Blogovi

Pretraži blogove

 

Kategorije

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 472
    Blogs
  • 54
    Active Bloggers
468 blogs
  • 28 Nov 2014
    DANAS
     DANAS... Da, danas je jedan od onih dana, kad te uhvati melanholija bez vidnog razloga.Kao u zamku paukove mreže,upletu se neke misli koje su utkane negdje u dubini duše. Iz dubokog procjepa grube realnosti, javljaju se stari nemiri,koje je teško otkriti. Svi ti istrošeni osjećaji ostaju zapetljani u klupku izgubljenog vremena, u pritajenom ritmu uspona i padova do neprepoznatljivosti. Minutama mjerim izlomljeno vrijeme, koje smo mrvili praznim hodom da se zaboravimo. Lutanje i traženje nečeg davno izgubljenog u lavirintima beznađa, pretvorilo se u ritual uokviren u slabosti razuma. Zatvoreni u špilju nesuočavanja, kupujemo komadiće vremena.  Naviru emocije pomalo potisnute, ali ne i zaboravljene, uvijek spremne da izmame poneku suzu. Mjerimo se vremenom, koje nas je odavno uzelo i urezalo duboke bore na naša lica. Ćutimo, na liniji razgraničenja, gdje ne bole porazi prosutih riječi.  Ostajem samo nijemi posmatrač nepodnošljivo prazne, izlomljene svakodnevice u nekoj drugoj stvarnosti, sa istrošenim i neprepoznatljivim osjećajima.
    2316 Objavio/la Ramona mo
  • By Ramona mo
    DANAS
     DANAS... Da, danas je jedan od onih dana, kad te uhvati melanholija bez vidnog razloga.Kao u zamku paukove mreže,upletu se neke misli koje su utkane negdje u dubini duše. Iz dubokog procjepa grube realnosti, javljaju se stari nemiri,koje je teško otkriti. Svi ti istrošeni osjećaji ostaju zapetljani u klupku izgubljenog vremena, u pritajenom ritmu uspona i padova do neprepoznatljivosti. Minutama mjerim izlomljeno vrijeme, koje smo mrvili praznim hodom da se zaboravimo. Lutanje i traženje nečeg davno izgubljenog u lavirintima beznađa, pretvorilo se u ritual uokviren u slabosti razuma. Zatvoreni u špilju nesuočavanja, kupujemo komadiće vremena.  Naviru emocije pomalo potisnute, ali ne i zaboravljene, uvijek spremne da izmame poneku suzu. Mjerimo se vremenom, koje nas je odavno uzelo i urezalo duboke bore na naša lica. Ćutimo, na liniji razgraničenja, gdje ne bole porazi prosutih riječi.  Ostajem samo nijemi posmatrač nepodnošljivo prazne, izlomljene svakodnevice u nekoj drugoj stvarnosti, sa istrošenim i neprepoznatljivim osjećajima.
    Nov 28, 2014 2316
  • 27 Nov 2014
    Starinska Srpska Jela
    Prelistavajuci stranice narodnih kuvara i etnografske gradje posvecene starim jelima i picima,moze se videti da se veliki broj tradicionalnih narodnih jela i pica zadrzao i do danasnjeg dana u manje ili vise istom obliku kao i nekada.Takva jela su uglavnom poznata svim savremenim domacicama i gurmanima. No,postoje i ona jela koja su uglavnom zaboravljena,posebno u gradovima,mada bi po ukusu,hranljivosti i zdravom nacinu pripreme, mogla da nadju mesta i na danasnjim trpezama.Sledeci izbor podsetice sve ljubitelje dobre i zdrave ishrane na ona jela koja su pripremali nasi preci. Pojedina jela poznata su i danas,ali je ovom prilikom prikazan njihov tradicionalni nacin pripreme(pod sacem,u crepulji). Mnoga od ovih jela, naravno,slicna su jelima koja su pripremali i drugi narodi u ovim krajevima.                                                                  MRSNA PRAZNICNA JELA CORBA Pravi se od mesa pileceg,jagnjeceg,ovcijeg,od pastrme i od sitnurije(udrobice od jagnjeta).Pileca corba pravi se ovako: jedan od muskaraca mora da zakolje pile,jer zenska glava ne valja to da radi.Ako pile brzo lipse,kazu da je lake ruke onaj sto ga je zaklao,ako ne lipse brzo,kazu da je teske ruke. Zaklano pile popari se u vrucoj vodi,ocupa se perje i ocisti pa se iseku komadi i stavi u lonac za kuvanje.Od pileta se bacaju zuc i creva.Za vreme kuvanja pazi se da lonac ne iskipi.Ako se corba kuva od stare zivine,onda je potrebno da se duze kuva,a od mlade manje.Kad meso vec bude skuvano,corba se osoli i zaprzi zaprskom od isecenog crnog luka,malo psenicnog brasna i aleve paprike.Zaprzena corba se jos malo prokuva,koliko da prokljuca i da se skuva luk. Neki u corbu dodaju i malo pirinca.Pre upotrebe corba se zacini.U panici ili corbaluku se razbije jedno jaje i sipa se malo sirceta,pa se sve kasikom sve dobro izmuti i sipa u lonac sa corbom.Deci se ne daje da jedu noge od pileta jer nece umeti nikakvu tajnu da sacuvaju.Otuda se za onoga koji sve sto cuje,prica dalje,kaze da je pojeo noge od pileta.Na isti nacin pravi se i corba od jagnjeceg,ovcijeg mesa itd. Kad se gotovi corba od svinjske pastrme,ne zaprzava se, vec se samo sircetom zakiseli.I ova corba se smatra kao zdrava i dobra hrana. GIBANICA Bozic se ne moze zamisliti bez gibanice.Gibanica moze biti na kore ili uvijaca.Prvo se razvuku i speku kore, pa se onda razgreje mast u tiganju i u nju metnu jaja i sir.Zatim se tepsija prvo dobro podmaze mascu i u nju se slazu kore, a na njih se sipa kasikom ona mast sa izmucenim jajima i sirom i tako redom dak se tepsija ne napuni,ali na vrhu ne dodje kora vec jaja i sir.Najzad se tepsija mece na zar i pokriva sacem.Za vreme pecenja cesto se podize sac i pazi da gibanica ne pregori.Pola sata je dovoljno da gibanica bude pecena.Na isti nacin pravi se i gibanica uvijaca,samo s tom razlikom sto se kod uvijace kore ne peku,nego se onako istanjene rasire po sovri ili po stolu,i po njima sipaju razmucena jaja, mast i sir,pa se uvijaju u krug i mecu,prva na sredinu tepsije zatim se oko prve uvija druga,i tako redom,dok se tepsija ne napuni.I ova gibanica se se pece na isti nacin kao i ona prva.Po narodnom verovanju,na Bozic se ne moze jesti,jer su, veli se,Cigani razapeli mehove. JANIJA Pravi se od mladog mesa,jagnjeceg,pileceg ili svinjskog. Prvo se u serpu metne kasika ili dve masti.Kad se mast ugreje, stavi se sitnog isecenog luka,malo aleve paprike,jedna kasika psenicnog brasna,pa se dobro promesa,a zatim se metne meso koje se pre toga isece na sitne komade.Sve ovo przi se neko vreme i neprestano mesa kasikom,pa kad vec bude przeno, sipa se malo vruce vode,osoli se,kasikom dobro izmesa i jos neko vreme prokuva i janija je gotova.Janija se smatra kao zdrava i dobra hrana. USTIPCI U ciniju se se metne jedna pregrst prosejanog psenicnog brasna,pa se to posoli,sipa malo mleka i razbiju dva-tri jajeta i to se sve to dobro izmuti.Zatim se metne u tiganj jedna dobra kasika masti, pa kad se mast zagreje,u nju se spusta jedna po jedna kasika razmucenog brasna,i kad se u masti dobro ispece da pozuti,vadi se i mece u tanjir.Tako se przi dok se sve ne isprzi.Ustipci se u nekim krajevima zovu jos i tiganjice i priganice. MESO NA TEPSIJU rvo se metne meso u lonac da se u jednoj vodi prokuva.Dok se meso kuva,u serpu se metne jedna dobra kasika masti,pa se stavi na vatru da se mast ugreje.U vrelu mast stavlja se sitno isecen crni luk da se dobro isprzi.Kad luk bude dobro isprzen,metne se meso iz lonca koje se dotle kuvalo.Zatim se metne soli,aleve paprike i potrebna kolicina pirinca.Sve ovo dobro se izmesa kasikom i nalije corbom iz lonca u kojoj se kuvalo meso,pa se sve ovo sipa u jednu tepsiju,koju metnu na sadjak da se kuva,a odozgo se pokrije vrelim sacem.Dok se ovo kuva,nikako se ne mesa,samo se sac cesto podize i gleda da jelo ne preplane.Kad dobro uvri,jelo je gotovo i skida se s vatre.Ovo jelo je vro omiljeno u narodu,a smatra se kao dobra i zdrava hrana.                                                                POSNA PRAZNICNA JELA POSNE PIKTIJE Uzme se potrebna kolicina boba ,otprilike za polovinu lonca pa se lonac nalije vodom i metne na vatru da se zrna obare toliko da moze lako da im se skine gornja pokozica .Obarena se zrna oljuste,pa se ponovo kuvaju i kad budu dobro kuvana,kasikom se dobro izgnjece dok se svako zrno ne usitni.Sad se napravi zaprska od zejtina,pa se u nju metne zgnjeceni bob i nesto belog luka.Sve ovo dobro se izmesa i razlije u tanjire. Kad se ohladi,sgusne se kao prave piktije PASULJARNIK Skuva se dobro pasulj u serpi i potom se sav izgnjeci. Isitni se zatim glavica praziluka(pasulj je sladji kad se sprema sa sa prazilukom nego sa crnim lukom),isprzi se na ulju i sipa u pasulj.Kad sa ovim provri,sipa se u tepsiju i poklopi vrelim sacem da se pece.Pasulj se posoli jos dok se kuva u serpi.Uopste,so se dodaje jelima dok se jos kuvaju, pre nego sto ce ih skinuti sa vatre.Ovo narocito vredi za pasulj,jer se smatra da se pasulj nece lako skuvati ako mu se odmah metne so.Da bi se pak svako jelo brze i lakse skuvalo,narod veruje da treba,cim se jelo pristavi,metnuti u njega zalogaj hleba. BUNGUR(bangur) Bungur je dobra krupno izmlevena psenica.Isitni se pola glavice crnog luka,isprzi u tiganju,nalije vodom,i kada voda provri sipa se po malo bungura i jednako mesa da se ne zgrudva.Posto voda uvri,bungur postane kao gusta kasa, onda se posoli i skida sa vatre.Bungur se