Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
472Blogs
-
54Active Bloggers
468 blogs
-
Voće Hladno i pitko vino Miris narandže Tražićeš na drugim mestima U senkama noćnih prolaza U mirisima posle kiše U sveže pokošenoj travi U tami koja dolazi posle mirnog dana U prostoru koji je postao prazan I tek sada čitaš onako kako treba Polako A ne 3 reda odjednom Teško dišeš Teško ti je Crna slova bole Razmazuju se po beloj pozadini Oštro Tek sada si shvatio Pustio si Da se vinova loza tvog bremena Oplete oko mene Pustio si Da me vrhovi iglica borovih izbodu Pustio si Sve ono što nikada nisi želeo Dozvolio si Da mene tako vrelu zamrzneš Držao me pod kristalnim staklenim pipcima Kontrolisao gde me trnovi ruže bodu I konačno pustio Da me povrede. Stene, oštri i špicasti vrhovi Neka budu ono što će ostati posle Jer ne možeš ti Protiv vulkanske odlučnosti Protiv vaspitanja gromova Protiv vetra u kosi I zvezda u očima Nećeš uspeti svaki put kad probaš Nejak postaješ Nemoćan I grešiš, grešiš, grešiš Kao i svi Koji moju volju izazivaju u boj Jer ja mogu Sve što ne možeš ni da zamisliš Sada kada klečiš ispred moje ogoljenosti Koja uvek beše tu Kada me konačno razumeš Ali prekasno Kada pokušavaš da izgovoriš reč, dve Ali prekasno Kada pokušavaš da kažeš da neću uspeti Ne čujem Jer Voće si rukama zgnječio Pitko vino si bez uživanja popio Miris narandže nisi ni primetio I u najvećem plamenu Nudio si mi vino . . A ja vino Nikada nisam volela.2402 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Voće Hladno i pitko vino Miris narandže Tražićeš na drugim mestima U senkama noćnih prolaza U mirisima posle kiše U sveže pokošenoj travi U tami koja dolazi posle mirnog dana U prostoru koji je postao prazan I tek sada čitaš onako kako treba Polako A ne 3 reda odjednom Teško dišeš Teško ti je Crna slova bole Razmazuju se po beloj pozadini Oštro Tek sada si shvatio Pustio si Da se vinova loza tvog bremena Oplete oko mene Pustio si Da me vrhovi iglica borovih izbodu Pustio si Sve ono što nikada nisi želeo Dozvolio si Da mene tako vrelu zamrzneš Držao me pod kristalnim staklenim pipcima Kontrolisao gde me trnovi ruže bodu I konačno pustio Da me povrede. Stene, oštri i špicasti vrhovi Neka budu ono što će ostati posle Jer ne možeš ti Protiv vulkanske odlučnosti Protiv vaspitanja gromova Protiv vetra u kosi I zvezda u očima Nećeš uspeti svaki put kad probaš Nejak postaješ Nemoćan I grešiš, grešiš, grešiš Kao i svi Koji moju volju izazivaju u boj Jer ja mogu Sve što ne možeš ni da zamisliš Sada kada klečiš ispred moje ogoljenosti Koja uvek beše tu Kada me konačno razumeš Ali prekasno Kada pokušavaš da izgovoriš reč, dve Ali prekasno Kada pokušavaš da kažeš da neću uspeti Ne čujem Jer Voće si rukama zgnječio Pitko vino si bez uživanja popio Miris narandže nisi ni primetio I u najvećem plamenu Nudio si mi vino . . A ja vino Nikada nisam volela.Jun 23, 2021 2402 -
Vodič za brucoše ali zanimljiv vodič za brucoše Najpre, trebalo bi spomenuti da kada prvi put upisujemo fakultet treba da imamo na umu da nas čeka pakleno dobro vreme sa savršeno nezdravim načinom života. Te dve stvari idu zajedno pa samim tim čovek tj brucoš, treba da nauči da ih prihvati kako bi ostao “svoj”. U principu, svi ti sati provedeni na predavanjima kao is vi ti dani i meseci provedeni nad knjigama raznih vrsta mogu da se isplate, samo ako nastojimo da u životu napravimo nešto dobro, za nas, pa i za druge… “Bojana prekini da filozofiraš i pređi na stvar!” – “Dobro tata!” J Nakon što sam uspešno završila prvi semestar osnovnih akademskih studija na Mašinskom fakultetu, odlušila sam da dam sebi oduška i u drugom semestru “ohladim” uzavrelu stolicu ispred mog pisaćeg stola. Da bih bila zadovoljna sobom, morala sam ravnomerno da raspodelim vreme za društveni život, znanje koje treba da usvojim, porodicu, kao i sve ostalo što dolazi u dvadesetim godinama. Recimo da je preovladao društveni život i da sam drugi semestar startovala tako što sam svako veče bila u krevetu rano ujutro, a ustajala kasno uveče.Bilo je teško vratiti se u normalu, na primer jesti u toku dana, a ne oko pola tri ujutro, kao i nekada za promenu reći komšiji “Dobro jutro!”. Posle mesec i po dana od početka drugog semestra, đavo je odneo šalu i ja sam doživela saobraćajnu nesreću. Morala sam da ležim i mirujem da bih se oporavila, pa sam tako imala vremena da razmislim o tome kako ću da završim godinu. “Mašinski fakultet nije težak!” – tvrdila sam dok nisam zapala u ambis sa veoma krhkim i izlomljenim merdevinama koje vode ka izlazu. Da stvar bude gora, morala sam da odležim i junsko- julski ispitni rok. Ja – kao novopečeni stdent, bila sam prestravljena činjenicom da moram da izađem na septembarski rok, jer do tog trenutka, kada je situacija postala jasna, mislila sam da ću sve ispite dati u roku. Odluka je pala: Septembar – HERE I COME! Moj plan za letnji raspust bio je da odem na more koje mi je bilo jako potrebno, slana voda, pesak, učinili bi da moja kičma, moja bleda koža, moji isušeni obrazi i oči bez toliko sjaja opet povrate svoje prvobitno stanje. Tako je i bilo. Otišla sam prvi put na more, a zatim i drugi u toku jula. Ceo jul je doprineo usavršavanju grčkog jezika koji sam svakodnevno lomila preko svog.Kada sam se vratila u Beograd, na vratima mog stana dočekala me je Gnojna Angina, a nešto malo dalje u studentskoj poliklinici me je oberučke prihvatilo druželjubivih deset penicilina.Nakon što sam se oporavila počela sam sa pripremama hand- outa i skripta za pakleno učenje koje me je čekalo. Polovinu avgusta sam provela izlazeći i na kraju avgusta okupila ekipu sa fakulteta za učenje i tako uspešno, učeći oko 12 sati dnevno ušla u septebarski rok. Dragi posetioci volimo.net verujte da posle mesec i po dana učenja po 12 sati dnevno, malo matematike, malo programiranja, malo računarskih alata, malo otpornosti materijala, otpornosti konstrukcija, ekonomije, sociologije, mašinskih materijala i drugog, dođete do nekog zavidnog nivoa znanja i proklinjete sebe, zašto nije moglo upola manje onda kada je trebalo (na vreme) . Da mi je sada ovo iskustvo u glavi i da sam ponovo brucoš, ovaj blog ne bi bio tako interesantan i verovatno bi glasio:“Očistila sam godinu na Mašincu! Tata, mama, hoću novi auto!”, ali ne, neke stvari moraš da prođeš sam. Imajući u vidu znanje koje sam stekla kao i ‘školu’ koju sam prošla, zadovoljna sam provedenim vremenom. Nažalost, moraću da kupim novu stolicu za pisaći sto jer se moja zapalila i pretvorila u neki veoma čudan oblik materije, ali ono što je važno jeste da sada ponosno mogu da kažem da sam UPISALA DRUGU GODINU takođe NA BUDŽET!Sad ću valjda imati para da kupim novu stolicu… Dragi brucoši, student i bivši student, zapamtite sledeće:“UVEK POSTOJI UDOBNIJA STOLICA!”, ali neka Vam ne bude krivo da to vreme provedete učeći. Osećaj je NEVEROVATAN!!! Vaša Bojana2374 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Vodič za brucoše ali zanimljiv vodič za brucoše Najpre, trebalo bi spomenuti da kada prvi put upisujemo fakultet treba da imamo na umu da nas čeka pakleno dobro vreme sa savršeno nezdravim načinom života. Te dve stvari idu zajedno pa samim tim čovek tj brucoš, treba da nauči da ih prihvati kako bi ostao “svoj”. U principu, svi ti sati provedeni na predavanjima kao is vi ti dani i meseci provedeni nad knjigama raznih vrsta mogu da se isplate, samo ako nastojimo da u životu napravimo nešto dobro, za nas, pa i za druge… “Bojana prekini da filozofiraš i pređi na stvar!” – “Dobro tata!” J Nakon što sam uspešno završila prvi semestar osnovnih akademskih studija na Mašinskom fakultetu, odlušila sam da dam sebi oduška i u drugom semestru “ohladim” uzavrelu stolicu ispred mog pisaćeg stola. Da bih bila zadovoljna sobom, morala sam ravnomerno da raspodelim vreme za društveni život, znanje koje treba da usvojim, porodicu, kao i sve ostalo što dolazi u dvadesetim godinama. Recimo da je preovladao društveni život i da sam drugi semestar startovala tako što sam svako veče bila u krevetu rano ujutro, a ustajala kasno uveče.Bilo je teško vratiti se u normalu, na primer jesti u toku dana, a ne oko pola tri ujutro, kao i nekada za promenu reći komšiji “Dobro jutro!”. Posle mesec i po dana od početka drugog semestra, đavo je odneo šalu i ja sam doživela saobraćajnu nesreću. Morala sam da ležim i mirujem da bih se oporavila, pa sam tako imala vremena da razmislim o tome kako ću da završim godinu. “Mašinski fakultet nije težak!” – tvrdila sam dok nisam zapala u ambis sa veoma krhkim i izlomljenim merdevinama koje vode ka izlazu. Da stvar bude gora, morala sam da odležim i junsko- julski ispitni rok. Ja – kao novopečeni stdent, bila sam prestravljena činjenicom da moram da izađem na septembarski rok, jer do tog trenutka, kada je situacija postala jasna, mislila sam da ću sve ispite dati u roku. Odluka je pala: Septembar – HERE I COME! Moj plan za letnji raspust bio je da odem na more koje mi je bilo jako potrebno, slana voda, pesak, učinili bi da moja kičma, moja bleda koža, moji isušeni obrazi i oči bez toliko sjaja opet povrate svoje prvobitno stanje. Tako je i bilo. Otišla sam prvi put na more, a zatim i drugi u toku jula. Ceo jul je doprineo usavršavanju grčkog jezika koji sam svakodnevno lomila preko svog.Kada sam se vratila u Beograd, na vratima mog stana dočekala me je Gnojna Angina, a nešto malo dalje u studentskoj poliklinici me je oberučke prihvatilo druželjubivih deset penicilina.Nakon što sam se oporavila počela sam sa pripremama hand- outa i skripta za pakleno učenje koje me je čekalo. Polovinu avgusta sam provela izlazeći i na kraju avgusta okupila ekipu sa fakulteta za učenje i tako uspešno, učeći oko 12 sati dnevno ušla u septebarski rok. Dragi posetioci volimo.net verujte da posle mesec i po dana učenja po 12 sati dnevno, malo matematike, malo programiranja, malo računarskih alata, malo otpornosti materijala, otpornosti konstrukcija, ekonomije, sociologije, mašinskih materijala i drugog, dođete do nekog zavidnog nivoa znanja i proklinjete sebe, zašto nije moglo upola manje onda kada je trebalo (na vreme) . Da mi je sada ovo iskustvo u glavi i da sam ponovo brucoš, ovaj blog ne bi bio tako interesantan i verovatno bi glasio:“Očistila sam godinu na Mašincu! Tata, mama, hoću novi auto!”, ali ne, neke stvari moraš da prođeš sam. Imajući u vidu znanje koje sam stekla kao i ‘školu’ koju sam prošla, zadovoljna sam provedenim vremenom. Nažalost, moraću da kupim novu stolicu za pisaći sto jer se moja zapalila i pretvorila u neki veoma čudan oblik materije, ali ono što je važno jeste da sada ponosno mogu da kažem da sam UPISALA DRUGU GODINU takođe NA BUDŽET!Sad ću valjda imati para da kupim novu stolicu… Dragi brucoši, student i bivši student, zapamtite sledeće:“UVEK POSTOJI UDOBNIJA STOLICA!”, ali neka Vam ne bude krivo da to vreme provedete učeći. Osećaj je NEVEROVATAN!!! Vaša BojanaOct 10, 2013 2374
