mi VOLIMO NET

Blog

• 09 Nov 2014
  авињонске госпој'це

  састав на тему . . .медицинску требало је мени ево пар деценија да схватим какоје Пикасов таленат уствари последица његове болести , дислексије.то је оно , да вас потсетим ;-кад се бркају слова при читању/писању ( специјално б & п ) па смисао речи такових може да поприми шаљиву несмисао ,-губи се сконцентрација па се делује растрешен, ко тепих,-смачиње се слика уоку ,па видиш уствари. . . .штатисе причини , тјст. све некако недоречено изгледа . . .апропо овога могу само мислити како је непар голуждравих проститутки у природи изгледао .гарант лепотице беху ,а ево како их услика Шпанац, пре  107 јесени.  дотуче ме тек сазнање ,потом, да је и мој фавоуред леонардо да винчи злопатио од те исте бољке ,домога. и стварно када му се прелистају (копије) цртежа које је Он обилато текстом надограђивао да се уочити ,ко успе, недостатак појединих слова у речима , те речи прекореда послагане, обашка што је све читљиво само уз огледалце ( шапнимикажи).сад се питам каколи је изгледала ђоконда ,да не беше уствари оваква  а уметнику ,с грешком, се учинила као што је ми данас видимо.ма ко зна?е сад је питање да ли је та појава код појединца/ке бољка- неки померај у глави, или пак , наговештај талента ?логопеди у дилеми истинској и данас.алберт што је оженио милеву марићеву изновасада ,беше такође инфициран том посебношћу ,но му то није засметало да му се укаже релативитет у теоретској форми.добро и поменута милева је то малко припомогла виолинисти, пише.едисон алва ,кои нам осветли тмину ноћну ,веле, такођер се злопатио целог живота са дислексијом - ил су му фалиле речи да се изрази ,ил уопште није могао да се сети о чему је мислио .а патентирао баш подоста но вииина . . .и шта рећи. дал под старе дане да почнем трокирати у разговору ,бивати растројен ,бркати слова у неком слудореку постираним што на текстове умишљам да личе, чему сте сведоци, како би се за стопу примакао величинама.или, да алалим ту трудноћу из простог разлога , јер окасних да признат ( и шире ) постанем. дилемами сад.

  2858 Objavio/la светислав стојановић
• By светислав стојановић

  авињонске госпој'це

  састав на тему . . .медицинску требало је мени ево пар деценија да схватим какоје Пикасов таленат уствари последица његове болести , дислексије.то је оно , да вас потсетим ;-кад се бркају слова при читању/писању ( специјално б & п ) па смисао речи такових може да поприми шаљиву несмисао ,-губи се сконцентрација па се делује растрешен, ко тепих,-смачиње се слика уоку ,па видиш уствари. . . .штатисе причини , тјст. све некако недоречено изгледа . . .апропо овога могу само мислити како је непар голуждравих проститутки у природи изгледао .гарант лепотице беху ,а ево како их услика Шпанац, пре  107 јесени.  дотуче ме тек сазнање ,потом, да је и мој фавоуред леонардо да винчи злопатио од те исте бољке ,домога. и стварно када му се прелистају (копије) цртежа које је Он обилато текстом надограђивао да се уочити ,ко успе, недостатак појединих слова у речима , те речи прекореда послагане, обашка што је све читљиво само уз огледалце ( шапнимикажи).сад се питам каколи је изгледала ђоконда ,да не беше уствари оваква  а уметнику ,с грешком, се учинила као што је ми данас видимо.ма ко зна?е сад је питање да ли је та појава код појединца/ке бољка- неки померај у глави, или пак , наговештај талента ?логопеди у дилеми истинској и данас.алберт што је оженио милеву марићеву изновасада ,беше такође инфициран том посебношћу ,но му то није засметало да му се укаже релативитет у теоретској форми.добро и поменута милева је то малко припомогла виолинисти, пише.едисон алва ,кои нам осветли тмину ноћну ,веле, такођер се злопатио целог живота са дислексијом - ил су му фалиле речи да се изрази ,ил уопште није могао да се сети о чему је мислио .а патентирао баш подоста но вииина . . .и шта рећи. дал под старе дане да почнем трокирати у разговору ,бивати растројен ,бркати слова у неком слудореку постираним што на текстове умишљам да личе, чему сте сведоци, како би се за стопу примакао величинама.или, да алалим ту трудноћу из простог разлога , јер окасних да признат ( и шире ) постанем. дилемами сад.

