Blogovi

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 440
    Blogs
  • 52
    Active Bloggers
113 blogs
  • 05 Sep 2014
      Naučio sam...Kada si zaljubljen, to se vidi. Naučio sam...Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim. Naučio sam...Bog nije sve učinio u jednom danu.Zašto mislim da ja mogu? Naučio sam...Kada mi samo jedna osoba kaže"ulepšao si mi dan"...onda je moj dan nešto sasvim drugo. Naučio sam...Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Naučio sam...Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam...Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da sebi pomogne na drugi način. Naučio sam...Da nikada ne smeš reći ”ne” poklonu deteta. Naučio sam...Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati. Naučio sam...Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje. Naučio sam...Da činjenice ne mijenjam, ako ih ignorišem ili izbegavam. Naučio sam...Da su najjednostavnije šetnje u letnim večerima s mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Naučio sam...Da se novcem ne mogu kupiti čast i status. Naučio sam...Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati. Naučio sam...Najlakši način da, kao osoba rastem, jeste da se okružim ljudima koji su pametniji od mene. Naučio sam...Da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom. Naučio sam...Da je život težak i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji. Naučio sam...Ako naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde. Naučio sam...Da niko nije perfektan, dok se ne zaljubiš u njega. Naučio sam...Da dobre prilike nikada nisu izgubljene;neko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš. Naučio sam...Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati sta ću napraviti u vezi toga. Naučio sam...Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane. Naučio sam...Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se penješ ka vrhu. Naučio sam...Što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti. Naučio sam...Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi biti cenjen i voljen. Naučio sam..Da je dobro davati savet samo u dva slučaja:kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti. Naučio sam...Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju. .............. tako malo reči, a tako puno rečeno.... RAZMISLITE.........  
    1543 Objavio/la DrPriroda
  •   Naučio sam...Kada si zaljubljen, to se vidi. Naučio sam...Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim. Naučio sam...Bog nije sve učinio u jednom danu.Zašto mislim da ja mogu? Naučio sam...Kada mi samo jedna osoba kaže"ulepšao si mi dan"...onda je moj dan nešto sasvim drugo. Naučio sam...Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Naučio sam...Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam...Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da sebi pomogne na drugi način. Naučio sam...Da nikada ne smeš reći ”ne” poklonu deteta. Naučio sam...Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati. Naučio sam...Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje. Naučio sam...Da činjenice ne mijenjam, ako ih ignorišem ili izbegavam. Naučio sam...Da su najjednostavnije šetnje u letnim večerima s mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Naučio sam...Da se novcem ne mogu kupiti čast i status. Naučio sam...Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati. Naučio sam...Najlakši način da, kao osoba rastem, jeste da se okružim ljudima koji su pametniji od mene. Naučio sam...Da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom. Naučio sam...Da je život težak i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji. Naučio sam...Ako naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde. Naučio sam...Da niko nije perfektan, dok se ne zaljubiš u njega. Naučio sam...Da dobre prilike nikada nisu izgubljene;neko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš. Naučio sam...Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati sta ću napraviti u vezi toga. Naučio sam...Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane. Naučio sam...Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se penješ ka vrhu. Naučio sam...Što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti. Naučio sam...Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi biti cenjen i voljen. Naučio sam..Da je dobro davati savet samo u dva slučaja:kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti. Naučio sam...Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju. .............. tako malo reči, a tako puno rečeno.... RAZMISLITE.........  
    Sep 05, 2014 1543
  • 01 Sep 2014
    Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    2859 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    Sep 01, 2014 2859
  • 26 Aug 2014
    Hladnih januarskih dana 2002 godine, pojavile su se slike koje nikog nisu ostavile ravnodusnim. Prica koja sledi može na neki način biti oda životu. Samuel Armas, beba od 21 meseca, imala je dijagnozu koja nije davala šanse da preživi van materice. U pitanju je bila neka vrsta razdvojenosti kičme. Posle brojnih pregleda, dr Bruner iz Univerzitetskog medicinskog centra Vanderbilt, Nešvil, država Tenesi, odlučio je da izvete hiruški zahvat dok je beba još bila u materici, i na taj način pokuša da spasi život bebi. Za vreme intervencije, hirurg je uradio normalan carski rez, izvukao matericu i na njoj napravio rez kroz koji je operisao malog Samuela. U trenutku kada je hirurg već završavao intervenciju, koja se po svim pokazateljima odvijala na zadovoljavajući način, kroz još otvoreni rez, beba je pružila ruku i uhvatila prst zapanjenog doktora. On je ostao skamenjen nekoliko trenutaka, dok je Samuel nastavio da drži prst, što je omogućilo hiruškoj ekipi da ovaj veličanstveni trenutak i fotografiše. Hirurg koji je obavio na hiljade operacija, kasnije je izjavio da je tada preživeo ubedljivo najemocionalniji trenuta svoje profesionalne karijere, kada je Samuel ručicom uhvatio njegov prst, kao da je želeo da mu zahvali za dar života koji je upravo dobio. Verujem da je svako od vas osetio dodir emocija gledajući ove fotorafije... ovaj trenutak je ovekovečen objektivom kamere Majlkal Klaensija (http://michaelclancy.com/)... a da li smo u stanju da osetimo sve one nevidljive ručice koje su kretale ka nama, u znak zahvalnosti, svih ovih godina zahvaljujući na nekim lepim stvarima koje smo učinili, ili svim lepim trenucima koje smo nekome poklonili.. I bez ovih slika, dr Bruner bi svakako bio presrećan, jer Samuel zivi zivotom srećnog deteta...  ... a mi smo, i bez slika koje nikad nisu napravljene, srećni, jer smo mogli da sa nekim podelimo nesto lepo.. Za taj osećaj... i za te trenutke...  vredi živeti :)
