Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
472Blogs
-
54Active Bloggers
468 blogs
-
''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu. Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije. Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas... Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango... Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''2165 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu. Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije. Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas... Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango... Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''Sep 30, 2019 2165 -
(в.поучан састав из циклуса: историју листајући, или, ајсе лажемо ) Глинџавије ,тај неусахли борац за идимидођими па се врати никад сањао ние да ће бити у конбинации за изигравање Главног Лика причице скоро набасане у дрангуларијуму сновами а која се односила на келте те сурове борце па стога нећу оњему. О Дрканућу. Веле, римљани, та моћ и сила,нису придавали неки значај тој руљи голих истетовираних коожа са смешним калпацима на гривастој косурдачи.Причасе, јесу келти били и снажни усто ,али без борбене стратегије кад онако у невезушу кренуше борци келти на Вечни град назван Рим аради чега се главнокомандујући одбране поменутог насеља извесни Гај јуније звани Дркан и није усплахирио кад му је посилни црња принео мобилни са смс Поруком : - најебасте . у потпису брено - гал усто посилни још додаде да је пошиљалац поруке на 4,5 сата хода одњи мерено луфтом - колико хода ,провери Дркан,зезаш ме, јелда али посилни му само промрља нацрнаyком - јебемте глувог , јербо му је робињица Ица из етрурије већ самоин’цијативно апила међуножну израслину да орално пуцује као награду за азурнос на радном месту показану, прекинувши на моменат драшкање муда главнокомандујућем квинту Гај-у снојевом перушком а ради стимулације природног нагона да може креснути Галијота Веслаџиу скојим се тог одсудног трена мазио на лежају, пропаст Рима што обојицу намоменат спласну у намери перверзној те се покушаше сконцентрисати на смс поруку ,избацивши притом посилног црњу уатријум баш кад овом надошло слатко ,па им се поменути обрецну - џуџу квонга,аха што је на римски преведено значило : - е ,ово ће вас коштати - ма добро узврати Дркан,а ти . . . .иди једи кренпита и . . . . .пи бозе ,него,обрати се Веслаџии , дај зовни центурионе под хитно овамо - неће моћи ,узврати овај, јер си им покупио мобилне да ти неправе трошка док су на прц викенду да испразне муда пред планирани поход у африку - ма јебо африку ове луде евоих чујем звоне већ на улазна врата од рима - ха ,така тура , закључи конверзацију Веслаџија те одмагли по парабелум код оружара Меткана да узме на реверс а у поводу ,док квинт Гај звани Дркан предложи ропкињи да му за опроштај умеша једну несицу, ал јачу . . . .кад утом бануше келти звани јоw & гали. Даље да цитирам историју: Келти су напали Рим. Победили су нејаки отпор код речице Алије, а пре него што су се римске трупе које су биле на викенд логоравању узморе вратиле у град, Гали су га освојили и за сваки слуyај & спалили. Све осим капитолске тврђаве st.angelo која је, према легенди, спашена тако што су Јунонине гуске пробудиле браниоце јер ови прилегоше након обеда те винца руменога , а што келти углас прокоментарисаше - fringle luc ,ga ga , ( јебо гуске,преведено на римски) Овај пораз Рима био је тежак и становници града на седам брежуљака морали су да плате велики откуп. Приликом мерења злата келтски вођа Брено се путем симутане преводилице извинуо квинту Гају на сметњи и још додао: - тешко побеђеним' ( а што је на римском гласило : ко у наслову), па му оштрим сечивом отфикарио главу те убацио убуре са кедровим уљем међ остале насечене већ дасе касније хвали трофејима пред женскама у дискаћу када га суботом пусти деда да изађе тамо у забити швајцарских алпа у Halstat –у или La Tenu ,штатигајазнам већ где. Богме ,остварила се клетва црњина.с тога непрекидати их при пушењу.никад.2163 Objavio/la светислав стојановић
-
(в.поучан састав из циклуса: историју листајући, или, ајсе лажемо ) Глинџавије ,тај неусахли борац за идимидођими па се врати никад сањао ние да ће бити у конбинации за изигравање Главног Лика причице скоро набасане у дрангуларијуму сновами а која се односила на келте те сурове борце па стога нећу оњему. О Дрканућу. Веле, римљани, та моћ и сила,нису придавали неки значај тој руљи голих истетовираних коожа са смешним калпацима на гривастој косурдачи.Причасе, јесу келти били и снажни усто ,али без борбене стратегије кад онако у невезушу кренуше борци келти на Вечни град назван Рим аради чега се главнокомандујући одбране поменутог насеља извесни Гај јуније звани Дркан и није усплахирио кад му је посилни црња принео мобилни са смс Поруком : - најебасте . у потпису брено - гал усто посилни још додаде да је пошиљалац поруке на 4,5 сата хода одњи мерено луфтом - колико хода ,провери Дркан,зезаш ме, јелда али посилни му само промрља нацрнаyком - јебемте глувог , јербо му је робињица Ица из етрурије већ самоин’цијативно апила међуножну израслину да орално пуцује као награду за азурнос на радном месту показану, прекинувши на моменат драшкање муда главнокомандујућем квинту Гај-у снојевом перушком а ради стимулације природног нагона да може креснути Галијота Веслаџиу скојим се тог одсудног трена мазио на лежају, пропаст Рима што обојицу намоменат спласну у намери перверзној те се покушаше сконцентрисати на смс поруку ,избацивши притом посилног црњу уатријум баш кад овом надошло слатко ,па им се поменути обрецну - џуџу квонга,аха што је на римски преведено значило : - е ,ово ће вас коштати - ма добро узврати Дркан,а ти . . . .иди једи кренпита и . . . . .пи бозе ,него,обрати се Веслаџии , дај зовни центурионе под хитно овамо - неће моћи ,узврати овај, јер си им покупио мобилне да ти неправе трошка док су на прц викенду да испразне муда пред планирани поход у африку - ма јебо африку ове луде евоих чујем звоне већ на улазна врата од рима - ха ,така тура , закључи конверзацију Веслаџија те одмагли по парабелум код оружара Меткана да узме на реверс а у поводу ,док квинт Гај звани Дркан предложи ропкињи да му за опроштај умеша једну несицу, ал јачу . . . .кад утом бануше келти звани јоw & гали. Даље да цитирам историју: Келти су напали Рим. Победили су нејаки отпор код речице Алије, а пре него што су се римске трупе које су биле на викенд логоравању узморе вратиле у град, Гали су га освојили и за сваки слуyај & спалили. Све осим капитолске тврђаве st.angelo која је, према легенди, спашена тако што су Јунонине гуске пробудиле браниоце јер ови прилегоше након обеда те винца руменога , а што келти углас прокоментарисаше - fringle luc ,ga ga , ( јебо гуске,преведено на римски) Овај пораз Рима био је тежак и становници града на седам брежуљака морали су да плате велики откуп. Приликом мерења злата келтски вођа Брено се путем симутане преводилице извинуо квинту Гају на сметњи и још додао: - тешко побеђеним' ( а што је на римском гласило : ко у наслову), па му оштрим сечивом отфикарио главу те убацио убуре са кедровим уљем међ остале насечене већ дасе касније хвали трофејима пред женскама у дискаћу када га суботом пусти деда да изађе тамо у забити швајцарских алпа у Halstat –у или La Tenu ,штатигајазнам већ где. Богме ,остварила се клетва црњина.с тога непрекидати их при пушењу.никад.Mar 05, 2014 2163
-
