Blogovi

Pretraži blogove

 

Kategorije

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 472
    Blogs
  • 54
    Active Bloggers
468 blogs
  • 08 Dec 2014
    Zandar karo
      Da li znate kako su izgledale prvobitne karte?! Kazu da su Francuzi prvobitne karte sa slikama obelezavali imenima, istorijskih licnosti ili herojima iz legendi i mitova, koje su predstavljale. Ovo je jedna od verzija koja se svuda pominje... Kralj tref je Aleksandar Veliki (makedonski kralj, cuveni osvajac koji je stvorio carstvo od Grcke do Indije) Kralj herc predstavlja Karla Velikog ("Otac Evrope", lat. Carolus Magnus, fr. Charlemagne, nem. Karl der Große) Kralj pik je kralj David (Kralj Izraela i Judeje koji je ujedinio 12 izraelskih plemena, junak koji je ubio Golijata kamenom iz pracke) Kralj karo je Julije Cezar (lat. Gaius Iulius Ceasar, najslavniji rimski vojskovodja, politicar, pisac, diktator) Dama tref je Argina (iskrivljen oblik imena Argeja, mitoloska princeza iz Arga ili anagram reči regina (lat. kraljica)) Dama herc je udovica Judit (hebr. Yehudit biblijska licnost koja je iskoristila svoju lepotu i lukavstvo da odsece glavu asirskom vojskovodji Holofernu i time spasila jevrejski narod od propasti) Dama karo je Rahila (druga zena proroka Muhameda) Dama pik je Atena (grcka boginja mudrosti, ono sto je u grckoj mitologiji Atena to je u rimskoj Minerva a u egipatskoj Neit, grc. Ἀθηνᾶ, Athēnâ ili Ἀθήνη) Zandar tref je Juda Makavejski (jevrejski svestenik, heroj jevrejske pobune protiv vladavine Seleukida, jedan od najvecih ratnika u jevrejskoj istoriji) Zandar herc je La Ir (Etienne de Vignolles, saborac Jovanke Orleanke ( Jeanne d`Arc))Zandar pik je Holger Danske (legendarni lik koji se pominje u ciklusu pesama "Geste de Doon de Mayence" mada se ne zna tacno ko je i sta je bio, fr. Ogier le Danois ) Zandar karo je grcki heroj Hektor (starogrc. Eκτωρ... trojanski princ, sin trojanskog kralja Prijama, ovekovecen u Homerovoj Ilijadi)     I jos malo zanimljivosti: -52 karte u spilu predstavljaju 52 nedelje u godini -12 karata sa slikom ...12 meseci -zbir svih karata (racunajuci keca kao 1, a zandara, damu i kralja kao 11, 12 i 13 je 364 (+ jedan dzoker 365)) predstavlja broj dana u godini. -4 razlicita znaka...4 godisnja doba -2 boje, crno-crveno predstavljaju noc i dan.      
    1863 Objavio/la Paradox
  • By Paradox
    Zandar karo
      Da li znate kako su izgledale prvobitne karte?! Kazu da su Francuzi prvobitne karte sa slikama obelezavali imenima, istorijskih licnosti ili herojima iz legendi i mitova, koje su predstavljale. Ovo je jedna od verzija koja se svuda pominje... Kralj tref je Aleksandar Veliki (makedonski kralj, cuveni osvajac koji je stvorio carstvo od Grcke do Indije) Kralj herc predstavlja Karla Velikog ("Otac Evrope", lat. Carolus Magnus, fr. Charlemagne, nem. Karl der Große) Kralj pik je kralj David (Kralj Izraela i Judeje koji je ujedinio 12 izraelskih plemena, junak koji je ubio Golijata kamenom iz pracke) Kralj karo je Julije Cezar (lat. Gaius Iulius Ceasar, najslavniji rimski vojskovodja, politicar, pisac, diktator) Dama tref je Argina (iskrivljen oblik imena Argeja, mitoloska princeza iz Arga ili anagram reči regina (lat. kraljica)) Dama herc je udovica Judit (hebr. Yehudit biblijska licnost koja je iskoristila svoju lepotu i lukavstvo da odsece glavu asirskom vojskovodji Holofernu i time spasila jevrejski narod od propasti) Dama karo je Rahila (druga zena proroka Muhameda) Dama pik je Atena (grcka boginja mudrosti, ono sto je u grckoj mitologiji Atena to je u rimskoj Minerva a u egipatskoj Neit, grc. Ἀθηνᾶ, Athēnâ ili Ἀθήνη) Zandar tref je Juda Makavejski (jevrejski svestenik, heroj jevrejske pobune protiv vladavine Seleukida, jedan od najvecih ratnika u jevrejskoj istoriji) Zandar herc je La Ir (Etienne de Vignolles, saborac Jovanke Orleanke ( Jeanne d`Arc))Zandar pik je Holger Danske (legendarni lik koji se pominje u ciklusu pesama "Geste de Doon de Mayence" mada se ne zna tacno ko je i sta je bio, fr. Ogier le Danois ) Zandar karo je grcki heroj Hektor (starogrc. Eκτωρ... trojanski princ, sin trojanskog kralja Prijama, ovekovecen u Homerovoj Ilijadi)     I jos malo zanimljivosti: -52 karte u spilu predstavljaju 52 nedelje u godini -12 karata sa slikom ...12 meseci -zbir svih karata (racunajuci keca kao 1, a zandara, damu i kralja kao 11, 12 i 13 je 364 (+ jedan dzoker 365)) predstavlja broj dana u godini. -4 razlicita znaka...4 godisnja doba -2 boje, crno-crveno predstavljaju noc i dan.      