  Nov 09, 2014 2858
• 03 Nov 2014
  Voda

  Odmah posle vazduha, voda se ubraja u najpotrebnije elemente neophodne za život( za preživljavanje).  Prosečno ljudsko telo sastavljeno je od 60 - 70 procenata vode. Bez hrane, možemo živeti gotovo 2 meseca ali bez vode samo nekoliko dana. Jos uvek većina ljudi ne zna koliko treba piti vode dnevno i koliko je to bitno. U stvari, većina nas provede veći deo života u stanju dehidracije. Bez vode, produkti našeg metabolizma bi nas otrovali u toj meri da bi to izazvalo smrt. Kada bubrezi otklanjaju  kiselinu "ureu", to mora biti rastvoreno u vodi. Ako nema dovoljno vode, otpadni elementi nisu otklonjeni u potpunosti i mogu stvoriti takozvani bubrežni kamen. Voda je takodje vazža u skoro svim hemijskim reakcijama u metabolizmu. Voda nosi sa sobom hranjive sastojke i kiseonik do stanica kroz krv, i pomaže hlađenje organizma disanjem. Voda takođe podmazuje nase zglobove. I za disanje je potrebna voda. Nasa pluća moraju biti vlažna da prime kiseonik, a izbace ugljen dioksid. Moguće je izgubiti pola litre ili 250 gr. tečnosti samo izdisanjem. Isto tako, ako ne pijemo dovoljno vode može doći i do oštećenja psihološke strane licnosti. Doktor Hauard Fleks, specijalista za gojaznosti iz Beverli Hilsa kaze: "Ukoliko ne pijemo dovoljno vode, nagomilavamo veće količine masti nego što to organizam može da razgradi, slabimo misićnu napetost i velicinu, dolazi do opadanja efikasnosti i funkcije organa kao i do povećanja toksičnosti u organizmu, a može se javiti i  bol u zglobovima i mišićima i nakupljanje vode." Šta je to nakupljnje vode? Ako ne pijemo dovoljno vode telo može zadržavati vodu da bi nadoknadilo nedovoljan unos. Možda se čini nemoguće, ali nakupljanje vode ponekad može biti otklonjeno upravo tako što će se popiti veća količina vode. " Dovoljan unos vode je ključ mršavljenja" - kaže doktor Donald Robertson, do skora direktor instituta za prehranu u Arizoni. "Ako ljudi koji pokušavaju smršati ne piju dovoljno vode, " - nastavlja on - "telo ne može adekvatno pretvoriti mast u energiju. Zadržavanje ili nagomilavanje tečnosti direktno povećava telesnu težinu. Minimum za zdravu osobu je da popije 8 do 10 časa vode dnevno. Osobi koja ima pojačanu fizičku aktivnost, ili živi u veoma toploj klimatskoj zoni, potrebno je više vode. Osobe sa prekomernom težinom trebale bi piti dodatnu času vode na svakih 10 kila viška u odnosu njihovu idealnu tezinu. Isto tako, bitno je i konsultovati svog lekara za savet. Logično je postaviti pitanje: ako pijem tako puno vode, zar neću konstantno trčati u WC. Da. Ali posle nekoliko nedelja tvoj organizam će se privići na promenu i potpuno prilagoditi. Ono što je najbitnije, ako uzimamo 8 do 10 čaša vode dnevno, bicemo na najboljem putu za zdraviji i srećniji život. Vredi pokušati, zar ne?