    2280 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Hladnih januarskih dana 2002 godine, pojavile su se slike koje nikog nisu ostavile ravnodusnim. Prica koja sledi može na neki način biti oda životu. Samuel Armas, beba od 21 meseca, imala je dijagnozu koja nije davala šanse da preživi van materice. U pitanju je bila neka vrsta razdvojenosti kičme. Posle brojnih pregleda, dr Bruner iz Univerzitetskog medicinskog centra Vanderbilt, Nešvil, država Tenesi, odlučio je da izvete hiruški zahvat dok je beba još bila u materici, i na taj način pokuša da spasi život bebi. Za vreme intervencije, hirurg je uradio normalan carski rez, izvukao matericu i na njoj napravio rez kroz koji je operisao malog Samuela. U trenutku kada je hirurg već završavao intervenciju, koja se po svim pokazateljima odvijala na zadovoljavajući način, kroz još otvoreni rez, beba je pružila ruku i uhvatila prst zapanjenog doktora. On je ostao skamenjen nekoliko trenutaka, dok je Samuel nastavio da drži prst, što je omogućilo hiruškoj ekipi da ovaj veličanstveni trenutak i fotografiše. Hirurg koji je obavio na hiljade operacija, kasnije je izjavio da je tada preživeo ubedljivo najemocionalniji trenuta svoje profesionalne karijere, kada je Samuel ručicom uhvatio njegov prst, kao da je želeo da mu zahvali za dar života koji je upravo dobio. Verujem da je svako od vas osetio dodir emocija gledajući ove fotorafije... ovaj trenutak je ovekovečen objektivom kamere Majlkal Klaensija (http://michaelclancy.com/)... a da li smo u stanju da osetimo sve one nevidljive ručice koje su kretale ka nama, u znak zahvalnosti, svih ovih godina zahvaljujući na nekim lepim stvarima koje smo učinili, ili svim lepim trenucima koje smo nekome poklonili.. I bez ovih slika, dr Bruner bi svakako bio presrećan, jer Samuel zivi zivotom srećnog deteta...  ... a mi smo, i bez slika koje nikad nisu napravljene, srećni, jer smo mogli da sa nekim podelimo nesto lepo.. Za taj osećaj... i za te trenutke...  vredi živeti :)
    Aug 26, 2014 2280
  • 25 Aug 2014
    Postoji neka teorija kako je nastala paradigma...  Grupa naučnika je zatvorila u kavez 5 majmuna i na sredinu kaveza postavila merdevine sa bananama na vrhu. Svaki put kada bi se jedan majmun popeo na merdevine i pojeo banane, naučnici bi ostale majmune polili hladnom vodom! Nakon nekog vremena, svaki put kada bi se neki majmun popeo na merdevine, ostali bi ga pretukli! Kao rezultat toga, posle nekog vremena, ni jedan majmun nije smeo da se popne na merdevine! Naučnici su tada odlučili da zamijene jednog od majmuna. Taj se majmun odmah popeo na merdevine, nakon čega su ga ostali pretukli! Nakon što je nekoliko puta dobio batine, shvatio je da se ne sme penjati na merdevine, iako nije znao razlog! Drugi majmun je zamjenjen i situacija se ponovila. Prvi zamjenjeni majmun ga je takođe pretukao. Isto se dogodilo i sa trećim i sačetvrtim. Na kraju je i peti majmun zamjenjen! Tada je ostalo 5 majmuna koji nisu nikada polivani hladnom vodom, a ipak su uvek premlatili onoga koji bi se pokušao popeti uz merdevine! Kada bi bilo moguće upitati te majmune, zašto uvek premlate onog koji se proba popeti....... Kladim se da bi odgovor bio....... “Nemam pojma- tako se to valjda radi ovde.” Da li vam zvuči poznato? Verovatno se i ovog momenta mnogi pitaju - "Zašto neke stvari radimo na način na koji ih radimo, ako postoji i druga solucija?!" .. i .. na kraju... "Samo su dve stvari beskrajne: svemir i ljudska glupost. A ja nisam baš siguran za ono prvo!"                                                                                                                                                Albert Einstein
    2771 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Postoji neka teorija kako je nastala paradigma...  Grupa naučnika je zatvorila u kavez 5 majmuna i na sredinu kaveza postavila merdevine sa bananama na vrhu. Svaki put kada bi se jedan majmun popeo na merdevine i pojeo banane, naučnici bi ostale majmune polili hladnom vodom! Nakon nekog vremena, svaki put kada bi se neki majmun popeo na merdevine, ostali bi ga pretukli! Kao rezultat toga, posle nekog vremena, ni jedan majmun nije smeo da se popne na merdevine! Naučnici su tada odlučili da zamijene jednog od majmuna. Taj se majmun odmah popeo na merdevine, nakon čega su ga ostali pretukli! Nakon što je nekoliko puta dobio batine, shvatio je da se ne sme penjati na merdevine, iako nije znao razlog! Drugi majmun je zamjenjen i situacija se ponovila. Prvi zamjenjeni majmun ga je takođe pretukao. Isto se dogodilo i sa trećim i sačetvrtim. Na kraju je i peti majmun zamjenjen! Tada je ostalo 5 majmuna koji nisu nikada polivani hladnom vodom, a ipak su uvek premlatili onoga koji bi se pokušao popeti uz merdevine! Kada bi bilo moguće upitati te majmune, zašto uvek premlate onog koji se proba popeti....... Kladim se da bi odgovor bio....... “Nemam pojma- tako se to valjda radi ovde.” Da li vam zvuči poznato? Verovatno se i ovog momenta mnogi pitaju - "Zašto neke stvari radimo na način na koji ih radimo, ako postoji i druga solucija?!" .. i .. na kraju... "Samo su dve stvari beskrajne: svemir i ljudska glupost. A ja nisam baš siguran za ono prvo!"                                                                                                                                                Albert Einstein
    Aug 25, 2014 2771
  • 30 Jul 2014
    Koliko puta ste uživali gledajući igru leptira na livadi u punom cvetu? Da li ste, međutim, nekada posmatrali momenat kada leptir izlazi iz čaure? Nedavno mi je neko poslao priču o leptiru života...Da, o leptiru života a ne o životu leptira... Čovek je posmatrao kako leptir pokušava da se izvuče kroz malenu pukotinu u čauri. Poslenekog vremena, izgledalo je kao da je leptir izgubio svu snagu i prestao da pokušava, prestao je da se pomera. Čovek se sažalio i napraio izlaz rasekavši čauru tako da je leptir sa lakoćom izašao. Iako je leptir imao krhko telo i smežurana krila, čovek je nastavio da posmatra u želji da isprati trenutak kada leptir poleti. Međutim, ništa se nije dogodilo... leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo, nemoćan, i nikada nije poleteo. Čovek je, uprkos svojoj ljubaznosti i želji da pomogne, prevideo činjenicu da je priroda osmislila način kako da ojača leptira pre nego što se upusti u avanturu, kako da mu podari snagu i energiju potrebnu za život, pa tek onda da se sam oslobodi iz čaure i poleti. A svi volimo da letimo... možda su baš neke poteškoće kroz koje povremeno prilazimo potrebne da se u sledečem trenutku poleti i uživa u lepotama života. Bez tih teškoća, nikad ne bi bili toliko jako koliko možemo i želimo biti... i nikad ne bi leteli. Želeli smo snagu... priroda nam je podarila poteškoće koje su nas osnažile. Želeli smo mudrost... priroda nam je podarila probleme koje je trebalo rešiti. Želeli smo bogatstvo.. priroda nam je podarila mozak i telo da možemo raditi. Želeli smo hrabrost... priroda nam je podarila prepreke koje je trebalo savladati. Želeli smo ljubav... priroda nam je podarila ljude kojima je trebalo pomoći. Želeli smo usluge... priroda nam je podarila prilike.   Nismo dobili ništa što smo želeli... a dobili smo sve što nam je trebalo... i zato.. živite bez straha i suočite se sa svim preprekama.. sve ih sami možete preskočiti...  i poleteti.
