Blogovi

Pretraži blogove

 

Kategorije

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 472
    Blogs
  • 54
    Active Bloggers
468 blogs
  • 26 Dec 2019
    Mrak
    MUSIC: https://www.youtube.com/watch?v=rZqv0uftOlI   Danas sam plakala kao kiša.   Danas sam plakala kao devojčica. Koja se izgubila. U sred najprometnije ulice, u centru Tokija.   Plakala sam toliko jako i toliko grčevito da su prolaznici počeli da lupkaju po prozoru mog auta na crvenom svetlu na semaforu na kom sam stala, bleda, uronjena u zvuk brisača koji sklanjaju teške kapi kiše sa prozora. Toliko sam jako plakala da sam na sekund u refleksiji svog lica na staklu prozora mogla da vidim tu malu uplakanu devojčicu koja ne zna gde je krenula... Napolju mrak. Gradska svetla, koja se prelamaju kroz kapljice kiše na staklu. Brisači koji rade punom parom i zvuk odlepljivanja guma kroz sloj kiše na asfaltu.   U toj refleksiji, moje oči su dolazile do izražaja, krupne i crne, sada razmazane od kreona i maskare. Posmatrale su me. Čekale su da napravim sledeći potez. Videla sam tu devojku u ogledalu, koja je razmazana od šminke, otekla od suza i plakanja, ali ona nije ličila na mene, na mene bi ličila kada bi pored nje stajala još jedna bleda slika, jer bi tek tada moje lice poprimilo boju kojom zaista zrači. Nikad neću zaboraviti dan kada sam te upoznala. Bila si tako nasmejana, tako vedra. Oči su ti sijale kao da si u sebi imala plamen. Taj neobuzdani plamen sam videla i zaljubila se u njega. Ja žar i ti vatra. Savršena kombinacija. Ali onda dodju ljudi. Ti prekrasni, divni, sjajni, plitki, namazani i površni ljudi. Oni ne vide nas. Oni ne vide plamen, oni vide vatru koja će ih ugroziti, pa bi što pre da je ugaze...hoću reći ugase.   Vazduh koji je zaražen očajem, ogorčenošću, osudom. Oni nikada neće shvatiti šta je to ljubav. Nikada neće shvatiti da to nije tvoja odluka. Ti ne mrziš. Voliš! Ti uzdisaji u šoku kada vide da se držimo za ruke. A kada vide da neko šutira kuče na ulici, to nije bitno. A kada vide kako grupa huligana napastvuje mladu devojku, ni to nije bitno. Bitno je da se za mržnju okrene glava na drugu stranu, a u ljubav upre prst kao da je to nešto odvratno i neprirodno. A šta je prirodno za njih? A šta je normalno za tebe? A šta je prirodno za tebe? A šta je normalno za njih? Ti se barem usudjuješ da pitaš. Jer si prirodna...   U prošlom životu volele smo se. Ispod teških oblaka smo koračale, ostavljajući tragove i mrvice kako bi se ponovo srele u nekom drugom, trećem..sledećem .. Sada si daleko. Gde si?... ...Imam jednu želju. Želim da me zagrliš. Želim da me stegneš, skoro da me ugušiš...ali ni tada ne popuštaj. Ne dozvoli da udahnem. Iz tog udisaja kroz moje srce će proći osuda, očaj, ogorčenost, a to su zarazne bolesti. Stegni još jače, jer spremna sam da klecnem, da pokleknem, da uronim u taj mrak sa tobom andjele. Tamo kada se pretopim, gde sada si ti, moći ću da te gledam neometano, moći ću da ti pričam gledajući te zaljubljeno. Moći ću da te uhvatim i zavrtim najjače, pa polako spustim na sebe dok me gledaš prodorno, sa istim tim sjajem u očima koji si imala prvog dana, ti biseri... U tom svetu je mir. Samo žut mesec i zvuk bluza na radiju.   Gledam u crne oči te devojke u ogledalu svoje duše, dok se kapi kiše slivaju niz njeno lice, a moj auto seče vazduh ispred sebe, na autoputu E-75 dok putujem u prazno, bez cilja, bez volje i motivacije, ravnodušna. Ona me gleda i strpljivo čeka. Sada kada pored zvuka vetra, čujem i zvuk motora koji kao moje srce za taj naš prvi put, hoće da iskoči, trese se, polako tražim taj crni pogled. Ovog puta on je odlučan. Zažmurim i moje ruke, kao predaja, napuštaju volan, dižu se u prostor kabine i šire se u znak slobode. Neću više plakati. Dok moj auto odlazi u zaborav...znam šta želim... Jer za tebe, mrak bih postala samo da bih bila opet sa tobom, pored tebe.    
    2264 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Mrak
    MUSIC: https://www.youtube.com/watch?v=rZqv0uftOlI   Danas sam plakala kao kiša.   Danas sam plakala kao devojčica. Koja se izgubila. U sred najprometnije ulice, u centru Tokija.   Plakala sam toliko jako i toliko grčevito da su prolaznici počeli da lupkaju po prozoru mog auta na crvenom svetlu na semaforu na kom sam stala, bleda, uronjena u zvuk brisača koji sklanjaju teške kapi kiše sa prozora. Toliko sam jako plakala da sam na sekund u refleksiji svog lica na staklu prozora mogla da vidim tu malu uplakanu devojčicu koja ne zna gde je krenula... Napolju mrak. Gradska svetla, koja se prelamaju kroz kapljice kiše na staklu. Brisači koji rade punom parom i zvuk odlepljivanja guma kroz sloj kiše na asfaltu.   U toj refleksiji, moje oči su dolazile do izražaja, krupne i crne, sada razmazane od kreona i maskare. Posmatrale su me. Čekale su da napravim sledeći potez. Videla sam tu devojku u ogledalu, koja je razmazana od šminke, otekla od suza i plakanja, ali ona nije ličila na mene, na mene bi ličila kada bi pored nje stajala još jedna bleda slika, jer bi tek tada moje lice poprimilo boju kojom zaista zrači. Nikad neću zaboraviti dan kada sam te upoznala. Bila si tako nasmejana, tako vedra. Oči su ti sijale kao da si u sebi imala plamen. Taj neobuzdani plamen sam videla i zaljubila se u njega. Ja žar i ti vatra. Savršena kombinacija. Ali onda dodju ljudi. Ti prekrasni, divni, sjajni, plitki, namazani i površni ljudi. Oni ne vide nas. Oni ne vide plamen, oni vide vatru koja će ih ugroziti, pa bi što pre da je ugaze...hoću reći ugase.   Vazduh koji je zaražen očajem, ogorčenošću, osudom. Oni nikada neće shvatiti šta je to ljubav. Nikada neće shvatiti da to nije tvoja odluka. Ti ne mrziš. Voliš! Ti uzdisaji u šoku kada vide da se držimo za ruke. A kada vide da neko šutira kuče na ulici, to nije bitno. A kada vide kako grupa huligana napastvuje mladu devojku, ni to nije bitno. Bitno je da se za mržnju okrene glava na drugu stranu, a u ljubav upre prst kao da je to nešto odvratno i neprirodno. A šta je prirodno za njih? A šta je normalno za tebe? A šta je prirodno za tebe? A šta je normalno za njih? Ti se barem usudjuješ da pitaš. Jer si prirodna...   U prošlom životu volele smo se. Ispod teških oblaka smo koračale, ostavljajući tragove i mrvice kako bi se ponovo srele u nekom drugom, trećem..sledećem .. Sada si daleko. Gde si?... ...Imam jednu želju. Želim da me zagrliš. Želim da me stegneš, skoro da me ugušiš...ali ni tada ne popuštaj. Ne dozvoli da udahnem. Iz tog udisaja kroz moje srce će proći osuda, očaj, ogorčenost, a to su zarazne bolesti. Stegni još jače, jer spremna sam da klecnem, da pokleknem, da uronim u taj mrak sa tobom andjele. Tamo kada se pretopim, gde sada si ti, moći ću da te gledam neometano, moći ću da ti pričam gledajući te zaljubljeno. Moći ću da te uhvatim i zavrtim najjače, pa polako spustim na sebe dok me gledaš prodorno, sa istim tim sjajem u očima koji si imala prvog dana, ti biseri... U tom svetu je mir. Samo žut mesec i zvuk bluza na radiju.   Gledam u crne oči te devojke u ogledalu svoje duše, dok se kapi kiše slivaju niz njeno lice, a moj auto seče vazduh ispred sebe, na autoputu E-75 dok putujem u prazno, bez cilja, bez volje i motivacije, ravnodušna. Ona me gleda i strpljivo čeka. Sada kada pored zvuka vetra, čujem i zvuk motora koji kao moje srce za taj naš prvi put, hoće da iskoči, trese se, polako tražim taj crni pogled. Ovog puta on je odlučan. Zažmurim i moje ruke, kao predaja, napuštaju volan, dižu se u prostor kabine i šire se u znak slobode. Neću više plakati. Dok moj auto odlazi u zaborav...znam šta želim... Jer za tebe, mrak bih postala samo da bih bila opet sa tobom, pored tebe.    