jede bez hleba. PRZENI PUZEVI Za vreme Uskrsnjeg posta jedu se puzevi i od njih se prave razna jela.Prvo se puzevi operu i stave u hladnu vodu da im izade sluz.Posle toga se iglom vade iz ljuske(kucice), odseku im se nepotrebni delovi,operu se hladnom vodom,posole, i posto se uvaljaju u brasno,prze se na zejtinu.Pripremi se kisela kasa,puzevi se spuste u kasu i rucak je gotov. KUPUS SA ORASIMA Uzme se glavica ili dve kiselog kupusa pa se sitno iseckaju i stave u lonac da se skuvaju.Dok se kupus kuva,ociste se orasi i u avanu dobro stucaju,pa se metnu u lonac s kupusom.Sad se u lonac doda malo aleve paprike i soli,pa se dobro kasikom promesa i jos neko vreme kuva, pa je gotovo.Ovo jelo smatra se kao dobra i zdrava hrana. KROMPIR NA TEPSIJU Uzme se nekoliko krompira,pa se oljuste i na parcad iseku.Tako iseceni krompiri metnu se na tepsiju pa se jos doda:dobra pregrst krupno isecenog crnog luka,dobra saka pirinca,soli i na kraju se sve to prelije zaprskom od zejtina.To se sad metne na vreo sac da se dobro ukrcka,i posle kratkog vremena jelo je gotovo.Dok se ispod saca kuva,cesto se nadlgleda i doliva vrucom vodom da ne zagori.Ovo se jelo smatra kao zdrava i dobra hrana. JELA O POJEDINIM PRAZNICIMA USKRS: Uskrs je veliki praznik,i u domu se citava Velika nedelja pred sam Uskrs koristi za pripremanje za docek uskrsnjih praznika.Medju najznacajnijim obicajima za Uskrs je bojenje jaja.Postoji puno nacina bojadisanja jaja,ali kao pravi obicaj koga se drzi pravi pravoslavni dom je bojadisanja varzilom.Prvo jaje koje se iz varzila izvadi ostavlja se na stranu.To se jaje zove cuvarkuca i njega cuvaju kod kandila za Djurdjev dan.Jaja se boje na Veliki petak,a tada se obave i drugi poslovi u kuci,tako da na Veliki petak niko u kuci ne radi nista osim grubih poslova.Na Veliki petak je strog post i prilika da se obidju grobovi pokojnika.Tog dana se stednjaci u nekim kucama uopste i ne pale,a gde se bas i kuva spremaju se strogo posna jela kao sto su corba od paradajza,pasulj prebranac i rezanci sa orasima.Na Veliku subotu kuca je vec sasvim spremna,sve je dovedeno u red,kandila prisluzena.Sutradan za svecani uskrsnji rucak,obicno se sprema jagnjeca corba,sarma od zelja,jagnjece pecenje,salate i kolaci.Rano izjutra,na sam dan Uskrsa,spremi se posluzavnik i na sto iznese zdela s crvenim jajima.Svaki gost koji u kucu dodje biva posluzen crvenim jajetom,kolacima,slatkim i kafom.I neka ne bude zaboravljeno-svaki siromah koji u kucu dodje tog dana,treba da bude,pored ostalog,darivan crvenim jajetom. BOZIc                                                                 Rano izjutra polozajnik dolazi u domacinovu kucu i pozdravlja domacina sa:" Hristos se rodi " Na to mu domacin odgovara: " Vaistinu se rodi ". Polozajnik tada prilazi ognjistu, cara vatru, posipa kucu zitom i parama sa zeljom da u kuci cele godine bude zdravlja, srece i bericeta. Polozajnik ostaje kao gost u kuci domacina koga polazi. Domacica mu sprema kolac, a domacin daruje novcem ili kakvim progodnim poklonom. Rano izjutra na Bozic, ide se u crkvu. Najblizi rodjaci obilaze svoje srodnike i toga dana obicno je cela porodica na okupu.Pored svece koju domacin pali, domacica iznosi cesnicu, koja se lomi na komade i namenjuje domu, domacinu, polozajniku, domacici, deci, posluzi, i putniku namerniku.U cesnicu se stavlja novcic, najbolje srebrnjak. Onaj koji u svom komadu dobije novcic treba da ga cuva jer je to znak njegove srece. Za bozic se za rucak obicno sprema pileca corba, sarma, pecenica sa salatama i pita od oraha. NOVA GODINA Obicaj da se Nova godina docekuje u krugu porodice i bliskih prijatelja. Za docek Nove godine domacica jos ranije pripremi trpezu sa raznim hladnim jelima, kako bi sve bilo spremno za docek Novog leta. U ponoc se pristupi trpezi i pocne veseo i izobilan nov zivot. Na sto se moze izneti riba na ruskoj salati ili majonezu, hladna pasteta od guscije djigerice u spiku, barena sunka sa renom, diplomatski krem, bola ili nesto drugo, a kao tradicionalna poslastica iznose se krofne koje se pripremaju neposredno pred iznosenje na sto. U jednu od krofni stavi se novcic, pa ko dobije krofnu sa novcicem, veruje se, bice srecan u Novoj godini.  
    2308 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Starinska Srpska Jela
    Prelistavajuci stranice narodnih kuvara i etnografske gradje posvecene starim jelima i picima,moze se videti da se veliki broj tradicionalnih narodnih jela i pica zadrzao i do danasnjeg dana u manje ili vise istom obliku kao i nekada.Takva jela su uglavnom poznata svim savremenim domacicama i gurmanima. No,postoje i ona jela koja su uglavnom zaboravljena,posebno u gradovima,mada bi po ukusu,hranljivosti i zdravom nacinu pripreme, mogla da nadju mesta i na danasnjim trpezama.Sledeci izbor podsetice sve ljubitelje dobre i zdrave ishrane na ona jela koja su pripremali nasi preci. Pojedina jela poznata su i danas,ali je ovom prilikom prikazan njihov tradicionalni nacin pripreme(pod sacem,u crepulji). Mnoga od ovih jela, naravno,slicna su jelima koja su pripremali i drugi narodi u ovim krajevima.                                                                  MRSNA PRAZNICNA JELA CORBA Pravi se od mesa pileceg,jagnjeceg,ovcijeg,od pastrme i od sitnurije(udrobice od jagnjeta).Pileca corba pravi se ovako: jedan od muskaraca mora da zakolje pile,jer zenska glava ne valja to da radi.Ako pile brzo lipse,kazu da je lake ruke onaj sto ga je zaklao,ako ne lipse brzo,kazu da je teske ruke. Zaklano pile popari se u vrucoj vodi,ocupa se perje i ocisti pa se iseku komadi i stavi u lonac za kuvanje.Od pileta se bacaju zuc i creva.Za vreme kuvanja pazi se da lonac ne iskipi.Ako se corba kuva od stare zivine,onda je potrebno da se duze kuva,a od mlade manje.Kad meso vec bude skuvano,corba se osoli i zaprzi zaprskom od isecenog crnog luka,malo psenicnog brasna i aleve paprike.Zaprzena corba se jos malo prokuva,koliko da prokljuca i da se skuva luk. Neki u corbu dodaju i malo pirinca.Pre upotrebe corba se zacini.U panici ili corbaluku se razbije jedno jaje i sipa se malo sirceta,pa se sve kasikom sve dobro izmuti i sipa u lonac sa corbom.Deci se ne daje da jedu noge od pileta jer nece umeti nikakvu tajnu da sacuvaju.Otuda se za onoga koji sve sto cuje,prica dalje,kaze da je pojeo noge od pileta.Na isti nacin pravi se i corba od jagnjeceg,ovcijeg mesa itd. Kad se gotovi corba od svinjske pastrme,ne zaprzava se, vec se samo sircetom zakiseli.I ova corba se smatra kao zdrava i dobra hrana. GIBANICA Bozic se ne moze zamisliti bez gibanice.Gibanica moze biti na kore ili uvijaca.Prvo se razvuku i speku kore, pa se onda razgreje mast u tiganju i u nju metnu jaja i sir.Zatim se tepsija prvo dobro podmaze mascu i u nju se slazu kore, a na njih se sipa kasikom ona mast sa izmucenim jajima i sirom i tako redom dak se tepsija ne napuni,ali na vrhu ne dodje kora vec jaja i sir.Najzad se tepsija mece na zar i pokriva sacem.Za vreme pecenja cesto se podize sac i pazi da gibanica ne pregori.Pola sata je dovoljno da gibanica bude pecena.Na isti nacin pravi se i gibanica uvijaca,samo s tom razlikom sto se kod uvijace kore ne peku,nego se onako istanjene rasire po sovri ili po stolu,i po njima sipaju razmucena jaja, mast i sir,pa se uvijaju u krug i mecu,prva na sredinu tepsije zatim se oko prve uvija druga,i tako redom,dok se tepsija ne napuni.I ova gibanica se se pece na isti nacin kao i ona prva.Po narodnom verovanju,na Bozic se ne moze jesti,jer su, veli se,Cigani razapeli mehove. JANIJA Pravi se od mladog mesa,jagnjeceg,pileceg ili svinjskog. Prvo se u serpu metne kasika ili dve masti.Kad se mast ugreje, stavi se sitnog isecenog luka,malo aleve paprike,jedna kasika psenicnog brasna,pa se dobro promesa,a zatim se metne meso koje se pre toga isece na sitne komade.Sve ovo przi se neko vreme i neprestano mesa kasikom,pa kad vec bude przeno, sipa se malo vruce vode,osoli se,kasikom dobro izmesa i jos neko vreme prokuva i janija je gotova.Janija se smatra kao zdrava i dobra hrana. USTIPCI U ciniju se se metne jedna pregrst prosejanog psenicnog brasna,pa se to posoli,sipa malo mleka i razbiju dva-tri jajeta i to se sve to dobro izmuti.Zatim se metne u tiganj jedna dobra kasika masti, pa kad se mast zagreje,u nju se spusta jedna po jedna kasika razmucenog brasna,i kad se u masti dobro ispece da pozuti,vadi se i mece u tanjir.Tako se przi dok se sve ne isprzi.Ustipci se u nekim krajevima zovu jos i tiganjice i priganice. MESO NA TEPSIJU rvo se metne meso u lonac da se u jednoj vodi prokuva.Dok se meso kuva,u serpu se metne jedna dobra kasika masti,pa se stavi na vatru da se mast ugreje.U vrelu mast stavlja se sitno isecen crni luk da se dobro isprzi.Kad luk bude dobro isprzen,metne se meso iz lonca koje se dotle kuvalo.Zatim se metne soli,aleve paprike i potrebna kolicina pirinca.Sve ovo dobro se izmesa kasikom i nalije corbom iz lonca u kojoj se kuvalo meso,pa se sve ovo sipa u jednu tepsiju,koju metnu na sadjak da se kuva,a odozgo se pokrije vrelim sacem.Dok se ovo kuva,nikako se ne mesa,samo se sac cesto podize i gleda da jelo ne preplane.Kad dobro uvri,jelo je gotovo i skida se s vatre.Ovo jelo je vro omiljeno u narodu,a smatra se kao dobra i zdrava hrana.                                                                