Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
472Blogs
-
54Active Bloggers
468 blogs
-
Ref: Još od osnovne škole Ljubav neprekidno taje Tražimo sebi slične I nekog ko nam snagu daje Kao u ono vreme Kad nismo znali ljubav šta je Kad smo mislili da je lepo Kad ljudi osećanja gaje Sedimo u parku i jedno drugog gledamo Razmišljamo o ljubavi Sad je imamo Nikom je ne damo Još te moje srce Pod svojim ključem krilo A onda kad te poželim Sve mislim da je davno bilo Mnoge godine su prošle Ljubav leti kroz grane Gledam sumorno nebo I jedva čekam da svane Strahovi nas teraju Da im se pokorimo Ali shvatiš da je to glupo Kad jedno drugom srce otvorimo Ref: Još od osnovne škole Ljubav neprekidno taje Tražimo sebi slične I nekog ko nam snagu daje Kao u ono vreme Kad nismo znali ljubav šta je Kad smo mislili da je lepo Kad ljudi osećanja gaje Svako od nas ima Neke svoje priče Ali veruj mi kad ti kažem Da se slični – privlače...2437 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Ref: Još od osnovne škole Ljubav neprekidno taje Tražimo sebi slične I nekog ko nam snagu daje Kao u ono vreme Kad nismo znali ljubav šta je Kad smo mislili da je lepo Kad ljudi osećanja gaje Sedimo u parku i jedno drugog gledamo Razmišljamo o ljubavi Sad je imamo Nikom je ne damo Još te moje srce Pod svojim ključem krilo A onda kad te poželim Sve mislim da je davno bilo Mnoge godine su prošle Ljubav leti kroz grane Gledam sumorno nebo I jedva čekam da svane Strahovi nas teraju Da im se pokorimo Ali shvatiš da je to glupo Kad jedno drugom srce otvorimo Ref: Još od osnovne škole Ljubav neprekidno taje Tražimo sebi slične I nekog ko nam snagu daje Kao u ono vreme Kad nismo znali ljubav šta je Kad smo mislili da je lepo Kad ljudi osećanja gaje Svako od nas ima Neke svoje priče Ali veruj mi kad ti kažem Da se slični – privlače...Dec 20, 2015 2437 -
Daljine su tu da nas podcete da negde idemo i da nas neko treba.Makar to trajalo samo kratko,par sati ili samo jedan trenutak,koji je lagano gubi izmedju vagona zivota,u guzvi putnika koji negde zure,jer ih upravo neko ceka,mozda i ne zure samo idu svojim zivotom,kako bi sagradili taj zivot sa smislom.2436 Objavio/la Voljena
-
By Voljena Daljine su tu da nas podcete da negde idemo i da nas neko treba.Makar to trajalo samo kratko,par sati ili samo jedan trenutak,koji je lagano gubi izmedju vagona zivota,u guzvi putnika koji negde zure,jer ih upravo neko ceka,mozda i ne zure samo idu svojim zivotom,kako bi sagradili taj zivot sa smislom.Nov 27, 2016 2436 -
Hladnoća. Mraz. Sneg, a u snegu, crveni kaput leži beživotan... Oko njega gomila otisaka stopala utisnutih silovito u sneg... Par vlasi kose…. Par crnih dugmića. Užurbano se kreće kroz gužvu i trlja ruke jednu o drugu, duva u njih. Hladno je. Uzima kafu i kroz osmeh ubacuje bakšiš konobaru koji je služi svaki dan. Ona je devojka koja više voli noć nego dan. Više voli sladoled od same čokolade. Više voli misao i maštariju, nego sam čin. U njenoj kosi se veoma često može naći po koji plavi, kovrdzavi pramen. Na njenom licu se veoma često može videti osmeh. U njenoj ruci olovka. U njenim očima nešto neshvaćeno, pomalo tužno. Kada bi neko slikao predele kroz koje bi prolazila, na njemu bi bile 3 boje. Crna, boja uspavanih drveća i grana, bela, boja snega i crvena. Potrebno je da predje dobar put da bi stigla do posla. Baš tog dana, kada je žurila, jer se nije lepo obukla, u sred gomile zamišljenih ljudi, oseti miris, njoj veoma poznat i u svoj toj svojoj žurbi okrenu se, pokušavajući da uhvati par dobro poznatih očiju i iz sve snage se zakuca u 3 metra visokog čoveka. Kakva su vremena došla, govori činjenica da se nije ni okrenuo da joj pomogne. Ustaje i otresa sneg sa sebe... Ono čega tada nije bila svesna, jeste da je u tom trenutku, taj poznat, crn par očiju vrebao iza staklenih prozora lokala na ćošku ulice... Prolazi pola sata od prve jutarnje gužve. Dan je počeo da se raspetljava. Stigla je na posao, obavila sve ukupno 5 razgovora, poslala 7 mailova, popunila dokumentaciju, popila 2 kafe i jedan zeleni čaj, ispričala se sa kolegama i sa velikim ushićenjem krenula kući. Tamo je trebalo mnogo toga završiti. Prolazi dva sata. Slabo sunce je počelo da zalazi, jedva se nadzirući iza sivih oblaka. Neka tišina prostruji gradom. Njene lokne više ne padaju preko njenog tela. One sada stoje izvan betonskog zida, pomerajući se u ritmu trzaja njenog tela čija duša ga polako napušta. Sekundama je daleko od smrti. Verovala mu je. Čak i u smrti biće sa njim. Ali u životu ne…. Nije hteo isto što i ona. Nije mogao da joj da ono što je želela iako je obećavao. Nije mogao da promeni stvari koje je rekao da će promeniti jer on to želi. Nije hteo jednu jako bitnu. Ogromnu