Ralf Valdo Emerson smatrao je da su neki ljudi skloni tugovanju: "Oni se dohvataju svake koprive u živici i nagaze svaku zmiju na livadi," - govorio je. "To je u skladu sa starom kineskom poslovicom koja glasi: "Kada bi čovekov život bio dug sto godina, čovek bi zadao sebi toliko briga kao da će živeti hiljadu godina." Dzordz Bernard So izrazio je ovako svoje gledište o istinskoj radosti: "Ovo je prava radost u životu - da budeš iskorišćen za cilj koji ćeš sam priznati kao dobar, da budeš potpuno istrošen , pre nego što budeš bio bačen na gomilu starog gvoždja, da postaneš sila u prirodi umesto grozničavog malog grumena bolesti i nevolja koji žali što svet neće da ga učini srećnim." Svako ima mnoštvo planova koje želi da ostvari onda kada bude "imao više vremena". Ove tri reči mogu da budu veoma varljive. Koristeći se njima pokušavamo da nagnamo sebe a i druge da misle da ćemo jednog dana ipak "imati više vremena." Umesto da se pouzdamo u takvu zabludu, mogo više smisla ima brižljivo korišćenje vremena koje sada imamo da bismo ostvarili nešto što nam sada pričinjava radost. Oko nas postoje mnoge vrenosti u kojima možemo uživati "kada je srce u redu." Nije potrebno da se selimo, da putujemo u strane zemlje, da idemo samo zato da bismo otkrili velike životne vrednosti. Problem koji nas muči često nije u našoj okolini, već u nama samima. Najduže putovanje po svetu ne može nas udaljiti od nas samih. Svakome od nas mnogo je potrebnija promena ličnog stava od promene okoline. Mudri čovek Solomun imao je to na umu kada je rekao: "Svrha svega što se čuva , čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život."2150 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Ralf Valdo Emerson smatrao je da su neki ljudi skloni tugovanju: "Oni se dohvataju svake koprive u živici i nagaze svaku zmiju na livadi," - govorio je. "To je u skladu sa starom kineskom poslovicom koja glasi: "Kada bi čovekov život bio dug sto godina, čovek bi zadao sebi toliko briga kao da će živeti hiljadu godina." Dzordz Bernard So izrazio je ovako svoje gledište o istinskoj radosti: "Ovo je prava radost u životu - da budeš iskorišćen za cilj koji ćeš sam priznati kao dobar, da budeš potpuno istrošen , pre nego što budeš bio bačen na gomilu starog gvoždja, da postaneš sila u prirodi umesto grozničavog malog grumena bolesti i nevolja koji žali što svet neće da ga učini srećnim." Svako ima mnoštvo planova koje želi da ostvari onda kada bude "imao više vremena". Ove tri reči mogu da budu veoma varljive. Koristeći se njima pokušavamo da nagnamo sebe a i druge da misle da ćemo jednog dana ipak "imati više vremena." Umesto da se pouzdamo u takvu zabludu, mogo više smisla ima brižljivo korišćenje vremena koje sada imamo da bismo ostvarili nešto što nam sada pričinjava radost. Oko nas postoje mnoge vrenosti u kojima možemo uživati "kada je srce u redu." Nije potrebno da se selimo, da putujemo u strane zemlje, da idemo samo zato da bismo otkrili velike životne vrednosti. Problem koji nas muči često nije u našoj okolini, već u nama samima. Najduže putovanje po svetu ne može nas udaljiti od nas samih. Svakome od nas mnogo je potrebnija promena ličnog stava od promene okoline. Mudri čovek Solomun imao je to na umu kada je rekao: "Svrha svega što se čuva , čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život."Sep 08, 2014 2150 -
Pile moje, ne gledaj nikada levo ni desno, osim kad prelaziš ulicu. Sa strane stoje bolji i gori, jedni će ti ubiti samopouzdanje, drugi veru. Nemoj ćutati pred nepravdom, niti lajati na slabije. Ma koliko da je sličnih, ti si jedinstven, poštuj to. Ne spavaj sa upaljenom lampom, navikavaj oči na mrak. U mraku se bolje vidi srcem, očinji vid lažljiv je, prevrtljiv. Ne veruj slepo u svaku lepu reč, pusti da prođje vreme, umesto da čekaš da dođe. Vreme je uvek tu, mi ponekad nismo. Pile moje, mnogo toga ti ne umem reći, al znam gde stoji nevidljivo kamenje za saplitanje, padala sam, znam koji su izvori zatvoreni, otrovala sam se, znam kako se ustaje, uspravna sam. Ne slušaj me uvek, samo kad tiho govorim. Moja je buka istresanje muke, a ćutanje najčešća istina. Neka te imaju, imaj i ti njih, al uvek čuvaj seme svoje ličnosti u gvozdenoj kutiji na dnu srca, da uvek možeš ponovo da nikneš, jer lomiće te. Od ljudi nema zaklona. Ne laži sebe. Druge ćeš već lagati, u želji da ih spaseš ili da ih oteraš. Sebe ćeš samo istinom spasti. Pile moje, veruj. U bilo šta što osetiš duboko pod kožom kao svoje, jer vera je vodilja, a dok koračaš, živ si. Grdiće te, grliće te, zasmejaće te, rasplakaće te. Budi posramljen, umiljat, radostan, tužan, dozvoli da ti svaka ljudska emocija oboji deo srca, samo veruj, da niko osim tebe ne ume tvojim putem, da nikog osim tebe Gospod nije tvojim teretom upregao, niti obasjao istom svetlošću kojom obasjava tebe. Sve što činiš, čini po svojoj savesti, ne po uzoru na druge. Jer to u tvojim očima, to je dobrota, čak i kad se budeš rvao s demonima, veruj mi, sreća je samo kad si svoj, šta god bili oni oko tebe, pile moje...2150 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Pile moje, ne gledaj nikada levo ni desno, osim kad prelaziš ulicu. Sa strane stoje bolji i gori, jedni će ti ubiti samopouzdanje, drugi veru. Nemoj ćutati pred nepravdom, niti lajati na slabije. Ma koliko da je sličnih, ti si jedinstven, poštuj to. Ne spavaj sa upaljenom lampom, navikavaj oči na mrak. U mraku se bolje vidi srcem, očinji vid lažljiv je, prevrtljiv. Ne veruj slepo u svaku lepu reč, pusti da prođje vreme, umesto da čekaš da dođe. Vreme je uvek tu, mi ponekad nismo. Pile moje, mnogo toga ti ne umem reći, al znam gde stoji nevidljivo kamenje za saplitanje, padala sam, znam koji su izvori zatvoreni, otrovala sam se, znam kako se ustaje, uspravna sam. Ne slušaj me uvek, samo kad tiho govorim. Moja je buka istresanje muke, a ćutanje najčešća istina. Neka te imaju, imaj i ti njih, al uvek čuvaj seme svoje ličnosti u gvozdenoj kutiji na dnu srca, da uvek možeš ponovo da nikneš, jer lomiće te. Od ljudi nema zaklona. Ne laži sebe. Druge ćeš već lagati, u želji da ih spaseš ili da ih oteraš. Sebe ćeš samo istinom spasti. Pile moje, veruj. U bilo šta što osetiš duboko pod kožom kao svoje, jer vera je vodilja, a dok koračaš, živ si. Grdiće te, grliće te, zasmejaće te, rasplakaće te. Budi posramljen, umiljat, radostan, tužan, dozvoli da ti svaka ljudska emocija oboji deo srca, samo veruj, da niko osim tebe ne ume tvojim putem, da nikog osim tebe Gospod nije tvojim teretom upregao, niti obasjao istom svetlošću kojom obasjava tebe. Sve što činiš, čini po svojoj savesti, ne po uzoru na druge. Jer to u tvojim očima, to je dobrota, čak i kad se budeš rvao s demonima, veruj mi, sreća je samo kad si svoj, šta god bili oni oko tebe, pile moje...Jan 23, 2020 2150
-
Moj današnji gost i veliki prijatelj Mikele iliti Brigator po prirodi ============================================= Ne znam kako stvar stoji kod vas ali moje brige su se ukopale i razbaškarile u meni i na pamet im na pada da menjaju mesto, sredinu, okolinu u kojoj se nalaze a kamo li da prelaze i odlaze u nepoznata područja i predele. Doduše, ni ja ne bih imao srca da ih prebacujem ikome! I uzaludno je, svoje brige ne možeš prebaciti nikome, tvoje su i tačka! Stvar s brigama, možemo ih zvati i nevoljama, udesima, sranjima...nije ni malo jednostavna, dapače! Uzmem jednu, mislim brigu, s gomile i počnem da je rešavam k'o ukrštene reči, prizivam u pamet sve što bi mi pomoglo da brigu odstranim ili joj bar otupim oštricu, kad eto ti njoj u pomoć stiže druga ili peta, sedma, dvadeseprva... briga, svežu se, uzmu pod ruku i počnu da mi se smeju u lice. Gordijev čvor je little cat spram udruženih briga koje su uglavnom nečim vezane jedna za drugu. A njihovo pojavljivanje! Učini mi se da su na dan dva, k'o gumicom obrisane, nestale moje, one najkrupnije, brige, osmeh počne da mi se pojavljuje na licu, počnem da dobijam normalnonaturalni mentalnofizički tonus, kad ‘oćeš! Na moja mentalnopsihička vrata, bez kucanja uleti nova, do tad neviđena briga! Izljubi se