Pretraži blogove
Kategorije
468 blogs
-
обожавам да јашим беседла, даподмудима осетим топлу контролисану снагу и зној животиње, да ме шибају по телу гране и шибље проређене флоре по брежуљцима око селами, да у галопу себе замишљам као повратника из векова минулих у ово наше недојеб време и онда кад се коњ замори и у лаки кас се прешалтује, а ја се полако из умишљаја у стварност повратим, могу само да резигниран констатујем . . . . благо било индијанцима. oцскора Унук похађа школу јахања па му се и ја викенд деда понекад прикључим утом ужитку.школован кадар уистину улаже трудноћу да младеж обучи у тој захтевној вештини јер ние баш свеедно да се бупне са седла и скља неки телесни екстрем, док главу са сваки случај чува кацига. коњи додуше већ остарели па стога истренирани, мирни, слушају тренера па је милина посматрати одвијање наставне јединице. успут док полазници балансирају на коњима инструктор их упознаје о историјату ове вештине - да је још Хомер у Илијади помињао коњске трке, док је Ксенофонт у петом веку пре Христа написао стручно дело о јахању , а трагове хиподрома и данас налазимо у многим грчким градовима. међутим прва школа јахања је тек почетком 16. века основана у Напуљу, а поседовање кооња је био знак богатства власника.данас пак у време транзиције,прочитах, је јашити, друштвени престиж - дај га да учи мачевање, клавир већ свира ,направите од Унука скоројевића, бучи ми кум Днда, пивканом наливен, опозиционар на све што личној надградњи служи. а таман сам хтео да се похвалим како ми је Јаворка власница овлашћене куће за јахање доделила Мазу искусно грло намењено мојем узрасту да ме уведе у тајне вештине.сада се надам да надрндани Дрнда неће стићи да листа блога јер сам награјисо начисто .има ме пријави Удружењу за заштиту животиња. Стога и Ви нешир'те причу . . . а кад смо већ код јашења ние на одмет присетити се речи г Пекића Dobro je sudbinu jahati, ali je nije dobro mamuzati. To važi za sudbine što i same cilju jure, a one što zastaju travu pasti nije neuputno ponekad mamuznuti.3278 Objavio/la светислав стојановић
-
обожавам да јашим беседла, даподмудима осетим топлу контролисану снагу и зној животиње, да ме шибају по телу гране и шибље проређене флоре по брежуљцима око селами, да у галопу себе замишљам као повратника из векова минулих у ово наше недојеб време и онда кад се коњ замори и у лаки кас се прешалтује, а ја се полако из умишљаја у стварност повратим, могу само да резигниран констатујем . . . . благо било индијанцима. oцскора Унук похађа школу јахања па му се и ја викенд деда понекад прикључим утом ужитку.школован кадар уистину улаже трудноћу да младеж обучи у тој захтевној вештини јер ние баш свеедно да се бупне са седла и скља неки телесни екстрем, док главу са сваки случај чува кацига. коњи додуше већ остарели па стога истренирани, мирни, слушају тренера па је милина посматрати одвијање наставне јединице. успут док полазници балансирају на коњима инструктор их упознаје о историјату ове вештине - да је још Хомер у Илијади помињао коњске трке, док је Ксенофонт у петом веку пре Христа написао стручно дело о јахању , а трагове хиподрома и данас налазимо у многим грчким градовима. међутим прва школа јахања је тек почетком 16. века основана у Напуљу, а поседовање кооња је био знак богатства власника.данас пак у време транзиције,прочитах, је јашити, друштвени престиж - дај га да учи мачевање, клавир већ свира ,направите од Унука скоројевића, бучи ми кум Днда, пивканом наливен, опозиционар на све што личној надградњи служи. а таман сам хтео да се похвалим како ми је Јаворка власница овлашћене куће за јахање доделила Мазу искусно грло намењено мојем узрасту да ме уведе у тајне вештине.сада се надам да надрндани Дрнда неће стићи да листа блога јер сам награјисо начисто .има ме пријави Удружењу за заштиту животиња. Стога и Ви нешир'те причу . . . а кад смо већ код јашења ние на одмет присетити се речи г Пекића Dobro je sudbinu jahati, ali je nije dobro mamuzati. To važi za sudbine što i same cilju jure, a one što zastaju travu pasti nije neuputno ponekad mamuznuti.Jan 18, 2015 3278
-
„Četrdesetpetica“ je jedna odlična linija gradskog prevoza. Ona saobraća od centra sveta (ima li potrebe da kažem da je to Zemun?) pa do Kine. Dobro, ajd' sad - preterujem - nije baš do Kine, ali jeste do onih blokova na Novom Beogradu gde živi nekoliko miliona Kineza u krugu njihovog Tržnog centra. Elem, jednog dana se ja ukrcam u „četrdeset peticu“ sa namerom da... Ma, nema veze sa kojom namerom, uživajući u onoj mantri „poštovani putnici očitajte vašu kartu...“ kad da vidiš jedan Kinez ustade sa sedišta i nervozno izgovori sledeću rečenicu: „Su tao mu min ti ćao din!“ Opaaaaaa! Pomislih ja u sebi... Na kineskom to znači „Ma, očitaću ja tebi!“ Priđem ja učtivo njemu i kažem mu: „Slušaj Kinez, nije lepo da to kažeš ovoj gospođi što nas lepo opominje, ajde joj se sada lepo izvini...“ Kad će Kinez meni: "Knga tu bau, mi taći ćau!“ Znači tako! Hm... Nisam ja od onih koji zameću kavgu, a ne bih ni da kvarim divne odnose između Srbije i Kine, pa sam samo zato prećutala rečenicu: „E nećete se vi mali žuti ljudi napiti vode sa Morave, pa da Toma ima sve dva puta gluplju facu od one koju ima i da Vučko ima tri puta deblje usne od onih koje ima – ako budete tako vređali nas fine gospođe iz Zemuna!“. Sreća što sam to prećutala, jer moglo je za malo da dođe do međunarodnog incidenta između mene i tog Brusa Lia, gde bih ga ja, naravno, pobedila jer Čak Noris me je obučavao... ma, neću sad da se hvalim... Možda kasnije u nekoj drugoj dogodovštini hoću, malo 'nako... A do tada je malim žutim ljudima dovoljno da piju vodu sa Save. Za Dunavsku vodu bi morali da pitaju neke fine momke iz bezopasnog i nevinog udruženja Munze Konza. ;)1470 Objavio/la Gala Gala