stvar, veličine sunca. I ona ih je razdvojila. On je za nju bio mrtav. On je bio povredjen. Živeo je sam, sve je radio kako je sam znao, niko ga nije učio. Povređivali su ga. Pokušavao je da nadje zamenu za ljubav, ali niko mu nije olakšao, svi su ga napuštali. Kao mali je trpeo velike emotivne prekide, upadao je u dubinu svoje ličnosti, svoje psihe, trenirao kao blesav jer to mu je bila zamena, tad je bio od čelika, jedna figura, kao izvajana. Pala je na to, pala je na njega. Delili su srećne momente. Delili su osmehe, tugu, uspone i padove, živeli su zajedno.. postali jedno. Kada bi zažmurio setio bi se kako su se upoznali. Otišla je na žurku sa drugaricama. Elektro muzika, bass ritam rastvara zidove i odjekuje bubnim opnama. Skače, znoji se, dok u jednoj ruci drži telefon, a u drugoj penušavo vino. Situacija se kuva, DJ ubrzava ritam, ljudi se lože i pada drop. Umorila se. Kreće ka separeu i tada joj se pogled prvi put ukrsti sa sudbinom. Gledao ju je dugo, dok su mu leđa čuvala 2 druga, tada već potpuno pijana. Jedan njegov drugar je krenuo da joj se nabacuje, da bi posle 5 minuta postao veoma napadan. On joj je prišao i jednim veoma kratkim udarcem onesvestio druga… Ostala je bez teksta.. Agresija, sirova snaga i stao je u njenu odbranu. Prišao joj je i onako ispod oka, pružio joj ruku i predstavio se. Od tada su postali nerazdvojni. U kadi su. Penušava kupka i klasična muzika u pozadini. Oduvek ga je ispunjavao zvuk klavira i violine koji su mu bili kao hladan oblog bolnom telu. Gledaju se preko gomile mehurića. Njene crvene usne su izgledale kao par trešanja koje jedva čekaju da budu ubrane. Njegovo telo je postajalo toplije kada je pored nje. Ona je prstima prelazila preko njegovih vena i žilavih ruku, preko pločica i prstima prolazila kroz njegovu kosu. Uhvatio ju je i bacio na krevet onako mokru, golu, ranjivu... Kada bi ona zažmurila, setila bi se kako joj donosi buket ruža jutro nakon što su te noći zapalili krevet. Slomili su ga. Setila bi se kako je hvata oko struka, podiže u vis i vrti na brdu kada je pristala da uzme ključ od njegovog stana. Onda bi rukom prešla preko prvog ožiljka koji je nastao na njenoj slepoočnici. Setila bi se kako je čupa i zavaljuje njenu glavu u ogledalo. Setila bi se tog ukusa metala u ustima i zujanja u ušima. Setila bi se kako je mislila da nikada neće moći da ima decu jer ju je šutirao 12 puta u istom tom staklenom kupatilu, sa biserno belim porcelanskim pločicama. Setila bi se kako izgleda raspršen snop kapljica krvi po istim tim belim porcelanskim pločicama. Setila bi se svoje omiljene čipkaste haljine, koju je kasnije morala da pere. Setila se kako je tada gledala modrice na svojim rukama i koliko je puta samo zaplakala kada bi se videla u ogledalu. A posle tih 12 udaraca bi došao pored nje i počeo da plače. Grlio bi je i ljubio. Govorio bi joj da ne želi da ga ostavi. Ne može bez nje. Ona je znala da želi nešto drugačije. To je postalo nemoguće. Ogromna senka se nadvila nad njenim životom, zaklanjajući jedine zrake sreće i ispunjenosti koje je imala kada bi pričali o svemu drugome osim o svojoj vezi. Njegov duh, njegova tama, obuzela ju je. Ali nikada nije nadomestila život u njoj. Ona je uvek bila u stanju da povrati boje crno beloj slici. Kada je nestala iz njegovog života. Slika je postala siva i crna. Nije hteo da je pusti da živi bez njega. Nije mogao ni da zamisli život bez nje. Upela je da promeni sve u vezi sebe. Uspela je da mu pobegne. Da joj izgubi trag. I baš tog dana se prvi put probudila kao slobodna osoba, spustila je gard. Pratio ju je. Sačekao da završi taj dan i na sred ulice, njoj onako zamišljenoj, u dnevnom sanjarenju, ispreprecio put. Videla je u njegovim očima da je kraj. Crno. Počela je da beži. Nije bila spremna da umre. Imala je plan. Znala je šta želi. Znala je i kako da ostvari to. "Zar će tako da se završi? Ovo je kraj?! Ne!" Lovac poče da juri svoj plen. Niko drugi na planeti Zemlji ne postoji. Samo njih dvoje i njihove dve crne siluete koje trče preko snega i rastapaju se kroz prostor. Uhvatio ju je za rukav, otkida par dugmića propraćen zvukom cepanja tkanine. Ona se izvukla iz svog kaputa, ali ju je usporio. Hvata je za kosu. Ona nema snage da vrišti, nemoćna je pored njega, okreće se ka njemu i onog trenutka kada su im se pogledi ukrstili, ogroman deo glečera sa Antarktika odvali se i propadne u led. Pogledala ga je i izdahnula. Kroz njen vidljiivi dah, provuče se reč nemoj, izvini. Ali lovac je zgrabio svoj plen. Oseća kako joj krv ključa i srce hoće iz grudi da iskoči. Njene crvene usne, njene crne oči. Njen bled ten i miris. Bez toga ne može. Obavija ruke oko njenog vrata počinje da steže jer ne može da je pusti. U smrti bice