drugima, načine joj mesto, ona se raspištolji ali posle kratke akomodacije počne da me davi, guši, zavrće jaja! Već sam oguglao i kako tako se snalazim s brigama vezanim za redovno plaćanje računa, iako nas, moju porodicu, to spušta na nivo vegetiranja, postoje brige koje se ni po cenu totalnog tjelesnog asketizma, ne daju odstraniti ili makar ublažiti. Dolazak, nailazak briga je nekako skokovit, dolaze na kvarnjaka, prvo jedna a onda kao karike na lancu, stanu da se nadovezuju jedna na drugu unedogled! Postoji ona narodna: Nijedna nevolja/briga nikad ne ide sama! Živa istina! I sami ste svedoci toga. Nemam samo ja monopol na brige, svi koliko nas ima, krcati smo brigama. Uglavnom sličnim ali i tu ima varijeteta. Reče li ono Lav iz Jasne Poljane: Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je nasvoj način. Postoje naturalno i zgubidani, mnogi firmirani kao pisci, koji štampaju i izdaju knjige tipa: Kako prevazići brige i život učiniti srećnijim i taka na tamo. Jebem im sve po spisku, ja ovako miran i staložen i nevulgaran! Kako bre da prevaziđeš brigu kad ti majka, otac, brat, sestra, dete (nedajbože!), najbolji prijatelj....na tvoje oči umire od raka! I kako da onda život učiniš srećnijim! Ukucajte u Google briga i dobićete enorman broj, što knjiga, što saveta iz raznoraznih proseravajućih papirnih glasila! Ukucao da proverim i o'ma zbris'o, ne otvarajući ni jednu jedinu stranu tih bljuvotina! Nije ni malo teško pogoditi šta knjige i saveti u njima sadrže i nude: Pešačite po svežem vazduhu, vozite bicikl, plivajte, protegnite se u krevetu pre nego ustanete, pijte pet litara vode na dan, naučite da pravilno dišete... Jes', kako ne, brige će netragom nestati a vi ćete pucati od sreće! Pešačim ja svojim okoštalim kolenima, boli ali idemo dalje, vozim, vozio sam bicikl dok se moglo, plivao letos k'o sumanut, žena mi rekla: Nikad te nisam videla da toliko vremena provodiš u vodi, teglim se u krevetu pre ustajanja kao moja Chiara, vodu pijem, ne pet litara nego bunar popijem preko dana, dišem, kako ja to nazivam, budistički, to me između ostalog održalo u životu kad me strefio infarkt i šta! Disao ne disao, pešačio ne pešačio, plivao....i sve ostalo ali brige ni makac! Ankerisane u meni ne pokazuju ni malo volje za saradnjom. Da se ne lažemo i da ne crnim previše, dešavalo se, retko, u tragovima, što bi rekli hemičari, da neku brigu uspem da očistim, izbrišem, da nestane za uvek ali kao po pravilu, pojavljivala se nova briga, pa se na nju nadovezivala druga, treća... Brige se ne mogu rangirati, ono, manja briga, veća briga. Sve brige imaju svoju težinu koja vam ne da oka da sklopite, nervi vam pucaju kao strune na vilonini! I ne mogu ih rešavati jednu po jednu, sve su tu u svakom trenutku. Ima, kako već napisah i nerešivih briga. Davno rekoh da više ne živim od danas do sutra nego od danas do danas a sada sam već u situaciji da živim od minuta do minuta. Ne služi mi glava samo za frizuru ili u ove zimske dane, nošenje vunene kape, ne, ustanem i uz kafu počnem da dumam šta mi je prvo činiti. Ređam u glavi, pravim spisak, prvvo ovo, pa ono a onda...ne, ne, prvo ovo, onda moram ono, ne, ne...Ponekad mi se učini da počinjem da ludim! Kako god okrenem, brige poređati po nekakvom prioritetu ne mogu. Čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zagrči, napisa Njegoš a ja od meda ne videh ni zeru, žuč sestro, brate, sav sam pekriven gorkozelenom žuči, oči mi se ne vide! Znam ja, znate i vi, čuli ste izreku: Udri brigu na veselje. Ja sam više za to da udarim brigu, udarim je iz sve snage, prebijem je, ubijem od batina, tako da završi na traumatologiji e onda bih mogao da se veselim. Kako stvari stoje, mrka kapa. Nit' možeš brigu udariti, stoji postojano kano klisurine, a i da možeš, o'ma je smenjuju, na njeno mesto dolaze dve, tri...koje si udarajući prvu, smetnuo s uma. Kako god okreneš u vrzinom si kolu i mo'š davat i kesu groševa, iz kola briga nema izlaza! Pozdravljam vas s porukom: Družite se sa svojim brigama, možda se neka i odobrovolji i reši da vas napusti. Ja to pokušavam već neko vreme, o rezultatima ne bih sada, ostaviću ih za neko drugo pisanije.2132 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Moj današnji gost i veliki prijatelj Mikele iliti Brigator po prirodi ============================================= Ne znam kako stvar stoji kod vas ali moje brige su se ukopale i razbaškarile u meni i na pamet im na pada da menjaju mesto, sredinu, okolinu u kojoj se nalaze a kamo li da prelaze i odlaze u nepoznata područja i predele. Doduše, ni ja ne bih imao srca da ih prebacujem ikome! I uzaludno je, svoje brige ne možeš prebaciti nikome, tvoje su i tačka! Stvar s brigama, možemo ih zvati i nevoljama, udesima, sranjima...nije ni malo jednostavna, dapače! Uzmem jednu, mislim brigu, s gomile i počnem da je rešavam k'o ukrštene reči, prizivam u pamet sve što bi mi pomoglo da brigu odstranim ili joj bar otupim oštricu, kad eto ti njoj u pomoć stiže druga ili peta, sedma, dvadeseprva... briga, svežu se, uzmu pod ruku i počnu da mi se smeju u lice. Gordijev čvor je little cat spram udruženih briga koje su uglavnom nečim vezane jedna za drugu. A njihovo pojavljivanje! Učini mi se da su na dan dva, k'o gumicom obrisane, nestale moje, one najkrupnije, brige, osmeh počne da mi se pojavljuje na licu, počnem da dobijam normalnonaturalni mentalnofizički tonus, kad ‘oćeš! Na moja mentalnopsihička vrata, bez kucanja uleti nova, do tad neviđena briga! Izljubi se drugima, načine joj mesto, ona se raspištolji ali posle kratke akomodacije počne da me davi, guši, zavrće jaja! Već sam oguglao i kako tako se snalazim s brigama vezanim za redovno plaćanje računa, iako nas, moju porodicu, to spušta na nivo vegetiranja, postoje brige koje se ni po cenu totalnog tjelesnog asketizma, ne daju odstraniti ili makar ublažiti. Dolazak, nailazak briga je nekako skokovit, dolaze na kvarnjaka, prvo jedna a onda kao karike na lancu, stanu da se nadovezuju jedna na drugu unedogled! Postoji ona narodna: Nijedna nevolja/briga nikad ne ide sama! Živa istina! I sami ste svedoci toga. Nemam samo ja monopol na brige, svi koliko nas ima, krcati smo brigama. Uglavnom sličnim ali i tu ima varijeteta. Reče li ono Lav iz Jasne Poljane: Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je nasvoj način. Postoje naturalno i zgubidani, mnogi firmirani kao pisci, koji štampaju i izdaju knjige tipa: Kako prevazići brige i život učiniti srećnijim i taka na tamo. Jebem im sve po spisku, ja ovako miran i staložen i nevulgaran! Kako bre da prevaziđeš brigu kad ti majka, otac, brat, sestra, dete (nedajbože!), najbolji prijatelj....na tvoje oči umire od raka! I kako da onda život učiniš srećnijim! Ukucajte u Google briga i dobićete enorman broj, što knjiga, što saveta iz raznoraznih proseravajućih papirnih glasila! Ukucao da proverim i o'ma zbris'o, ne otvarajući ni jednu jedinu stranu tih bljuvotina! Nije ni malo teško pogoditi šta knjige i saveti u njima sadrže i nude: Pešačite po svežem vazduhu, vozite bicikl, plivajte, protegnite se u krevetu pre nego ustanete, pijte pet litara vode na dan, naučite da pravilno dišete... Jes', kako ne, brige će netragom nestati a vi ćete pucati od sreće! Pešačim ja svojim okoštalim kolenima, boli ali idemo dalje, vozim, vozio sam bicikl dok se moglo, plivao letos k'o sumanut, žena mi rekla: Nikad te nisam videla da toliko vremena provodiš u vodi, teglim se u krevetu pre ustajanja kao moja Chiara, vodu pijem, ne pet litara nego bunar popijem preko dana, dišem, kako ja to nazivam, budistički, to me između ostalog održalo u životu kad me strefio infarkt i šta! Disao ne disao, pešačio ne pešačio, plivao....i sve ostalo ali brige ni makac! Ankerisane u meni ne pokazuju ni malo volje za