    Dec 08, 2014 1863
  • 08 Dec 2014
    Izumi
    Igla za sivenje Da li ste se ikada pitali koji je pronalazak najstariji na svetu i , cega su se to ljudi najpre dosetili?Tesko je dati pravi odgovor posto ima mnogo izuma koji traju od pamtiveka do danas. Na primer, bez vatre i dima, ni u nasem, a ni 21. veku nije moguce zamisliti dobar rostilj, je l' tako? A posle vatre? Verovali ili ne, naucnici su izracunali da je prva stvar napravijena ljudskom rukom bila - igla za sivenje.Neki praistorijski tehnoloski genije setio se da siljati komad polomljene kosti jos malo izbrusi, napravi mu na tupom kraju rupu i u nju udene trake od koze i… i lepo zasije komad koze. Bio je to ogroman korak nacinjen pre nekih 5.000 godina. Od tog casa do pojave prvih tkanina proteklo je mnogo vode Dunavom i tako je onaj najtrnovitiji deo puta ka lepom odevanju bio utrt. Nekih 4.000 godina pre pocetka nove ere ljudi su vec umeli da skroje i sasiju pantalone, kosulju, kape pa cak i obucu Naocari U nastavku o izumima evo i nekih ovovremenih izuma - stvarcic kojima se sluzilo svakog dana i koje su nam toliko uobicajene da se i ne pitamo odakle one na svetu. A sve ima datum rodjenja. Tako su se prve naocari pojavile - gde bi drugo nego u zemlji mode i prefinjenog ukusa - Italiji.Mogle su da se kupe kod DELJI ARMATIJA godine 1285. Samo, u to vreme nisu bile nimalo uobicajene, a jos manje dostupne svima. Naocari su bile luksuzna i skupocena stvarcica, statusni simbol bogatih. Upaljac A sada o upaljacu. Taj rekvizit preko potreban pusacima, pa jos na gas, smislio je grof Alesandro VOLTA, glasoviti fizicar negde 1777 god. Vek kasnije pojavilo se naliv-pero. Izumitelj je Voterman cije ime i danas nosi cuvena firma koja proizvodi pribor za pisanje.Hemijsku olovku smislio je 1888.qodine Guld, a 1938. usavrsio Biro. Ime pronalazaca danas omiljenih flomstera nije poznato - valda ih je stvorio tim naucnika. Tocak Mnogi ce se sada zapitati; zar nije tocak taj prvi epohalni prona1azak.Ne! Igla za sivenje ubedijivo vodi jer se smatra da se prvi tocak zakotrljao tek oko 3.500 te godine pre nove ere u Mesopotamiji i to na tlu danasnjeg Iraka. Cak i tamosnji grncari znali su za nezamenijivo grncarsko kolo, pa i za kolica. A1i, za razliku od starih naroda mediteranskog podrucja, oni na t1u Amerike - Inke, Asteci, Maje - nikada nisu koristiti prednosti i blagodeti tocka. Dugmad Ne zna se ko se i kada prvi zakopcao i odkopcao, ali najstarija dugmad nadjena u dolini Inda, imaju preko 4.000 godina: ostrim alatom izdeljana su od skoljki. Hiljadu godina kasnije stanovnici Skotske i severne Engleske pravili su dugmad od crnog jantara - jedne podvrste lignita koji sija. U srednjem veku, dugmad su postala statusni simbol i pravila su se od zlata, platine, ukrasavala draguljima.Medjutim nije sve u istoriji dugmica islo glatko. Tako je u 12 veku katolicka crkva odvracala vernike od njih; stavila ih je pred optuzenicku klupu jer omogucavaju brzo skidanje odece i u navodnicima, " podsticu na greh" Samo su vrpce, znatno sporije, bile pristojan nacin za zakopcavanje pristojnih ljudl.  
    1504 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Izumi
    Igla za sivenje Da li ste se ikada pitali koji je pronalazak najstariji na svetu i , cega su se to ljudi najpre dosetili?Tesko je dati pravi odgovor posto ima mnogo izuma koji traju od pamtiveka do danas. Na primer, bez vatre i dima, ni u nasem, a ni 21. veku nije moguce zamisliti dobar rostilj, je l' tako? A posle vatre? Verovali ili ne, naucnici su izracunali da je prva stvar napravijena ljudskom rukom bila - igla za sivenje.Neki praistorijski tehnoloski genije setio se da siljati komad polomljene kosti jos malo izbrusi, napravi mu na tupom kraju rupu i u nju udene trake od koze i… i lepo zasije komad koze. Bio je to ogroman korak nacinjen pre nekih 5.000 godina. Od tog casa do pojave prvih tkanina proteklo je mnogo vode Dunavom i tako je onaj najtrnovitiji deo puta ka lepom odevanju bio utrt. Nekih 4.000 godina pre pocetka nove ere ljudi su vec umeli da skroje i sasiju pantalone, kosulju, kape pa cak i obucu Naocari U nastavku o izumima evo i nekih ovovremenih izuma - stvarcic kojima se sluzilo svakog dana i koje su nam toliko uobicajene da se i ne pitamo odakle one na svetu. A sve ima datum rodjenja. Tako su se prve naocari pojavile - gde bi drugo nego u zemlji mode i prefinjenog ukusa - Italiji.Mogle su da se kupe kod DELJI ARMATIJA godine 1285. Samo, u to vreme nisu bile nimalo uobicajene, a jos manje dostupne svima. Naocari su bile luksuzna i skupocena stvarcica, statusni simbol bogatih. Upaljac A sada o upaljacu. Taj rekvizit preko potreban pusacima, pa jos na gas, smislio je grof Alesandro VOLTA, glasoviti fizicar negde 1777 god. Vek kasnije pojavilo se naliv-pero. Izumitelj je Voterman cije ime i danas nosi cuvena firma koja proizvodi pribor za pisanje.Hemijsku olovku smislio je 1888.qodine Guld, a 1938. usavrsio Biro. Ime pronalazaca danas omiljenih flomstera nije poznato - valda ih je stvorio tim naucnika. Tocak Mnogi ce se sada zapitati; zar nije tocak taj prvi epohalni prona1azak.Ne! Igla za sivenje ubedijivo vodi jer se smatra da se prvi tocak zakotrljao tek oko 3.500 te godine pre nove ere u Mesopotamiji i to na tlu danasnjeg Iraka. Cak i tamosnji grncari znali su za nezamenijivo grncarsko kolo, pa i za kolica. A1i, za razliku od starih naroda mediteranskog podrucja, oni na t1u Amerike - Inke, Asteci, Maje - nikada nisu koristiti prednosti i blagodeti tocka. Dugmad Ne zna se ko se i kada prvi zakopcao i odkopcao, ali najstarija dugmad nadjena u dolini Inda, imaju preko 4.000 godina: ostrim alatom izdeljana su od skoljki. Hiljadu godina kasnije stanovnici Skotske i severne Engleske pravili su dugmad od crnog jantara - jedne podvrste lignita koji sija. U srednjem veku, dugmad su postala statusni simbol i pravila su se od zlata, platine, ukrasavala draguljima.Medjutim nije sve u istoriji dugmica islo glatko. Tako je u 12 veku katolicka crkva odvracala vernike od njih; stavila ih je pred optuzenicku klupu jer omogucavaju brzo skidanje odece i u navodnicima, " podsticu na greh" Samo su vrpce, znatno sporije, bile pristojan nacin za zakopcavanje pristojnih ljudl.  
    Dec 08, 2014 1504
  • 28 Oct 2013
    спесмом ћу им кажем
    састав на тему  .. . . накарадну    те године када сам се полно изукршто сВерославом, а била је већ удана за туњавог  Добрицу, поручио ми Он је даћеми јаја оцећи те набити уста .гурбијан 1, фуууј, ала  неволем таке љубоморне  мужове. но није било наглашено коме уста, па је то свеукупну заврзламу офарбало нијансом мистике .   прича са оваквим почетком, у малтешким новинама, није имала теорије да прође иако је преведена прво на енглески па потом на овдашњи изгубила  умногоме  од својега колорита јер само помињање гениталија у смислу повређивања истих, скрнављење је мушкости кое је овде  у медитеранском басену веома на цени .   чак штавише.   јебешга ,ништа ми није преостало него да смислим други заплет ; као, њисе двое волу одмалена ,а обзиром сиромашни, умишљају срећу која ћејим доћи ако буду побожни , узимају се , злопате, ту су и деца произведена, ком. 3, мешано. онда Он добија на лутрији овдашњој пристојан згодитак . сада при парама  дозвољава себи ида изилази спајташима па у једном пабу сусреће младог енгл. морнара у којег се заљуби на први поглед .букну притајени хомосексуални нагон из њега , енглез & нико други ,породицу запустио , само чучи на  доку харбуровом и ишчекује  катамарана   кои дрибла на релацији малта – сицилија, покојем  му обожавани рибачи палубу .    е сада наступа Она ,жена му , те једно вече кад је заспао скрати га за споловило. но убогаљени  преживи .  - тхе енд - ( причица била базирана на стварном овдашњем догађају ,писале иновине)   ни ова ми верзија није прошла : јер откуда њој слобода да мужу девастира обележје мушкости ( дапотсетим још једаред, тако битно у овом делу медитерана,незнам како кодвас тамо дисте) – гласила је негдашња уистинска пресуда Суда у процесу  он против ње ,те она попи бајбокану надуже, док њему бар цинцилинци осташе висити угаћама . . . вели ми уредник као допуну суцког образложења: - нетреба жене потсећати на такове могућности     доообро , писаћу онда песмицу, нашто се Битан уновина климоглавом сагласи , тако да сада измишљам углави нешто које ће се  на малтешком римовати . . . а тема – па наравски двоје који се волу . . ..  али без повређивања , но услов је , да небуде дугачка јер новинску поезију ионако нико и не чита . . .но нема везе јер кад изиђем у тиражу више десетина хиљада примерака, ма тко ће ми бити раван.    наравно изузимам медитерана  . . . .. када није усталасан.
