Blogovi

User's Tags

Dubravka Belogrlic 's Entries

15 blogs
  • 12 Feb 2015
      Najverovatnije će nestati pod morem              Maldives    Sa svim dešavanjima oko globalnog zagrevanju i rastu nivoa mora, stanovnici Maldiva imaju najviše razloga da budu zabrinuti. Sa prosečnom visinom od oko 1.8 metara iznad nivoa mora njihovo ostrvo je najniže na svetu.****************************************************************************************23:  Nacija koja je najteđa na svetu                   Nauru Sa preko 95 %    Sa preko 95 posto stanovništva ,čija težina je daleko iznad normalne, stanovnici malog ostrva Nauru su najdeblja nacija na svetu.Epidemija debljanja se pripisuje uvoznoj brzoj hrani sa zapada ,, koja se podudara sa povećanim standardom života u 20 veku  koji su dobili eksportom fosfata****************************************************************************************    Putevi pravljeni od korala                     Guam   Guam nema nikakv prirodan pesak ,samo koral.  Zato oni za svoje puteve koriste mešavinu mlevenog korala i ulja.****************************************************************************************Najveći broj ovaca pos stanovniku                  Falkland Ostrva ( UK )    Sa brojem stanovnika od smo 3000 ljudi, na Falklandskim Ostrvima  Znači 350 ovaca po stanovniku.***************************************************************************************Najstarija suverena država                 Egipat   Ovo narvno zavisi od definicije suverene države. Ali Egipat je dobio suverenitet formiranjem dinastije 3100 godine pre nove ere.*****************************************************************************************Najviše jezera na svetu                             Kanada    Sa preko 3 miliona jezera, 9 posto Kanadske države je pod slatkom vodom i preko 60 posto svih jezera na svetu je na Kanadskoj teritoriji****************************************************************************************Gde imate najmanje šanse da sretnete komšiju                      Mongolija   Sa 4 osobe po kvadratnoj milji, Mongolija je najnenaseljenija zemlja na svetu Uporedimo to sa Mong Kok distriktom u Hong Kongu ,koji je najnaseljeniji na svetu.Sa 340.000 ljudi po kvadratnoj miljiAt****************************************************************************************Najveći broj tenkova                         Rusija   Nije baš nešto ali eto Rusija ima 21000 tenkova.Najveći broj na svetu. Npr.Amerkaima dosta manji broj iako je njihova artiljerija novijeg datuma .***************************************************************************************Zemlja bez reka                    Saudijska Arabia   ****************************************************************************************Najmladja nacija na svetu                         Niger Najmladja nacija na svetu se odredjuje delom stanovništva koje je mladje od 15 godi   Generalno , najmladja nacija se odredjuje brojem stanovnika,koji su mladji od 15 godina. Sada je to Niger  gde grubo gledano 49 posto populacije nije stiglo granicu puberteta.***************************************************************************************Zemlja sa najazličitijim ljudima na svetu                 Indija                     U skoro svakoj kategoriji, kulturi, ekonomiji,klimatski,jezično,etnički i verski, Indija je najrazličitija****************************************************************************************Nacija koja najbrže nestaje               Ukraina   Sa opadanjem nataliteta od 0.8 posto godišnje, računa se da će Ukraina izgubiti od sada pa do 2050 godine, 30posto svog stanovništva.****************************************************************************************Većina pripadnika ove nacije živi u inostranstvu                            Malta   Posle ekonoskih kriza, i velike emigracije više Maltežana živi u inostanstvu nego u Malti.***************************************************************************************11:     Manji  od Centralnog parka u Njujorku                 Monako   Iako je Vatikan sa 0.17 kvadratnih milja manji od Monaka (0.8 kvadratnih milja),kako Vatikan nema stalne stanovnike Monako zauzima prvo mesto.****************************************************************************************Skoro sasvim prekrivena džunglom                   Surinama   91 posto površine je prekriveno dzunglom, pa pola miliona Surinamaca većinom šive pored mora blizu glavnog grada.**************************************************************************************Skoro sasvim bez drveća              Haiti   Surotno Surinami, U Haitiju su isekli toliko   đume da gledajući satelitsku sliku možemo videti granicu sa Dominikanskom Republikom.**************************************************************************************      Najveća zemlja bez Farmi                   Singapur   Nisu poljoprivrednici****************************************************************************************Zemlja gde se govorri najviše jezika                      Papua Nova Gvineja   Iako je Engleski služben jezik, samo 1.5 posto stanovništva ga koristi. Ostali koriste oko 820 jezika, što predstavlja 12 posto od svih svetskih jezika.****************************************************************************************   Najobrazovanije stanovništvo na svetu      Kanada    Sa 50% stanovnika obrazovanog iznad osnovne škole Kanada zauzima prvo mesto.Drugo pripada Izraelu sa 45% i Japanu sa 44%.   *****************************************************************************************5:       Zemlja Pustinja             Libija   Sa 99%  svoje površine prekrivene pustinjom, Libija  je najpustinjskija zemlja na svetu.U nkeim regionima kiša ne padne pos nekoliko stotina godina.****************************************************************************************Zemlja sa najviše ratova                     Somalija   Iako je Irak u poslednje 3 godine zauzimao prvo mesto, prošle godine Somalija je izbila na vrh.***************************************************************************************   Zemlja koja proizvodi najviše kiseonika                     Rusija   Sibir ima  25% svetske šume, što je vća povrđina od kontinentalne Ameike.****************************************************************************************Najveći proizvodjač opijuma u svetu                       Afganistan   Proizvodi  95% svetskog opijuma. Čak ni prisustvo Amerikanaca poslednjih 10 godina nije usporilo proizvodnju.***************************************************************************************1:       Najveći broj ljudi u zatvoru                    Amerika   Sa 2.2 miliona ljudi u zatvoru Amerika je na  prvom mestu , iza  Kine sa 1.5 posto                                   .        
    623 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •   Najverovatnije će nestati pod morem              Maldives    Sa svim dešavanjima oko globalnog zagrevanju i rastu nivoa mora, stanovnici Maldiva imaju najviše razloga da budu zabrinuti. Sa prosečnom visinom od oko 1.8 metara iznad nivoa mora njihovo ostrvo je najniže na svetu.****************************************************************************************23:  Nacija koja je najteđa na svetu                   Nauru Sa preko 95 %    Sa preko 95 posto stanovništva ,čija težina je daleko iznad normalne, stanovnici malog ostrva Nauru su najdeblja nacija na svetu.Epidemija debljanja se pripisuje uvoznoj brzoj hrani sa zapada ,, koja se podudara sa povećanim standardom života u 20 veku  koji su dobili eksportom fosfata****************************************************************************************    Putevi pravljeni od korala                     Guam   Guam nema nikakv prirodan pesak ,samo koral.  Zato oni za svoje puteve koriste mešavinu mlevenog korala i ulja.****************************************************************************************Najveći broj ovaca pos stanovniku                  Falkland Ostrva ( UK )    Sa brojem stanovnika od smo 3000 ljudi, na Falklandskim Ostrvima  Znači 350 ovaca po stanovniku.***************************************************************************************Najstarija suverena država                 Egipat   Ovo narvno zavisi od definicije suverene države. Ali Egipat je dobio suverenitet formiranjem dinastije 3100 godine pre nove ere.*****************************************************************************************Najviše jezera na svetu                             Kanada    Sa preko 3 miliona jezera, 9 posto Kanadske države je pod slatkom vodom i preko 60 posto svih jezera na svetu je na Kanadskoj teritoriji****************************************************************************************Gde imate najmanje šanse da sretnete komšiju                      Mongolija   Sa 4 osobe po kvadratnoj milji, Mongolija je najnenaseljenija zemlja na svetu Uporedimo to sa Mong Kok distriktom u Hong Kongu ,koji je najnaseljeniji na svetu.Sa 340.000 ljudi po kvadratnoj miljiAt****************************************************************************************Najveći broj tenkova                         Rusija   Nije baš nešto ali eto Rusija ima 21000 tenkova.Najveći broj na svetu. Npr.Amerkaima dosta manji broj iako je njihova artiljerija novijeg datuma .***************************************************************************************Zemlja bez reka                    Saudijska Arabia   ****************************************************************************************Najmladja nacija na svetu                         Niger Najmladja nacija na svetu se odredjuje delom stanovništva koje je mladje od 15 godi   Generalno , najmladja nacija se odredjuje brojem stanovnika,koji su mladji od 15 godina. Sada je to Niger  gde grubo gledano 49 posto populacije nije stiglo granicu puberteta.***************************************************************************************Zemlja sa najazličitijim ljudima na svetu                 Indija                     U skoro svakoj kategoriji, kulturi, ekonomiji,klimatski,jezično,etnički i verski, Indija je najrazličitija****************************************************************************************Nacija koja najbrže nestaje               Ukraina   Sa opadanjem nataliteta od 0.8 posto godišnje, računa se da će Ukraina izgubiti od sada pa do 2050 godine, 30posto svog stanovništva.****************************************************************************************Većina pripadnika ove nacije živi u inostranstvu                            Malta   Posle ekonoskih kriza, i velike emigracije više Maltežana živi u inostanstvu nego u Malti.***************************************************************************************11:     Manji  od Centralnog parka u Njujorku                 Monako   Iako je Vatikan sa 0.17 kvadratnih milja manji od Monaka (0.8 kvadratnih milja),kako Vatikan nema stalne stanovnike Monako zauzima prvo mesto.****************************************************************************************Skoro sasvim prekrivena džunglom                   Surinama   91 posto površine je prekriveno dzunglom, pa pola miliona Surinamaca većinom šive pored mora blizu glavnog grada.**************************************************************************************Skoro sasvim bez drveća              Haiti   Surotno Surinami, U Haitiju su isekli toliko   đume da gledajući satelitsku sliku možemo videti granicu sa Dominikanskom Republikom.**************************************************************************************      Najveća zemlja bez Farmi                   Singapur   Nisu poljoprivrednici****************************************************************************************Zemlja gde se govorri najviše jezika                      Papua Nova Gvineja   Iako je Engleski služben jezik, samo 1.5 posto stanovništva ga koristi. Ostali koriste oko 820 jezika, što predstavlja 12 posto od svih svetskih jezika.****************************************************************************************   Najobrazovanije stanovništvo na svetu      Kanada    Sa 50% stanovnika obrazovanog iznad osnovne škole Kanada zauzima prvo mesto.Drugo pripada Izraelu sa 45% i Japanu sa 44%.   *****************************************************************************************5:       Zemlja Pustinja             Libija   Sa 99%  svoje površine prekrivene pustinjom, Libija  je najpustinjskija zemlja na svetu.U nkeim regionima kiša ne padne pos nekoliko stotina godina.****************************************************************************************Zemlja sa najviše ratova                     Somalija   Iako je Irak u poslednje 3 godine zauzimao prvo mesto, prošle godine Somalija je izbila na vrh.***************************************************************************************   Zemlja koja proizvodi najviše kiseonika                     Rusija   Sibir ima  25% svetske šume, što je vća povrđina od kontinentalne Ameike.****************************************************************************************Najveći proizvodjač opijuma u svetu                       Afganistan   Proizvodi  95% svetskog opijuma. Čak ni prisustvo Amerikanaca poslednjih 10 godina nije usporilo proizvodnju.***************************************************************************************1:       Najveći broj ljudi u zatvoru                    Amerika   Sa 2.2 miliona ljudi u zatvoru Amerika je na  prvom mestu , iza  Kine sa 1.5 posto                                   .        