    3339 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Koliko puta ste uživali gledajući igru leptira na livadi u punom cvetu? Da li ste, međutim, nekada posmatrali momenat kada leptir izlazi iz čaure? Nedavno mi je neko poslao priču o leptiru života...Da, o leptiru života a ne o životu leptira... Čovek je posmatrao kako leptir pokušava da se izvuče kroz malenu pukotinu u čauri. Poslenekog vremena, izgledalo je kao da je leptir izgubio svu snagu i prestao da pokušava, prestao je da se pomera. Čovek se sažalio i napraio izlaz rasekavši čauru tako da je leptir sa lakoćom izašao. Iako je leptir imao krhko telo i smežurana krila, čovek je nastavio da posmatra u želji da isprati trenutak kada leptir poleti. Međutim, ništa se nije dogodilo... leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo, nemoćan, i nikada nije poleteo. Čovek je, uprkos svojoj ljubaznosti i želji da pomogne, prevideo činjenicu da je priroda osmislila način kako da ojača leptira pre nego što se upusti u avanturu, kako da mu podari snagu i energiju potrebnu za život, pa tek onda da se sam oslobodi iz čaure i poleti. A svi volimo da letimo... možda su baš neke poteškoće kroz koje povremeno prilazimo potrebne da se u sledečem trenutku poleti i uživa u lepotama života. Bez tih teškoća, nikad ne bi bili toliko jako koliko možemo i želimo biti... i nikad ne bi leteli. Želeli smo snagu... priroda nam je podarila poteškoće koje su nas osnažile. Želeli smo mudrost... priroda nam je podarila probleme koje je trebalo rešiti. Želeli smo bogatstvo.. priroda nam je podarila mozak i telo da možemo raditi. Želeli smo hrabrost... priroda nam je podarila prepreke koje je trebalo savladati. Želeli smo ljubav... priroda nam je podarila ljude kojima je trebalo pomoći. Želeli smo usluge... priroda nam je podarila prilike.   Nismo dobili ništa što smo želeli... a dobili smo sve što nam je trebalo... i zato.. živite bez straha i suočite se sa svim preprekama.. sve ih sami možete preskočiti...  i poleteti.
    Jul 30, 2014 3339
  • 04 Jul 2014
    Govoriti na temu Nekad i Sad moglo bi biti ispitivanje ili traženje iščezlih duhovnih horizonata ili traženje neke zaboravljene mentalne šifre…. Ovoga puta nije reč o tome, a nije reč ni o nekom nostalgijom potstaknutom nabrajanju. Ovo je jedno obično – mnogo prizemnije nabrajanje; na temu Nekad i Sad.Uzaludno je kukati za starim dobrim vremenima a i znamo da mnogo koje Nekad nije bilo ništa bolje od mnogo kojeg Sada. A svako pa i ovo naše Sada biće uskoro nekome Nekad. Elem: Nekad je malo ljudi znalo mnogo.Sada mnogo ljudi znaju malo. Zbog slabih informacija Nekad nismo znali mnogo što šta se zbiva u svetu.Sada znamo skoro sve što se zbiva, ali vrlo retko znamo i zašto se zbiva. Nekad smo svi imali više vremena jer se sve radilo polako. - Sada se sve radi toliko brzo da svi, iako se žurimo opet kasnimo. Da li kasnimo što se ne žurimo dovoljno ili zato što smo kasno krenuli… ili što smo krenuli uopšte !? Nekad su narodi imali careve i kraljeve i dvorove;…i na dvorovima dvorske budale.Sada je sve manje careva i kraljeva i dvorova;… i sve je manje dvorskih budala. Ali na žlost nije tako i sa običnim budalama. Nekad smo imali više saveznika na koje nismo smeli tako slepo i za uvek - RačunatiZato sada imamo više neprijatelja na koje možemo sa sigurnošću na duže vreme računati. Nekad se rodoljublje smatralo vrlinom i jednim od vrhunskih osećanja. - Sada, u dobrom delu sveta rodoljublje se smatra za neku prevaziđenu formu fanatizma koja je zamenila i potisnula neka hibridno-kosmopolitska osećanja svetog građanstva. Nekad je bilo mnogo više ljudi koji su imali građanske hrabrosti da ustanu za neke principe, bez obzira na posledice.Sada je to redak slučaj – i u tome je jedan od uzroka krize savremenog čovečanstva – jer nedostatak te vrste hrabrosti da se kaže nešto što se duboko i iskreno veruje da je istina predstvalja ne samo moralni već i intelektualni pad čovečanstva. Nekad smo mislili da znamo ili bar naziremo; ko i kuda nas vodi. - Sada posle svega što nas je zadesilo nismo više sigurni da znamo ko sve potpaljuje vatru pod loncem u kome se kuva naša sudbina.  
    6729 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Govoriti na temu Nekad i Sad moglo bi biti ispitivanje ili traženje iščezlih duhovnih horizonata ili traženje neke zaboravljene mentalne šifre…. Ovoga puta nije reč o tome, a nije reč ni o nekom nostalgijom potstaknutom nabrajanju. Ovo je jedno obično – mnogo prizemnije nabrajanje; na temu Nekad i Sad.Uzaludno je kukati za starim dobrim vremenima a i znamo da mnogo koje Nekad nije bilo ništa bolje od mnogo kojeg Sada. A svako pa i ovo naše Sada biće uskoro nekome Nekad. Elem: Nekad je malo ljudi znalo mnogo.Sada mnogo ljudi znaju malo. Zbog slabih informacija Nekad nismo znali mnogo što šta se zbiva u svetu.Sada znamo skoro sve što se zbiva, ali vrlo retko znamo i zašto se zbiva. Nekad smo svi imali više vremena jer se sve radilo polako. - Sada se sve radi toliko brzo da svi, iako se žurimo opet kasnimo. Da li kasnimo što se ne žurimo dovoljno ili zato što smo kasno krenuli… ili što smo krenuli uopšte !? Nekad su narodi imali careve i kraljeve i dvorove;…i na dvorovima dvorske budale.Sada je sve manje careva i kraljeva i dvorova;… i sve je manje dvorskih budala. Ali na žlost nije tako i sa običnim budalama. Nekad smo imali više saveznika na koje nismo smeli tako slepo i za uvek - RačunatiZato sada imamo više neprijatelja na koje možemo sa sigurnošću na duže vreme računati. Nekad se rodoljublje smatralo vrlinom i jednim od vrhunskih osećanja. - Sada, u dobrom delu sveta rodoljublje se smatra za neku prevaziđenu formu fanatizma koja je zamenila i potisnula neka hibridno-kosmopolitska osećanja svetog građanstva. Nekad je bilo mnogo više ljudi koji su imali građanske hrabrosti da ustanu za neke principe, bez obzira na posledice.Sada je to redak slučaj – i u tome je jedan od uzroka krize savremenog čovečanstva – jer nedostatak te vrste hrabrosti da se kaže nešto što se duboko i iskreno veruje da je istina predstvalja ne samo moralni već i intelektualni pad čovečanstva. Nekad smo mislili da znamo ili bar naziremo; ko i kuda nas vodi. - Sada posle svega što nas je zadesilo nismo više sigurni da znamo ko sve potpaljuje vatru pod loncem u kome se kuva naša sudbina.  