-
By Gala Gala „Četrdesetpetica“ je jedna odlična linija gradskog prevoza. Ona saobraća od centra sveta (ima li potrebe da kažem da je to Zemun?) pa do Kine. Dobro, ajd' sad - preterujem - nije baš do Kine, ali jeste do onih blokova na Novom Beogradu gde živi nekoliko miliona Kineza u krugu njihovog Tržnog centra. Elem, jednog dana se ja ukrcam u „četrdeset peticu“ sa namerom da... Ma, nema veze sa kojom namerom, uživajući u onoj mantri „poštovani putnici očitajte vašu kartu...“ kad da vidiš jedan Kinez ustade sa sedišta i nervozno izgovori sledeću rečenicu: „Su tao mu min ti ćao din!“ Opaaaaaa! Pomislih ja u sebi... Na kineskom to znači „Ma, očitaću ja tebi!“ Priđem ja učtivo njemu i kažem mu: „Slušaj Kinez, nije lepo da to kažeš ovoj gospođi što nas lepo opominje, ajde joj se sada lepo izvini...“ Kad će Kinez meni: "Knga tu bau, mi taći ćau!“ Znači tako! Hm... Nisam ja od onih koji zameću kavgu, a ne bih ni da kvarim divne odnose između Srbije i Kine, pa sam samo zato prećutala rečenicu: „E nećete se vi mali žuti ljudi napiti vode sa Morave, pa da Toma ima sve dva puta gluplju facu od one koju ima i da Vučko ima tri puta deblje usne od onih koje ima – ako budete tako vređali nas fine gospođe iz Zemuna!“. Sreća što sam to prećutala, jer moglo je za malo da dođe do međunarodnog incidenta između mene i tog Brusa Lia, gde bih ga ja, naravno, pobedila jer Čak Noris me je obučavao... ma, neću sad da se hvalim... Možda kasnije u nekoj drugoj dogodovštini hoću, malo 'nako... A do tada je malim žutim ljudima dovoljno da piju vodu sa Save. Za Dunavsku vodu bi morali da pitaju neke fine momke iz bezopasnog i nevinog udruženja Munze Konza. ;)Jan 14, 2015 1470 -
Ih, kako ja umem lepo da maštam! Mislim nije da se time hvalim, ali što je istina - istina je... Ne spadam u one osobe koje kada sednu u autobus odmah se zabave sa mobilnim telefonom. Meni je, brate, to dosadno... a dosadno mi je i da gledam kroz prozor... I sad kako pošten i pristojan čovek poput mene da prekrati put koji pređe "osamnaestica" od iha-haj koje stanice do one na kojoj bi ja trebalo da siđem? Mislim mogla bih ja da zveram okolo, ali nema ničeg zanimljivog u putnicima koji sedeći ili stojeći bulje u telefone. Pa, da stvarno... E, zato ja maštam da mi brže prođe vreme, a uz to se i ludo zabavim... A o čemu maštam? Pa, evo... Kao ide autobus pun putnika i kao neki likovi sa fantomkama uleću na nekoj stanici i vežu majstora, a putnicima zapovede: "Da niko nije mrdnuo!" U slučaju da neko pravi probleme odmah ćemo u autobus pustiti gas poznat u teoriji ratovanja i pljačkanja kao 'smrljivac' i svi ćete se onesvestiti!!!" Onda kao neka riba, isto sa fantomkom na glavi, histerično vrisne: "Ajde ubacuj u ovu vreću novčanike, nakit, satove, telefone, BusPlus kartice, čekovne kartice, zdravstvene knjižice, penzionerske kartice iz Kluba penzionera, poklone za Novu godinu i sve ostale vrednosti!!!". I kao svi putnici poslušno, ali prestravljeno vade novčanike i ubacuju u vreću, a majstoru su kao stavili krpu u usta, međutim on onako, kako da vam kažem, pokušava kao da vrišti... Ali! Pazi sad! Sad, ja, kao otvaram tašnu, iz nje vadim specijalno oružje koje sam izmislila juče dok sam maštala u "osamnaestici" i tim oružjem sapletem nekako tu petoricu maskiranih i tu ribu i sve ih kao poslažem na pod od autobusa i vežem ih sajlom koja mi je bila u tašni i oslobodim sve putnike, odvežem majstora i putnicima vratim njihove stvari... i sutra u svim novinama kao naslov: HRABRA SUGRAĐANKA POHVATALA LOPOVE NA LINIJI BROJ 18! Onda me kao zovu u Jutarnji program, pa u Žikinu šarenicu, pa u Slagalicu, pa u Pinkove zvezde i zvezdice, pa kao snima se film o meni i tako... A, šta kažete?1502 Objavio/la Gala Gala
-
By Gala Gala Ih, kako ja umem lepo da maštam! Mislim nije da se time hvalim, ali što je istina - istina je... Ne spadam u one osobe koje kada sednu u autobus odmah se zabave sa mobilnim telefonom. Meni je, brate, to dosadno... a dosadno mi je i da gledam kroz prozor... I sad kako pošten i pristojan čovek poput mene da prekrati put koji pređe "osamnaestica" od iha-haj koje stanice do one na kojoj bi ja trebalo da siđem? Mislim mogla bih ja da zveram okolo, ali nema ničeg zanimljivog u putnicima koji sedeći ili stojeći bulje u telefone. Pa, da stvarno... E, zato ja maštam da mi brže prođe vreme, a uz to se i ludo zabavim... A o čemu maštam? Pa, evo... Kao ide autobus pun putnika i kao neki likovi sa fantomkama uleću na nekoj stanici i vežu majstora, a putnicima zapovede: "Da niko nije mrdnuo!" U slučaju da neko pravi probleme odmah ćemo u autobus pustiti gas poznat u teoriji ratovanja i pljačkanja