-
Naučio sam...Kada si zaljubljen, to se vidi. Naučio sam...Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim. Naučio sam...Bog nije sve učinio u jednom danu.Zašto mislim da ja mogu? Naučio sam...Kada mi samo jedna osoba kaže"ulepšao si mi dan"...onda je moj dan nešto sasvim drugo. Naučio sam...Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Naučio sam...Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam...Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da sebi pomogne na drugi način. Naučio sam...Da nikada ne smeš reći ”ne” poklonu deteta. Naučio sam...Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati. Naučio sam...Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje. Naučio sam...Da činjenice ne mijenjam, ako ih ignorišem ili izbegavam. Naučio sam...Da su najjednostavnije šetnje u letnim večerima s mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Naučio sam...Da se novcem ne mogu kupiti čast i status. Naučio sam...Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati. Naučio sam...Najlakši način da, kao osoba rastem, jeste da se okružim ljudima koji su pametniji od mene. Naučio sam...Da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom. Naučio sam...Da je život težak i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji. Naučio sam...Ako naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde. Naučio sam...Da niko nije perfektan, dok se ne zaljubiš u njega. Naučio sam...Da dobre prilike nikada nisu izgubljene;neko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš. Naučio sam...Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati sta ću napraviti u vezi toga. Naučio sam...Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane. Naučio sam...Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se penješ ka vrhu. Naučio sam...Što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti. Naučio sam...Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi biti cenjen i voljen. Naučio sam..Da je dobro davati savet samo u dva slučaja:kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti. Naučio sam...Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju. .............. tako malo reči, a tako puno rečeno.... RAZMISLITE.........2367 Objavio/la DrPriroda
-
By DrPriroda Naučio sam...Kada si zaljubljen, to se vidi. Naučio sam...Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim. Naučio sam...Bog nije sve učinio u jednom danu.Zašto mislim da ja mogu? Naučio sam...Kada mi samo jedna osoba kaže"ulepšao si mi dan"...onda je moj dan nešto sasvim drugo. Naučio sam...Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Naučio sam...Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam...Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da sebi pomogne na drugi način. Naučio sam...Da nikada ne smeš reći ”ne” poklonu deteta. Naučio sam...Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati. Naučio sam...Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje. Naučio sam...Da činjenice ne mijenjam, ako ih ignorišem ili izbegavam. Naučio sam...Da su najjednostavnije šetnje u letnim večerima s mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Naučio sam...Da se novcem ne mogu kupiti čast i status. Naučio sam...Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati. Naučio sam...Najlakši način da, kao osoba rastem, jeste da se okružim ljudima koji su pametniji od mene. Naučio sam...Da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom. Naučio sam...Da je život težak i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji. Naučio sam...Ako naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde. Naučio sam...Da niko nije perfektan, dok se ne zaljubiš u njega. Naučio sam...Da dobre prilike nikada nisu izgubljene;neko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš. Naučio sam...Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati sta ću napraviti u vezi toga. Naučio sam...Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane. Naučio sam...Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se penješ ka vrhu. Naučio sam...Što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti. Naučio sam...Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi biti cenjen i voljen. Naučio sam..Da je dobro davati savet samo u dva slučaja:kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti. Naučio sam...Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju. .............. tako malo reči, a tako puno rečeno.... RAZMISLITE.........Sep 05, 2014 2367 -
Poštovani, S obzirom na to da se u poslednjih 'onoliko koliko živite iznad nas' ja i moja porodica ne možemo naspavati kao ljudi, većinom glasova 'za' odlučili smo da napišemo ovaj pravilnik koji će vam, nadamo se, pomoći da kroz detaljno objašnjene situacije, shvatite koliko grešaka pravite kao komšije – komšijama. Nemojte biti zatvorenog uma, budite radoznali za nova saznanja. Dozvolite da vam objasnimo našu situaciju, kroz ova pravila. USELJIVANJE Kada se useljavate u novi stan, upoznajte se sa komšijama. OBJAŠNJENJE:Biće vama i ostalim komšijama lakše ako znaju sa kakvim ljudima imaju posla. Ako ste loši, onda mogu da pozovu komunalce ili pandure svaki put kada im smetate. Ako ste dobri onda će možda jednom ipak razmisliti pre toga. Na kraju, mi i moja porodica smo opremili naš stan full opremom za antistres u situaciji u kojoj stiskamo zube samo da ne bismo došli gore da vam kažemo šta nam smeta. U tu opremu spadaju: loptice za stiskanje, džak za udaranje, strunjača kako bismo na njoj mogli da radimo sklekove, trbušnjake i čučnjeve, lopta za jogu, mirišljavi antistres štapići, sveće i drugi... SAVET UKRATKO: Upoznajte se sa komšijama i budite onakvi kakvi jeste. RENOVIRANJE Ako ste se već odlučili da renovirate svoj novi stan, setite se da ima ljudi koji žive pored i ispod vas. Nemojte stavljati pločice na pod, osim ako nije kuhinja i kupatilo i kombinovati pločice sa klompama. OBJAŠNJENJE: Kada stavite pločice umesto parketa po celoj kući i hodate klompama po istoj, taj zvuk se može porediti sa zvukom koji dobijate kada velika mašina za reciklažu starih automobila izbaci jednu kocku nečega što je pre toga bio auto. Može da se uporedi i sa zvukom rušenja zgrade onom velikom kuglom. NAPOMENA: Ovaj efekat je još gori ako vam je stan još uvek prazan i taj zvuk odjekuje svim prostorijama. SAVET UKRATKO: Nemojte stavljati pločice po stanu. POD Kada smo kod pločica postoji još jedna važna situacija: Kada birate sto koji će biti smešten u trpezariju, uzmite stolice koje idu uz taj sto na čije nogice možete prilepiti sunđere koji će ublažiti onaj odvratan zvuk škripanja stolice. Nemojte uzeti jako teške stolice (samo zato što lepo izgledaju) jer je njih nemoguće podići. OBJAŠNJENJE: Mi nemamo običaj da dignemo stolice svaki put kada ih zavlačimo ispod stola i onda taj zvuk prouzrokuje užasne glavobolje i ne samo to, nego znamo tačno kada ste doručkovali, ručali, večerali, pili kafu sa prijateljima (koji hvala bogu ne žive ispod vas), usisavali i drugo. SAVET UKRATKO: Nemojte kupovati teške stolice. BUŠENJE Kada bušite rupe u stanu, birajte vreme koje ne spada u vreme kućnog reda, jer BUDITE SIGURNI neko spava u tom trenutku. OBJAŠNJENJE: Kada počnete da bušite rupe u zidovima da biste svaki dan gledali u istu sliku (možete da se lepo zadovoljite svojom ženom koju gledate svaki dan, ali ako ste već izabrali ovu varijantu...) treba da shvatite da ako to uradite dok neko spava, tom nekom vi skraćujete život sigurno za mesec dana, svakim sledećim ulaskom bušilice u zid. Da li želite da nosite nekoga na duši?! Razmislite malo o tome. SAVET UKRATKO: Nemojte bušiti rupe na zidovima. Ako baš morate – nemojte za vreme kućnog reda. TRUPKANJE Ako ste neraspoloženi zbog toga što radovi ne teku kako treba i slično, nemojte ustajati sa dvoseda ili troseda svaki put toliko nervozno – trupkajući po podu svakim korakom. OBJAŠNJENJE: Nije fer što moramo da znamo svaki put kada stanete iznad wc šolje ili kada se krećete po kadi/tuš kabini. SAVET UKRATKO: Idite na jogu. KREVET Kada kupujete krevet, birajte onaj koji neće svaki put kada ga izvučete proizvesti onu kompilaciju zvuka TRAS/KLIK/DOJNG/BAM/DUM/ŠKRIP. Birajte onaj bez žičanog jezgra, federi su nezdravi (čak i za komšiluk). SAVET UKRATKO: Uzmite krevet od prirodnih vlakana – što tvrđi – bolji je za kičmu. PROZORI Ako ste se odlučili da renovirate ceo stan, da li to uključuje menjanje drvenih prozora za PVC stolariju? Očigledno ne. Svaki put kada se otvaraju prozori vaši, sve ptice iz Beograda polete u neke toplije krajeve. Za one koji su gledali filmove Pirati sa Kariba, mogu taj zvuk da uporede sa zvukom dolaska onog čudovišta Cracken-a. SAVET UKRATKO: Promenite prozore. LJUBIMCI Ljubimci u stanu: Vrh! Odlučili ste se da budete humani i uzmete kucu. Molim vas – nemojte uzeti čivave ili neke minijaturne kučiće koji pište i vrište