  2224 Objavio/la DrPriroda
• By DrPriroda

  Voda

  Odmah posle vazduha, voda se ubraja u najpotrebnije elemente neophodne za život( za preživljavanje).  Prosečno ljudsko telo sastavljeno je od 60 - 70 procenata vode. Bez hrane, možemo živeti gotovo 2 meseca ali bez vode samo nekoliko dana. Jos uvek većina ljudi ne zna koliko treba piti vode dnevno i koliko je to bitno. U stvari, većina nas provede veći deo života u stanju dehidracije. Bez vode, produkti našeg metabolizma bi nas otrovali u toj meri da bi to izazvalo smrt. Kada bubrezi otklanjaju  kiselinu "ureu", to mora biti rastvoreno u vodi. Ako nema dovoljno vode, otpadni elementi nisu otklonjeni u potpunosti i mogu stvoriti takozvani bubrežni kamen. Voda je takodje vazža u skoro svim hemijskim reakcijama u metabolizmu. Voda nosi sa sobom hranjive sastojke i kiseonik do stanica kroz krv, i pomaže hlađenje organizma disanjem. Voda takođe podmazuje nase zglobove. I za disanje je potrebna voda. Nasa pluća moraju biti vlažna da prime kiseonik, a izbace ugljen dioksid. Moguće je izgubiti pola litre ili 250 gr. tečnosti samo izdisanjem. Isto tako, ako ne pijemo dovoljno vode može doći i do oštećenja psihološke strane licnosti. Doktor Hauard Fleks, specijalista za gojaznosti iz Beverli Hilsa kaze: "Ukoliko ne pijemo dovoljno vode, nagomilavamo veće količine masti nego što to organizam može da razgradi, slabimo misićnu napetost i velicinu, dolazi do opadanja efikasnosti i funkcije organa kao i do povećanja toksičnosti u organizmu, a može se javiti i  bol u zglobovima i mišićima i nakupljanje vode." Šta je to nakupljnje vode? Ako ne pijemo dovoljno vode telo može zadržavati vodu da bi nadoknadilo nedovoljan unos. Možda se čini nemoguće, ali nakupljanje vode ponekad može biti otklonjeno upravo tako što će se popiti veća količina vode. " Dovoljan unos vode je ključ mršavljenja" - kaže doktor Donald Robertson, do skora direktor instituta za prehranu u Arizoni. "Ako ljudi koji pokušavaju smršati ne piju dovoljno vode, " - nastavlja on - "telo ne može adekvatno pretvoriti mast u energiju. Zadržavanje ili nagomilavanje tečnosti direktno povećava telesnu težinu. Minimum za zdravu osobu je da popije 8 do 10 časa vode dnevno. Osobi koja ima pojačanu fizičku aktivnost, ili živi u veoma toploj klimatskoj zoni, potrebno je više vode. Osobe sa prekomernom težinom trebale bi piti dodatnu času vode na svakih 10 kila viška u odnosu njihovu idealnu tezinu. Isto tako, bitno je i konsultovati svog lekara za savet. Logično je postaviti pitanje: ako pijem tako puno vode, zar neću konstantno trčati u WC. Da. Ali posle nekoliko nedelja tvoj organizam će se privići na promenu i potpuno prilagoditi. Ono što je najbitnije, ako uzimamo 8 do 10 čaša vode dnevno, bicemo na najboljem putu za zdraviji i srećniji život. Vredi pokušati, zar ne?

  Nov 03, 2014 2224
• 29 Oct 2014
  Krompir

    Jednu devojčicu često su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za večeru. Jednog dana, dok je birala krompir, došao je i njen otac u podrum. "Šta radiš?" upitao je otac. "Pokušavam da nađem najsitnije krompire koje ćemo iskoristiti za večeru. Krupnije i bolje krompire iskoristićemo kasnije." Otac se nasmešio dok je iz njene ruke uzimao posudu i sav krompir izručio na gomilu. "Ako tako postupaš, uvek ćemo jesti samo sitan, najgori krompir. Izaberi najveći, najbolji krompir za danas, i tako od sada uvek, pa ćemo uvek jesti najbolje! Nauči da uvek zaslužuješ najbolje!" Ono najbolje što možemo da učinimo za sva draga bića ne treba čuvati za neko buduće vreme. Ta buduća prilika možda nikad neće doći, ili će se smisao potpuno promeniti. Ako se trudimo da živimo uvek najboljim u sadašnosti, i da uvek budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li ćemo biti takvi i u buducnosti. I zato.... budite najbolji, izaberite sada samo ono sto je najbolje i uvek težite najboljem! I nikad ne zabvoravite da niste sami... ma koliko daleko bili.. neko je uvek uz vas :)