    Feb 12, 2015 623
  • 14 Jan 2014
    Moja gošća književnica Jelica Greganović. Uživajte!       Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti. A, realnost je govorila da je Nova Godina već dočekana i da čekamo reprizu za koju je on odlučio da ima da bude dočekana i tačka. Zašto? Z'inat. Još jednostavnije – zinat. Roditeljica je pristajala na sve, mogli smo da dočekujemo i mongolsku Novu Godinu, samo da Otac ne diže galamu i drži svoje poznate antidržavne govore, tokom kojih je ona samo ubacivala refren: »Miroslave, tiše, čuće te neko!« Ipak, Roditeljica je iskazivala izvesnu radost. Dočekivanje Nove Godine na bis je makar bilo prilika da se konačno i već jednom pojede sve skuvano i napečeno povodom praznika. Istih je bilo još od početka decembra tušta i tma. I ona ih je shvatala jako ozbiljno. Može se reći i kataklizmično, kao poslednje koje ćemo tokom ovog, zemaljskog života proslaviti, a posle bezgranično Ništa. Već nekoliko dana pred 29. Novembar, kog se moj Otac trudio da ignoriše rečima: »Izem im i republiku i praznik«, naravno uz navedeni Roditeljičin dodatak: »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!«, Roditeljica je iz fioke vadila spisak za prodavnicu duži od gladne godine. Od sedam gladnih godina. I kretala u prodavnice, usput hvatajući jutarnje busije na pijacama. Kupovala je i nabavljala kao da se nigde i nikada više baš ništa prodavati neće. Kao da ćemo posle praznika moći da se prehranimo isključivo lovom, ribolovom i bobičasto skupljačkim, praistorijskim, sportovima. Sto se za Dan Republike ugibao pod količinama hrane koje bi u životu održale bar par afričkih plemena. Godinu dana. Ili i malo duže, ako se ne prežderavaju. Jedva smo nekako, tokom narednih par nedelja, uspeli da izjedemo delić spremljenog, kad je sa vremenskog horizonta počinjala da nam se smeši slava. Naravno da smo slavili slavu. Takođe zinat. »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!« Jedino što nam je slava bila riblja, pa su praseći segmenti preostali od pređašnje gozbe, morali da budu zamrznuti. Jedino za mene se ostavljalo malo hrane, jer uprkos svim ubeđivanjima i pričama o zdravlju, jodu i koristi po mozak, nikada nisam pristala da jedem išta što nema noge ili ima više od četiri. Onda se Roditeljica bacila na nabavljanje rečnih stanovnika. U tom projektu nije bila sama, jer je više od pola Srbije slavilo slavnog posnog sveca. Sve šanse su bile da će slava da nam spadne na sardine sa povrćem. Zato nije bilo čudo kad bi me nekoliko dana pred slavu Roditeljica potopila u kadu i tu držala duže no inače. Da se raskiselim. Onda me je ribala tako da nije ni čudno što sad imam kožu suvlju od guštera. Sutradan nakon što bi me okupala »na rezervu«, i dobro ošurila kadu, u njoj bi osvanuo šaran. Ili par njih. Sve zavisno od toga za šta se na pijaci izborila. Živi. To mi je bio najzanimljiviji deo slave. Ogromna ribetina je pljuskala repom po našem kupatilu i povremeno velikim slovom O od usta hvatala vazduh. Čim bi Roditeljici, već dobrano ogluveloj od treskanja po kuhinji, pala koncentracija, šunjala sam se u kupatilo da se družim sa čudovištem i pokušavam da ga pomazim po negostoljubivim krljuštima. S obzirom da je moj Otac jasno i glasno odbijao da bilo šta ubija po kupatilu, kao i da ja tome prisustvujem, Roditeljica je koristila moj odlazak u školu da pozove komšiju stručnog za dotične životinjeubijajuće radove. Šaran je posle toga izgledao kao gomila ružićastih, ogromnih znamzajadac komada. To su bili dani moje velike patnje. Bar tri dana je kuća mirisala kao ribarnica, po stolu se šepurilo sve što jela nisam, a meni su odmrzavali republičke sarme. Kad je Sveti Nikola okrenuo leđa i krenuo otkuda je došao, moja Roditeljica je krenula da dopunjava postojeće zalihe novim nabavkama, jer zvanična Nova Godina je već bila na pragu. Dugom skoro par nedelja, ali ipak. Sudeći prema nagomilavanju zaliha, propast sveta je bila sasvim izvesna. Pojedemo šta imamo, izljubimo se za doček i posle toga nastaje gore pomenuto ništavilo. A već smo groktali kao prasići od svega pojedenog što kod kuće, što u gostima, tog prežderavačkog decembra. Bez truna milosti je Otac insistirao na takozvanoj Srpskoj Novoj Godini. Naš trpezarijski sto je ponovo dobijao bolove u kičmi od svega što je skuvano, odmrznuto, podgrejano, dokuvano, prekuvano...Bili smo siti kao vaške, al moralo je da se jede u čast repriznog dolaska Nove Godine. I da se bude veseo kao što priliči trenutku momenta. Jeste da nam televizijski program nije davao podršku u toj akciji, ali Otac ga je uporno gledao, širokog osmeha, Roditeljica se trudila da ga prati, a ja sam pokušavala da iskopam kuvanu šargarepu iz nosa, u koji se prokletinja uvukla kad sam ponovo prilegla u činiju sa bratskom, slavenofilskom salatom. U ponoć smo se slatko izljubili, Roditeljica je očajnim pogledom pozdravila sto još uvek pun hrane i smišljala kuda da dene silne činije. Zamrzivač je još uvek bio pun Dana Republike, bilo je tu i Nove Godine one obične, terasa je čuvala ostatke Svetog Nikole, sad još i ovo...a sutradan nam se smešio Sveti Vasilije kog je njena porodica slavila. Ona porodica koja će nam natrpati gepek poslataka, a mi više nismo mogli ni da dišemo od hrane. Jedino ako zažmurimo i to odžvaćemo. Zinat.      
    1028 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Moja gošća književnica Jelica Greganović. Uživajte!       Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti. A, realnost je govorila da je Nova Godina već dočekana i da čekamo reprizu za koju je on odlučio da ima da bude dočekana i tačka. Zašto? Z'inat. Još jednostavnije – zinat. Roditeljica je pristajala na sve, mogli smo da dočekujemo i mongolsku Novu Godinu, samo da Otac ne diže galamu i drži svoje poznate antidržavne govore, tokom kojih je ona samo ubacivala refren: »Miroslave, tiše, čuće te neko!« Ipak, Roditeljica je iskazivala izvesnu radost. Dočekivanje Nove Godine na bis je makar bilo prilika da se konačno i već jednom pojede sve skuvano i napečeno povodom praznika. Istih je bilo još od početka decembra tušta i tma. I ona ih je shvatala jako ozbiljno. Može se reći i kataklizmično, kao poslednje koje ćemo tokom ovog, zemaljskog života proslaviti, a posle bezgranično Ništa. Već nekoliko dana pred 29. Novembar, kog se moj Otac trudio da ignoriše rečima: »Izem im i republiku i praznik«, naravno uz navedeni Roditeljičin dodatak: »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!«, Roditeljica je iz fioke vadila spisak za prodavnicu duži od gladne godine. Od sedam gladnih godina. I kretala u prodavnice, usput hvatajući jutarnje busije na pijacama. Kupovala je i nabavljala kao da se nigde i nikada više baš ništa prodavati neće. Kao da ćemo posle praznika moći da se prehranimo isključivo lovom, ribolovom i bobičasto skupljačkim, praistorijskim, sportovima. Sto se za Dan Republike ugibao pod količinama hrane koje bi u životu održale bar par afričkih plemena. Godinu dana. Ili i malo duže, ako se ne prežderavaju. Jedva smo nekako, tokom narednih par nedelja, uspeli da izjedemo delić spremljenog, kad je sa vremenskog horizonta počinjala da nam se smeši slava. Naravno da smo slavili slavu. Takođe zinat. »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!« Jedino što nam je slava bila riblja, pa su praseći segmenti preostali od pređašnje gozbe, morali da budu zamrznuti. Jedino za mene se ostavljalo malo hrane, jer uprkos svim ubeđivanjima i pričama o zdravlju, jodu i koristi po mozak, nikada nisam pristala da jedem išta što nema noge ili ima više od četiri. Onda se Roditeljica bacila na nabavljanje rečnih stanovnika. U tom projektu nije bila sama, jer je više od pola Srbije slavilo slavnog posnog sveca. Sve šanse su bile da će slava da nam spadne na sardine sa povrćem. Zato nije bilo čudo kad bi me nekoliko dana pred slavu Roditeljica potopila u kadu i tu držala duže no inače. Da se raskiselim. Onda me je ribala tako da nije ni čudno što sad imam kožu suvlju od guštera. Sutradan nakon što bi me okupala »na rezervu«, i dobro ošurila kadu, u njoj bi osvanuo šaran. Ili par njih. Sve zavisno od toga za šta se na pijaci izborila. Živi. To mi je bio najzanimljiviji deo slave. Ogromna ribetina je pljuskala repom po našem kupatilu i povremeno velikim slovom O od usta hvatala vazduh. Čim bi Roditeljici, već dobrano ogluveloj od treskanja po kuhinji, pala koncentracija, šunjala sam se u kupatilo da se družim sa čudovištem i pokušavam da ga pomazim po negostoljubivim krljuštima. S obzirom da je moj Otac jasno i glasno odbijao da bilo šta ubija po kupatilu, kao i da ja tome prisustvujem, Roditeljica je koristila moj odlazak u školu da pozove komšiju stručnog za dotične životinjeubijajuće radove. Šaran je posle toga izgledao kao gomila ružićastih, ogromnih znamzajadac komada. To su bili dani moje velike patnje. Bar tri dana je kuća mirisala kao ribarnica, po stolu se šepurilo sve što jela nisam, a meni su odmrzavali republičke sarme. Kad je Sveti Nikola okrenuo leđa i krenuo otkuda je došao, moja Roditeljica je krenula da dopunjava postojeće zalihe novim nabavkama, jer zvanična Nova Godina je već bila na pragu. Dugom skoro par nedelja, ali ipak. Sudeći prema nagomilavanju zaliha, propast sveta je bila sasvim izvesna. Pojedemo šta imamo, izljubimo se za doček i posle toga nastaje gore pomenuto ništavilo. A već smo groktali kao prasići od svega pojedenog što kod kuće, što u gostima, tog prežderavačkog decembra. Bez truna milosti je Otac insistirao na takozvanoj Srpskoj Novoj Godini. Naš trpezarijski sto je ponovo dobijao bolove u kičmi od svega što je skuvano, odmrznuto, podgrejano, dokuvano, prekuvano...Bili smo siti kao vaške, al moralo je da se jede u čast repriznog dolaska Nove Godine. I da se bude veseo kao što priliči trenutku momenta. Jeste da nam televizijski program nije davao podršku u toj akciji, ali Otac ga je uporno gledao, širokog osmeha, Roditeljica se trudila da ga prati, a ja sam pokušavala da iskopam kuvanu šargarepu iz nosa, u koji se prokletinja uvukla kad sam ponovo prilegla u činiju sa bratskom, slavenofilskom salatom. U ponoć smo se slatko izljubili, Roditeljica je očajnim pogledom pozdravila sto još uvek pun hrane i smišljala kuda da dene silne činije. Zamrzivač je još uvek bio pun Dana Republike, bilo je tu i Nove Godine one obične, terasa je čuvala ostatke Svetog Nikole, sad još i ovo...a sutradan nam se smešio Sveti Vasilije kog je njena porodica slavila. Ona porodica koja će nam natrpati gepek poslataka, a mi više nismo mogli ni da dišemo od hrane. Jedino ako zažmurimo i to odžvaćemo. Zinat.      