    2492 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    спесмом ћу им кажем
    састав на тему  .. . . накарадну    те године када сам се полно изукршто сВерославом, а била је већ удана за туњавог  Добрицу, поручио ми Он је даћеми јаја оцећи те набити уста .гурбијан 1, фуууј, ала  неволем таке љубоморне  мужове. но није било наглашено коме уста, па је то свеукупну заврзламу офарбало нијансом мистике .   прича са оваквим почетком, у малтешким новинама, није имала теорије да прође иако је преведена прво на енглески па потом на овдашњи изгубила  умногоме  од својега колорита јер само помињање гениталија у смислу повређивања истих, скрнављење је мушкости кое је овде  у медитеранском басену веома на цени .   чак штавише.   јебешга ,ништа ми није преостало него да смислим други заплет ; као, њисе двое волу одмалена ,а обзиром сиромашни, умишљају срећу која ћејим доћи ако буду побожни , узимају се , злопате, ту су и деца произведена, ком. 3, мешано. онда Он добија на лутрији овдашњој пристојан згодитак . сада при парама  дозвољава себи ида изилази спајташима па у једном пабу сусреће младог енгл. морнара у којег се заљуби на први поглед .букну притајени хомосексуални нагон из њега , енглез & нико други ,породицу запустио , само чучи на  доку харбуровом и ишчекује  катамарана   кои дрибла на релацији малта – сицилија, покојем  му обожавани рибачи палубу .    е сада наступа Она ,жена му , те једно вече кад је заспао скрати га за споловило. но убогаљени  преживи .  - тхе енд - ( причица била базирана на стварном овдашњем догађају ,писале иновине)   ни ова ми верзија није прошла : јер откуда њој слобода да мужу девастира обележје мушкости ( дапотсетим још једаред, тако битно у овом делу медитерана,незнам како кодвас тамо дисте) – гласила је негдашња уистинска пресуда Суда у процесу  он против ње ,те она попи бајбокану надуже, док њему бар цинцилинци осташе висити угаћама . . . вели ми уредник као допуну суцког образложења: - нетреба жене потсећати на такове могућности     доообро , писаћу онда песмицу, нашто се Битан уновина климоглавом сагласи , тако да сада измишљам углави нешто које ће се  на малтешком римовати . . . а тема – па наравски двоје који се волу . . ..  али без повређивања , но услов је , да небуде дугачка јер новинску поезију ионако нико и не чита . . .но нема везе јер кад изиђем у тиражу више десетина хиљада примерака, ма тко ће ми бити раван.    наравно изузимам медитерана  . . . .. када није усталасан.
    Oct 28, 2013 2492
  • 14 Jan 2015
    Skandal na liniji 45
    „Četrdesetpetica“ je jedna odlična linija gradskog prevoza. Ona saobraća od centra sveta (ima li potrebe da kažem da je to Zemun?) pa do Kine. Dobro, ajd' sad - preterujem - nije baš do Kine, ali jeste do onih blokova na Novom Beogradu gde živi nekoliko miliona Kineza u krugu njihovog Tržnog centra. Elem, jednog dana se ja ukrcam u „četrdeset peticu“ sa namerom da... Ma, nema veze sa kojom namerom, uživajući u onoj mantri „poštovani putnici očitajte vašu kartu...“ kad da vidiš jedan Kinez ustade sa sedišta i nervozno izgovori sledeću rečenicu: „Su tao mu min ti ćao din!“ Opaaaaaa! Pomislih ja u sebi... Na kineskom to znači „Ma, očitaću ja tebi!“ Priđem ja učtivo njemu i kažem mu: „Slušaj Kinez, nije lepo da to kažeš ovoj gospođi što nas lepo opominje, ajde joj se sada lepo izvini...“ Kad će Kinez meni: "Knga tu bau, mi taći ćau!“ Znači tako! Hm... Nisam ja od onih koji zameću kavgu, a ne bih ni da kvarim divne odnose između Srbije i Kine, pa sam samo zato prećutala rečenicu: „E nećete se vi mali žuti ljudi napiti vode sa Morave, pa da Toma ima sve dva puta gluplju facu od one koju ima i da Vučko ima tri puta deblje usne od onih koje ima – ako budete tako vređali nas fine gospođe iz Zemuna!“. Sreća što sam to prećutala, jer moglo je za malo da dođe do međunarodnog incidenta između mene i tog Brusa Lia, gde bih ga ja, naravno, pobedila jer Čak Noris me je obučavao... ma, neću sad da se hvalim... Možda kasnije u nekoj drugoj dogodovštini hoću, malo 'nako... A do tada je malim žutim ljudima dovoljno da piju vodu sa Save. Za Dunavsku vodu bi morali da pitaju neke fine momke iz bezopasnog i nevinog udruženja Munze Konza. ;)
    1470 Objavio/la Gala Gala
  • By Gala Gala
    Skandal na liniji 45
    „Četrdesetpetica“ je jedna odlična linija gradskog prevoza. Ona saobraća od centra sveta (ima li potrebe da kažem da je to Zemun?) pa do Kine. Dobro, ajd' sad - preterujem - nije baš do Kine, ali jeste do onih blokova na Novom Beogradu gde živi nekoliko miliona Kineza u krugu njihovog Tržnog centra. Elem, jednog dana se ja ukrcam u „četrdeset peticu“ sa namerom da... Ma, nema veze sa kojom namerom, uživajući u onoj mantri „poštovani putnici očitajte vašu kartu...“ kad da vidiš jedan Kinez ustade sa sedišta i nervozno izgovori sledeću rečenicu: „Su tao mu min ti ćao din!“ Opaaaaaa! Pomislih ja u sebi... Na kineskom to znači „Ma, očitaću ja tebi!“ Priđem ja učtivo njemu i kažem mu: „Slušaj Kinez, nije lepo da to kažeš ovoj gospođi što nas lepo opominje, ajde joj se sada lepo izvini...“ Kad će Kinez meni: "Knga tu bau, mi taći ćau!“ Znači tako! Hm... Nisam ja od onih koji zameću kavgu, a ne bih ni da kvarim divne odnose između Srbije i Kine, pa sam samo zato prećutala rečenicu: „E nećete se vi mali žuti ljudi napiti vode sa Morave, pa da Toma ima sve dva puta gluplju facu od one koju ima i da Vučko ima tri puta deblje usne od onih koje ima – ako budete tako vređali nas fine gospođe iz Zemuna!“. Sreća što sam to prećutala, jer moglo je za malo da dođe do međunarodnog incidenta između mene i tog Brusa Lia, gde bih ga ja, naravno, pobedila jer Čak Noris me je obučavao... ma, neću sad da se hvalim... Možda kasnije u nekoj drugoj dogodovštini hoću, malo 'nako... A do tada je malim žutim ljudima dovoljno da piju vodu sa Save. Za Dunavsku vodu bi morali da pitaju neke fine momke iz bezopasnog i nevinog udruženja Munze Konza. ;)
    Jan 14, 2015 1470
  • 18 Jan 2015
    ја хач
