mi VOLIMO NET

Blog

• 30 Dec 2014
  Novogodišnja priča

  Ne tako davno, na dalekom severu, jezdeći punom brzinom, usred fijuka vetra koji mu je mrsio bradu a pahulje zasipale oči, Deda Mraz je osećao kako mu se kapci sklapaju i postaju sve teži. Odlučio je da malo odmori, jer ga je čekao dug put. Trebalo svima podeliti poklone, a za to je morao je biti svež i odmoran, kako ne bi nešto pobrkao. Skrenuo je sanke u zavetrinu snegom zavejane šume i utonuo u san. Čak su i irvasi, željni malo odmora, zadremali.  Spavao bi on možda i dugo, da ga iz sna nije probudilo Zvončicino zvonce...  "Hej, Deda Mraze, ustaj brže, nestali su ti pokloni!", začu on i ugleda dva velika zabrinuta oka u krugu od vilinskog praha. "Ja sam mala Zvončica", predstavi se pridošlica. "Živim u ovoj šumi već godinama i poznajem sve njene stanovnike. Znam i ko ti je ukrao poklone - Zli patuljak i njegova družina!"  "Jao, teško meni", zakuka Deda Mraz. "Onolika deca čekaju na mene i raduju se poklonima, a ja neću imati šta da im dam!"  I on zaplaka, a krupne suze su mu padale po bundi i odmah se pretvarale u kokckice leda, svetlucajući kao biserna dugmad.  "Ne plači Deda Mraze, tu sam ja da ti pomognem!", uskliknu Zvončica. "Upregni irvase i spremi se za put, a ja ću pozvati moje pomoćnike. Idemo u potragu za kradljivcima tvojih poklona!"  Zvončica zaleprša krilima, zazvoni zvonce i iz šume odmah dotrčao Chupko, a za njim Lovac i Lonche. Svi zajedno odjuriše u šumu.  Tužni Deda Mraz duboko uzdahnu, obrisa suze i uze da čita pisma koja su mu deca poslala. Otvori jednu šarenu kovertu na kojoj je pisalo: "Deda Mraz, Poštansko sanduče 96930, Arktički krug". "Dragi Deda Mraze", pisala mu je jedna mala Nina, "Ja ti pišem iz kreveta, malo sam bolesna i jedino društvo mi je Djenka koji mi pušta pesme. On mi je rekao da ti znaš sve dečije želje i da ne moram da ti kažem šta da mi doneseš. Ja ću zato biti strpljiva i čekaću, samo te molim da me ne zaboraviš. Puno te voli i pozdravlja Nina." Deda Mraz još jednom tužno uzdahnu i pogleda na sat. Još dva sata do Nove godine, a on sedi u šumi. Brzo ustade, upregnu irvase i huknu u rukavice. Uto se iz šume začu zvonce. Zvončica, Chupko i Lonche dojurili su dok je oko njih prštao sneg. "Pronašli smo tvoje poklone!", uzviknu Zvončica. "Zli patuljak se sa svojom družinom već sladio slatkišima iz novogodišnjih paketića! Naši prijatelji sa mreže Volimo Net su ih opkolili, pa smo uspeli da ih, onako iznenađene i uplašene, brzo vežemo. Evo tvojih poklona, Deda Mraze!", ispriča mu Zvončica svoju pustolovinu, a zatim potrpa sve poklone nazad u džakove Deda Mraza. "Draga moja Zvončice, ne znam kako da ti se zahvalim?", reče Deda Mraz na rastanku. "Obraduj večeras svu decu ovog sveta, nauči ih da otvore svoje srce i raduju se, i ja ću biti srećna", odgovori Zvončica. "A iduće godine u ovo vreme, kad ponovo kreneš na put, da znaš da smo svi uz tebe, mi veliki i mali, otvorenog srca, svi koji Volimo Net." Deda Mraz potegnu uzde i irvasi jurnuše galopom. Za njima u šumi osta samo oblak snežne prašine, izmešan sa malo vilinskog praha. ############### Mala Nina je ležala u krevetu u svojoj sobi i nestrpljivo gledala u sat na zidu. Još malo i eto Nove godine, a Deda Mraza nema. "Da li uopšte postoji taj Deda Mraz?", sumnjičavo je zavrtela glavom i nastavila da razmišlja o svojoj želji - najlepsem poklonu na svetu. U tom času, kroz stihove pesme, začu Djenkin tihi glas: "Otvori prozor, Nina! Zar nisi čula kucanje?" Na prozoru je stajala velika šarena kutija sa mašnom. U kutiji je bilo mnogo slatkiša i ono o čemu je mala sanjala - najlepši poklon na svetu. Od tog momenta i Nina je znala da više nikad neće biti sama, da će uvek uz nju biti Volimo Net, društvena mreža otvorenog srca. Srećna vam Nova, dragi naši nasmejani VNetovci :)