    Jan 14, 2014 1028
  • 10 Jan 2014
    Moj današnji gost Je Bocvena vredno čitati nekima možda i korisno.Zahvaljujem se autorki. ========================================================     Pre neki dan čujem klinca iz druge godine kako priča s mamom preko mobilnog: „Kevo, biće neka tema o meni, je l’ može ono što si mi napisala? Je l’ možeš na brzinu nešto da mi izdiktiraš?“ Bože, nije valjda da ljudi to rade? Nikad ne reci nikad...   Kćer mi, sva zabrinuta: Prekosutra imamo pismeni iz srpskog, a danas moram da napišem sastav na temu – Jesenje jutro, valjda će nešto slično da bude za pismeni...užas! Ja (O, užas!): Što užas? Pa to je bar lako! Kćer, na ivici suza: Napisala sam samo uvod...i ni makac...nije lako, grozno je...        Tog jutra, kada sam krenula u školu, padala je kiša i duvao je vetar. Kroz prozor autobusa su se mogle videti šćućurene ptičice. Verujem da je i njima bilo hladno. Kao da je cela priroda utihnula, samo je vetar zavijao i savijao grane drveća. Ja (O majko mila, neću valjda morati i zimu i proleće i leto...): Ma, lako je...samo opiši šta si videla – ljude, kučiće, cveće i kapljice kiše, obavezno neko žuto lišće... Kćer: A je l’ može kako sam upala u baru? Ja: A što ne bi moglo!        Čim sam izašla iz autobusa, majka priroda je odlučila da se poigra sa mnom – upala sam u veliku baru i za tren bila mokra. Požutelo lišće je šuškalo pod nogama užurbanih ljudi sa kišobranima. Kapljice kiše su se presijavale na retkim cvetovima. Pokisli psi tražili su zaklon. Kćer: Ali učiteljica je rekla (kako mrzim ovu rečenicu!) da treba samo ja i priroda, a mi ovde o kučićima! Ja: Zaboravi šta ti je rekla učiteljica (aaaa, kako nepedagoški!) i sad udari po kestenju, puževima i glistama! Kćer: ???? Ja: Pa eto ti priroda! I obavezno gliste!        Šutiram kestenje i posmatram puža koji pokušava da se sakrije u svoju kućicu. Odakle ovoliko glista? Izgleda da samo one uživaju u čarima ovog jesenjeg jutra. Kćer: Je l’ može sad zaključak? Dosta je. Ja: Može, sad ono – zašto volim jesen...        Volim jesen, jer u njoj priroda peva (vidi malu!) i pokazuje svu svoju lepotu. Čak i po ovakvom kišnom danu. Ja: Odlično! Ali samo da znaš, nema šanse da ti pišem i zimu i proleće i leto! Sad znaš foru, pa piši sama, ja ću samo da ispravim greške. Kćer: Aha...Pomeri se, ne vidim TV od tebe!   Dakle, uspela sam da napravim sve moguće greške u vaspitanju i započnem sa procesom korupcije u obrazovanju. Stidim se. Ali učiteljica je rekla da je moj sastav bio najbolji:)   Nego, sećate li se onih tupavih tema za pismeni? Ove opisne su me posebno dovodile do ludila. Evo šta moj profesor metodike sa fakulteta Milija Nikolić (divan čovek, ali sklon tankim heklanim kravatama:) u svojoj knjizi preporučuje... 1. Aprilski dan usred zime 2. Vaza sa cvećem 3. Zalazak sunca (ili radjanje) 4. Maj – to je ono kad u meni svaki listak ozeleni 5. Ispovest preparirane ptice (Uz prisistvo ptice)?! 6. Radoznali potok...Bljuh, što reče Karalejla! A onda idu opisi dogadjaja... 1. Anegdota iz djačkog života 2. Disciplinski prekršaj u školi (Pričaju: prekršilac, njegova majka, njegov drug i nastavnik) Aaaaa, kakav topli zec! 3. Kako sam nadmudrio...(Učenici dopunjuju: druga, sestru, oca, suseda i sl.) 4. Lep sportski postupak - ovo bar jednom godišnje svi da pišu! 5. Kažnjen sam, a nisam bio kriv (Ha, priča njihovog života!)  Moji favoriti su teme koje problematizuju pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti... 1. U velikim iskušenjima vidi se vrednost naroda i pojedinca 2. I najzaslužniji više duguje domovini nego ona njemu 3. Putevi i stranputice moje generacije 4. Razmišljam o našim društvenim problemima (blogeri obožavaju ovu temu!) 5. Naš čovek u moralnim iskušenjima današnjice Preskačemo mudre misli poznatih i one o lepoti života i umetnosti i odmah idemo na one van konkurencije... 1. Pismo (prijatelju, dragoj osobi, detetu čiji su roditelji na privremenom radu u inostranstvu...) 2. Jedna bibliotekarska – Knjiga optužuje (Pokazati oštećenu knjigu) Kuku, ja više nikad ne bih ušla u biblioteku!Šta ako pomahnitala knjiga skoči na mene? 3. Reči teme: Zvezda, Kajanje, Ljubav, Muzika, Tajna, Tužibaba, Ulizica, Čežnja...Ribice u akvarijumu?????? 4. Hoću, eto, baš hoću! Hahaha, Bjelo dugme forever! 5. Ima i ona urbana legenda o Zrncetu peska iz profila, ali Milija suzama ne veruje!   Ostalih trista na spisku i nisu tako loše. Tema je ionako samo polazište, na muci se poznaju junaci! Jadne mame i poneki tata...Zamisli da dobiješ trojku, a baš si se potrudio! Ili, ne daj bože, da promašiš temu:) Setite se i vi svoje omiljene teme!  
    12733 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Moj današnji gost Je Bocvena vredno čitati nekima možda i korisno.Zahvaljujem se autorki. ========================================================     Pre neki dan čujem klinca iz druge godine kako priča s mamom preko mobilnog: „Kevo, biće neka tema o meni, je l’ može ono što si mi napisala? Je l’ možeš na brzinu nešto da mi izdiktiraš?“ Bože, nije valjda da ljudi to rade? Nikad ne reci nikad...   Kćer mi, sva zabrinuta: Prekosutra imamo pismeni iz srpskog, a danas moram da napišem sastav na temu – Jesenje jutro, valjda će nešto slično da bude za pismeni...užas! Ja (O, užas!): Što užas? Pa to je bar lako! Kćer, na ivici suza: Napisala sam samo uvod...i ni makac...nije lako, grozno je...        Tog jutra, kada sam krenula u školu, padala je kiša i duvao je vetar. Kroz prozor autobusa su se mogle videti šćućurene ptičice. Verujem da je i njima bilo hladno. Kao da je cela priroda utihnula, samo je vetar zavijao i savijao grane drveća. Ja (O majko mila, neću valjda morati i zimu i proleće i leto...): Ma, lako je...samo opiši šta si videla – ljude, kučiće, cveće i kapljice kiše, obavezno neko žuto lišće... Kćer: A je l’ može kako sam upala u baru? Ja: A što ne bi moglo!        Čim sam izašla iz autobusa, majka priroda je odlučila da se poigra sa mnom – upala sam u veliku baru i za tren bila mokra. Požutelo lišće je šuškalo pod nogama užurbanih ljudi sa kišobranima. Kapljice kiše su se presijavale na retkim cvetovima. Pokisli psi tražili su zaklon. Kćer: Ali učiteljica je rekla (kako mrzim ovu rečenicu!) da treba samo ja i priroda, a mi ovde o kučićima! Ja: Zaboravi šta ti je rekla učiteljica (aaaa, kako nepedagoški!) i sad udari po kestenju, puževima i glistama! Kćer: ???? Ja: Pa eto ti priroda! I obavezno gliste!        Šutiram kestenje i posmatram puža koji pokušava da se sakrije u svoju kućicu. Odakle ovoliko glista? Izgleda da samo one uživaju u čarima ovog jesenjeg jutra. Kćer: Je l’ može sad zaključak? Dosta je. Ja: Može, sad ono – zašto volim jesen...        Volim jesen, jer u njoj priroda peva (vidi malu!) i pokazuje svu svoju lepotu. Čak i po ovakvom kišnom danu. Ja: Odlično! Ali samo da znaš, nema šanse da ti pišem i zimu i proleće i leto! Sad znaš foru, pa piši sama, ja ću samo da ispravim greške. Kćer: Aha...Pomeri se, ne vidim TV od tebe!   Dakle, uspela sam da napravim sve moguće greške u vaspitanju i započnem sa procesom korupcije u obrazovanju. Stidim se. Ali učiteljica je rekla da je moj sastav bio najbolji:)   Nego, sećate li se onih tupavih tema za pismeni? Ove opisne su me posebno dovodile do ludila. Evo šta moj profesor metodike sa fakulteta Milija Nikolić (divan čovek, ali sklon tankim heklanim kravatama:) u svojoj knjizi preporučuje... 1. Aprilski dan usred zime 2. Vaza sa cvećem 3. Zalazak sunca (ili radjanje) 4. Maj – to je ono kad u meni svaki listak ozeleni 5. Ispovest preparirane ptice (Uz prisistvo ptice)?! 6. Radoznali potok...Bljuh, što reče Karalejla! A onda idu opisi dogadjaja... 1. Anegdota iz djačkog života 2. Disciplinski prekršaj u školi (Pričaju: prekršilac, njegova majka, njegov drug i nastavnik) Aaaaa, kakav topli zec! 3. Kako sam nadmudrio...(Učenici dopunjuju: druga, sestru, oca, suseda i sl.) 4. Lep sportski postupak - ovo bar jednom godišnje svi da pišu! 5. Kažnjen sam, a nisam bio kriv (Ha, priča njihovog života!)  Moji favoriti su teme koje problematizuju pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti... 1. U velikim iskušenjima vidi se vrednost naroda i pojedinca 2. I najzaslužniji više duguje domovini nego ona njemu 3. Putevi i stranputice moje generacije 4. Razmišljam o našim društvenim problemima (blogeri obožavaju ovu temu!) 5. Naš čovek u moralnim iskušenjima današnjice Preskačemo mudre misli poznatih i one o lepoti života i umetnosti i odmah idemo na one van konkurencije... 1. Pismo (prijatelju, dragoj osobi, detetu čiji su roditelji na privremenom radu u inostranstvu...) 2. Jedna bibliotekarska – Knjiga optužuje (Pokazati oštećenu knjigu) Kuku, ja više nikad ne bih ušla u biblioteku!Šta ako pomahnitala knjiga skoči na mene? 3. Reči teme: Zvezda, Kajanje, Ljubav, Muzika, Tajna, Tužibaba, Ulizica, Čežnja...Ribice u akvarijumu?????? 4. Hoću, eto, baš hoću! Hahaha, Bjelo dugme forever! 5. Ima i ona urbana legenda o Zrncetu peska iz profila, ali Milija suzama ne veruje!   Ostalih trista na spisku i nisu tako loše. Tema je ionako samo polazište, na muci se poznaju junaci! Jadne mame i poneki tata...Zamisli da dobiješ trojku, a baš si se potrudio! Ili, ne daj bože, da promašiš temu:) Setite se i vi svoje omiljene teme!  