    обожавам да јашим беседла, даподмудима осетим топлу контролисану снагу  и зној животиње, да ме шибају по телу гране  и шибље проређене флоре по брежуљцима око селами, да у галопу себе замишљам као повратника из векова минулих у ово наше недојеб време и онда кад се коњ замори и у лаки кас се прешалтује, а ја се полако из умишљаја у стварност повратим, могу само да резигниран констатујем . . . . благо било индијанцима. oцскора Унук похађа школу јахања па му се и ја викенд деда понекад прикључим утом ужитку.школован кадар уистину улаже трудноћу да младеж обучи у тој захтевној вештини  јер ние баш свеедно да се бупне са  седла и скља неки телесни екстрем, док главу са сваки случај чува кацига. коњи додуше већ остарели па стога истренирани, мирни, слушају тренера па је милина посматрати одвијање наставне јединице.                                                     успут док полазници балансирају на коњима инструктор их упознаје о историјату ове вештине - да је још Хомер у Илијади помињао коњске трке, док је Ксенофонт у петом веку пре Христа написао стручно дело о јахању , а трагове хиподрома и данас налазимо у многим грчким градовима. међутим прва школа јахања је тек почетком 16. века основана у Напуљу, а поседовање кооња је био знак богатства власника.данас пак у време транзиције,прочитах, је јашити, друштвени престиж  - дај га да учи мачевање, клавир већ свира  ,направите од Унука скоројевића, бучи ми кум Днда, пивканом наливен, опозиционар на све што личној надградњи служи. а таман сам хтео да се похвалим како ми је  Јаворка власница овлашћене куће за јахање доделила Мазу                                      искусно грло намењено мојем узрасту да ме уведе у тајне вештине.сада се надам да надрндани Дрнда неће стићи да листа блога јер сам награјисо начисто .има ме пријави Удружењу за заштиту животиња. Стога и Ви нешир'те причу . . .     а кад смо већ код јашења ние на одмет присетити се речи г Пекића Dobro je sudbinu jahati, ali je nije dobro mamuzati. To važi za sudbine što i same cilju jure, a one što zastaju travu pasti nije neuputno ponekad mamuznuti.
    3278 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    ја хач
    обожавам да јашим беседла, даподмудима осетим топлу контролисану снагу  и зној животиње, да ме шибају по телу гране  и шибље проређене флоре по брежуљцима око селами, да у галопу себе замишљам као повратника из векова минулих у ово наше недојеб време и онда кад се коњ замори и у лаки кас се прешалтује, а ја се полако из умишљаја у стварност повратим, могу само да резигниран констатујем . . . . благо било индијанцима. oцскора Унук похађа школу јахања па му се и ја викенд деда понекад прикључим утом ужитку.школован кадар уистину улаже трудноћу да младеж обучи у тој захтевној вештини  јер ние баш свеедно да се бупне са  седла и скља неки телесни екстрем, док главу са сваки случај чува кацига. коњи додуше већ остарели па стога истренирани, мирни, слушају тренера па је милина посматрати одвијање наставне јединице.                                                     успут док полазници балансирају на коњима инструктор их упознаје о историјату ове вештине - да је још Хомер у Илијади помињао коњске трке, док је Ксенофонт у петом веку пре Христа написао стручно дело о јахању , а трагове хиподрома и данас налазимо у многим грчким градовима. међутим прва школа јахања је тек почетком 16. века основана у Напуљу, а поседовање кооња је био знак богатства власника.данас пак у време транзиције,прочитах, је јашити, друштвени престиж  - дај га да учи мачевање, клавир већ свира  ,направите од Унука скоројевића, бучи ми кум Днда, пивканом наливен, опозиционар на све што личној надградњи служи. а таман сам хтео да се похвалим како ми је  Јаворка власница овлашћене куће за јахање доделила Мазу                                      искусно грло намењено мојем узрасту да ме уведе у тајне вештине.сада се надам да надрндани Дрнда неће стићи да листа блога јер сам награјисо начисто .има ме пријави Удружењу за заштиту животиња. Стога и Ви нешир'те причу . . .     а кад смо већ код јашења ние на одмет присетити се речи г Пекића Dobro je sudbinu jahati, ali je nije dobro mamuzati. To važi za sudbine što i same cilju jure, a one što zastaju travu pasti nije neuputno ponekad mamuznuti.
    Jan 18, 2015 3278
  • 30 Jan 2015
    „SVET NAOPAČKE“ SRPSKE MAME SA NOVOG ZELANDA: BOSONOGI U ŠKOLU
      Svet naopačke – to je svet u kom živimo ja, moja petogodišnja klinka i ostala nam Down underfamilija. Najdalja zemlja na svetu, zemlja u kojoj sunce u gradiću Gisborne na Severnom Ostrvu izlazi prvo na svetu. Nema šanse da nas stignete, mi smo u proseku, u zavisnosti od toga da li je u pitanju letnje ili zimsko brojanje vremena, 10 do 12 sati ispred vas. Ali nije to jedina razlika. Kad je kod vas noć, kod nas je dan. Kad je kod vas leto, kod nas je zima. E ovo drugo mi je jedino žao, što Deda Mraz dolazi leti! Mada mi, evropski doseljenici, smo se dosetili, pa slavimo sredinom jula zimsku Novu godinu. Uvek je dobro kad ima razloga za slavlje. Verujte, deca se ne bune. A ova u našoj porodici gde ima i kivija (tako još zovu stanovnike Novog Zelanda), pogotovu ne. Slave se dva Uskrsa, dva Božića… Deca na Novom Zelandu žive prilično bezbrižno. Polaze u školu kad napune 5 godina. Torbe su im simbolične, jer u njima ne nose knjige prvih nekoliko godina. Nose kutiju za ručak i kišnu kabanicu, flašu sa vodom. Sve knjige i sveske im se nalaze u školi. Deca ovde prvo uče da čitaju, pa malko kasnije da pišu. Moj brat, koji je dosta stariji od mene, je ovde studirao. Sećam se mojih zabrinutih roditelja, naročito mame, je on igrao tenis, fudbal, pomalo radio za džeparac, imao devojku i vrlo retko, većinom pred ispite, uzimao knjigu u ruke. Brige su bile nepotrebne, njemu je bilo dovoljno da redovno posećuje predavanja, piše zadato i dodatno pročita ponešto. Ovim sam, u stvari, htela da ilustrujem da deca ovde imaju dosta vremenskog prostora za vanškolske aktivnosti. Sport je najglavniji; ragbi kolo vodi, i među devojčicama. Deca u osnovnoj i srednjoj školi nose uniforme, koje nisu naročito lepe, ali to im i nije svrha. Tako kod dece ne postoji takmičenje ko nosi bolju brendiranu odeću i obuću. A za nas roditelje (naročito devojčica), prava je milina da ujutru, kad svi žurimo ili na posao ili negde, ne moramo još da se raspravljamo šta će se obući toga dana. Osnovci još dobijaju i besplatno mleko i voće, a ako neko dete zaboravi ručak, uvek ima rezerve u školskoj kuhinji. Školovanje u osnovnoj školi je sasvim besplatno i roditelji su pozvani da, ako mogu, daju donacije, ali nisu obavezni. Deca u školu često idu i bosa. Neću nikad zaboraviti svoju prvu šetnju sa mamom i tatom u jednom trgovinskom centru. Mama je spazila jednu finu gospođu našminkanu i doteranu, sa troje dece koja su bila bosa. Izrogačila je oči na nju