  3080 Objavio/la Chupko Chupavi
• By Chupko Chupavi

  Novogodišnja priča

  Ne tako davno, na dalekom severu, jezdeći punom brzinom, usred fijuka vetra koji mu je mrsio bradu a pahulje zasipale oči, Deda Mraz je osećao kako mu se kapci sklapaju i postaju sve teži. Odlučio je da malo odmori, jer ga je čekao dug put. Trebalo svima podeliti poklone, a za to je morao je biti svež i odmoran, kako ne bi nešto pobrkao. Skrenuo je sanke u zavetrinu snegom zavejane šume i utonuo u san. Čak su i irvasi, željni malo odmora, zadremali.  Spavao bi on možda i dugo, da ga iz sna nije probudilo Zvončicino zvonce...  "Hej, Deda Mraze, ustaj brže, nestali su ti pokloni!", začu on i ugleda dva velika zabrinuta oka u krugu od vilinskog praha. "Ja sam mala Zvončica", predstavi se pridošlica. "Živim u ovoj šumi već godinama i poznajem sve njene stanovnike. Znam i ko ti je ukrao poklone - Zli patuljak i njegova družina!"  "Jao, teško meni", zakuka Deda Mraz. "Onolika deca čekaju na mene i raduju se poklonima, a ja neću imati šta da im dam!"  I on zaplaka, a krupne suze su mu padale po bundi i odmah se pretvarale u kokckice leda, svetlucajući kao biserna dugmad.  "Ne plači Deda Mraze, tu sam ja da ti pomognem!", uskliknu Zvončica. "Upregni irvase i spremi se za put, a ja ću pozvati moje pomoćnike. Idemo u potragu za kradljivcima tvojih poklona!"  Zvončica zaleprša krilima, zazvoni zvonce i iz šume odmah dotrčao Chupko, a za njim Lovac i Lonche. Svi zajedno odjuriše u šumu.  Tužni Deda Mraz duboko uzdahnu, obrisa suze i uze da čita pisma koja su mu deca poslala. Otvori jednu šarenu kovertu na kojoj je pisalo: "Deda Mraz, Poštansko sanduče 96930, Arktički krug". "Dragi Deda Mraze", pisala mu je jedna mala Nina, "Ja ti pišem iz kreveta, malo sam bolesna i jedino društvo mi je Djenka koji mi pušta pesme. On mi je rekao da ti znaš sve dečije želje i da ne moram da ti kažem šta da mi doneseš. Ja ću zato biti strpljiva i čekaću, samo te molim da me ne zaboraviš. Puno te voli i pozdravlja Nina." Deda Mraz još jednom tužno uzdahnu i pogleda na sat. Još dva sata do Nove godine, a on sedi u šumi. Brzo ustade, upregnu irvase i huknu u rukavice. Uto se iz šume začu zvonce. Zvončica, Chupko i Lonche dojurili su dok je oko njih prštao sneg. "Pronašli smo tvoje poklone!", uzviknu Zvončica. "Zli patuljak se sa svojom družinom već sladio slatkišima iz novogodišnjih paketića! Naši prijatelji sa mreže Volimo Net su ih opkolili, pa smo uspeli da ih, onako iznenađene i uplašene, brzo vežemo. Evo tvojih poklona, Deda Mraze!", ispriča mu Zvončica svoju pustolovinu, a zatim potrpa sve poklone nazad u džakove Deda Mraza. "Draga moja Zvončice, ne znam kako da ti se zahvalim?", reče Deda Mraz na rastanku. "Obraduj večeras svu decu ovog sveta, nauči ih da otvore svoje srce i raduju se, i ja ću biti srećna", odgovori Zvončica. "A iduće godine u ovo vreme, kad ponovo kreneš na put, da znaš da smo svi uz tebe, mi veliki i mali, otvorenog srca, svi koji Volimo Net." Deda Mraz potegnu uzde i irvasi jurnuše galopom. Za njima u šumi osta samo oblak snežne prašine, izmešan sa malo vilinskog praha. ############### Mala Nina je ležala u krevetu u svojoj sobi i nestrpljivo gledala u sat na zidu. Još malo i eto Nove godine, a Deda Mraza nema. "Da li uopšte postoji taj Deda Mraz?", sumnjičavo je zavrtela glavom i nastavila da razmišlja o svojoj želji - najlepsem poklonu na svetu. U tom času, kroz stihove pesme, začu Djenkin tihi glas: "Otvori prozor, Nina! Zar nisi čula kucanje?" Na prozoru je stajala velika šarena kutija sa mašnom. U kutiji je bilo mnogo slatkiša i ono o čemu je mala sanjala - najlepši poklon na svetu. Od tog momenta i Nina je znala da više nikad neće biti sama, da će uvek uz nju biti Volimo Net, društvena mreža otvorenog srca. Srećna vam Nova, dragi naši nasmejani VNetovci :)

