije stvari u vašem životu... porodica, deca, zdravlje i ostalo čemu se veoma predajete.To su oni pojmovi koji bi ispunjavali vaš život i kad bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne... posao, kuća, prijatelji.. Pesak predstavlja preostale stvari.. male stvari... Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za teniske loptice i kamenčiće. U životu važe ista pravila.. ako potrošite vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za obe važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.. igrajte se sa decom dok je vreme, nađite vremena za odlazak kod lekara.. izvedite partnera na večeru... ponašajte se kao da vam je uvek 18 godina... Uvek će biti vremena da se kuća očisti ili urade popravke.. Prvo se pobrinite za teniske loptice, utvrdite svoje prioritete... sve ostalo je pesak.." Nakon profesorovog izlaganja, jedna studentkinja upitala je profesora šta predstavlja kafa. Profesor se nasmejao i rekao.. "Drago mi je što ste to pitali.. nju dolivam kako bih vam pokazao, da, bez obzira koliko vam je život ispunjen, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem".Sep 18, 2014 4916
-
Dragi moji da li se slažete sa mnom kada kažem da nije nužno da budemo materijalno bogati da bismo živeli srećnim i zadovoljnim životom. Ako razvijemo maštu i s voljom prionemo na neki rad, možemo da preživimo i vrlo teške trenutke. Ako se, naprotiv, predamo i ponizno sklopimo ruke, ne želeći išta ponovo da pokušamo, ostaćemo bespomoćni.Možda se sećate poznate priče o dva žapca koja su se našla u visokom ćupu mleka, kad je nesavesni mlekadžija razblažio svoje mleko vodom koju je zahvatio iz potoka. Prvi je žabac, “Maloduško”, izjavio: "Ništa mi ne može pomoći" , zatim se izvrnuo i uginuo.Drugi, “Srčko”, skakao je uporno sve do jutra pa se odjednom našao na gomili putera sa koje je iskočio i pobegao iz svoje mlečne tamnice. Već ste se sigurno našli u nekom domu u kome su "Ne brini!" i "Odustani!" ispisani po svim stvarima – po prašini na namještaju, po neočešljanim stanarima, po neredu u kući, po rasutim papirima... U takvom domu nećete naći dobru knjigu, a čućete kako radio aparat nameće jeftinu muziku. Ako se u njemu ne može naći ništa oplemenjujuće, to je stvarno siromašan dom. Ako ti ljudi imaju dovoljno telesne hrane, očigledno im nedostaje kvalitetnija životna hrana. Katkad je dovoljno samo malo truda – malo vode – da prozori budu opet čisti i blistavi. Zavese ne moraju da budu skupocene da pruže privlačan pogled na život i svet. Ponekad je potrebno samo počistiti i dobro oprati pod da bi bio onakav kakav želimo… Možda ste i vi nekad rekli: "Samo kad bih imao novaca, mogao bih nekome pomoći. Zašto bogati imaju novaca a tako retko pomažu onima kojima je pomoć potrebna? Kada bih ja imao novaca u izobilju, koliko bih ljudi usrećio svojom pomoći!" Međutim, da li znate da vi možete ponuditi više nego što mislite, jer svako od nas ima mnogo lepih poklona koji se mogu lako pružiti: lepu reč, ohrabrenje, zahvalnost za dobro obavljen rad, učtivost i pažnju, tako plemenitu i tako nežnu. Ako ove darove zadržite za sebe, oni će se uplesnit u nagomilanim gomilama sa kojih se ništa ne uzima. Mnogo je onih koji mogu da daju novac, ali samo malo njih mogu da daju pravu ljubav i pažnju, ohrabrenje i nadu – najuzvišenije poklone u životu. Možda ranije niste razmišljali kako je polovina, tri četvrtine, pa možda i celokupna životna sreća u razmišljanju kako da učinimo nešto što će obradovati