  2058 Objavio/la Zvoncica
• By Zvoncica

  Krompir

    Jednu devojčicu često su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za večeru. Jednog dana, dok je birala krompir, došao je i njen otac u podrum. "Šta radiš?" upitao je otac. "Pokušavam da nađem najsitnije krompire koje ćemo iskoristiti za večeru. Krupnije i bolje krompire iskoristićemo kasnije." Otac se nasmešio dok je iz njene ruke uzimao posudu i sav krompir izručio na gomilu. "Ako tako postupaš, uvek ćemo jesti samo sitan, najgori krompir. Izaberi najveći, najbolji krompir za danas, i tako od sada uvek, pa ćemo uvek jesti najbolje! Nauči da uvek zaslužuješ najbolje!" Ono najbolje što možemo da učinimo za sva draga bića ne treba čuvati za neko buduće vreme. Ta buduća prilika možda nikad neće doći, ili će se smisao potpuno promeniti. Ako se trudimo da živimo uvek najboljim u sadašnosti, i da uvek budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li ćemo biti takvi i u buducnosti. I zato.... budite najbolji, izaberite sada samo ono sto je najbolje i uvek težite najboljem! I nikad ne zabvoravite da niste sami... ma koliko daleko bili.. neko je uvek uz vas :)

  Oct 29, 2014 2058
• 28 Oct 2014
  Talasi sa Marakane

  Kopajući po oblaku uspomena, nedavno sam se setio svog prvog odlaska na fudbalsku utakmicu. Bilo je to u vreme kada je moja Zvezda igrala istorijsku utakmicu sa Ferencvarošem, a moj otac iz onih čuvenih roditeljskih predubeđenja nije želeo da se klinac kao ja izlaže opasnostima. Napominjem da se tada pod opasnostima podrazumevalo da ću se prejesti kikirikija ili semenki, ili možda dehidrirati od predugog čekanja na početak utakmice.  Umesto Zvezde i Ferencvaroša, dobio sam utešniu nagradu - navijanje na utakmici Galenika - više se ne sećam ko, gde je definitivno najveće uzbuđenje donosio onaj prodavac kikirikija, sve do 15 minuta pred kraj utakmice kada je u igru ušao legenda zemunskog fudbala Siniša Gajin i za tih 15 minuta dao 4 gola. Danas, kad razmišljam o tom vremenu, imam utisak da bi bilo koji igrač iz tih vremena i danas dao 4 gola za 15 minuta bilo kom od ovih timova, koji se nekom čudnom istorijskom greškom, nazivaju prvoligaši. Eh, kakav je to fudbal bio... i kakvo je to navijanje bilo...  Ilustracije radi, tada smo na utakmice išli 5, 6 sati ranije, kako bi se zauzela što bolja mesta. Zna se da su ta mesta bila uvek 2, 3 reda ispod šipki. Tada nije bilo stolica, nekada smo bukvalno stajali na jednoj nozi, a kad padne gol, redovni su bili talasi koji te bukvalno ponesu po 10 - 15 metara na dole.. pa ko preživi.. :) BTW, zato smo jurili ta mesta ispod šipki koje su zaustavljale talase (da ne pominjemo kako su prolazili oni koju su neposredno iznad šipke).    