  Dec 30, 2014 3080
• 16 Dec 2014
  Titania

    Ne, ovog puta nije u pitanju Šekspirov "San letnje noći", u pitanju je jedan drugi, san koji možda i nije bio san, iako sam siguran da je bila letnja noć... letnja paklena noć kada sam pobegao iz vreline grada u svežinu jedine planine u ravnici. Moj kostim večitog dečaka savršeno se uklapao u mesečeve proplanke i miris skoro pokošene deteline, budeći u meni neke slike iz detinjstva, neke nikad do kraja ispricane priče o vilama i vilenjacima. Tonući lagano u te misli, odjednom, iza improvizovane ograde od brezinog drveta, ugledao sam nju... vilu... moju Titaniu... plesala je u beloj haljinici, bosa, po toj reci trave, nežna kao svila i razdragana kao čigra... U trenutku sam zaboravio i leto i sparinu, i sve ono loše i teško.. Kao da sam i ja leteo sa njom.. uhvatih svoje misli kako svake sekunde prave neki novi svet, neku novu planetu daleko od svih......  planetu u kojoj nema crnih hronika... ... planetu na kojoj se ne moraš vezivati na zadnjem sedištu automobila, već možes uživati u čarima putovanja ponekad i mahati onima iza sebe, okrenut ka zadnjem staklu... ... planetu na kojoj možeš voziti bicikl bez zaštitnih kacigai štitnika za laktove i kolena... ... planetu na kojoj možes vode popiti iz izvora u šumi, a ne samo iz plastičnih boca sa pijaćom vodom... ... planetu u kojoj možeš besplatno probati voće iz komšijinog dvorišta na putu do kuće... ... planetu gde nemaš mobilne elektronske uređaje u koje buljiš celog dana čekajući da ti neko pošalje virtuelni osmeh..... planetu na kojoj se svi klinci igraju slobodno, bez čuvara koje bogati tata plaća...... planetu u kojoj nisi obavezan da posetis psihologa ako nešto ne uradiš kako treba, gde imas slobodu biranja izmedju uspeha i neuspeha gde izbor samo od tebe zavisi i gde na pravi način naučiš da izabereš ono što ti najviše odgovara... ... planetu prijatelja, onih pravih, koje možeš dodirnuti, sa kojima se možeš smejati, pa i tugovati ako treba...  .. i onda shvatih.... moja Titania, nežna kao svila i razdragana kao čigra, vratila me je na planetu moje mladosti, one prve, prave, najslađe, kada sam voleo da mašem kroz prozor kola i da vozim bajs i bez kočnica, kada sam znao ukus komšijskih tešanja i vode iz izdana podno brega, kada sam, birajući između mogućnosti da budem ponavljač i odlikaš, izabrao ono najbolje - da budem vrlo dobar, kada sam imao prijatelje koje nisam morao dodavati, već sam ih mogao birati.  Od tog sna, koji možda i nije bio san, prošlo je puno letnjih i ostalih noći, a moja Titania je i dalje samnom, u svim mojim snovima, pa i u onim koji se sanjaju otvorenih očiju... I uvek, na isti način,  nežna kao svila i razdragana kao čigra, donese u moje misli energiju vulkana kojom sve prepreke postaju potočići, a sve oluje lagani povetarci... Moja Titania pruži ruke prema meni, poletimo... i eto.. odah vam tajnu jedne čupave frizure....