i usrećiti nekoga pored nas. I najveći bogataši ne mogu toliko da uživaju kao jednostavni ljudi u svakodnevnim životnim uslovima.Posebno su mladi dosetljivi i bogati u idejama koje se lako mogu ostvariti. Nemojte svojoj okolini uskraćivati ova mala zadovoljstva da biste u mrzovoljnom svetu odrasli kao jedna neprivlačna osoba! Razradite svoju maštu novim idejama o tome šta sve možete učiniti! Posebno zadovoljstvo se može osetiti u prijateljskim razgovorima i u knjigama. U svakom mestu postoji bibliotelka. Birajte knjige koje ćete čitati kao prijatelje. Ako se družite s nedoličnim knjigama, napravicete i od sebe osobe koje će se s njima slagati u pogledima i idealima. Uzmite dobru knjigu i pođite do stare gospođe Simić u svom susedstvu, koja je izobličena od artritisa i nema novaca za nove naočare – čitajte joj! Pripazite bebu najbliže komsinice da bi se ona mogla odmoriti ili otići u grad. Iskustvo može biti i naporno – možda i za bebu i za vas – ali saznanje da ste nekoga obradovali doneće vam osećaj bogatog zadovoljstva. Možete se usavršavati u nekom posebnom hobiju – strikanju, kuvanju, dekoraciji stana, slikanju, izradi raznih predmeta od gline itd.... Možete učiti i pripremati se da iskoristite vaših “pet minuta” – kako se to kaže, kada dođe vaša prilika. Ali, ne zaboravite, prilike za mnoge životne uspehe nalaze se tu kraj vas, svakoga dana. Na ovaj način mogu se postići najveća i najbogatija životna ostvarenja i uz to se može doživeti puno radosti. Jer – radili ste svojim rukama stvarajući nešto posebno i vredno. Postoji bogatstvo kojim smo svi obdareni, a koje je daleko veće od ovog koje smo dosad spomenuli. To je bogatstvo ljubavi Isusa Hrista. Jeste li tu ljubav već iskusili? Gospod je izabrao za svoje najbliže prijatelje one koji su siromašni materijalno ali bogati duhom . Zato nam apostol Jakov poručuje: "Čujte, ljubazna braćo moja, ne izabra li Bog siromahe ovoga sveta da budu bogati verom i nasljednici carstva koje obreče onima koji njega ljube." (Jakov 2,5) Raskošna bogatstva sunčevog izlaska i zalaska, pevanje ptica i šarolikost cveća – vaši su. Sva lepota koja vas okružuje – livade, potoci i oblaci – sve pripada vama. Svaki od tih prelepih poklona trebate da prihvatite i onda ćete se i sami uveriti da ste mnogo bogatiji nego što to i slutite.2767 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka Dragi moji da li se slažete sa mnom kada kažem da nije nužno da budemo materijalno bogati da bismo živeli srećnim i zadovoljnim životom. Ako razvijemo maštu i s voljom prionemo na neki rad, možemo da preživimo i vrlo teške trenutke. Ako se, naprotiv, predamo i ponizno sklopimo ruke, ne želeći išta ponovo da pokušamo, ostaćemo bespomoćni.Možda se sećate poznate priče o dva žapca koja su se našla u visokom ćupu mleka, kad je nesavesni mlekadžija razblažio svoje mleko vodom koju je zahvatio iz potoka. Prvi je žabac, “Maloduško”, izjavio: "Ništa mi ne može pomoći" , zatim se izvrnuo i uginuo.Drugi, “Srčko”, skakao je uporno sve do jutra pa se odjednom našao na gomili putera sa koje je iskočio i pobegao iz svoje mlečne tamnice. Već ste se sigurno našli u nekom domu u kome su "Ne brini!" i "Odustani!" ispisani po svim stvarima – po prašini na namještaju, po neočešljanim stanarima, po neredu u kući, po rasutim papirima... U takvom domu nećete naći dobru knjigu, a čućete kako radio aparat nameće jeftinu muziku. Ako se u njemu ne može naći ništa oplemenjujuće, to je stvarno