po ceo dan. Ako se odlučite da ga uzmete, onda ga barem dresirajte kako treba, jer nisu sve komšije humane i neće možda svi imati razumevanja za zvuk sličan onom koji dopire iz klanice. SAVET UKRATKO: Nemojte kupovati čivave. OPET LJUBIMCI Zečevi na sred dnevne sobe! Da, mislim, ima nas raznih. Zečevi su super, samo imajte na umu da kad kupite sortu Džinovski zečevi i stavite u dnevnu sobu taj veliki kavez, usisavaćete minimum tri puta dnevno. SAVET UKRATKO: Nemojte kupovati džinovske zečeve. ODMOR Kada ste konačno završili sa renoviranjem: - Stavili ste parket ili laminat - Preko njega ste stavili tepihe - Opremili ste kuhinju - Opremili ste kupatilo - Opremili ste sve sobe krevetima od sunđerastog vlakna i DORMEO dušecima - Odlučili ste se za ribice - Krenuli na jogu koja će vam pomoći da pokrete ograničite i precizirate (ne trupkate dok hodate i slično) ...Vi ste onda odlučili da se istuširate u svom novom kupatilu. OBJAŠNJENJE: S obzirom da niste dobro razmotrili situaciju, vama usput ispada tuš i udara svom snagom puta silom gravitacije u kadu, ispada vam sapun, slučajno ste se okliznuli ili nešto drugo. Jedno je kada vam se to desi jednom u par dana, ali drugo je kada vam se to dešava po tri puta dnevno. Tada bi trebalo da ste svesni kakav to efekat ima na vaše komšije. Kao čekićem po lobanji. SAVET UKRATKO: Držite tuš čvrsto u ruci ili čuvajte svoje nervne ćelije – one se ne mogu regenerisati. SPREMANJE ZA POSAO Istuširali ste se i uzeli da sušite kosu fenom koji je moja baka koristila dok je pila kafu sa Titom... Ako ste mogli da renovirate ceo stan, možete da kupite i novi fen. OBJAŠNJENJE: Taj fen proizvodi zvuk veoma visoke frekvencije koji doprinosi osećaju da vas milion onih pčela ubica napada. Kao šlag na tortu: vi ste medicinski radnik koji ustaje u 4 ujutro i mora da bude čist, i vraća se u 3 popodne – u vreme kućnog reda potpuno prljav. SAVET UKRATKO: Kupite novi fen - ako već niste. ŽURKE Pala je odluka da pozovete prijatelje da dođu na 'sedeljku' da proslavite useljenje, ali niste očekivali da su oni u stvari životinje. OBJAŠNJENJE: Prijatelji su stigli, vi ste pustili muziku, ostavili bas zvučnik na pod, kupili alkohol, naravno niste obavestili komšije o bilo kakvim mogućim aktivnostima koje bi ih zbunile ili izbacile iz normalnog životnog ritma/režima. (Mogli ste prijateljima da javite da vam za useljenje uzmu jedan novi fen, jer vam to treba.) Međutim posle sat i po vremena, 'sedeljka' se otima kontroli i razbijaju se flaše, čaše, počinje muzika bez ukusa, galama, dreka i jedan od vaših gostiju pušta karaoke i počinje da peva na sav glas. SAVET: Obavestite komšije na vreme. Možda imaju neko drugo mesto da prespavaju. BUĐENJE Znate onaj osećaj kada melodija alarma koji vas budi posle nekog vremena postane najomrženija melodija koju ne možete da smislite. Zamislite sada da je ta melodija u stvari samo vibracija vašeg telefona. OBJAŠNJENJE: Nakon naporne žurke došlo je vreme da krenete na posao. Ko vas je probudio za posao? Vaš vibrirajući pametni telefon! A gde ste ga stavili da vas probudi? NA POD!? NA PLOČICE vašeg novog doma?!!! Imajte na umu, da smo i mi (dole) mogli u isto vreme da ustajemo i da idemo na posao kad i vi – JER SMO BILI BUDNI! SAVET UKRATKO: Nemojte ostavljati telefon koji vas budi vibrirajući u 4 sata ujutro na pod! PRANJE VEŠA Vaša veš mašina živi duže uz...nije važno, najradije bih sama prala veš na ruke. OBJAŠNJENJE: Ubacili ste veš da se pere i na veš mašini birate opcije: na koliko stepeni, koje boje, koji materijal veša, i na koliko obrtaja. E tu, se zaustavite i razmislite da li želite komšijama da pružite to zadovoljstvo da u 4 sata ujutro – KADA JE STRUJA JEFTINA pustite veš mašinu da radi (njima po mozgu) na 50000000 obrtaja – da bi veš bio dovoljno isceđen. Ok je ako to radite da vaša mašina za sušenje veša ne bi imala mnogo posla – kad već štedite struju, ali nije okej ako nemate mašinu za sušenje veša. SAVET UKRATKO: Nemojte puštati centrifugu na veš mašini u 4 sata ujutro. ZA KRAJ Mogu da se kladim da niste ni razmišljali o polovini ovih stvari koje sam spomenula, a znam da nisam jedina kojoj smetaju. Taj udoban, normalan, miran život bi trebalo da nam bude pokretač svega ostalog dobrog. Odatle krećemo ujutro i vraćamo se uveče. Ako tu nemamo mir, gde imamo? U biblioteci, spremajući ispit? U diskoteci? Na poslu, pod stresom? Obratite pažnju ko su vam komšije. Da li su: Studenti - koji spremaju ispite i uče Porodice sa malom decom i bebama - koje treba da spavaju ranije i do kasnije Penzioneri - koji možda ne čuju dobro ali kojima takođe treba mir Mladi blačni parovi - koji skupljaju energiju za velike planove koje imaju Samotnjaci – genijalci - koji rade naporno jer žele da promene nešto na ovom našem svetu. Ili jednostavno usamljeni ljudi - koji su odustali, kojima ne treba stajati na muku. Treba da uživate, jer je to filter života. ...ali... Imajte na umu da život imaju i ljudi koji žive na svega metar i po ispod ili pored vas. Budite dobre komšije. Unapred zahvalni!Možda baš vaše komšije2339 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Poštovani, S obzirom na to da se u poslednjih 'onoliko koliko živite iznad nas' ja i moja porodica ne možemo naspavati kao ljudi, većinom glasova 'za' odlučili smo da napišemo ovaj pravilnik koji će vam, nadamo se, pomoći da kroz detaljno objašnjene situacije, shvatite koliko grešaka pravite kao komšije – komšijama. Nemojte biti zatvorenog uma, budite radoznali za nova saznanja. Dozvolite da vam objasnimo našu situaciju, kroz ova pravila. USELJIVANJE Kada se useljavate u novi stan, upoznajte se sa komšijama. OBJAŠNJENJE:Biće vama i ostalim komšijama lakše ako znaju sa kakvim ljudima imaju posla. Ako ste loši, onda mogu da pozovu komunalce ili pandure svaki put kada im smetate. Ako ste dobri onda će možda jednom ipak razmisliti pre toga. Na kraju, mi i moja porodica smo opremili naš stan full opremom za antistres u situaciji u kojoj stiskamo zube samo da ne bismo došli gore da vam kažemo šta nam smeta. U tu opremu spadaju: loptice za stiskanje, džak za udaranje, strunjača kako bismo na njoj mogli da radimo sklekove, trbušnjake i čučnjeve, lopta za jogu, mirišljavi antistres štapići, sveće i drugi... SAVET UKRATKO: Upoznajte se sa komšijama i budite onakvi kakvi jeste. RENOVIRANJE Ako ste se već odlučili da renovirate svoj novi stan, setite se da ima ljudi koji žive pored i ispod vas. Nemojte stavljati pločice na pod, osim ako nije kuhinja i kupatilo i kombinovati pločice sa klompama. OBJAŠNJENJE: Kada stavite pločice umesto parketa po celoj kući i hodate klompama po istoj, taj zvuk se može porediti sa zvukom koji dobijate kada velika mašina za reciklažu starih automobila izbaci jednu kocku nečega što je pre toga bio auto. Može da se uporedi i sa zvukom rušenja zgrade onom velikom kuglom. NAPOMENA: Ovaj efekat je još gori ako vam je stan još uvek prazan i taj zvuk odjekuje svim prostorijama. SAVET UKRATKO: Nemojte stavljati pločice po stanu. POD Kada smo kod pločica postoji još jedna važna situacija: Kada birate sto koji će biti smešten u trpezariju, uzmite stolice koje idu uz taj sto na čije nogice možete prilepiti sunđere koji će ublažiti onaj odvratan zvuk škripanja stolice. Nemojte uzeti jako teške stolice (samo zato što lepo izgledaju) jer je njih nemoguće podići. OBJAŠNJENJE: Mi nemamo običaj da dignemo stolice svaki put kada ih zavlačimo ispod stola i onda taj zvuk prouzrokuje užasne glavobolje i ne samo to, nego znamo tačno kada ste doručkovali, ručali, večerali, pili kafu sa prijateljima (koji hvala bogu ne žive ispod vas), usisavali i drugo. SAVET UKRATKO: Nemojte kupovati teške stolice. BUŠENJE Kada bušite rupe u stanu, birajte vreme koje ne spada u vreme kućnog reda, jer BUDITE SIGURNI neko spava u tom trenutku. OBJAŠNJENJE: Kada počnete da bušite rupe u zidovima da biste svaki dan gledali u istu sliku (možete da se lepo zadovoljite svojom ženom koju gledate svaki dan, ali ako ste već izabrali ovu varijantu...) treba da shvatite da ako to uradite dok neko spava, tom nekom vi skraćujete život sigurno za mesec dana, svakim sledećim ulaskom bušilice u zid. Da li želite da nosite nekoga na duši?! Razmislite malo o tome. SAVET UKRATKO: Nemojte bušiti rupe na zidovima. Ako baš morate – nemojte za vreme kućnog reda. TRUPKANJE Ako ste neraspoloženi zbog toga što radovi ne teku kako treba i slično, nemojte ustajati sa dvoseda ili troseda svaki put toliko nervozno – trupkajući po podu svakim korakom. OBJAŠNJENJE: Nije fer što moramo da znamo svaki put kada stanete iznad wc šolje ili kada se krećete po kadi/tuš kabini. SAVET UKRATKO: Idite na jogu. KREVET Kada kupujete krevet, birajte onaj koji neće svaki put kada ga izvučete proizvesti onu kompilaciju zvuka TRAS/KLIK/DOJNG/BAM/DUM/ŠKRIP. Birajte onaj bez žičanog jezgra, federi su nezdravi (čak i za komšiluk). SAVET UKRATKO: Uzmite krevet od prirodnih vlakana – što tvrđi – bolji je za kičmu. PROZORI Ako ste se odlučili da renovirate ceo stan, da li to uključuje menjanje drvenih prozora za PVC stolariju? Očigledno ne. Svaki put kada se otvaraju prozori vaši, sve ptice iz Beograda polete u neke toplije krajeve. Za one koji su gledali filmove Pirati sa Kariba, mogu taj zvuk da uporede sa zvukom dolaska onog čudovišta Cracken-a. SAVET UKRATKO: Promenite prozore. LJUBIMCI Ljubimci u stanu: Vrh! Odlučili ste se da budete humani i uzmete kucu. Molim vas – nemojte uzeti čivave ili neke minijaturne kučiće koji pište i vrište po ceo dan. Ako se odlučite da ga uzmete, onda ga barem dresirajte kako treba, jer nisu sve komšije humane i neće možda svi imati razumevanja za zvuk sličan onom koji dopire iz klanice. SAVET UKRATKO: Nemojte kupovati čivave. OPET LJUBIMCI Zečevi na sred dnevne sobe! Da, mislim, ima nas raznih. Zečevi su super, samo imajte na umu da kad kupite sortu Džinovski zečevi i stavite u dnevnu sobu taj veliki