  5559 Objavio/la Chupko Chupavi
• By Chupko Chupavi

  Titania

    Ne, ovog puta nije u pitanju Šekspirov "San letnje noći", u pitanju je jedan drugi, san koji možda i nije bio san, iako sam siguran da je bila letnja noć... letnja paklena noć kada sam pobegao iz vreline grada u svežinu jedine planine u ravnici. Moj kostim večitog dečaka savršeno se uklapao u mesečeve proplanke i miris skoro pokošene deteline, budeći u meni neke slike iz detinjstva, neke nikad do kraja ispricane priče o vilama i vilenjacima. Tonući lagano u te misli, odjednom, iza improvizovane ograde od brezinog drveta, ugledao sam nju... vilu... moju Titaniu... plesala je u beloj haljinici, bosa, po toj reci trave, nežna kao svila i razdragana kao čigra... U trenutku sam zaboravio i leto i sparinu, i sve ono loše i teško.. Kao da sam i ja leteo sa njom.. uhvatih svoje misli kako svake sekunde prave neki novi svet, neku novu planetu daleko od svih......  planetu u kojoj nema crnih hronika... ... planetu na kojoj se ne moraš vezivati na zadnjem sedištu automobila, već možes uživati u čarima putovanja ponekad i mahati onima iza sebe, okrenut ka zadnjem staklu... ... planetu na kojoj možeš voziti bicikl bez zaštitnih kacigai štitnika za laktove i kolena... ... planetu na kojoj možes vode popiti iz izvora u šumi, a ne samo iz plastičnih boca sa pijaćom vodom... ... planetu u kojoj možeš besplatno probati voće iz komšijinog dvorišta na putu do kuće... ... planetu gde nemaš mobilne elektronske uređaje u koje buljiš celog dana čekajući da ti neko pošalje virtuelni osmeh..... planetu na kojoj se svi klinci igraju slobodno, bez čuvara koje bogati tata plaća...... planetu u kojoj nisi obavezan da posetis psihologa ako nešto ne uradiš kako treba, gde imas slobodu biranja izmedju uspeha i neuspeha gde izbor samo od tebe zavisi i gde na pravi način naučiš da izabereš ono što ti najviše odgovara... ... planetu prijatelja, onih pravih, koje možeš dodirnuti, sa kojima se možeš smejati, pa i tugovati ako treba...  .. i onda shvatih.... moja Titania, nežna kao svila i razdragana kao čigra, vratila me je na planetu moje mladosti, one prve, prave, najslađe, kada sam voleo da mašem kroz prozor kola i da vozim bajs i bez kočnica, kada sam znao ukus komšijskih tešanja i vode iz izdana podno brega, kada sam, birajući između mogućnosti da budem ponavljač i odlikaš, izabrao ono najbolje - da budem vrlo dobar, kada sam imao prijatelje koje nisam morao dodavati, već sam ih mogao birati.  Od tog sna, koji možda i nije bio san, prošlo je puno letnjih i ostalih noći, a moja Titania je i dalje samnom, u svim mojim snovima, pa i u onim koji se sanjaju otvorenih očiju... I uvek, na isti način,  nežna kao svila i razdragana kao čigra, donese u moje misli energiju vulkana kojom sve prepreke postaju potočići, a sve oluje lagani povetarci... Moja Titania pruži ruke prema meni, poletimo... i eto.. odah vam tajnu jedne čupave frizure....