Na utakmice sam redovno išao sa mojim drugarom još iz predškolskih vremena, Bobom. Sećam se da smo jednom prilikom pobegli iz škole i u poluvremenu utakmice bili očajni jer je Zvezda gubila sa 0:1, a mi razmišljali kojim će ukorom da nas kazne. Bila je to ona sjajna utakmica u kojoj su crveno beli u drugom poluvremenu napunili mrežu Dinama iz Berlina sa 4 komada i prošli dalje, uprkos petardi u Berlinu (2:5). Ono što verovatno nikad neću zaboraviti je momenat kad je Šestić bukvalno ugurao loptu u mrežu u poslednjem minutu utakmice, a Boba i ja smo se našli u talasu i to tako što nas je neki tip bukvalno nosio, u svakoj ruci po jednog, kao da smo džakovi brašna. Naravno, provukli smo se i u školi, samo sa opomenom razrednog.   Te godine, ispratili smo zvezdu na svakoj utakmici do finala kupa Uefe i onog Mikelotija, uključujući i odlazak u London na Hajberi, odakle sam se vratio totalno promukao. Tada je moja Zvezda izbacila neki tamo Arsenal. Zanimljivo je da uopšte nisam video gol, samo onu štiklu Blagojevića, pa sam dva dana proveo pred TV da vidim i nastavak akcije i Duleta Savića kako trese mrežu. E da, tamo nema talasa, Englezi su suviše mlaki za tako nešto.  Nekako mi je posebno za srce prirasla jedna mala utakmica u kojoj je Srba Stamenković uporno pokušavao da poseje neke skandinavce u njihovom petercu, a oni nikako da se prime (to je ono kad Srba zamahne a njih petorica popadaju pustajući korenje na travnjaku Marakane). Za nas je Srba bio najveći mag fudbala,  odmah posle Džaje. Na ovoj utakmici se toliko bavio zemljoradnjom da su stigli da postignu samo 4 gola, a skandinavci su shvtili da im duboko oranje ide mnogo bolje nego fudbal. I svaki put kad Srba okrene njih četvoricu oko malog prsta, sa Juga poleti talas da malo pripomognu mukicama.    Bilo je tih utakmica za pamćenje puno, a ako bi trebalo da izaberem jednu koju bih po svemu izdvojio, definitivno je to ona protiv Barselone i čuveni lob Maradone za koji i on sam kaže da mu je najdraži gol u karijeri. A taj trenutak je zaista bio nešto posebno.. stadion ispunjen do poslednjeg mesta, a svi do jednog aplaudiramo velikoj majstoriji.. i dan danas se najezim od tog zvuka.. nezaboravno.    Dvoumio sam se da li je možda trebalo ovu priču da nazovem "moj drugar Boba i ja - fudbalski navijači". Da, naglašavam, navijači, a ne fanovi.. mi smo na utakmice zaista išli da navijamo, i to za NAŠ klub... Radovali smo se pobedama i tugovali zbog neuspeha zajedno, bezali iz škole zajedno, bili zbog toga i kažnjavani zajedno.. a jedino gde smo se razlikovali, bila je činjenica da je Boba PARTIZANOVAC, a ja ZVEZDAŠ.    Elem, znate, išao sam ja i na druge stadione, navijao i sve ono po redu, ali jedna je Marakana... samo je Marakana imala talase... i danas, ti mi talasi nedostaju... i nisu krivi ovi sto ponekad prođu pretkvlalifikacije za kvalifikacije, krivi su oni što su oterali talase... Talase sa Marakane... e za njih jedna poruka.... NE TALASAJTE VIŠE.