kao 'smrljivac' i svi ćete se onesvestiti!!!" Onda kao neka riba, isto sa fantomkom na glavi, histerično vrisne: "Ajde ubacuj u ovu vreću novčanike, nakit, satove, telefone, BusPlus kartice, čekovne kartice, zdravstvene knjižice, penzionerske kartice iz Kluba penzionera, poklone za Novu godinu i sve ostale vrednosti!!!". I kao svi putnici poslušno, ali prestravljeno vade novčanike i ubacuju u vreću, a majstoru su kao stavili krpu u usta, međutim on onako, kako da vam kažem, pokušava kao da vrišti... Ali! Pazi sad! Sad, ja, kao otvaram tašnu, iz nje vadim specijalno oružje koje sam izmislila juče dok sam maštala u "osamnaestici" i tim oružjem sapletem nekako tu petoricu maskiranih i tu ribu i sve ih kao poslažem na pod od autobusa i vežem ih sajlom koja mi je bila u tašni i oslobodim sve putnike, odvežem majstora i putnicima vratim njihove stvari... i sutra u svim novinama kao naslov: HRABRA SUGRAĐANKA POHVATALA LOPOVE NA LINIJI BROJ 18! Onda me kao zovu u Jutarnji program, pa u Žikinu šarenicu, pa u Slagalicu, pa u Pinkove zvezde i zvezdice, pa kao snima se film o meni i tako... A, šta kažete?Jan 04, 2015 1502
-
Znate li onu autobusku stanicu "petnaestice" iz pravca Zemuna kod TC Ušće? Ako ne znate uđite na mapu Beograda i pogledajte. Je l' ste videli? E, sada kada ste locirali mesto događaja, biće vam lakše da pratite radnju priče... Tog dana sam na tu stanicu stigla iz pravca Zelenog venca. Zapravo, nisam stigla baš na tu stanicu koju ste maločas uspešno locirali, nego na onu preko puta nje. Sad se vi pitate kako i zašto sam stigla iz tog pravca kad živim u Zemunu, pa vam nije logično. Polako, sve ću vam potanko objasniti. Noć pre stupanja mojih nogu na tu stanicu, prespavala sam u stanu kod moje drugarice koja stanuje u blizini Zelenog venca. Zapravo, ne bih mogla reći da sam kod nje prespavala jer smo bile budne do ponoći, a kada sam ja htela da odem na spavanje, njoj su se iznenada prijele palačinke, pa me je zamolila da joj pravim društvo dok ih zgotovi. Njeno pravljenje palačinki je potrajalo do cika zore jer je ona mnogo spora osoba i gubi mnogo vremena na okretanje palačinki u vazduhu, najmanje izgubi 0, 87 stotinki sekunde po jednoj palačinki, tako da je sa jedenjem palačinki počela oko pola pet. Na spvanje sam otišla oko pola šest i taman kada sam zatvorila vrata sobe u kojoj sam imala nameru da spavam, taman kada sam u divnoj žutoj pidžamici sa medvedićima, legla u krevet i umirila se - odjednom je njena mačka počela da laje ispred vrata te sobe u kojoj sam ja bila. E, sada sam se toliko iznervirala da sam zaboravila šta se desilo na onoj stanici koju sam pomenula na početku, a sve zbog drugarice moje mačke koja je lajala. Ma, otkud vam pijana da sam pomisao?! Nije važno... vreme je praznika, pa eto svima želim srećan Dan republike!1485 Objavio/la Gala Gala
-
By Gala Gala Znate li onu autobusku stanicu "petnaestice" iz pravca Zemuna kod TC Ušće? Ako ne znate uđite na mapu Beograda i pogledajte. Je l' ste videli? E, sada kada ste locirali mesto događaja, biće vam lakše da pratite radnju priče... Tog dana sam na tu stanicu stigla iz pravca Zelenog venca. Zapravo, nisam stigla baš na tu stanicu koju ste maločas uspešno locirali, nego na onu preko puta nje. Sad se vi pitate kako i zašto sam stigla iz tog pravca kad živim u Zemunu, pa vam nije logično. Polako, sve ću vam potanko objasniti. Noć pre stupanja mojih nogu na tu stanicu, prespavala sam u stanu kod moje drugarice koja stanuje u blizini Zelenog venca. Zapravo, ne bih mogla reći da sam kod nje prespavala jer smo bile budne do ponoći, a kada sam ja htela da odem na spavanje, njoj su se iznenada prijele palačinke, pa me je zamolila da joj pravim društvo dok ih zgotovi. Njeno pravljenje palačinki je potrajalo do cika zore jer je ona mnogo spora osoba i gubi mnogo vremena na okretanje palačinki u vazduhu, najmanje izgubi 0, 87 stotinki sekunde po jednoj palačinki, tako da je sa jedenjem palačinki počela oko pola pet. Na spvanje sam otišla oko pola šest i taman kada sam zatvorila vrata sobe u kojoj sam imala nameru da spavam, taman kada sam u divnoj žutoj pidžamici sa medvedićima, legla u krevet i umirila se - odjednom je njena mačka počela da laje ispred vrata te sobe u kojoj sam ja bila. E, sada sam se toliko iznervirala da sam zaboravila šta se desilo na onoj stanici koju sam pomenula na početku, a sve zbog drugarice moje mačke koja je lajala. Ma, otkud vam pijana da sam pomisao?! Nije važno... vreme je praznika, pa eto svima želim srećan Dan republike!Jan 02, 2015 1485
-