  Dec 16, 2014 5559
• 11 Dec 2014
  Nemoć

  Sedim, u mraku, sama. Pitam se ko bi sa mnom sedeo kad sam u lošem raspoloženju. Drugima govorim kako da se ponašaju, a sebi ne umem da pomognem. Po ko zna koji put kuvam kafu i ispijam gorčinu do dna šolje. Kao, baš mi prija. Lažem sebe. Lažem i druge. Možda i tebe. Ne znam. Sediš, negde, lagano mešajući šećer u šoljici kapućina, dok ti oči prate liniju horizonta koja postaje sve jasnija što je napolju mračnije.  

  3859 Objavio/la Mili Vili
• By Mili Vili

  Nemoć

  Sedim, u mraku, sama. Pitam se ko bi sa mnom sedeo kad sam u lošem raspoloženju. Drugima govorim kako da se ponašaju, a sebi ne umem da pomognem. Po ko zna koji put kuvam kafu i ispijam gorčinu do dna šolje. Kao, baš mi prija. Lažem sebe. Lažem i druge. Možda i tebe. Ne znam. Sediš, negde, lagano mešajući šećer u šoljici kapućina, dok ti oči prate liniju horizonta koja postaje sve jasnija što je napolju mračnije.  

  Dec 11, 2014 3859
• 11 Dec 2014
  Riječi

    RIJEČI... Danas riječi stupaju u štrajk. Protestuju zbog uzaludnosti, izgovaraju se, ponavljaju, ali nema nikakvog učinka. Zato mi ne smeta kad kažu govore u vjetar, jer vjetar je medij koji raznosi riječi u nedostupne daljine. Odnijet će riječi baš tamo gdje treba i neko će negdje podignuti glavu, a neko spustiti... I tako stignu nošene vjetrom do onoga kome su upućene. Naporno je kad se kaže govori zidu, jer riječi se odbijaju od zid i pogode onoga ko ih izgovara. Pogode li u vitalni dio posljedice su dugotrajne. Ipak, treba zidu prići polako. Zato treba biti uporan i napraviti pomak. Pođe li se odjednom silovitim riječima na jak i čvrst bedem, srušit će se na onoga ko ih je govorio. I više neće biti glasa samo mukla tišina.Ipak, treba zidu govoriti polako i odmicati se kad se počne urušavati, pa opet prići i riječi izgovarati dok ne povjeruje u njih...Što je zid tvrđi riječi trebaju biti blaže. Iako je teško priznati, ima slučajeva kada je teško govoriti...

  4786 Objavio/la Ramona mo
• By Ramona mo

  Riječi

    RIJEČI... Danas riječi stupaju u štrajk. Protestuju zbog uzaludnosti, izgovaraju se, ponavljaju, ali nema nikakvog učinka. Zato mi ne smeta kad kažu govore u vjetar, jer vjetar je medij koji raznosi riječi u nedostupne daljine. Odnijet će riječi baš tamo gdje treba i neko će negdje podignuti glavu, a neko spustiti... I tako stignu nošene vjetrom do onoga kome su upućene. Naporno je kad se kaže govori zidu, jer riječi se odbijaju od zid i pogode onoga ko ih izgovara. Pogode li u vitalni dio posljedice su dugotrajne. Ipak, treba zidu prići polako. Zato treba biti uporan i napraviti pomak. Pođe li se odjednom silovitim riječima na jak i čvrst bedem, srušit će se na onoga ko ih je govorio. I više neće biti glasa samo mukla tišina.Ipak, treba zidu govoriti polako i odmicati se kad se počne urušavati, pa opet prići i riječi izgovarati dok ne povjeruje u njih...Što je zid tvrđi riječi trebaju biti blaže. Iako je teško priznati, ima slučajeva kada je teško govoriti...