  7857 Objavio/la Chupko Chupavi
• By Chupko Chupavi

  Talasi sa Marakane

  Kopajući po oblaku uspomena, nedavno sam se setio svog prvog odlaska na fudbalsku utakmicu. Bilo je to u vreme kada je moja Zvezda igrala istorijsku utakmicu sa Ferencvarošem, a moj otac iz onih čuvenih roditeljskih predubeđenja nije želeo da se klinac kao ja izlaže opasnostima. Napominjem da se tada pod opasnostima podrazumevalo da ću se prejesti kikirikija ili semenki, ili možda dehidrirati od predugog čekanja na početak utakmice.  Umesto Zvezde i Ferencvaroša, dobio sam utešniu nagradu - navijanje na utakmici Galenika - više se ne sećam ko, gde je definitivno najveće uzbuđenje donosio onaj prodavac kikirikija, sve do 15 minuta pred kraj utakmice kada je u igru ušao legenda zemunskog fudbala Siniša Gajin i za tih 15 minuta dao 4 gola. Danas, kad razmišljam o tom vremenu, imam utisak da bi bilo koji igrač iz tih vremena i danas dao 4 gola za 15 minuta bilo kom od ovih timova, koji se nekom čudnom istorijskom greškom, nazivaju prvoligaši. Eh, kakav je to fudbal bio... i kakvo je to navijanje bilo...  Ilustracije radi, tada smo na utakmice išli 5, 6 sati ranije, kako bi se zauzela što bolja mesta. Zna se da su ta mesta bila uvek 2, 3 reda ispod šipki. Tada nije bilo stolica, nekada smo bukvalno stajali na jednoj nozi, a kad padne gol, redovni su bili talasi koji te bukvalno ponesu po 10 - 15 metara na dole.. pa ko preživi.. :) BTW, zato smo jurili ta mesta ispod šipki koje su zaustavljale talase (da ne pominjemo kako su prolazili oni koju su neposredno iznad šipke).    Na utakmice sam redovno išao sa mojim drugarom još iz predškolskih vremena, Bobom. Sećam se da smo jednom prilikom pobegli iz škole i u poluvremenu utakmice bili očajni jer je Zvezda gubila sa 0:1, a mi razmišljali kojim će ukorom da nas kazne. Bila je to ona sjajna utakmica u kojoj su crveno beli u drugom poluvremenu napunili mrežu Dinama iz Berlina sa 4 komada i prošli dalje, uprkos petardi u Berlinu (2:5). Ono što verovatno nikad neću zaboraviti je momenat kad je Šestić bukvalno ugurao loptu u mrežu u poslednjem minutu utakmice, a Boba i ja smo se našli u talasu i to tako što nas je neki tip bukvalno nosio, u svakoj ruci po jednog, kao da smo džakovi brašna. Naravno, provukli smo se i u školi, samo sa opomenom razrednog.   Te godine, ispratili smo zvezdu na svakoj utakmici do finala kupa Uefe i onog Mikelotija, uključujući i odlazak u London na Hajberi, odakle sam se vratio totalno promukao. Tada je moja Zvezda izbacila neki tamo Arsenal. Zanimljivo je da uopšte nisam video gol, samo onu štiklu Blagojevića, pa sam dva dana proveo pred TV da vidim i nastavak akcije i Duleta Savića kako trese mrežu. E da, tamo nema talasa, Englezi su suviše mlaki za tako nešto.  Nekako mi je posebno za srce prirasla jedna mala utakmica u kojoj je Srba Stamenković uporno pokušavao da poseje neke skandinavce u njihovom petercu, a oni nikako da se prime (to je ono kad Srba zamahne a njih petorica popadaju pustajući korenje na travnjaku Marakane). Za nas je Srba bio najveći mag fudbala,  odmah posle Džaje. Na ovoj utakmici se toliko bavio zemljoradnjom da su stigli da postignu samo 4 gola, a skandinavci su shvtili da im duboko oranje ide mnogo bolje nego fudbal. I svaki put kad Srba okrene njih četvoricu oko malog prsta, sa Juga poleti talas da malo pripomognu mukicama.    Bilo je tih utakmica za pamćenje puno, a ako bi trebalo da izaberem jednu koju bih po svemu izdvojio, definitivno je to ona protiv Barselone i čuveni lob Maradone za koji i on sam kaže da mu je najdraži gol u karijeri. A taj trenutak je zaista bio nešto posebno.. stadion ispunjen do poslednjeg mesta, a svi do jednog aplaudiramo velikoj majstoriji.. i dan danas se najezim od tog zvuka.. nezaboravno.    Dvoumio sam se da li je možda trebalo ovu priču da nazovem "moj drugar Boba i ja - fudbalski navijači". Da, naglašavam, navijači, a ne fanovi.. mi smo na utakmice zaista išli da navijamo, i to za NAŠ klub... Radovali smo se pobedama i tugovali zbog neuspeha zajedno, bezali iz škole zajedno, bili zbog toga i kažnjavani zajedno.. a jedino gde smo se razlikovali, bila je činjenica da je Boba PARTIZANOVAC, a ja ZVEZDAŠ.    Elem, znate, išao sam ja i na druge stadione, navijao i sve ono po redu, ali jedna je Marakana... samo je Marakana imala talase... i danas, ti mi talasi nedostaju... i nisu krivi ovi sto ponekad prođu pretkvlalifikacije za kvalifikacije, krivi su oni što su oterali talase... Talase sa Marakane... e za njih jedna poruka.... NE TALASAJTE VIŠE.