siromašan dom. Ako ti ljudi imaju dovoljno telesne hrane, očigledno im nedostaje kvalitetnija životna hrana. Katkad je dovoljno samo malo truda – malo vode – da prozori budu opet čisti i blistavi. Zavese ne moraju da budu skupocene da pruže privlačan pogled na život i svet. Ponekad je potrebno samo počistiti i dobro oprati pod da bi bio onakav kakav želimo… Možda ste i vi nekad rekli: "Samo kad bih imao novaca, mogao bih nekome pomoći. Zašto bogati imaju novaca a tako retko pomažu onima kojima je pomoć potrebna? Kada bih ja imao novaca u izobilju, koliko bih ljudi usrećio svojom pomoći!" Međutim, da li znate da vi možete ponuditi više nego što mislite, jer svako od nas ima mnogo lepih poklona koji se mogu lako pružiti: lepu reč, ohrabrenje, zahvalnost za dobro obavljen rad, učtivost i pažnju, tako plemenitu i tako nežnu. Ako ove darove zadržite za sebe, oni će se uplesnit u nagomilanim gomilama sa kojih se ništa ne uzima. Mnogo je onih koji mogu da daju novac, ali samo malo njih mogu da daju pravu ljubav i pažnju, ohrabrenje i nadu – najuzvišenije poklone u životu. Možda ranije niste razmišljali kako je polovina, tri četvrtine, pa možda i celokupna životna sreća u razmišljanju kako da učinimo nešto što će obradovati i usrećiti nekoga pored nas. I najveći bogataši ne mogu toliko da uživaju kao jednostavni ljudi u svakodnevnim životnim uslovima.Posebno su mladi dosetljivi i bogati u idejama koje se lako mogu ostvariti. Nemojte svojoj okolini uskraćivati ova mala zadovoljstva da biste u mrzovoljnom svetu odrasli kao jedna neprivlačna osoba! Razradite svoju maštu novim idejama o tome šta sve možete učiniti! Posebno zadovoljstvo se može osetiti u prijateljskim razgovorima i u knjigama. U svakom mestu postoji bibliotelka. Birajte knjige koje ćete čitati kao prijatelje. Ako se družite s nedoličnim knjigama, napravicete i od sebe osobe koje će se s njima slagati u pogledima i idealima. Uzmite dobru knjigu i pođite do stare gospođe Simić u svom susedstvu, koja je izobličena od artritisa i nema novaca za nove naočare – čitajte joj! Pripazite bebu najbliže komsinice da bi se ona mogla odmoriti ili otići u grad. Iskustvo može biti i naporno – možda i za bebu i za vas – ali saznanje da ste nekoga obradovali doneće vam osećaj bogatog zadovoljstva. Možete se usavršavati u nekom posebnom hobiju – strikanju, kuvanju, dekoraciji stana, slikanju, izradi raznih predmeta od gline itd.... Možete učiti i pripremati se da iskoristite vaših “pet minuta” – kako se to kaže, kada dođe vaša prilika. Ali, ne zaboravite, prilike za mnoge životne uspehe nalaze se tu kraj vas, svakoga dana. Na ovaj način mogu se postići najveća i najbogatija životna ostvarenja i uz to se može doživeti puno radosti. Jer – radili ste svojim rukama stvarajući nešto posebno i vredno. Postoji bogatstvo kojim smo svi obdareni, a koje je daleko veće od ovog koje smo dosad spomenuli. To je bogatstvo ljubavi Isusa Hrista. Jeste li tu ljubav već iskusili? Gospod je izabrao za svoje najbliže prijatelje one koji su siromašni materijalno ali bogati duhom . Zato nam apostol Jakov poručuje: "Čujte, ljubazna braćo moja, ne izabra li Bog siromahe ovoga sveta da budu bogati verom i nasljednici carstva koje obreče onima koji njega ljube." (Jakov 2,5) Raskošna bogatstva sunčevog izlaska i zalaska, pevanje ptica i šarolikost cveća – vaši su. Sva lepota koja vas okružuje – livade, potoci i oblaci – sve pripada vama. Svaki od tih prelepih poklona trebate da prihvatite i onda ćete se i sami uveriti da ste mnogo bogatiji nego što to i slutite.Sep 08, 2014 2767 -