    Dec 26, 2019 2264
  • 17 Jan 2014
    I Bruka i Sramota se nastavlja...
    Nastavak Jeličinog bloga ..više za  rubriku Verovali ili ne.   KRIVE SU MAJKE!!!   »Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima. Direktor dodaje i da je ovakvo izveštavanje »povredilo etički i moralni kodeks i osećanja svih zaposlenih«. Što se tiče etike i morala, kao i osećanja zaposlenih, to da ih imaju je već vredno senzacije, jer sve dok svetlo dana nisu videle tužne i ponižavajuće slike majki koje spavaju na podu pored svoje bolesne dece, moglo se s pravom sumnjati u postojanje savesti medicinskih radnika koji to gledaju i sa tim nemaju problem. Naravno, kao što se i moglo očekivati, kriva je majka koja je te fotografije objavila, direktor kaže zato što joj se nije svidelo društvo u sobi. To zaista zvuči logično, jer uobičajena je pojava da se žene koje spavaju mrtvim snom na prljavom podu ili rasturenim stolicama, doje decu gde i kako god mogu žale ne samo na društvo u sobi, nego i na rad sobarica, frizera, pedikira temperaturu u džakuziju i dezen tapeta. A i dosadno im je, prosto nemaju šta da rade onih par sekundi kada ne gledaju decu koja gore od temperature, boluju a ne mogu da kažu šta ih boli, nose ih na infuziju, strepe nad njima. I čim im je dosadno, one počnu da zvocaju i pujdaju javnost na ubogog direktora. Takoreći kuju zaveru. Doduše, nije najjasnije šta je cilj zavere, da li da sednu na direktorovo mesto ili da nekog nateraju da konačno dovede u red stanje u bolnici, i to tako da se time iskaže makar minimalno poštovanje malih pacijenata i njihovih majki. Direktor majke podseća i da imaju čast da spavaju na podu legata porodice Karađorđević, što stvarno nije malo zadovoljstvo. Možda bi mogla da se promeni namena bolnice i ista pretvori u hotel, u kome bi se, po visokim cenama, turistima nudio kapric spavanja na raspadnutim i neopranim podovima, uz lavabo-kadu koja služi i kao wc. Posebno kada se uzmu u obzir direktorove reči da pod »linoleumi ispod kojih "živi ceo zološki vrt", "koji povremeno izlazi na površinu". Eto, a bogati turisti bi mogli i u fauni da uživaju, kud se već razmažene majke žale i ne znaju da cene. Verovatno zato i drže vagu za merenje beba na podu, da mogu deca da se razvesele kad izgmiže zoološki vrt. Zapravo, potemkinovski pokušaj KBC Zemun da prikrije pravo stanje stvari je mnogo više toga otkrio no sakrio. Pre svega to da tamo postoje metle i krpe, i da se i preko noći može iole pospremiti odeljenje, samo kad se hoće. I kad se očekuju novinari. Da ne treba čekati Karađorđeviće da dođu i počiste ono šta su sazidali. Problem je u tome što je to otkrilo da je osoblju više stalo do njih samih, no do pacijenata i njihovih majki. Jer, da je suprotno, ne bi ni bilo prilike da se u javnosti pojave one slike bruke i sramote koje više liče na sirijski izbeglički kamp, nego na dečije odeljenje u bolnici u glavnom gradu Srbije. Inače, direktor ne spori originalnost fotografija. Dodaje da je to zato što je tada bila neviđena gužva u bolnici. Biće da je zato kada-lavabo-wc bio onako štrokav, stolice razvaljene, podovi rastureni...Ali kad se odeljenje isprazni za potrebe slikanja i novinarske posete, i to tako da prosto bode oči pitanje: »Kud li dedoše pacijente?!«, e onda je sve mnogo lepše. Ima čak i roza meda. Jedino što direktor nije objasnio je kako su majke znale da sa sobom treba da ponesu sunđere za spavanje, ćebad, jastuke, čaršave? Biće da imaju iskustva od ranije... Na slikama«pravog stanja stvari« i dalje pored krevetaca nema stolica za majke. I onaj pokazni rasklopni krevet je suviše nov, suviše netaknut, da bi ikog uspeli da ubede da je ijedna majka na njemu spavala. Kao što na slikama »pravog stanja stvari« su zapravo soba za intenzivnu negu i pedijatrijska služba za izdavanje terapije, a samo jedna slika je iz sobe sa spornog pedijatrijskog odeljenja. Onog koje, očito, može da se počisti samo kad se hoće. Kaže direktor da je u celoj priči na prvom mestu »briga o mališanima«. A majke? Majke od mališana koje treba da ih čuvaju, umesto da izvlače lutriju dobitka zaraze spavajući na prljavim podovima? Malo je lekara koji ne znaju da se o majci mora brinuti taman kao i o njenom detetu, zato što dete suviše zavisi od majke da bi ona mogla da bude zanemarena. Sem ako direktor ne misli da lično doji bolesnu decu. Zanimljivo je i da direktor u istom dahu izgovara da »stanje nije alarmantno«, ali i da krov prokišnjava zbog čega je zatvoren sprat za roditelje, u podu živi zoološki vrt, na terasi drže raspadnute stolice koje roditelji i rodbina unose unutra (očito jer nemaju na šta drugo da sednu), da rekonstrukcija ne može da se obavi, čak ni zamene cevi u kupatilima, ni dotrajali podovi...kad bi to bilo u njegovom stanu ili kući, sumnjam da bi tome rekao da nije »idealno«. Uz to sledi i jadikovka da već 12 godina ne mogu da dobiju dozvole za renoviranje, biće da su i za to krivi Karađorđevići. Iako je ta bolnica u truležnom i katastrofalnom stanju mnogo bar tri puta duže vremena. Još od pre devedesetih koje su bile odličan alibi za nemanje i nerad. Ali je zato KBC Zemun prošle godine najavio renoviranje odeljenja ortopedije i računovodstva. Pedijatrija očito može da čeka, deca nisu prioritet. Računovodstvo je ipak računovodstvo. Posebno je simpatična igra terećenja savesti koju je zaigrao direktor, kao majke su razmažene, sve to je zato što im se ne sviđa društvo u sobi, »nemaju najbolji krevet«, dočim bolnica prelazi preko tih trivijalnosti i bavi se zdravljem dece. To joj je najpreče. Za razliku od majki. Eto, one umesto da se brinu za decu, džvanjkaju i dižu bunu zbog smeštaja...a ja bih tako volela da direktor pokaže ličnim primerom kako se ceo dan treba baviti bolesnim detetom, a onda uz njega noću spavati na stolici. Jer očito to samo prava majka može, ove ostale su...za sve krive. Uz to, direktor tvrdi, u istom dahu, da majke ne spavaju na podovima, ali i da su fotografije koje to prikazuju - originalne. Dakle, ipak spavaju. I tu direktor otkriva još jednu stvar, mnogo važniju i problematičniju od spavanja na podu. Otkriva kriterijum vrednosti koji u ovoj bolnici postoji, a zahvaljujući kome je lakše okriviti majke, nego izaći pred javnost i priznati da su stvari daleko od onoga što se i pristojnim može nazvati. Otkriva i ono što sam ja od početka tvrdila, u ovom slučaju nije problem novac. Ima stvari koje novac ne može da kupi. Nema tog džaka para kojim bi se neko napravio Čovekom. Kao što su bušne sve priče o borbi protiv bele kuge od koje Srbija pati, sve dok je najlakše sopstvenu krivicu natovariti na majke. Jer, pokušajem da se javnosti zamažu oči i sakrije pravo stanje stvari u bolnici, osoblje KBC Zemun je pokazalo do koje mere potcenjuje ne samo svoje pacijente – bolesnu decu, i njihove majke, nego i sve poreske obveznike od čijeg se novca iz budžeta uzima i daje ovoj bolnici da bi uopšte mogla da postoji. Naravno i plate njenim zaposlenima koji prosto ne mogu da se povrate od pritiska javnosti, zaboravljajući da je upravo ta javnost ona koja im plate daje. Ružičasti zeka možda može da privremeno sakrije okrcanu stolicu na kojoj sedi, ali više od toga ni on siromah ne može. Prosto, ima stvari koje više ne mogu da se sakriju. Društvene mreže su odavno evoluirale u društvene medije. Zato je najbolje da KBC Zemun one metle i četke zadrži u rukama, jer – majke nisu krive.   p.s. Uporednu sliku stanja i »pravog stanja« na Pedijatrijskom odeljenju KBC Zemun, napravila je naša blogokoleginica, Mooshema, Tatjana Vehovec. Hvala.