kavez, usisavaćete minimum tri puta dnevno. SAVET UKRATKO: Nemojte kupovati džinovske zečeve. ODMOR Kada ste konačno završili sa renoviranjem: - Stavili ste parket ili laminat - Preko njega ste stavili tepihe - Opremili ste kuhinju - Opremili ste kupatilo - Opremili ste sve sobe krevetima od sunđerastog vlakna i DORMEO dušecima - Odlučili ste se za ribice - Krenuli na jogu koja će vam pomoći da pokrete ograničite i precizirate (ne trupkate dok hodate i slično) ...Vi ste onda odlučili da se istuširate u svom novom kupatilu. OBJAŠNJENJE: S obzirom da niste dobro razmotrili situaciju, vama usput ispada tuš i udara svom snagom puta silom gravitacije u kadu, ispada vam sapun, slučajno ste se okliznuli ili nešto drugo. Jedno je kada vam se to desi jednom u par dana, ali drugo je kada vam se to dešava po tri puta dnevno. Tada bi trebalo da ste svesni kakav to efekat ima na vaše komšije. Kao čekićem po lobanji. SAVET UKRATKO: Držite tuš čvrsto u ruci ili čuvajte svoje nervne ćelije – one se ne mogu regenerisati. SPREMANJE ZA POSAO Istuširali ste se i uzeli da sušite kosu fenom koji je moja baka koristila dok je pila kafu sa Titom... Ako ste mogli da renovirate ceo stan, možete da kupite i novi fen. OBJAŠNJENJE: Taj fen proizvodi zvuk veoma visoke frekvencije koji doprinosi osećaju da vas milion onih pčela ubica napada. Kao šlag na tortu: vi ste medicinski radnik koji ustaje u 4 ujutro i mora da bude čist, i vraća se u 3 popodne – u vreme kućnog reda potpuno prljav. SAVET UKRATKO: Kupite novi fen - ako već niste. ŽURKE Pala je odluka da pozovete prijatelje da dođu na 'sedeljku' da proslavite useljenje, ali niste očekivali da su oni u stvari životinje. OBJAŠNJENJE: Prijatelji su stigli, vi ste pustili muziku, ostavili bas zvučnik na pod, kupili alkohol, naravno niste obavestili komšije o bilo kakvim mogućim aktivnostima koje bi ih zbunile ili izbacile iz normalnog životnog ritma/režima. (Mogli ste prijateljima da javite da vam za useljenje uzmu jedan novi fen, jer vam to treba.) Međutim posle sat i po vremena, 'sedeljka' se otima kontroli i razbijaju se flaše, čaše, počinje muzika bez ukusa, galama, dreka i jedan od vaših gostiju pušta karaoke i počinje da peva na sav glas. SAVET: Obavestite komšije na vreme. Možda imaju neko drugo mesto da prespavaju. BUĐENJE Znate onaj osećaj kada melodija alarma koji vas budi posle nekog vremena postane najomrženija melodija koju ne možete da smislite. Zamislite sada da je ta melodija u stvari samo vibracija vašeg telefona. OBJAŠNJENJE: Nakon naporne žurke došlo je vreme da krenete na posao. Ko vas je probudio za posao? Vaš vibrirajući pametni telefon! A gde ste ga stavili da vas probudi? NA POD!? NA PLOČICE vašeg novog doma?!!! Imajte na umu, da smo i mi (dole) mogli u isto vreme da ustajemo i da idemo na posao kad i vi – JER SMO BILI BUDNI! SAVET UKRATKO: Nemojte ostavljati telefon koji vas budi vibrirajući u 4 sata ujutro na pod! PRANJE VEŠA Vaša veš mašina živi duže uz...nije važno, najradije bih sama prala veš na ruke. OBJAŠNJENJE: Ubacili ste veš da se pere i na veš mašini birate opcije: na koliko stepeni, koje boje, koji materijal veša, i na koliko obrtaja. E tu, se zaustavite i razmislite da li želite komšijama da pružite to zadovoljstvo da u 4 sata ujutro – KADA JE STRUJA JEFTINA pustite veš mašinu da radi (njima po mozgu) na 50000000 obrtaja – da bi veš bio dovoljno isceđen. Ok je ako to radite da vaša mašina za sušenje veša ne bi imala mnogo posla – kad već štedite struju, ali nije okej ako nemate mašinu za sušenje veša. SAVET UKRATKO: Nemojte puštati centrifugu na veš mašini u 4 sata ujutro. ZA KRAJ Mogu da se kladim da niste ni razmišljali o polovini ovih stvari koje sam spomenula, a znam da nisam jedina kojoj smetaju. Taj udoban, normalan, miran život bi trebalo da nam bude pokretač svega ostalog dobrog. Odatle krećemo ujutro i vraćamo se uveče. Ako tu nemamo mir, gde imamo? U biblioteci, spremajući ispit? U diskoteci? Na poslu, pod stresom? Obratite pažnju ko su vam komšije. Da li su: Studenti - koji spremaju ispite i uče Porodice sa malom decom i bebama - koje treba da spavaju ranije i do kasnije Penzioneri - koji možda ne čuju dobro ali kojima takođe treba mir Mladi blačni parovi - koji skupljaju energiju za velike planove koje imaju Samotnjaci – genijalci - koji rade naporno jer žele da promene nešto na ovom našem svetu. Ili jednostavno usamljeni ljudi - koji su odustali, kojima ne treba stajati na muku. Treba da uživate, jer je to filter života. ...ali... Imajte na umu da život imaju i ljudi koji žive na svega metar i po ispod ili pored vas. Budite dobre komšije. Unapred zahvalni!Možda baš vaše komšijeDec 02, 2015 2339
-
Brojim poraze koji mi se nechujno prishunjavaju, dolaze, chujem kazaljku na satu koja nekom chudnom moci uspeva da mi kazhe da vreme leti…Svaka sekunda ima svoje znachenje, svaki otkucaj koji ima svoju notu I moj uzdah u prolaznosti vremena zbog neizbezhne neverice koja sheta pored mene. Pokushavam da je oteram, ali bezuspeshno…Ko sam ja?Kada me obasipa hladan znoj u vreloj noci?Kada slusham ritam svog srca koje kuca samo, brzo jer se razocharalo u lazhnu toplinu koju sam osetila I oslepela. Kao suv vetar od kog ne mozhesh da uzdahnesh. Misao zhelja, san ili zhivot? Nesanica u nadi da ce sve prolaziti sporije ili san u nadi da ce sutra brzhe doci? Zhivot u nadi da cesh ga podeliti sa nekim, koraci, ponekad toliko brzi da se sapletesh…Da to sam ja… Bezhi, pa rezhi I onda cheka da joj se vrati istom merom…Kad sam bila budala pa sam oprostila…2330 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Brojim poraze koji mi se nechujno prishunjavaju, dolaze, chujem kazaljku na satu koja nekom chudnom moci uspeva da mi kazhe da vreme leti…Svaka sekunda ima svoje znachenje, svaki otkucaj koji ima svoju notu I moj uzdah u prolaznosti vremena zbog neizbezhne neverice koja sheta pored mene. Pokushavam da je oteram, ali bezuspeshno…Ko sam ja?Kada me obasipa hladan znoj u vreloj noci?Kada slusham ritam svog srca koje kuca samo, brzo jer se razocharalo u lazhnu toplinu koju sam osetila I oslepela. Kao suv vetar od kog ne mozhesh da uzdahnesh. Misao zhelja, san ili zhivot? Nesanica u nadi da ce sve prolaziti sporije ili san u nadi da ce sutra brzhe doci? Zhivot u nadi da cesh ga podeliti sa nekim, koraci, ponekad toliko brzi da se sapletesh…Da to sam ja… Bezhi, pa rezhi I onda cheka da joj se vrati istom merom…Kad sam bila budala pa sam oprostila…Jul 20, 2013 2330
-
Umru prijatelji umru roditelji a u tebi izrastu totemi. Izrastu u guši. Neki te dobro zaseku svojim krilima i zubima pa ostanu zakačeni za nepca, jednjak... Ne pomeraju se. Tvoje lice ne bude kao ranije. Tvoj glas i vrat ne stoje gde i nekada. Težak je protok vetra među granama i daskama naređanim u čoveku. Kao na đubrištu. Polako obuzimaju uspomene. Ono što je prošlo se budi. Otpočinje put. Toliku tugu ništa ne može potrti. Ni moltva ni alkohol. Ta svedenost pokreta i i količina daha, dojučerašnju naivu guta najlakši zalogaj. Od tada, pa u nedogled, na mesto negdašnjih snova dolazi iščekivanje. Čežnja. Beda vremena koja kuca dosadno kao jutarnji alarm i poziva te nazad i napred simultano. Gde si, kad ćeš, zašto smo... Ne zanima me. Do juče me je zanimalo. Danas me ne zanima. Sutra, hajde da se čujemo sutra. Danas možda potraje zauvek. Ne mogu baš ništa da obećam. Molim vas da ne mislite da sam gad. Ma, uostalom mislite šta hoćete. Danas me ne zanima šta mislite. Uopšte me ne zanimaju životi. I to bi bio ideal a svaki je ideal incident. Svako odustajanje kamen u očima. Sve biste vi vezali kanapom oko ruke i zauzdavali, a nema škole o drugom. Ne mogu se drugi klasifikovati kad je i za stoku to previše. Niko je ne pita. Niko ragu ne pita. Čoveku treba dati sunca. Sunca njemu treba. I milovanja, da. Ne modelijate. Samo nešto dajte. Dajte ako imate. Ako nemate, nema veze. Samo nemojte da ispadne da je nešto više, od svega što jeste, moglo da ispadne. Od danas ne mogu više. Molim vas! Da li mogu slobodno ući i razgledati? Sa sobom nosim kofer. Nosim štap. Veštačku nogu. Veštačku glavu. Može. Sve može. Odgovaram. Nema problema, samo, znajte nisam tu. I nemam ime. I imam manje nego što mislite da je uljudno. Tako je, razotkrivam se. Razumete. Totemi zadiru svojim krakom po mom dušniku i tu više nema mesta za još jedan par nozdrva, očiju, ruku od pomoći. Treba sad da nahranim sve te životinje. Moram da zalijem vrt. Vrtlog. Samo ne znam odakle. Kao da sam presušio. Presahlo je. Početak je bio onda kada mi se nedavno zgadilo sve ali ne, onako, kao uvreda - prolazno i otapajuće, bilo je tako da su sve boli utihnule i sve što je bilo nešto je postalo sve. Vratilo se svome izvoru. Istrpeti bol izumiranja je ništa u odnosu na bol i ništavilo poricanja. Zato priznajem. Ne mogu podneti blagu i mlaku podršku šake. Ne bih takvu ni usudu poverio. Kao ni dve ćorave mačke na uglu. S. Stojanović2330 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Umru prijatelji umru roditelji a u tebi izrastu totemi. Izrastu u guši. Neki te dobro zaseku svojim krilima i zubima pa ostanu zakačeni za nepca, jednjak... Ne pomeraju se. Tvoje lice ne bude kao ranije. Tvoj glas i vrat ne stoje gde i nekada. Težak je protok vetra među granama i daskama naređanim u čoveku. Kao na đubrištu. Polako obuzimaju uspomene. Ono što je prošlo se budi. Otpočinje put. Toliku tugu ništa ne može potrti. Ni moltva ni alkohol. Ta svedenost pokreta i i količina daha, dojučerašnju naivu guta najlakši zalogaj. Od tada, pa u nedogled, na mesto negdašnjih snova dolazi iščekivanje. Čežnja. Beda vremena koja kuca dosadno kao jutarnji alarm i poziva te nazad i napred simultano. Gde si, kad ćeš, zašto smo... Ne zanima me. Do juče me je zanimalo. Danas me ne zanima. Sutra, hajde da se čujemo sutra. Danas možda potraje zauvek. Ne mogu baš ništa da obećam. Molim vas da ne mislite da sam gad. Ma, uostalom mislite šta