    Jan 10, 2014 12733
  • 08 Jan 2014
        Moja današnja gošća književnica Jelica Greganović koja ima  izbor reči veći od Rusije.Obožavam da čitam njene vesele tekstove i nadam se i vama će doneti smeha. ================================================================   Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku. Otac i Roditejica mi moja su takođe bili uparađeni, doduše s više ozbiljnosti od moje malenkosti, i poput Scile i Haribde su nervozno hodali hodnikom očekujući žrtve...izvinjavam se, goste. Jer, to nam je bila poslednja šansa, jaja su bila na ivici svoje senzibilne izdržljivosti. Uostalom, baš kao i naša porodična, mentalna ravnoteža. Moja Roditeljica je već danima počinjala da piše pismo Onjeginu, dok je Otac tiho žuborio Jesenjina. Ja sam tih dana shvatala zašto su me upisali u eksperimentalnu školu u kojoj se ruski učio od prvog razreda – zato da bih mogla u originalu da plačem nad Ruskom salatom. Onom novogodišnjom, spremljenom u količini koju ni izgladnela divizija nakon višednevnog forsiranog marša ne bi mogla da pojede, onom koja bi mogla i Rusiju da nahrani.   Ta Ruska salata je bila opsesivno prokletstvo kako naše, tako i svih ostalih porodica u Srbiji. Nova Godina nije mogla ni da pomisli da dođe, ako je veseli odbor za doček ne sačeka sa bar vanglom ruske salate. Zašto, to niko ne zna. Ne zna se koji je špijun podmukli podvalio srpskoj naciji Rusku salatu koja je bila obaveznija od novogodišnje jelke. Čak je i prase, u ime moguće krize, moglo da izostane, ali Ruska salata ni slučajno, ni namerno. Ona je morala da caruje svečarskim stolom, a prema uputstvima trebalo ju je jesti uz sve, od mesa do kolača. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je za njenu proizvodnju utrošeno toliko vremena koliko se za tri slave i dve tajne večere ne troši. Seckanja radi. Veče pred Novu Godinu bi Srbiju brže od šestoaprilskog rata mogao da osvoji i dvocifreni neprijatelj. Zato što Srbija tada secka. Sitno, sitno, ali ne presitno. I obavezno jednako. Usklađeno sa graškom. Zato što sve u Ruskoj salati mora da bude jednako, ne može da štrči i kvari tradiciju. Za koju se ne zna kad je počela, a još manje ima li ikakve nade da će se ikada završiti i besomučnog seckanja rešiti izmučene državljane. Naravno da kao i kod ostalih religija, tako i u Ruskosalatnoj, postoje sekte i bundžije koje se trude da oprečnim tumačenjima unesu nemir u postojeće stanje. Među njima su najžešće sukobljene one od kojih jedna tvrdi da kuvanoj piletini nije mesto u ruskoj salati, dok  druga tvrdi da bez piletine se može postići samo feler. Nešto manje primećeni su oni koji se kunu u senf, bez kog majonez ima prosto previše majonezast ukus, ali ima i fanatika koji tvrde da unutra treba munuti i jogurt. Njih ne treba shvatati ozbiljno, to u amaterski pokreti, za razliku od novodobnih inovatora koji Rusku salatu prave sa želatinom. Što je već dovoljno da se oformi nova inkvizicija koja bi kaznila tu blasfemiju. Mi smo bili belopileći pokret i to iz jednostavnih, količinsko megalomanskih razloga – da je bude što više. Da ne možemo godinama da je pojedemo, ali da je bude dovoljno u slučaju da se dva tri susedna grada odluče da svrate kod nas za doček. Za seckanje pomenutog pilećeg dekoltea je bio zadužen Otac, zahvaljujući svom inženjerskom pozivu. Meni su davali onaj tupi nož, kojim ni voda ne može da se ošteti, da njime testerišem kuvane šargarepe. I pazim da se ne razmrljave. Za to vreme je Roditeljica pripremala sastojke za još jedan pokušaj razvoda, jaja i zejtin. Za ručno pravljenje majoneza. Zato što smo mi spadali u fundamentaliste koji nisu priznavali tubiran ili tegliran kupovni majonez. Da bi stvar bila još napetija, proces mućenja se izvodio viljuškom. Nakon što bi sve što se iseckati dalo bilo ukockano, Otac i Roditeljica su se povlačili u kuhinju i alhemičarski pristupali majoneznoj drami. Roditeljica je kao pobesnela tukla žumanca o zidove vangle, dok je Otac preciznošću čoveka koji rukuje nitroglicerinom, a  ne zejtinom, ukapavao s tačno određene visine. Povremeno bi Roditeljica ciknula tako da je komšiluk prste od straha odsecao, jer naravno i oni su učestvovali u sveopštoj seckaniji Ruskosalatnog pokreta, a Otac bi zelen od straha ubrzao ili usporavao sipanje ulja. Posle oko skoro sat vremena zaglušujuće buke, u kojoj je više od svih trpela jadna vangla, Roditeljica bi stekla zavidne bicepse na desnoj ruci, ali je zato ručno proizvedeni majonez stidljivo drhturio konačno doveden u pravo agregatno stanje. Umešavanje iseckotina se vršilo nežno i ujednačenim pokretima. Samo Roditeljica je imala kvalifikacije za ovaj zahtevni proces. Mi smo, gluvi od majoneza, stajali sa strane, diveći se cisterni Ruske salate koja se rađala pred našim očima. Naravno da to nije bilo sve, Ruska salata nije smela tek tako da se stavi u frižider, ne, ne...Prvo je morala da se odmori. Tu njenu potrebu sam svim srcem razumela. Ako smo mi bili umorni, kako li je tek njoj bilo u toj postnatalnoj fazi. Onda je iznošena na balkon, pod uslovom da tamo nije prehladno. Sa balkona u frižider. Ili obrnuto, prvo u frižider, onda na balkon, pa nazad u frižider. Tu negde je stizala i Nova Godina koja nije mogla da čeka danima da naša ruska salata postigne pravo, željeno stanje... Te prve, novogodišnje večeri smo je jeli slatko, uz uskostručne Roditeljičine komentare: »Možda je mrvu onako malo više nekako ali ipak...rekla sam ti ja da lakše sipaš zejtin...« Otac je odmahivao glavom punom ruske salate i mumlao: »Ma, odlična je, bolja od lanjske...« Jeli smo je danima, a nje je kao uklete bivalo sve više i više...Jeli smo je uz sve, grašak nam je na uši izlazio, skoro smo kokodakali od jajčanog efekta, a nje prokletinje nikako nije htelo da bude manje. Jedina nada su nam bili gosti, ali oni su nas zaobilazili u širokom luku, baš kao i mi njih. Znali su, kao i mi što smo znali, šta ih čeka – jedenje tuđe Ruske salate, dok kod kuće tvoja hvata sve žući pokrov. Zbog toga smo se džabe uparađivali, uzalud su se disciplinovano belele moje hulahopke, niko nije hteo da natrči u goste i posle nedelju dana borbe sa sopstvenom Ruskom salatom bude poslužen našom. Ma koliko majonez sami proizvodili. I senfa mu ne dodavali. A, naša ruska salata je prelazila u stadijum razumnog bića, doduše šizofreno razdeljenog na iseckane sastojke. Krompir, šargarepa i grašak su već dogovarali koaliciju sa kiselim krastavčićima, računajući na pobedu nad pilećim mesom i šunkom. Moja Roditeljica je, umorna od čekanja, sedala za beli papir i počinjala da piše: »Я к вам пишу – чего же боле? Что я могу еще сказать? Теперь, я знаю, в вашей воле Меня презреньем наказать...«   p.s. Hvala najboljem, Bobu Živkoviću, za verovatno prvu u istoriji ilustraciju ruske salate.
    980 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •     Moja današnja gošća književnica Jelica Greganović koja ima  izbor reči veći od Rusije.Obožavam da čitam njene vesele tekstove i nadam se i vama će doneti smeha. ================================================================   Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku. Otac i Roditejica mi moja su takođe bili uparađeni, doduše s više ozbiljnosti od moje malenkosti, i poput Scile i Haribde su nervozno hodali hodnikom očekujući žrtve...izvinjavam se, goste. Jer, to nam je bila poslednja šansa, jaja su bila na ivici svoje senzibilne izdržljivosti. Uostalom, baš kao i naša porodična, mentalna ravnoteža. Moja Roditeljica je već danima počinjala da piše pismo Onjeginu, dok je Otac tiho žuborio Jesenjina. Ja sam tih dana shvatala zašto su me upisali u eksperimentalnu školu u kojoj se ruski učio od prvog razreda – zato da bih mogla u originalu da plačem nad Ruskom salatom. Onom novogodišnjom, spremljenom u količini koju ni izgladnela divizija nakon višednevnog forsiranog marša ne bi mogla da pojede, onom koja bi mogla i Rusiju da nahrani.   Ta Ruska salata je bila opsesivno prokletstvo kako naše, tako i svih ostalih porodica u Srbiji. Nova Godina nije mogla ni da pomisli da dođe, ako je veseli odbor za doček ne sačeka sa bar vanglom ruske salate. Zašto, to niko ne zna. Ne zna se koji je špijun podmukli podvalio srpskoj naciji Rusku salatu koja je bila obaveznija od novogodišnje jelke. Čak je i prase, u ime moguće krize, moglo da izostane, ali Ruska salata ni slučajno, ni namerno. Ona je morala da caruje svečarskim stolom, a prema uputstvima trebalo ju je jesti uz sve, od mesa do kolača. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je za njenu proizvodnju utrošeno toliko vremena koliko se za tri slave i dve tajne večere ne troši. Seckanja radi. Veče pred Novu Godinu bi Srbiju brže od šestoaprilskog rata mogao da osvoji i dvocifreni neprijatelj. Zato što Srbija tada secka. Sitno, sitno, ali ne presitno. I obavezno jednako. Usklađeno sa graškom. Zato što sve u Ruskoj salati mora da bude jednako, ne može da štrči i kvari tradiciju. Za koju se ne zna kad je počela, a još manje ima li ikakve nade da će se ikada završiti i besomučnog seckanja rešiti izmučene državljane. Naravno da kao i kod ostalih religija, tako i u Ruskosalatnoj, postoje sekte i bundžije koje se trude da oprečnim tumačenjima unesu nemir u postojeće stanje. Među njima su najžešće sukobljene one od kojih jedna tvrdi da kuvanoj piletini nije mesto u ruskoj salati, dok  druga tvrdi da bez piletine se može postići samo feler. Nešto manje primećeni su oni koji se kunu u senf, bez kog majonez ima prosto previše majonezast ukus, ali ima i fanatika koji tvrde da unutra treba munuti i jogurt. Njih ne treba shvatati ozbiljno, to u amaterski pokreti, za razliku od novodobnih inovatora koji Rusku salatu prave sa želatinom. Što je već dovoljno da se oformi nova inkvizicija koja bi kaznila tu blasfemiju. Mi smo bili belopileći pokret i to iz jednostavnih, količinsko megalomanskih razloga – da je bude što više. Da ne možemo godinama da je pojedemo, ali da je bude dovoljno u slučaju da se dva tri susedna grada odluče da svrate kod nas za doček. Za seckanje pomenutog pilećeg dekoltea je bio zadužen Otac, zahvaljujući svom inženjerskom pozivu. Meni su davali onaj tupi nož, kojim ni voda ne može da se ošteti, da njime testerišem kuvane šargarepe. I pazim da se ne razmrljave. Za to vreme je Roditeljica pripremala sastojke za još jedan pokušaj razvoda, jaja i zejtin. Za ručno pravljenje majoneza. Zato što smo mi spadali u fundamentaliste koji nisu priznavali tubiran ili tegliran kupovni majonez. Da bi stvar bila još napetija, proces mućenja se izvodio viljuškom. Nakon što bi sve što se iseckati dalo bilo ukockano, Otac i Roditeljica su se povlačili u kuhinju i alhemičarski pristupali majoneznoj drami. Roditeljica je kao pobesnela tukla žumanca o zidove vangle, dok je Otac preciznošću čoveka koji rukuje nitroglicerinom, a  ne zejtinom, ukapavao s tačno određene visine. Povremeno bi Roditeljica ciknula tako da je komšiluk prste od straha odsecao, jer naravno i oni su učestvovali u sveopštoj seckaniji Ruskosalatnog pokreta, a Otac bi zelen od straha ubrzao ili usporavao sipanje ulja. Posle oko skoro sat vremena zaglušujuće buke, u kojoj je više od svih trpela jadna vangla, Roditeljica bi stekla zavidne bicepse na desnoj ruci, ali je zato ručno proizvedeni majonez stidljivo drhturio konačno doveden u pravo agregatno stanje. Umešavanje iseckotina se vršilo nežno i ujednačenim pokretima. Samo Roditeljica je imala kvalifikacije za ovaj zahtevni proces. Mi smo, gluvi od majoneza, stajali sa strane, diveći se cisterni Ruske salate koja se rađala pred našim očima. Naravno da to nije bilo sve, Ruska salata nije smela tek tako da se stavi u frižider, ne, ne...Prvo je morala da se odmori. Tu njenu potrebu sam svim srcem razumela. Ako smo mi bili umorni, kako li je tek njoj bilo u toj postnatalnoj fazi. Onda je iznošena na balkon, pod uslovom da tamo nije prehladno. Sa balkona u frižider. Ili obrnuto, prvo u frižider, onda na balkon, pa nazad u frižider. Tu negde je stizala i Nova Godina koja nije mogla da čeka danima da naša ruska salata postigne pravo, željeno stanje... Te prve, novogodišnje večeri smo je jeli slatko, uz uskostručne Roditeljičine komentare: »Možda je mrvu onako malo više nekako ali ipak...rekla sam ti ja da lakše sipaš zejtin...« Otac je odmahivao glavom punom ruske salate i mumlao: »Ma, odlična je, bolja od lanjske...« Jeli smo je danima, a nje je kao uklete bivalo sve više i više...Jeli smo je uz sve, grašak nam je na uši izlazio, skoro smo kokodakali od jajčanog efekta, a nje prokletinje nikako nije htelo da bude manje. Jedina nada su nam bili gosti, ali oni su nas zaobilazili u širokom luku, baš kao i mi njih. Znali su, kao i mi što smo znali, šta ih čeka – jedenje tuđe Ruske salate, dok kod kuće tvoja hvata sve žući pokrov. Zbog toga smo se džabe uparađivali, uzalud su se disciplinovano belele moje hulahopke, niko nije hteo da natrči u goste i posle nedelju dana borbe sa sopstvenom Ruskom salatom bude poslužen našom. Ma koliko majonez sami proizvodili. I senfa mu ne dodavali. A, naša ruska salata je prelazila u stadijum razumnog bića, doduše šizofreno razdeljenog na iseckane sastojke. Krompir, šargarepa i grašak su već dogovarali koaliciju sa kiselim krastavčićima, računajući na pobedu nad pilećim mesom i šunkom. Moja Roditeljica je, umorna od čekanja, sedala za beli papir i počinjala da piše: »Я к вам пишу – чего же боле? Что я могу еще сказать? Теперь, я знаю, в вашей воле Меня презреньем наказать...«   p.s. Hvala najboljem, Bobu Živkoviću, za verovatno prvu u istoriji ilustraciju ruske salate.