    Jul 04, 2014 6729
  • 06 Jun 2014
    GOVOR NAŠ NASUŠNI Ćuti – niko te nerazume! Germanizmi i turcizmi odavno su ušli u govornu svest, ali su vremenom i nestajali i gubili se iz svakodnevnog sporazumevanja. Ipak, ostala je jedna reč posebno vezana za Srem i sremački govor, reč je o reči divaniti. Divan, reč turskog porekla koja nam naznačava da je to udoban deo nameštaja, a glagol divani ti je neposredno vezan za nju. Jer ništa posebno, udobno se smestiti na divan i dugo pričati, razgovarati – odnosno divaniti. Nestajale su strane i nepoznate reči, a povremeno su dobijale oblike jezičkih kovanica i upotrebljavane u lokalnom govoru. Ipak, borba za čistotu jezika i govora je uvek postojala, posebno su je pokretali i razvijali, ko bi drugi, nego pisci. Jedan od onih koji se prvi oglasio bio je Đoka Savić Čiča (1852-1937) iz Čerevića i njegova knjiga pesama „Fruškogorci u pesmi“. Početkom prošlog veka Ilija Okrugić Sremac objavljuje pozorišni tekst „Saćurica i šubara“ (Slavija – Novi Sad, 1934) negujući u njemu govor Sremaca. U novije vreme učinio je to Anđelko Erdeljanin 1988. knjigom „Moj prijatelj Kuzman Nakrajkućin“, u to vreme tako nešto čini i Nedeljko Terzić (prim. aut.) prvim izdanjem knjige „Vraška posla“ 1986. i drugim 2007. oba u izdanju „Sremskih novina“, koja postaje i građa za studente. Sledi mala biblioteka knjiga savremenog književnika Radivoja Prokopljevića Proke iz Petrovčića, iz donjeg Srema, u čemu se posebno izdvajaju knjige „Pravi Sremac ima tri šešira“ 2007. i „Zlatno doba Srema“ 2008. godine. Doprinos očuvanju jezika i govora daje i rubrika u „Sremskim novinama“ pod naslovom „Pesnici Srema o Sremu“ u kojoj se pojavljuje preko sedamdeset autora. Posebno mesto u toj borbi imaju književna dela Đoke Filipovića „Kobajagi“ i „Priče iz Srema“, zatim proza Predraga Banjeglava i Đorđa Janjatovića, pesništvo Svetislava Nenadovića, pa Nade Aničić-Crljenica, Jasmine Vukomanović, Rajka Panića, Nade Malenković, Ane Berte, preminule Ružice Andrić i drugih. „Matica srpska“ iz Novog Sada objavljuje u više tomova „Rečnik srpskih govora Vojvodine“, i druga specijalizovana izdanja u kojima se čuva govorno blago Srema, a posebno značajna knjiga je „Pastirska terminologija Srema“ prof. Dr Žarka Bošnjakovića, objavljena 1985. godine. Najsvežiji primer je knjiga Đorđa V. Ćirkovića „Ćole ti dečije“– podsetnik starih reči i zaboravljenih izraza, objavljena u Šimanovcima 2012. godine. Ova knjiga je i opomena – kud će naš jezik i govor? Ako odlazi u zaboravljene reči, kojim će se to govorom služiti naslednici, jer potomci su nešto ostavili. Mada savremena anglikanizacija čini svoje pa su deci važniji (piši kao što govoriš): kasting, stajling, brifing… Otuda i ne čudi kada dete povuče baku ili deku za ruku, pred svojim društvom, i kaže: „Ćuti, vidiš da te niko ne razume“. Nedeljko Terzić Tekst je preuzet iz Sremskih novina.Napisao je g.Nedeljko Terzić čovek koji svojim pisanjem neguje tradiciju Srema.
    1009 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    GOVOR NAŠ NASUŠNI Ćuti – niko te nerazume! Germanizmi i turcizmi odavno su ušli u govornu svest, ali su vremenom i nestajali i gubili se iz svakodnevnog sporazumevanja. Ipak, ostala je jedna reč posebno vezana za Srem i sremački govor, reč je o reči divaniti. Divan, reč turskog porekla koja nam naznačava da je to udoban deo nameštaja, a glagol divani ti je neposredno vezan za nju. Jer ništa posebno, udobno se smestiti na divan i dugo pričati, razgovarati – odnosno divaniti. Nestajale su strane i nepoznate reči, a povremeno su dobijale oblike jezičkih kovanica i upotrebljavane u lokalnom govoru. Ipak, borba za čistotu jezika i govora je uvek postojala, posebno su je pokretali i razvijali, ko bi drugi, nego pisci. Jedan od onih koji se prvi oglasio bio je Đoka Savić Čiča (1852-1937) iz Čerevića i njegova knjiga pesama „Fruškogorci u pesmi“. Početkom prošlog veka Ilija Okrugić Sremac objavljuje pozorišni tekst „Saćurica i šubara“ (Slavija – Novi Sad, 1934) negujući u njemu govor Sremaca. U novije vreme učinio je to Anđelko Erdeljanin 1988. knjigom „Moj prijatelj Kuzman Nakrajkućin“, u to vreme tako nešto čini i Nedeljko Terzić (prim. aut.) prvim izdanjem knjige „Vraška posla“ 1986. i drugim 2007. oba u izdanju „Sremskih novina“, koja postaje i građa za studente. Sledi mala biblioteka knjiga savremenog književnika Radivoja Prokopljevića Proke iz Petrovčića, iz donjeg Srema, u čemu se posebno izdvajaju knjige „Pravi Sremac ima tri šešira“ 2007. i „Zlatno doba Srema“ 2008. godine. Doprinos očuvanju jezika i govora daje i rubrika u „Sremskim novinama“ pod naslovom „Pesnici Srema o Sremu“ u kojoj se pojavljuje preko sedamdeset autora. Posebno mesto u toj borbi imaju književna dela Đoke Filipovića „Kobajagi“ i „Priče iz Srema“, zatim proza Predraga Banjeglava i Đorđa Janjatovića, pesništvo Svetislava Nenadovića, pa Nade Aničić-Crljenica, Jasmine Vukomanović, Rajka Panića, Nade Malenković, Ane Berte, preminule Ružice Andrić i drugih. „Matica srpska“ iz Novog Sada objavljuje u više tomova „Rečnik srpskih govora Vojvodine“, i druga specijalizovana izdanja u kojima se čuva govorno blago Srema, a posebno značajna knjiga je „Pastirska terminologija Srema“ prof. Dr Žarka Bošnjakovića, objavljena 1985. godine. Najsvežiji primer je knjiga Đorđa V. Ćirkovića „Ćole ti dečije“– podsetnik starih reči i zaboravljenih izraza, objavljena u Šimanovcima 2012. godine. Ova knjiga je i opomena – kud će naš jezik i govor? Ako odlazi u zaboravljene reči, kojim će se to govorom služiti naslednici, jer potomci su nešto ostavili. Mada savremena anglikanizacija čini svoje pa su deci važniji (piši kao što govoriš): kasting, stajling, brifing… Otuda i ne čudi kada dete povuče baku ili deku za ruku, pred svojim društvom, i kaže: „Ćuti, vidiš da te niko ne razume“. Nedeljko Terzić Tekst je preuzet iz Sremskih novina.Napisao je g.Nedeljko Terzić čovek koji svojim pisanjem neguje tradiciju Srema.