saradnjom. Da se ne lažemo i da ne crnim previše, dešavalo se, retko, u tragovima, što bi rekli hemičari, da neku brigu uspem da očistim, izbrišem, da nestane za uvek ali kao po pravilu, pojavljivala se nova briga, pa se na nju nadovezivala druga, treća... Brige se ne mogu rangirati, ono, manja briga, veća briga. Sve brige imaju svoju težinu koja vam ne da oka da sklopite, nervi vam pucaju kao strune na vilonini! I ne mogu ih rešavati jednu po jednu, sve su tu u svakom trenutku. Ima, kako već napisah i nerešivih briga. Davno rekoh da više ne živim od danas do sutra nego od danas do danas a sada sam već u situaciji da živim od minuta do minuta. Ne služi mi glava samo za frizuru ili u ove zimske dane, nošenje vunene kape, ne, ustanem i uz kafu počnem da dumam šta mi je prvo činiti. Ređam u glavi, pravim spisak, prvvo ovo, pa ono a onda...ne, ne, prvo ovo, onda moram ono, ne, ne...Ponekad mi se učini da počinjem da ludim! Kako god okrenem, brige poređati po nekakvom prioritetu ne mogu. Čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zagrči, napisa Njegoš a ja od meda ne videh ni zeru, žuč sestro, brate, sav sam pekriven gorkozelenom žuči, oči mi se ne vide! Znam ja, znate i vi, čuli ste izreku: Udri brigu na veselje. Ja sam više za to da udarim brigu, udarim je iz sve snage, prebijem je, ubijem od batina, tako da završi na traumatologiji e onda bih mogao da se veselim. Kako stvari stoje, mrka kapa. Nit' možeš brigu udariti, stoji postojano kano klisurine, a i da možeš, o'ma je smenjuju, na njeno mesto dolaze dve, tri...koje si udarajući prvu, smetnuo s uma. Kako god okreneš u vrzinom si kolu i mo'š davat i kesu groševa, iz kola briga nema izlaza! Pozdravljam vas s porukom: Družite se sa svojim brigama, možda se neka i odobrovolji i reši da vas napusti. Ja to pokušavam već neko vreme, o rezultatima ne bih sada, ostaviću ih za neko drugo pisanije.Dec 24, 2013 2132
-
Ne bih volela da budem pogrešno shvaćena. Jednostavno, peglanje mi je prvo na listi najomraženijih poslova. Mislim, u čemu je štos? Rublje svojski istretirano najrazličitijim antibakterijskim sredstvima, pošteno promuljano kroz one haj-tek monstrume što umeju da peru na sto poznatih načina i još isto toliko nepoznatih, dodatno se maltretira vrućim komadom metala. Čega radi, pitanje je sad? Da se odmah razumemo, iako sklona da sasvim nasumično i neprincipijelno pobrojim familiju onome ko je izmislio peglu ( u isto vreme se do obožavanja klanjajući izumitelju perilice ), u trenucima lucidnosti koja prosevne između dva jaka napada padanja mraka na oči mi izazvanog mrskim pregalaštvom, jasno mi je da je njen prevashodni zadatak u samom početku bio da poubija što više one nevidljve gamadi što se baškari svuda oko nas i sklona je izazivanuju svakovrsnih boleština i na tome pronalazaču svaka čast. Hoću reći, ne bežim ja od činjenice da je to u nekom momentu bila veoma korisna rabota i ni na kraj pameti mi ne pada da je kao takvu osporavam. Ali danas, smatram, peglanje bi trebalo bez i malo kajanja ćušnuti u ropotarnicu istorije. Okreni-obrni, čitav problem se sveo na sferu estetike: da li nam više pasuje kao da nas je krava žvakalaluk ili preferiramo izgled kao upravo ispod kalupa da smo izašli. No, zapravo, ne radi se o tome. Bivalo je i svetlih trenutaka u procesu peglanja, nije da nije. Neprocenjivo je iskustvo imati pod peglom pelene netom skinute sa žice pošto ih je tamo dobrano izbockao mraz i izlupao severac, pa su taman vlažne koliko treba i bez fajtanja, a baška tako lepo mirišu na zimu, na sveže, na čisto. E, dakle, priznajem, u tom periodu jesam uživala držeći peglu u ruci. Zatim, kada je moje Malo Dete savladalo svih šezdeset slova, učeći sa podjednakim žarom i ćirilicu i latinicu, ničim izazvano i daleko pre nego što je to bilo baš neophodno, nastupio je sledeći blistavi trenutak bavljenja termičkim ispravljanjem zgužvanog veša. Naime, kako bih ja sela kraj daske za peglanje osvrćući se krišom i u nelagodi preko ramena da proverim da me odnekud ne posmatra moja rođena majka, uvek silno narogušena kada se kućni poslovi obavljaju iz sedećeg položaja ( koji je dokaz lenjosti i sličnih nedostataka karaktera poštene domaćice ) i uštekala mrsku alatku u struju, tako bi se moje Oko Plavo pojavljivalo sa knjigom ispod miške da mi čita. Na taj način smo apsolvirale kompletne doživljaje Pipi Dugačke Čarape i još nekolicinu odlomaka najrazličitijih drugih knjiga za decu, a ja sam bila ažurnija nego ikad što se tiče savladavanja večito nezamislivo velikih kamara neispeglanih prnja. Jer, ona je toliko volela te čitalačke seanse, da sam ja peglala i peglala i peglala sve dok mi na raspolaganju nisu ostajali samo rođeni prsti, ne želeći da joj uskratim očigledno zadovoljstvo. E, a onda je u nekom nedefinisanom trenutku naglo odrasla i više joj nije bilo zanimljivo da me zabavlja svojim neospornim čitalačkim sposobnostima. Povukla se u svoju sobu, čitala knjige sama i u sebi, a meni ih tek naknadno prosleđivala, ako bi procenila da mogu i ja da ih iščitam sa razumevanjem. Tako smo peglanje i ja ponovo došli u fazu hladnog rata koji je godinama tinjao. Ja nisam mogla da sakrijem svoju odbojnost i neraspoloženje, a pegla je, osećajući to, s vremena na vreme umela da mi iskomplikuje život praveći kurcšluse koji su obavezno izbijali osigurače iz razvodne kutije, tako da sam em njih morala da menjam, em sam prinudno savladala i osnove eletričarskog zanata sadržane u zameni nagorelih gajtana ili, ako druge nema, u skraćivanju istih. Međutim, vremenom je došlo do sasvim neočekivanog obrta. Naravno, standardno narogušena, u početku nisam ni primećivala da se nešto posebno dešava. Tu daska, tu ja, tu pegla, tu rublje... Sve je delovalo isto. Ali... Ispostavilo se da je taj pozamašni komad vremena proveden u pokušaju estetizacije odevnih predmeta i njihovom privođenju društvenim normama dušu dao za razmišljanje. Gle čuda! Peglam i pustim misli da mi rominjaju kroz glavu. ( Ma, čak se ni toliko ne potrudim, jer one odnekle navru i same. ) Tiho, lagano, nevezano, ovlaš, smireno... Kao one mirne, uporne kiše što blagodatno natapaju zemlju i napajaju žedne biljke i usahle potoke. Ne, nikako ne tvrdim da se pri tome dešava nešto epohalno. Daleko od toga. Ali uhvatim sebe kako sasvim lepo rešim neku nedoumicu, sve usput, neprimetno, boreći se svim snagama da rukav na košulji ne dobije duplu ivicu. Ili se na miru raspravim sama sa sobom i sa čitavim svetom, što se i najčešće dešava, jer sam u datim okolnostima veoma sklona svađi, dok istovremeno pokušavam da savladam dupli jorganski čaršav. Dogodi se da tek tada sasvim jasno i u svoj punoći postanem svesna koliko soba lepo miriše na božure koji su se u par proteklih dana od malenih pupoljaka preobrazili u krupne i teške ružičaste cvetove, a da to ranije gotovo da i nisam primetila, na one prave, baštenske ruže koje su sačuvale i trnje i opojnost, na turske karanfile koji šikljaju iz prepunih vaza.. ( I onda se osmehnem. Malo li je? ) Vratim film na trenutak kada je do mene iz zelene ukrasne hartije doskakutala žaba od mesečevog kamena ( mističnog kamena povezanog sa intuicijom i emocijama i skladom i ljubavlju ), pažljivo birana, sasvim namerno za mene i za moju policu za snove i iznova uživam u tom trenutku u kome su se tako dobro preklopili moje ushićenje i njime indukovano zadovoljstvo darodavca. Uhvatim neku reč, onako, u prolazu, lepu, posebnu, zvučnu, pa krenem da je izgovaram u sebi, ne bih li joj uhvatila ukus i oblik i zvuk. Tu se obično potpuno zanesem, pa domišljam šta bi se sve od nje takve moglo napraviti - kakva rečenica, koja priča... Bude tu zanimljivih asocijacija, zgodnih igara, zabavnih obrta. Naravno, kada isključim peglu, sve to se raspline još pre nego što