POSNA PRAZNICNA JELA POSNE PIKTIJE Uzme se potrebna kolicina boba ,otprilike za polovinu lonca pa se lonac nalije vodom i metne na vatru da se zrna obare toliko da moze lako da im se skine gornja pokozica .Obarena se zrna oljuste,pa se ponovo kuvaju i kad budu dobro kuvana,kasikom se dobro izgnjece dok se svako zrno ne usitni.Sad se napravi zaprska od zejtina,pa se u nju metne zgnjeceni bob i nesto belog luka.Sve ovo dobro se izmesa i razlije u tanjire. Kad se ohladi,sgusne se kao prave piktije PASULJARNIK Skuva se dobro pasulj u serpi i potom se sav izgnjeci. Isitni se zatim glavica praziluka(pasulj je sladji kad se sprema sa sa prazilukom nego sa crnim lukom),isprzi se na ulju i sipa u pasulj.Kad sa ovim provri,sipa se u tepsiju i poklopi vrelim sacem da se pece.Pasulj se posoli jos dok se kuva u serpi.Uopste,so se dodaje jelima dok se jos kuvaju, pre nego sto ce ih skinuti sa vatre.Ovo narocito vredi za pasulj,jer se smatra da se pasulj nece lako skuvati ako mu se odmah metne so.Da bi se pak svako jelo brze i lakse skuvalo,narod veruje da treba,cim se jelo pristavi,metnuti u njega zalogaj hleba. BUNGUR(bangur) Bungur je dobra krupno izmlevena psenica.Isitni se pola glavice crnog luka,isprzi u tiganju,nalije vodom,i kada voda provri sipa se po malo bungura i jednako mesa da se ne zgrudva.Posto voda uvri,bungur postane kao gusta kasa, onda se posoli i skida sa vatre.Bungur se jede bez hleba. PRZENI PUZEVI Za vreme Uskrsnjeg posta jedu se puzevi i od njih se prave razna jela.Prvo se puzevi operu i stave u hladnu vodu da im izade sluz.Posle toga se iglom vade iz ljuske(kucice), odseku im se nepotrebni delovi,operu se hladnom vodom,posole, i posto se uvaljaju u brasno,prze se na zejtinu.Pripremi se kisela kasa,puzevi se spuste u kasu i rucak je gotov. KUPUS SA ORASIMA Uzme se glavica ili dve kiselog kupusa pa se sitno iseckaju i stave u lonac da se skuvaju.Dok se kupus kuva,ociste se orasi i u avanu dobro stucaju,pa se metnu u lonac s kupusom.Sad se u lonac doda malo aleve paprike i soli,pa se dobro kasikom promesa i jos neko vreme kuva, pa je gotovo.Ovo jelo smatra se kao dobra i zdrava hrana. KROMPIR NA TEPSIJU Uzme se nekoliko krompira,pa se oljuste i na parcad iseku.Tako iseceni krompiri metnu se na tepsiju pa se jos doda:dobra pregrst krupno isecenog crnog luka,dobra saka pirinca,soli i na kraju se sve to prelije zaprskom od zejtina.To se sad metne na vreo sac da se dobro ukrcka,i posle kratkog vremena jelo je gotovo.Dok se ispod saca kuva,cesto se nadlgleda i doliva vrucom vodom da ne zagori.Ovo se jelo smatra kao zdrava i dobra hrana. JELA O POJEDINIM PRAZNICIMA USKRS: Uskrs je veliki praznik,i u domu se citava Velika nedelja pred sam Uskrs koristi za pripremanje za docek uskrsnjih praznika.Medju najznacajnijim obicajima za Uskrs je bojenje jaja.Postoji puno nacina bojadisanja jaja,ali kao pravi obicaj koga se drzi pravi pravoslavni dom je bojadisanja varzilom.Prvo jaje koje se iz varzila izvadi ostavlja se na stranu.To se jaje zove cuvarkuca i njega cuvaju kod kandila za Djurdjev dan.Jaja se boje na Veliki petak,a tada se obave i drugi poslovi u kuci,tako da na Veliki petak niko u kuci ne radi nista osim grubih poslova.Na Veliki petak je strog post i prilika da se obidju grobovi pokojnika.Tog dana se stednjaci u nekim kucama uopste i ne pale,a gde se bas i kuva spremaju se strogo posna jela kao sto su corba od paradajza,pasulj prebranac i rezanci sa orasima.Na Veliku subotu kuca je vec sasvim spremna,sve je dovedeno u red,kandila prisluzena.Sutradan za svecani uskrsnji rucak,obicno se sprema jagnjeca corba,sarma od zelja,jagnjece pecenje,salate i kolaci.Rano izjutra,na sam dan Uskrsa,spremi se posluzavnik i na sto iznese zdela s crvenim jajima.Svaki gost koji u kucu dodje biva posluzen crvenim jajetom,kolacima,slatkim i kafom.I neka ne bude zaboravljeno-svaki siromah koji u kucu dodje tog dana,treba da bude,pored ostalog,darivan crvenim jajetom. BOZIc                                                                 Rano izjutra polozajnik dolazi u domacinovu kucu i pozdravlja domacina sa:" Hristos se rodi " Na to mu domacin odgovara: " Vaistinu se rodi ". Polozajnik tada prilazi ognjistu, cara vatru, posipa kucu zitom i parama sa zeljom da u kuci cele godine bude zdravlja, srece i bericeta. Polozajnik ostaje kao gost u kuci domacina koga polazi. Domacica mu sprema kolac, a domacin daruje novcem ili kakvim progodnim poklonom. Rano izjutra na Bozic, ide se u crkvu. Najblizi rodjaci obilaze svoje srodnike i toga dana obicno je cela porodica na okupu.Pored svece koju domacin pali, domacica iznosi cesnicu, koja se lomi na komade i namenjuje domu, domacinu, polozajniku, domacici, deci, posluzi, i putniku namerniku.U cesnicu se stavlja novcic, najbolje srebrnjak. Onaj koji u svom komadu dobije novcic treba da ga cuva jer je to znak njegove srece. Za bozic se za rucak obicno sprema pileca corba, sarma, pecenica sa salatama i pita od oraha. NOVA GODINA Obicaj da se Nova godina docekuje u krugu porodice i bliskih prijatelja. Za docek Nove godine domacica jos ranije pripremi trpezu sa raznim hladnim jelima, kako bi sve bilo spremno za docek Novog leta. U ponoc se pristupi trpezi i pocne veseo i izobilan nov zivot. Na sto se moze izneti riba na ruskoj salati ili majonezu, hladna pasteta od guscije djigerice u spiku, barena sunka sa renom, diplomatski krem, bola ili nesto drugo, a kao tradicionalna poslastica iznose se krofne koje se pripremaju neposredno pred iznosenje na sto. U jednu od krofni stavi se novcic, pa ko dobije krofnu sa novcicem, veruje se, bice srecan u Novoj godini.  
    Nov 27, 2014 2308
  • 02 Oct 2013
    Pismo Bogu
      Čovek je radio u pošti, a posao mu je bio da sortira pisma čije adrese su bile nejasne. Jednoga dana u ruke mu dođe pismo koje je drhtavom rukom bilo upućeno Bogu. On pomisli: Bolje da ja ovo otvorim da vidim o čemu se radi. Otvori pismo, a u njemu piše: "Dragi Bože, ja sam 83 godine stara udovica i živim od vrlo male penzije. Juče mi je neko ukrao tašnu. U njoj sam imala još samo 10.000 dinara, koje sam čuvala do iduće penzije. Iduće nedelje je Dan Majki, na koji sam pozvala nekoliko prijatelja. Bez tog novca ne mogu da kupim hranu. Nemam porodicu da bih se nekom obratila za pomoć i ti si dragi Bože moja jedina i poslednja nada." Radnik u pošti se jako rastužio čitajući pismo ove starice i pokazao je svojim kolegama. Svi su se rastužili i rešili da sakupe nešto novca i pošalju starici. Sakupe 9600 dinara i pošalju. Radnici u pošti su baš imali lep osećaj zbog ovog dobrog dela. Prodje Dan Majki i gle posle nekoliko dana evo opet pisma napisanog Bogu. A u njemu piše: "Dragi Bože, kako se ikada mogu dovoljno zahvaliti za tvoju pomoć? Zahvaljujući tvom dobročinstvu bila sam u mogućnosti da napravim lepu večeru za svoje prijatelje kojima sam ispričala o tvom dobrom delu. Samo da te obavestim da je u pismu falilo 400 dinara. Nemam sumnje da su to uzele one lopuže iz Pošte!  
    2297 Objavio/la Zelimir Belogrlic
  • By Zelimir Belogrlic
    Pismo Bogu
      Čovek je radio u pošti, a posao mu je bio da sortira pisma čije adrese su bile nejasne. Jednoga dana u ruke mu dođe pismo koje je drhtavom rukom bilo upućeno Bogu. On pomisli: Bolje da ja ovo otvorim da vidim o čemu se radi. Otvori pismo, a u njemu piše: "Dragi Bože, ja sam 83 godine stara udovica i živim od vrlo male penzije. Juče mi je neko ukrao tašnu. U njoj sam imala još samo 10.000 dinara, koje sam čuvala do iduće penzije. Iduće nedelje je Dan Majki, na koji sam pozvala nekoliko prijatelja. Bez tog novca ne mogu da kupim hranu. Nemam porodicu da bih se nekom obratila za pomoć i ti si dragi Bože moja jedina i poslednja nada." Radnik u pošti se jako rastužio čitajući pismo ove starice i pokazao je svojim kolegama. Svi su se rastužili i rešili da sakupe nešto novca i pošalju starici. Sakupe 9600 dinara i pošalju. Radnici u pošti su baš imali lep osećaj zbog ovog dobrog dela. Prodje Dan Majki i gle posle nekoliko dana evo opet pisma napisanog Bogu. A u njemu piše: "Dragi Bože, kako se ikada mogu dovoljno zahvaliti za tvoju pomoć? Zahvaljujući tvom dobročinstvu bila sam u mogućnosti da napravim lepu večeru za svoje prijatelje kojima sam ispričala o tvom dobrom delu. Samo da te obavestim da je u pismu falilo 400 dinara. Nemam sumnje da su to uzele one lopuže iz Pošte!  