    Jun 06, 2014 1009
  • 26 May 2014
    .... Da li ste nekad čitali pricu koja počinje od drugog pasusa... Verovatno niste... do sada.. početak nisam znao kako da napišem.. pet puta počinjem i brišem, ovakvu priču je nemoguće početi kao nešto normalno... dakle, ovo je drugi pasus.... ... kiša je počela.. video sam najave da nas čekaju ozbiljne padavine, pa sam skratio odmor i krenuo prema Beogradu neuobičajeno rano.. obično krenem oko podne, a sada nisam ni doručkovao... svratiću u neki restoran pored puta... Priznajem, i pored najave, nisam preterano brinuo.... ni prvo ni poslednje nevreme, i ranije sam imao utisak da buh čamcem pre stigao nego kolima... ali..... Prvi znak da nešto nije u redu pojavio se vec par kilometara posle Užica, ka Čačaku... izlazim iz krivine i vidim da je reka došla do puta, samo što nije krenulo izlivanje... kasnije sam na slikama video da tog dela puta više nema... Moj planirani dorucak u restoranu u klisuri odložio sam zbog banalnog razloga... parking na koji sam želeo da stanem, bio je pun kamiona, pa sam produžio dalje.... sreća... da sam tu stao, verovatno ne bih tim putem ni stigao do Beograda... Silazak niz Rudnik i ulazak u zonu oko Ljiga je već ukazivao na kritičnu situaciju... Vode na sve strane.. odroni.. na nekim mestima već pola puta zatrpano, a reka koja je tokom leta kao plitak potok, pravi bukove visoke preko metar i po... postajem svestan šta se dešava... Imam utisak da će se celo brdo sručiti na magistralu... ovo se nekoliko sati kasnije i desilo.. Na nekoliko mesta put je potpuno pod vodom. Vozila ispred mene prolaze, do pola su u vodi.. dodajem gas i zahvaljujem u mislima kolegi koji me je nagovorio da umesto benzinca kupim dizelaša. Moj Hjundai se junački bori sa vodom i prolazim bez problema... jednom.. drugi put.. treći... U Ćelijama je voda ogromna.. cela deonica je potopljena.. opet nekako prolazim.... Neverovatan je pogled na njive i livade sa leve strane puta... MORE.... ne vidiš ni komad zemlje, samo drveće je iznad vode. Imam utisak da uplovljavam u deltu Nila.. katastrofa počinje.. mislima mi prolazi pitanje.. Šta ako se voda pokrene.... Ulazim u Beograd i polako prilazim kući... gužva, blokirane ulice, voda... Na jednom mestu moram da okrenem, dubina vode na putu je preko 5 metara.... i konačno ipak stižem... Pomislio sam da je gotovo... a u stvari.. tek počinje... Ulice su se pretvorile u reke... ko nije video, teško da bi poverovao.. Gledam prizore bujica koje sa svih strana prolaze a u mislima su mi i dalje scene sa puta... Šta ako ona voda krene... Setih se Save sedamtedetih, jedna od tih poplava zatekla me je u blizini mestu proboja nasipa.. Setih se Dunava godinu ili dve kasnije u Zemunu.. tada nije probilo, ali smo 4 noći proveli na nasipima... Dan provodim pred ekranima televizora i kompjutera, polako postajem svestan razmera katastrofe... Uskoro stiže i onaj čuveni poziv da se krene na bedeme kod Šapca... Ne trba reći da se tu ne okleva, spakovao sam osnovnu opremu, poučen iskustvom sa nekih ranijih poplava i sjurio se do Sava centra odakle je najavljen polazak. Pomisao na godišta naših bedema na Savi (i ne samo na Savi) izaziva zabrinutost, uhvatio sam sebe kako namršten gledam u mesto odakle se odvajam sa autoputa, pa pargingu odakle se kreće. I onda.... kako sam pogledom uhvatio tu zonu oko Sava Centra... prvo trenutak zbunjenosti, a onda skoro da mi je suza zaigrala u oku.. sve je puno ljudi... i to kakvih ljudi... Neki novi klinci, oni za koje smo smatrali da su rodjeni smoreni i da ih ništa na ovom svetu ne može pokrenuti, preplavili su sve.. Gde god se okreneš, svuda su. Uleću u već postavljenje autobuse i ne pitaju da li se treba prijaviti, šta treba poneti, kako se ponašati... Jednostavno, oni su KRENULI.. fascinantna želja da pomognu, na urade, da odbrane, da budu korisni, bez trunke dvoumljenja, bez ikakve dileme, bez straha... ni senke onog akako su do juče razmišljali, ili kako smo ih možda mi stariji doživljavali... Kao da nisu isti klinci... pa i nisu.. oni su u trenutku postali veliki. Dokazali su da su spremni za velika dela.. Jedan trenutak katastrofe njih je prekalio... ako neko ne zna kako se kalio čelik, neka pogleda snimke te večeri... one do koje može da dodje... a ima ih malo. Slušao sam te male divove u putu do TAMO... slušao i uživao... kakav neočekivan obrt, kakva pesma mladosti Srbije.. odlučni, organizovani, jaki, nepobedivi. I više nije bila ni važna Sava, nije imala šanse.. nije važna ni ona neorganizovanost i anarhija koja nas je tamo dočekala, ni to nije imalo šanse da zaustavi ovu reku želje... sami su se organizovali. Nestale su razlike navijačke, pa i one mnogo veće... na bedemima zajedno navijači i policija, jedni druge bodre, jedni drugima pomažu.. Bravo Srbijo, i to si dočekala.. Džakovi? Pesak? Blato? Kiša? Ma daj... sitnica... Priznajem, a verovatno to priznaju i oni malobrojni kojima je moja generacija mnogo bliža nego generacija tih mladih lavova, bio je neverovatno lep osećaj biti tu, sa njima. Proletelo je vreme do zore... krenuli smo nazad... i novo iznenađenje... pola autobusa se vratilo bez nas, a oni koji su ostali, brzo su bili popunjeni. Krenuli smo peške nazad, a ta snaga mladosti se još jednom pokazala... dve rečenice bile su dovoljne, dogovor je pao: NIKO neće otići kući dok svi ne budu u autobusima. Niko neće proći pored nas dok autobusi ne stignu. Ovo baš i nije oduševilo vozače iz kolone koji su sledećih 7-8 kilometara klackali za nama, ali niko nije ni najmanjim gestom pokazao nervozu. Doduše, pitanje je kakvu bi reakciju izazvali, jer je, nekako baš u to vreme, onaj najveći igrač, koji od gore vidi sve, zaboravio da zatvori tuš, pa nas je kiša, onako prava jesenja, uz vetar, poprilično oprala... taman da spere blato i pesak... Negde kod treće velike krivine, nailazi vozilo policije.. nova nestvarna slika... Policajci prilaze, a napetost nestaje onog momenta kad smo shvatili da su i oni do skoro bili u blatu... uniforme ne lažu... Pitaju u čemu je problem i istog momenta zovu centar da se hitno pošalju autobusi... Kažu da ni oni ne idu nigde dok nam prevoz ne stigne.. Neverica.. ali autobusi uskoro dolaze... Nestvarno i lepo... i sve u Srbiji, brale... Vraćamo se, a mislima kruže opet izmešane slike... kroz prozor gledam poplavljenu Mačvu, a pored mene polako tonu u san veliki ljudi... spokojno, sa osmehom na licu, zadovojni i srećni što su ove noći dali sve od sebe... i opet se setih... koliko sam dugo ja leteo na krilima one 4 noći na zemunskom nasipu... kada voda nije prošla.... .... nije prošla ni sada.... i zato poleti generacijo mladosti Srbije... poleti i nemoj dozvoliti da ti iko ikada skupi ta krila... ... da li ste nekad pročitali priču koja nema kraja... verovatno niste... do sada... a kraj neću da napišem, jer se iskreno nadam da ova priča nema kraja.... ........... aj ŽIVELI... ako nastavim, rasplakaću se...  