Ne tako davno, na dalekom severu, jezdeći punom brzinom, usred fijuka vetra koji mu je mrsio bradu a pahulje zasipale oči, Deda Mraz je osećao kako mu se kapci sklapaju i postaju sve teži. Odlučio je da malo odmori, jer ga je čekao dug put. Trebalo svima podeliti poklone, a za to je morao je biti svež i odmoran, kako ne bi nešto pobrkao. Skrenuo je sanke u zavetrinu snegom zavejane šume i utonuo u san. Čak su i irvasi, željni malo odmora, zadremali. Spavao bi on možda i dugo, da ga iz sna nije probudilo Zvončicino zvonce... "Hej, Deda Mraze, ustaj brže, nestali su ti pokloni!", začu on i ugleda dva velika zabrinuta oka u krugu od vilinskog praha. "Ja sam mala Zvončica", predstavi se pridošlica. "Živim u ovoj šumi već godinama i poznajem sve njene stanovnike. Znam i ko ti je ukrao poklone - Zli patuljak i njegova družina!" "Jao, teško meni", zakuka Deda Mraz. "Onolika deca čekaju na mene i raduju se poklonima, a ja neću imati šta da im dam!" I on zaplaka, a krupne suze su mu padale po bundi i odmah se pretvarale u kokckice leda, svetlucajući kao biserna dugmad. "Ne plači Deda Mraze, tu sam ja da ti pomognem!", uskliknu Zvončica. "Upregni irvase i spremi se za put, a ja ću pozvati moje pomoćnike. Idemo u potragu za kradljivcima tvojih poklona!" Zvončica zaleprša krilima, zazvoni zvonce i iz šume odmah dotrčao Chupko, a za njim Lovac i Lonche. Svi zajedno odjuriše u šumu. Tužni Deda Mraz duboko uzdahnu, obrisa suze i uze da čita pisma koja su mu deca poslala. Otvori jednu šarenu kovertu na kojoj je pisalo: "Deda Mraz, Poštansko sanduče 96930, Arktički krug". "Dragi Deda Mraze", pisala mu je jedna mala Nina, "Ja ti pišem iz kreveta, malo sam bolesna i jedino društvo mi je Djenka koji mi pušta pesme. On mi je rekao da ti znaš sve dečije želje i da ne moram da ti kažem šta da mi doneseš. Ja ću zato biti strpljiva i čekaću, samo te molim da me ne zaboraviš. Puno te voli i pozdravlja Nina." Deda Mraz još jednom tužno uzdahnu i pogleda na sat. Još dva sata do Nove godine, a on sedi u šumi. Brzo ustade, upregnu irvase i huknu u rukavice. Uto se iz šume začu zvonce. Zvončica, Chupko i Lonche dojurili su dok je oko njih prštao sneg. "Pronašli smo tvoje poklone!", uzviknu Zvončica. "Zli patuljak se sa svojom družinom već sladio slatkišima iz novogodišnjih paketića! Naši prijatelji sa mreže Volimo Net su ih opkolili, pa smo uspeli da ih, onako iznenađene i uplašene, brzo vežemo. Evo tvojih poklona, Deda Mraze!", ispriča mu Zvončica svoju pustolovinu, a zatim potrpa sve poklone nazad u džakove Deda Mraza. "Draga moja Zvončice, ne znam kako da ti se zahvalim?", reče Deda Mraz na rastanku. "Obraduj večeras svu decu ovog sveta, nauči ih da otvore svoje srce i raduju se, i ja ću biti srećna", odgovori Zvončica. "A iduće godine u ovo vreme, kad ponovo kreneš na put, da znaš da smo svi uz tebe, mi veliki i mali, otvorenog srca, svi koji Volimo Net." Deda Mraz potegnu uzde i irvasi jurnuše galopom. Za njima u šumi osta samo oblak snežne prašine, izmešan sa malo vilinskog praha. ############### Mala Nina je ležala u krevetu u svojoj sobi i nestrpljivo gledala u sat na zidu. Još malo i eto Nove godine, a Deda Mraza nema. "Da li uopšte postoji taj Deda Mraz?", sumnjičavo je zavrtela glavom i nastavila da razmišlja o svojoj želji - najlepsem poklonu na svetu. U tom času, kroz stihove pesme, začu Djenkin tihi glas: "Otvori prozor, Nina! Zar nisi čula kucanje?" Na prozoru je stajala velika šarena kutija sa mašnom. U kutiji je bilo mnogo slatkiša i ono o čemu je mala sanjala - najlepši poklon na svetu. Od tog momenta i Nina je znala da više nikad neće biti sama, da će uvek uz nju biti Volimo Net, društvena mreža otvorenog srca. Srećna vam Nova, dragi naši nasmejani VNetovci :)3055 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Ne tako davno, na dalekom severu, jezdeći punom brzinom, usred fijuka vetra koji mu je mrsio bradu a pahulje zasipale oči, Deda Mraz je osećao kako mu se kapci sklapaju i postaju sve teži. Odlučio je da malo odmori, jer ga je čekao dug put. Trebalo svima podeliti poklone, a za to je morao je biti svež i odmoran, kako ne bi nešto pobrkao. Skrenuo je sanke u zavetrinu snegom zavejane šume i utonuo u san. Čak su i irvasi, željni malo odmora, zadremali. Spavao bi on možda i dugo, da ga iz sna nije probudilo Zvončicino zvonce... "Hej, Deda Mraze, ustaj brže, nestali su ti pokloni!", začu on i ugleda dva velika zabrinuta oka u krugu od vilinskog praha. "Ja sam mala Zvončica", predstavi se pridošlica. "Živim u ovoj šumi već godinama i poznajem sve njene stanovnike. Znam i ko ti je ukrao poklone - Zli patuljak i njegova družina!" "Jao, teško meni", zakuka Deda Mraz. "Onolika deca čekaju na mene i raduju se poklonima, a ja neću imati šta da im dam!" I on zaplaka, a krupne suze su mu padale po bundi i odmah se pretvarale u kokckice leda, svetlucajući kao biserna dugmad. "Ne plači Deda Mraze, tu sam ja da ti pomognem!", uskliknu Zvončica. "Upregni irvase i spremi se za put, a ja ću pozvati moje pomoćnike. Idemo u potragu za kradljivcima tvojih poklona!" Zvončica zaleprša krilima, zazvoni zvonce i iz šume odmah dotrčao Chupko, a za njim Lovac i Lonche. Svi zajedno odjuriše u šumu. Tužni Deda Mraz duboko uzdahnu, obrisa suze i uze da čita pisma koja su mu deca poslala. Otvori jednu šarenu kovertu na kojoj je pisalo: "Deda Mraz, Poštansko sanduče 96930, Arktički krug". "Dragi Deda Mraze", pisala mu je jedna mala Nina, "Ja ti pišem iz kreveta, malo sam bolesna i jedino društvo mi je Djenka koji mi pušta pesme. On mi je rekao da ti znaš sve dečije želje i da ne moram da ti kažem šta da mi doneseš. Ja ću zato biti strpljiva i čekaću, samo te molim da me ne zaboraviš. Puno te voli i pozdravlja Nina." Deda Mraz još jednom tužno uzdahnu i pogleda na sat. Još dva sata do Nove godine, a on sedi u šumi. Brzo ustade, upregnu irvase i huknu u rukavice. Uto se iz šume