hoćete. Danas me ne zanima šta mislite. Uopšte me ne zanimaju životi. I to bi bio ideal a svaki je ideal incident. Svako odustajanje kamen u očima. Sve biste vi vezali kanapom oko ruke i zauzdavali, a nema škole o drugom. Ne mogu se drugi klasifikovati kad je i za stoku to previše. Niko je ne pita. Niko ragu ne pita. Čoveku treba dati sunca. Sunca njemu treba. I milovanja, da. Ne modelijate. Samo nešto dajte. Dajte ako imate. Ako nemate, nema veze. Samo nemojte da ispadne da je nešto više, od svega što jeste, moglo da ispadne. Od danas ne mogu više. Molim vas! Da li mogu slobodno ući i razgledati? Sa sobom nosim kofer. Nosim štap. Veštačku nogu. Veštačku glavu. Može. Sve može. Odgovaram. Nema problema, samo, znajte nisam tu. I nemam ime. I imam manje nego što mislite da je uljudno. Tako je, razotkrivam se. Razumete. Totemi zadiru svojim krakom po mom dušniku i tu više nema mesta za još jedan par nozdrva, očiju, ruku od pomoći. Treba sad da nahranim sve te životinje. Moram da zalijem vrt. Vrtlog. Samo ne znam odakle. Kao da sam presušio. Presahlo je. Početak je bio onda kada mi se nedavno zgadilo sve ali ne, onako, kao uvreda - prolazno i otapajuće, bilo je tako da su sve boli utihnule i sve što je bilo nešto je postalo sve. Vratilo se svome izvoru. Istrpeti bol izumiranja je ništa u odnosu na bol i ništavilo poricanja. Zato priznajem. Ne mogu podneti blagu i mlaku podršku šake. Ne bih takvu ni usudu poverio. Kao ni dve ćorave mačke na uglu. S. StojanovićApr 06, 2020 2330 -
JobFair15 ─ Kreiraj svoju budućnost! Sajam poslova za studente i diplomce tehničko-tehnoloških i prirodno-matematičkih fakulteta svih univerziteta u Srbiji „JobFair15 ─ Kreiraj svoju budućnost!” biće održan, 2. i 3. novembra ove godine u Zgradi tehničkih fakulteta u Beogradu. Studentske organizacije BEST Beograd i EESTEC LK Beograd i ove godine predstaviće posetiocima mogućnost zaposlenja i razvoja profesionalnih karijera u kompanijama koje posluju u Srbiji. Cilj projekta je povezivanje studenata, budućih kvalitetnih kadrova, sa zainteresovanim kompanijama, smanjenje nezaposlenosti mladih i sprečavanje „odliva mozgova”, što je u oblasti tehničkih nauka veoma izraženo. Sajam godinama unazad predstavlja vezu između obrazovnog sistema naše države, kompanija kao poslodavaca i studenata. Studenti će imati priliku da se na jednom mestu upoznaju sa značajnim brojem kompanija iz tehničko-tehnoloških i prirodno-matematičkih struka, saznaju više o poslovima i praksama u ponudi, kao i o tome koja znanja i veštine je potrebno da razvijaju kako bi se lakše zaposlili. Edukativni deo Sajma obuhvata brojna predavanja i tribine, kao i Open Space Technology koncept radionica koje će kompanijama, stručnjacima i studentima dati priliku da zajedno rade na trenutnim tehnološkim problemima u zemlji i predstave trendove u strukama zastupljenim na Sajmu ove godine. JobFair godinama unazad podržavaju Ministarstvo omladine i sporta, svi tehnički fakulteti Univerziteta u Beogradu i Univerziteti Republike Srbije. Izvor: IKT Bilten2329 Objavio/la VolimoNet
-
By VolimoNet JobFair15 ─ Kreiraj svoju budućnost! Sajam poslova za studente i diplomce tehničko-tehnoloških i prirodno-matematičkih fakulteta svih univerziteta u Srbiji „JobFair15 ─ Kreiraj svoju budućnost!” biće održan, 2. i 3. novembra ove godine u Zgradi tehničkih fakulteta u Beogradu. Studentske organizacije BEST Beograd i EESTEC LK Beograd i ove godine predstaviće posetiocima mogućnost zaposlenja i razvoja profesionalnih karijera u kompanijama koje posluju u Srbiji. Cilj projekta je povezivanje studenata, budućih kvalitetnih kadrova, sa zainteresovanim kompanijama, smanjenje nezaposlenosti mladih i sprečavanje „odliva mozgova”, što je u oblasti tehničkih nauka veoma izraženo. Sajam godinama unazad predstavlja vezu između obrazovnog sistema naše države, kompanija kao poslodavaca i studenata. Studenti će imati priliku da se na jednom mestu upoznaju sa značajnim brojem kompanija iz tehničko-tehnoloških i prirodno-matematičkih struka, saznaju više o poslovima i praksama u ponudi, kao i o tome koja znanja i veštine je potrebno da razvijaju kako bi se lakše zaposlili. Edukativni deo Sajma obuhvata brojna predavanja i tribine, kao i Open Space Technology koncept radionica koje će kompanijama, stručnjacima i studentima dati priliku da zajedno rade na trenutnim tehnološkim problemima u zemlji i predstave trendove u strukama zastupljenim na Sajmu ove godine. JobFair godinama unazad podržavaju Ministarstvo omladine i sporta, svi tehnički fakulteti Univerziteta u Beogradu i Univerziteti Republike Srbije. Izvor: IKT BiltenSep 02, 2015 2329 -
Žao mi je što od ranog jutra moram da vam ovo dajem na čitanje.Ali od muke svoje i knedle mi u grlu,ne znam da li bih vrištala,plakala ili uzela motku da bijem sve one koji ovako tretiraju majke i decu u Zdravstvenoj Ustanovi Zaista bruka i sramota... Blog je napisala Jelica Greganović koju ste imali prilike da čitate u veselijim blogovima... "FOTELJA ZA DOJENJE" Ovu napravu,majke koje doje decu ,na red.....vlada prava otimacina za njom..." KBC Zemun E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji. Mislila sam da nije više aktuelna, ali kad sam juče videla fotografije koje je majka bolesnog deteta okačila na FB, iz pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, samo mi se vratila muka i bes. To je tačno ono što sam i ja doživljavala pre 24 godine u toj istoj bolnici, doduše kao trudnica na ginekološkom odeljenju. I upravo zbog toga sam bukvalno pobegla iz te bolnice. Ne mogu da verujem da od svih para koje su se slivale u Srbiju i Beograd, baš toj bolnici niko ništa dao nije, niti se sama mrdnula da išta dobije ili popravi. Od toga da izgleda kao otpad, do ponašanja osoblja. A, ako je ta bolnica išta para dobila i nije ih uložila u dečije odeljenje, onda bih volela baš da znam šta joj je od bolesne dece preče. Dakle, ovo će biti priča onakva kako je sve izgledalo. Ženska priča, kao muške priče iz vojske. Krv i okretanje želuca su uključeni. Kome se ne sviđa ženska stvarnost, neka ne čita. Pre 24 godine je moj ginekolog zaključio da me, u petom mesecu prve trudnoće, pošalje na zašivanje grlića materice, takozvani serklaž. Ocenio je da je beba suviše nisko i da bi moglo da dođe do spontanog abortusa. Shodno geografiji stanovanja, pripadala sam KBC Zemun, u kojoj su me pregledali i zakazali mi dolaženje u bolnicu i pomenutu operaciju. Naravno da me je bilo strah. Više no ikada u životu. Jer što ovaj put nisam bila sama, manje se radilo o meni, a više o detetu koje sam nosila. Zato, a i zato da me ostavi na miru, sam pristala na nagovaranja moje Roditeljice da se »nađe veza«. Nisam shvatala šta će mi veza za rutinsku operaciju. Veza je bila njena prijateljica sa jednog od odeljenja koja blage veze sa mojim potrebama nisu imala. Medicinska sestra koja je kod nas svraćala na kafu i dobro me poznavala. Što je važno zbog kraja ove priče. Veza nije dobila nikakav mito, čak je oduševljeno pristala da pazi na mene dok sam u bolnici. Šta je značilo »pazi« nisam baš razumela, a nije me ni zanimalo. Očekivala sam odlazak u bolnicu, a ne na prvu liniju fronta. Greška. Prva ratna linija je bila mila majka u poređenju sa predstojećim doživljajima u KBC Zemun. Dva dana pred operaciju su me skembali u pomenutu bolnicu. S vezom ili bez veze bilo je nežno rečeno bezveze. U sobi nas je bilo šest takozvanih rizičnih trudnica. Bile smo uniformisane u prevelike, isprane, u skladu sa pokrivačima i čaršavima lako iscepane spavaćice sa plavim štambiljem na grudima. To u slučaju da nam padne na pamet da prilikom izlaska maznemo ovu neponovljivu, jedva držeću zajedno na izmučenim nitkama tkanja, kreaciju. Zahladni li, mogle smo da se pokrijemo ćebićima od par sto kila koji su takođe bili ofucana, ali i dalje držeći, jer su očito pretekla iz vremena kada su se njima pokrivali konji u vojsci. Tu i tamo je protrčala poneka bubašvaba, zbog koje su druge trudnice cikale, a ja ih mlatila novinama kao jedina koja nije imala problem s višenožnim gamadima. Medicinske sestre su nam odmah dale do znanja da bilo kakva žaljenja ili traženja ičega spadaju u svetoskrunstvo, i da mi – niža bića ima tu da ćutimo i ležimo. Naročito kada se radi o mogućim žalbama na sanitarni čvor. Dotični je bio polupan, zarđao, izguljen, neopran...naravno, pun krvavih fleka i asocijacija na to da ako tu ne dobijete sifilis, odlično ste prošli. Nakon što su me drugog dana izgladneli pred operaciju, dok su moje sobne sapatnice dobile takve obroke da se njima ne bi nahranio ni već sit miš. Naravno u plehanim, lako izubijanim sudovima. Šolje su više ličile na noše, zbog čega se vreloj, obojenoj vodi u njima koja se zvala čajem, nije moglo prići bar pola sata. Na operaciju me je odvela jedna od sestara, dole u katakombe i ostavila me da sama čekam da me pozovu. Pozvali su me. Privezali za onaj inkvizicijski operacijski sto, i izvesno vreme čangrljali jezivim mašicama i hvatalicama. A onda mi je između nogu seo lekar, kako sam kasnije saznala vrlo važan i poznat dr fr mr, proverio kod sestre »da l radimo serklaž« i bez ikakve najave izveo stvar od koje mi se i danas kosa diže na glavi. Bez mrve anestezije mi je naživo izvukao grlić materice i počeo da ga šije. Naravno da sam, zahvaljujući svetlosnom bolu koji mi je u trenu prerezao mozak, uzaludno probala da prekinem široke kožne kaiševe kojim su mi bile vezane noge i ruke. Uz to sam se i razdrala. U odgovor na to se lekar viknuo na mene: »Šta se dernjaš, kako misliš da rodiš ako sad urlaš!?