    2259 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    I Bruka i Sramota se nastavlja...
    Nastavak Jeličinog bloga ..više za  rubriku Verovali ili ne.   KRIVE SU MAJKE!!!   »Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima. Direktor dodaje i da je ovakvo izveštavanje »povredilo etički i moralni kodeks i osećanja svih zaposlenih«. Što se tiče etike i morala, kao i osećanja zaposlenih, to da ih imaju je već vredno senzacije, jer sve dok svetlo dana nisu videle tužne i ponižavajuće slike majki koje spavaju na podu pored svoje bolesne dece, moglo se s pravom sumnjati u postojanje savesti medicinskih radnika koji to gledaju i sa tim nemaju problem. Naravno, kao što se i moglo očekivati, kriva je majka koja je te fotografije objavila, direktor kaže zato što joj se nije svidelo društvo u sobi. To zaista zvuči logično, jer uobičajena je pojava da se žene koje spavaju mrtvim snom na prljavom podu ili rasturenim stolicama, doje decu gde i kako god mogu žale ne samo na društvo u sobi, nego i na rad sobarica, frizera, pedikira temperaturu u džakuziju i dezen tapeta. A i dosadno im je, prosto nemaju šta da rade onih par sekundi kada ne gledaju decu koja gore od temperature, boluju a ne mogu da kažu šta ih boli, nose ih na infuziju, strepe nad njima. I čim im je dosadno, one počnu da zvocaju i pujdaju javnost na ubogog direktora. Takoreći kuju zaveru. Doduše, nije najjasnije šta je cilj zavere, da li da sednu na direktorovo mesto ili da nekog nateraju da konačno dovede u red stanje u bolnici, i to tako da se time iskaže makar minimalno poštovanje malih pacijenata i njihovih majki. Direktor majke podseća i da imaju čast da spavaju na podu legata porodice Karađorđević, što stvarno nije malo zadovoljstvo. Možda bi mogla da se promeni namena bolnice i ista pretvori u hotel, u kome bi se, po visokim cenama, turistima nudio kapric spavanja na raspadnutim i neopranim podovima, uz lavabo-kadu koja služi i kao wc. Posebno kada se uzmu u obzir direktorove reči da pod »linoleumi ispod kojih "živi ceo zološki vrt", "koji povremeno izlazi na površinu". Eto, a bogati turisti bi mogli i u fauni da uživaju, kud se već razmažene majke žale i ne znaju da cene. Verovatno zato i drže vagu za merenje beba na podu, da mogu deca da se razvesele kad izgmiže zoološki vrt. Zapravo, potemkinovski pokušaj KBC Zemun da prikrije pravo stanje stvari je mnogo više toga otkrio no sakrio. Pre svega to da tamo postoje metle i krpe, i da se i preko noći može iole pospremiti odeljenje, samo kad se hoće. I kad se očekuju novinari. Da ne treba čekati Karađorđeviće da dođu i počiste ono šta su sazidali. Problem je u tome što je to otkrilo da je osoblju više stalo do njih samih, no do pacijenata i njihovih majki. Jer, da je suprotno, ne bi ni bilo prilike da se u javnosti pojave one slike bruke i sramote koje više liče na sirijski izbeglički kamp, nego na dečije odeljenje u bolnici u glavnom gradu Srbije. Inače, direktor ne spori originalnost fotografija. Dodaje da je to zato što je tada bila neviđena gužva u bolnici. Biće da je zato kada-lavabo-wc bio onako štrokav, stolice razvaljene, podovi rastureni...Ali kad se odeljenje isprazni za potrebe slikanja i novinarske posete, i to tako da prosto bode oči pitanje: »Kud li dedoše pacijente?!«, e onda je sve mnogo lepše. Ima čak i roza meda. Jedino što direktor nije objasnio je kako su majke znale da sa sobom treba da ponesu sunđere za spavanje, ćebad, jastuke, čaršave? Biće da imaju iskustva od ranije... Na slikama«pravog stanja stvari« i dalje pored krevetaca nema stolica za majke. I onaj pokazni rasklopni krevet je suviše nov, suviše netaknut, da bi ikog uspeli da ubede da je ijedna majka na njemu spavala. Kao što na slikama »pravog stanja stvari« su zapravo soba za intenzivnu negu i pedijatrijska služba za izdavanje terapije, a samo jedna slika je iz sobe sa spornog pedijatrijskog odeljenja. Onog koje, očito, može da se počisti samo kad se hoće. Kaže direktor da je u celoj priči na prvom mestu »briga o mališanima«. A majke? Majke od mališana koje treba da ih čuvaju, umesto da izvlače lutriju dobitka zaraze spavajući na prljavim podovima? Malo je lekara koji ne znaju da se o majci mora brinuti taman kao i o njenom detetu, zato što dete suviše zavisi od majke da bi ona mogla da bude zanemarena. Sem ako direktor ne misli da lično doji bolesnu decu. Zanimljivo je i da direktor u istom dahu izgovara da »stanje nije alarmantno«, ali i da krov prokišnjava zbog čega je zatvoren sprat za roditelje, u podu živi zoološki vrt, na terasi drže raspadnute stolice koje roditelji i rodbina unose unutra (očito jer nemaju na šta drugo da sednu), da rekonstrukcija ne može da se obavi, čak ni zamene cevi u kupatilima, ni dotrajali podovi...kad bi to bilo u njegovom stanu ili kući, sumnjam da bi tome rekao da nije »idealno«. Uz to sledi i jadikovka da već 12 godina ne mogu da dobiju dozvole za renoviranje, biće da su i za to krivi Karađorđevići. Iako je ta bolnica u truležnom i katastrofalnom stanju mnogo bar tri puta duže vremena. Još od pre devedesetih koje su bile odličan alibi za nemanje i nerad. Ali je zato KBC Zemun prošle godine najavio renoviranje odeljenja ortopedije i računovodstva. Pedijatrija očito može da čeka, deca nisu prioritet. Računovodstvo je ipak računovodstvo. Posebno je simpatična igra terećenja savesti koju je zaigrao direktor, kao majke su razmažene, sve to je zato što im se ne sviđa društvo u sobi, »nemaju najbolji krevet«, dočim bolnica prelazi preko tih trivijalnosti i bavi se zdravljem dece. To joj je najpreče. Za razliku od majki. Eto, one umesto da se brinu za decu, džvanjkaju i dižu bunu zbog smeštaja...a ja bih tako volela da direktor pokaže ličnim primerom kako se ceo dan treba baviti bolesnim detetom, a onda uz njega noću spavati na stolici. Jer očito to samo prava majka može, ove ostale su...za sve krive. Uz to, direktor tvrdi, u istom dahu, da majke ne spavaju na podovima, ali i da su fotografije koje to prikazuju - originalne. Dakle, ipak spavaju. I tu direktor otkriva još jednu stvar, mnogo važniju i problematičniju od spavanja na podu. Otkriva kriterijum vrednosti koji u ovoj bolnici postoji, a zahvaljujući kome je lakše okriviti majke, nego izaći pred javnost i priznati da su stvari daleko od onoga što se i pristojnim može nazvati. Otkriva i ono što sam ja od početka tvrdila, u ovom slučaju nije problem novac. Ima stvari koje novac ne može da kupi. Nema tog džaka para kojim bi se neko napravio Čovekom. Kao što su bušne sve priče o borbi protiv bele kuge od koje Srbija pati, sve dok je najlakše sopstvenu krivicu natovariti na majke. Jer, pokušajem da se javnosti zamažu oči i sakrije pravo stanje stvari u bolnici, osoblje KBC Zemun je pokazalo do koje mere potcenjuje ne samo svoje pacijente – bolesnu decu, i njihove majke, nego i sve poreske obveznike od čijeg se novca iz budžeta uzima i daje ovoj bolnici da bi uopšte mogla da postoji. Naravno i plate njenim zaposlenima koji prosto ne mogu da se povrate od pritiska javnosti, zaboravljajući da je upravo ta javnost ona koja im plate daje. Ružičasti zeka možda može da privremeno sakrije okrcanu stolicu na kojoj sedi, ali više od toga ni on siromah ne može. Prosto, ima stvari koje više ne mogu da se sakriju. Društvene mreže su odavno evoluirale u društvene medije. Zato je najbolje da KBC Zemun one metle i četke zadrži u rukama, jer – majke nisu krive.   p.s. Uporednu sliku stanja i »pravog stanja« na Pedijatrijskom odeljenju KBC Zemun, napravila je naša blogokoleginica, Mooshema, Tatjana Vehovec. Hvala.