  Oct 28, 2014 7857
• 18 Sep 2014
  Priča o ljubavi

  Nekada davno, jako davno, postojalo je ostrvo, na kome su živela sva osećanja i duhovne dragocenosti ljudi: Radost, Tuga, Tačnost i druge. Zajedno sa njima živela je i Ljubav. Jednog dana, Ose’anja su primetila da ostrvo tone u okean i da će uskoro potonuti.  Sva osećanja su se ukrcala na svoje brodove i napustila ostrvo. A ljubav kao Ljubav… nije žurila… čekala je do poslednjeg trenutka. Tek kad je videla da nema nikakve nade za ostrvo, počela je da zove u pomoć.  Za plovidbu, upravo se spremao raskošni brod Bogatstva. Ljubav ga zamoli da pođe sa njim, ali  je Bogatstvo reklo da je na brodu mnogo dragocenosti, zlata, srebra i drugog,  i da za Ljubav nema mesta.  Ljubav se zatim obratila Gordosti, čiji brod je sledeći isplovljavao... Ali, kao odgovor, Ljubav je čula da će njeno prisustvo narušiti savršenstvo na brodu Gordosti.  Molbu za pomoć Ljubav je uputila i Tugi. „O, Ljubavi“ – odgovorila je Tuga, - „tako sam tužna, da moram da ostanem u usamljenosti.“  Sa ostrva je otplivala i Radost, ali je toliko bila zaneta veseljem, da čak nije ni čula molbu Ljubavi. Odjednom, Ljubav začu glas: „Dođi Ljubavi, uzeću te sa sobom.“ Ljubav ugleda sedog starca i bila je tako srećna da je zaboravila da ga pita za ime.  Kada su doplivali do kopna, Ljubav je ostala, a strac je otplovio dalje. I tek pošto je brod nestao sa vidika, Ljubav se prisetila... Pa ona nije ni zahvalila starcu! Ljubav se obratila Poznanju:  „Poznanje, reci mi, ko me je spasao?“  „To je bilo Vreme“, odgovori Poznanje.  „Vreme?“ – začudi se Ljubav, „Radi čega mi je ono pomoglo?“  Poznanje odgovori: “Samo Vreme zna i razume, koliko je u životu važna Ljubav“.

  3810 Objavio/la VolimoNet
• By VolimoNet

  Priča o ljubavi

  Nekada davno, jako davno, postojalo je ostrvo, na kome su živela sva osećanja i duhovne dragocenosti ljudi: Radost, Tuga, Tačnost i druge. Zajedno sa njima živela je i Ljubav. Jednog dana, Ose’anja su primetila da ostrvo tone u okean i da će uskoro potonuti.  Sva osećanja su se ukrcala na svoje brodove i napustila ostrvo. A ljubav kao Ljubav… nije žurila… čekala je do poslednjeg trenutka. Tek kad je videla da nema nikakve nade za ostrvo, počela je da zove u pomoć.  Za plovidbu, upravo se spremao raskošni brod Bogatstva. Ljubav ga zamoli da pođe sa njim, ali  je Bogatstvo reklo da je na brodu mnogo dragocenosti, zlata, srebra i drugog,  i da za Ljubav nema mesta.  Ljubav se zatim obratila Gordosti, čiji brod je sledeći isplovljavao... Ali, kao odgovor, Ljubav je čula da će njeno prisustvo narušiti savršenstvo na brodu Gordosti.  Molbu za pomoć Ljubav je uputila i Tugi. „O, Ljubavi“ – odgovorila je Tuga, - „tako sam tužna, da moram da ostanem u usamljenosti.“  Sa ostrva je otplivala i Radost, ali je toliko bila zaneta veseljem, da čak nije ni čula molbu Ljubavi. Odjednom, Ljubav začu glas: „Dođi Ljubavi, uzeću te sa sobom.“ Ljubav ugleda sedog starca i bila je tako srećna da je zaboravila da ga pita za ime.  Kada su doplivali do kopna, Ljubav je ostala, a strac je otplovio dalje. I tek pošto je brod nestao sa vidika, Ljubav se prisetila... Pa ona nije ni zahvalila starcu! Ljubav se obratila Poznanju:  „Poznanje, reci mi, ko me je spasao?“  „To je bilo Vreme“, odgovori Poznanje.  „Vreme?“ – začudi se Ljubav, „Radi čega mi je ono pomoglo?“  Poznanje odgovori: “Samo Vreme zna i razume, koliko je u životu važna Ljubav“.