    Jan 08, 2014 980
  • 29 Dec 2013
      Jahaše jednom jedan Car na čelu svoje ogromne vojske sve do kraja Sveta. Kad tamo a ono Tamni Vilajet! Velika okovana vrata behu crvene boje (moj sin ih je video u toj boji). Šekspir još ne beše u planu da se rodi ali i Car i doglavnici njegovi i sva vojska ostala, behu u dilemi: Ući ili ne ući! Rasprava se otegnu na dva dana i bi doneta odluka, ko želi neka uđe, ko ne želi neka ne ulazi. Nije baš kao Solomonova ali joj se ne može spočitati nedemokratčnost. Skoro polovina doglavnika i vojske odluči da uđe u Tamni Vilajet. O tome da li je Car ušao u Tamni Vilajet, podaci su se izgubili u vihorovima Istorije. Potraja to nekoliko dana, Ostatak doglavnika i vojske se ulogorio ispred Tamnog Vilajeta, jeli su, pili ali su neprekidno bacali pogled na ulaz u Tamni Vilajet. Petog ili šestog dana, počeše da izlaze oni koji behu ušli u Tamni Vilajet. Oni koji ostadoše napolje, okupljahu se oko njih i zabezeknuto ih gledahu! Svi koji izlažahu iz Tamnog Vilajeta, bejahu raščupani, bosi, krvavi, dronjci visahu s njih. Ni traga ne beše od svile i kadife, sjajnih oklopa, dijamantima optočenog oružja, nigde rasnih konja...Na silna pitanja, izašavši mučahu, gledajući da se što više udalje od crvenih vrata Tamnog Vilajeta!  Onda Car (evo ga pojavio se!) naredi da ih okupaju i obuku kako dolikuje pa da se krene nazad u njegovo Carstvo. U povratku, kad malo dođoše sebi, neki stresavši se, kroz zube promrljahu: Servia!
    927 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •   Jahaše jednom jedan Car na čelu svoje ogromne vojske sve do kraja Sveta. Kad tamo a ono Tamni Vilajet! Velika okovana vrata behu crvene boje (moj sin ih je video u toj boji). Šekspir još ne beše u planu da se rodi ali i Car i doglavnici njegovi i sva vojska ostala, behu u dilemi: Ući ili ne ući! Rasprava se otegnu na dva dana i bi doneta odluka, ko želi neka uđe, ko ne želi neka ne ulazi. Nije baš kao Solomonova ali joj se ne može spočitati nedemokratčnost. Skoro polovina doglavnika i vojske odluči da uđe u Tamni Vilajet. O tome da li je Car ušao u Tamni Vilajet, podaci su se izgubili u vihorovima Istorije. Potraja to nekoliko dana, Ostatak doglavnika i vojske se ulogorio ispred Tamnog Vilajeta, jeli su, pili ali su neprekidno bacali pogled na ulaz u Tamni Vilajet. Petog ili šestog dana, počeše da izlaze oni koji behu ušli u Tamni Vilajet. Oni koji ostadoše napolje, okupljahu se oko njih i zabezeknuto ih gledahu! Svi koji izlažahu iz Tamnog Vilajeta, bejahu raščupani, bosi, krvavi, dronjci visahu s njih. Ni traga ne beše od svile i kadife, sjajnih oklopa, dijamantima optočenog oružja, nigde rasnih konja...Na silna pitanja, izašavši mučahu, gledajući da se što više udalje od crvenih vrata Tamnog Vilajeta!  Onda Car (evo ga pojavio se!) naredi da ih okupaju i obuku kako dolikuje pa da se krene nazad u njegovo Carstvo. U povratku, kad malo dođoše sebi, neki stresavši se, kroz zube promrljahu: Servia!
    Dec 29, 2013 927
  • 28 Dec 2013
        Svake godine se na razne načine dovijam, kako da za moju klinku za ove praznike pred kraj godine, kada osim nje,sestričina  i Gospodin poreznik trlja ruke kako će me opelješiti ,a Belogrlići zbog toga što u familiji imaju i kiwije koji eto slave svoje i naše Božiče i  Nove Godine,baš rastegnu budzet da nema dalje. Obradovah se tamo negde u Septembru ,kad je lokalni Supermarket,(inače poznat i vrlo rasprostranjen lanac Supermarketa na Novom Zelandu)  pokrenuo jednu lepu i najvažnije besplatnu  akciju.Svaki put kada potrošite odredjenu sumu, dobijete na poklon po nešto za dečiju prodavnicu.Naravno i prodavnicu,koja je od kartona ali dosta stabilna i baš lepo dekorisana.Sve artikle u mini zdanju, koje manje više kupuje prosečno domaćinstvo i kasu koja bučno odsvira kad provučete CC ili Fly  Buys karticu.Ima i skener i tipke za  ukucavanje cena.Korpicu supermarketsku.Sve u svemu ima sve, za sate igranja prodavca.    Sad ko me poznaje, zna da ja minimalno  idem u supermarket ,jer skoro sve za ishranu proizvodim sama,a višak često menjam sa mesarom.pekarom,pržionicom kafe itd-Srećom mlada sam mama ,pa imam dosta drugarica koje još nemaju decu i dobile su zadatak da ovo (kad je već besplatno ), sakupe za mene. I tako obradovah Cali neizmerno i postah njen najbolji kupac.Bio je samo jedan problem. Novac nije bio deo dila.Nema problema,kreiram ja Cali dolare,sve sa njenom slikom i odštampam.        Ne lezi vraže, odemo juče Cali ,brat i ja u Supermarket i on joj tu još svašta nakupuje.I kakva je brbljiva ona se hvali jednom  čoveku koji je stajao iza nas u redu na kasi.Ja se okrenem i Gospodin je bio  ,niko drugi nego policajac (vrlo bitan detalj za nastavak priče).On je upita da li ona ima novac da to sve plati.   U prodavnici je bila užasna gužva i graja.I dugaaaačak red ispred kase. Ona mu odgovori: ' Ne znam ja da li ujka ima dovoljno ali to nije problem.Moja mama štampa pare'!!!! Odjednom u redu ispred i iza nas zavlada tišina i ja se zabezeknuh od pogleda policajca u mene na tu izjavu.Cali srećom prekinu tu situaciju pokazavši onome, koji se već držao za lisice, papirnatu novčanicu sa gornje slike.Malko zgužvanu ali prepoznatljivo iz moje štamparije novca.Svi se sa olakšanjem (neki možda i razočaranjem) nasmejaše.Pa vi sad vidite šta se može desiti kad Mama štampa pare.     p.s Ovo bi i kod vas bila   odlična marketing ideja za neki lanac supermarketa ,a i za nekog ko bi pravio sve te  male artikle  koji nose oznaku i  ime supermarketa.Ovde se to razgrabilo kao alva.
    1842 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •     Svake godine se na razne načine dovijam, kako da za moju klinku za ove praznike pred kraj godine, kada osim nje,sestričina  i Gospodin poreznik trlja ruke kako će me opelješiti ,a Belogrlići zbog toga što u familiji imaju i kiwije koji eto slave svoje i naše Božiče i  Nove Godine,baš rastegnu budzet da nema dalje. Obradovah se tamo negde u Septembru ,kad je lokalni Supermarket,(inače poznat i vrlo rasprostranjen lanac Supermarketa na Novom Zelandu)  pokrenuo jednu lepu i najvažnije besplatnu  akciju.Svaki put kada potrošite odredjenu sumu, dobijete na poklon po nešto za dečiju prodavnicu.Naravno i prodavnicu,koja je od kartona ali dosta stabilna i baš lepo dekorisana.Sve artikle u mini zdanju, koje manje više kupuje prosečno domaćinstvo i kasu koja bučno odsvira kad provučete CC ili Fly  Buys karticu.Ima i skener i tipke za  ukucavanje cena.Korpicu supermarketsku.Sve u svemu ima sve, za sate igranja prodavca.    Sad ko me poznaje, zna da ja minimalno  idem u supermarket ,jer skoro sve za ishranu proizvodim sama,a višak često menjam sa mesarom.pekarom,pržionicom kafe itd-Srećom mlada sam mama ,pa imam dosta drugarica koje još nemaju decu i dobile su zadatak da ovo (kad je već besplatno ), sakupe za mene. I tako obradovah Cali neizmerno i postah njen najbolji kupac.Bio je samo jedan problem. Novac nije bio deo dila.Nema problema,kreiram ja Cali dolare,sve sa njenom slikom i odštampam.        Ne lezi vraže, odemo juče Cali ,brat i ja u Supermarket i on joj tu još svašta nakupuje.I kakva je brbljiva ona se hvali jednom  čoveku koji je stajao iza nas u redu na kasi.Ja se okrenem i Gospodin je bio  ,niko drugi nego policajac (vrlo bitan detalj za nastavak priče).On je upita da li ona ima novac da to sve plati.   U prodavnici je bila užasna gužva i graja.I dugaaaačak red ispred kase. Ona mu odgovori: ' Ne znam ja da li ujka ima dovoljno ali to nije problem.Moja mama štampa pare'!!!! Odjednom u redu ispred i iza nas zavlada tišina i ja se zabezeknuh od pogleda policajca u mene na tu izjavu.Cali srećom prekinu tu situaciju pokazavši onome, koji se već držao za lisice, papirnatu novčanicu sa gornje slike.Malko zgužvanu ali prepoznatljivo iz moje štamparije novca.Svi se sa olakšanjem (neki možda i razočaranjem) nasmejaše.Pa vi sad vidite šta se može desiti kad Mama štampa pare.     p.s Ovo bi i kod vas bila   odlična marketing ideja za neki lanac supermarketa ,a i za nekog ko bi pravio sve te  male artikle  koji nose oznaku i  ime supermarketa.Ovde se to razgrabilo kao alva.
    Dec 28, 2013 1842
  • 24 Dec 2013
    Moj današnji gost i veliki prijatelj Mikele iliti Brigator po prirodi =============================================       Ne znam kako stvar stoji kod vas ali moje brige su se ukopale i razbaškarile u meni i na pamet im na pada da menjaju mesto, sredinu, okolinu u kojoj se nalaze a kamo li da prelaze i odlaze u nepoznata područja i predele. Doduše, ni ja ne bih imao srca da ih prebacujem ikome! I uzaludno je, svoje brige ne možeš prebaciti nikome, tvoje su i tačka! Stvar s brigama, možemo ih zvati i nevoljama, udesima, sranjima...nije ni malo jednostavna, dapače! Uzmem jednu, mislim brigu, s gomile i počnem da je rešavam k'o ukrštene reči, prizivam u pamet sve što bi mi pomoglo da brigu odstranim ili joj bar otupim oštricu, kad eto ti njoj u pomoć stiže druga ili peta, sedma, dvadeseprva... briga, svežu se, uzmu pod ruku i počnu da mi se smeju u lice. Gordijev čvor je little cat spram udruženih briga koje su uglavnom nečim vezane jedna za drugu. A njihovo pojavljivanje! Učini mi se da su na dan dva, k'o gumicom obrisane, nestale moje, one najkrupnije, brige, osmeh počne da mi se pojavljuje na licu, počnem da dobijam normalnonaturalni mentalnofizički tonus, kad ‘oćeš! Na moja mentalnopsihička vrata, bez kucanja uleti nova, do tad neviđena briga! Izljubi se drugima, načine joj mesto, ona se raspištolji ali posle kratke akomodacije počne da me davi, guši, zavrće jaja! Već sam oguglao i kako tako se snalazim s brigama vezanim za redovno plaćanje računa, iako nas, moju porodicu, to spušta na nivo vegetiranja, postoje brige koje se ni po cenu totalnog tjelesnog asketizma, ne daju odstraniti ili makar ublažiti. Dolazak, nailazak briga je nekako skokovit, dolaze na kvarnjaka, prvo jedna a onda kao karike na lancu, stanu da se nadovezuju jedna na drugu unedogled! Postoji ona narodna: Nijedna nevolja/briga nikad ne ide sama! Živa istina! I sami ste svedoci toga. Nemam samo ja monopol na brige, svi koliko nas ima, krcati smo brigama. Uglavnom sličnim ali i tu ima varijeteta. Reče li ono Lav iz Jasne Poljane: Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je nasvoj način. Postoje naturalno i zgubidani, mnogi firmirani kao pisci, koji štampaju i izdaju knjige tipa: Kako prevazići brige i život učiniti srećnijim i taka na tamo. Jebem im sve po spisku, ja ovako miran i staložen i nevulgaran! Kako bre da prevaziđeš brigu kad ti majka, otac, brat, sestra, dete (nedajbože!), najbolji prijatelj....na tvoje oči umire od raka! I kako da onda život učiniš srećnijim! Ukucajte u Google briga i dobićete enorman broj, što knjiga, što saveta iz raznoraznih proseravajućih papirnih glasila! Ukucao da proverim i o'ma zbris'o, ne otvarajući ni jednu jedinu stranu tih bljuvotina! Nije ni malo teško pogoditi šta knjige i saveti u njima sadrže i nude: Pešačite po svežem vazduhu, vozite bicikl, plivajte, protegnite se u krevetu pre nego ustanete, pijte pet litara vode na dan, naučite da pravilno dišete... Jes', kako ne, brige će netragom nestati a vi ćete pucati od sreće! Pešačim ja svojim okoštalim kolenima, boli ali idemo dalje, vozim, vozio sam bicikl dok se moglo, plivao letos k'o sumanut, žena mi rekla: Nikad te nisam videla da toliko vremena provodiš u vodi, teglim se u krevetu pre ustajanja kao moja Chiara, vodu pijem, ne pet litara nego bunar popijem preko dana, dišem, kako ja to nazivam, budistički, to me između ostalog održalo u životu kad me strefio infarkt i šta! Disao ne disao, pešačio ne pešačio, plivao....i sve ostalo ali brige ni makac! Ankerisane u meni ne pokazuju ni malo volje za saradnjom. Da se ne lažemo i da ne crnim previše, dešavalo se, retko, u tragovima, što bi rekli hemičari, da neku brigu uspem da očistim, izbrišem, da nestane za uvek ali kao po pravilu, pojavljivala se nova briga, pa se na nju nadovezivala druga, treća... Brige se ne mogu rangirati, ono, manja briga, veća briga. Sve brige imaju svoju težinu koja vam ne da oka da sklopite, nervi vam pucaju kao strune na vilonini! I ne mogu ih rešavati jednu po jednu, sve su tu u svakom trenutku. Ima, kako već napisah i nerešivih briga. Davno rekoh da više ne živim od danas do sutra nego od danas do danas a sada sam već u situaciji da živim od minuta do minuta. Ne služi mi glava samo za frizuru ili u ove zimske dane, nošenje vunene kape, ne, ustanem i uz kafu počnem da dumam šta mi je prvo činiti. Ređam u glavi, pravim spisak, prvvo ovo, pa ono a onda...ne, ne, prvo ovo, onda moram ono, ne, ne...Ponekad mi se učini da počinjem da ludim! Kako god okrenem, brige poređati po nekakvom prioritetu ne mogu. Čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zagrči, napisa Njegoš a ja od meda ne videh ni zeru, žuč sestro, brate, sav sam pekriven gorkozelenom žuči, oči mi se ne vide! Znam ja, znate i vi, čuli ste izreku: Udri brigu na veselje. Ja sam više za to da udarim brigu, udarim je iz sve snage, prebijem je, ubijem od batina, tako da završi na traumatologiji e onda bih mogao da se veselim. Kako stvari stoje, mrka kapa. Nit' možeš brigu udariti, stoji postojano kano klisurine, a i da možeš, o'ma je smenjuju, na njeno mesto dolaze dve, tri...koje si udarajući prvu, smetnuo s uma. Kako god okreneš u vrzinom si kolu i mo'š davat i kesu groševa, iz kola briga nema izlaza! Pozdravljam vas s porukom: Družite se sa svojim brigama, možda se neka i odobrovolji i reši da vas napusti. Ja to pokušavam već neko vreme, o rezultatima ne bih sada, ostaviću ih za neko drugo pisanije.    