njegova. Zauvek. Ona zatvara oči. Poslednja suza zaledi se na jagodici sada već usnule, hladne devojke, čije lokne više ne padaju preko njenog tela, nego vise u vazduhu, u parku preko zida, na kome je crvenim sprejem ispisano: "Seti me se, kada god pogledaš gore u mrak i na nebu jasno vidiš zvezde, onako kao da su nacrtane, kako samo tebi namiguju, pričajući priču beskrajnu, u kojoj svaka nova reč, nezaboravnu uspomenu ispisuje...". Crveni kaput leži u snegu beživotan… Sneg. I mraz...2434 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Hladnoća. Mraz. Sneg, a u snegu, crveni kaput leži beživotan... Oko njega gomila otisaka stopala utisnutih silovito u sneg... Par vlasi kose…. Par crnih dugmića. Užurbano se kreće kroz gužvu i trlja ruke jednu o drugu, duva u njih. Hladno je. Uzima kafu i kroz osmeh ubacuje bakšiš konobaru koji je služi svaki dan. Ona je devojka koja više voli noć nego dan. Više voli sladoled od same čokolade. Više voli misao i maštariju, nego sam čin. U njenoj kosi se veoma često može naći po koji plavi, kovrdzavi pramen. Na njenom licu se veoma često može videti osmeh. U njenoj ruci olovka. U njenim očima nešto neshvaćeno, pomalo tužno. Kada bi neko slikao predele kroz koje bi prolazila, na njemu bi bile 3 boje. Crna, boja uspavanih drveća i grana, bela, boja snega i crvena. Potrebno je da predje dobar put da bi stigla do posla. Baš tog dana, kada je žurila, jer se nije lepo obukla, u sred gomile zamišljenih ljudi, oseti miris, njoj veoma poznat i u svoj toj svojoj žurbi okrenu se, pokušavajući da uhvati par dobro poznatih očiju i iz sve snage se zakuca u 3 metra visokog čoveka. Kakva su vremena došla, govori činjenica da se nije ni okrenuo da joj pomogne. Ustaje i otresa sneg sa sebe... Ono čega tada nije bila svesna, jeste da je u tom trenutku, taj poznat, crn par očiju vrebao iza staklenih prozora lokala na ćošku ulice... Prolazi pola sata od prve jutarnje gužve. Dan je počeo da se raspetljava. Stigla je na posao, obavila sve ukupno 5 razgovora, poslala 7 mailova, popunila dokumentaciju, popila 2 kafe i jedan zeleni čaj, ispričala se sa kolegama i sa velikim ushićenjem krenula kući. Tamo je trebalo mnogo toga završiti. Prolazi dva sata. Slabo sunce je počelo da zalazi, jedva se nadzirući iza sivih oblaka. Neka tišina prostruji gradom. Njene lokne više ne padaju preko njenog tela. One sada stoje izvan betonskog zida, pomerajući se u ritmu trzaja njenog tela čija duša ga polako napušta. Sekundama je daleko od smrti. Verovala mu je. Čak i u smrti biće sa njim. Ali u životu ne…. Nije hteo isto što i ona. Nije mogao da joj da ono što je želela iako je obećavao. Nije mogao da promeni stvari koje je rekao da će promeniti jer on to želi. Nije hteo jednu jako bitnu. Ogromnu stvar, veličine sunca. I ona ih je razdvojila. On je za nju bio mrtav. On je bio povredjen. Živeo je sam, sve je radio kako je sam znao, niko ga nije učio. Povređivali su ga. Pokušavao je da nadje zamenu za ljubav, ali niko mu nije olakšao, svi su ga napuštali. Kao mali je trpeo velike emotivne prekide, upadao je u dubinu svoje ličnosti, svoje psihe, trenirao kao blesav jer to mu je bila zamena, tad je bio od čelika, jedna figura, kao izvajana. Pala je na to, pala je na njega. Delili su srećne momente. Delili su osmehe, tugu, uspone i padove, živeli su zajedno.. postali jedno. Kada bi zažmurio setio bi se kako su se upoznali. Otišla je na žurku sa drugaricama. Elektro muzika, bass ritam rastvara zidove i odjekuje bubnim opnama. Skače, znoji se, dok u jednoj ruci drži telefon, a u drugoj penušavo vino. Situacija se kuva, DJ ubrzava ritam, ljudi se lože i pada drop. Umorila se. Kreće ka separeu i tada joj se pogled prvi put ukrsti sa sudbinom. Gledao ju je dugo, dok su mu leđa čuvala 2 druga, tada već potpuno pijana. Jedan njegov drugar je krenuo da joj se nabacuje, da bi posle 5 minuta postao veoma napadan. On joj je prišao i jednim veoma kratkim udarcem onesvestio druga… Ostala je bez teksta.. Agresija, sirova snaga i stao je u njenu odbranu. Prišao joj je i onako ispod oka, pružio joj ruku i predstavio se. Od tada su postali nerazdvojni. U kadi su. Penušava kupka i klasična muzika u pozadini. Oduvek ga je ispunjavao zvuk klavira i violine koji su mu bili kao hladan oblog bolnom telu. Gledaju se preko gomile mehurića. Njene crvene usne su izgledale kao par trešanja koje jedva čekaju da budu ubrane. Njegovo telo je postajalo toplije kada je pored nje. Ona je prstima prelazila preko njegovih vena i žilavih ruku, preko pločica i prstima prolazila kroz njegovu kosu. Uhvatio ju je i bacio na krevet onako mokru, golu, ranjivu... Kada bi ona zažmurila, setila bi se kako joj donosi buket ruža jutro nakon što su te noći zapalili krevet. Slomili