i dok je verovatno razmišljala koja rečenica bi trebalo biti upućena ovoj lošoj majci, kad su se na sreću dotična gospođa i njeni bosonogi su udaljili. Ali, tako je kad ste u zemlji gde vladaju drugi običaji. Pa kad vas kivi komšija pozove na večeru i kaže vam „Bring your own plate“ (Donesi svoj tanjir), vi ga izogovarate u stilu „zašto zove goste kad nema tanjire“… Onda dodatno zasmejete celo društvo kad se sa porodicom pojavite sa 4 prazna tanjira! Dok vam objasne taj običaj da to znači „Donesi nešto za večeru u svom tanjiru, kolač, salatu, bilo šta“. Ili kad vidite naslov Garage Sale (bukvalan prevod je „prodaja garaže“). Pa pomislite da su ljudi baš čudni kad pored kuće prodaju svoju garažu, a oni iz garaže u stvari prodaju stvari koje im više ne trebaju. Mogla bih tako još dugo da vam pričam, ali biće još prilike. Kao istinski gurman, da spomenem samo da sam srećom bila u godinama kada me je kuhinja, kuvanje i sve što ima veze sa hranom zatekla situacija ovde da svega ima. Mama mi je pričala da, kad su se oni doselili 1994., da je ovde vrhunski specijalitet bila jagnjetina sa pečenim krompirom, grašak i sos od nane. Za sve ostalo morao si obilaziti mnoga mesta da bi sakupio sastojke za nešto posebno. Sada zaista svega ima. Ovde živi 78 nacija u ljubavi i slozi, i svaka je donela nešto iz svoje zemlje, ukusno novo i zanimljivo. Mi smo naše poznanike i prijatelje naučili na naše specijalitete koje oni vrlo rado jedu! Da ne zaboravim kolač im, čuveni tortu Pavlovu za koji su najzad uspeli da dokažu da je kreirana u Novom Zelandu od strane jednog poslastičara u glavnom gradu Velingtonu, u čast ruske balerine Pavlove, koja je tu gostovala. Australijanci su godinama pokušavali da ga prisvoje kao svoj! I da za kraj ne zaboravim divnu prirodu na oba ostrva. Ja živim u svetu naopačke u jednoj razglednici. A moto života je Kad ti život da limun, napravi limunadu! Cheers!
    6488 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    „SVET NAOPAČKE“ SRPSKE MAME SA NOVOG ZELANDA: BOSONOGI U ŠKOLU
      Svet naopačke – to je svet u kom živimo ja, moja petogodišnja klinka i ostala nam Down underfamilija. Najdalja zemlja na svetu, zemlja u kojoj sunce u gradiću Gisborne na Severnom Ostrvu izlazi prvo na svetu. Nema šanse da nas stignete, mi smo u proseku, u zavisnosti od toga da li je u pitanju letnje ili zimsko brojanje vremena, 10 do 12 sati ispred vas. Ali nije to jedina razlika. Kad je kod vas noć, kod nas je dan. Kad je kod vas leto, kod nas je zima. E ovo drugo mi je jedino žao, što Deda Mraz dolazi leti! Mada mi, evropski doseljenici, smo se dosetili, pa slavimo sredinom jula zimsku Novu godinu. Uvek je dobro kad ima razloga za slavlje. Verujte, deca se ne bune. A ova u našoj porodici gde ima i kivija (tako još zovu stanovnike Novog Zelanda), pogotovu ne. Slave se dva Uskrsa, dva Božića… Deca na Novom Zelandu žive prilično bezbrižno. Polaze u školu kad napune 5 godina. Torbe su im simbolične, jer u njima ne nose knjige prvih nekoliko godina. Nose kutiju za ručak i kišnu kabanicu, flašu sa vodom. Sve knjige i sveske im se nalaze u školi. Deca ovde prvo uče da čitaju, pa malko kasnije da pišu. Moj brat, koji je dosta stariji od mene, je ovde studirao. Sećam se mojih zabrinutih roditelja, naročito mame, je on igrao tenis, fudbal, pomalo radio za džeparac, imao devojku i vrlo retko, većinom pred ispite, uzimao knjigu u ruke. Brige su bile nepotrebne, njemu je bilo dovoljno da redovno posećuje predavanja, piše zadato i dodatno pročita ponešto. Ovim sam, u stvari, htela da ilustrujem da deca ovde imaju dosta vremenskog prostora za vanškolske aktivnosti. Sport je najglavniji; ragbi kolo vodi, i među devojčicama. Deca u osnovnoj i srednjoj školi nose uniforme, koje nisu naročito lepe, ali to im i nije svrha. Tako kod dece ne postoji takmičenje ko nosi bolju brendiranu odeću i obuću. A za nas roditelje (naročito devojčica), prava je milina da ujutru, kad svi žurimo ili na posao ili negde, ne moramo još da se raspravljamo šta će se obući toga dana. Osnovci još dobijaju i besplatno mleko i voće, a ako neko dete zaboravi ručak, uvek ima rezerve u školskoj kuhinji. Školovanje u osnovnoj školi je sasvim besplatno i roditelji su pozvani da, ako mogu, daju donacije, ali nisu obavezni. Deca u školu često idu i bosa. Neću nikad zaboraviti svoju prvu šetnju sa mamom i tatom u jednom trgovinskom centru. Mama je spazila jednu finu gospođu našminkanu i doteranu, sa troje dece koja su bila bosa. Izrogačila je oči na nju i dok je verovatno razmišljala koja rečenica bi trebalo biti upućena ovoj lošoj majci, kad su se na sreću dotična gospođa i njeni bosonogi su udaljili. Ali, tako je kad ste u zemlji gde vladaju drugi običaji. Pa kad vas kivi komšija pozove na večeru i kaže vam „Bring your own plate“ (Donesi svoj tanjir), vi ga izogovarate u stilu „zašto zove goste kad nema tanjire“… Onda dodatno zasmejete celo društvo kad se sa porodicom pojavite sa 4 prazna tanjira! Dok vam objasne taj običaj da to znači „Donesi nešto za večeru u svom tanjiru, kolač, salatu, bilo šta“. Ili kad vidite naslov Garage Sale (bukvalan prevod je „prodaja garaže“). Pa pomislite da su ljudi baš čudni kad pored kuće prodaju svoju garažu, a oni iz garaže u stvari prodaju stvari koje im više ne trebaju. Mogla bih tako još dugo da vam pričam, ali biće još prilike. Kao istinski gurman, da spomenem samo da sam srećom bila u godinama kada me je kuhinja, kuvanje i sve što ima veze sa hranom zatekla situacija ovde da svega ima. Mama mi je pričala da, kad su se oni doselili 1994., da je ovde vrhunski specijalitet bila jagnjetina sa pečenim krompirom, grašak i sos od nane. Za sve ostalo morao si obilaziti mnoga mesta da bi sakupio sastojke za nešto posebno. Sada zaista svega ima. Ovde živi 78 nacija u ljubavi i slozi, i svaka je donela nešto iz svoje zemlje, ukusno novo i zanimljivo. Mi smo naše poznanike i prijatelje naučili na naše specijalitete koje oni vrlo rado jedu! Da ne zaboravim kolač im, čuveni tortu Pavlovu za koji su najzad uspeli da dokažu da je kreirana u Novom Zelandu od strane jednog poslastičara u glavnom gradu Velingtonu, u čast ruske balerine Pavlove, koja je tu gostovala. Australijanci su godinama pokušavali da ga prisvoje kao svoj! I da za kraj ne zaboravim divnu prirodu na oba ostrva. Ja živim u svetu naopačke u jednoj razglednici. A moto života je Kad ti život da limun, napravi limunadu! Cheers!