    Jan 17, 2014 2259
  • 13 Dec 2013
    Dobri ljudi Beograda, pomozite! Krvna grupa B.
    Prenosim blog kolege Nurudin.Pomozite ako mozete...Jedan mlad zivot je u pitanju       Za lečenje Kristine Denčić hitno je potrebno da se javi što veći broj ljudi koji imaju B krvnu grupu. Direktor Gimnazije u Lebanu pokrenuo je akciju organizovanog prevoza iz Lebana i Leskovca kako bi se dobrovoljni davaoci podvrgli pregledu u Beogradu. Međutim, potreban je što veći broj davalaca, a B krvna grupa je retka. Zvod za transfuziju ne može da pomogne, davaoci moraju lično da dođu zbog ogromnog broja trombocita neophodnih za transplataciju. Kristinini roditelji ne poznaju ljude u Beogradu, pa su primorani da mole ljude iz Lebana i Leskovca da dođu do Beograda. Apelujem na sve Beograđanke i Beograđane da se odazovu pozivu, i daju krv. Dakle, svi oni koji mogu, neka se jave u Institut za transfuziju krvi Srbije, Odsek za donorske afereze. Javite se doktorki Marini Sinđić Milićević.  Kontakt telefon na Odseku: 011/ 244-88-49, 3812-716 Telefoni Instituta:  011/ 244-2651 (centrala)011/3812-700 (centrala)011/ 3812-712 (prijem davalaca)  EDIT: Moram da napomenem, sad sam dobio informacije, pregled za davaoce trombocita je od 8 do 11 č. Ne mogu osobe koje boluju od ma koje bolesti, pa bila i najobičnija prehlada, ne mogu ni ljudi koji piju lekove. Pogodniji su muškarci u odnosu na žene. Dešava se da od 100 ljudi koji daju krv, odgovara samo 7-8. Zato je potrebno da se što više ljudi odazove. Procedura je sledeća: obavi se pregled, sutradan vam saopštavaju jeste li pogodni za davanje trombocita, u narednih mesec dana morate biti dostupni 24 časa. (Prenosim onako kako mi je upravo saopštila Kristinina majka.)   Svi koji se budu rešili da daju krv neka naznače da je neophodna za lečenje Kristine Denčić iz Lebana kod Leskovca.  P. S. Ukoliko ste sprečeni da date krv, ili niste B krvna grupa, molim vas podelite blog, možda dođe do ljudi koji su spremni da pomognu.   Evo i telefona Kristinine majke:Lela Denčićmobilni +381638551854  
    2254 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Dobri ljudi Beograda, pomozite! Krvna grupa B.
    Prenosim blog kolege Nurudin.Pomozite ako mozete...Jedan mlad zivot je u pitanju       Za lečenje Kristine Denčić hitno je potrebno da se javi što veći broj ljudi koji imaju B krvnu grupu. Direktor Gimnazije u Lebanu pokrenuo je akciju organizovanog prevoza iz Lebana i Leskovca kako bi se dobrovoljni davaoci podvrgli pregledu u Beogradu. Međutim, potreban je što veći broj davalaca, a B krvna grupa je retka. Zvod za transfuziju ne može da pomogne, davaoci moraju lično da dođu zbog ogromnog broja trombocita neophodnih za transplataciju. Kristinini roditelji ne poznaju ljude u Beogradu, pa su primorani da mole ljude iz Lebana i Leskovca da dođu do Beograda. Apelujem na sve Beograđanke i Beograđane da se odazovu pozivu, i daju krv. Dakle, svi oni koji mogu, neka se jave u Institut za transfuziju krvi Srbije, Odsek za donorske afereze. Javite se doktorki Marini Sinđić Milićević.  Kontakt telefon na Odseku: 011/ 244-88-49, 3812-716 Telefoni Instituta:  011/ 244-2651 (centrala)011/3812-700 (centrala)011/ 3812-712 (prijem davalaca)  EDIT: Moram da napomenem, sad sam dobio informacije, pregled za davaoce trombocita je od 8 do 11 č. Ne mogu osobe koje boluju od ma koje bolesti, pa bila i najobičnija prehlada, ne mogu ni ljudi koji piju lekove. Pogodniji su muškarci u odnosu na žene. Dešava se da od 100 ljudi koji daju krv, odgovara samo 7-8. Zato je potrebno da se što više ljudi odazove. Procedura je sledeća: obavi se pregled, sutradan vam saopštavaju jeste li pogodni za davanje trombocita, u narednih mesec dana morate biti dostupni 24 časa. (Prenosim onako kako mi je upravo saopštila Kristinina majka.)   Svi koji se budu rešili da daju krv neka naznače da je neophodna za lečenje Kristine Denčić iz Lebana kod Leskovca.  P. S. Ukoliko ste sprečeni da date krv, ili niste B krvna grupa, molim vas podelite blog, možda dođe do ljudi koji su spremni da pomognu.   Evo i telefona Kristinine majke:Lela Denčićmobilni +381638551854  
    Dec 13, 2013 2254
  • 01 Jul 2015
    Dobar dan danas
    Nervozno kopam po torbi, tražim ključeve od vrata u zgradu. Glupi interfon! Dok trčim uz stepenice kreću mi suze na oči! Uzimam ključeve i jedva otključavam ulazna vrata. Bacam torbu, trčim u wc. Ooooolaaaaaakšaaanjeee! Izlazim kao stondirana iz wc-a, češem se po glavi, gledam kakav sam nered napravila po kući. Jedanaest je sati. Zbog veoma malo gužve u gradu stigla sam sasvim opušteno do toaleta. Ne, uopšte mi se nije žurilo. Već je sreda, majku mu, sutra imam veoma važan ispit. Bojana, sedi da učiš! Ne! Prvo moram da se istuširam... Nakon hladnog tuša na vrele julske dane odlučujem da napravim nešto da jedem. Pržim belo meso, pravim salatu, dresing, stavljam sve u činiju, mešam, palim TV i sedam da jedem. Nakon što sam odgledala seriju, puštam muziku i počinjem da sređujem sto kako bih sela da učim. Posle nekog vremena sedam da učim, to izgleda ovako: stavljam sveske ispred sebe, sve olovke koje su mi potrebne, telefon proveravam da vidim da mi neko slučajno nije postavio nešto na timeline na volimo.net, otvaram knjigu i DRRRRRRRRRRR!!!! Ne! Ne! NE! Komšije su ponovo uzele da renoviraju stan koji se naravno nalazi sprat iznad mog! Zaboravih da napomenem da je jul, sredina ispitnog roka. Biti ili ne biti! More ili ne more! Zatvaram oči, pokrivam rukama uši i počinjem da vrištim. Zašto!? Zašto ja!? Nakon par sati vraćam se od kolege kod kog sam se učtivo učepila da učim. Toliko sam umorna da MORAM da legnem da odspavam malo. Stižem kući, na svaki šum se trzam, sve mislim ponovo će početi da buše, ali sve izgleda da je u redu. Konačno ležem i zatvaram oči u 15:40. Nalazim se na livadi i gledam u nebo, noć je. Sve je mirno, zvezde su na broju, razmišljam o prolaznosti života kada odjednom osećam vetar, vidim ogroman NLO kako se spušta uz užasnu buku i otvara vrata da me kidnapuje. Ne mogu da dišem, znojim se... Otvaram oči i postajem svesna da je komšija verovatno odlučio da sve ono što je izbušio sada i USISA! Gledam na sat, da vidim koji sam rezultat postigla, kad ono 16:00 za komšiju! Tako ti i treba Bojana, kad hoćeš da spavaš za vreme kućnog reda! Nakon par sati vraćam se od babe kojoj sam rekla da ću usisati, peglati veš narednih mesec dana i ići u nabavku umesto nje, kako bi me samo malo pustila da odspavam. Ulazim u kuću već na ivici živaca, naelektrisana zbog sinusne funkcije koju nazivam današnjim danom, pozdravljam se sa roditeljima, pitam ih kako je bilo na poslu i sarkastično odgovaram na njihovo: „Ne bi verovala kakav dan.