su ga. Setila bi se kako je hvata oko struka, podiže u vis i vrti na brdu kada je pristala da uzme ključ od njegovog stana. Onda bi rukom prešla preko prvog ožiljka koji je nastao na njenoj slepoočnici. Setila bi se kako je čupa i zavaljuje njenu glavu u ogledalo. Setila bi se tog ukusa metala u ustima i zujanja u ušima. Setila bi se kako je mislila da nikada neće moći da ima decu jer ju je šutirao 12 puta u istom tom staklenom kupatilu, sa biserno belim porcelanskim pločicama. Setila bi se kako izgleda raspršen snop kapljica krvi po istim tim belim porcelanskim pločicama. Setila bi se svoje omiljene čipkaste haljine, koju je kasnije morala da pere. Setila se kako je tada gledala modrice na svojim rukama i koliko je puta samo zaplakala kada bi se videla u ogledalu. A posle tih 12 udaraca bi došao pored nje i počeo da plače. Grlio bi je i ljubio. Govorio bi joj da ne želi da ga ostavi. Ne može bez nje. Ona je znala da želi nešto drugačije. To je postalo nemoguće. Ogromna senka se nadvila nad njenim životom, zaklanjajući jedine zrake sreće i ispunjenosti koje je imala kada bi pričali o svemu drugome osim o svojoj vezi. Njegov duh, njegova tama, obuzela ju je. Ali nikada nije nadomestila život u njoj. Ona je uvek bila u stanju da povrati boje crno beloj slici. Kada je nestala iz njegovog života. Slika je postala siva i crna. Nije hteo da je pusti da živi bez njega. Nije mogao ni da zamisli život bez nje. Upela je da promeni sve u vezi sebe. Uspela je da mu pobegne. Da joj izgubi trag. I baš tog dana se prvi put probudila kao slobodna osoba, spustila je gard. Pratio ju je. Sačekao da završi taj dan i na sred ulice, njoj onako zamišljenoj, u dnevnom sanjarenju, ispreprecio put. Videla je u njegovim očima da je kraj. Crno. Počela je da beži. Nije bila spremna da umre. Imala je plan. Znala je šta želi. Znala je i kako da ostvari to. "Zar će tako da se završi? Ovo je kraj?! Ne!" Lovac poče da juri svoj plen. Niko drugi na planeti Zemlji ne postoji. Samo njih dvoje i njihove dve crne siluete koje trče preko snega i rastapaju se kroz prostor. Uhvatio ju je za rukav, otkida par dugmića propraćen zvukom cepanja tkanine. Ona se izvukla iz svog kaputa, ali ju je usporio. Hvata je za kosu. Ona nema snage da vrišti, nemoćna je pored njega, okreće se ka njemu i onog trenutka kada su im se pogledi ukrstili, ogroman deo glečera sa Antarktika odvali se i propadne u led. Pogledala ga je i izdahnula. Kroz njen vidljiivi dah, provuče se reč nemoj, izvini. Ali lovac je zgrabio svoj plen. Oseća kako joj krv ključa i srce hoće iz grudi da iskoči. Njene crvene usne, njene crne oči. Njen bled ten i miris. Bez toga ne može. Obavija ruke oko njenog vrata počinje da steže jer ne može da je pusti. U smrti bice njegova. Zauvek. Ona zatvara oči. Poslednja suza zaledi se na jagodici sada već usnule, hladne devojke, čije lokne više ne padaju preko njenog tela, nego vise u vazduhu, u parku preko zida, na kome je crvenim sprejem ispisano: "Seti me se, kada god pogledaš gore u mrak i na nebu jasno vidiš zvezde, onako kao da su nacrtane, kako samo tebi namiguju, pričajući priču beskrajnu, u kojoj svaka nova reč, nezaboravnu uspomenu ispisuje...". Crveni kaput leži u snegu beživotan… Sneg. I mraz...Oct 08, 2019 2434
-
Na slobodu, dečko moj, na slobodu on ne može da se navikne. - u dahu je izgovorio Pitohuji. Alani je tek sada bio ponesen da postavlja nova pitanja, i taman je zaustio da kaže,, hiljade i hiljade reči pretile su da izađu iz grla njegovoga, ali Pitohuji je lagano podugao ruku svoju, zaustavio ga i rekao – Porastao si Alani, dovoljno da sve saznaš. Sada ću ti sve objasniti. Slušaj sad priču moju - Pitohuji je počeo kazivanje svoje Rađaju nas majke kojima su ruke vezane; kako i kada su Bledi Nobili zagospodarili Tuata In Dagdom, kako i kada mi,, narandžasto obojeni postadosmo nižim sojem, kako postadosmo robovima, niko nikada nije razotkrio, niko nikada nije saznao. Možda je to oduvek tako bilo,, Alani moj, prihvati saznanje da je rob svojina svakog pojedinca među Bledim Nobilima, i svih Bledih Nobila zajedno. Alani moj, znaj dečače, cela istorija zemlje Tuata In Dagda u dve rečenice može stati * nikada nijedan rob nije bio oslobođem/ * nikada nijedan rob ne sme biti oslobođen/ Pitaćeš se možda koje se pleme prvo naselilo na prostore ove, ali odgovora naći nećeš, jer ga i nema. Ni to niko ne zna. Samo se zna da robovi u njoj oduvek postoje. Preci naši, narandžasto obojeni ljudi, radili su sve poslove koji postoje, kao što i mi radimo; ipak, reći ću ti još da postoje Četiri Zadatka zadata od strane Bledih Nobila na koje smo raspoređeni, i te Zadatke Bledi Nobili smatraju jako važnim. / Mi smo berači kokosovih palmi* / Kamen kamenjem iz