začu zvonce. Zvončica, Chupko i Lonche dojurili su dok je oko njih prštao sneg. "Pronašli smo tvoje poklone!", uzviknu Zvončica. "Zli patuljak se sa svojom družinom već sladio slatkišima iz novogodišnjih paketića! Naši prijatelji sa mreže Volimo Net su ih opkolili, pa smo uspeli da ih, onako iznenađene i uplašene, brzo vežemo. Evo tvojih poklona, Deda Mraze!", ispriča mu Zvončica svoju pustolovinu, a zatim potrpa sve poklone nazad u džakove Deda Mraza. "Draga moja Zvončice, ne znam kako da ti se zahvalim?", reče Deda Mraz na rastanku. "Obraduj večeras svu decu ovog sveta, nauči ih da otvore svoje srce i raduju se, i ja ću biti srećna", odgovori Zvončica. "A iduće godine u ovo vreme, kad ponovo kreneš na put, da znaš da smo svi uz tebe, mi veliki i mali, otvorenog srca, svi koji Volimo Net." Deda Mraz potegnu uzde i irvasi jurnuše galopom. Za njima u šumi osta samo oblak snežne prašine, izmešan sa malo vilinskog praha. ############### Mala Nina je ležala u krevetu u svojoj sobi i nestrpljivo gledala u sat na zidu. Još malo i eto Nove godine, a Deda Mraza nema. "Da li uopšte postoji taj Deda Mraz?", sumnjičavo je zavrtela glavom i nastavila da razmišlja o svojoj želji - najlepsem poklonu na svetu. U tom času, kroz stihove pesme, začu Djenkin tihi glas: "Otvori prozor, Nina! Zar nisi čula kucanje?" Na prozoru je stajala velika šarena kutija sa mašnom. U kutiji je bilo mnogo slatkiša i ono o čemu je mala sanjala - najlepši poklon na svetu. Od tog momenta i Nina je znala da više nikad neće biti sama, da će uvek uz nju biti Volimo Net, društvena mreža otvorenog srca. Srećna vam Nova, dragi naši nasmejani VNetovci :)Dec 30, 2014 3055
-
Ne, ovog puta nije u pitanju Šekspirov "San letnje noći", u pitanju je jedan drugi, san koji možda i nije bio san, iako sam siguran da je bila letnja noć... letnja paklena noć kada sam pobegao iz vreline grada u svežinu jedine planine u ravnici. Moj kostim večitog dečaka savršeno se uklapao u mesečeve proplanke i miris skoro pokošene deteline, budeći u meni neke slike iz detinjstva, neke nikad do kraja ispricane priče o vilama i vilenjacima. Tonući lagano u te misli, odjednom, iza improvizovane ograde od brezinog drveta, ugledao sam nju... vilu... moju Titaniu... plesala je u beloj haljinici, bosa, po toj reci trave, nežna kao svila i razdragana kao čigra... U trenutku sam zaboravio i leto i sparinu, i sve ono loše i teško.. Kao da sam i ja leteo sa njom.. uhvatih svoje misli kako svake sekunde prave neki novi svet, neku novu planetu daleko od svih...... planetu u kojoj nema crnih hronika... ... planetu na kojoj se ne moraš vezivati na zadnjem sedištu automobila, već možes uživati u čarima putovanja ponekad i mahati onima iza sebe, okrenut ka zadnjem staklu... ... planetu na kojoj možeš voziti bicikl bez zaštitnih kacigai štitnika za laktove i kolena... ... planetu na kojoj možes vode popiti iz izvora u šumi, a ne samo iz plastičnih boca sa pijaćom vodom... ... planetu u kojoj možeš besplatno probati voće iz komšijinog dvorišta na putu do kuće... ... planetu gde nemaš mobilne elektronske uređaje u koje buljiš celog dana čekajući da ti neko pošalje virtuelni osmeh..... planetu na kojoj se svi klinci igraju slobodno, bez čuvara koje bogati tata plaća...... planetu u kojoj nisi obavezan da posetis psihologa ako nešto ne uradiš kako treba, gde imas slobodu biranja izmedju uspeha i neuspeha gde izbor samo od tebe zavisi i gde na pravi način naučiš da izabereš ono što ti najviše odgovara... ... planetu prijatelja, onih pravih, koje možeš dodirnuti, sa kojima se možeš smejati, pa i tugovati ako treba... .. i onda shvatih.... moja Titania, nežna kao svila i razdragana kao čigra, vratila me je na planetu moje mladosti, one prve, prave, najslađe, kada sam voleo da mašem kroz prozor kola i da vozim bajs i bez kočnica, kada sam znao ukus komšijskih tešanja i vode iz izdana podno brega, kada sam, birajući između mogućnosti da budem ponavljač i odlikaš, izabrao ono najbolje - da budem vrlo dobar, kada sam imao prijatelje koje nisam morao dodavati, već sam ih mogao birati. Od tog sna, koji možda i nije bio san, prošlo je puno letnjih i ostalih noći, a moja Titania je i dalje samnom, u svim mojim snovima, pa i u onim koji se sanjaju otvorenih očiju... I uvek, na isti način, nežna kao svila i razdragana kao čigra, donese u moje misli energiju vulkana kojom sve prepreke postaju potočići, a sve oluje lagani povetarci... Moja Titania pruži ruke prema meni, poletimo... i eto.. odah vam tajnu jedne čupave frizure....5520 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Ne, ovog puta nije u pitanju Šekspirov "San letnje noći", u pitanju je jedan drugi, san koji možda i nije bio san, iako sam siguran da je bila letnja noć... letnja paklena noć kada sam pobegao iz vreline grada u svežinu jedine planine u ravnici. Moj kostim večitog dečaka savršeno se uklapao u mesečeve proplanke i miris skoro pokošene deteline, budeći u meni neke slike iz detinjstva, neke nikad do kraja ispricane priče o vilama i vilenjacima. Tonući lagano u te misli, odjednom, iza improvizovane ograde od brezinog drveta, ugledao sam nju... vilu... moju Titaniu... plesala je u beloj haljinici, bosa, po toj reci