« Da mi je radio mozak mogla bih da ga priupitam bi li on pevao da mu neko malo krene da firca pišu, ali tada mi je jedina briga bila da prestane bol od kog je počela da mi se ledi i kičma. Osećala sam da će bol i moj i inače prenizak pritisak da me bace u nesvest, a to kanda biti dobro neće. Dok je lekar i dalje džvanjkao između mojih nogu, sve češće koristeći i prideve, ja sam počela da molim neku jadnicu na praksi za medicisku sestru koja mi je stajala, u svetoj stravi, vrh glave. Molila sam je samo da mi sipa čašu vode na lice, samo da ne padnem u nesvest. To je isprepadana sirotica i uradila. Bilo je to dovoljno da u svesnom stanju sačekam kraj operacije kojoj bi pre priličilo ime – kasapljenje. Onda su u mene zgurali nešto što je strašno bolelo i grebalo. Time je operacija završena. Odvezali su me i geknuli na gurajuća nosila. Njima me je izgleda gluvonema sestra, jer ni glasa od sebe puštala nije, odgurala do lifta. Kog nije bilo tako dugo...a hodnici i sale su bili led ledeni. Valjda zbog sterilnosti. Osećala sam kako se mokra spavaćica ledi na meni, kako noge više ne osećam od mraza. Lift je konačno stigao, ali i još jedna nosila. Sestra koja ih je gurala je dobacila onoj »mojoj«: »Makni tu, kad je imala kiretažu neka čeka još malo!« i preko reda se ugurala u lift. Kiretažu? Nije mi valjda onaj kreten uradio kiretažu? Sestra me je utešila sa nekoliko reči: »Ma, serklaž, lezi tu i ne gnjavi«. Kada sam već mislila da je bela smrt ono što će mi glave doći, stigao je konačno lift, sestra me je ugurala u isti, onda otkotrljala do vrata sobe i rekla: »Ajde, ustaj! I kad budeš išla u wc povadi one zavoje iz sebe.« To je bilo sve. Tada i narednih dana. Ustala sam kako sam znala i umela. Hodnik i vrata su se ljuljali. Kad sam se uteturala u vrata sobe, trudne sapatnice su skoro poskakale kroz prozore od straha. Sprečile su ih šipke na prozorima. Da sam sa Neretve stigla, ne bih tako izgledala. Spavaćica mi je u gornjoj polovini bila mokra od one vode, a u donjoj od krvi. Niz noge mi je curila krv, sve do bosih stopala u bari iste. Kroz sat vremena sam, u suvoj spavaćici koju mi je donela čistačica i bez reči mi je bacila na krevet, uspela da se dočepam onog pogroma od takozvanog toaleta. I da pridržavajući se za prljave zidove iz sebe nekako izvučem metre krvavih zavoja. Onda sam odbauljala nazad. Četiri naredna dana mi niko ni reč nije rekao. Džaba sam se raspitivala da li je sada sve u redu, hoće li me iko pregledati. Rečeno mi je da tu ima da ležim deset dana i to je to. Ležala sam i gledala kako se malokrvnim trudnicama daje »pojačan obrok« - jedno kuvano jaje koje mi nismo dobijale. Kako se sestre brecaju na pacijentkinje, kako doktori u viziti pogledaju kartone na krevetu, a na trudnice ni oko ne bace, kao da nas nema, kao da smo višak dijagnozama na izguljenim krevetima. Kako se uveče zaključava odeljenje, jer su, kako su mi rekle sapatnice, sa odeljenja bežale žene. Ležala bih ja i dalje da nisam petog dana priupitala lekara u viziti kada će me neko pregledati ili mi bar reći da li sam dobro. Lekar me je pogledao tako zaprepašćeno kao da je progovorio ormarić pored kreveta. Sastavio obrve u prezrivo mrštenje, zveknuo plehanim držačem za karton o krevet i bez odgovora otišao dalje. Iza njega su me zgroženo gledale sestre. Posle vizite se jedna vratila da mi kaže da je to poslednji put da sam se obratila lekaru. U podne su mi za ručak doneli olupanu porciju-nošu supe po kojo je plivalo perje. Tu mi je pukao film. Odnela sam porciju do sobe u kojoj su sedele medicinske sestre, poizuvane, sa nogama na pisaćim stolovima. Pokazala sam im supu, jedna mi je preko ramena dobacila: »Žali se lekaru«. Lekaru? Što da ne. Pokucala sam na susedna vrata i ušla kod dežurnog lekara, pokazala mu supu, a on mi je odgovorio: »Napolje!« Napolje? Tada sam se setila da sam ne samo trudna, nego i ljudsko biće. I to ljudsko biće koje je novinar. I to urednik informativne redakcije upravo napravljenog B92. I da dotično dno od bolnice u tom trenutku slavi dva veka svog postojanja. I da se direktorka KBC Zemun upravo tada baš kandiduje za gradonačelnicu Beograda. Supu sam im ostavila u hodniku i od trudnica na odeljenju pokupila sav sitniš koji su imale. Otišla do telefonske govornice u susednom hodniku i, kako B92 u tom trenutku nije imala emisiju u koju bih mogla da se javim, javila sam se kolegama u Studiju B. Bilo je taman vreme »Beogradskih talasa«. Lepo, mirno, izvežbano, jer bar to sam umela da radim, dala sam im izveštaj iz KBC Zemun. Poduži. Pravac u program. Uživo. Vratila sam se u sobu, u kojoj su me dočekali zaprepašćeni pogledi. Spakovala svoje stvari i čekala vreme posete, i Žmua da me izvede iz te kaljuge. Na odeljenju je vladao muk. Samo je u jednom trenutku u sobu progvirila čistačica i pitala me: »Jesi ti Jelica Milenković?« »Jesam, šta hoćeš?«, je bio odgovor koji je shvatila i nestala. Kada je Žmu došao, samo sam mu rekla da hoću napolje, i da ako je ovo jedina bolnica, onda bolje da rodim na njivi. »Dobro, idemo do sestara, sredićemo to...«, rekao je Žmu. I, ja napred, a on pozadi, otišli smo do sestara. Koje su i dalje sedele u svojoj sobi, sa nogama na pisaćim stolovima. Pogledale su me i okrenule mi leđa. »Treba mi lekar«, rekla sam njihovim leđima. »Za tebe nema lekara«, odgovorila su mi leđa medicinske radnice. U tom trenutku me je Žmu odgurnuo rukom, siknuo: »Sedi tamo i čekaj« i izašao na scenu. Sestre su poskakale u stav mirno. Zaboravila sam da kažem da je Žmu tada bio poznati savezni funkcioner. Političar, d'izvinete. Presamitile su se na pola. Uzalud. Žmu je umarširao kod lekara. Kasnije sam saznala da je lekar probao da mu objasni da je on isto član nečega, da je vrlo aktivan, da podržava, da nije znao da je On moj muž, da su sve trudnice histerične...i da ne mogu napolje. Žmu ga je poslao u ćošak i otišao po moju torbu. Iz bolnice me je izveo u spavaćici preko koje mi je navukao svoj kaput. Odeća mi je ostala zaključana u cenjenoj bolnici. Sutradan im je vratio spavaćicu, uzeo moju odeću i zbogom se dabogda nikada više ne videli sa vašom rupčagom od bolnice. Tada se javila moja »veza«, ona od koje do tada ni traga nije bilo. Bila je ljuta i uvređena, jer je u bolnici došlo do skandala. Ne zato što je bolnica raspadnuta, prljava, osoblje bezobrazno, lekari osorni i nevaspitani, nego zato što se osećala krivom jer im nisam rekla da sam novinarka. I zato što sam primljena pod devojačkim prezimenom. Nisam im rekla ni ko je moj Žmu. A onaj lekar koji me je kasapio je obaška bio ljut. Onaj koji je tako voleo da nastupa u medijima. Trebalo je da mu kažem da sam novinarka...Možda bi mi sipali dve čaše vode na lice, valjda...Tada sam dotičnu »vezu« oduvala iz svog života. Posle se ispostavilo da sam od pomenutog posega na živo dobila lupetanje srca. Kardiolog kod kog me je lekar poslao se češao od muke po glavi. Bila sam trudna, lekove nije smeo tek tako da mi da. Dao mi je jedan, nežni, od kog mi se svet ljuškao i maglio bar sat vremena po konzumiranju. Usput su otkrili i da mi je beba u karličnom položaju, da ako krene tako velika da se okreće, biće još gore. Poslednji ultra zvuk su mi zakazali mesec dana posle roka za porođaj. Taman da se svi slikamo porodično. Tada je Žmuu pukao film i odveo me je u Sloveniju da rodim. Nećete verovati, ali tamo su se konci od serklaža skidali pod anestezijom. Sa stola su me nosili i u krevet prenosili. Nisam smela da ustanem ceo dan. Sestra je skoro pala u nesvest od straha kad me je posle operacije videla da pokušavam da ustanem. Lekar se zaprepastio kad je čuo da su mi serklaž radili na živo. »Pravo je čudo da niste izgubili dete. I glavu. To je ozbiljna operacija.«, rekao je. Nisam mogla da objasnim da mi sa Neretve i prve linije fronta i krvavi okolo hodamo ako treba, šiju nas i da nas ni ne opiju bar rakijom... I juče vidim fotografije koje je napravila u KBC Zemun, doduše na dečijem (da bude još gore) odeljenju, jadna majka V.V. Lepo sam se sastravila. Tamo je vreme stalo. Tamo je sve još uvek prljavo, olupano, bezobrazno, kao i pre četvrt veka. U glavnom gradu. U gradu u koji se novac svih ovih godina slivao. Samo do njih stigao nije. Mada, verujem da nema novca koji bi KBC Zemun pomogao. To je pitanje ljudi. I njihovog morala. Nema novca koji to može da nadoknadi. Koji mogu da gledaju majke koje spavaju na podu i razvaljenim stolicama, decu kupaju u prljavim valjda lavaboima, mere na podu... Ukratko – bruka i sramota. Edit: Da ne zaboravim, ovo nije priča iz devedesetih, ovo je bilo pre nastupa tih godina. Kada se još imalo. Kada nije bilo alibija za nemanje i bezobrazluk. Edit 2: Komentar lekarke J.K., danas, kod mene na fb zidu: Ja ću samo napisati svoj lični komentar nakon iskustva sa ovom bolnicom - ako želite nekoga da se rešite, a da ne odgovarate, pošaljite ga tamo. Toliko sam bila zgrožena da sam ostala bez teksta. Na stranu neljubaznost i grubo ophodjenje, neznanje je neoprostivo!!! Dobila sam zatvarač za braunilu sa PODA! A kolega je uredno dunuo u njega (valjda se nasekirao da mi ne ubaci u venu neko trunje!?!?!?). A sa bakterijama ću valjda sama da se izborim. Zlo. Doktor koji mi je radio intervenciju ostade šokiran takodje ponašanjem dotičnih..naravno revoluciju sam digla onako kljakava (sreća te sam bila toliko kljakava).2327 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Žao mi je što od ranog jutra moram da vam ovo dajem na čitanje.Ali od muke svoje i knedle mi u grlu,ne znam da li bih vrištala,plakala ili uzela motku da bijem sve one koji ovako tretiraju majke i decu u Zdravstvenoj Ustanovi Zaista bruka i sramota... Blog je napisala Jelica Greganović koju ste imali prilike da čitate u veselijim blogovima... "FOTELJA ZA DOJENJE" Ovu napravu,majke koje doje decu ,na red.....vlada prava otimacina za njom..." KBC Zemun E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji. Mislila sam da nije više aktuelna, ali kad sam juče videla fotografije koje je majka bolesnog deteta okačila na FB, iz pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, samo mi se vratila muka i bes. To je tačno ono što sam i ja doživljavala pre 24 godine u toj istoj bolnici, doduše kao trudnica na ginekološkom odeljenju. I upravo zbog toga sam bukvalno pobegla