nesnosnih, pretoplih Dubina vadimo* / Kopamo rukama zemlju* / Nosimo na leđima Blede Nobile* Nas je više, mnogo mnogo više. Njih je manje, jako jako mali broj. Nama ništa. Njima sve. Narandžaste ruke naše u ranama su crveno-crnim. Bledičaste ruke njihove namazane su mirisnim kremastim tečnostima. Živimo u katakombama. Žive na čardacima sjaja, bogatsva i moći. Dok naša usta blato i mulj jedino poznaju, njihova usta poznaju najslađu hranu Tuga je prijatelj naš od pamtiveka, u izolovanosti ni za kakvu zabavu ne znamo,, Veselje je drug Nobila Bledih od pamtiveka, tugu i patnju nisu upoznali. Dane provodimo prizivajući Kraj kao oslobođenje od muka i bola. Dane provode u pesmi, plesu, pocupkivanju veselom, u igrama i ispijanju veselih napitaka. Čudimo se kako smo uopšte još živi. Čude se kad se požalimo da nam nije dobro. Ali Oče moj, čovek kamenih očiju je slobodan, on slobodno hoda Tuata In Dagdom, da li to znači da je on potpuno slobodan? - ljubopitljiv je Alani Da, on je sasvim i potpuno slobodan – Pitohuji ogdovara brzo, rešen da Alaniju otkrije baš baš sve. Ali Oče moj, njegovo je lice narandžasto kao i naša lica. - opet će Alani,, Ne žuri, saznaćeš sve. - Pitohuji nastavlja priču. Nazivaju nas Bućkuriš-Poslednje pene pena narodom. Mi njih zovemo Ljubičasto-opijenim i Surovo-proždirućim narodom. Hleb koji mi jedemo nije hleb, voda koju pijemo nije voda. Hleb je naš neka vrsta slane prašine pomešane sa krupnim, gadnim crvima koji nam uvek pojedu glavni deo; voda je naša zapravo otrgnuti deo znoja sa nađih leđa, nataložen na čvornovatim šakama našim, i samo uz naročitu dozvolu Bledih Nobila možemo na brzinu srknuti koju kap,, ali brzo brzo. U mnogim krajevima Tuata In Dagde vode i nema. Bledi Nobili obećavaju da „ ako budemo bili dobri „ sledeće godine dobićemo vodu, i sledeće godine obećaju isto to. Za njih vode ima,, kupaju se sedam ili osam puta dnevno, a nas nazivaju „ stvarima koje se osećaju „. Bledi Nobili su izumeli dve ceremonije Čarobne Lepote,, kako su ih oni nazvali,, da bi nas „ počastili „ i nagradili za doprinos napretku Tuata In Dagde. Bez ceremonija Čarobne Lepote životi Bledih Nobila, kažu oni, bili bi dosadni i nezanimljivi. Prvu ceremoniju izvode Nalickano-poželjni Stražari koji imaju nadgledajuće oči i ništa im promaći ne može. U drugoj ceremoniji učestvuje celo pleme Bledih Nobila. Njih interesuje samo samo zabava. Evo kako se izvodi ritual prva ceremonija koju su nazvali – Khul,, U predvečerje, dana određenog svaki rob zna kuda treba da ide, i gde da pristigne. Robovi su poslušni i zastrašeni dok mirno koračaju ka odredištu gde se izvodi Khul. Bledi Nobili sa progoniteljskom slašću spremaju početak ceremonije, i preveliko raširenih usta osmehuju se; usne im se sve više i više šire dok se ne pretvore u razjapljeni usni otvor spreman da proguta svakog ko se razlikuje od njih. Ta razlika ne mora biti velika, dovoljno je da rob ima u svom imenu jedno slovo koje se Bledom Nobilu odn. Nalickano-poželjnom Stražaru na dopada i to je već sasvim sasvim dovoljno za kaznu surovu. Put koji robovi treba da pređu nije dugačak,, brzo se tamo stiže......// Jedina velikodušnost koju su ponudili i sproveli jeste da deca do treće godine života ne moraju uzeti učešće u ceremoniji Kuhl. Tu uredbu su doneli u skorije vreme, i na nju su osobito ponosni. Počinje Kuhl,, robovi stoje u dugačkom redu, jedan mora da istupi i da sačeka pitanje,, Dragi mladiću, ne želim ti nikakvo zlo, uzgred pitao bih te nešto..kako se lutko moja zoveš? - osmehuje se Nalickano-poželjni Stražar i miluje roba po potiljku,, Rob okleva..na kraju mora da odgovori jer se Damoklov mač ( omiljeno oružje Nobila ) već podigao da izvrši egzekuciju. „ zovem se Kalea „ - odgovorio je rob „ Ahhhhhh, kakvo je to ime Kalea,, to je nedozvoljivo, kako se neko može zvati Kalea?Mi to ime ne možemo prihvatiti kao ravnopravno. Vidi se da je nosilac imena neko ko u blatu živi i ne zaslužuje život kakvi imamo, mi Bledi Nobili, a ne zaslužuje ni da mu telo ostane u celini. - sikće Stražar. Zaslužio si ovu kaznu. Fijuknuo je mačem, i rob Kalea ostao je bez jedne ruke. „ Idemo dalje, baš me zanimaju imena ostalih Stvari Koje se Osećaju „- sikće sikće Nalickano-poželjni Stražar. Nastaviće se...2431 Objavio/la maja hoffmann
-