trave, nežna kao svila i razdragana kao čigra... U trenutku sam zaboravio i leto i sparinu, i sve ono loše i teško.. Kao da sam i ja leteo sa njom.. uhvatih svoje misli kako svake sekunde prave neki novi svet, neku novu planetu daleko od svih...... planetu u kojoj nema crnih hronika... ... planetu na kojoj se ne moraš vezivati na zadnjem sedištu automobila, već možes uživati u čarima putovanja ponekad i mahati onima iza sebe, okrenut ka zadnjem staklu... ... planetu na kojoj možeš voziti bicikl bez zaštitnih kacigai štitnika za laktove i kolena... ... planetu na kojoj možes vode popiti iz izvora u šumi, a ne samo iz plastičnih boca sa pijaćom vodom... ... planetu u kojoj možeš besplatno probati voće iz komšijinog dvorišta na putu do kuće... ... planetu gde nemaš mobilne elektronske uređaje u koje buljiš celog dana čekajući da ti neko pošalje virtuelni osmeh..... planetu na kojoj se svi klinci igraju slobodno, bez čuvara koje bogati tata plaća...... planetu u kojoj nisi obavezan da posetis psihologa ako nešto ne uradiš kako treba, gde imas slobodu biranja izmedju uspeha i neuspeha gde izbor samo od tebe zavisi i gde na pravi način naučiš da izabereš ono što ti najviše odgovara... ... planetu prijatelja, onih pravih, koje možeš dodirnuti, sa kojima se možeš smejati, pa i tugovati ako treba... .. i onda shvatih.... moja Titania, nežna kao svila i razdragana kao čigra, vratila me je na planetu moje mladosti, one prve, prave, najslađe, kada sam voleo da mašem kroz prozor kola i da vozim bajs i bez kočnica, kada sam znao ukus komšijskih tešanja i vode iz izdana podno brega, kada sam, birajući između mogućnosti da budem ponavljač i odlikaš, izabrao ono najbolje - da budem vrlo dobar, kada sam imao prijatelje koje nisam morao dodavati, već sam ih mogao birati. Od tog sna, koji možda i nije bio san, prošlo je puno letnjih i ostalih noći, a moja Titania je i dalje samnom, u svim mojim snovima, pa i u onim koji se sanjaju otvorenih očiju... I uvek, na isti način, nežna kao svila i razdragana kao čigra, donese u moje misli energiju vulkana kojom sve prepreke postaju potočići, a sve oluje lagani povetarci... Moja Titania pruži ruke prema meni, poletimo... i eto.. odah vam tajnu jedne čupave frizure....Dec 16, 2014 5520
-
Sedim, u mraku, sama. Pitam se ko bi sa mnom sedeo kad sam u lošem raspoloženju. Drugima govorim kako da se ponašaju, a sebi ne umem da pomognem. Po ko zna koji put kuvam kafu i ispijam gorčinu do dna šolje. Kao, baš mi prija. Lažem sebe. Lažem i druge. Možda i tebe. Ne znam. Sediš, negde, lagano mešajući šećer u šoljici kapućina, dok ti oči prate liniju horizonta koja postaje sve jasnija što je napolju mračnije.3844 Objavio/la Mili Vili
-
By Mili Vili Sedim, u mraku, sama. Pitam se ko bi sa mnom sedeo kad sam u lošem raspoloženju. Drugima govorim kako da se ponašaju, a sebi ne umem da pomognem. Po ko zna koji put kuvam kafu i ispijam gorčinu do dna šolje. Kao, baš mi prija. Lažem sebe. Lažem i druge. Možda i tebe. Ne znam. Sediš, negde, lagano mešajući šećer u šoljici kapućina, dok ti oči prate liniju horizonta koja postaje sve jasnija što je napolju mračnije.Dec 11, 2014 3844 -
RIJEČI... Danas riječi stupaju u štrajk. Protestuju zbog uzaludnosti, izgovaraju se, ponavljaju, ali nema nikakvog učinka. Zato mi ne smeta kad kažu govore u vjetar, jer vjetar je medij koji raznosi riječi u nedostupne daljine. Odnijet će riječi baš tamo gdje treba i neko će negdje podignuti glavu, a neko spustiti... I tako stignu nošene vjetrom do onoga kome su upućene. Naporno je kad se kaže govori zidu, jer riječi se odbijaju od zid i pogode onoga ko ih izgovara. Pogode li u vitalni dio posljedice su dugotrajne. Ipak, treba zidu prići polako. Zato treba biti uporan i napraviti pomak. Pođe li se odjednom silovitim riječima na jak i čvrst bedem, srušit će se na onoga ko ih je govorio. I više neće biti glasa samo mukla tišina.Ipak, treba zidu govoriti polako i odmicati se kad se počne urušavati, pa opet prići i riječi izgovarati dok ne povjeruje u njih...Što je zid tvrđi riječi trebaju biti blaže. Iako je teško priznati, ima slučajeva kada je teško govoriti...4763 Objavio/la Ramona mo
-
By Ramona mo RIJEČI... Danas riječi stupaju u štrajk. Protestuju zbog uzaludnosti, izgovaraju se, ponavljaju, ali nema nikakvog učinka. Zato mi ne smeta kad kažu govore u vjetar, jer vjetar je medij koji raznosi riječi u nedostupne daljine. Odnijet će riječi baš tamo gdje treba i neko će negdje podignuti glavu, a neko spustiti... I tako stignu nošene vjetrom do onoga kome su upućene. Naporno je kad se kaže govori zidu, jer riječi se odbijaju od zid i pogode onoga ko ih izgovara. Pogode li u vitalni dio posljedice su dugotrajne. Ipak, treba zidu prići polako. Zato treba biti uporan i napraviti pomak. Pođe li se odjednom silovitim riječima na jak i čvrst bedem, srušit će se na onoga ko ih je govorio. I više neće biti glasa samo mukla tišina.Ipak, treba zidu govoriti polako i odmicati se kad se počne urušavati, pa opet prići i riječi izgovarati dok ne povjeruje u njih...Što je zid tvrđi riječi trebaju biti blaže. Iako je teško priznati, ima slučajeva kada je teško govoriti...Dec 11, 2014 4763 -