“. Uzimam knjigu i nastavljam gde sam stala. Posle sat vremena počinju da se čuju čudni zvuci iz dela u kome bi trebalo da se nalaze cevi. Krče, zuje, zvižde, bit boksuju u nekom čudnom neodređenom ritmu i time uspevaju da probude komšijinog zmaja. Jel sam rekla zmaja? Mislila sam komšijinog psa koji ima taj dar da podigne celo Banovo Brdo na noge svojim jednim lavežom. Time je probudio celu zgradu, i ljudi počinju da puštaju vodu, da trupkaju po svojim podovima i da se deru jedni na druge. Sabiram, oduzimam, kipim, dolivam, prelivam, vrištim i zaboravljam da napomenem da ja živim na Voždovcu! Već je prošla ponoć i pokušavam da spustim kapke preko svojih potpuno presušilih očnih jabučica, sklapam lap top, sklanjam knjige i uvlačim se u krevet. Nakon jednog mirnog trenutka počinje zemljotres ljudi moji! Zemljotres!! Ne, čekaj, to nije zemljotres... Stavljam ruke na uši, pokušavam da smirim otkucaje srca i razmišljam: „Neka, sačekaću da komšijina veš mašina završi sa centrifugom, pa ću sutra otići na ispit vedra, raspoložena, kao da danas ništa nije bilo.“ Pozdrav za komšije i ovom prilikom bih Vas ljubazno zamolila da se što je pre moguće iselite i da zabetonirate sve stanove iznad mog! :D Hvala unapred!
    2242 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Dobar dan danas
    Nervozno kopam po torbi, tražim ključeve od vrata u zgradu. Glupi interfon! Dok trčim uz stepenice kreću mi suze na oči! Uzimam ključeve i jedva otključavam ulazna vrata. Bacam torbu, trčim u wc. Ooooolaaaaaakšaaanjeee! Izlazim kao stondirana iz wc-a, češem se po glavi, gledam kakav sam nered napravila po kući. Jedanaest je sati. Zbog veoma malo gužve u gradu stigla sam sasvim opušteno do toaleta. Ne, uopšte mi se nije žurilo. Već je sreda, majku mu, sutra imam veoma važan ispit. Bojana, sedi da učiš! Ne! Prvo moram da se istuširam... Nakon hladnog tuša na vrele julske dane odlučujem da napravim nešto da jedem. Pržim belo meso, pravim salatu, dresing, stavljam sve u činiju, mešam, palim TV i sedam da jedem. Nakon što sam odgledala seriju, puštam muziku i počinjem da sređujem sto kako bih sela da učim. Posle nekog vremena sedam da učim, to izgleda ovako: stavljam sveske ispred sebe, sve olovke koje su mi potrebne, telefon proveravam da vidim da mi neko slučajno nije postavio nešto na timeline na volimo.net, otvaram knjigu i DRRRRRRRRRRR!!!! Ne! Ne! NE! Komšije su ponovo uzele da renoviraju stan koji se naravno nalazi sprat iznad mog! Zaboravih da napomenem da je jul, sredina ispitnog roka. Biti ili ne biti! More ili ne more! Zatvaram oči, pokrivam rukama uši i počinjem da vrištim. Zašto!? Zašto ja!? Nakon par sati vraćam se od kolege kod kog sam se učtivo učepila da učim. Toliko sam umorna da MORAM da legnem da odspavam malo. Stižem kući, na svaki šum se trzam, sve mislim ponovo će početi da buše, ali sve izgleda da je u redu. Konačno ležem i zatvaram oči u 15:40. Nalazim se na livadi i gledam u nebo, noć je. Sve je mirno, zvezde su na broju, razmišljam o prolaznosti života kada odjednom osećam vetar, vidim ogroman NLO kako se spušta uz užasnu buku i otvara vrata da me kidnapuje. Ne mogu da dišem, znojim se... Otvaram oči i postajem svesna da je komšija verovatno odlučio da sve ono što je izbušio sada i USISA! Gledam na sat, da vidim koji sam rezultat postigla, kad ono 16:00 za komšiju! Tako ti i treba Bojana, kad hoćeš da spavaš za vreme kućnog reda! Nakon par sati vraćam se od babe kojoj sam rekla da ću usisati, peglati veš narednih mesec dana i ići u nabavku umesto nje, kako bi me samo malo pustila da odspavam. Ulazim u kuću već na ivici živaca, naelektrisana zbog sinusne funkcije koju nazivam današnjim danom, pozdravljam se sa roditeljima, pitam ih kako je bilo na poslu i sarkastično odgovaram na njihovo: „Ne bi verovala kakav dan.“. Uzimam knjigu i nastavljam gde sam stala. Posle sat vremena počinju da se čuju čudni zvuci iz dela u kome bi trebalo da se nalaze cevi. Krče, zuje, zvižde, bit boksuju u nekom čudnom neodređenom ritmu i time uspevaju da probude komšijinog zmaja. Jel sam rekla zmaja? Mislila sam komšijinog psa koji ima taj dar da podigne celo Banovo Brdo na noge svojim jednim lavežom. Time je probudio celu zgradu, i ljudi počinju da puštaju vodu, da trupkaju po svojim podovima i da se deru jedni na druge. Sabiram, oduzimam, kipim, dolivam, prelivam, vrištim i zaboravljam da napomenem da ja živim na Voždovcu! Već je prošla ponoć i pokušavam da spustim kapke preko svojih potpuno presušilih očnih jabučica, sklapam lap top, sklanjam knjige i uvlačim se u krevet. Nakon jednog mirnog trenutka počinje zemljotres ljudi moji! Zemljotres!! Ne, čekaj, to nije zemljotres... Stavljam ruke na uši, pokušavam da smirim otkucaje srca i razmišljam: „Neka, sačekaću da komšijina veš mašina završi sa centrifugom, pa ću sutra otići na ispit vedra, raspoložena, kao da danas ništa nije bilo.“ Pozdrav za komšije i ovom prilikom bih Vas ljubazno zamolila da se što je pre moguće iselite i da zabetonirate sve stanove iznad mog! :D Hvala unapred!