poslažem ispeglano rublje po ormanima, ali, ostane neki majušni trag, neka smernica, neka klica iz koje će se, moguće je, izroditi nešto što će imati nekakvog smisla barem za mene. Ili tek tako, sasvim namćorski i pakosno, rešim da svima obznanim kako sam nepobitno ustanovila da dobre vile ne postoje i da je potpuna zabluda misliti drugačije. ( Uostalom, lako je vilama da budu dobre, kada ne moraju da se bave peglanjem. ) ************************************** Dodatak za razmišljanje i uživanje: Sećam se jednog jutra u Devetom mesecu, pošto je svu noć lila kiša. Uprkos jarkom suncu rosa je još uvek kapala sa hrizantema u vrtu. Na bambusovim ogradama i potkresanim živicama videla sam pokidane paukove mreže, a na mestima gde su niti bile prekinute, visile su kapljice kiše kao niske belih bisera. Bila sam očarana i duboko dirnuta. Kako je sunce jačalo, rosa je postepeno nestajala s deteline i ostalog bilja na kome je otežala; grane su počele da se miču i odjednom same od sebe odskočiše. Kasnije sam opisivala ljudima kako je sve to bilo predivno. Njihova ravnodušnost ostavila je najdublji utisak na mene. ( iz knjige ,, Zapisi pred san'' Sei Šonagon )2127 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Ne bih volela da budem pogrešno shvaćena. Jednostavno, peglanje mi je prvo na listi najomraženijih poslova. Mislim, u čemu je štos? Rublje svojski istretirano najrazličitijim antibakterijskim sredstvima, pošteno promuljano kroz one haj-tek monstrume što umeju da peru na sto poznatih načina i još isto toliko nepoznatih, dodatno se maltretira vrućim komadom metala. Čega radi, pitanje je sad? Da se odmah razumemo, iako sklona da sasvim nasumično i neprincipijelno pobrojim familiju onome ko je izmislio peglu ( u isto vreme se do obožavanja klanjajući izumitelju perilice ), u trenucima lucidnosti koja prosevne između dva jaka napada padanja mraka na oči mi izazvanog mrskim pregalaštvom, jasno mi je da je njen prevashodni zadatak u samom početku bio da poubija što više one nevidljve gamadi što se baškari svuda oko nas i sklona je izazivanuju svakovrsnih boleština i na tome pronalazaču svaka čast. Hoću reći, ne bežim ja od činjenice da je to u nekom momentu bila veoma korisna rabota i ni na kraj pameti mi ne pada da je kao takvu osporavam. Ali danas, smatram, peglanje bi trebalo bez i malo kajanja ćušnuti u ropotarnicu istorije. Okreni-obrni, čitav problem se sveo na sferu estetike: da li nam više pasuje kao da nas je krava žvakalaluk ili preferiramo izgled kao upravo ispod kalupa da smo izašli. No, zapravo, ne radi se o tome. Bivalo je i svetlih trenutaka u procesu peglanja, nije da nije. Neprocenjivo je iskustvo imati pod peglom pelene netom skinute sa žice pošto ih je tamo dobrano izbockao mraz i izlupao severac, pa su taman vlažne koliko treba i bez fajtanja, a baška tako lepo mirišu na zimu, na sveže, na čisto. E, dakle, priznajem, u tom periodu jesam uživala držeći peglu u ruci. Zatim, kada je moje Malo Dete savladalo svih šezdeset slova, učeći sa podjednakim žarom i ćirilicu i latinicu, ničim izazvano i daleko pre nego što je to bilo baš neophodno, nastupio je sledeći blistavi trenutak bavljenja termičkim ispravljanjem zgužvanog veša. Naime, kako bih ja sela kraj daske za peglanje osvrćući se krišom i u nelagodi preko ramena da proverim da me odnekud ne posmatra moja rođena majka, uvek silno narogušena kada se kućni poslovi obavljaju iz sedećeg položaja ( koji je dokaz lenjosti i sličnih nedostataka karaktera poštene domaćice ) i uštekala mrsku alatku u struju, tako bi se moje Oko Plavo pojavljivalo sa knjigom ispod miške da mi čita. Na taj način smo apsolvirale kompletne doživljaje Pipi Dugačke Čarape i još nekolicinu odlomaka najrazličitijih drugih knjiga za decu, a ja sam bila ažurnija nego ikad što se tiče savladavanja večito nezamislivo velikih kamara neispeglanih prnja. Jer, ona je toliko volela te čitalačke seanse, da sam ja peglala i peglala i peglala sve dok mi na raspolaganju nisu ostajali samo rođeni prsti, ne želeći da joj uskratim očigledno zadovoljstvo. E, a onda je u nekom nedefinisanom trenutku naglo odrasla i više joj nije bilo zanimljivo da me zabavlja svojim neospornim čitalačkim sposobnostima. Povukla se u svoju sobu, čitala knjige sama i u sebi, a meni ih tek naknadno prosleđivala, ako bi procenila da mogu i ja da ih iščitam sa razumevanjem. Tako smo peglanje i ja ponovo došli u fazu hladnog rata koji je godinama tinjao. Ja nisam mogla da sakrijem svoju odbojnost i neraspoloženje, a pegla je, osećajući to, s vremena na vreme umela da mi iskomplikuje život praveći kurcšluse koji su obavezno izbijali osigurače iz razvodne kutije, tako da sam em njih morala da menjam, em sam prinudno savladala i osnove eletričarskog zanata sadržane u zameni nagorelih gajtana ili, ako druge nema, u skraćivanju istih. Međutim, vremenom je došlo do sasvim neočekivanog obrta. Naravno, standardno narogušena, u početku nisam ni primećivala da se nešto posebno dešava. Tu daska, tu ja, tu pegla, tu rublje... Sve je delovalo isto. Ali... Ispostavilo se da je taj pozamašni komad vremena proveden u pokušaju estetizacije odevnih predmeta i njihovom privođenju društvenim normama dušu dao za razmišljanje. Gle čuda! Peglam i pustim misli da mi rominjaju kroz glavu. ( Ma, čak se ni toliko ne potrudim, jer one odnekle navru i same. ) Tiho, lagano, nevezano, ovlaš, smireno... Kao one mirne, uporne kiše što blagodatno natapaju zemlju i napajaju žedne biljke i usahle potoke. Ne, nikako ne tvrdim da se pri tome dešava nešto epohalno. Daleko od toga. Ali uhvatim sebe kako sasvim lepo rešim neku nedoumicu, sve usput, neprimetno, boreći se svim snagama da rukav na košulji ne dobije duplu ivicu. Ili se na miru raspravim sama sa sobom i sa čitavim svetom, što se i najčešće dešava, jer sam u datim okolnostima veoma sklona svađi, dok istovremeno pokušavam da savladam dupli jorganski čaršav. Dogodi se da tek tada sasvim jasno i u svoj punoći postanem svesna koliko soba lepo miriše na božure koji su se u par proteklih dana od malenih pupoljaka preobrazili u krupne i teške ružičaste cvetove, a da to ranije gotovo da i nisam primetila, na one prave, baštenske ruže koje su sačuvale i trnje i opojnost, na turske karanfile koji šikljaju iz prepunih vaza.. ( I onda se osmehnem. Malo li je? ) Vratim film na trenutak kada je do mene iz zelene ukrasne hartije doskakutala žaba od mesečevog kamena ( mističnog kamena povezanog sa intuicijom i emocijama i skladom i ljubavlju ), pažljivo birana, sasvim namerno za mene i za moju policu za snove i iznova uživam u tom trenutku u kome su se tako dobro preklopili moje ushićenje i njime indukovano zadovoljstvo darodavca. Uhvatim neku reč, onako, u prolazu, lepu, posebnu, zvučnu, pa krenem da je izgovaram u sebi, ne bih li joj uhvatila ukus i oblik i zvuk. Tu se obično potpuno zanesem, pa domišljam šta bi se sve od nje takve moglo napraviti - kakva rečenica, koja priča... Bude tu zanimljivih asocijacija, zgodnih igara, zabavnih obrta. Naravno, kada isključim peglu, sve to se raspline još pre nego što poslažem ispeglano rublje po ormanima, ali, ostane neki majušni trag, neka smernica, neka klica iz koje će se, moguće je, izroditi nešto što će imati nekakvog smisla barem za mene. Ili tek tako, sasvim namćorski i pakosno, rešim da svima obznanim kako sam nepobitno ustanovila da dobre vile ne postoje i da je potpuna zabluda misliti drugačije. ( Uostalom, lako je vilama da budu dobre, kada ne moraju da se bave peglanjem. ) ************************************** Dodatak za razmišljanje i uživanje: Sećam se jednog jutra u Devetom mesecu, pošto je svu noć lila kiša. Uprkos jarkom suncu rosa je još uvek kapala sa hrizantema u vrtu. Na bambusovim ogradama i potkresanim živicama videla sam pokidane paukove mreže, a na mestima gde su niti bile prekinute, visile su kapljice kiše kao niske belih bisera. Bila sam očarana i duboko dirnuta. Kako je sunce jačalo, rosa je postepeno nestajala s deteline i ostalog bilja na kome je otežala; grane su počele da se miču i odjednom same od sebe odskočiše. Kasnije sam opisivala ljudima kako je sve to bilo predivno. Njihova ravnodušnost ostavila je najdublji utisak na mene. ( iz knjige ,, Zapisi pred san'' Sei Šonagon )Nov 26, 2013 2127