  Dec 11, 2014 4786
• 11 Dec 2014
  Poslednja pesma o tebi

  Verujem da ste svi bili u prilici da želite nešto da kažete, a da niste znali kako da počnete. Evo, ja sam sada baš u takvoj situaciji... Zašto? Pa jednostavno zato što je to početak priče o jednom kraju, i to o kraju koji je praktično opet neki novi početak. Poželeo sam da ovom tekstu dam naslov "Evolucija", ali to ipak ne bi bilo fer prema nekim  ljudima koji su bili deo te lepe priče, a danas imaju neku malo drugačiju ličnu evoluciju.  Nekada davno... postojalo je jedno posebno mesto, ekipa ljudi punog srca i plemenitih ideja.. pravili smo sjajne stvari i verovali da nam kraja nema... te ljude nikad neću zaboaviti. Mnoga od tih divnih pijateljstava preneta su u svakodnevni, realni svet, mnogi brakovi sklopljeni, a deca iz svih tih veza uskoro će biti punoletna, baš kao što bi i taj sajt trebalo da postane punoletan.. da se vremena... i ljudi nisu promenili. Neki novi klinci, neka nova evolucija... i pokušaj da se jednim potezom miša obriše čitav jedan svet koji je u međuvremenu nastao, i svi ljudi kojima taj svet nešto znači.. Nedavno neko reče da smo suviše kabasti za brisanje, a ja dodajem, suviše smo živi i živahni, nemoguće nas je obrisati... Naš svet i dalje živi... i svakog dana je sve lepši... jer.. mi volimo net :) A za onaj stari... vreme je da ga pustimo da otplovi tamo gde jedino može.. u istoriju... i zato, nadam se da mi Bora neće zameriti što sam pozajmio naslov i malo dopevao njegove stihove... ... maestro, idemo... Cdur..   Sad već davne devedeset sedme,šarenilo dobre ideje privuklo je i menepostao sam deo sjajne ekipestvorili smo jedno veliko ime   ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi    Ujed za dušu i u grlu knedla, iako nikad nisam zbačen sa sedla, znam da nisam uzalud starioi mnoge snove sa vama ostvario...    ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi    Stvorićemo novo jer nije mi svejednomoje ekipe ništa nije vrednoponekad zaboli, kao glavoboljaistina je da je za tobom sve prošla volja    ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi   ... adio #serbiancafe.... vreme je da te zameni nešto bolje ... jer mi... volimo net :)

  3858 Objavio/la Chupko Chupavi
• By Chupko Chupavi

  Poslednja pesma o tebi

  Verujem da ste svi bili u prilici da želite nešto da kažete, a da niste znali kako da počnete. Evo, ja sam sada baš u takvoj situaciji... Zašto? Pa jednostavno zato što je to početak priče o jednom kraju, i to o kraju koji je praktično opet neki novi početak. Poželeo sam da ovom tekstu dam naslov "Evolucija", ali to ipak ne bi bilo fer prema nekim  ljudima koji su bili deo te lepe priče, a danas imaju neku malo drugačiju ličnu evoluciju.  Nekada davno... postojalo je jedno posebno mesto, ekipa ljudi punog srca i plemenitih ideja.. pravili smo sjajne stvari i verovali da nam kraja nema... te ljude nikad neću zaboaviti. Mnoga od tih divnih pijateljstava preneta su u svakodnevni, realni svet, mnogi brakovi sklopljeni, a deca iz svih tih veza uskoro će biti punoletna, baš kao što bi i taj sajt trebalo da postane punoletan.. da se vremena... i ljudi nisu promenili. Neki novi klinci, neka nova evolucija... i pokušaj da se jednim potezom miša obriše čitav jedan svet koji je u međuvremenu nastao, i svi ljudi kojima taj svet nešto znači.. Nedavno neko reče da smo suviše kabasti za brisanje, a ja dodajem, suviše smo živi i živahni, nemoguće nas je obrisati... Naš svet i dalje živi... i svakog dana je sve lepši... jer.. mi volimo net :) A za onaj stari... vreme je da ga pustimo da otplovi tamo gde jedino može.. u istoriju... i zato, nadam se da mi Bora neće zameriti što sam pozajmio naslov i malo dopevao njegove stihove... ... maestro, idemo... Cdur..   Sad već davne devedeset sedme,šarenilo dobre ideje privuklo je i menepostao sam deo sjajne ekipestvorili smo jedno veliko ime   ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi    Ujed za dušu i u grlu knedla, iako nikad nisam zbačen sa sedla, znam da nisam uzalud starioi mnoge snove sa vama ostvario...    ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi    Stvorićemo novo jer nije mi svejednomoje ekipe ništa nije vrednoponekad zaboli, kao glavoboljaistina je da je za tobom sve prošla volja    ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi   ... adio #serbiancafe.... vreme je da te zameni nešto bolje ... jer mi... volimo net :)