    Oct 02, 2013 2297
  • 25 Jun 2019
    Ljubav bez adrese
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuce kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi sreco, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiće pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu ... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa cigaretom u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobicajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od proslošti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadrzaj i kraj.Bio je deo njene proslosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Dali on oseća da mu sad piše?", " Dali u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela vec drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena časa...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, posla koji nije ni malo jednostavan i zbog koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Buducnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo. U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisačeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad nece stiči na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslošti.   P.S Pozdrav svim mojim dragim prijateljima, reših da se malo oglasim, jel kao što možete da vidite da su svi moj blogovi nestali....kako ne znam...reč ZNAM sam prestala da upotrebljavam, jel sve što sam znala shvatila sam da u životu čovek ništa ne zna...puno Vas pozdravljam pa do sledeće slobodne prilike...možda neki blog kako se zaposliti kod najtraženijeg poslodavca u regionu pa i šire.. pozzz od Bibeee   We're sorry!We are currently experiencing some technical issues. Please try again later. Error code: a0670e :) 
    2295 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Ljubav bez adrese
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuce kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi sreco, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiće pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu ... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa cigaretom u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobicajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od proslošti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadrzaj i kraj.Bio je deo njene proslosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Dali on oseća da mu sad piše?", " Dali u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela vec drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena časa...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, posla koji nije ni malo jednostavan i zbog koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Buducnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo. U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisačeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad nece stiči na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslošti.   P.S Pozdrav svim mojim dragim prijateljima, reših da se malo oglasim, jel kao što možete da vidite da su svi moj blogovi nestali....kako ne znam...reč ZNAM sam prestala da upotrebljavam, jel sve što sam znala shvatila sam da u životu čovek ništa ne zna...puno Vas pozdravljam pa do sledeće slobodne prilike...možda neki blog kako se zaposliti kod najtraženijeg poslodavca u regionu pa i šire.. pozzz od Bibeee   We're sorry!We are currently experiencing some technical issues. Please try again later. Error code: a0670e :) 
    Jun 25, 2019 2295
  • 29 Sep 2013
    Чијси
    (листајући дневник рада) - јес’ Ти наш - што питаш - онако - аааа - видео сам Те по градилишту ,па ајд мислим - ија вид’о Тебе - јес’ дуго овде - а Ти - 4 месеца - ја богме биће за који дан погодине - па јеси задовољан - а Ти - а тако тако, шта ја знам и јесам и нисам - што јеси - дадне се зарадити - ја све попијем - штоооо - оставила ме , кучка - а тооо - а шта радиш на градилишту - а Ти - терам крана - мора да добро зарађиваш ,ја сада лопатам ал Газда казо Шефу да ћу ускоро на мешалицу - тотије боље, лопата није лака - знам, а биће више и у плати - за пиће - изато - идешли где - адиби - па шта ја знам ,онако, у друштво - имам ја флашу за дружење нико ми други нетреба - није Ти лоше друштво ,а жене - шта жене - па мислим ,јел их нетребаш за . . .оно - требам ,ал неумем да причам - шта има да причаш , ради - би ,ал се срамим ти саулице ,а и скупе суми - колко Ти је - а Теби - ујулу пуним 28. - па Ти си још дечко, ја 30 седма - та ниси нити немлад - а, било некад - чекају ме подкраном ,ајд , па се видимо - орајт , и мене чекају  
    2286 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    Чијси
    (листајући дневник рада) - јес’ Ти наш - што питаш - онако - аааа - видео сам Те по градилишту ,па ајд мислим - ија вид’о Тебе - јес’ дуго овде - а Ти - 4 месеца - ја богме биће за који дан погодине - па јеси задовољан - а Ти - а тако тако, шта ја знам и јесам и нисам - што јеси - дадне се зарадити - ја све попијем - штоооо - оставила ме , кучка - а тооо - а шта радиш на градилишту - а Ти - терам крана - мора да добро зарађиваш ,ја сада лопатам ал Газда казо Шефу да ћу ускоро на мешалицу - тотије боље, лопата није лака - знам, а биће више и у плати - за пиће - изато - идешли где - адиби - па шта ја знам ,онако, у друштво - имам ја флашу за дружење нико ми други нетреба - није Ти лоше друштво ,а жене - шта жене - па мислим ,јел их нетребаш за . . .оно - требам ,ал неумем да причам - шта има да причаш , ради - би ,ал се срамим ти саулице ,а и скупе суми - колко Ти је - а Теби - ујулу пуним 28. - па Ти си још дечко, ја 30 седма - та ниси нити немлад - а, било некад - чекају ме подкраном ,ајд , па се видимо - орајт , и мене чекају  
    Sep 29, 2013 2286
  • 25 Sep 2013
    Joga
    Lutajući tako po netu da malo istražim o jogi ,nadjoh razne tekstove.Uglavnom sve se svodi na ovo ....   UPUTSTVA KAKO VEŽBATI "JOGU U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU"   ODEĆA treba da bude komotna i udobna, da omogući lako pokretanje tela. U zimskim mesecima treba da imate pri ruci  gornji deo trenerke ili džemper da vam tokom vežbi opuštanja zadrži toplotu tela. Ovo može da prodje...                                                                                             NE JESTI najbolje 3 - 4 sata pre početka joga časa. Pun stomak Vas čini umornim, a vežbanje može da bude neugodno.Ovo nema šanse NIKAKO....NE POREDITE SE, NE TAKMIČITE SE ni sa drugima ni sa samim sobom! Fokusirajte se na sebe i jednostavno budite svesni svojih trenutnih mogućnosti. Nemojte se predati ako neku vežbu-asanu ne možete da izvedete korektno. Zadržite se neko vreme u položaju koji možete da izvedete, pa pokušajte ponovo. Za sve je potrebno vreme. U skladu sa godinama i zdravstvenim stanjem SVI LJUDI mogu da vežbaju jogu! Pa s kim da se takmičim? NE FORSIRAJTE! To znači nemojte ići preko trenutnih mogućnosti tela. Bolje izađite iz položaja nego da idete preko granice bola. Ako zbog fizičkog ograničenja (npr.povrede ili ukočenosti) ne možete da izvedete određenu asanu, izostavite je. Jest,a šta sa kostoboljom...osteroporozom..itd..   BUDITE SVESNI TOKOM ČASA! Budite svesni svoga tela i usmerite pažnju na predeo tela gde osećate napetost ili neprijatnost. Auuuu ....USMERITE PAŽNJU NA DISANJE U SVAKOM JOGA POLOŽAJU! Vaše disanje će Vam omogućiti da se telo opusti i da održite um fokusiranim. Ništa Vas neće sprečiti da napredujete ako držite svest o disanju. Pa naravno da ću da dišem....ODMORITE SE KADA OSEĆATE DA VAM TO TREBA! Koristite vreme opuštanja da primite i upijete iskustva vežbanja joge.EEEEeeee pa od čega da se umorim?URADITE ZA SEBE NAJBOLJE REDOVNO VEŽBAJUĆI JOGU! Vežbajte najbolje što možete, bez obzira koliko puta uradite vežbu. A šta ako ne mogu ?   "JOGA U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU" nam pomaže da razmislimo o svojim životnim navikama i da, ako je potrebno, promenimo neke od njih. Posebno težište je na pravilnoj ishrani, a preporučuje se lakto-vegetarijanska hrana. A šta je sa onom starom narodnom...zdravlje na usta ulazi..pihhhh                                                                                I kao što ste pročitali mogli ste zaključiti da je  mnogo komplikovao.U stvarnom životu mnogi koriste jogu da nisu svesni ...hehheh   Izvolite pogledajte                   Nije lako složićete se ....hehehheh Cilj ovog bloga je da se našalim,nikako da podcenim jogu... Kisss 100dzavolu...
    2282 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Joga
    Lutajući tako po netu da malo istražim o jogi ,nadjoh razne tekstove.Uglavnom sve se svodi na ovo ....   UPUTSTVA KAKO VEŽBATI "JOGU U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU"   ODEĆA treba da bude komotna i udobna, da omogući lako pokretanje tela. U zimskim mesecima treba da imate pri ruci  gornji deo trenerke ili džemper da vam tokom vežbi opuštanja zadrži toplotu tela. Ovo može da prodje...                                                                                             NE JESTI najbolje 3 - 4 sata pre početka joga časa. Pun stomak Vas čini umornim, a vežbanje može da bude neugodno.Ovo nema šanse NIKAKO....NE POREDITE SE, NE TAKMIČITE SE ni sa drugima ni sa samim sobom! Fokusirajte se na sebe i jednostavno budite svesni svojih trenutnih mogućnosti. Nemojte se predati ako neku vežbu-asanu ne možete da izvedete korektno. Zadržite se neko vreme u položaju koji možete da izvedete, pa pokušajte ponovo. Za sve je potrebno vreme. U skladu sa godinama i zdravstvenim stanjem SVI LJUDI mogu da vežbaju jogu! Pa s kim da se takmičim? NE FORSIRAJTE! To znači nemojte ići preko trenutnih mogućnosti tela. Bolje izađite iz položaja nego da idete preko granice bola. Ako zbog fizičkog ograničenja (npr.povrede ili ukočenosti) ne možete da izvedete određenu asanu, izostavite je. Jest,a šta sa kostoboljom...osteroporozom..itd..   BUDITE SVESNI TOKOM ČASA! Budite svesni svoga tela i usmerite pažnju na predeo tela gde osećate napetost ili neprijatnost. Auuuu ....USMERITE PAŽNJU NA DISANJE U SVAKOM JOGA POLOŽAJU! Vaše disanje će Vam omogućiti da se telo opusti i da održite um fokusiranim. Ništa Vas neće sprečiti da napredujete ako držite svest o disanju. Pa naravno da ću da dišem....ODMORITE SE KADA OSEĆATE DA VAM TO TREBA! Koristite vreme opuštanja da primite i upijete iskustva vežbanja joge.EEEEeeee pa od čega da se umorim?URADITE ZA SEBE NAJBOLJE REDOVNO VEŽBAJUĆI JOGU! Vežbajte najbolje što možete, bez obzira koliko puta uradite vežbu. A šta ako ne mogu ?   "JOGA U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU" nam pomaže da razmislimo o svojim životnim navikama i da, ako je potrebno, promenimo neke od njih. Posebno težište je na pravilnoj ishrani, a preporučuje se lakto-vegetarijanska hrana. A šta je sa onom starom narodnom...zdravlje na usta ulazi..pihhhh                                                                                I kao što ste pročitali mogli ste zaključiti da je  mnogo komplikovao.U stvarnom životu mnogi koriste jogu da nisu svesni ...hehheh   Izvolite pogledajte                   Nije lako složićete se ....hehehheh Cilj ovog bloga je da se našalim,nikako da podcenim jogu... Kisss 100dzavolu...