    Jan 30, 2015 6488
  • 18 Feb 2015
    Fazan
    Tragajući za nekim uspomenama, pronađoh ostatke starog šatora iz vremena detinjstva. Taj šator bio je najbitniji deo opreme za kampovanje sa kojom sam obišao staru Jugu u ona davna sretna i mirna vremena. Ova priča datira još sa početka te kamperske avanture, kada sam sa roditeljima i bratom proveo skoro celo leto u auto kampu u Fažani. Za ove mlađe generacije, to je mesto u Istri, tačno naspram onih čuvenih Briona u kojoj se baškario Čeda the great.  Sećam se da nam je otac još tokom puta pričao kako je kamp u šumi punoj ptica, a da dominiraju fazani, po čemu je i mesto dobilo ime. Sećam se da smo dobar deo dana provodili baš u toj šumi, jedno vreme gledajući kako moćni gliseri organa reda i mira (to se tada tako zvalo) presreću neke nadobudne strance koji pokušavaju da se približe nedodirivoj oazi mira velikog Če-a, a zatim kako se ti stranci u paničnom strahu udaljavaju brže nego što su se pojavili.  Osećaje ponosa izazvanog činjenicom da su naši (čitaj organi) toliko moćni spram tih bednih imperijalističkih (čitaj uglavnom nemačkih) čamčića, gasili smo pokušavajući da u toj šumi pronađemo po neko živo biće (čitaj lovina iz mašte neartikulisanih klinaca). I naravno, svaki pokušaj završavao se utešnom nagradom - palačinkama pored šatora dežurne mame. A bilo je nas ... klinaca.. ihaaaa.. preko 20 onako na gomili.  I tako... vraćajući se iz jednog od tih neuspešnih pohoda (čitaj lova), pun zavisti prema onom mlađem delu bratskosestrinske populacije koji je morao na popodnevno spavanje, dok se već mogao osetiti miris onih pomenutih palačinki, ispred nas je iskočila neka čudna kokoška. Naravno, kokoška nije imala nikakvih šansi spram tih, u mislima već pojedenih kapmerskih specijaliteta.... dok moj ćale nije viknuo.... "Drži ga, to je fazan!!!"  Ufff... kakva je tada ludnica nastala... Pokušajte samo da zamislite kako je tek zblanut bio tj mučenik fazan kad je skapirao da ga odjednom juri armada klinaca od kojih neki jedva da su bili malo veći od njega... i to po kampu punom onih užadi za zatezanje i sličnih skrivenih zamki. Mukica je par puta pokušala da uzleti i svaki put okidala po neki kanap, a nismo ni mi ništa bolje prolazili... padali smo jedni preko drugih, ali od potere nismo odustali, pa čak ni kada nam je zbrisao iz nemoguće situacije - uleteo je u šator, ali dok smo se mi gurali na onim improvizovanim vratima, on je sunuo ispod šatora i nastavio beg.  Verovatno bi u svakoj drugoj situaciji on zbrisao, ali je ta silna kamperska oprema uradila svoje i mučenik se konačno ukoprcao u neku zaštitnu mrežu, a nas nekoliko je u stilu velikih fudbalskih golmana zaplivalo i uhvatilo ga. Pravo je čudo kako smo svi prošli bez povrede u tom krkljancu.  Bilo kako bilo, dani naših pokislih noseva na povratku iz neuspelog lova i prozivke od strane roditelja i ostalih posmatrača zamenio je novi ponos, jači čak i od onog vezanog za organe (reda i mira) sa pčetka priče. I tako, pucajući od ponosa, postavili smo pitanje .. Sta sada?  Fazan je onako premoren i sav u traumi, jedva davao znake života, pa smo se i mi brzo sažalili i pokušali u upravi kampa da nađemo neko rešenje. Naravno, vrlo brzo smo skapirali da je jedino njihovo rešenje bila neka supa od fazana (tada nije još bilo recepata na www.volimo.net pa bi to verovatno bio neki bućkuriš), pa su se lovci pretvorili u mirotvorce i borce za očuvanje životne (čitaj kamperske) sredine. Uputili smo se duboko u šumu, usput sakivajući tragove za sve one koji bi nas eventualno pratili i došli do naše lovine..  Toliko smo dobro sakrili te tragove da nam je trebalo dobrih dva sata da se posle vratimo u kamp. A fazan? Ah.. fazan je onako povremeno.. na jedno oko provirivao gde je i ko ga trenutno nosi, a mi smo već bili u panici da mučenik ne izumre pre nego što ga vratimo u matičnu divljinu. Našli smo neki žbun, položili ga tu, on je opet onako jednim okom provirio u fazonu "Šta se dešava?"... a zatim, čim smo se mi udaljili par koraka, brzinom munje nestao u šumi. Verovatno je rekao i ono biiip biiip, ali ga od silnog uzbuđenja nismo čuli.... tek, par minuta kasnije poželeli smo da se vrati i pokaže nam put do obale. Jes.. vratio se.... Elem.. ekspedicija se u sumrak vratila, nekako smo na prevaru izbegli batine uzbunjenog i usplahirenog dela starije kamperske populacije (čitaj roditelja), koji je u toj silnoj plahovitoj zabrinutosti smlatio celu zalihu popodnevnih palačinki... a mi... mi klinci smo u nastavku leta ipak radije posmatrali one organe (znate već, reda i mira), sve dok nam neko nije rekao da je i more bogato nečim što se može loviti... ali, to je već neka druga priča... isti su samo ti .. organi... kako god okrenete.. oni su uvek tu negde, iako Čede više nema... ajd, odoh, zagore mi ručak...