  Dec 11, 2014 3858
• 08 Dec 2014
  Izumi

  Igla za sivenje Da li ste se ikada pitali koji je pronalazak najstariji na svetu i , cega su se to ljudi najpre dosetili?Tesko je dati pravi odgovor posto ima mnogo izuma koji traju od pamtiveka do danas. Na primer, bez vatre i dima, ni u nasem, a ni 21. veku nije moguce zamisliti dobar rostilj, je l' tako? A posle vatre? Verovali ili ne, naucnici su izracunali da je prva stvar napravijena ljudskom rukom bila - igla za sivenje.Neki praistorijski tehnoloski genije setio se da siljati komad polomljene kosti jos malo izbrusi, napravi mu na tupom kraju rupu i u nju udene trake od koze i… i lepo zasije komad koze. Bio je to ogroman korak nacinjen pre nekih 5.000 godina. Od tog casa do pojave prvih tkanina proteklo je mnogo vode Dunavom i tako je onaj najtrnovitiji deo puta ka lepom odevanju bio utrt. Nekih 4.000 godina pre pocetka nove ere ljudi su vec umeli da skroje i sasiju pantalone, kosulju, kape pa cak i obucu Naocari U nastavku o izumima evo i nekih ovovremenih izuma - stvarcic kojima se sluzilo svakog dana i koje su nam toliko uobicajene da se i ne pitamo odakle one na svetu. A sve ima datum rodjenja. Tako su se prve naocari pojavile - gde bi drugo nego u zemlji mode i prefinjenog ukusa - Italiji.Mogle su da se kupe kod DELJI ARMATIJA godine 1285. Samo, u to vreme nisu bile nimalo uobicajene, a jos manje dostupne svima. Naocari su bile luksuzna i skupocena stvarcica, statusni simbol bogatih. Upaljac A sada o upaljacu. Taj rekvizit preko potreban pusacima, pa jos na gas, smislio je grof Alesandro VOLTA, glasoviti fizicar negde 1777 god. Vek kasnije pojavilo se naliv-pero. Izumitelj je Voterman cije ime i danas nosi cuvena firma koja proizvodi pribor za pisanje.Hemijsku olovku smislio je 1888.qodine Guld, a 1938. usavrsio Biro. Ime pronalazaca danas omiljenih flomstera nije poznato - valda ih je stvorio tim naucnika. Tocak Mnogi ce se sada zapitati; zar nije tocak taj prvi epohalni prona1azak.Ne! Igla za sivenje ubedijivo vodi jer se smatra da se prvi tocak zakotrljao tek oko 3.500 te godine pre nove ere u Mesopotamiji i to na tlu danasnjeg Iraka. Cak i tamosnji grncari znali su za nezamenijivo grncarsko kolo, pa i za kolica. A1i, za razliku od starih naroda mediteranskog podrucja, oni na t1u Amerike - Inke, Asteci, Maje - nikada nisu koristiti prednosti i blagodeti tocka. Dugmad Ne zna se ko se i kada prvi zakopcao i odkopcao, ali najstarija dugmad nadjena u dolini Inda, imaju preko 4.000 godina: ostrim alatom izdeljana su od skoljki. Hiljadu godina kasnije stanovnici Skotske i severne Engleske pravili su dugmad od crnog jantara - jedne podvrste lignita koji sija. U srednjem veku, dugmad su postala statusni simbol i pravila su se od zlata, platine, ukrasavala draguljima.Medjutim nije sve u istoriji dugmica islo glatko. Tako je u 12 veku katolicka crkva odvracala vernike od njih; stavila ih je pred optuzenicku klupu jer omogucavaju brzo skidanje odece i u navodnicima, " podsticu na greh" Samo su vrpce, znatno sporije, bile pristojan nacin za zakopcavanje pristojnih ljudl.  