    827 Objavio/la Chupko Chupavi
  • .... Da li ste nekad čitali pricu koja počinje od drugog pasusa... Verovatno niste... do sada.. početak nisam znao kako da napišem.. pet puta počinjem i brišem, ovakvu priču je nemoguće početi kao nešto normalno... dakle, ovo je drugi pasus.... ... kiša je počela.. video sam najave da nas čekaju ozbiljne padavine, pa sam skratio odmor i krenuo prema Beogradu neuobičajeno rano.. obično krenem oko podne, a sada nisam ni doručkovao... svratiću u neki restoran pored puta... Priznajem, i pored najave, nisam preterano brinuo.... ni prvo ni poslednje nevreme, i ranije sam imao utisak da buh čamcem pre stigao nego kolima... ali..... Prvi znak da nešto nije u redu pojavio se vec par kilometara posle Užica, ka Čačaku... izlazim iz krivine i vidim da je reka došla do puta, samo što nije krenulo izlivanje... kasnije sam na slikama video da tog dela puta više nema... Moj planirani dorucak u restoranu u klisuri odložio sam zbog banalnog razloga... parking na koji sam želeo da stanem, bio je pun kamiona, pa sam produžio dalje.... sreća... da sam tu stao, verovatno ne bih tim putem ni stigao do Beograda... Silazak niz Rudnik i ulazak u zonu oko Ljiga je već ukazivao na kritičnu situaciju... Vode na sve strane.. odroni.. na nekim mestima već pola puta zatrpano, a reka koja je tokom leta kao plitak potok, pravi bukove visoke preko metar i po... postajem svestan šta se dešava... Imam utisak da će se celo brdo sručiti na magistralu... ovo se nekoliko sati kasnije i desilo.. Na nekoliko mesta put je potpuno pod vodom. Vozila ispred mene prolaze, do pola su u vodi.. dodajem gas i zahvaljujem u mislima kolegi koji me je nagovorio da umesto benzinca kupim dizelaša. Moj Hjundai se junački bori sa vodom i prolazim bez problema... jednom.. drugi put.. treći... U Ćelijama je voda ogromna.. cela deonica je potopljena.. opet nekako prolazim.... Neverovatan je pogled na njive i livade sa leve strane puta... MORE.... ne vidiš ni komad zemlje, samo drveće je iznad vode. Imam utisak da uplovljavam u deltu Nila.. katastrofa počinje.. mislima mi prolazi pitanje.. Šta ako se voda pokrene.... Ulazim u Beograd i polako prilazim kući... gužva, blokirane ulice, voda... Na jednom mestu moram da okrenem, dubina vode na putu je preko 5 metara.... i konačno ipak stižem... Pomislio sam da je gotovo... a u stvari.. tek počinje... Ulice su se pretvorile u reke... ko nije video, teško da bi poverovao.. Gledam prizore bujica koje sa svih strana prolaze a u mislima su mi i dalje scene sa puta... Šta ako ona voda krene... Setih se Save sedamtedetih, jedna od tih poplava zatekla me je u blizini mestu proboja nasipa.. Setih se Dunava godinu ili dve kasnije u Zemunu.. tada nije probilo, ali smo 4 noći proveli na nasipima... Dan provodim pred ekranima televizora i kompjutera, polako postajem svestan razmera katastrofe... Uskoro stiže i onaj čuveni poziv da se krene na bedeme kod Šapca... Ne trba reći da se tu ne okleva, spakovao sam osnovnu opremu, poučen iskustvom sa nekih ranijih poplava i sjurio se do Sava centra odakle je najavljen polazak. Pomisao na godišta naših bedema na Savi (i ne samo na Savi) izaziva zabrinutost, uhvatio sam sebe kako namršten gledam u mesto odakle se odvajam sa autoputa, pa pargingu odakle se kreće. I onda.... kako sam pogledom uhvatio tu zonu oko Sava Centra... prvo trenutak zbunjenosti, a onda skoro da mi je suza zaigrala u oku.. sve je puno ljudi... i to kakvih ljudi... Neki novi klinci, oni za koje smo smatrali da su rodjeni smoreni i da ih ništa na ovom svetu ne može pokrenuti, preplavili su sve.. Gde god se okreneš, svuda su. Uleću u već postavljenje autobuse i ne pitaju da li se treba prijaviti, šta treba poneti, kako se ponašati... Jednostavno, oni su KRENULI.. fascinantna želja da pomognu, na urade, da odbrane, da budu korisni, bez trunke dvoumljenja, bez ikakve dileme, bez straha... ni senke onog akako su do juče razmišljali, ili kako smo ih možda mi stariji doživljavali... Kao da nisu isti klinci... pa i nisu.. oni su u trenutku postali veliki. Dokazali su da su spremni za velika dela.. Jedan trenutak katastrofe njih je prekalio... ako neko ne zna kako se kalio čelik, neka pogleda snimke te večeri... one do koje može da dodje... a ima ih malo. Slušao sam te male divove u putu do TAMO... slušao i uživao... kakav neočekivan obrt, kakva pesma mladosti Srbije.. odlučni, organizovani, jaki, nepobedivi. I više nije bila ni važna Sava, nije imala šanse.. nije važna ni ona neorganizovanost i anarhija koja nas je tamo dočekala, ni to nije imalo šanse da zaustavi ovu reku želje... sami su se organizovali. Nestale su razlike navijačke, pa i one mnogo veće... na bedemima zajedno navijači i policija, jedni druge bodre, jedni drugima pomažu.. Bravo Srbijo, i to si dočekala.. Džakovi? Pesak? Blato? Kiša? Ma daj... sitnica... Priznajem, a verovatno to priznaju i oni malobrojni kojima je moja generacija mnogo bliža nego generacija tih mladih lavova, bio je neverovatno lep osećaj biti tu, sa njima. Proletelo je vreme do zore... krenuli smo nazad... i novo iznenađenje... pola autobusa se vratilo bez nas, a oni koji su ostali, brzo su bili popunjeni. Krenuli smo peške nazad, a ta snaga mladosti se još jednom pokazala... dve rečenice bile su dovoljne, dogovor je pao: NIKO neće otići kući dok svi ne budu u autobusima. Niko neće proći pored nas dok autobusi ne stignu. Ovo baš i nije oduševilo vozače iz kolone koji su sledećih 7-8 kilometara klackali za nama, ali niko nije ni najmanjim gestom pokazao nervozu. Doduše, pitanje je kakvu bi reakciju izazvali, jer je, nekako baš u to vreme, onaj najveći igrač, koji od gore vidi sve, zaboravio da zatvori tuš, pa nas je kiša, onako prava jesenja, uz vetar, poprilično oprala... taman da spere blato i pesak... Negde kod treće velike krivine, nailazi vozilo policije.. nova nestvarna slika... Policajci prilaze, a napetost nestaje onog momenta kad smo shvatili da su i oni do skoro bili u