    2818 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Fazan
    Tragajući za nekim uspomenama, pronađoh ostatke starog šatora iz vremena detinjstva. Taj šator bio je najbitniji deo opreme za kampovanje sa kojom sam obišao staru Jugu u ona davna sretna i mirna vremena. Ova priča datira još sa početka te kamperske avanture, kada sam sa roditeljima i bratom proveo skoro celo leto u auto kampu u Fažani. Za ove mlađe generacije, to je mesto u Istri, tačno naspram onih čuvenih Briona u kojoj se baškario Čeda the great.  Sećam se da nam je otac još tokom puta pričao kako je kamp u šumi punoj ptica, a da dominiraju fazani, po čemu je i mesto dobilo ime. Sećam se da smo dobar deo dana provodili baš u toj šumi, jedno vreme gledajući kako moćni gliseri organa reda i mira (to se tada tako zvalo) presreću neke nadobudne strance koji pokušavaju da se približe nedodirivoj oazi mira velikog Če-a, a zatim kako se ti stranci u paničnom strahu udaljavaju brže nego što su se pojavili.  Osećaje ponosa izazvanog činjenicom da su naši (čitaj organi) toliko moćni spram tih bednih imperijalističkih (čitaj uglavnom nemačkih) čamčića, gasili smo pokušavajući da u toj šumi pronađemo po neko živo biće (čitaj lovina iz mašte neartikulisanih klinaca). I naravno, svaki pokušaj završavao se utešnom nagradom - palačinkama pored šatora dežurne mame. A bilo je nas ... klinaca.. ihaaaa.. preko 20 onako na gomili.  I tako... vraćajući se iz jednog od tih neuspešnih pohoda (čitaj lova), pun zavisti prema onom mlađem delu bratskosestrinske populacije koji je morao na popodnevno spavanje, dok se već mogao osetiti miris onih pomenutih palačinki, ispred nas je iskočila neka čudna kokoška. Naravno, kokoška nije imala nikakvih šansi spram tih, u mislima već pojedenih kapmerskih specijaliteta.... dok moj ćale nije viknuo.... "Drži ga, to je fazan!!!"  Ufff... kakva je tada ludnica nastala... Pokušajte samo da zamislite kako je tek zblanut bio tj mučenik fazan kad je skapirao da ga odjednom juri armada klinaca od kojih neki jedva da su bili malo veći od njega... i to po kampu punom onih užadi za zatezanje i sličnih skrivenih zamki. Mukica je par puta pokušala da uzleti i svaki put okidala po neki kanap, a nismo ni mi ništa bolje prolazili... padali smo jedni preko drugih, ali od potere nismo odustali, pa čak ni kada nam je zbrisao iz nemoguće situacije - uleteo je u šator, ali dok smo se mi gurali na onim improvizovanim vratima, on je sunuo ispod šatora i nastavio beg.  Verovatno bi u svakoj drugoj situaciji on zbrisao, ali je ta silna kamperska oprema uradila svoje i mučenik se konačno ukoprcao u neku zaštitnu mrežu, a nas nekoliko je u stilu velikih fudbalskih golmana zaplivalo i uhvatilo ga. Pravo je čudo kako smo svi prošli bez povrede u tom krkljancu.  Bilo kako bilo, dani naših pokislih noseva na povratku iz neuspelog lova i prozivke od strane roditelja i ostalih posmatrača zamenio je novi ponos, jači čak i od onog vezanog za organe (reda i mira) sa pčetka priče. I tako, pucajući od ponosa, postavili smo pitanje .. Sta sada?  Fazan je onako premoren i sav u traumi, jedva davao znake života, pa smo se i mi brzo sažalili i pokušali u upravi kampa da nađemo neko rešenje. Naravno, vrlo brzo smo skapirali da je jedino njihovo rešenje bila neka supa od fazana (tada nije još bilo recepata na www.volimo.net pa bi to verovatno bio neki bućkuriš), pa su se lovci pretvorili u mirotvorce i borce za očuvanje životne (čitaj kamperske) sredine. Uputili smo se duboko u šumu, usput sakivajući tragove za sve one koji bi nas eventualno pratili i došli do naše lovine..  Toliko smo dobro sakrili te tragove da nam je trebalo dobrih dva sata da se posle vratimo u kamp. A fazan? Ah.. fazan je onako povremeno.. na jedno oko provirivao gde je i ko ga trenutno nosi, a mi smo već bili u panici da mučenik ne izumre pre nego što ga vratimo u matičnu divljinu. Našli smo neki žbun, položili ga tu, on je opet onako jednim okom provirio u fazonu "Šta se dešava?"... a zatim, čim smo se mi udaljili par koraka, brzinom munje nestao u šumi. Verovatno je rekao i ono biiip biiip, ali ga od silnog uzbuđenja nismo čuli.... tek, par minuta kasnije poželeli smo da se vrati i pokaže nam put do obale. Jes.. vratio se.... Elem.. ekspedicija se u sumrak vratila, nekako smo na prevaru izbegli batine uzbunjenog i usplahirenog dela starije kamperske populacije (čitaj roditelja), koji je u toj silnoj plahovitoj zabrinutosti smlatio celu zalihu popodnevnih palačinki... a mi... mi klinci smo u nastavku leta ipak radije posmatrali one organe (znate već, reda i mira), sve dok nam neko nije rekao da je i more bogato nečim što se može loviti... ali, to je već neka druga priča... isti su samo ti .. organi... kako god okrenete.. oni su uvek tu negde, iako Čede više nema... ajd, odoh, zagore mi ručak...
    Feb 18, 2015 2818
  • 24 Nov 2013
    Zašto je život tako dug
        Prvog dana Bog stvori kravu. Bog joj reče : " Ti ćeš biti na ispaši celog dana,na suncu i kiši ,davaćeš seljaku telad i mleko.Daću ti život dug 60 godina". Krava mu odgovori :To mi se čini prilično težak život.Daj ti meni dvadeset godina. Vraćam ti četrdeset".  Drugog dana Bog stvori kera i reče mu  : "Ima da sediš ispred kuće i da laješ na svakoga ko pored tebe prodje.Daću ti dvadeset godina života". Ker odgovori :To mi se čini predugo da lajem.Daj mi deset godina i vračam ti deset". I Bog se složi i uzdahnu.    Trećeg dana Bog stvori majmuna. Reče mu :"Zabavljaj ljude svojim majmunarijama i nasmej ih.Daću ti dvadeset godina života". Majmun odgovori : "U bre kako dosadno majmunarije dvadeset godina.To mi ne treba.Daj ti meni  deset i vratiću ti kao i ker preostalih deset". Bog se opet složi. Četvrtog dana Bog stvori čoveka i reče mu : "Jedi,spavaj i uživaj.Ne moraš ništa da radiš, samo ono što te čini sretnim. Dajem ti dvadeset godina života". "Šta ? Samo dvadeset? Ne dolazi u obzir.Znaš šta. Uzeću mojih dvadeset i četrdeset koje ti je krava vratila.deset od majmuna i deset koje ti je vratio ker.To bi znači bilo osamdeset.Jel u redu?' "Dobro", reče Bog , kako želiš.   Eto sada znate zašto prvih dvadeset godina ,spavamo jedemo.zabavljamo se i ništa ne radimo. Sledećih četrdeset rintamo da izdržimo porodicu. Sledećih deset izigravamo majmuna da zabavimo unuke. I poslednjih deset sedimo ispred kuće i lajemo na svakog ko prodje  
    2067 Objavio/la Zelimir Belogrlic
  • By Zelimir Belogrlic
    Zašto je život tako dug
        Prvog dana Bog stvori kravu. Bog joj reče : " Ti ćeš biti na ispaši celog dana,na suncu i kiši ,davaćeš seljaku telad i mleko.Daću ti život dug 60 godina". Krava mu odgovori :To mi se čini prilično težak život.Daj ti meni dvadeset godina. Vraćam ti četrdeset".  Drugog dana Bog stvori kera i reče mu  : "Ima da sediš ispred kuće i da laješ na svakoga ko pored tebe prodje.Daću ti dvadeset godina života". Ker odgovori :To mi se čini predugo da lajem.Daj mi deset godina i vračam ti deset". I Bog se složi i uzdahnu.    Trećeg dana Bog stvori majmuna. Reče mu :"Zabavljaj ljude svojim majmunarijama i nasmej ih.Daću ti dvadeset godina života". Majmun odgovori : "U bre kako dosadno majmunarije dvadeset godina.To mi ne treba.Daj ti meni  deset i vratiću ti kao i ker preostalih deset". Bog se opet složi. Četvrtog dana Bog stvori čoveka i reče mu : "Jedi,spavaj i uživaj.Ne moraš ništa da radiš, samo ono što te čini sretnim. Dajem ti dvadeset godina života". "Šta ? Samo dvadeset? Ne dolazi u obzir.Znaš šta. Uzeću mojih dvadeset i četrdeset koje ti je krava vratila.deset od majmuna i deset koje ti je vratio ker.To bi znači bilo osamdeset.Jel u redu?' "Dobro", reče Bog , kako želiš.   Eto sada znate zašto prvih dvadeset godina ,spavamo jedemo.zabavljamo se i ništa ne radimo. Sledećih četrdeset rintamo da izdržimo porodicu. Sledećih deset izigravamo majmuna da zabavimo unuke. I poslednjih deset sedimo ispred kuće i lajemo na svakog ko prodje  
    Nov 24, 2013 2067
  • 28 Feb 2015
    Refren
    Nisam Shvatiopesmu talasa...Cuo sam,samo galamu...Naucila si meda je slusamI sad znam:To je refren ljubavi!Prica nam o namai o jednom radjanju...o obojenim sutonimi iskrenim osmesima...O suncu...Uzimam ga sa sobom!