iz te bolnice. Ne mogu da verujem da od svih para koje su se slivale u Srbiju i Beograd, baš toj bolnici niko ništa dao nije, niti se sama mrdnula da išta dobije ili popravi. Od toga da izgleda kao otpad, do ponašanja osoblja. A, ako je ta bolnica išta para dobila i nije ih uložila u dečije odeljenje, onda bih volela baš da znam šta joj je od bolesne dece preče. Dakle, ovo će biti priča onakva kako je sve izgledalo. Ženska priča, kao muške priče iz vojske. Krv i okretanje želuca su uključeni. Kome se ne sviđa ženska stvarnost, neka ne čita. Pre 24 godine je moj ginekolog zaključio da me, u petom mesecu prve trudnoće, pošalje na zašivanje grlića materice, takozvani serklaž. Ocenio je da je beba suviše nisko i da bi moglo da dođe do spontanog abortusa. Shodno geografiji stanovanja, pripadala sam KBC Zemun, u kojoj su me pregledali i zakazali mi dolaženje u bolnicu i pomenutu operaciju. Naravno da me je bilo strah. Više no ikada u životu. Jer što ovaj put nisam bila sama, manje se radilo o meni, a više o detetu koje sam nosila. Zato, a i zato da me ostavi na miru, sam pristala na nagovaranja moje Roditeljice da se »nađe veza«. Nisam shvatala šta će mi veza za rutinsku operaciju. Veza je bila njena prijateljica sa jednog od odeljenja koja blage veze sa mojim potrebama nisu imala. Medicinska sestra koja je kod nas svraćala na kafu i dobro me poznavala. Što je važno zbog kraja ove priče. Veza nije dobila nikakav mito, čak je oduševljeno pristala da pazi na mene dok sam u bolnici. Šta je značilo »pazi« nisam baš razumela, a nije me ni zanimalo. Očekivala sam odlazak u bolnicu, a ne na prvu liniju fronta. Greška. Prva ratna linija je bila mila majka u poređenju sa predstojećim doživljajima u KBC Zemun. Dva dana pred operaciju su me skembali u pomenutu bolnicu. S vezom ili bez veze bilo je nežno rečeno bezveze. U sobi nas je bilo šest takozvanih rizičnih trudnica. Bile smo uniformisane u prevelike, isprane, u skladu sa pokrivačima i čaršavima lako iscepane spavaćice sa plavim štambiljem na grudima. To u slučaju da nam padne na pamet da prilikom izlaska maznemo ovu neponovljivu, jedva držeću zajedno na izmučenim nitkama tkanja, kreaciju. Zahladni li, mogle smo da se pokrijemo ćebićima od par sto kila koji su takođe bili ofucana, ali i dalje držeći, jer su očito pretekla iz vremena kada su se njima pokrivali konji u vojsci. Tu i tamo je protrčala poneka bubašvaba, zbog koje su druge trudnice cikale, a ja ih mlatila novinama kao jedina koja nije imala problem s višenožnim gamadima. Medicinske sestre su nam odmah dale do znanja da bilo kakva žaljenja ili traženja ičega spadaju u svetoskrunstvo, i da mi – niža bića ima tu da ćutimo i ležimo. Naročito kada se radi o mogućim žalbama na sanitarni čvor. Dotični je bio polupan, zarđao, izguljen, neopran...naravno, pun krvavih fleka i asocijacija na to da ako tu ne dobijete sifilis, odlično ste prošli. Nakon što su me drugog dana izgladneli pred operaciju, dok su moje sobne sapatnice dobile takve obroke da se njima ne bi nahranio ni već sit miš. Naravno u plehanim, lako izubijanim sudovima. Šolje su više ličile na noše, zbog čega se vreloj, obojenoj vodi u njima koja se zvala čajem, nije moglo prići bar pola sata. Na operaciju me je odvela jedna od sestara, dole u katakombe i ostavila me da sama čekam da me pozovu. Pozvali su me. Privezali za onaj inkvizicijski operacijski sto, i izvesno vreme čangrljali jezivim mašicama i hvatalicama. A onda mi je između nogu seo lekar, kako sam kasnije saznala vrlo važan i poznat dr fr mr, proverio kod sestre »da l radimo serklaž« i bez ikakve najave izveo stvar od koje mi se i danas kosa diže na glavi. Bez mrve anestezije mi je naživo izvukao grlić materice i počeo da ga šije. Naravno da sam, zahvaljujući svetlosnom bolu koji mi je u trenu prerezao mozak, uzaludno probala da prekinem široke kožne kaiševe kojim su mi bile vezane noge i ruke. Uz to sam se i razdrala. U odgovor na to se lekar viknuo na mene: »Šta se dernjaš, kako misliš da rodiš ako sad urlaš!?« Da mi je radio mozak mogla bih da ga priupitam bi li on pevao da mu neko malo krene da firca pišu, ali tada mi je jedina briga bila da prestane bol od kog je počela da mi se ledi i kičma. Osećala sam da će bol i moj i inače prenizak pritisak da me bace u nesvest, a to kanda biti dobro neće. Dok je lekar i dalje džvanjkao između mojih nogu, sve češće koristeći i prideve, ja sam počela da molim neku jadnicu na praksi za medicisku sestru koja mi je stajala, u svetoj stravi, vrh glave. Molila sam je samo da mi sipa čašu vode na lice, samo da ne padnem u nesvest. To je isprepadana sirotica i uradila. Bilo je to dovoljno da u svesnom stanju sačekam kraj operacije kojoj bi pre priličilo ime – kasapljenje. Onda su u mene zgurali nešto što je strašno bolelo i grebalo. Time je operacija završena. Odvezali su me i geknuli na gurajuća nosila. Njima me je izgleda gluvonema sestra, jer ni glasa od sebe puštala nije, odgurala do lifta. Kog nije bilo tako dugo...a hodnici i sale su bili led ledeni. Valjda zbog sterilnosti. Osećala sam kako se mokra spavaćica ledi na meni, kako noge više ne osećam od mraza. Lift je konačno stigao, ali i još jedna nosila. Sestra koja ih je gurala je dobacila onoj »mojoj«: »Makni tu, kad je imala kiretažu neka čeka još malo!« i preko reda se ugurala u lift. Kiretažu? Nije mi valjda onaj kreten uradio kiretažu? Sestra me je utešila sa nekoliko reči: »Ma, serklaž, lezi tu i ne gnjavi«. Kada sam već mislila da je bela smrt ono što će mi glave doći, stigao je konačno lift, sestra me je ugurala u isti, onda otkotrljala do vrata sobe i rekla: »Ajde, ustaj! I kad budeš išla u wc povadi one zavoje iz sebe.« To je bilo sve. Tada i narednih dana. Ustala sam kako sam znala i umela. Hodnik i vrata su se ljuljali. Kad sam se uteturala u vrata sobe, trudne sapatnice su skoro poskakale kroz prozore od straha. Sprečile su ih šipke na prozorima. Da sam sa Neretve stigla, ne bih tako izgledala. Spavaćica mi je u gornjoj polovini bila mokra od one vode, a u donjoj od krvi. Niz noge mi je curila krv, sve do bosih stopala u bari iste. Kroz sat vremena sam, u suvoj spavaćici koju mi je donela čistačica i bez reči mi je bacila na krevet, uspela da se dočepam onog pogroma od takozvanog toaleta. I da pridržavajući se za prljave zidove iz sebe nekako izvučem metre krvavih zavoja. Onda sam odbauljala nazad. Četiri naredna dana mi niko ni reč nije rekao. Džaba sam se raspitivala da li je sada sve u redu, hoće li me iko pregledati. Rečeno mi je da tu ima da ležim deset dana i to je to. Ležala sam i gledala kako se malokrvnim trudnicama daje »pojačan obrok« - jedno kuvano jaje koje mi nismo dobijale. Kako se sestre brecaju na pacijentkinje, kako doktori u viziti pogledaju kartone na krevetu, a na trudnice ni oko ne bace, kao da nas nema, kao da smo višak dijagnozama na izguljenim krevetima. Kako se uveče zaključava odeljenje, jer su, kako su mi rekle sapatnice, sa odeljenja bežale žene. Ležala bih ja i dalje da nisam petog dana priupitala lekara u viziti kada će me neko pregledati ili mi bar reći da li sam dobro. Lekar me je pogledao tako zaprepašćeno kao da je progovorio ormarić pored kreveta. Sastavio obrve u prezrivo mrštenje, zveknuo plehanim držačem za karton o krevet i bez odgovora otišao dalje. Iza njega su me zgroženo gledale sestre. Posle vizite se jedna vratila da mi kaže da je to poslednji put da sam se obratila lekaru. U podne su mi za ručak doneli olupanu porciju-nošu supe po kojo je plivalo perje. Tu mi je pukao film. Odnela sam porciju do sobe u kojoj su sedele medicinske sestre, poizuvane, sa nogama na pisaćim stolovima. Pokazala sam im supu, jedna mi je preko ramena dobacila: »Žali se lekaru«. Lekaru? Što da ne. Pokucala sam na susedna vrata i ušla kod dežurnog lekara, pokazala mu supu, a on mi je odgovorio: »Napolje!« Napolje? Tada sam se setila da sam ne samo trudna, nego i ljudsko biće. I to ljudsko biće koje je novinar. I to urednik informativne redakcije upravo napravljenog B92. I da dotično dno od bolnice u tom trenutku slavi dva veka svog postojanja. I da se direktorka KBC Zemun upravo tada baš kandiduje za gradonačelnicu Beograda. Supu sam im ostavila u hodniku i od trudnica na odeljenju pokupila sav sitniš koji su imale. Otišla do telefonske govornice u susednom hodniku i, kako B92 u tom trenutku nije imala emisiju u koju bih mogla da se javim, javila sam se kolegama u Studiju B. Bilo je taman vreme »Beogradskih talasa«. Lepo, mirno, izvežbano, jer bar to sam umela da radim, dala sam im izveštaj iz KBC Zemun. Poduži. Pravac u program. Uživo. Vratila sam se u sobu, u kojoj su me dočekali zaprepašćeni pogledi. Spakovala svoje stvari i čekala vreme posete, i Žmua da me izvede iz te kaljuge. Na odeljenju je vladao muk. Samo je u jednom trenutku u sobu progvirila čistačica i pitala me: »Jesi ti Jelica Milenković?« »Jesam, šta hoćeš?«, je bio odgovor koji je shvatila i nestala. Kada je Žmu došao, samo sam mu rekla da hoću napolje, i da ako je ovo jedina bolnica, onda bolje da rodim na njivi. »Dobro, idemo do sestara, sredićemo to...