Verujem da ste svi bili u prilici da želite nešto da kažete, a da niste znali kako da počnete. Evo, ja sam sada baš u takvoj situaciji... Zašto? Pa jednostavno zato što je to početak priče o jednom kraju, i to o kraju koji je praktično opet neki novi početak. Poželeo sam da ovom tekstu dam naslov "Evolucija", ali to ipak ne bi bilo fer prema nekim ljudima koji su bili deo te lepe priče, a danas imaju neku malo drugačiju ličnu evoluciju. Nekada davno... postojalo je jedno posebno mesto, ekipa ljudi punog srca i plemenitih ideja.. pravili smo sjajne stvari i verovali da nam kraja nema... te ljude nikad neću zaboaviti. Mnoga od tih divnih pijateljstava preneta su u svakodnevni, realni svet, mnogi brakovi sklopljeni, a deca iz svih tih veza uskoro će biti punoletna, baš kao što bi i taj sajt trebalo da postane punoletan.. da se vremena... i ljudi nisu promenili. Neki novi klinci, neka nova evolucija... i pokušaj da se jednim potezom miša obriše čitav jedan svet koji je u međuvremenu nastao, i svi ljudi kojima taj svet nešto znači.. Nedavno neko reče da smo suviše kabasti za brisanje, a ja dodajem, suviše smo živi i živahni, nemoguće nas je obrisati... Naš svet i dalje živi... i svakog dana je sve lepši... jer.. mi volimo net :) A za onaj stari... vreme je da ga pustimo da otplovi tamo gde jedino može.. u istoriju... i zato, nadam se da mi Bora neće zameriti što sam pozajmio naslov i malo dopevao njegove stihove... ... maestro, idemo... Cdur.. Sad već davne devedeset sedme,šarenilo dobre ideje privuklo je i menepostao sam deo sjajne ekipestvorili smo jedno veliko ime ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi Ujed za dušu i u grlu knedla, iako nikad nisam zbačen sa sedla, znam da nisam uzalud starioi mnoge snove sa vama ostvario... ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi Stvorićemo novo jer nije mi svejednomoje ekipe ništa nije vrednoponekad zaboli, kao glavoboljaistina je da je za tobom sve prošla volja ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi ... adio #serbiancafe.... vreme je da te zameni nešto bolje ... jer mi... volimo net :)3835 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Verujem da ste svi bili u prilici da želite nešto da kažete, a da niste znali kako da počnete. Evo, ja sam sada baš u takvoj situaciji... Zašto? Pa jednostavno zato što je to početak priče o jednom kraju, i to o kraju koji je praktično opet neki novi početak. Poželeo sam da ovom tekstu dam naslov "Evolucija", ali to ipak ne bi bilo fer prema nekim ljudima koji su bili deo te lepe priče, a danas imaju neku malo drugačiju ličnu evoluciju. Nekada davno... postojalo je jedno posebno mesto, ekipa ljudi punog srca i plemenitih ideja.. pravili smo sjajne stvari i verovali da nam kraja nema... te ljude nikad neću zaboaviti. Mnoga od tih divnih pijateljstava preneta su u svakodnevni, realni svet, mnogi brakovi sklopljeni, a deca iz svih tih veza uskoro će biti punoletna, baš kao što bi i taj sajt trebalo da postane punoletan.. da se vremena... i ljudi nisu promenili. Neki novi klinci, neka nova evolucija... i pokušaj da se jednim potezom miša obriše čitav jedan svet koji je u međuvremenu nastao, i svi ljudi kojima taj svet nešto znači.. Nedavno neko reče da smo suviše kabasti za brisanje, a ja dodajem, suviše smo živi i živahni, nemoguće nas je obrisati... Naš svet i dalje živi... i svakog dana je sve lepši... jer.. mi volimo net :) A za onaj stari... vreme je da ga pustimo da otplovi tamo gde jedino može.. u istoriju... i zato, nadam se da mi Bora neće zameriti što sam pozajmio naslov i malo dopevao njegove stihove... ... maestro, idemo... Cdur.. Sad već davne devedeset sedme,šarenilo dobre ideje privuklo je i menepostao sam deo sjajne ekipestvorili smo jedno veliko ime ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi Ujed za dušu i u grlu knedla, iako nikad nisam zbačen sa sedla, znam da nisam uzalud starioi mnoge snove sa vama ostvario... ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi Stvorićemo novo jer nije mi svejednomoje ekipe ništa nije vrednoponekad zaboli, kao glavoboljaistina je da je za tobom sve prošla volja ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi ... adio #serbiancafe.... vreme je da te zameni nešto bolje ... jer mi... volimo net :)Dec 11, 2014 3835
-
Igla za sivenje Da li ste se ikada pitali koji je pronalazak najstariji na svetu i , cega su se to ljudi najpre dosetili?Tesko je dati pravi odgovor posto ima mnogo izuma koji traju od pamtiveka do danas. Na primer, bez vatre i dima, ni u nasem, a ni 21. veku nije moguce zamisliti dobar rostilj, je l' tako? A posle vatre? Verovali ili ne, naucnici su izracunali da je prva stvar napravijena ljudskom rukom bila - igla za sivenje.Neki praistorijski tehnoloski genije setio se da siljati komad polomljene kosti jos malo izbrusi, napravi mu na tupom kraju rupu i u nju udene trake od koze i… i lepo zasije komad koze. Bio je to ogroman korak nacinjen pre nekih 5.000 godina. Od tog casa do pojave prvih tkanina proteklo je mnogo vode Dunavom i tako je onaj najtrnovitiji deo puta ka lepom odevanju bio utrt. Nekih 4.000 godina pre pocetka nove ere ljudi su vec umeli da skroje i sasiju pantalone, kosulju, kape pa cak i obucu Naocari U nastavku