    1757 Objavio/la Ludi Zmaj
  • By Ludi Zmaj
    Refren
    Nisam Shvatiopesmu talasa...Cuo sam,samo galamu...Naucila si meda je slusamI sad znam:To je refren ljubavi!Prica nam o namai o jednom radjanju...o obojenim sutonimi iskrenim osmesima...O suncu...Uzimam ga sa sobom!
    Feb 28, 2015 1757
  • 28 Nov 2013
    чупави поруб
    (листајући дневник  . . . . ероцкими)    допутовала ми угосте рођакиња, ал’ даљна. никад није била наМалти па је позвах.старија девојка, повучена, више послу окренута (учитељица ) док се осврнула ,прилике за удадбу се размилеше и она остаде дису кола бииила.   физички ,онако попуњена свугде је зауватити има, ал у глави малко јој шеврдају бубице тврдокриле.како имам само један лежај ,но поширок, договоримосе да спавамо скупа,али без дирања,па род смо ,додуше даљњи,сем ако од нас двое неко непробунца,но то нећемо бројати у озбиљно.и лепо договорено текло,она увече преморена од дневних туристичких обавеза по малти ,те овај музеум,те она црква,велими сва је слуђена од података а волела би да упамти да може да прича када се врати усело, а ја  цркнут од рнбачења по захтевима милог ми Газде овдашњег, само се подаперемо  и ко бебе,близанци једно нуздруго залаламо у моменту.нинечитамо,а о тевеју ни помена.понекад преморену опомињао бих је ,благо дрмусајући   - прекрсти ноге, хрчеш.   ондак једног викенда,били обоје нешто расположени  цео дан се шалили на бази зезања а предвече она напекла кранцли а ја припремио рибе  и оладијо вина па се на тераси са погледом преко медитерана целог баш опустисмо ,конзумирајући,те неважно приповедајући.дошло време и за легање,видим она нешто шара сочима помени и смешкасе неваљало   -штатије ,јаћу    -ниш’ нешто умишљам усеби ,онаће   -ааааааааааааа,па доообро ондак, закључих   но кад се нађосмо укревету сна  уочима  ниналик .унекоје ће она   -јел спаваш   -не . .а ти   -нија, врућина ми нека ,изнутра   -ди, заинтересовахсе   -ево овде ,рече, и примакну ми шаку својему трбуву,где немиром прстију наслутих чупави поруб   -па и ние тако,констатовах ,моје врућији,те ја њену шаку примакох кмени, ал нешто малко ниже отрбувами   -ајооој  . . .тешкосигами, чухје   пасе доватисмо. . . .   ујтру пита ме у пролазу комшија, спрат испод, на степеницама, дали сам ноћас осетио лаки потрес, њему  лустер звецко .   -нисам , промрмљах изуједан и скомолео ,ја имам неонку ал јој рикно  стартер па неради   ноћи које уследише ,срамотамеје предвама детаљисати ,углавном после ударничког  неког времена изнурен и клецав на бази испијености предложих јој руменој и задовољној   -мислим да ти се матера већ брине,могла би и кући,а ,шта каеш   -уф, баш си ни’акав а сви те фале, прокоментариса увређено     изешга ни род није што је некад бијо,једва се спасох навалентности повучене ми рођакиње . . . даљње.
    1901 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    чупави поруб
    (листајући дневник  . . . . ероцкими)    допутовала ми угосте рођакиња, ал’ даљна. никад није била наМалти па је позвах.старија девојка, повучена, више послу окренута (учитељица ) док се осврнула ,прилике за удадбу се размилеше и она остаде дису кола бииила.   физички ,онако попуњена свугде је зауватити има, ал у глави малко јој шеврдају бубице тврдокриле.како имам само један лежај ,но поширок, договоримосе да спавамо скупа,али без дирања,па род смо ,додуше даљњи,сем ако од нас двое неко непробунца,но то нећемо бројати у озбиљно.и лепо договорено текло,она увече преморена од дневних туристичких обавеза по малти ,те овај музеум,те она црква,велими сва је слуђена од података а волела би да упамти да може да прича када се врати усело, а ја  цркнут од рнбачења по захтевима милог ми Газде овдашњег, само се подаперемо  и ко бебе,близанци једно нуздруго залаламо у моменту.нинечитамо,а о тевеју ни помена.понекад преморену опомињао бих је ,благо дрмусајући   - прекрсти ноге, хрчеш.   ондак једног викенда,били обоје нешто расположени  цео дан се шалили на бази зезања а предвече она напекла кранцли а ја припремио рибе  и оладијо вина па се на тераси са погледом преко медитерана целог баш опустисмо ,конзумирајући,те неважно приповедајући.дошло време и за легање,видим она нешто шара сочима помени и смешкасе неваљало   -штатије ,јаћу    -ниш’ нешто умишљам усеби ,онаће   -ааааааааааааа,па доообро ондак, закључих   но кад се нађосмо укревету сна  уочима  ниналик .унекоје ће она   -јел спаваш   -не . .а ти   -нија, врућина ми нека ,изнутра   -ди, заинтересовахсе   -ево овде ,рече, и примакну ми шаку својему трбуву,где немиром прстију наслутих чупави поруб   -па и ние тако,констатовах ,моје врућији,те ја њену шаку примакох кмени, ал нешто малко ниже отрбувами   -ајооој  . . .тешкосигами, чухје   пасе доватисмо. . . .   ујтру пита ме у пролазу комшија, спрат испод, на степеницама, дали сам ноћас осетио лаки потрес, њему  лустер звецко .   -нисам , промрмљах изуједан и скомолео ,ја имам неонку ал јој рикно  стартер па неради   ноћи које уследише ,срамотамеје предвама детаљисати ,углавном после ударничког  неког времена изнурен и клецав на бази испијености предложих јој руменој и задовољној   -мислим да ти се матера већ брине,могла би и кући,а ,шта каеш   -уф, баш си ни’акав а сви те фале, прокоментариса увређено     изешга ни род није што је некад бијо,једва се спасох навалентности повучене ми рођакиње . . . даљње.
    Nov 28, 2013 1901