Na slobodu, dečko moj, na slobodu on ne može da se navikne. - u dahu je izgovorio Pitohuji. Alani je tek sada bio ponesen da postavlja nova pitanja, i taman je zaustio da kaže,, hiljade i hiljade reči pretile su da izađu iz grla njegovoga, ali Pitohuji je lagano podugao ruku svoju, zaustavio ga i rekao – Porastao si Alani, dovoljno da sve saznaš. Sada ću ti sve objasniti. Slušaj sad priču moju - Pitohuji je počeo kazivanje svoje Rađaju nas majke kojima su ruke vezane; kako i kada su Bledi Nobili zagospodarili Tuata In Dagdom, kako i kada mi,, narandžasto obojeni postadosmo nižim sojem, kako postadosmo robovima, niko nikada nije razotkrio, niko nikada nije saznao. Možda je to oduvek tako bilo,, Alani moj, prihvati saznanje da je rob svojina svakog pojedinca među Bledim Nobilima, i svih Bledih Nobila zajedno. Alani moj, znaj dečače, cela istorija zemlje Tuata In Dagda u dve rečenice može stati * nikada nijedan rob nije bio oslobođem/ * nikada nijedan rob ne sme biti oslobođen/ Pitaćeš se možda koje se pleme prvo naselilo na prostore ove, ali odgovora naći nećeš, jer ga i nema. Ni to niko ne zna. Samo se zna da robovi u njoj oduvek postoje. Preci naši, narandžasto obojeni ljudi, radili su sve poslove koji postoje, kao što i mi radimo; ipak, reći ću ti još da postoje Četiri Zadatka zadata od strane Bledih Nobila na koje smo raspoređeni, i te Zadatke Bledi Nobili smatraju jako važnim. / Mi smo berači kokosovih palmi* / Kamen kamenjem iz nesnosnih, pretoplih Dubina vadimo* / Kopamo rukama zemlju* / Nosimo na leđima Blede Nobile* Nas je više, mnogo mnogo više. Njih je manje, jako jako mali broj. Nama ništa. Njima sve. Narandžaste ruke naše u ranama su crveno-crnim. Bledičaste ruke njihove namazane su mirisnim kremastim tečnostima. Živimo u katakombama. Žive na čardacima sjaja, bogatsva i moći. Dok naša usta blato i mulj jedino poznaju, njihova usta poznaju najslađu hranu Tuga je prijatelj naš od pamtiveka, u izolovanosti ni za kakvu zabavu ne znamo,, Veselje je drug Nobila Bledih od pamtiveka, tugu i patnju nisu upoznali. Dane provodimo prizivajući Kraj kao oslobođenje od muka i bola. Dane provode u pesmi, plesu, pocupkivanju veselom, u igrama i ispijanju veselih napitaka. Čudimo se kako smo uopšte još živi. Čude se kad se požalimo da nam nije dobro. Ali Oče moj, čovek kamenih očiju je slobodan, on slobodno hoda Tuata In Dagdom, da li to znači da je on potpuno slobodan? - ljubopitljiv je Alani Da, on je sasvim i potpuno slobodan – Pitohuji ogdovara brzo, rešen da Alaniju otkrije baš baš sve. Ali Oče moj, njegovo je lice narandžasto kao i naša lica. - opet će Alani,, Ne žuri, saznaćeš sve. - Pitohuji nastavlja priču. Nazivaju nas Bućkuriš-Poslednje pene pena narodom. Mi njih zovemo Ljubičasto-opijenim i Surovo-proždirućim narodom. Hleb koji mi jedemo nije hleb, voda koju pijemo nije voda. Hleb je naš neka vrsta slane prašine pomešane sa krupnim, gadnim crvima koji nam uvek pojedu glavni deo; voda je naša zapravo otrgnuti deo znoja sa nađih leđa, nataložen na čvornovatim šakama našim, i samo uz naročitu dozvolu Bledih Nobila možemo na brzinu srknuti koju kap,, ali brzo brzo. U mnogim krajevima Tuata In Dagde vode i nema. Bledi Nobili obećavaju da „ ako budemo bili dobri „ sledeće godine dobićemo vodu, i sledeće godine obećaju isto to. Za njih vode ima,, kupaju se sedam ili osam puta dnevno, a nas nazivaju „ stvarima koje se osećaju „. Bledi Nobili su izumeli dve ceremonije Čarobne Lepote,, kako su ih oni nazvali,, da bi nas „ počastili „ i nagradili za doprinos napretku Tuata In Dagde. Bez ceremonija Čarobne Lepote životi Bledih Nobila, kažu oni, bili bi dosadni i nezanimljivi. Prvu ceremoniju izvode Nalickano-poželjni Stražari koji imaju nadgledajuće oči i ništa im promaći ne može. U drugoj ceremoniji učestvuje celo pleme Bledih Nobila. Njih interesuje samo samo zabava. Evo kako se izvodi ritual prva ceremonija koju su nazvali – Khul,, U predvečerje, dana određenog svaki rob zna kuda treba da ide, i gde da pristigne. Robovi su poslušni i zastrašeni dok mirno koračaju ka odredištu gde se izvodi Khul. Bledi Nobili sa progoniteljskom slašću spremaju početak ceremonije, i preveliko raširenih usta osmehuju se; usne im se sve više i više šire dok se ne pretvore u razjapljeni usni otvor spreman da proguta svakog ko se razlikuje od njih. Ta razlika ne mora biti velika, dovoljno je da rob ima u svom imenu jedno slovo koje se Bledom Nobilu odn. Nalickano-poželjnom Stražaru na dopada i to je već sasvim sasvim dovoljno za kaznu surovu. Put koji robovi treba da pređu nije dugačak,, brzo se tamo stiže......// Jedina velikodušnost koju su ponudili i sproveli jeste da deca do treće godine života ne moraju uzeti učešće u ceremoniji Kuhl. Tu uredbu su doneli u skorije vreme, i na nju su osobito ponosni. Počinje Kuhl,, robovi stoje u dugačkom redu, jedan mora da istupi i da sačeka pitanje,, Dragi mladiću, ne želim ti nikakvo zlo, uzgred pitao bih te nešto..kako se lutko moja zoveš? - osmehuje se Nalickano-poželjni Stražar i miluje roba po potiljku,, Rob okleva..na kraju mora da odgovori jer se Damoklov mač ( omiljeno oružje Nobila ) već podigao da izvrši egzekuciju. „ zovem se Kalea „ - odgovorio je rob „ Ahhhhhh, kakvo je to ime Kalea,, to je nedozvoljivo, kako se neko može zvati Kalea?Mi to ime ne možemo prihvatiti kao ravnopravno. Vidi se da je nosilac imena neko ko u blatu živi i ne zaslužuje život kakvi imamo, mi Bledi Nobili, a ne zaslužuje ni da mu telo ostane u celini. - sikće Stražar. Zaslužio si ovu kaznu. Fijuknuo je mačem, i rob Kalea ostao je bez jedne ruke. „ Idemo dalje, baš me zanimaju imena ostalih Stvari Koje se Osećaju „- sikće sikće Nalickano-poželjni Stražar. Nastaviće se...Jan 20, 2014 2431