    940 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Moj današnji gost i veliki prijatelj Mikele iliti Brigator po prirodi =============================================       Ne znam kako stvar stoji kod vas ali moje brige su se ukopale i razbaškarile u meni i na pamet im na pada da menjaju mesto, sredinu, okolinu u kojoj se nalaze a kamo li da prelaze i odlaze u nepoznata područja i predele. Doduše, ni ja ne bih imao srca da ih prebacujem ikome! I uzaludno je, svoje brige ne možeš prebaciti nikome, tvoje su i tačka! Stvar s brigama, možemo ih zvati i nevoljama, udesima, sranjima...nije ni malo jednostavna, dapače! Uzmem jednu, mislim brigu, s gomile i počnem da je rešavam k'o ukrštene reči, prizivam u pamet sve što bi mi pomoglo da brigu odstranim ili joj bar otupim oštricu, kad eto ti njoj u pomoć stiže druga ili peta, sedma, dvadeseprva... briga, svežu se, uzmu pod ruku i počnu da mi se smeju u lice. Gordijev čvor je little cat spram udruženih briga koje su uglavnom nečim vezane jedna za drugu. A njihovo pojavljivanje! Učini mi se da su na dan dva, k'o gumicom obrisane, nestale moje, one najkrupnije, brige, osmeh počne da mi se pojavljuje na licu, počnem da dobijam normalnonaturalni mentalnofizički tonus, kad ‘oćeš! Na moja mentalnopsihička vrata, bez kucanja uleti nova, do tad neviđena briga! Izljubi se drugima, načine joj mesto, ona se raspištolji ali posle kratke akomodacije počne da me davi, guši, zavrće jaja! Već sam oguglao i kako tako se snalazim s brigama vezanim za redovno plaćanje računa, iako nas, moju porodicu, to spušta na nivo vegetiranja, postoje brige koje se ni po cenu totalnog tjelesnog asketizma, ne daju odstraniti ili makar ublažiti. Dolazak, nailazak briga je nekako skokovit, dolaze na kvarnjaka, prvo jedna a onda kao karike na lancu, stanu da se nadovezuju jedna na drugu unedogled! Postoji ona narodna: Nijedna nevolja/briga nikad ne ide sama! Živa istina! I sami ste svedoci toga. Nemam samo ja monopol na brige, svi koliko nas ima, krcati smo brigama. Uglavnom sličnim ali i tu ima varijeteta. Reče li ono Lav iz Jasne Poljane: Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je nasvoj način. Postoje naturalno i zgubidani, mnogi firmirani kao pisci, koji štampaju i izdaju knjige tipa: Kako prevazići brige i život učiniti srećnijim i taka na tamo. Jebem im sve po spisku, ja ovako miran i staložen i nevulgaran! Kako bre da prevaziđeš brigu kad ti majka, otac, brat, sestra, dete (nedajbože!), najbolji prijatelj....na tvoje oči umire od raka! I kako da onda život učiniš srećnijim! Ukucajte u Google briga i dobićete enorman broj, što knjiga, što saveta iz raznoraznih proseravajućih papirnih glasila! Ukucao da proverim i o'ma zbris'o, ne otvarajući ni jednu jedinu stranu tih bljuvotina! Nije ni malo teško pogoditi šta knjige i saveti u njima sadrže i nude: Pešačite po svežem vazduhu, vozite bicikl, plivajte, protegnite se u krevetu pre nego ustanete, pijte pet litara vode na dan, naučite da pravilno dišete... Jes', kako ne, brige će netragom nestati a vi ćete pucati od sreće! Pešačim ja svojim okoštalim kolenima, boli ali idemo dalje, vozim, vozio sam bicikl dok se moglo, plivao letos k'o sumanut, žena mi rekla: Nikad te nisam videla da toliko vremena provodiš u vodi, teglim se u krevetu pre ustajanja kao moja Chiara, vodu pijem, ne pet litara nego bunar popijem preko dana, dišem, kako ja to nazivam, budistički, to me između ostalog održalo u životu kad me strefio infarkt i šta! Disao ne disao, pešačio ne pešačio, plivao....i sve ostalo ali brige ni makac! Ankerisane u meni ne pokazuju ni malo volje za saradnjom. Da se ne lažemo i da ne crnim previše, dešavalo se, retko, u tragovima, što bi rekli hemičari, da neku brigu uspem da očistim, izbrišem, da nestane za uvek ali kao po pravilu, pojavljivala se nova briga, pa se na nju nadovezivala druga, treća... Brige se ne mogu rangirati, ono, manja briga, veća briga. Sve brige imaju svoju težinu koja vam ne da oka da sklopite, nervi vam pucaju kao strune na vilonini! I ne mogu ih rešavati jednu po jednu, sve su tu u svakom trenutku. Ima, kako već napisah i nerešivih briga. Davno rekoh da više ne živim od danas do sutra nego od danas do danas a sada sam već u situaciji da živim od minuta do minuta. Ne služi mi glava samo za frizuru ili u ove zimske dane, nošenje vunene kape, ne, ustanem i uz kafu počnem da dumam šta mi je prvo činiti. Ređam u glavi, pravim spisak, prvvo ovo, pa ono a onda...ne, ne, prvo ovo, onda moram ono, ne, ne...Ponekad mi se učini da počinjem da ludim! Kako god okrenem, brige poređati po nekakvom prioritetu ne mogu. Čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zagrči, napisa Njegoš a ja od meda ne videh ni zeru, žuč sestro, brate, sav sam pekriven gorkozelenom žuči, oči mi se ne vide! Znam ja, znate i vi, čuli ste izreku: Udri brigu na veselje. Ja sam više za to da udarim brigu, udarim je iz sve snage, prebijem je, ubijem od batina, tako da završi na traumatologiji e onda bih mogao da se veselim. Kako stvari stoje, mrka kapa. Nit' možeš brigu udariti, stoji postojano kano klisurine, a i da možeš, o'ma je smenjuju, na njeno mesto dolaze dve, tri...koje si udarajući prvu, smetnuo s uma. Kako god okreneš u vrzinom si kolu i mo'š davat i kesu groševa, iz kola briga nema izlaza! Pozdravljam vas s porukom: Družite se sa svojim brigama, možda se neka i odobrovolji i reši da vas napusti. Ja to pokušavam već neko vreme, o rezultatima ne bih sada, ostaviću ih za neko drugo pisanije.    
    Dec 24, 2013 940
  • 26 Nov 2013
          Ne bih volela da budem pogrešno shvaćena. Jednostavno, peglanje mi je prvo na listi najomraženijih poslova. Mislim, u čemu je štos? Rublje svojski istretirano najrazličitijim antibakterijskim sredstvima, pošteno promuljano kroz one haj-tek monstrume što umeju da peru na sto poznatih načina i još isto toliko nepoznatih, dodatno se maltretira vrućim komadom metala. Čega radi, pitanje je sad?               Da se odmah razumemo, iako sklona da sasvim nasumično i neprincipijelno pobrojim familiju onome ko je izmislio peglu ( u isto vreme se do obožavanja klanjajući izumitelju perilice ), u trenucima lucidnosti koja prosevne između dva jaka napada padanja mraka na oči mi izazvanog mrskim pregalaštvom, jasno mi je da je njen prevashodni zadatak u samom početku bio da poubija što više one nevidljve gamadi što se baškari svuda oko nas i sklona je izazivanuju svakovrsnih boleština i na tome pronalazaču svaka čast. Hoću reći, ne bežim ja od činjenice da je to u nekom momentu bila veoma korisna rabota i ni na kraj pameti mi ne pada da je kao takvu osporavam.               Ali danas, smatram, peglanje bi trebalo bez i malo kajanja ćušnuti u ropotarnicu istorije. Okreni-obrni, čitav problem se sveo na sferu estetike: da li nam više pasuje kao da nas je krava žvakalaluk ili preferiramo izgled kao upravo ispod kalupa da smo izašli.                No, zapravo, ne radi se o tome.               Bivalo je i svetlih trenutaka u procesu peglanja, nije da nije.               Neprocenjivo je iskustvo imati pod peglom pelene netom skinute sa žice pošto ih je tamo dobrano izbockao mraz i izlupao severac, pa su taman vlažne koliko treba i bez fajtanja, a baška tako lepo mirišu na zimu, na sveže, na čisto. E, dakle, priznajem, u tom periodu jesam uživala držeći peglu u ruci.               Zatim, kada je moje Malo Dete savladalo svih šezdeset slova, učeći sa podjednakim žarom i ćirilicu i latinicu, ničim izazvano i daleko pre nego što je to bilo baš neophodno, nastupio je sledeći blistavi trenutak bavljenja termičkim ispravljanjem zgužvanog veša. Naime, kako bih ja sela kraj daske za peglanje osvrćući se krišom i u nelagodi preko ramena da proverim da me odnekud ne posmatra moja rođena majka, uvek silno narogušena kada se kućni poslovi obavljaju iz sedećeg položaja ( koji je dokaz lenjosti i sličnih nedostataka karaktera poštene domaćice ) i uštekala mrsku alatku u struju, tako bi se moje Oko Plavo pojavljivalo sa knjigom ispod miške da mi čita. Na taj način smo apsolvirale kompletne doživljaje Pipi Dugačke Čarape i još nekolicinu odlomaka najrazličitijih drugih knjiga za decu, a ja sam bila ažurnija nego ikad što se tiče savladavanja večito nezamislivo velikih kamara neispeglanih prnja. Jer, ona je toliko volela te čitalačke seanse, da sam ja peglala i peglala i peglala sve dok mi na raspolaganju nisu ostajali samo rođeni prsti, ne želeći da joj uskratim očigledno zadovoljstvo.                E, a onda je u nekom nedefinisanom trenutku naglo odrasla i više joj nije bilo zanimljivo da me zabavlja svojim neospornim čitalačkim sposobnostima. Povukla se u svoju sobu, čitala knjige sama i u sebi, a meni ih tek naknadno prosleđivala, ako bi procenila da mogu i ja da ih iščitam sa razumevanjem.               Tako smo peglanje i ja ponovo došli u fazu hladnog rata koji je godinama tinjao. Ja nisam mogla da sakrijem svoju odbojnost i neraspoloženje, a pegla je, osećajući to, s vremena na vreme umela da mi iskomplikuje život praveći kurcšluse koji su obavezno izbijali osigurače iz razvodne kutije, tako da sam em njih morala da menjam, em sam prinudno savladala i osnove eletričarskog zanata sadržane u zameni nagorelih gajtana ili, ako druge nema, u skraćivanju istih.                Međutim, vremenom je došlo do sasvim neočekivanog obrta. Naravno, standardno narogušena, u početku nisam ni primećivala da se nešto posebno dešava. Tu daska, tu ja, tu pegla, tu rublje... Sve je delovalo isto.               Ali...               Ispostavilo se da je taj pozamašni komad vremena proveden u pokušaju estetizacije odevnih predmeta i njihovom privođenju društvenim normama dušu dao za razmišljanje.                Gle čuda!               Peglam i pustim misli da mi rominjaju kroz glavu. ( Ma, čak se ni toliko ne potrudim, jer one odnekle navru i same. ) Tiho, lagano, nevezano, ovlaš, smireno... Kao one mirne, uporne kiše što blagodatno natapaju zemlju i napajaju žedne biljke i usahle potoke.               Ne, nikako ne tvrdim da se pri tome dešava nešto epohalno. Daleko od toga.                Ali uhvatim sebe kako sasvim lepo rešim neku nedoumicu, sve usput, neprimetno, boreći se svim snagama da rukav na košulji ne dobije duplu ivicu. Ili se na miru raspravim sama sa sobom i sa čitavim svetom, što se i najčešće dešava, jer sam u datim okolnostima veoma sklona svađi, dok istovremeno pokušavam da savladam dupli jorganski čaršav.               Dogodi se da tek tada sasvim jasno i u svoj punoći postanem svesna koliko soba lepo miriše na božure koji su se u par proteklih dana od malenih pupoljaka preobrazili u krupne i teške ružičaste cvetove, a da to ranije gotovo da i nisam primetila, na one prave, baštenske ruže koje su sačuvale i trnje i opojnost, na turske karanfile koji šikljaju iz prepunih vaza.. ( I onda se osmehnem. Malo li je? )               Vratim film na trenutak kada je do mene iz zelene ukrasne hartije doskakutala žaba od mesečevog kamena ( mističnog kamena povezanog sa intuicijom i emocijama i skladom i ljubavlju ), pažljivo birana, sasvim namerno za mene i za moju policu za snove i iznova uživam u tom trenutku u kome su se tako dobro preklopili moje ushićenje i njime indukovano zadovoljstvo darodavca.               Uhvatim neku reč, onako, u prolazu, lepu, posebnu, zvučnu, pa krenem da je izgovaram u sebi, ne bih li joj uhvatila ukus i oblik i zvuk. Tu se obično potpuno zanesem, pa domišljam šta bi se sve od nje takve moglo napraviti - kakva rečenica, koja priča... Bude tu zanimljivih asocijacija, zgodnih igara, zabavnih obrta. Naravno, kada isključim peglu, sve to se raspline još pre nego što poslažem ispeglano rublje po ormanima, ali, ostane neki majušni trag, neka smernica, neka klica iz koje će se, moguće je, izroditi nešto što će imati nekakvog smisla barem za mene.               Ili tek tako, sasvim namćorski i pakosno, rešim da svima obznanim kako sam nepobitno ustanovila da dobre vile ne postoje i da je potpuna zabluda misliti drugačije.                ( Uostalom, lako je vilama da budu dobre, kada ne moraju da se bave peglanjem. ) **************************************   Dodatak za razmišljanje i uživanje:                Sećam se jednog jutra u Devetom mesecu, pošto je svu noć lila kiša. Uprkos jarkom suncu rosa je još uvek kapala sa hrizantema u vrtu. Na bambusovim ogradama i potkresanim živicama videla sam pokidane paukove mreže, a na mestima gde su niti bile prekinute, visile su kapljice kiše kao niske belih bisera. Bila sam očarana i duboko dirnuta.               Kako je sunce jačalo, rosa je postepeno nestajala s deteline i ostalog bilja na kome je otežala; grane su počele da se miču i odjednom same od sebe odskočiše. Kasnije sam opisivala ljudima kako je sve to bilo predivno. Njihova ravnodušnost ostavila je najdublji utisak na mene.                 ( iz knjige ,, Zapisi pred san'' Sei Šonagon )                                                                         