o izumima evo i nekih ovovremenih izuma - stvarcic kojima se sluzilo svakog dana i koje su nam toliko uobicajene da se i ne pitamo odakle one na svetu. A sve ima datum rodjenja. Tako su se prve naocari pojavile - gde bi drugo nego u zemlji mode i prefinjenog ukusa - Italiji.Mogle su da se kupe kod DELJI ARMATIJA godine 1285. Samo, u to vreme nisu bile nimalo uobicajene, a jos manje dostupne svima. Naocari su bile luksuzna i skupocena stvarcica, statusni simbol bogatih. Upaljac A sada o upaljacu. Taj rekvizit preko potreban pusacima, pa jos na gas, smislio je grof Alesandro VOLTA, glasoviti fizicar negde 1777 god. Vek kasnije pojavilo se naliv-pero. Izumitelj je Voterman cije ime i danas nosi cuvena firma koja proizvodi pribor za pisanje.Hemijsku olovku smislio je 1888.qodine Guld, a 1938. usavrsio Biro. Ime pronalazaca danas omiljenih flomstera nije poznato - valda ih je stvorio tim naucnika. Tocak Mnogi ce se sada zapitati; zar nije tocak taj prvi epohalni prona1azak.Ne! Igla za sivenje ubedijivo vodi jer se smatra da se prvi tocak zakotrljao tek oko 3.500 te godine pre nove ere u Mesopotamiji i to na tlu danasnjeg Iraka. Cak i tamosnji grncari znali su za nezamenijivo grncarsko kolo, pa i za kolica. A1i, za razliku od starih naroda mediteranskog podrucja, oni na t1u Amerike - Inke, Asteci, Maje - nikada nisu koristiti prednosti i blagodeti tocka. Dugmad Ne zna se ko se i kada prvi zakopcao i odkopcao, ali najstarija dugmad nadjena u dolini Inda, imaju preko 4.000 godina: ostrim alatom izdeljana su od skoljki. Hiljadu godina kasnije stanovnici Skotske i severne Engleske pravili su dugmad od crnog jantara - jedne podvrste lignita koji sija. U srednjem veku, dugmad su postala statusni simbol i pravila su se od zlata, platine, ukrasavala draguljima.Medjutim nije sve u istoriji dugmica islo glatko. Tako je u 12 veku katolicka crkva odvracala vernike od njih; stavila ih je pred optuzenicku klupu jer omogucavaju brzo skidanje odece i u navodnicima, " podsticu na greh" Samo su vrpce, znatno sporije, bile pristojan nacin za zakopcavanje pristojnih ljudl.1503 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Igla za sivenje Da li ste se ikada pitali koji je pronalazak najstariji na svetu i , cega su se to ljudi najpre dosetili?Tesko je dati pravi odgovor posto ima mnogo izuma koji traju od pamtiveka do danas. Na primer, bez vatre i dima, ni u nasem, a ni 21. veku nije moguce zamisliti dobar rostilj, je l' tako? A posle vatre? Verovali ili ne, naucnici su izracunali da je prva stvar napravijena ljudskom rukom bila - igla za sivenje.Neki praistorijski tehnoloski genije setio se da siljati komad polomljene kosti jos malo izbrusi, napravi mu na tupom kraju rupu i u nju udene trake od koze i… i lepo zasije komad koze. Bio je to ogroman korak nacinjen pre nekih 5.000 godina. Od tog casa do pojave prvih tkanina proteklo je mnogo vode Dunavom i tako je onaj najtrnovitiji deo puta ka lepom odevanju bio utrt. Nekih 4.000 godina pre pocetka nove ere ljudi su vec umeli da skroje i sasiju pantalone, kosulju, kape pa cak i obucu Naocari U nastavku o izumima evo i nekih ovovremenih izuma - stvarcic kojima se sluzilo svakog dana i koje su nam toliko uobicajene da se i ne pitamo odakle one na svetu. A sve ima datum rodjenja. Tako su se prve naocari pojavile - gde bi drugo nego u zemlji mode i prefinjenog ukusa - Italiji.Mogle su da se kupe kod DELJI ARMATIJA godine 1285. Samo, u to vreme nisu bile nimalo uobicajene, a jos manje dostupne svima. Naocari su bile luksuzna i skupocena stvarcica, statusni simbol bogatih. Upaljac A sada o upaljacu. Taj rekvizit preko potreban pusacima, pa jos na gas, smislio je grof Alesandro VOLTA, glasoviti fizicar negde 1777 god. Vek kasnije pojavilo se naliv-pero. Izumitelj je Voterman cije ime i danas nosi cuvena firma koja proizvodi pribor za pisanje.Hemijsku olovku smislio je 1888.qodine Guld, a 1938. usavrsio Biro. Ime pronalazaca danas omiljenih flomstera nije poznato - valda ih je stvorio tim naucnika. Tocak Mnogi ce se sada zapitati; zar nije tocak taj prvi epohalni prona1azak.Ne! Igla za sivenje ubedijivo vodi jer se smatra da se prvi tocak zakotrljao tek oko 3.500 te godine pre nove ere u Mesopotamiji i to na tlu danasnjeg Iraka. Cak i tamosnji grncari znali su za nezamenijivo grncarsko kolo, pa i za kolica. A1i, za razliku od starih naroda mediteranskog podrucja, oni na t1u Amerike - Inke, Asteci, Maje - nikada nisu koristiti prednosti i blagodeti tocka. Dugmad Ne zna se ko se i kada prvi zakopcao i odkopcao, ali najstarija dugmad nadjena u dolini Inda, imaju preko 4.000 godina: ostrim alatom izdeljana su od skoljki. Hiljadu godina kasnije stanovnici Skotske i severne Engleske pravili su dugmad od crnog jantara - jedne podvrste lignita koji sija. U srednjem veku, dugmad su postala statusni simbol i pravila su se od zlata, platine, ukrasavala draguljima.Medjutim nije sve u istoriji dugmica islo glatko. Tako je u 12 veku katolicka crkva odvracala vernike od njih; stavila ih je pred optuzenicku klupu jer omogucavaju brzo skidanje odece i u navodnicima, " podsticu na greh" Samo su vrpce, znatno sporije, bile pristojan nacin za zakopcavanje pristojnih ljudl.Dec 08, 2014 1503