blatu... uniforme ne lažu... Pitaju u čemu je problem i istog momenta zovu centar da se hitno pošalju autobusi... Kažu da ni oni ne idu nigde dok nam prevoz ne stigne.. Neverica.. ali autobusi uskoro dolaze... Nestvarno i lepo... i sve u Srbiji, brale... Vraćamo se, a mislima kruže opet izmešane slike... kroz prozor gledam poplavljenu Mačvu, a pored mene polako tonu u san veliki ljudi... spokojno, sa osmehom na licu, zadovojni i srećni što su ove noći dali sve od sebe... i opet se setih... koliko sam dugo ja leteo na krilima one 4 noći na zemunskom nasipu... kada voda nije prošla.... .... nije prošla ni sada.... i zato poleti generacijo mladosti Srbije... poleti i nemoj dozvoliti da ti iko ikada skupi ta krila... ... da li ste nekad pročitali priču koja nema kraja... verovatno niste... do sada... a kraj neću da napišem, jer se iskreno nadam da ova priča nema kraja.... ........... aj ŽIVELI... ako nastavim, rasplakaću se...  
    May 26, 2014 827
  • 22 May 2014
    Dear friends,  Yesterday my team sent you an email about catastrophic floods in Serbia, Bosnia and Croatia. The consequences of floods are such that it will take decades to overcome them. This has never happened in these countries before.  Tens of thousands of people were left homeless in a few minutes, and too many children suffer from this. There are a large number of images and video clips of their suffering all over the Internet.  We are very grateful for what you've paid attention and put the information on Google crisis response We are small countries with people with brave hearts, and Google is the largest institutions with which we can share our idea in the hope that together we will find a way to implement it.  We need your help to launch a global World Wide campaign CLICK FOR COIN which would try to find funds for the restoration of our countries. Please note that this would be the first time that the peoples of the former Yugoslavia together fighting for a noble cause, after terrible wars that have in recent decades hit the whole region.  We need your support to find any position, any link, and any webpage, any… who will pay for clicks, and transfer all funds to humanitarian accounts dedicated for this case.   There would be a clearly that all campaign is supported by Google and I am sure that any out compatriot all around the world would click for coin… and not only people from former Yugoslavia (we have support from a lot of other countries) In future, this can be a model for similar campaigns all over the world, with the hope that there would be no human suffering. I hope this dream can become real. Sincerely, WWW.VOLIMO.NET Social Network
    38209 Objavio/la dule
  • By dule
    Dear friends,  Yesterday my team sent you an email about catastrophic floods in Serbia, Bosnia and Croatia. The consequences of floods are such that it will take decades to overcome them. This has never happened in these countries before.  Tens of thousands of people were left homeless in a few minutes, and too many children suffer from this. There are a large number of images and video clips of their suffering all over the Internet.  We are very grateful for what you've paid attention and put the information on Google crisis response We are small countries with people with brave hearts, and Google is the largest institutions with which we can share our idea in the hope that together we will find a way to implement it.  We need your help to launch a global World Wide campaign CLICK FOR COIN which would try to find funds for the restoration of our countries. Please note that this would be the first time that the peoples of the former Yugoslavia together fighting for a noble cause, after terrible wars that have in recent decades hit the whole region.  We need your support to find any position, any link, and any webpage, any… who will pay for clicks, and transfer all funds to humanitarian accounts dedicated for this case.   There would be a clearly that all campaign is supported by Google and I am sure that any out compatriot all around the world would click for coin… and not only people from former Yugoslavia (we have support from a lot of other countries) In future, this can be a model for similar campaigns all over the world, with the hope that there would be no human suffering. I hope this dream can become real. Sincerely, WWW.VOLIMO.NET Social Network
    May 22, 2014 38209
  • 30 Apr 2014
    Ova priča mogla bi da počne kao i sve bajke.. bilo je to u jednoj divnoj zemlji gde su (skoro) svi živeli opušteno i mirno, i gde se vodilo računa o onim pravim vrednostima koje čuvaju osmehe. Da, zaista je to bila jedna divna zemlja, kao iz bajke.....U tom slatkom vremenu kada smo otkrivali prve (prave) lepote sveta u kom živimo, NEKO bi se uvek postarao da, nekim čudnim spletom okolnosti, do nas uvek dođu one prave informacije, baš ono što nam je u tom momentu najviše i trebalo. Možda je ovde, u stvari, najvažnije istaći da u to vreme nije bilo Interneta i sličnih mogućnosti masovnog trošenja vremena, a još se nisu razvile (ili bar nama nisu bile dostupne) šeme za masovno zaglupljivanje, kojih danas ima u ogromnim količinama (najbolji primer su upravo kompjuterske igrice). Verovali ili ne, knjige smo tada zaista čitali... a pravo blago bile su one na granici zabranjenog... one koje su nam otvarale neke nove puteve saynanja.. tako bi se na stolu u učionici "slučajno" zadesila jedna knjiga koja pocinje pricom o pčelicama i cveću, a završava jako ozbiljnim temama odnosa između muskarca i žene. Puno godina kasnije, Vudi Alen je naslov te knjige upotrebio za jedan od sovjih najboljih filmova. U pitanju je naravno, "Sve što ste želeli da ssaznate a niste imali koga da pitate (o sexu)". Knjiga je išla od ruke do ruke, svi smo je nekako pročitali u jednom dahu.... a onda je, par nedelja kasnije.. isto tako slučajno, jednog dana na istom mestu osvanula "Mala ilustrovana kožna venerologija", knjiga