    Sep 25, 2013 2282
  • 08 Jan 2014
    Moja Gošća Jelica Greganović Ruska Tuga pregolema
        Moja današnja gošća književnica Jelica Greganović koja ima  izbor reči veći od Rusije.Obožavam da čitam njene vesele tekstove i nadam se i vama će doneti smeha. ================================================================   Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku. Otac i Roditejica mi moja su takođe bili uparađeni, doduše s više ozbiljnosti od moje malenkosti, i poput Scile i Haribde su nervozno hodali hodnikom očekujući žrtve...izvinjavam se, goste. Jer, to nam je bila poslednja šansa, jaja su bila na ivici svoje senzibilne izdržljivosti. Uostalom, baš kao i naša porodična, mentalna ravnoteža. Moja Roditeljica je već danima počinjala da piše pismo Onjeginu, dok je Otac tiho žuborio Jesenjina. Ja sam tih dana shvatala zašto su me upisali u eksperimentalnu školu u kojoj se ruski učio od prvog razreda – zato da bih mogla u originalu da plačem nad Ruskom salatom. Onom novogodišnjom, spremljenom u količini koju ni izgladnela divizija nakon višednevnog forsiranog marša ne bi mogla da pojede, onom koja bi mogla i Rusiju da nahrani.   Ta Ruska salata je bila opsesivno prokletstvo kako naše, tako i svih ostalih porodica u Srbiji. Nova Godina nije mogla ni da pomisli da dođe, ako je veseli odbor za doček ne sačeka sa bar vanglom ruske salate. Zašto, to niko ne zna. Ne zna se koji je špijun podmukli podvalio srpskoj naciji Rusku salatu koja je bila obaveznija od novogodišnje jelke. Čak je i prase, u ime moguće krize, moglo da izostane, ali Ruska salata ni slučajno, ni namerno. Ona je morala da caruje svečarskim stolom, a prema uputstvima trebalo ju je jesti uz sve, od mesa do kolača. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je za njenu proizvodnju utrošeno toliko vremena koliko se za tri slave i dve tajne večere ne troši. Seckanja radi. Veče pred Novu Godinu bi Srbiju brže od šestoaprilskog rata mogao da osvoji i dvocifreni neprijatelj. Zato što Srbija tada secka. Sitno, sitno, ali ne presitno. I obavezno jednako. Usklađeno sa graškom. Zato što sve u Ruskoj salati mora da bude jednako, ne može da štrči i kvari tradiciju. Za koju se ne zna kad je počela, a još manje ima li ikakve nade da će se ikada završiti i besomučnog seckanja rešiti izmučene državljane. Naravno da kao i kod ostalih religija, tako i u Ruskosalatnoj, postoje sekte i bundžije koje se trude da oprečnim tumačenjima unesu nemir u postojeće stanje. Među njima su najžešće sukobljene one od kojih jedna tvrdi da kuvanoj piletini nije mesto u ruskoj salati, dok  druga tvrdi da bez piletine se može postići samo feler. Nešto manje primećeni su oni koji se kunu u senf, bez kog majonez ima prosto previše majonezast ukus, ali ima i fanatika koji tvrde da unutra treba munuti i jogurt. Njih ne treba shvatati ozbiljno, to u amaterski pokreti, za razliku od novodobnih inovatora koji Rusku salatu prave sa želatinom. Što je već dovoljno da se oformi nova inkvizicija koja bi kaznila tu blasfemiju. Mi smo bili belopileći pokret i to iz jednostavnih, količinsko megalomanskih razloga – da je bude što više. Da ne možemo godinama da je pojedemo, ali da je bude dovoljno u slučaju da se dva tri susedna grada odluče da svrate kod nas za doček. Za seckanje pomenutog pilećeg dekoltea je bio zadužen Otac, zahvaljujući svom inženjerskom pozivu. Meni su davali onaj tupi nož, kojim ni voda ne može da se ošteti, da njime testerišem kuvane šargarepe. I pazim da se ne razmrljave. Za to vreme je Roditeljica pripremala sastojke za još jedan pokušaj razvoda, jaja i zejtin. Za ručno pravljenje majoneza. Zato što smo mi spadali u fundamentaliste koji nisu priznavali tubiran ili tegliran kupovni majonez. Da bi stvar bila još napetija, proces mućenja se izvodio viljuškom. Nakon što bi sve što se iseckati dalo bilo ukockano, Otac i Roditeljica su se povlačili u kuhinju i alhemičarski pristupali majoneznoj drami. Roditeljica je kao pobesnela tukla žumanca o zidove vangle, dok je Otac preciznošću čoveka koji rukuje nitroglicerinom, a  ne zejtinom, ukapavao s tačno određene visine. Povremeno bi Roditeljica ciknula tako da je komšiluk prste od straha odsecao, jer naravno i oni su učestvovali u sveopštoj seckaniji Ruskosalatnog pokreta, a Otac bi zelen od straha ubrzao ili usporavao sipanje ulja. Posle oko skoro sat vremena zaglušujuće buke, u kojoj je više od svih trpela jadna vangla, Roditeljica bi stekla zavidne bicepse na desnoj ruci, ali je zato ručno proizvedeni majonez stidljivo drhturio konačno doveden u pravo agregatno stanje. Umešavanje iseckotina se vršilo nežno i ujednačenim pokretima. Samo Roditeljica je imala kvalifikacije za ovaj zahtevni proces. Mi smo, gluvi od majoneza, stajali sa strane, diveći se cisterni Ruske salate koja se rađala pred našim očima. Naravno da to nije bilo sve, Ruska salata nije smela tek tako da se stavi u frižider, ne, ne...Prvo je morala da se odmori. Tu njenu potrebu sam svim srcem razumela. Ako smo mi bili umorni, kako li je tek njoj bilo u toj postnatalnoj fazi. Onda je iznošena na balkon, pod uslovom da tamo nije prehladno. Sa balkona u frižider. Ili obrnuto, prvo u frižider, onda na balkon, pa nazad u frižider. Tu negde je stizala i Nova Godina koja nije mogla da čeka danima da naša ruska salata postigne pravo, željeno stanje... Te prve, novogodišnje večeri smo je jeli slatko, uz uskostručne Roditeljičine komentare: »Možda je mrvu onako malo više nekako ali ipak...rekla sam ti ja da lakše sipaš zejtin...« Otac je odmahivao glavom punom ruske salate i mumlao: »Ma, odlična je, bolja od lanjske...« Jeli smo je danima, a nje je kao uklete bivalo sve više i više...Jeli smo je uz sve, grašak nam je na uši izlazio, skoro smo kokodakali od jajčanog efekta, a nje prokletinje nikako nije htelo da bude manje. Jedina nada su nam bili gosti, ali oni su nas zaobilazili u širokom luku, baš kao i mi njih. Znali su, kao i mi što smo znali, šta ih čeka – jedenje tuđe Ruske salate, dok kod kuće tvoja hvata sve žući pokrov. Zbog toga smo se džabe uparađivali, uzalud su se disciplinovano belele moje hulahopke, niko nije hteo da natrči u goste i posle nedelju dana borbe sa sopstvenom Ruskom salatom bude poslužen našom. Ma koliko majonez sami proizvodili. I senfa mu ne dodavali. A, naša ruska salata je prelazila u stadijum razumnog bića, doduše šizofreno razdeljenog na iseckane sastojke. Krompir, šargarepa i grašak su već dogovarali koaliciju sa kiselim krastavčićima, računajući na pobedu nad pilećim mesom i šunkom. Moja Roditeljica je, umorna od čekanja, sedala za beli papir i počinjala da piše: »Я к вам пишу – чего же боле? Что я могу еще сказать? Теперь, я знаю, в вашей воле Меня презреньем наказать...«   p.s. Hvala najboljem, Bobu Živkoviću, za verovatno prvu u istoriji ilustraciju ruske salate.