-
Kada neko postane roditelj, pored ogromne radosti, srešće se i sa mnogo izazova.To je kao potpisivanje doživotnog ugovora koji znači najmanje 21 godinu potpune posvećenesti, dilema, traženja odgovora…Sukob želja počinje još tokom ranog detinjstva, i ako se ne razreši na vreme, ozbiljno se zaoštrava kada deca postanu tinejdžeri.Deca su jednostavno rođena sa svojim, jedinstvenim osnovnim osobinama. Neka deca su tvrdoglavija od drugih. Sva deca se tvrdoglavo ponašaju u nekom trenutku. Tvrdoglavost može imati niz uzroka. Ona može da varira od nerazumnog straha da otpora promenama. Ponekad stanje u porodici postaje vrlo neprijatno, zbog dečje tvrdoglavosti. Vrlo često roditelji reaguju sa ljutnjom, jer smatraju da ponašanje njihovog deteta ugrožava njihov autoritet. Međutim, bes samo dodaje ulje na vatru.Jedino pravo rešenje je da u ovim situacijama, roditelji budu strpljivi.. Prvo, potrebno je da pronađu uzrok tvrdoglavosti svoje dece. Potrebno je da misle mirno. Tokom odrastanja svoje dece, kada sam bila zbunjena njihovim ponašanjem, nisam odmah reagovala. Odložila bih svoju reakciju dan ili dva, a za to vreme bih intenzivno razmišljala kakao da odgovorim na događaj u kome je dete pokazalo štetnu tvrdoglavost. Ponekad, po čitavu noć nisam spavala tražeći najkorisniji način pristupa nekom problemu sa decom. Uz pravi pristup i razumevanje, uspevala sam da neprijatnu situaciju preokrenem u podsticajnu i prijatnu atmosferu u porodici. Iz svog iskustva prenosim nekoliko saveta koji vam mogu koristiti: · Ne gledajte na tvrdoglavost kao na negativnu osobinu, posmatrajte i pozitivnu stranu ove osobine. Dečja tvrdoglavost može biti način da ono pokaže šta misli o sebi ili da postigne neke ciljeve, za čije postizanje ima manje sklonosti. · Kad god je to moguće, sa puno uvažavanja, treba pregovarati sa detetom i postići kompromis. · Ne reagujte burno, mirno objasnite detetu svoje mišljenje i ukažite i na dobre i na loše strane, i svog mišljenja i detetovog ponašanja. Analizirajte moguće posledice. Ako posledice nisu opasne po dete, dozvolite mu da ih iskusi. Sledeći put će vas pažljivije slušati. · Najbolji način je da razgovarate sa svojim detetom o njegovom tvrdoglavom ponašanju. Miran razgovor je dobar način da se “ohlade glave” i dečje i roditeljske. · Zajedno sa detetom identifikujte problem i tražite rešenje, na taj način dete vas neće tretirati kao neprijatelja, već kao nekog ko mu pomaže u rešavanje složenih situacija. · Da bi ste izbegli konflikt, ako želite da dete nešto uradi, ne prekidajte ga u njegovim aktivnostima, čak ni u gledanju TV-a, sačekajte da završi. · Budite odlučni kada tražite da dete nešto učini, ne ubeđujte se, vi ne tražite uslugu, ono to čini za sebe i zbog sebe. Takođe budite jasni u pogledu posledica neposlušnosti. · Pokažite poštovanje detetu, uvažite njegove želje, bez obzira da li vam se dopadaju ili ne. Na isti način će dete uvažavati vas, a poštovanje i poverenje je daleko bolji vaspitač od kazne i straha. · Jedan od najboljih načina uvođenja poštovanja u međusobne odnose je da budete istovremeno i ljubazni i odlučni. Ljubaznost pokazuje uvažavanje deteta, a odlučnost, respekt prema onome što je potrebno da bude urađeno. · Imajte na umu da vaši zahtevi treba da budu razumni i u skladu sa sposobnostima deteta. · Nikada ne zaboravite da pohvalite svoju decu za dobro ponašanje. Pohvala je bolji vaspitač od kazne. · Uporna deca na većinu situacija gledaju tako da neko mora da izgubi a neko da pobedi. Tada predložite pobednik-pobednik mogućnost. Iznesite mu šta vi želite i zašto, i predložite mu da nađe rešenje kojim ćete oboje biti zadovoljni. · Ponekad je korisno učiniti nešto neočekivano. Ako primetite da je situacija gora nego inače, učinite nešto lepo za dete, kupite mu stvar koju već dugo želi, dozvolite mu da napravi zabavu u kući. Objasnite detetu da to nije nagrada za njegovo tvrdoglavo ponašanje, već vaša želja da ga oraspoložite nekim lepim događajem kako bi ste mu pomogli da promeni svoj stav i ponaša se sa uvažavanjem i sebe i porodice. · Pokušajte da posmatrate svet njegovim očima, kako bi ste ga bolje razumeli. Najvažnije je da sačuvate strpljenje, da ne