  Sep 18, 2014 3810
• 18 Sep 2014
  Tegla i kafa

   Da li ste bili u situaciji da vam se čini da se izmiče tlo pod nogama, da gubite kontrolu nad svojim životom, da vam dan nije dovoljno dug za sve što želite, ili morate uraditi? Kad dođete u tu situaciju, setite se ove priče, možda pomogne.... Jedan od profesora filosofije, počeo je čas pred svojim studentima, na neuobičajen način. Bez reči, podigao je veliku, praznu, teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru ispred sebe i zatim je napunio lopticama za tenis. Potom je pitao studente da li je tegla puna... Studenti su se složili da tegla jeste puna. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu, blago je protresao tako da su kamenčići popunili prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su rekli da jeste. Sledeća kutija koju je profesor podigao, bila je puna peska. Kada je sipao u teglu, pesak je popunio i one preostale šupljine. Pitao je još jednom, da li je tegla puna. Studenti su, naravno, odgovorili da jeste. Tada je profesor ispod stola izvadio dve šolje pune kafe i ulio ih u teglu. Kafa je natopila pesak, a profesor nije morao ništa da pita.. studenti su se već i sami smejali shvatajući sta bi bilo pitanje. Kada se smeh utišao, profesor je rekao: "Ovu teglu shvatite kao vaš život, koji svakako trebate ispuniti... Teniske loptice su one najvažnije stvari u vašem životu... porodica, deca, zdravlje i ostalo čemu se veoma predajete.To su oni pojmovi koji bi ispunjavali vaš život i kad bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne... posao, kuća, prijatelji.. Pesak predstavlja preostale stvari.. male stvari... Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za teniske loptice i kamenčiće. U životu važe ista pravila.. ako potrošite vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za obe važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.. igrajte se sa decom dok je vreme, nađite vremena za odlazak kod lekara.. izvedite partnera na večeru... ponašajte se kao da vam je uvek 18 godina... Uvek će biti vremena da se kuća očisti ili urade popravke.. Prvo se pobrinite za teniske loptice, utvrdite svoje prioritete... sve ostalo je pesak.." Nakon profesorovog izlaganja, jedna studentkinja upitala je profesora šta predstavlja kafa. Profesor se nasmejao i rekao.. "Drago mi je što ste to pitali.. nju dolivam kako bih vam pokazao, da, bez obzira koliko vam je život ispunjen, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem".

  4986 Objavio/la Chupko Chupavi
• By Chupko Chupavi

  Tegla i kafa

   Da li ste bili u situaciji da vam se čini da se izmiče tlo pod nogama, da gubite kontrolu nad svojim životom, da vam dan nije dovoljno dug za sve što želite, ili morate uraditi? Kad dođete u tu situaciju, setite se ove priče, možda pomogne.... Jedan od profesora filosofije, počeo je čas pred svojim studentima, na neuobičajen način. Bez reči, podigao je veliku, praznu, teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru ispred sebe i zatim je napunio lopticama za tenis. Potom je pitao studente da li je tegla puna... Studenti su se složili da tegla jeste puna. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu, blago je protresao tako da su kamenčići popunili prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su rekli da jeste. Sledeća kutija koju je profesor podigao, bila je puna peska. Kada je sipao u teglu, pesak je popunio i one preostale šupljine. Pitao je još jednom, da li je tegla puna. Studenti su, naravno, odgovorili da jeste. Tada je profesor ispod stola izvadio dve šolje pune kafe i ulio ih u teglu. Kafa je natopila pesak, a profesor nije morao ništa da pita.. studenti su se već i sami smejali shvatajući sta bi bilo pitanje. Kada se smeh utišao, profesor je rekao: "Ovu teglu shvatite kao vaš život, koji svakako trebate ispuniti... Teniske loptice su one najvažnije stvari u vašem životu... porodica, deca, zdravlje i ostalo čemu se veoma predajete.To su oni pojmovi koji bi ispunjavali vaš život i kad bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne... posao, kuća, prijatelji.. Pesak predstavlja preostale stvari.. male stvari... Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za teniske loptice i kamenčiće. U životu važe ista pravila.. ako potrošite vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za obe važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.. igrajte se sa decom dok je vreme, nađite vremena za odlazak kod lekara.. izvedite partnera na večeru... ponašajte se kao da vam je uvek 18 godina... Uvek će biti vremena da se kuća očisti ili urade popravke.. Prvo se pobrinite za teniske loptice, utvrdite svoje prioritete... sve ostalo je pesak.." Nakon profesorovog izlaganja, jedna studentkinja upitala je profesora šta predstavlja kafa. Profesor se nasmejao i rekao.. "Drago mi je što ste to pitali.. nju dolivam kako bih vam pokazao, da, bez obzira koliko vam je život ispunjen, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem".

  Sep 18, 2014 4986