    2278 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Moja Gošća Jelica Greganović Ruska Tuga pregolema
        Moja današnja gošća književnica Jelica Greganović koja ima  izbor reči veći od Rusije.Obožavam da čitam njene vesele tekstove i nadam se i vama će doneti smeha. ================================================================   Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku. Otac i Roditejica mi moja su takođe bili uparađeni, doduše s više ozbiljnosti od moje malenkosti, i poput Scile i Haribde su nervozno hodali hodnikom očekujući žrtve...izvinjavam se, goste. Jer, to nam je bila poslednja šansa, jaja su bila na ivici svoje senzibilne izdržljivosti. Uostalom, baš kao i naša porodična, mentalna ravnoteža. Moja Roditeljica je već danima počinjala da piše pismo Onjeginu, dok je Otac tiho žuborio Jesenjina. Ja sam tih dana shvatala zašto su me upisali u eksperimentalnu školu u kojoj se ruski učio od prvog razreda – zato da bih mogla u originalu da plačem nad Ruskom salatom. Onom novogodišnjom, spremljenom u količini koju ni izgladnela divizija nakon višednevnog forsiranog marša ne bi mogla da pojede, onom koja bi mogla i Rusiju da nahrani.   Ta Ruska salata je bila opsesivno prokletstvo kako naše, tako i svih ostalih porodica u Srbiji. Nova Godina nije mogla ni da pomisli da dođe, ako je veseli odbor za doček ne sačeka sa bar vanglom ruske salate. Zašto, to niko ne zna. Ne zna se koji je špijun podmukli podvalio srpskoj naciji Rusku salatu koja je bila obaveznija od novogodišnje jelke. Čak je i prase, u ime moguće krize, moglo da izostane, ali Ruska salata ni slučajno, ni namerno. Ona je morala da caruje svečarskim stolom, a prema uputstvima trebalo ju je jesti uz sve, od mesa do kolača. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je za njenu proizvodnju utrošeno toliko vremena koliko se za tri slave i dve tajne večere ne troši. Seckanja radi. Veče pred Novu Godinu bi Srbiju brže od šestoaprilskog rata mogao da osvoji i dvocifreni neprijatelj. Zato što Srbija tada secka. Sitno, sitno, ali ne presitno. I obavezno jednako. Usklađeno sa graškom. Zato što sve u Ruskoj salati mora da bude jednako, ne može da štrči i kvari tradiciju. Za koju se ne zna kad je počela, a još manje ima li ikakve nade da će se ikada završiti i besomučnog seckanja rešiti izmučene državljane. Naravno da kao i kod ostalih religija, tako i u Ruskosalatnoj, postoje sekte i bundžije koje se trude da oprečnim tumačenjima unesu nemir u postojeće stanje. Među njima su najžešće sukobljene one od kojih jedna tvrdi da kuvanoj piletini nije mesto u ruskoj salati, dok  druga tvrdi da bez piletine se može postići samo feler. Nešto manje primećeni su oni koji se kunu u senf, bez kog majonez ima prosto previše majonezast ukus, ali ima i fanatika koji tvrde da unutra treba munuti i jogurt. Njih ne treba shvatati ozbiljno, to u amaterski pokreti, za razliku od novodobnih inovatora koji Rusku salatu prave sa želatinom. Što je već dovoljno da se oformi nova inkvizicija koja bi kaznila tu blasfemiju. Mi smo bili belopileći pokret i to iz jednostavnih, količinsko megalomanskih razloga – da je bude što više. Da ne možemo godinama da je pojedemo, ali da je bude dovoljno u slučaju da se dva tri susedna grada odluče da svrate kod nas za doček. Za seckanje pomenutog pilećeg dekoltea je bio zadužen Otac, zahvaljujući svom inženjerskom pozivu. Meni su davali onaj tupi nož, kojim ni voda ne može da se ošteti, da njime testerišem kuvane šargarepe. I pazim da se ne razmrljave. Za to vreme je Roditeljica pripremala sastojke za još jedan pokušaj razvoda, jaja i zejtin. Za ručno pravljenje majoneza. Zato što smo mi spadali u fundamentaliste koji nisu priznavali tubiran ili tegliran kupovni majonez. Da bi stvar bila još napetija, proces mućenja se izvodio viljuškom. Nakon što bi sve što se iseckati dalo bilo ukockano, Otac i Roditeljica su se povlačili u kuhinju i alhemičarski pristupali majoneznoj drami. Roditeljica je kao pobesnela tukla žumanca o zidove vangle, dok je Otac preciznošću čoveka koji rukuje nitroglicerinom, a  ne zejtinom, ukapavao s tačno određene visine. Povremeno bi Roditeljica ciknula tako da je komšiluk prste od straha odsecao, jer naravno i oni su učestvovali u sveopštoj seckaniji Ruskosalatnog pokreta, a Otac bi zelen od straha ubrzao ili usporavao sipanje ulja. Posle oko skoro sat vremena zaglušujuće buke, u kojoj je više od svih trpela jadna vangla, Roditeljica bi stekla zavidne bicepse na desnoj ruci, ali je zato ručno proizvedeni majonez stidljivo drhturio konačno doveden u pravo agregatno stanje. Umešavanje iseckotina se vršilo nežno i ujednačenim pokretima. Samo Roditeljica je imala kvalifikacije za ovaj zahtevni proces. Mi smo, gluvi od majoneza, stajali sa strane, diveći se cisterni Ruske salate koja se rađala pred našim očima. Naravno da to nije bilo sve, Ruska salata nije smela tek tako da se stavi u frižider, ne, ne...Prvo je morala da se odmori. Tu njenu potrebu sam svim srcem razumela. Ako smo mi bili umorni, kako li je tek njoj bilo u toj postnatalnoj fazi. Onda je iznošena na balkon, pod uslovom da tamo nije prehladno. Sa balkona u frižider. Ili obrnuto, prvo u frižider, onda na balkon, pa nazad u frižider. Tu negde je stizala i Nova Godina koja nije mogla da čeka danima da naša ruska salata postigne pravo, željeno stanje... Te prve, novogodišnje večeri smo je jeli slatko, uz uskostručne Roditeljičine komentare: »Možda je mrvu onako malo više nekako ali ipak...rekla sam ti ja da lakše sipaš zejtin...« Otac je odmahivao glavom punom ruske salate i mumlao: »Ma, odlična je, bolja od lanjske...« Jeli smo je danima, a nje je kao uklete bivalo sve više i više...Jeli smo je uz sve, grašak nam je na uši izlazio, skoro smo kokodakali od jajčanog efekta, a nje prokletinje nikako nije htelo da bude manje. Jedina nada su nam bili gosti, ali oni su nas zaobilazili u širokom luku, baš kao i mi njih. Znali su, kao i mi što smo znali, šta ih čeka – jedenje tuđe Ruske salate, dok kod kuće tvoja hvata sve žući pokrov. Zbog toga smo se džabe uparađivali, uzalud su se disciplinovano belele moje hulahopke, niko nije hteo da natrči u goste i posle nedelju dana borbe sa sopstvenom Ruskom salatom bude poslužen našom. Ma koliko majonez sami proizvodili. I senfa mu ne dodavali. A, naša ruska salata je prelazila u stadijum razumnog bića, doduše šizofreno razdeljenog na iseckane sastojke. Krompir, šargarepa i grašak su već dogovarali koaliciju sa kiselim krastavčićima, računajući na pobedu nad pilećim mesom i šunkom. Moja Roditeljica je, umorna od čekanja, sedala za beli papir i počinjala da piše: »Я к вам пишу – чего же боле? Что я могу еще сказать? Теперь, я знаю, в вашей воле Меня презреньем наказать...«   p.s. Hvala najboljem, Bobu Živkoviću, za verovatno prvu u istoriji ilustraciju ruske salate.
    Jan 08, 2014 2278
  • 17 Sep 2013
    Wallhala
    Sletivsi, sa desne strane aviona se videlo milion svetla, a mozda i vise. Prva misao koja mi je isla kroz glavu bila je : sta bi njihovi preci rekli kad bi videli sva ova svetla?!   Ma sutra, cim se probudim iz sna, oticicu da citam neku njihovu sagu, jer kazu da su Vikinzi najbolje opisivali i dokumentirali zbivanja i putovanja.   Jutro, pola  6, nista od sagi, a jos manje od sna jer kad covek bas zeli da se naspava jer mora sutradan rano da ustaje, on jos manje spava. (cak imam neki zeznut bioloski sat koji me probudi uvek sat vremena pre navijenog alarma) Voz je direktan, krene na vreme i ja mrmljajuci u sebi kako nisam poneo deblju garderobu, napustim hotel. E sad, nije to neko cudo, al ulazim u taxi, i taxista, onako plav(Hitler bi bio ljubomoran na njegovu boju kose) pozdravlja me na njihovom i ja mu uzvracam na engleskom kad covek opet na njihovom!  Odmah neka sijalica mi se upali, da je nemoguce da Oni ne znaju Engleski!  Pitam jel zna engleski, kad on : no...no English.   Central station please!   Na moju primedbu da je cudno da ne zna engleski, covek mi se onako ljubazno okrene i kaze: Aj, Bosnia! Okrenuh se instiktivno, sumnjivim pogledomi pitam : zezas!?  On: a ti si nas?! Ja: jok ba, vidis da ja znam Engleski !? (malo sam kvaran al dobro) I tako....pricu uz pricu, da covek poveruje da se stvarno prilagodio ambijentu, sve dok ne dodje do placanja voznje. E tu, odma znamo da ukakimo stvar kao Balkanci! Voznja je kostala 430 kruna njihovih, i ja mu lepo kazem: 450 je ok,i dam mu 500 kruna kad on: Joj ba, nemam 50 kruna da ti vratim jer malopre poceo smijenu! ( to je izveo na vest nacin jer je video da nemam vremena da raspravljam)  U vozu....   Posto nisam se naspavao, celo vreme sam kunjao i tako nekako...upao sam u neki san, a u isto vreme kao da je java.   Hodao sam kroz neku shumu koja se zvala Orygrite i odjednom cuo neki zenski smeh, onako....primamljiv,sladak. Setih se, da sam cuo o toj zeni, i da se ta zena zvala Vaskamunda. Cudno ime,al tako joj dali ime posto je bila cudnog oblika za te krajeve. U nekom strahu, a u isto vreme i u nadi da cu je videti (a kazu da ko ju je video, taj vise nije izasao iz shume) sve dublje sam pratio glas, sve dok je ne videh na jednom brezuljku, kako sedi i pleti neki runo. Osmehnula se, i okrenula ledja, kao da je htela da je pratim, al ipak nestala. Cudio sam se, jer ako su rekli da skoro niko nije izasao iz shume, zasto ja privilegovan?!   Produzio sam put, sve dok nisam presao na drugi kraj, malo cudniji, i hladniji.  Na znaku, bio je neki natpis: Doobrodosli na planinama Høgerberge. Hodajuci, upao u neki lavirint puteva, svi slicni, sve dok nisam video da negde ima neki izlaz koji sija. Setio se da sam cuo da tu zivi Trandasyske, zena koja svojim promuklim mekim glasom privlaci putnike u provaliji.  Posle nekoliko sati, videh neko svetlo, tipa izlaza iz lavirinta, i kad eto ti na samom izlazu stoji ona! Isti oblik, isti osmeh, isti stas,ista crna kosa kao Vaskamunda.  Pitah: zar se nismo ja i ti sreli danas?   Kaze mi da je to  bila druga prica, i da je sad drugo vreme i drugo mesto.  Pitah je: a zasto si me pustila da izlazim tada onda, jer cuo sam da odande niko ne izadje ziv?! Kaze mi: odande te pustila da te ovde drzim zauvek! Istrgoh se i dodjoh sebi polako.    I sta ce mi sad neke sage u ovom stanju?!
    2275 Objavio/la Pepe Le Pew
  • By Pepe Le Pew
    Wallhala
    Sletivsi, sa desne strane aviona se videlo milion svetla, a mozda i vise. Prva misao koja mi je isla kroz glavu bila je : sta bi njihovi preci rekli kad bi videli sva ova svetla?!   Ma sutra, cim se probudim iz sna, oticicu da citam neku njihovu sagu, jer kazu da su Vikinzi najbolje opisivali i dokumentirali zbivanja i putovanja.   Jutro, pola  6, nista od sagi, a jos manje od sna jer kad covek bas zeli da se naspava jer mora sutradan rano da ustaje, on jos manje spava. (cak imam neki zeznut bioloski sat koji me probudi uvek sat vremena pre navijenog alarma) Voz je direktan, krene na vreme i ja mrmljajuci u sebi kako nisam poneo deblju garderobu, napustim hotel. E sad, nije to neko cudo, al ulazim u taxi, i taxista, onako plav(Hitler bi bio ljubomoran na njegovu boju kose) pozdravlja me na njihovom i ja mu uzvracam na engleskom kad covek opet na njihovom!  Odmah neka sijalica mi se upali, da je nemoguce da Oni ne znaju Engleski!  Pitam jel zna engleski, kad on : no...no English.   Central station please!   Na moju primedbu da je cudno da ne zna engleski, covek mi se onako ljubazno okrene i kaze: Aj, Bosnia! Okrenuh se instiktivno, sumnjivim pogledomi pitam : zezas!?  On: a ti si nas?! Ja: jok ba, vidis da ja znam Engleski !? (malo sam kvaran al dobro) I tako....pricu uz pricu, da covek poveruje da se stvarno prilagodio ambijentu, sve dok ne dodje do placanja voznje. E tu, odma znamo da ukakimo stvar kao Balkanci! Voznja je kostala 430 kruna njihovih, i ja mu lepo kazem: 450 je ok,i dam mu 500 kruna kad on: Joj ba, nemam 50 kruna da ti vratim jer malopre poceo smijenu! ( to je izveo na vest nacin jer je video da nemam vremena da raspravljam)  U vozu....   Posto nisam se naspavao, celo vreme sam kunjao i tako nekako...upao sam u neki san, a u isto vreme kao da je java.   Hodao sam kroz neku shumu koja se zvala Orygrite i odjednom cuo neki zenski smeh, onako....primamljiv,sladak. Setih se, da sam cuo o toj zeni, i da se ta zena zvala Vaskamunda. Cudno ime,al tako joj dali ime posto je bila cudnog oblika za te krajeve. U nekom strahu, a u isto vreme i u nadi da cu je videti (a kazu da ko ju je video, taj vise nije izasao iz shume) sve dublje sam pratio glas, sve dok je ne videh na jednom brezuljku, kako sedi i pleti neki runo. Osmehnula se, i okrenula ledja, kao da je htela da je pratim, al ipak nestala. Cudio sam se, jer ako su rekli da skoro niko nije izasao iz shume, zasto ja privilegovan?!   Produzio sam put, sve dok nisam presao na drugi kraj, malo cudniji, i hladniji.  Na znaku, bio je neki natpis: Doobrodosli na planinama Høgerberge. Hodajuci, upao u neki lavirint puteva, svi slicni, sve dok nisam video da negde ima neki izlaz koji sija. Setio se da sam cuo da tu zivi Trandasyske, zena koja svojim promuklim mekim glasom privlaci putnike u provaliji.  Posle nekoliko sati, videh neko svetlo, tipa izlaza iz lavirinta, i kad eto ti na samom izlazu stoji ona! Isti oblik, isti osmeh, isti stas,ista crna kosa kao Vaskamunda.  Pitah: zar se nismo ja i ti sreli danas?   Kaze mi da je to  bila druga prica, i da je sad drugo vreme i drugo mesto.  Pitah je: a zasto si me pustila da izlazim tada onda, jer cuo sam da odande niko ne izadje ziv?! Kaze mi: odande te pustila da te ovde drzim zauvek! Istrgoh se i dodjoh sebi polako.    I sta ce mi sad neke sage u ovom stanju?!