    1064 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •       Ne bih volela da budem pogrešno shvaćena. Jednostavno, peglanje mi je prvo na listi najomraženijih poslova. Mislim, u čemu je štos? Rublje svojski istretirano najrazličitijim antibakterijskim sredstvima, pošteno promuljano kroz one haj-tek monstrume što umeju da peru na sto poznatih načina i još isto toliko nepoznatih, dodatno se maltretira vrućim komadom metala. Čega radi, pitanje je sad?               Da se odmah razumemo, iako sklona da sasvim nasumično i neprincipijelno pobrojim familiju onome ko je izmislio peglu ( u isto vreme se do obožavanja klanjajući izumitelju perilice ), u trenucima lucidnosti koja prosevne između dva jaka napada padanja mraka na oči mi izazvanog mrskim pregalaštvom, jasno mi je da je njen prevashodni zadatak u samom početku bio da poubija što više one nevidljve gamadi što se baškari svuda oko nas i sklona je izazivanuju svakovrsnih boleština i na tome pronalazaču svaka čast. Hoću reći, ne bežim ja od činjenice da je to u nekom momentu bila veoma korisna rabota i ni na kraj pameti mi ne pada da je kao takvu osporavam.               Ali danas, smatram, peglanje bi trebalo bez i malo kajanja ćušnuti u ropotarnicu istorije. Okreni-obrni, čitav problem se sveo na sferu estetike: da li nam više pasuje kao da nas je krava žvakalaluk ili preferiramo izgled kao upravo ispod kalupa da smo izašli.                No, zapravo, ne radi se o tome.               Bivalo je i svetlih trenutaka u procesu peglanja, nije da nije.               Neprocenjivo je iskustvo imati pod peglom pelene netom skinute sa žice pošto ih je tamo dobrano izbockao mraz i izlupao severac, pa su taman vlažne koliko treba i bez fajtanja, a baška tako lepo mirišu na zimu, na sveže, na čisto. E, dakle, priznajem, u tom periodu jesam uživala držeći peglu u ruci.               Zatim, kada je moje Malo Dete savladalo svih šezdeset slova, učeći sa podjednakim žarom i ćirilicu i latinicu, ničim izazvano i daleko pre nego što je to bilo baš neophodno, nastupio je sledeći blistavi trenutak bavljenja termičkim ispravljanjem zgužvanog veša. Naime, kako bih ja sela kraj daske za peglanje osvrćući se krišom i u nelagodi preko ramena da proverim da me odnekud ne posmatra moja rođena majka, uvek silno narogušena kada se kućni poslovi obavljaju iz sedećeg položaja ( koji je dokaz lenjosti i sličnih nedostataka karaktera poštene domaćice ) i uštekala mrsku alatku u struju, tako bi se moje Oko Plavo pojavljivalo sa knjigom ispod miške da mi čita. Na taj način smo apsolvirale kompletne doživljaje Pipi Dugačke Čarape i još nekolicinu odlomaka najrazličitijih drugih knjiga za decu, a ja sam bila ažurnija nego ikad što se tiče savladavanja večito nezamislivo velikih kamara neispeglanih prnja. Jer, ona je toliko volela te čitalačke seanse, da sam ja peglala i peglala i peglala sve dok mi na raspolaganju nisu ostajali samo rođeni prsti, ne želeći da joj uskratim očigledno zadovoljstvo.                E, a onda je u nekom nedefinisanom trenutku naglo odrasla i više joj nije bilo zanimljivo da me zabavlja svojim neospornim čitalačkim sposobnostima. Povukla se u svoju sobu, čitala knjige sama i u sebi, a meni ih tek naknadno prosleđivala, ako bi procenila da mogu i ja da ih iščitam sa razumevanjem.               Tako smo peglanje i ja ponovo došli u fazu hladnog rata koji je godinama tinjao. Ja nisam mogla da sakrijem svoju odbojnost i neraspoloženje, a pegla je, osećajući to, s vremena na vreme umela da mi iskomplikuje život praveći kurcšluse koji su obavezno izbijali osigurače iz razvodne kutije, tako da sam em njih morala da menjam, em sam prinudno savladala i osnove eletričarskog zanata sadržane u zameni nagorelih gajtana ili, ako druge nema, u skraćivanju istih.                Međutim, vremenom je došlo do sasvim neočekivanog obrta. Naravno, standardno narogušena, u početku nisam ni primećivala da se nešto posebno dešava. Tu daska, tu ja, tu pegla, tu rublje... Sve je delovalo isto.               Ali...               Ispostavilo se da je taj pozamašni komad vremena proveden u pokušaju estetizacije odevnih predmeta i njihovom privođenju društvenim normama dušu dao za razmišljanje.                Gle čuda!               Peglam i pustim misli da mi rominjaju kroz glavu. ( Ma, čak se ni toliko ne potrudim, jer one odnekle navru i same. ) Tiho, lagano, nevezano, ovlaš, smireno... Kao one mirne, uporne kiše što blagodatno natapaju zemlju i napajaju žedne biljke i usahle potoke.               Ne, nikako ne tvrdim da se pri tome dešava nešto epohalno. Daleko od toga.                Ali uhvatim sebe kako sasvim lepo rešim neku nedoumicu, sve usput, neprimetno, boreći se svim snagama da rukav na košulji ne dobije duplu ivicu. Ili se na miru raspravim sama sa sobom i sa čitavim svetom, što se i najčešće dešava, jer sam u datim okolnostima veoma sklona svađi, dok istovremeno pokušavam da savladam dupli jorganski čaršav.               Dogodi se da tek tada sasvim jasno i u svoj punoći postanem svesna koliko soba lepo miriše na božure koji su se u par proteklih dana od malenih pupoljaka preobrazili u krupne i teške ružičaste cvetove, a da to ranije gotovo da i nisam primetila, na one prave, baštenske ruže koje su sačuvale i trnje i opojnost, na turske karanfile koji šikljaju iz prepunih vaza.. ( I onda se osmehnem. Malo li je? )               Vratim film na trenutak kada je do mene iz zelene ukrasne hartije doskakutala žaba od mesečevog kamena ( mističnog kamena povezanog sa intuicijom i emocijama i skladom i ljubavlju ), pažljivo birana, sasvim namerno za mene i za moju policu za snove i iznova uživam u tom trenutku u kome su se tako dobro preklopili moje ushićenje i njime indukovano zadovoljstvo darodavca.               Uhvatim neku reč, onako, u prolazu, lepu, posebnu, zvučnu, pa krenem da je izgovaram u sebi, ne bih li joj uhvatila ukus i oblik i zvuk. Tu se obično potpuno zanesem, pa domišljam šta bi se sve od nje takve moglo napraviti - kakva rečenica, koja priča... Bude tu zanimljivih asocijacija, zgodnih igara, zabavnih obrta. Naravno, kada isključim peglu, sve to se raspline još pre nego što poslažem ispeglano rublje po ormanima, ali, ostane neki majušni trag, neka smernica, neka klica iz koje će se, moguće je, izroditi nešto što će imati nekakvog smisla barem za mene.               Ili tek tako, sasvim namćorski i pakosno, rešim da svima obznanim kako sam nepobitno ustanovila da dobre vile ne postoje i da je potpuna zabluda misliti drugačije.                ( Uostalom, lako je vilama da budu dobre, kada ne moraju da se bave peglanjem. ) **************************************   Dodatak za razmišljanje i uživanje:                Sećam se jednog jutra u Devetom mesecu, pošto je svu noć lila kiša. Uprkos jarkom suncu rosa je još uvek kapala sa hrizantema u vrtu. Na bambusovim ogradama i potkresanim živicama videla sam pokidane paukove mreže, a na mestima gde su niti bile prekinute, visile su kapljice kiše kao niske belih bisera. Bila sam očarana i duboko dirnuta.               Kako je sunce jačalo, rosa je postepeno nestajala s deteline i ostalog bilja na kome je otežala; grane su počele da se miču i odjednom same od sebe odskočiše. Kasnije sam opisivala ljudima kako je sve to bilo predivno. Njihova ravnodušnost ostavila je najdublji utisak na mene.                 ( iz knjige ,, Zapisi pred san'' Sei Šonagon )                                                                         
    Nov 26, 2013 1064
  • 15 Sep 2013
    Moj gost ,Gosn Čerevićan me uvek nasmeje kad čitam njegove pisanije.Pa sam ga zamolila za gostovanje ovuda da i vi pročitate.Volim kad se smejete  pa zaraditoga   Inače on sam sebe ovako opisuje:Светислав Стојановић ,пензионер,на блогу пак,у покушају,да зарад немира, одвајкада у глави ми присутног ,писањем, разоткријем самсесеби. оба2 овако, када плеоназмом насловим саставми, будем уживцима затечен, мис’им . . о чем’ би’ ја то ум’о пажњу читалаца намамити мого.додуше пабирака има . . . вазда. свакодневна двосмисленост игрорека којима смо сведоци ,посебно оних давни, ишколе, а по присету, ево прибележених , просто се намеће  - вама се не диже кад ја улазим, присећам се указа В. професорке историје, него нека се јави ко је отсутан, а ти Милане седи тамо на место и дођи одговарати питање под бројем А , ви други само причајте и да никог нисам чула осим саму себе, и да знате у среду ћу вам дати ненајављени контролни.још једном ћу поновити и више нећу, мада можда и хоћу. Зоране,опоменем ли те још , избаци ћу те без опомене. - гај јулије Цезар ,крену Милан, стицајем околности, je живео у првом веку пре Нове Године.он је случајно рођен.као дете био је дечак. сигурно да вероватно постоје нека истраживања а и поједини појединци су трагали умро је пред крај своје смрти.незнам,завршава некако незавршено,мислим, погубљен је и био је осуђен на смрт,но ако претпоставимо претпоставка је - ма не причај, телац један, ово твоје досадашње излагање Милане, професорка ће, просто је комично колико је смешно, јер нема везе што си причао.није ти добра концентрација пажње него што пре завршимо, пре ћемо бити готови.наиме грешка је у мени, има откад ниси одговарао. Сви ми овде имамо очи и чујемо, ниси  мутав, него ти се језик изгледа запетљао иза зуба. знање је индивидуална ствар појединца, а реч је нешто што се намерно употребљава за израз нечега, одње овог пута зависи хоћеш ли добити један или идеш на поправни. код тебе је ситуација чиста, али не знам што ћеш имати наполугодисту  и запамти разлика између човека и животиње је умни разум. што сам ја овим тиме желела рећи,ти ме ниси задовољио,нека ти отац сутра дође. а сад Љубице устани, што седиш ту као овца која је појела мачку ти си добровољац.и упали успут светло да се боље чује   уразреду притајени пиш док смо се гледали тихо, неверујући отслушаном утом  чујем професорку где ми се обраћа - ти С. јесам ли ја теби лепо рекла да седиш лепо као сто и сви остали стоје. него дај излуфтајте прозоре, загушљивоје, зар неосетите, а видим и имате отиске ципела по ногама. . . . прекидеме баш умоменту кацам прву строфу песмице насловљене Чупасто корење  на тееки исписиво, а гласилаје у прозор јој упиљени (Професорка гола сва) граном дуда закриљени Милан ија . . . . обадва*   Ха . . бешему. ----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- * е сад, да ли је плеоназам, отом би се  могло, додуше Правопис пак вели да је "обадва" стилски појачано значење од "оба".