  1511 Objavio/la Bibaaa
• By Bibaaa

  Izumi

  Igla za sivenje Da li ste se ikada pitali koji je pronalazak najstariji na svetu i , cega su se to ljudi najpre dosetili?Tesko je dati pravi odgovor posto ima mnogo izuma koji traju od pamtiveka do danas. Na primer, bez vatre i dima, ni u nasem, a ni 21. veku nije moguce zamisliti dobar rostilj, je l' tako? A posle vatre? Verovali ili ne, naucnici su izracunali da je prva stvar napravijena ljudskom rukom bila - igla za sivenje.Neki praistorijski tehnoloski genije setio se da siljati komad polomljene kosti jos malo izbrusi, napravi mu na tupom kraju rupu i u nju udene trake od koze i… i lepo zasije komad koze. Bio je to ogroman korak nacinjen pre nekih 5.000 godina. Od tog casa do pojave prvih tkanina proteklo je mnogo vode Dunavom i tako je onaj najtrnovitiji deo puta ka lepom odevanju bio utrt. Nekih 4.000 godina pre pocetka nove ere ljudi su vec umeli da skroje i sasiju pantalone, kosulju, kape pa cak i obucu Naocari U nastavku o izumima evo i nekih ovovremenih izuma - stvarcic kojima se sluzilo svakog dana i koje su nam toliko uobicajene da se i ne pitamo odakle one na svetu. A sve ima datum rodjenja. Tako su se prve naocari pojavile - gde bi drugo nego u zemlji mode i prefinjenog ukusa - Italiji.Mogle su da se kupe kod DELJI ARMATIJA godine 1285. Samo, u to vreme nisu bile nimalo uobicajene, a jos manje dostupne svima. Naocari su bile luksuzna i skupocena stvarcica, statusni simbol bogatih. Upaljac A sada o upaljacu. Taj rekvizit preko potreban pusacima, pa jos na gas, smislio je grof Alesandro VOLTA, glasoviti fizicar negde 1777 god. Vek kasnije pojavilo se naliv-pero. Izumitelj je Voterman cije ime i danas nosi cuvena firma koja proizvodi pribor za pisanje.Hemijsku olovku smislio je 1888.qodine Guld, a 1938. usavrsio Biro. Ime pronalazaca danas omiljenih flomstera nije poznato - valda ih je stvorio tim naucnika. Tocak Mnogi ce se sada zapitati; zar nije tocak taj prvi epohalni prona1azak.Ne! Igla za sivenje ubedijivo vodi jer se smatra da se prvi tocak zakotrljao tek oko 3.500 te godine pre nove ere u Mesopotamiji i to na tlu danasnjeg Iraka. Cak i tamosnji grncari znali su za nezamenijivo grncarsko kolo, pa i za kolica. A1i, za razliku od starih naroda mediteranskog podrucja, oni na t1u Amerike - Inke, Asteci, Maje - nikada nisu koristiti prednosti i blagodeti tocka. Dugmad Ne zna se ko se i kada prvi zakopcao i odkopcao, ali najstarija dugmad nadjena u dolini Inda, imaju preko 4.000 godina: ostrim alatom izdeljana su od skoljki. Hiljadu godina kasnije stanovnici Skotske i severne Engleske pravili su dugmad od crnog jantara - jedne podvrste lignita koji sija. U srednjem veku, dugmad su postala statusni simbol i pravila su se od zlata, platine, ukrasavala draguljima.Medjutim nije sve u istoriji dugmica islo glatko. Tako je u 12 veku katolicka crkva odvracala vernike od njih; stavila ih je pred optuzenicku klupu jer omogucavaju brzo skidanje odece i u navodnicima, " podsticu na greh" Samo su vrpce, znatno sporije, bile pristojan nacin za zakopcavanje pristojnih ljudl.  

  Dec 08, 2014 1511