    Sep 17, 2013 2275
  • 25 Jul 2013
    Prica o Nikoli
    Ovo je pricha o jednom Nikoli.Sve je pochelo kada je Nikola imao 4 godine. Do svoje chetvrte godine Nikola nikada nije uspeo da stane na noge, chak ni uz pomoc njegovih roditelja on nikada ne bi bio dovoljno jak da napravi jedan korak. Kada je Nikola vec imao 4 godine, njegovi roditelji su hitno morali da izadju iz kuce, jer je Nikolinoj baki Dragici bilo jako loshe. Prvi put su ostavili Nikolu samog kod kuce. On se vec kretao slobodno, imao je slobodu da puzi svuda po kuci, jedino shto nije mogao da uradi jeste da otvori vrata, tako da su njegovi roditelji bezbrizhno mogli da izadju iz kuce. Koje su shanse da mali Nikola bash tog dana dok njih nema prohoda?Proshlo je 5 sati od kako su Nikolini roditelji bili van kuce. Nikola je bio jako gladan. Tada je nervozno plakao, vrishtao, sklupchan u coshku njihove velike dnevne sobe, ali ga niko nije chuo. Nakon 3 sata plakanja i dozivanja u pomoc bez ikakve nade da ce neko doci da mu pomogne, mali Nikola je pocheo da puzi svuda po kuci kako bi nashao neshto shto mu lichi na hranu. Kada je napravio 4 kruga po svojoj velikoj dnevnoj sobi, kuhinji, kupatilu, svojoj dechijoj sobi, Nikola je shvatio da mu nema pomoci. Onda se setio da kada god bi bilo vreme za jelo, njegova mama bi ishla do jednog coshka u kuci, napravljenog specijalno za odlaganje Nikoline hrane. Nikola je doshao do tog mesta, ali kada je podigao glavu da vidi gde je hrana, zatekao je samo dve drshke koje otvaraju velika drvena vrata.Onako gladan, uplakan, balav i krmeljiv od suza, odluchio je da po prvi put u svom zhivotu stane na noge i prezhivi.U Nikoli je proradio instikt da prezhivi, kada je imao samo 4 godine. I pogodite shta?! Nikola je uspeo, klimavo se popeo na noge i jako svojim malim bicepsima uspeo da otvori vrata od ostave i na prvoj polici nadje pahuljice koje je njegova mama chuvala samo za doruchak. Kada su se njegovi roditelji vratili, zatekli su Nikolu kako zadovoljno jede one pahuljice, dok su njegove ochi bile pune suza. Njegovi roditelji su ga uzeli u ruke, zagrlili i pocheli da mu se izvinjavaju shto su ga ostavili, objashnjavajuci da su morali neke stvari zajedno da zavrshe, misleci da ih Nikola razume i chuje, ali Nikola se sve vreme samo smejao sa i dalje punim ochima suza. Nikola je odrastao u lepog, jakog dechka. Vec je imao 18 godina, voleo je da slusha hip hop muziku, vozio je bicikl svaki dan, ponekad bi otishao i u skejt park, bio je sjajan zavisnik od adrenalina kada je bio tinejdzher. Sve dok jednog dana nije upoznao Unu koja je takodje volela lude stvari.Una i Nikola su pocheli da se druzhe, da izlaze zajedno, uvek su imali teme za razgovor i uvek im je bilo teshko da se razdvoje pa su razgovore nastavljali svako svojoj kuci za Skype-om. Njihovo prijateljstvo je trajalo godinama tako da su imali zajednichko drushtvo koje je stalno smishljalo nove ideje za nalet adrenalina. Nikola je tako u jednoj od egzibicija slomio nogu padom sa skejta, morao je da nosi gips sedam meseci. Prvih par meseci se nisu razdvajali, morali su da budu jedno sa drugim ali se Nikola se nikad nije usudio da prizna Uni da je voli, iako ju je voleo svim srcem. Jednog dana im je drushtvo predlozhilo da se zajedno u Markovom Golfu trojci, provozaju Majushkom ulicom, koja je poznata po tome shto ima dve oshtre krivine, za koje su prichali da su najsporije krivine zato shto nikad niko nije smeo da prodje tim putem brzhe od 10 na sat, da se nadju u 3h nocu 23. decembra dve ulice dalje i da se provozaju.Nikola se ponizno povukao i rekao drushtvu da ne rachuna na njega, ali je Una prihvatila da se nadje sa njima i tako su se Una i Nikola razishli.On to veche nije mogao da spava. Prevrtao se po krevetu obliven hladnim znojem, sa nekim chudnim jezivim osecajem u stomaku, pa je odluchio da prosheta da provezhba nogu koliko je mogao.Nikolina i Unina kuca se nije nalazila daleko od Plave chesme, koja je gledala na Majushku ulicu, pa je Nikola oko 2 sata nocu ustao iz kreveta i pocheo da sheta Shevskim bulevarom sve do Plave chesme. Napravio je 3 kruga i zastao kod Unine zgrade da vidi da li je kod kuce. Pogledao je gore u njen prozor i shvatio da je ipak izashla.Nastavio je da sheta kroz Lakojevu ulicu, preko Sopinog mosta i nazad. I dalje je imao jeziv osecaj u stomaku. Doshao je do Majushke ulice i odluchio da sacheka ispod velikog hrastovog drveta, sedeci na zemlji, da vidi da li ce Marko proci sa Unom i drushtvom u kolima, da im se javi. Pogledao je u nebo i video da je pun mesec, da je bela noc. Chekao je i chekao, oblivao ga je hladan znoj i kapci su pocheli da mu se sklapaju preko ochiju kada je u jednom trenutku chuo jezivu shkripu guma koja je kao vatra kada uhvati benzin, pochela da prolazi putem. Beli Golf je izleteo na put, udarajuci prednjim branikom od asfalt, dok su felne varnichile, ostavljajuci trag 10 metara unazad. Kako mu se auto priblizhavao tako je mogao da chuje paniku i vrisku koja je dolazila izuntar Markovih kola. Prestravio se, nije mogao da se pomeri kada je bio siguran da ce se njihov auto zabiti direktno u njega. Marko je pocheo da pritiska kochnicu kada je njegov auto udario u drugu uzbrdicu te krivine, dok je ishao oko 50 na sat, kada je auto legao udario u luk krivine i poleteo iznad Nikole zakucavajuci se u drvo dva metra iznad Nikoline glave. Auto je ostao zaglavljen izmedju grana zapaljen. Nije mogao da dishe u sekundi. Gume su se pushile dok niko iz kola nije davao znake zhivota. Tada je chuo Unu koja je plakala i dozivala Marka. Nikola je pocheo da urla iz sveg glasa da doziva Unu, kada je kao prva kap kishe na sushi Una proturila glavu iz kola. Vikao je da skochi, uhvatice je. Nije mogla. Zakucala se od straha. Kada je video da ne mozhe nishta da kazhe, odluchio je da pokusha da se popne, da je izvuche iz kola. Imao je gips na nozi! Prva grana hrasta je bila na metar iznad njega, morao je da se popne na prste na jednoj nozi i da skochi da bi se uhvatio za granu, pa za sledecu pa za josh jednu, shto je i uradio, dok je ochajnichki vukao svoju bezhivotnu nogu, kao da je nema. Prve kapi znoja su pochele da mu se spushtaju niz lice. Tada je Marko kao ni od kuda iskochio iz kola i pocheo da trchi koliko su ga noge nosile. Nikola i Una su ga dozivali u pomoc, ali se nije okretao. Dragan je bio bez svesti pa je Nikola morao da prihvati Dragana i da ga spusti. Vratio se po Unu, kada se kroshnja drveta iznad belog Golfa zapalila. Una i Nikola su se spustili na zemlju kada je Una vrisnula: ‘’Trchi!’’ Una je povukla Dragana i bacila ga dalje od drveta, dok je Nikola je pocheo da hramlje dolazeci do nje. Beli Golf je tada eksplodirao bacajuci varnichne svice nekih 50 metara u beskrajnost bele noci.Nikola je pao na zemlju! Nije verovao shta se desilo! Poshla mu je prva suza niz obraz stapajuci se sa znojem i prljavshtinom. Ubrzo je i policija doshla i dok su pregledali ostatke olupine nekada belog Golfa, Una je podigla Nikolinu glavu, pogledala ga u ochi i nezhno, plashljivo ga poljubila.Tada je zagrlio kao nikada do tad i odluchio da je ne pushta nikad vise!Svaki put kada bi proshetali tom ulicom, pogledali bi se i shvatili bi da je njihova ljubav toliko jaka, koliko i pun Mesec, koji se smeshio na nebu ponosno, osvetljujuci im put.