-
Stgao Miljenko, a niko mu se nadao nije... Danas šta me je snašlo ni sama još ne mogu da verujem. Izađem napolje da popijem jutarnju kafu, kad čujem mnjaukanje...osluškujem odakle dolazi, iz zida, mislim da još sanjam. Ustanem da prošetam po dvorištu, osluškujem kad čujem mnjaukanje iz zida, stvarno...šok..neverica. kako..šta sad... Shvatih da su u tom delu kuće sendvič zidovi...jaoooo majko moja....približim se vidim malu šapicu kako je izgrebala malter i pokušava da se spase... Kreće akcija, čekići, pajseri i udri po cigli, ali Miljenko je toliko bio preplašen da je bežao između zida. Konačno sam otvorila rupu i namamim ga mlekom da izađe. Od sreće sam plakla, dobila sam tako umiljato mače, da evo dok ovo kucam skakuće oko mene. Kako je dospeo kod mene u zid pojma nemam, verovatno je našao neku rupu u krovu. Mislila sam da posle Pere nikad više neću imati mače, ali evo na neki čudan način ja dobih Miljenka... I sad shvatih da se čuda zaista dešavaju.... Ovo je moj pokojni Pera koji čeka da ga spustim sa kiwija...ludak nije znao da se spusti sa drveta... MOJ MILJENKO....2121 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Stgao Miljenko, a niko mu se nadao nije... Danas šta me je snašlo ni sama još ne mogu da verujem. Izađem napolje da popijem jutarnju kafu, kad čujem mnjaukanje...osluškujem odakle dolazi, iz zida, mislim da još sanjam. Ustanem da prošetam po dvorištu, osluškujem kad čujem mnjaukanje iz zida, stvarno...šok..neverica. kako..šta sad... Shvatih da su u tom delu kuće sendvič zidovi...jaoooo majko moja....približim se vidim malu šapicu kako je izgrebala malter i pokušava da se spase... Kreće akcija, čekići, pajseri i udri po cigli, ali Miljenko je toliko bio preplašen da je bežao između zida. Konačno sam otvorila rupu i namamim ga mlekom da izađe. Od sreće sam plakla, dobila sam tako umiljato mače, da evo dok ovo kucam skakuće oko mene. Kako je dospeo kod mene u zid pojma nemam, verovatno je našao neku rupu u krovu. Mislila sam da posle Pere nikad više neću imati mače, ali evo na neki čudan način ja dobih Miljenka... I sad shvatih da se čuda zaista dešavaju.... Ovo je moj pokojni Pera koji čeka da ga spustim sa kiwija...ludak nije znao da se spusti sa drveta... MOJ MILJENKO....Jun 01, 2016 2121
-
Prelistavam po svojoj glavi, ovoga jutra, kao i mnogih jutara do sada, misao na dane, na mesta, na vreme i ljude za koje još verujem da su bili stvarni. Lakoća ljudske promene, lakoća odlazaka, pomeranja, menjanja, otupljuje mi svest o postojanju mnogih koji su ovaj moj životni hod slatkoslanim, pa i gorkim, začinili. Vraćam se ovoga jutra, negde tamo, tako daleko. Pitam se: mogu li bilo kakvim opipljivim dokazom potvrditi sebi i drugima da je to tamo, zaista bilo stvarno… da sam tom svetu pripadao. Ovoga jutra,siguran sam jedino u to da je to onda veoma, veoma daleko, i da postojim jer još verujem u san. U traženju nekakvih opipljivih dokaza, shvatam značaj mnogih malenih stvari koje su svojim, tada nesvesnim značenjem, baš postali najveći postulat ovog bivstvovanja u vremenu sadašnjem. Sa svim svojim znanjima i saznanjima, danas postavljam sebi pitanja, i evo, baš ovog jutra kada ustajem da sameljem keks i podgrejem mleko svom nasledniku, postavljam pitanje kako i zašto je meni u mom vremenu i mom svetu škola bila usadjena kao toliko značajan i važan faktor. Pokušavam da se setim šta sam to tada izdvajao kao važno. Lutajući kroz to sećanje, čak i ja koji se tako dobro sećam mnogih sitnica iz svog odrastanja, postajem svestan sopstvenog zaborava. Misao mi se uporno sapliće o shvatanje i potrebu koju moj mališan ima ovoga jutra. Borim se sa osećajem da se vreme moje čarolije potpuno i nepovratno utopilo u neke drugačije vizije, u neko drugo mutno videnje nekakve budućnosti. Ovoga jutra, ustajem da podgrejem mleko i sameljem keks, koji se za mene tako pripreman zvao „Plazma”; keks koji je neko već mogao da samelje umsto mene,kao i život koji najčešće neko samelje za nas, pa nam ga tako smrvljenog još i na kupovinu ponudi. Samo da se ne mučimo... Mi ga tako rado kupujemo, po najvećoj ceni, jer prokleto je teško, neizdržljivo teško, sopstveni život u mrvice i prah pretvarati. Naučio sam, kao i svi, da je život na mrvice najlakše variti. I dok smrvljeni keks upija mleko, kako bi sve zajedno postalo doručak pred polazak u školu, toliko važnu, značajnu školu, razmišljam o sebi kao detetu...Da li je to dete moglo tada nekako drugačije da prihvati školu, sem kao mesto okupljanja sebi ravnih razdraganosti. Taj svet sebi ravnih učinio je da se na drugačiji način shvati i upije sva strogoća učitelja. Misao se muči da iz mračnih dubina izvuče sve tada postojeće oblike strogoće, kako bi se napravila razlika sa nepravdama Ne, ne razmišljam o onome što mi se kroz to vreme, tu školu i te manire dalo, ili sprečavalo. Ta strogoća u meni je ostala zapamćena kao sportska manifestacija u kojoj učitelji igraju u istom timu sa decom koju podučavaju, pokušavajući da svoje ekipe podstaknu na razigranost vijuga. Na posebnost... Da to je bila stogoća, pravičnost se samo preplitala sa njom, ali ne i mešala. I jutros, kada se podsetih sebe kao deteta, kada osećam da treba preneti preko potrebnu tajnu sadašnjoj deci, tajnu kako da svoj karakter udenu u ovu „mašinu” kao odgovarajući šraf, sa brigom smišljam kako da im saopštim da je neobično važno naučiti da se sa godinama u svakom životu i na svakom svetu pojavljuju stvari koje se moraju... Skoro da se stidim sebe pred samim sobom, jer osećam jutros neku neiskrenost. Osećam negde u nekom skrivenom delu sebe da oduševljenje koje nosim iz vremena svog detinjstva u stvari pripada nekoj drugoj planeti. Ovoga jutra razmišljam o vremenu, mestu i ljudima za koje samo verujem da su bili stvarni i da sam im pripadao. Razmišljam da možda, ipak, da olakšam mom detetu i da mu saopštim korisnu laž kako sve to nije tačno. Da to vreme nikada nije postojalo, da ti ljudi nikada nisu živeli, da se nikakda nije živelo kako to ružicasto saopštava moj san. Da je to bio i da treba da ostane samo moj san. Da to nazovem bajkom, i da priznam da je ta bajka iznikla iz mojih mnogobrojnih snova. Da je sanjana u dubokom snu koji se odigrao na nekoj drugoj planeti a da ta Planeta nije ista kao ova. Pitam se hoće li se smejati ako mojoj Planeti glasno saopštim ime? Hoce li biti cool ako toj sanjanoj Planeti dam ime Zemlja? Strahujem da će današnjim klincima to ime biti isuviše smešno. Ako im kažem da je i ona u Sunčevoj Galaksiji, da je isto kružila oko Sunca kao oko svoje Zvezde sasvim, sasvim polako… Hoće li se smejati ako im priznam da se nisam vozio brzinom većom od potrebne? Hoće li razumeti mernu jedinicu: dovoljno? Da nisam gledao nacrtane pokretne spodobe,kao proizvod iskrivljene mašte, a koje su njima toliko važne, neophodne i vredne, koje se u specijalnim radionicama crtaju samo da bi ispunile dan u televizijskom ekranu i probudile i produbile iskrivljenu maštu o stvarima koje nas okružuju.? Hoću li smoći hrabrosti da im priznam sopstveni nestašlk u kome sam i bez očevog ograničenja u 19 i 15 neizostavno bio u kući i čitavih 5 minuta poklanjao nekim malim, naivnim i bezazlenim crtanim bićima, koja su ličila na meni poznate forme... Kako da opišem moje dečije pozorište? Kao