    Jul 01, 2015 2242
  • 04 Oct 2013
    !!!
    "Imam čudna shvatanja ljubavi, očekivao sam od nje možda suviše, koliko čovjek i ne može da pruži. Bilo mi je to potrebno, osjećao sam se čudno u posljednje vrijeme, nesređen, razglobljen, počeo sam da gubim vezu sa svijetom, mučilo me osjećanje suvišnosti, trebalo je da neko zaboravi sebe radi mene, izliječilo bi me. A ona to nije mogla, ne da nije htjela, već nije mogla, suviše je samostalna, suviše osjeća sebe da bi živjela u sjenci. Voljela me, ali nekako s mjerom koju je strogo određivala, uvijek se vidjela granica. Bili smo nezadovoljni oboje, ona mojim nezadovoljstvom, ja njenom odmjerenošću." 
    2234 Objavio/la SeRgEj -
  • By SeRgEj -
    !!!
    "Imam čudna shvatanja ljubavi, očekivao sam od nje možda suviše, koliko čovjek i ne može da pruži. Bilo mi je to potrebno, osjećao sam se čudno u posljednje vrijeme, nesređen, razglobljen, počeo sam da gubim vezu sa svijetom, mučilo me osjećanje suvišnosti, trebalo je da neko zaboravi sebe radi mene, izliječilo bi me. A ona to nije mogla, ne da nije htjela, već nije mogla, suviše je samostalna, suviše osjeća sebe da bi živjela u sjenci. Voljela me, ali nekako s mjerom koju je strogo određivala, uvijek se vidjela granica. Bili smo nezadovoljni oboje, ona mojim nezadovoljstvom, ja njenom odmjerenošću." 
    Oct 04, 2013 2234
  • 01 Jul 2019
    Ukoliko budete imali sreće
    Ukoliko budete imali sreće...naučićete da kondom uvek treba imati kod sebe nakon epizode nekomplikovane gonoreje...a ne nakon hepatitisa C ili neželjene trudnoće... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da motor ne treba voziti nakon preloma butne kosti...a ne kičme... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da ženu treba izabrati zbog pameti...a ne zbog lepote...još pre braka... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da muškarca treba izabrati zbog snage...koja nema nikakve veze sa fizičkom...još pre prvog razvoda... Ukoliko budete imali sreće nećete se venčati pre no što prestane zaljubljenost...i ne saznate s kim zaista imate posla... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne treba upisati onaj fakultet koji vaši roditelji nisu već onaj koji vi želite...još posle prve godine...a ne nakon prve hospitalizacije... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne možete sve znati...i biti najpametniji...i da je najjeftinije skupo platiti advokata...automehaničara...arhitektu...ili majstora... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je staviti sebe na prvo mesto osnovni prioritet...conditio sine qua non...i izraz dobrog mentalnog zdravlja...pre no što vas sistem i društvo i ljudi koji od toga imaju korist nauče da je to bezobrazluk... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne treba raditi ni za koga drugog...osim za sebe...pre no što vas zamene... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da novac donosi sreću...samo do tri hiljade eura mesečno...i da je nakon toga običan papir...i pre no što to ostvarite...i prodate dušu đavolu... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da roditelji ne smaraju i ne dosađuju samo onoj deci koja ih već nema...dok još uvek imate svoje... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete kolika je privilegija ustati u nedelju ujutru zdrav...pre no što bolovi i muke počnu... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete koliko je važno zabavljati se i glupirati...kad je vreme...pre no što počne onaj dosadni intermeco između mladosti i demencije... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da život čine mali rituali sa ljudima koje volite...dok ih još imate... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da su iskustva jedino što je važno...dok još možete da ih stičete... Ukoliko budete imali sreće...dobićete žuti karton u vidu infarkta koji može da se stentuje...ili ranice na grliću materice koja se rutinski rešava kratkotrajnom intervencijom...i promenićete svoj odnos prema zdravlju...i prevenciji...a ne odmah direktni crveni... Ukoiliko budete imali sreće...shvatićete da se sve fundamentalne želje koje imate uvek mogu ostvariti na neki kreativan način...pre no što se zarazite kukanjem...što se nisu ostvarile baš onako kako ste vi zamislili...i usvojićete...ili biti hranitelj...ili ćete roditi dete sami sebi...ili pozajmiti matericu iz Ukrajne...ili biti super ujak...ili tetka car...ili ćete volontirati u Zvečanskoj...ili u Nurdoru... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je drogiranje za početnike...pre no što postanete veteran u propadanju... Ukoliko budete imali sreće...nećete imati početničku sreću na ruletu...i shvatićete da besplatnog sira nema nigde...osim u mišolovci... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je ovaj Svet koncipiran tako da neku neprijatnost morate trpeti...i odabraćete kratkoročnu...učićete...vredno raditi...trudićete se...vežbaćete...ješćete zdravo...bićete pošteni...zarad dugoročnog hedonizma... Ukoliko budete bili srećni...čitaćete dobre knjige...širićete dušu u pozorištu...slušaćete podkaste na internetu...i pićete vino sa Mudracima...ili makar sa ljudima sa kojima je smejati se ubedljivo najbolji hobi na svetu...umesto što će vam biti dosadno... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da su nesreće sastavni deo života...i učićete iz njih...da bi postali iskusni i mudri...kako bi se kasnije usrećili...i znali da cenite male sreće... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da postoji samo jedan život...i da niko neće doći da vas spasi...od vaše sudbine...koju sami stvarate svojim odlukama...i navikama... Ukoliko budete bili srećni...shvatićete da ste samo vi odgovorni za vašu Sreću...pre no što nađete savršeni alibi zašto vam ne ide...i počnete da verujete da postoji prokletstvo _____ _____-ća (upišite sami)... Ukoliko budete bili srećni...shvatićete da je svako kovač svoje sreće... Srećno vam bilo! Držim palčeve! I... Samo napred! Dr Vladimir Đuric  
    2226 Objavio/la Paradox
  • By Paradox
    Ukoliko budete imali sreće
    Ukoliko budete imali sreće...naučićete da kondom uvek treba imati kod sebe nakon epizode nekomplikovane gonoreje...a ne nakon hepatitisa C ili neželjene trudnoće... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da motor ne treba voziti nakon preloma butne kosti...a ne kičme... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da ženu treba izabrati zbog pameti...a ne zbog lepote...još pre braka... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da muškarca treba izabrati zbog snage...koja nema nikakve veze sa fizičkom...još pre prvog razvoda... Ukoliko budete imali sreće nećete se venčati pre no što prestane zaljubljenost...i ne saznate s kim zaista imate posla... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne treba upisati onaj fakultet koji vaši roditelji nisu već onaj koji vi želite...još posle prve godine...a ne nakon prve hospitalizacije... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne možete sve znati...i biti najpametniji...i da je najjeftinije skupo platiti advokata...automehaničara...arhitektu...ili majstora... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je staviti sebe na prvo mesto osnovni prioritet...conditio sine qua non...i izraz dobrog mentalnog zdravlja...pre no što vas sistem i društvo i ljudi koji od toga imaju korist nauče da je to bezobrazluk... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne treba raditi ni za koga drugog...osim za sebe...pre no što vas zamene... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da novac donosi sreću...samo do tri hiljade eura mesečno...i da je nakon toga običan papir...i pre no što to ostvarite...i prodate dušu đavolu... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da roditelji ne smaraju i ne dosađuju samo onoj deci koja ih već nema...dok još uvek imate svoje... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete kolika je privilegija ustati u nedelju ujutru zdrav...pre no što bolovi i muke počnu... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete koliko je važno zabavljati se i glupirati...kad je vreme...pre no što počne onaj dosadni intermeco između mladosti i demencije... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da život čine mali rituali sa ljudima koje volite...dok ih još imate... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da su iskustva jedino što je važno...dok još možete da ih stičete... Ukoliko budete imali sreće...dobićete žuti karton u vidu infarkta koji može da se stentuje...ili ranice na grliću materice koja se rutinski rešava kratkotrajnom intervencijom...i promenićete svoj odnos prema zdravlju...i prevenciji...a ne odmah direktni crveni... Ukoiliko budete imali sreće...shvatićete da se sve fundamentalne želje koje imate uvek mogu ostvariti na neki kreativan način...pre no što se zarazite kukanjem...što se nisu ostvarile baš onako kako ste vi zamislili...i usvojićete...ili biti hranitelj...ili ćete roditi dete sami sebi...ili pozajmiti matericu iz Ukrajne...ili biti super ujak...ili tetka car...ili ćete volontirati u Zvečanskoj...ili u Nurdoru... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je drogiranje za početnike...pre no što postanete veteran u propadanju... Ukoliko budete imali sreće...nećete imati početničku sreću na ruletu...i shvatićete da besplatnog sira nema nigde...osim u mišolovci... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je ovaj Svet koncipiran tako da neku neprijatnost morate trpeti...i odabraćete kratkoročnu...učićete...vredno raditi...trudićete se...vežbaćete...ješćete zdravo...bićete pošteni...zarad dugoročnog hedonizma... Ukoliko budete bili srećni...čitaćete dobre knjige...širićete dušu u pozorištu...slušaćete podkaste na internetu...i pićete vino sa Mudracima...ili makar sa ljudima sa kojima je smejati se ubedljivo najbolji hobi na svetu...umesto što će vam biti dosadno... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da su nesreće sastavni deo života...i učićete iz njih...da bi postali iskusni i mudri...kako bi se kasnije usrećili...i znali da cenite male sreće... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da postoji samo jedan život...i da niko neće doći da vas spasi...od vaše sudbine...koju sami stvarate svojim odlukama...i navikama... Ukoliko budete bili srećni...shvatićete da ste samo vi odgovorni za vašu Sreću...pre no što nađete savršeni alibi zašto vam ne ide...i počnete da verujete da postoji prokletstvo _____ _____-ća (upišite sami)... Ukoliko budete bili srećni...shvatićete da je svako kovač svoje sreće... Srećno vam bilo! Držim palčeve! I... Samo napred! Dr Vladimir Đuric  
    Jul 01, 2019 2226
  • 03 Nov 2014
    Voda
    Odmah posle vazduha, voda se ubraja u najpotrebnije elemente neophodne za život( za preživljavanje).  Prosečno ljudsko telo sastavljeno je od 60 - 70 procenata vode. Bez hrane, možemo živeti gotovo 2 meseca ali bez vode samo nekoliko dana. Jos uvek većina ljudi ne zna koliko treba piti vode dnevno i koliko je to bitno. U stvari, većina nas provede veći deo života u stanju dehidracije. Bez vode, produkti našeg metabolizma bi nas otrovali u toj meri da bi to izazvalo smrt. Kada bubrezi otklanjaju  kiselinu "ureu", to mora biti rastvoreno u vodi. Ako nema dovoljno vode, otpadni elementi nisu otklonjeni u potpunosti i mogu stvoriti takozvani bubrežni kamen. Voda je takodje vazža u skoro svim hemijskim reakcijama u metabolizmu. Voda nosi sa sobom hranjive sastojke i kiseonik do stanica kroz krv, i pomaže hlađenje organizma disanjem. Voda takođe podmazuje nase zglobove. I za disanje je potrebna voda. Nasa pluća moraju biti vlažna da prime kiseonik, a izbace ugljen dioksid. Moguće je izgubiti pola litre ili 250 gr. tečnosti samo izdisanjem. Isto tako, ako ne pijemo dovoljno vode može doći i do oštećenja psihološke strane licnosti. Doktor Hauard Fleks, specijalista za gojaznosti iz Beverli Hilsa kaze: "Ukoliko ne pijemo dovoljno vode, nagomilavamo veće količine masti nego što to organizam može da razgradi, slabimo misićnu napetost i velicinu, dolazi do opadanja efikasnosti i funkcije organa kao i do povećanja toksičnosti u organizmu, a može se javiti i  bol u zglobovima i mišićima i nakupljanje vode." Šta je to nakupljnje vode? Ako ne pijemo dovoljno vode telo može zadržavati vodu da bi nadoknadilo nedovoljan unos. Možda se čini nemoguće, ali nakupljanje vode ponekad može biti otklonjeno upravo tako što će se popiti veća količina vode. " Dovoljan unos vode je ključ mršavljenja" - kaže doktor Donald Robertson, do skora direktor instituta za prehranu u Arizoni. "Ako ljudi koji pokušavaju smršati ne piju dovoljno vode, " - nastavlja on - "telo ne može adekvatno pretvoriti mast u energiju. Zadržavanje ili nagomilavanje tečnosti direktno povećava telesnu težinu. Minimum za zdravu osobu je da popije 8 do 10 časa vode dnevno. Osobi koja ima pojačanu fizičku aktivnost, ili živi u veoma toploj klimatskoj zoni, potrebno je više vode. Osobe sa prekomernom težinom trebale bi piti dodatnu času vode na svakih 10 kila viška u odnosu njihovu idealnu tezinu. Isto tako, bitno je i konsultovati svog lekara za savet. Logično je postaviti pitanje: ako pijem tako puno vode, zar neću konstantno trčati u WC. Da. Ali posle nekoliko nedelja tvoj organizam će se privići na promenu i potpuno prilagoditi. Ono što je najbitnije, ako uzimamo 8 do 10 čaša vode dnevno, bicemo na najboljem putu za zdraviji i srećniji život. Vredi pokušati, zar ne?
    2225 Objavio/la DrPriroda
  • By DrPriroda
    Voda
    Odmah posle vazduha, voda se ubraja u najpotrebnije elemente neophodne za život( za preživljavanje).  Prosečno ljudsko telo sastavljeno je od 60 - 70 procenata vode. Bez hrane, možemo živeti gotovo 2 meseca ali bez vode samo nekoliko dana. Jos uvek većina ljudi ne zna koliko treba piti vode dnevno i koliko je to bitno. U stvari, većina nas provede veći deo života u stanju dehidracije. Bez vode, produkti našeg metabolizma bi nas otrovali u toj meri da bi to izazvalo smrt. Kada bubrezi otklanjaju  kiselinu "ureu", to mora biti rastvoreno u vodi. Ako nema dovoljno vode, otpadni elementi nisu otklonjeni u potpunosti i mogu stvoriti takozvani bubrežni kamen. Voda je takodje vazža u skoro svim hemijskim reakcijama u metabolizmu. Voda nosi sa sobom hranjive sastojke i kiseonik do stanica kroz krv, i pomaže hlađenje organizma disanjem. Voda takođe podmazuje nase zglobove. I za disanje je potrebna voda. Nasa pluća moraju biti vlažna da prime kiseonik, a izbace ugljen dioksid. Moguće je izgubiti pola litre ili 250 gr. tečnosti samo izdisanjem. Isto tako, ako ne pijemo dovoljno vode može doći i do oštećenja psihološke strane licnosti. Doktor Hauard Fleks, specijalista za gojaznosti iz Beverli Hilsa kaze: "Ukoliko ne pijemo dovoljno vode, nagomilavamo veće količine masti nego što to organizam može da razgradi, slabimo misićnu napetost i velicinu, dolazi do opadanja efikasnosti i funkcije organa kao i do povećanja toksičnosti u organizmu, a može se javiti i  bol u zglobovima i mišićima i nakupljanje vode." Šta je to nakupljnje vode? Ako ne pijemo dovoljno vode telo može zadržavati vodu da bi nadoknadilo nedovoljan unos. Možda se čini nemoguće, ali nakupljanje vode ponekad može biti otklonjeno upravo tako što će se popiti veća količina vode. " Dovoljan unos vode je ključ mršavljenja" - kaže doktor Donald Robertson, do skora direktor instituta za prehranu u Arizoni. "Ako ljudi koji pokušavaju smršati ne piju dovoljno vode, " - nastavlja on - "telo ne može adekvatno pretvoriti mast u energiju. Zadržavanje ili nagomilavanje tečnosti direktno povećava telesnu težinu. Minimum za zdravu osobu je da popije 8 do 10 časa vode dnevno. Osobi koja ima pojačanu fizičku aktivnost, ili živi u veoma toploj klimatskoj zoni, potrebno je više vode. Osobe sa prekomernom težinom trebale bi piti dodatnu času vode na svakih 10 kila viška u odnosu njihovu idealnu tezinu. Isto tako, bitno je i konsultovati svog lekara za savet. Logično je postaviti pitanje: ako pijem tako puno vode, zar neću konstantno trčati u WC. Da. Ali posle nekoliko nedelja tvoj organizam će se privići na promenu i potpuno prilagoditi. Ono što je najbitnije, ako uzimamo 8 do 10 čaša vode dnevno, bicemo na najboljem putu za zdraviji i srećniji život. Vredi pokušati, zar ne?