    2268 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Prica o Nikoli
    Ovo je pricha o jednom Nikoli.Sve je pochelo kada je Nikola imao 4 godine. Do svoje chetvrte godine Nikola nikada nije uspeo da stane na noge, chak ni uz pomoc njegovih roditelja on nikada ne bi bio dovoljno jak da napravi jedan korak. Kada je Nikola vec imao 4 godine, njegovi roditelji su hitno morali da izadju iz kuce, jer je Nikolinoj baki Dragici bilo jako loshe. Prvi put su ostavili Nikolu samog kod kuce. On se vec kretao slobodno, imao je slobodu da puzi svuda po kuci, jedino shto nije mogao da uradi jeste da otvori vrata, tako da su njegovi roditelji bezbrizhno mogli da izadju iz kuce. Koje su shanse da mali Nikola bash tog dana dok njih nema prohoda?Proshlo je 5 sati od kako su Nikolini roditelji bili van kuce. Nikola je bio jako gladan. Tada je nervozno plakao, vrishtao, sklupchan u coshku njihove velike dnevne sobe, ali ga niko nije chuo. Nakon 3 sata plakanja i dozivanja u pomoc bez ikakve nade da ce neko doci da mu pomogne, mali Nikola je pocheo da puzi svuda po kuci kako bi nashao neshto shto mu lichi na hranu. Kada je napravio 4 kruga po svojoj velikoj dnevnoj sobi, kuhinji, kupatilu, svojoj dechijoj sobi, Nikola je shvatio da mu nema pomoci. Onda se setio da kada god bi bilo vreme za jelo, njegova mama bi ishla do jednog coshka u kuci, napravljenog specijalno za odlaganje Nikoline hrane. Nikola je doshao do tog mesta, ali kada je podigao glavu da vidi gde je hrana, zatekao je samo dve drshke koje otvaraju velika drvena vrata.Onako gladan, uplakan, balav i krmeljiv od suza, odluchio je da po prvi put u svom zhivotu stane na noge i prezhivi.U Nikoli je proradio instikt da prezhivi, kada je imao samo 4 godine. I pogodite shta?! Nikola je uspeo, klimavo se popeo na noge i jako svojim malim bicepsima uspeo da otvori vrata od ostave i na prvoj polici nadje pahuljice koje je njegova mama chuvala samo za doruchak. Kada su se njegovi roditelji vratili, zatekli su Nikolu kako zadovoljno jede one pahuljice, dok su njegove ochi bile pune suza. Njegovi roditelji su ga uzeli u ruke, zagrlili i pocheli da mu se izvinjavaju shto su ga ostavili, objashnjavajuci da su morali neke stvari zajedno da zavrshe, misleci da ih Nikola razume i chuje, ali Nikola se sve vreme samo smejao sa i dalje punim ochima suza. Nikola je odrastao u lepog, jakog dechka. Vec je imao 18 godina, voleo je da slusha hip hop muziku, vozio je bicikl svaki dan, ponekad bi otishao i u skejt park, bio je sjajan zavisnik od adrenalina kada je bio tinejdzher. Sve dok jednog dana nije upoznao Unu koja je takodje volela lude stvari.Una i Nikola su pocheli da se druzhe, da izlaze zajedno, uvek su imali teme za razgovor i uvek im je bilo teshko da se razdvoje pa su razgovore nastavljali svako svojoj kuci za Skype-om. Njihovo prijateljstvo je trajalo godinama tako da su imali zajednichko drushtvo koje je stalno smishljalo nove ideje za nalet adrenalina. Nikola je tako u jednoj od egzibicija slomio nogu padom sa skejta, morao je da nosi gips sedam meseci. Prvih par meseci se nisu razdvajali, morali su da budu jedno sa drugim ali se Nikola se nikad nije usudio da prizna Uni da je voli, iako ju je voleo svim srcem. Jednog dana im je drushtvo predlozhilo da se zajedno u Markovom Golfu trojci, provozaju Majushkom ulicom, koja je poznata po tome shto ima dve oshtre krivine, za koje su prichali da su najsporije krivine zato shto nikad niko nije smeo da prodje tim putem brzhe od 10 na sat, da se nadju u 3h nocu 23. decembra dve ulice dalje i da se provozaju.Nikola se ponizno povukao i rekao drushtvu da ne rachuna na njega, ali je Una prihvatila da se nadje sa njima i tako su se Una i Nikola razishli.On to veche nije mogao da spava. Prevrtao se po krevetu obliven hladnim znojem, sa nekim chudnim jezivim osecajem u stomaku, pa je odluchio da prosheta da provezhba nogu koliko je mogao.Nikolina i Unina kuca se nije nalazila daleko od Plave chesme, koja je gledala na Majushku ulicu, pa je Nikola oko 2 sata nocu ustao iz kreveta i pocheo da sheta Shevskim bulevarom sve do Plave chesme. Napravio je 3 kruga i zastao kod Unine zgrade da vidi da li je kod kuce. Pogledao je gore u njen prozor i shvatio da je ipak izashla.Nastavio je da sheta kroz Lakojevu ulicu, preko Sopinog mosta i nazad. I dalje je imao jeziv osecaj u stomaku. Doshao je do Majushke ulice i odluchio da sacheka ispod velikog hrastovog drveta, sedeci na zemlji, da vidi da li ce Marko proci sa Unom i drushtvom u kolima, da im se javi. Pogledao je u nebo i video da je pun mesec, da je bela noc. Chekao je i chekao, oblivao ga je hladan znoj i kapci su pocheli da mu se sklapaju preko ochiju kada je u jednom trenutku chuo jezivu shkripu guma koja je kao vatra kada uhvati benzin, pochela da prolazi putem. Beli Golf je izleteo na put, udarajuci prednjim branikom od asfalt, dok su felne varnichile, ostavljajuci trag 10 metara unazad. Kako mu se auto priblizhavao tako je mogao da chuje paniku i vrisku koja je dolazila izuntar Markovih kola. Prestravio se, nije mogao da se pomeri kada je bio siguran da ce se njihov auto zabiti direktno u njega. Marko je pocheo da pritiska kochnicu kada je njegov auto udario u drugu uzbrdicu te krivine, dok je ishao oko 50 na sat, kada je auto legao udario u luk krivine i poleteo iznad Nikole zakucavajuci se u drvo dva metra iznad Nikoline glave. Auto je ostao zaglavljen izmedju grana zapaljen. Nije mogao da dishe u sekundi. Gume su se pushile dok niko iz kola nije davao znake zhivota. Tada je chuo Unu koja je plakala i dozivala Marka. Nikola je pocheo da urla iz sveg glasa da doziva Unu, kada je kao prva kap kishe na sushi Una proturila glavu iz kola. Vikao je da skochi, uhvatice je. Nije mogla. Zakucala se od straha. Kada je video da ne mozhe nishta da kazhe, odluchio je da pokusha da se popne, da je izvuche iz kola. Imao je gips na nozi! Prva grana hrasta je bila na metar iznad njega, morao je da se popne na prste na jednoj nozi i da skochi da bi se uhvatio za granu, pa za sledecu pa za josh jednu, shto je i uradio, dok je ochajnichki vukao svoju bezhivotnu nogu, kao da je nema. Prve kapi znoja su pochele da mu se spushtaju niz lice. Tada je Marko kao ni od kuda iskochio iz kola i pocheo da trchi koliko su ga noge nosile. Nikola i Una su ga dozivali u pomoc, ali se nije okretao. Dragan je bio bez svesti pa je Nikola morao da prihvati Dragana i da ga spusti. Vratio se po Unu, kada se kroshnja drveta iznad belog Golfa zapalila. Una i Nikola su se spustili na zemlju kada je Una vrisnula: ‘’Trchi!’’ Una je povukla Dragana i bacila ga dalje od drveta, dok je Nikola je pocheo da hramlje dolazeci do nje. Beli Golf je tada eksplodirao bacajuci varnichne svice nekih 50 metara u beskrajnost bele noci.Nikola je pao na zemlju! Nije verovao shta se desilo! Poshla mu je prva suza niz obraz stapajuci se sa znojem i prljavshtinom. Ubrzo je i policija doshla i dok su pregledali ostatke olupine nekada belog Golfa, Una je podigla Nikolinu glavu, pogledala ga u ochi i nezhno, plashljivo ga poljubila.Tada je zagrlio kao nikada do tad i odluchio da je ne pushta nikad vise!Svaki put kada bi proshetali tom ulicom, pogledali bi se i shvatili bi da je njihova ljubav toliko jaka, koliko i pun Mesec, koji se smeshio na nebu ponosno, osvetljujuci im put.
    Jul 25, 2013 2268
  • 06 Dec 2014
    Na vratima vremena
          Na vratima vremena naslaganih godina, još jedan dan prosipa sate koji će se izgubiti i nestati u nepovrat. Ti znaš, ne razvrstavam dane na dobre i loše, ne doživljavam to vrijeme u izgubljenoj stvarnosti. Ipak, naučila sam da postojim, okružena malim znacima nesebične pažnje, lijepim riječima, mislima, djelima ... U ambisu neostvarenih želja i potreba, obuzeta toplim mislima, udišem svaki trenutak sreće. Izvukla sam srce iz tame noći i boli, stavila ga na svjetlost dana. Obojila sam osjećaje duginim bojama nadanja. U lavirinitu isprepletenih misli i osjećaja, ispred mene je zasjalo izgubljeno vrijeme. Dok iscrtavam put na karti želja, stvarnost se nalazi negdje u daljini iščekivanja. Nosi me struja preplavljenih osjećaja a ja pružam šansu dragocijenim, magičnim trenucima, koji imaju svoju vrijednost. Kradem komadiće vremena i osjećam da sreća dolazi. Šaljem ti osmijehe, jer život neumitno teče i ne čeka nikoga.
    2265 Objavio/la Ramona mo
  • By Ramona mo
    Na vratima vremena
          Na vratima vremena naslaganih godina, još jedan dan prosipa sate koji će se izgubiti i nestati u nepovrat. Ti znaš, ne razvrstavam dane na dobre i loše, ne doživljavam to vrijeme u izgubljenoj stvarnosti. Ipak, naučila sam da postojim, okružena malim znacima nesebične pažnje, lijepim riječima, mislima, djelima ... U ambisu neostvarenih želja i potreba, obuzeta toplim mislima, udišem svaki trenutak sreće. Izvukla sam srce iz tame noći i boli, stavila ga na svjetlost dana. Obojila sam osjećaje duginim bojama nadanja. U lavirinitu isprepletenih misli i osjećaja, ispred mene je zasjalo izgubljeno vrijeme. Dok iscrtavam put na karti želja, stvarnost se nalazi negdje u daljini iščekivanja. Nosi me struja preplavljenih osjećaja a ja pružam šansu dragocijenim, magičnim trenucima, koji imaju svoju vrijednost. Kradem komadiće vremena i osjećam da sreća dolazi. Šaljem ti osmijehe, jer život neumitno teče i ne čeka nikoga.
    Dec 06, 2014 2265