komšiluk koji je imao samo jednu obavezu da poslepodnevnu kafu ispije ispred zgrade u našoj ulici, tik pored gomile naslaganih drvenih gajbica kroz koje je često propadala nečija noga, dok gledaju naš dečiji pozorišni komad za koji smo samo ispričali scenario, jer pisati još nismo znali. Hoće li mi verovati ako im kažem da ni sva deca nisu imala pravo da se popnu na improvizovanu drvenu scenu jer su uloge unapred i prema stvarnim zaslugama bile izdeljene. Hoće li razumeti da je pozorište uspelo ako je uspela improvizacija usled odustajanja nekog ko nije bio zadovoljan sopstvenim značajem u komadu. Hoće li razumeti i to da se drugi nisu zbog toga previše uzrujavali a da roditeljima nije padalo na pamet da pokažu ikakvu pristrasnost, pa i kada su im se sopstvena deca zbog toga možda durila, ali ne i ljutila uz par kapi suza na brzinu prosutih. Razmišljam,da li da kažem da je na Planeti Zemlji bilo mesta i za tuge. Da su psiholozi bili sirotinja samo zato što im je svaka naša komšinica bila prejaka konkurencija. I da su baš zato mnoge komšinice odustajale da se razvedu od naših uvek nadmenih a u stvari poplašenih očeva, jer su uviđale i značaj neravnopravnosti kao temelja jedinstva. Da i u trpljenju ponekad može da se pronađe spas. I da su baš zbog toga roditelji na toj Planeti svoju decu gajili a ne izdržavali. Kako da približim ovom mog vižljavku ovaj moj - sada već san? I dok keks upija mleko pretvarajući belinu u žutilo, obilazim pogledom sva vidljiva mesta u nameri da se probudim. Da ipak pronađem nešto što sam nekad poneo sa moje planete i sačuvao evo zbog čega - da dokažem kako moja Planeta još postoji. Tražim opipljive dokaze svog sna ne bi li ublažio svakim danom sve veću sumnju u stvarno postojanje. Znam, tu oko mene se nalazi pregršt kometa koje ne mogu umanjiti sumnju koju sopstvena deca osećaju. Pred vremenom… Počinjem sa traženjem po kuhinji, ali brzo odustajem.Ni kuhinja više ne liči na san.Čak i prepun frižider je sasvim prazan. I uprkos mnoštvu sitnih stvari ne postižem cilj. Jer uvek nedostaje osećaj za san, za drugačije i jednostavno. I dok posmatram to dete koje ovoga jutra pokušavam da ugledam u jednom drugom prostoru i vremenu iskopavam po svojim sećanjima kolekcije mojih ploča, smerno složenih i stidljivo skrivenih u nekom ćošku ugodnog doma, u pokušaju da dokučim kako tek prispeli pubertetlija ove Planete, uporedjuje Eminem zvuk i poruku sa melodijom i tekstom nekih balada u kojima se pominju klikeri... „... a ja i dalje bio sam dete noću leteo na Planete, danju igrao klikere. A ja, na oblak sam se peo Da odrastem nisam hteo, I tek sad mi jasno što: Bilo je rano za to.” Kesk je upio mleko. Trebalo bi sada probuditi malog vižljavka dok keks i mleko sasvim ne stvrdnu. Ne, ne mogu. Ovo jutro ne mogu. Neka, nek ostane... Vraćam se ipak u svoj usnuli krevet u kome me čeka neko ko to još jedino može da razume.Ko mi ne veruje više ništa sem toga da je moj san zaista bio i da je moja Planeta zaista postojala... Da je naše detinjstvo, tako neprimetno pretvoreno u san. Biće da nas to još i najjače vezuje, drži zajedno, u istom krevetu, u istom snu, u istom košmaru, istoj zbunjenosti iz koje ni jedno više ne sme tako lako da iskoči. I ovo moje iskakanje iz kreveta ovoga jutra, eto na šta se postavilo. Ipak, kad god zatvorim oči u mekoći i toplini kreveta, pojave se makar mrvice slutnji da dani, mesta, ljudi i vreme za koje još samo verujemo da su bili stvarni ipak mogu prestati da budu samo san. ..... ova priču počeli smo da pišemo pre puno godina... unesi i ti deo svojih snova u pricu i tako postani deo nje, za sve one buduće klince koji će je jednog dana čitati, i za sve one nekadašnje klince koji su je svih ovih godina pisali... dok je keks upijao mleko...2112 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Prelistavam po svojoj glavi, ovoga jutra, kao i mnogih jutara do sada, misao na dane, na mesta, na vreme i ljude za koje još verujem da su bili stvarni. Lakoća ljudske promene, lakoća odlazaka, pomeranja, menjanja, otupljuje mi svest o postojanju mnogih koji su ovaj moj životni hod slatkoslanim, pa i gorkim, začinili. Vraćam se ovoga jutra, negde tamo, tako daleko. Pitam se: mogu li bilo kakvim opipljivim dokazom potvrditi sebi i drugima da je to tamo, zaista bilo stvarno… da sam tom svetu pripadao. Ovoga jutra,siguran sam jedino u to da je to onda veoma, veoma daleko, i da postojim jer još verujem u san. U traženju nekakvih opipljivih dokaza, shvatam značaj mnogih malenih stvari koje su svojim, tada nesvesnim značenjem, baš postali najveći postulat ovog bivstvovanja u vremenu sadašnjem. Sa svim svojim znanjima i saznanjima, danas postavljam sebi pitanja, i evo, baš ovog jutra kada ustajem da sameljem keks i podgrejem mleko svom nasledniku, postavljam pitanje kako i zašto je meni u mom vremenu i mom svetu škola bila usadjena kao toliko značajan i važan faktor. Pokušavam da se setim šta sam to tada izdvajao kao važno. Lutajući kroz to sećanje, čak i ja koji se tako dobro sećam mnogih sitnica iz svog odrastanja, postajem svestan sopstvenog zaborava. Misao mi se uporno sapliće o shvatanje i potrebu koju moj mališan ima ovoga jutra. Borim se sa osećajem da se vreme moje čarolije potpuno i nepovratno utopilo u neke drugačije vizije, u neko drugo mutno videnje nekakve budućnosti. Ovoga jutra, ustajem da podgrejem mleko i sameljem keks, koji se za mene tako pripreman zvao „Plazma”; keks koji je neko već mogao da samelje umsto mene,kao i život koji najčešće neko samelje za nas, pa nam ga tako smrvljenog još i na kupovinu ponudi. Samo da se ne mučimo... Mi ga tako rado kupujemo, po najvećoj ceni, jer prokleto je teško, neizdržljivo teško, sopstveni život u mrvice i prah pretvarati. Naučio sam, kao i svi, da je život na mrvice najlakše variti. I dok smrvljeni keks upija mleko, kako bi sve zajedno postalo doručak pred polazak u školu, toliko važnu, značajnu školu, razmišljam o sebi kao detetu...Da li je to dete moglo tada nekako drugačije da prihvati školu, sem kao mesto okupljanja sebi ravnih razdraganosti. Taj svet sebi ravnih učinio je da se na drugačiji način shvati i upije sva strogoća učitelja. Misao se muči da iz mračnih dubina izvuče sve tada postojeće oblike strogoće, kako bi se napravila razlika sa nepravdama Ne, ne razmišljam o onome što mi se kroz to vreme, tu školu i te manire dalo, ili sprečavalo. Ta strogoća u meni je ostala zapamćena kao sportska manifestacija u kojoj učitelji igraju u istom timu sa decom koju podučavaju, pokušavajući da svoje ekipe podstaknu na razigranost vijuga. Na posebnost... Da to je bila stogoća, pravičnost se samo preplitala sa njom, ali ne i mešala. I jutros, kada se podsetih sebe kao deteta, kada osećam da treba preneti preko potrebnu tajnu sadašnjoj deci, tajnu kako da svoj karakter udenu u ovu „mašinu” kao odgovarajući šraf, sa brigom smišljam kako da im saopštim da je neobično važno naučiti da se sa godinama u svakom životu i na svakom svetu pojavljuju stvari koje se moraju... Skoro da se stidim sebe pred samim sobom, jer osećam jutros neku neiskrenost. Osećam negde u nekom skrivenom delu sebe da oduševljenje koje nosim iz vremena svog detinjstva u stvari pripada nekoj drugoj planeti. Ovoga jutra razmišljam o vremenu, mestu i ljudima za koje samo verujem da su bili stvarni i da sam im pripadao. Razmišljam da možda, ipak, da olakšam mom detetu i da mu saopštim korisnu laž kako sve to nije tačno. Da to vreme nikada nije postojalo, da ti ljudi nikada nisu živeli, da se nikakda nije živelo kako to ružicasto saopštava moj san. Da je to bio i da treba da ostane samo moj san. Da to nazovem bajkom, i da priznam da je ta bajka iznikla iz mojih mnogobrojnih snova. Da je sanjana u dubokom snu koji se odigrao na nekoj drugoj