Ralf Valdo Emerson smatrao je da su neki ljudi skloni tugovanju: "Oni se dohvataju svake koprive u živici i nagaze svaku zmiju na livadi," - govorio je. "To je u skladu sa starom kineskom poslovicom koja glasi: "Kada bi čovekov život bio dug sto godina, čovek bi zadao sebi toliko briga kao da će živeti hiljadu godina." Dzordz Bernard So izrazio je ovako svoje gledište o istinskoj radosti: "Ovo je prava radost u životu - da budeš iskorišćen za cilj koji ćeš sam priznati kao dobar, da budeš potpuno istrošen , pre nego što budeš bio bačen na gomilu starog gvoždja, da postaneš sila u prirodi umesto grozničavog malog grumena bolesti i nevolja koji žali što svet neće da ga učini srećnim." Svako ima mnoštvo planova koje želi da ostvari onda kada bude "imao više vremena". Ove tri reči mogu da budu veoma varljive. Koristeći se njima pokušavamo da nagnamo sebe a i druge da misle da ćemo jednog dana ipak "imati više vremena." Umesto da se pouzdamo u takvu zabludu, mogo više smisla ima brižljivo korišćenje vremena koje sada imamo da bismo ostvarili nešto što nam sada pričinjava radost. Oko nas postoje mnoge vrenosti u kojima možemo uživati "kada je srce u redu." Nije potrebno da se selimo, da putujemo u strane zemlje, da idemo samo zato da bismo otkrili velike životne vrednosti. Problem koji nas muči često nije u našoj okolini, već u nama samima. Najduže putovanje po svetu ne može nas udaljiti od nas samih. Svakome od nas mnogo je potrebnija promena ličnog stava od promene okoline. Mudri čovek Solomun imao je to na umu kada je rekao: "Svrha svega što se čuva , čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život."2141 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Ralf Valdo Emerson smatrao je da su neki ljudi skloni tugovanju: "Oni se dohvataju svake koprive u živici i nagaze svaku zmiju na livadi," - govorio je. "To je u skladu sa starom kineskom poslovicom koja glasi: "Kada bi čovekov život bio dug sto godina, čovek bi zadao sebi toliko briga kao da će živeti hiljadu godina." Dzordz Bernard So izrazio je ovako svoje gledište o istinskoj radosti: "Ovo je prava radost u životu - da budeš iskorišćen za cilj koji ćeš sam priznati kao dobar, da budeš potpuno istrošen , pre nego što budeš bio bačen na gomilu starog gvoždja, da postaneš sila u prirodi umesto grozničavog malog grumena bolesti i nevolja koji žali što svet neće da ga učini srećnim." Svako ima mnoštvo planova koje želi da ostvari onda kada bude "imao više vremena". Ove tri reči mogu da budu veoma varljive. Koristeći se njima pokušavamo da nagnamo sebe a i druge da misle da ćemo jednog dana ipak "imati više vremena." Umesto da se pouzdamo u takvu zabludu, mogo više smisla ima brižljivo korišćenje vremena koje sada imamo da bismo ostvarili nešto što nam sada pričinjava radost. Oko nas postoje mnoge vrenosti u kojima možemo uživati "kada je srce u redu." Nije potrebno da se selimo, da putujemo u strane zemlje, da idemo samo zato da bismo otkrili velike životne vrednosti. Problem koji nas muči često nije u našoj okolini, već u nama samima. Najduže putovanje po svetu ne može nas udaljiti od nas samih. Svakome od nas mnogo je potrebnija promena ličnog stava od promene okoline. Mudri čovek Solomun imao je to na umu kada je rekao: "Svrha svega što se čuva , čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život."Sep 08, 2014 2141