    Nov 03, 2014 2225
  • 16 Aug 2019
    Ako sam..
    Ako sam, neka sam. I ako je, neka je. Sav moj mali svet u par svetiljki, zvončićima, zričcima, mirisnim zavesama i jastučićima. Ako sam. Neka sam. Naivna i detinjasta. Opraštam, pustim, nasmejem se, nastavim dalje. Ako je. Neka je. Tesko, teretno. Staviću šminku, par mindjušica, vezati repić i ubediti sebe da ja to mogu. Ako me zaboli. Neka zaboli. Naučiću još nešto. Nešto bitno. Ako su. Neka su. Sebični. Grubi. Licemerni. Nasmejaću se opet. Ja nisam. Ako ne. Neka ne. Ne treba mi pasoš i gomila pečata u njemu, ne treba mi more. Mene još uvek drži "majušni" Beograd, i Knez Mihajlova, šetnja po uličicama Vračara, preslatka Zvezdara. Njen uspeh. Njegov uspeh. Ako zaplačem. Neka zaplačem nekad... manje ću...
    2225 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Ako sam..
    Ako sam, neka sam. I ako je, neka je. Sav moj mali svet u par svetiljki, zvončićima, zričcima, mirisnim zavesama i jastučićima. Ako sam. Neka sam. Naivna i detinjasta. Opraštam, pustim, nasmejem se, nastavim dalje. Ako je. Neka je. Tesko, teretno. Staviću šminku, par mindjušica, vezati repić i ubediti sebe da ja to mogu. Ako me zaboli. Neka zaboli. Naučiću još nešto. Nešto bitno. Ako su. Neka su. Sebični. Grubi. Licemerni. Nasmejaću se opet. Ja nisam. Ako ne. Neka ne. Ne treba mi pasoš i gomila pečata u njemu, ne treba mi more. Mene još uvek drži "majušni" Beograd, i Knez Mihajlova, šetnja po uličicama Vračara, preslatka Zvezdara. Njen uspeh. Njegov uspeh. Ako zaplačem. Neka zaplačem nekad... manje ću...
    Aug 16, 2019 2225
  • 20 Jul 2013
    Ćuti!
    Prolaze godine. Da li si ikada zastao u trenutku i skontao kako se menjaš iz godine u godinu? Svake godine ponoviš neku aktivnost ili doživiš neku avanturu kao i prošle godine. Svaki put je doživiš drugačije… Trudila sam se da se zatvorim u svoj mozak što je duže to bilo moguće i popričam sa njim, kako bih videla kako funkcioniše, kako se to on promenio. Stalo mi je do toga da se menjam, da šokiram svojom pojavom svake godine drugačije, neočekivano. Informacija je najbolja kad je neočekivana. Pokušavam da razumem kako su to ljudi zreliji, šta ih to karakteriše. Da li kada ćutiš? Ili kada mnogo pričaš? Zavisi… Da li kada se menjaš isuviše brzo da bi mogao da ostaviš neki trajni utisak, kako bi te svaki put doživeli drugačije?Odlučila sam…Kako godine prolaze ja ću sve manje govoriti i pričati. Mislim da je tako najbolje. Jednom ću nestati. Neće postojati utisak koji ću ostaviti kako bih bila zapamćena. Posle godina i godina robovanja u sopstvenom mozgu mislim da će doći krajnje vreme kada ću udariti pesnicom na nemu zbirku sopstvenog postojanja i ostaviti nemu publiku. Za to vreme, slušaću. Slušaću misli, priče, stavove, sagledavaću živote iz drugih uglova, menjati perspektive i urezivaću svaku pametnu misao u autobiografiju svog života. Lični način gledišta podeliću sa svima. Napraviću eksploziju, koja ostavlja pozitivne posledice. Možda će manje njih toliko pričati nepotrebne stvari, činjenice će postati veoma važne, a najmanje reči. I svi ćemo živeti srećno i zadovoljno do kraja života.Muk. Oslušni svoje disanje, još nekad osim kad spavaš.Dobro jutro.
    2223 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Ćuti!
    Prolaze godine. Da li si ikada zastao u trenutku i skontao kako se menjaš iz godine u godinu? Svake godine ponoviš neku aktivnost ili doživiš neku avanturu kao i prošle godine. Svaki put je doživiš drugačije… Trudila sam se da se zatvorim u svoj mozak što je duže to bilo moguće i popričam sa njim, kako bih videla kako funkcioniše, kako se to on promenio. Stalo mi je do toga da se menjam, da šokiram svojom pojavom svake godine drugačije, neočekivano. Informacija je najbolja kad je neočekivana. Pokušavam da razumem kako su to ljudi zreliji, šta ih to karakteriše. Da li kada ćutiš? Ili kada mnogo pričaš? Zavisi… Da li kada se menjaš isuviše brzo da bi mogao da ostaviš neki trajni utisak, kako bi te svaki put doživeli drugačije?Odlučila sam…Kako godine prolaze ja ću sve manje govoriti i pričati. Mislim da je tako najbolje. Jednom ću nestati. Neće postojati utisak koji ću ostaviti kako bih bila zapamćena. Posle godina i godina robovanja u sopstvenom mozgu mislim da će doći krajnje vreme kada ću udariti pesnicom na nemu zbirku sopstvenog postojanja i ostaviti nemu publiku. Za to vreme, slušaću. Slušaću misli, priče, stavove, sagledavaću živote iz drugih uglova, menjati perspektive i urezivaću svaku pametnu misao u autobiografiju svog života. Lični način gledišta podeliću sa svima. Napraviću eksploziju, koja ostavlja pozitivne posledice. Možda će manje njih toliko pričati nepotrebne stvari, činjenice će postati veoma važne, a najmanje reči. I svi ćemo živeti srećno i zadovoljno do kraja života.Muk. Oslušni svoje disanje, još nekad osim kad spavaš.Dobro jutro.
    Jul 20, 2013 2223
  • 04 Aug 2019
    Leto gospodnje
    Ostavi nesto za nepotroseno leto. Ostavi da bas kao nikad razisli se nismo. Neka ovo leto traje zauvek, I u njemu ti i ja. Necemo da preskacemo leto. Jos lepih dana ima. Ono sto se ljubavlju zvalo. Ne moze da nestane./ G.R.      
    2223 Objavio/la Voljena
  • By Voljena
    Leto gospodnje
    Ostavi nesto za nepotroseno leto. Ostavi da bas kao nikad razisli se nismo. Neka ovo leto traje zauvek, I u njemu ti i ja. Necemo da preskacemo leto. Jos lepih dana ima. Ono sto se ljubavlju zvalo. Ne moze da nestane./ G.R.      
    Aug 04, 2019 2223