planeti a da ta Planeta nije ista kao ova. Pitam se hoće li se smejati ako mojoj Planeti glasno saopštim ime? Hoce li biti cool ako toj sanjanoj Planeti dam ime Zemlja? Strahujem da će današnjim klincima to ime biti isuviše smešno. Ako im kažem da je i ona u Sunčevoj Galaksiji, da je isto kružila oko Sunca kao oko svoje Zvezde sasvim, sasvim polako… Hoće li se smejati ako im priznam da se nisam vozio brzinom većom od potrebne? Hoće li razumeti mernu jedinicu: dovoljno? Da nisam gledao nacrtane pokretne spodobe,kao proizvod iskrivljene mašte, a koje su njima toliko važne, neophodne i vredne, koje se u specijalnim radionicama crtaju samo da bi ispunile dan u televizijskom ekranu i probudile i produbile iskrivljenu maštu o stvarima koje nas okružuju.? Hoću li smoći hrabrosti da im priznam sopstveni nestašlk u kome sam i bez očevog ograničenja u 19 i 15 neizostavno bio u kući i čitavih 5 minuta poklanjao nekim malim, naivnim i bezazlenim crtanim bićima, koja su ličila na meni poznate forme... Kako da opišem moje dečije pozorište? Kao komšiluk koji je imao samo jednu obavezu da poslepodnevnu kafu ispije ispred zgrade u našoj ulici, tik pored gomile naslaganih drvenih gajbica kroz koje je često propadala nečija noga, dok gledaju naš dečiji pozorišni komad za koji smo samo ispričali scenario, jer pisati još nismo znali. Hoće li mi verovati ako im kažem da ni sva deca nisu imala pravo da se popnu na improvizovanu drvenu scenu jer su uloge unapred i prema stvarnim zaslugama bile izdeljene. Hoće li razumeti da je pozorište uspelo ako je uspela improvizacija usled odustajanja nekog ko nije bio zadovoljan sopstvenim značajem u komadu. Hoće li razumeti i to da se drugi nisu zbog toga previše uzrujavali a da roditeljima nije padalo na pamet da pokažu ikakvu pristrasnost, pa i kada su im se sopstvena deca zbog toga možda durila, ali ne i ljutila uz par kapi suza na brzinu prosutih. Razmišljam,da li da kažem da je na Planeti Zemlji bilo mesta i za tuge. Da su psiholozi bili sirotinja samo zato što im je svaka naša komšinica bila prejaka konkurencija. I da su baš zato mnoge komšinice odustajale da se razvedu od naših uvek nadmenih a u stvari poplašenih očeva, jer su uviđale i značaj neravnopravnosti kao temelja jedinstva. Da i u trpljenju ponekad može da se pronađe spas. I da su baš zbog toga roditelji na toj Planeti svoju decu gajili a ne izdržavali. Kako da približim ovom mog vižljavku ovaj moj - sada već san? I dok keks upija mleko pretvarajući belinu u žutilo, obilazim pogledom sva vidljiva mesta u nameri da se probudim. Da ipak pronađem nešto što sam nekad poneo sa moje planete i sačuvao evo zbog čega - da dokažem kako moja Planeta još postoji. Tražim opipljive dokaze svog sna ne bi li ublažio svakim danom sve veću sumnju u stvarno postojanje. Znam, tu oko mene se nalazi pregršt kometa koje ne mogu umanjiti sumnju koju sopstvena deca osećaju. Pred vremenom… Počinjem sa traženjem po kuhinji, ali brzo odustajem.Ni kuhinja više ne liči na san.Čak i prepun frižider je sasvim prazan. I uprkos mnoštvu sitnih stvari ne postižem cilj. Jer uvek nedostaje osećaj za san, za drugačije i jednostavno. I dok posmatram to dete koje ovoga jutra pokušavam da ugledam u jednom drugom prostoru i vremenu iskopavam po svojim sećanjima kolekcije mojih ploča, smerno složenih i stidljivo skrivenih u nekom ćošku ugodnog doma, u pokušaju da dokučim kako tek prispeli pubertetlija ove Planete, uporedjuje Eminem zvuk i poruku sa melodijom i tekstom nekih balada u kojima se pominju klikeri... „... a ja i dalje bio sam dete noću leteo na Planete, danju igrao klikere. A ja, na oblak sam se peo Da odrastem nisam hteo, I tek sad mi jasno što: Bilo je rano za to.” Kesk je upio mleko. Trebalo bi sada probuditi malog vižljavka dok keks i mleko sasvim ne stvrdnu. Ne, ne mogu. Ovo jutro ne mogu. Neka, nek ostane... Vraćam se ipak u svoj usnuli krevet u kome me čeka neko ko to još jedino može da razume.Ko mi ne veruje više ništa sem toga da je moj san zaista bio i da je moja Planeta zaista postojala... Da je naše detinjstvo, tako neprimetno pretvoreno u san. Biće da nas to još i najjače vezuje, drži zajedno, u istom krevetu, u istom snu, u istom košmaru, istoj zbunjenosti iz koje ni jedno više ne sme tako lako da iskoči. I ovo moje iskakanje iz kreveta ovoga jutra, eto na šta se postavilo. Ipak, kad god zatvorim oči u mekoći i toplini kreveta, pojave se makar mrvice slutnji da dani, mesta, ljudi i vreme za koje još samo verujemo da su bili stvarni ipak mogu prestati da budu samo san. ..... ova priču počeli smo da pišemo pre puno godina... unesi i ti deo svojih snova u pricu i tako postani deo nje, za sve one buduće klince koji će je jednog dana čitati, i za sve one nekadašnje klince koji su je svih ovih godina pisali... dok je keks upijao mleko...Nov 20, 2014 2112
-
''Dodir koji nedostaje Da umiri Utiša Smanji Nemire Dodir koji nedostaje Da uspori vreme Izbriše bore Dileme i probleme Da te razbudi Razvrdri Raznese Dodir koji nedostaje Leti i zimi U jutru i po noći Na suncu i na snegu Kad se pliva i kad se skija Kad se smeje i kad se jeca Kad se poleće i kad se sleće U specijalnim prilikama I neprilikama. Dodir koji nedostaje Na svim pregibima i nagibima Ispod vrata, Na usnama, Na kolenima. Dodir koji miriše na mandarinu Ruzmarin i ružu. Na detinjstvo, praznike i najmilije. Onaj od kojeg se koži vraćaju Oblik Jedrina I sjaj. Dodir koji nedostaje za Oporavak Ozdravljenje Preobražaj. Onaj - samo tvoj - dodir...''2107 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna ''Dodir koji nedostaje Da umiri Utiša Smanji Nemire Dodir koji nedostaje Da uspori vreme Izbriše bore Dileme i probleme Da te razbudi Razvrdri Raznese Dodir koji nedostaje Leti i zimi U jutru i po noći Na suncu i na snegu Kad se pliva i kad se skija Kad se smeje i kad se jeca Kad se poleće i kad se sleće U specijalnim prilikama I neprilikama. Dodir koji nedostaje Na svim pregibima i nagibima Ispod vrata, Na usnama, Na kolenima. Dodir koji miriše na mandarinu Ruzmarin i ružu. Na detinjstvo, praznike i najmilije. Onaj od kojeg se koži vraćaju Oblik Jedrina I sjaj. Dodir koji nedostaje za Oporavak Ozdravljenje Preobražaj. Onaj - samo tvoj - dodir...''Jan 22, 2020 2107
-
Hajde da danas i od danas da volimo decu više Hajde danas i od danas da budemo najstrpljiviji sa njima Hajde danas i od danas da sve posvetimo njihovim malim glavicama Hajde danas da shvatimo da nas gledaju kao prave role-modele da shvatimo da su oni naši mali pratioci da su oni naša krv plod naše ljubavi naše pažnje našeg strpljenja našeg poverenja. Hajde danas i od danas da budemo petsto puta bolji roditelji onakvi kakve bi samo mogli poželeti hajde da ne budemo tvrdoglavi da ne tvrdimo pazar da ne budemo slepi i zatvoreni već da slušamo i učimo ne samo od starijih već i od svoje dece jer nas oni tako meni tako šareni tako uporni tako maštoviti mogu mnogo čemu naučiti. Hajde da danas i od danas učimo od njih.2095 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Hajde da danas i od danas da volimo decu više Hajde danas i od danas da budemo najstrpljiviji sa njima Hajde danas i od danas da sve posvetimo njihovim malim glavicama Hajde danas da shvatimo da nas gledaju kao prave role-modele da shvatimo da su oni naši mali pratioci da su oni naša krv plod naše ljubavi naše pažnje našeg strpljenja našeg poverenja. Hajde danas i od danas da budemo petsto puta bolji roditelji onakvi kakve bi samo mogli poželeti hajde da ne budemo tvrdoglavi da ne tvrdimo pazar da ne budemo slepi i zatvoreni već da slušamo i učimo ne samo od starijih već i od svoje dece jer nas oni tako meni tako šareni tako uporni tako maštoviti mogu mnogo čemu naučiti. Hajde da danas i od danas učimo od njih.Sep 24, 2021 2095