    6148 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Moj gost ,Gosn Čerevićan me uvek nasmeje kad čitam njegove pisanije.Pa sam ga zamolila za gostovanje ovuda da i vi pročitate.Volim kad se smejete  pa zaraditoga   Inače on sam sebe ovako opisuje:Светислав Стојановић ,пензионер,на блогу пак,у покушају,да зарад немира, одвајкада у глави ми присутног ,писањем, разоткријем самсесеби. оба2 овако, када плеоназмом насловим саставми, будем уживцима затечен, мис’им . . о чем’ би’ ја то ум’о пажњу читалаца намамити мого.додуше пабирака има . . . вазда. свакодневна двосмисленост игрорека којима смо сведоци ,посебно оних давни, ишколе, а по присету, ево прибележених , просто се намеће  - вама се не диже кад ја улазим, присећам се указа В. професорке историје, него нека се јави ко је отсутан, а ти Милане седи тамо на место и дођи одговарати питање под бројем А , ви други само причајте и да никог нисам чула осим саму себе, и да знате у среду ћу вам дати ненајављени контролни.још једном ћу поновити и више нећу, мада можда и хоћу. Зоране,опоменем ли те још , избаци ћу те без опомене. - гај јулије Цезар ,крену Милан, стицајем околности, je живео у првом веку пре Нове Године.он је случајно рођен.као дете био је дечак. сигурно да вероватно постоје нека истраживања а и поједини појединци су трагали умро је пред крај своје смрти.незнам,завршава некако незавршено,мислим, погубљен је и био је осуђен на смрт,но ако претпоставимо претпоставка је - ма не причај, телац један, ово твоје досадашње излагање Милане, професорка ће, просто је комично колико је смешно, јер нема везе што си причао.није ти добра концентрација пажње него што пре завршимо, пре ћемо бити готови.наиме грешка је у мени, има откад ниси одговарао. Сви ми овде имамо очи и чујемо, ниси  мутав, него ти се језик изгледа запетљао иза зуба. знање је индивидуална ствар појединца, а реч је нешто што се намерно употребљава за израз нечега, одње овог пута зависи хоћеш ли добити један или идеш на поправни. код тебе је ситуација чиста, али не знам што ћеш имати наполугодисту  и запамти разлика између човека и животиње је умни разум. што сам ја овим тиме желела рећи,ти ме ниси задовољио,нека ти отац сутра дође. а сад Љубице устани, што седиш ту као овца која је појела мачку ти си добровољац.и упали успут светло да се боље чује   уразреду притајени пиш док смо се гледали тихо, неверујући отслушаном утом  чујем професорку где ми се обраћа - ти С. јесам ли ја теби лепо рекла да седиш лепо као сто и сви остали стоје. него дај излуфтајте прозоре, загушљивоје, зар неосетите, а видим и имате отиске ципела по ногама. . . . прекидеме баш умоменту кацам прву строфу песмице насловљене Чупасто корење  на тееки исписиво, а гласилаје у прозор јој упиљени (Професорка гола сва) граном дуда закриљени Милан ија . . . . обадва*   Ха . . бешему. ----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- * е сад, да ли је плеоназам, отом би се  могло, додуше Правопис пак вели да је "обадва" стилски појачано значење од "оба".
    Sep 15, 2013 6148
  • 22 Aug 2013
    Maorske legende..Ljubavna priča Hinemoe i Tutankei   Hinemoa je bila devojka iz Chiaftanes plemena koje je živelo u selu Ovhata na obalama jezere Rotorue.Na jezeru Rotorua oko 4 km od Ovhate je ostrvo Mokoia.Na ovom ostrvu živeo je  Tutanekei,lep mladić rodjen vanbračno.Susedna plemena su se posećivala tokom nekih praznika i tom prilikom upoznali su se Hinemoa i Tutankei.Upoznali i zaljubili.Njihova ljubav je postajala veća i veća i svake većeri Tutankei bi sedeo na verandi na svom ostrvu i svirao na flauti-Blagi vetar odnosio je zvuke preko vode.Hinemoa bi stajala na obali i intenzivno dočekivala ove zvuke ljubavi.  Kako to često biva u životu Hinemoini roditelji su posumnjali da se ona zaljubila u Tutankei i iako je on bio fin mladić,pleme nije želelo da on bude Hinamoin muž.Svake večeri su proveravali da su kanoi dobro zavezani za obalu,da Hinemoa ne bi mogla da se otisne ka Mokoi.Jedne večeri dok je Hinemoa stajali na obali i slušala zanosne zvuke Tutankeiove flaute,želja je pobedila strah.Zavezala je nekoliko praznih  tikvi za sebe i započela dug put preko jezera Rotorua, ka svojoj ljubavi.Kad je najzad stigla do ostrva  ,posle nekoliko sati sva isrpljena..pronadje jezerce sa toplom vodom u koje udje da se ugreje.Posle izvesnog vremena primeti senku muškarca koji je došao  da zahvati vodu sa obližnjeg izvora. U tom trenutku Hinemoa upita imitirajući muški glas ,za koga je ta voda.'Ja sam Tutankeiov sluga i voda je za mog gospodara ..stiže odgovorHinemoino srce se ispunilo radošću da je tako blizu kuće svoga dragana.Ustane i razbije vrč sa vodomSluga otrči kući da ispriča šta se desilo na izvoru ali Tutankei je bio u tužnim mislima i nije mnogo na to obraćao pažnju. Sluga se vrati i ponovo napuni vrč i Hinemoa ga ponovo razbije.Ovo se ponavljalo nekoliko puta ,sve dok Tutankei ne odluči da ode da vidi  i ubije spodobu koja je uvredila njegovog slugu.Kad je stigao do jezerceta upita ko se tu krije-Tutankei ja sam to Hinemoa..začuje . Sav u neverici ali presretan zagrli Hinemou i dovede je kući odlučan da ih niko više neće rastaviti.Sledeceg  jutra Hinemoin otac pošalje slugu na ostrvo da vrati Hinemou ali ljubavni par je bio tako čvrsto zagrljen i odlučan da se ne odvoji da se on vrati neobavljenog posla.Hinemoino pleme se pomiri sa tim  i oni su živeli sretno sve dok ih smrt nije rastavila.Ovo ipak nije bajka već istinita priča, a ljubav Hinemoe i Tutankei jedna od najlepših i največih ljubavi sačuvanih u Maorskim predanjima. I dan danas je ostrvo Mokoi omiljeno mesto gde se održavaju venčanja i svira se obavezno njihova pesma     Pakarekare  Ana  
    3163 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Maorske legende..Ljubavna priča Hinemoe i Tutankei   Hinemoa je bila devojka iz Chiaftanes plemena koje je živelo u selu Ovhata na obalama jezere Rotorue.Na jezeru Rotorua oko 4 km od Ovhate je ostrvo Mokoia.Na ovom ostrvu živeo je  Tutanekei,lep mladić rodjen vanbračno.Susedna plemena su se posećivala tokom nekih praznika i tom prilikom upoznali su se Hinemoa i Tutankei.Upoznali i zaljubili.Njihova ljubav je postajala veća i veća i svake većeri Tutankei bi sedeo na verandi na svom ostrvu i svirao na flauti-Blagi vetar odnosio je zvuke preko vode.Hinemoa bi stajala na obali i intenzivno dočekivala ove zvuke ljubavi.  Kako to često biva u životu Hinemoini roditelji su posumnjali da se ona zaljubila u Tutankei i iako je on bio fin mladić,pleme nije želelo da on bude Hinamoin muž.Svake večeri su proveravali da su kanoi dobro zavezani za obalu,da Hinemoa ne bi mogla da se otisne ka Mokoi.Jedne večeri dok je Hinemoa stajali na obali i slušala zanosne zvuke Tutankeiove flaute,želja je pobedila strah.Zavezala je nekoliko praznih  tikvi za sebe i započela dug put preko jezera Rotorua, ka svojoj ljubavi.Kad je najzad stigla do ostrva  ,posle nekoliko sati sva isrpljena..pronadje jezerce sa toplom vodom u koje udje da se ugreje.Posle izvesnog vremena primeti senku muškarca koji je došao  da zahvati vodu sa obližnjeg izvora. U tom trenutku Hinemoa upita imitirajući muški glas ,za koga je ta voda.'Ja sam Tutankeiov sluga i voda je za mog gospodara ..stiže odgovorHinemoino srce se ispunilo radošću da je tako blizu kuće svoga dragana.Ustane i razbije vrč sa vodomSluga otrči kući da ispriča šta se desilo na izvoru ali Tutankei je bio u tužnim mislima i nije mnogo na to obraćao pažnju. Sluga se vrati i ponovo napuni vrč i Hinemoa ga ponovo razbije.Ovo se ponavljalo nekoliko puta ,sve dok Tutankei ne odluči da ode da vidi  i ubije spodobu koja je uvredila njegovog slugu.Kad je stigao do jezerceta upita ko se tu krije-Tutankei ja sam to Hinemoa..začuje . Sav u neverici ali presretan zagrli Hinemou i dovede je kući odlučan da ih niko više neće rastaviti.Sledeceg  jutra Hinemoin otac pošalje slugu na ostrvo da vrati Hinemou ali ljubavni par je bio tako čvrsto zagrljen i odlučan da se ne odvoji da se on vrati neobavljenog posla.Hinemoino pleme se pomiri sa tim  i oni su živeli sretno sve dok ih smrt nije rastavila.Ovo ipak nije bajka već istinita priča, a ljubav Hinemoe i Tutankei jedna od najlepših i največih ljubavi sačuvanih u Maorskim predanjima. I dan danas je ostrvo Mokoi omiljeno mesto gde se održavaju venčanja i svira se obavezno njihova pesma     Pakarekare  Ana  
    Aug 22, 2013 3163