posle koje smo svi bukvalno prali ruke, koliko je uverljivo bilo to što je opisivala. Sve u svemu, taj NEKO nam je lepo rekao... Klinci.. evo KAKO, ali evo i šta može da vas snađe ako ne budete pazili... I taj NEKO je znao šta radi, čim autor ovog teksta i dan danas pamti te detalje... Međutim, to je samo uvod u priču.. jednog dana, umesto umesto profesorke matematike (bila je bolesna), na vratima učionice pojavila se profesorka biologije. Svi smo je znali kao sjajnu osobu, majku blizanaca iz susednog odeljenja. Sama njena pojava bila je čudna, a posebno je čudno bilo što je sve devojčice iz odeljenja poslala u park, a nas, decake, zadržala na času... Rekla je.. "devojčice danas odmaraju, a mi ćemo se baviti enterijerima...." i iz tašne izvukla čekić i malu kutiju. Zatim nam je objasnila da i zidovi imaju dušu  i da im treba pokloniti pažnju... Naš smeh je prekinula molbom da svi ustanemo, priđemo zidu i da isti taj zid učionice poljubimo...Totalni šok... ali osmeh omiljene profesorke nije dao prostora za diskusiju, te mi svi od reda poljubiismo zid. Pošto smo u povratku u klupe podrugljivo komentarisali strast koju su određeni likovi ispoljili ovim činom, profesorka nas je poslala da ovog puta isti taj zid pomilujemo.... Moram priznati da se i dan danas sećam svih tih faca.... seli smo bez reči, totalno zbunjeni... A onda je profesorka uzela čekić, pozvala jednog Pecu i dala mu čekić i jedan ekser u ruke. Peca je trebao da zakuca ekser u zid. Pokušajte samo da zamislite njegovu zblanutu facu dok je to radio, a mi onako, sa rebusom u glavi, sve to nemo posmatrali... Profesorka je zatim prišla... i izvukla ekser iz zida.... Vratila se za katedru... nasmešila se..... i rekla... "Deco, da li se negde vidi da ste ljubili zid? A ova rupa zauvek ostaje...   Zid je zid... a devojčice su mnogo, mnogo  nežnije ... čuvajte ih, mazite i ljubite, ali neke stvari nikad  ne dozvolite.......  čas je završen, devojčiče vas čekaju... " Zatim se okrenula.. i otišla iz pravo u legendu. Domaći zadatak koji nam je dala, trajao je.. i trajaće dugo... Jedan deo tog zadatka je i ova priča... Dečaci.... čuvajte devojčice, njihov osmeh čini ovaj svet lepim... 
    1921 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Ova priča mogla bi da počne kao i sve bajke.. bilo je to u jednoj divnoj zemlji gde su (skoro) svi živeli opušteno i mirno, i gde se vodilo računa o onim pravim vrednostima koje čuvaju osmehe. Da, zaista je to bila jedna divna zemlja, kao iz bajke.....U tom slatkom vremenu kada smo otkrivali prve (prave) lepote sveta u kom živimo, NEKO bi se uvek postarao da, nekim čudnim spletom okolnosti, do nas uvek dođu one prave informacije, baš ono što nam je u tom momentu najviše i trebalo. Možda je ovde, u stvari, najvažnije istaći da u to vreme nije bilo Interneta i sličnih mogućnosti masovnog trošenja vremena, a još se nisu razvile (ili bar nama nisu bile dostupne) šeme za masovno zaglupljivanje, kojih danas ima u ogromnim količinama (najbolji primer su upravo kompjuterske igrice). Verovali ili ne, knjige smo tada zaista čitali... a pravo blago bile su one na granici zabranjenog... one koje su nam otvarale neke nove puteve saynanja.. tako bi se na stolu u učionici "slučajno" zadesila jedna knjiga koja pocinje pricom o pčelicama i cveću, a završava jako ozbiljnim temama odnosa između muskarca i žene. Puno godina kasnije, Vudi Alen je naslov te knjige upotrebio za jedan od sovjih najboljih filmova. U pitanju je naravno, "Sve što ste želeli da ssaznate a niste imali koga da pitate (o sexu)". Knjiga je išla od ruke do ruke, svi smo je nekako pročitali u jednom dahu.... a onda je, par nedelja kasnije.. isto tako slučajno, jednog dana na istom mestu osvanula "Mala ilustrovana kožna venerologija", knjiga posle koje smo svi bukvalno prali ruke, koliko je uverljivo bilo to što je opisivala. Sve u svemu, taj NEKO nam je lepo rekao... Klinci.. evo KAKO, ali evo i šta može da vas snađe ako ne budete pazili... I taj NEKO je znao šta radi, čim autor ovog teksta i dan danas pamti te detalje... Međutim, to je samo uvod u priču.. jednog dana, umesto umesto profesorke matematike (bila je bolesna), na vratima učionice pojavila se profesorka biologije. Svi smo je znali kao sjajnu osobu, majku blizanaca iz susednog odeljenja. Sama njena pojava bila je čudna, a posebno je čudno bilo što je sve devojčice iz odeljenja poslala u park, a nas, decake, zadržala na času... Rekla je.. "devojčice danas odmaraju, a mi ćemo se baviti enterijerima...." i iz tašne izvukla čekić i malu kutiju. Zatim nam je objasnila da i zidovi imaju dušu  i da im treba pokloniti pažnju... Naš smeh je prekinula molbom da svi ustanemo, priđemo zidu i da isti taj zid učionice poljubimo...Totalni šok... ali osmeh omiljene profesorke nije dao prostora za diskusiju, te mi svi od reda poljubiismo zid. Pošto smo u povratku u klupe podrugljivo komentarisali strast koju su određeni likovi ispoljili ovim činom, profesorka nas je poslala da ovog puta isti taj zid pomilujemo.... Moram priznati da se i dan danas sećam svih tih faca.... seli smo bez reči, totalno zbunjeni... A onda je profesorka uzela čekić, pozvala jednog Pecu i dala mu čekić i jedan ekser u ruke. Peca je trebao da zakuca ekser u zid. Pokušajte samo da zamislite njegovu zblanutu facu dok je to radio, a mi onako, sa rebusom u glavi, sve to nemo posmatrali... Profesorka je zatim prišla... i izvukla ekser iz zida.... Vratila se za katedru... nasmešila se..... i rekla... "Deco, da li se negde vidi da ste ljubili zid? A ova rupa zauvek ostaje...   Zid je zid... a devojčice su mnogo, mnogo  nežnije ... čuvajte ih, mazite i ljubite, ali neke stvari nikad  ne dozvolite.......  čas je završen, devojčiče vas čekaju... " Zatim se okrenula.. i otišla iz pravo u legendu. Domaći zadatak koji nam je dala, trajao je.. i trajaće dugo... Jedan deo tog zadatka je i ova priča... Dečaci.... čuvajte devojčice, njihov osmeh čini ovaj svet lepim... 
    Apr 30, 2014 1921