«, rekao je Žmu. I, ja napred, a on pozadi, otišli smo do sestara. Koje su i dalje sedele u svojoj sobi, sa nogama na pisaćim stolovima. Pogledale su me i okrenule mi leđa. »Treba mi lekar«, rekla sam njihovim leđima. »Za tebe nema lekara«, odgovorila su mi leđa medicinske radnice. U tom trenutku me je Žmu odgurnuo rukom, siknuo: »Sedi tamo i čekaj« i izašao na scenu. Sestre su poskakale u stav mirno. Zaboravila sam da kažem da je Žmu tada bio poznati savezni funkcioner. Političar, d'izvinete. Presamitile su se na pola. Uzalud. Žmu je umarširao kod lekara. Kasnije sam saznala da je lekar probao da mu objasni da je on isto član nečega, da je vrlo aktivan, da podržava, da nije znao da je On moj muž, da su sve trudnice histerične...i da ne mogu napolje. Žmu ga je poslao u ćošak i otišao po moju torbu. Iz bolnice me je izveo u spavaćici preko koje mi je navukao svoj kaput. Odeća mi je ostala zaključana u cenjenoj bolnici. Sutradan im je vratio spavaćicu, uzeo moju odeću i zbogom se dabogda nikada više ne videli sa vašom rupčagom od bolnice. Tada se javila moja »veza«, ona od koje do tada ni traga nije bilo. Bila je ljuta i uvređena, jer je u bolnici došlo do skandala. Ne zato što je bolnica raspadnuta, prljava, osoblje bezobrazno, lekari osorni i nevaspitani, nego zato što se osećala krivom jer im nisam rekla da sam novinarka. I zato što sam primljena pod devojačkim prezimenom. Nisam im rekla ni ko je moj Žmu. A onaj lekar koji me je kasapio je obaška bio ljut. Onaj koji je tako voleo da nastupa u medijima. Trebalo je da mu kažem da sam novinarka...Možda bi mi sipali dve čaše vode na lice, valjda...Tada sam dotičnu »vezu« oduvala iz svog života. Posle se ispostavilo da sam od pomenutog posega na živo dobila lupetanje srca. Kardiolog kod kog me je lekar poslao se češao od muke po glavi. Bila sam trudna, lekove nije smeo tek tako da mi da. Dao mi je jedan, nežni, od kog mi se svet ljuškao i maglio bar sat vremena po konzumiranju. Usput su otkrili i da mi je beba u karličnom položaju, da ako krene tako velika da se okreće, biće još gore. Poslednji ultra zvuk su mi zakazali mesec dana posle roka za porođaj. Taman da se svi slikamo porodično. Tada je Žmuu pukao film i odveo me je u Sloveniju da rodim. Nećete verovati, ali tamo su se konci od serklaža skidali pod anestezijom. Sa stola su me nosili i u krevet prenosili. Nisam smela da ustanem ceo dan. Sestra je skoro pala u nesvest od straha kad me je posle operacije videla da pokušavam da ustanem. Lekar se zaprepastio kad je čuo da su mi serklaž radili na živo. »Pravo je čudo da niste izgubili dete. I glavu. To je ozbiljna operacija.«, rekao je. Nisam mogla da objasnim da mi sa Neretve i prve linije fronta i krvavi okolo hodamo ako treba, šiju nas i da nas ni ne opiju bar rakijom... I juče vidim fotografije koje je napravila u KBC Zemun, doduše na dečijem (da bude još gore) odeljenju, jadna majka V.V. Lepo sam se sastravila. Tamo je vreme stalo. Tamo je sve još uvek prljavo, olupano, bezobrazno, kao i pre četvrt veka. U glavnom gradu. U gradu u koji se novac svih ovih godina slivao. Samo do njih stigao nije. Mada, verujem da nema novca koji bi KBC Zemun pomogao. To je pitanje ljudi. I njihovog morala. Nema novca koji to može da nadoknadi. Koji mogu da gledaju majke koje spavaju na podu i razvaljenim stolicama, decu kupaju u prljavim valjda lavaboima, mere na podu... Ukratko – bruka i sramota. Edit: Da ne zaboravim, ovo nije priča iz devedesetih, ovo je bilo pre nastupa tih godina. Kada se još imalo. Kada nije bilo alibija za nemanje i bezobrazluk. Edit 2: Komentar lekarke J.K., danas, kod mene na fb zidu: Ja ću samo napisati svoj lični komentar nakon iskustva sa ovom bolnicom - ako želite nekoga da se rešite, a da ne odgovarate, pošaljite ga tamo. Toliko sam bila zgrožena da sam ostala bez teksta. Na stranu neljubaznost i grubo ophodjenje, neznanje je neoprostivo!!! Dobila sam zatvarač za braunilu sa PODA! A kolega je uredno dunuo u njega (valjda se nasekirao da mi ne ubaci u venu neko trunje!?!?!?). A sa bakterijama ću valjda sama da se izborim. Zlo. Doktor koji mi je radio intervenciju ostade šokiran takodje ponašanjem dotičnih..naravno revoluciju sam digla onako kljakava (sreća te sam bila toliko kljakava).Jan 16, 2014 2327
-
Zadnjih dana, strašno imam volju (a i maštu) da idem negde na plaži i da čekam onako, na ležaljci i da nametnem cvike da mi niko ne vidi oči, jer sumnjam da bi me izdale. Na početku, imao sam želju da ta plaža bude....neka specifična, ne znam...ali sad bi mi svaka bila dobra. Ja, ležaljka, pesak oko mene....i sunce. Prišla je onakvim laganim korakom, čuo sam samo onaj zvuk peska koji popušta ispod otprilike 60 kila. Osmeh.....osmeh Kasniš.... Nisam mogla nikako ranije, a jedva sam i ovo uspela. Nema veze...znao sam da češ doći Kako? Sinoć su mi pričale zvezde. Šta su ti rekle? Piši! I? I....ja sam imao volju da nadmašim najboljeg pisca Ponoć i tama su moji najbliži prijatelji A ti piscu, znaš kako je kad u ponoć dobijaš volju Volju onu....kompulsivnu, koja te tera da pišeš Reci mi, pod kojim bojama ti pišeš o piscu?! Nećeš? Pih... kako si ljubomoran! Ja ću ti otkriti tajnu jednu, ipak. Ja pišem mastilom .....samo što je boja nedefinisana Ali mogu ti reći, da je boja sasvim nebitna I okruženje je nebitno Bitno je.....da ja imam aduta na mojoj strani Adut zvani : sudbina2319 Objavio/la Pepe Le Pew
-
By Pepe Le Pew Zadnjih dana, strašno imam volju (a i maštu) da idem negde na plaži i da čekam onako, na ležaljci i da nametnem cvike da mi niko ne vidi oči, jer sumnjam da bi me izdale. Na početku, imao sam želju da ta plaža bude....neka specifična, ne znam...ali sad bi mi svaka bila dobra. Ja, ležaljka, pesak oko mene....i sunce. Prišla je onakvim laganim korakom, čuo sam samo onaj zvuk peska koji popušta ispod otprilike 60 kila. Osmeh.....osmeh Kasniš.... Nisam mogla nikako ranije, a jedva sam i ovo uspela. Nema veze...znao sam da češ doći Kako? Sinoć su mi pričale zvezde. Šta su ti rekle? Piši! I? I....ja sam imao volju da nadmašim najboljeg pisca Ponoć i tama su moji najbliži prijatelji A ti piscu, znaš kako je kad u ponoć dobijaš volju Volju onu....kompulsivnu, koja te tera da pišeš Reci mi, pod kojim bojama ti pišeš o piscu?! Nećeš? Pih... kako si ljubomoran! Ja ću ti otkriti tajnu jednu, ipak. Ja pišem mastilom .....samo što je boja nedefinisana Ali mogu ti reći, da je boja sasvim nebitna I okruženje je nebitno Bitno je.....da ja imam aduta na mojoj strani Adut zvani : sudbinaSep 08, 2013 2319 -
Ne znaš ti kako živimo mi normalni (M. Dimitrijević-Mimica) - odlomakDragi svete, slobodno mogu da kažem: da, nisam se dovoljno trudila. Nisam dobro odigrala ulogu koju ste pokušali da mi nametnete, na pozornici na koju ste me postavili, na daskama koje su trebale život da vam znače. Nisam se dovoljno trudila. Kostim koji ste mi ponudili bio je premalen. Zavesu ste prebrzo spustali dok su moja usta jos bila otvorena a kostim pucao po savovima ponovo i ponovo. Do premijere nikad nisam stigla. Plašila sam se giljotine za koju ste govorili da je samo scenski dekor. Plašila sam se i vas koji ste sedeli u mraku. Zaslepljivali su me reflektori koji su trebali da uveličaju moj trijumf, tako ste govorili. Da li se sećate da su to bile isledničke lampe? Nešto me je gušilo dok ste me primoravali da ponovim svaku scenu koja vam se nije svidela: ako se dovoljno potrudiš uloga će se sama igrati. Gospodo, režiseri u pokušaju, samopostavljeni delioci zivotnih uloga, pa vi niste čuli za Stanislavskog! Glumac, gospodo, ako je pravi glumac, mora svaku put kad je na sceni da ponovo i ponovo živi i proživljava svoju ulogu. Valjda ste, konačno, shvatili da od mene kao glumice nema ništa. Bilo je tuzno gledati vas kako odnosite rekvizite koje ćete smestiti u svoje prašnjave, neraščišćene, podrume gde će čekati dok vi ponovo ne napravite pogrešan izbor. Bilo je tužno gledati vas razočarane dok rasturate scenu i prosipate eksere nadajući se da ću stati bar na jedan. Gospodo! Ja nazdravljam umornom krojaču. Obećavali ste mu da ćete uspeti da me ugurate u premalene kostime. Ko je još uspeo da napravi šešir za glumicu skraćenu za glavu? Propali režiseri! Ja vas nazivam gospodom! Niste uspeli čak ni da me umorite. Ipak sam nešto naučila – nisam rođena za glumicu. A niste ni vi za režisere. Bez vas, mada nije po Stanislavskom, moja uloga se sama igra. Možda sam statista. Možda epizodista… Svakako više nisam vaša nada, vaša glavna glumica. Gase se svetla u vašem teatralnom teatru. Mene, van vaše crvima nagrizene scene čeka život. Moj dubok naklon!2317 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Ne znaš ti kako živimo mi normalni (M. Dimitrijević-Mimica) - odlomakDragi svete, slobodno mogu da kažem: da, nisam se dovoljno trudila. Nisam dobro odigrala ulogu koju ste pokušali da mi nametnete, na pozornici na koju ste me postavili, na daskama koje su trebale život da vam znače. Nisam se dovoljno trudila. Kostim koji ste mi ponudili bio je premalen. Zavesu ste prebrzo spustali dok su moja usta jos bila otvorena a kostim pucao po savovima ponovo i ponovo. Do premijere nikad nisam stigla. Plašila sam se giljotine za koju ste govorili da je samo scenski dekor. Plašila sam se i vas koji ste sedeli u mraku. Zaslepljivali su me reflektori koji su trebali da uveličaju moj trijumf, tako ste govorili. Da li se sećate da su to bile isledničke lampe? Nešto me je gušilo dok ste me primoravali da ponovim svaku scenu koja vam se nije svidela: ako se dovoljno potrudiš uloga će se sama igrati. Gospodo, režiseri u pokušaju, samopostavljeni delioci zivotnih uloga, pa vi niste čuli za Stanislavskog! Glumac, gospodo, ako je pravi glumac, mora svaku put kad je na sceni da ponovo i ponovo živi i proživljava svoju ulogu. Valjda ste, konačno, shvatili da od mene kao glumice nema ništa. Bilo je tuzno gledati vas kako odnosite rekvizite koje ćete smestiti u svoje prašnjave, neraščišćene, podrume gde će čekati dok vi ponovo ne napravite pogrešan izbor. Bilo je tužno gledati vas razočarane dok rasturate scenu i prosipate eksere nadajući se da ću stati bar na jedan. Gospodo! Ja nazdravljam umornom krojaču. Obećavali ste mu da ćete uspeti da me ugurate u premalene kostime. Ko je još uspeo da napravi šešir za glumicu skraćenu za glavu? Propali režiseri! Ja vas nazivam gospodom! Niste uspeli čak ni da me umorite. Ipak sam nešto naučila – nisam rođena za glumicu. A niste ni vi za režisere. Bez vas, mada nije po Stanislavskom, moja uloga se sama igra. Možda sam statista. Možda epizodista… Svakako više nisam vaša nada, vaša glavna glumica. Gase se svetla u vašem teatralnom teatru. Mene, van vaše crvima nagrizene scene čeka život. Moj dubok naklon!Aug 20, 2013 2317