reaugujete burno i da pokažete razumevanje. Strpljenje je najvažnije.2409 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Kada neko postane roditelj, pored ogromne radosti, srešće se i sa mnogo izazova.To je kao potpisivanje doživotnog ugovora koji znači najmanje 21 godinu potpune posvećenesti, dilema, traženja odgovora…Sukob želja počinje još tokom ranog detinjstva, i ako se ne razreši na vreme, ozbiljno se zaoštrava kada deca postanu tinejdžeri.Deca su jednostavno rođena sa svojim, jedinstvenim osnovnim osobinama. Neka deca su tvrdoglavija od drugih. Sva deca se tvrdoglavo ponašaju u nekom trenutku. Tvrdoglavost može imati niz uzroka. Ona može da varira od nerazumnog straha da otpora promenama. Ponekad stanje u porodici postaje vrlo neprijatno, zbog dečje tvrdoglavosti. Vrlo često roditelji reaguju sa ljutnjom, jer smatraju da ponašanje njihovog deteta ugrožava njihov autoritet. Međutim, bes samo dodaje ulje na vatru.Jedino pravo rešenje je da u ovim situacijama, roditelji budu strpljivi.. Prvo, potrebno je da pronađu uzrok tvrdoglavosti svoje dece. Potrebno je da misle mirno. Tokom odrastanja svoje dece, kada sam bila zbunjena njihovim ponašanjem, nisam odmah reagovala. Odložila bih svoju reakciju dan ili dva, a za to vreme bih intenzivno razmišljala kakao da odgovorim na događaj u kome je dete pokazalo štetnu tvrdoglavost. Ponekad, po čitavu noć nisam spavala tražeći najkorisniji način pristupa nekom problemu sa decom. Uz pravi pristup i razumevanje, uspevala sam da neprijatnu situaciju preokrenem u podsticajnu i prijatnu atmosferu u porodici. Iz svog iskustva prenosim nekoliko saveta koji vam mogu koristiti: · Ne gledajte na tvrdoglavost kao na negativnu osobinu, posmatrajte i pozitivnu stranu ove osobine. Dečja tvrdoglavost može biti način da ono pokaže šta misli o sebi ili da postigne neke ciljeve, za čije postizanje ima manje sklonosti. · Kad god je to moguće, sa puno uvažavanja, treba pregovarati sa detetom i postići kompromis. · Ne reagujte burno, mirno objasnite detetu svoje mišljenje i ukažite i na dobre i na loše strane, i svog mišljenja i detetovog ponašanja. Analizirajte moguće posledice. Ako posledice nisu opasne po dete, dozvolite mu da ih iskusi. Sledeći put će vas pažljivije slušati. · Najbolji način je da razgovarate sa svojim detetom o njegovom tvrdoglavom ponašanju. Miran razgovor je dobar način da se “ohlade glave” i dečje i roditeljske. · Zajedno sa detetom identifikujte problem i tražite rešenje, na taj način dete vas neće tretirati kao neprijatelja, već kao nekog ko mu pomaže u rešavanje složenih situacija. · Da bi ste izbegli konflikt, ako želite da dete nešto uradi, ne prekidajte ga u njegovim aktivnostima, čak ni u gledanju TV-a, sačekajte da završi. · Budite odlučni kada tražite da dete nešto učini, ne ubeđujte se, vi ne tražite uslugu, ono to čini za sebe i zbog sebe. Takođe budite jasni u pogledu posledica neposlušnosti. · Pokažite poštovanje detetu, uvažite njegove želje, bez obzira da li vam se dopadaju ili ne. Na isti način će dete uvažavati vas, a poštovanje i poverenje je daleko bolji vaspitač od kazne i straha. · Jedan od najboljih načina uvođenja poštovanja u međusobne odnose je da budete istovremeno i ljubazni i odlučni. Ljubaznost pokazuje uvažavanje deteta, a odlučnost, respekt prema onome što je potrebno da bude urađeno. · Imajte na umu da vaši zahtevi treba da budu razumni i u skladu sa sposobnostima deteta. · Nikada ne zaboravite da pohvalite svoju decu za dobro ponašanje. Pohvala je bolji vaspitač od kazne. · Uporna deca na većinu situacija gledaju tako da neko mora da izgubi a neko da pobedi. Tada predložite pobednik-pobednik mogućnost. Iznesite mu šta vi želite i zašto, i predložite mu da nađe rešenje kojim ćete oboje biti zadovoljni. · Ponekad je korisno učiniti nešto neočekivano. Ako primetite da je situacija gora nego inače, učinite nešto lepo za dete, kupite mu stvar koju već dugo želi, dozvolite mu da napravi zabavu u kući. Objasnite detetu da to nije nagrada za njegovo tvrdoglavo ponašanje, već vaša želja da ga oraspoložite nekim lepim događajem kako bi ste mu pomogli da promeni svoj stav i ponaša se sa uvažavanjem i sebe i porodice. · Pokušajte da posmatrate svet njegovim očima, kako bi ste ga bolje razumeli. Najvažnije je da sačuvate strpljenje, da ne reaugujete burno i da pokažete razumevanje. Strpljenje je najvažnije.Aug 03, 2013 2409
-
састав на тему . . . .алалмуга наглашеном унесеношћу у тему одбранијо је мој познаник из струке Милан докторску титулу пред дупке празним Анфитеатром у реконструкцији пуном скела и подупирача јер се плафон бијо обрушио. сем фамилије свечано анцуговане за ту прилику и нас пар намерних уочили смо & неке муваџије који навучени мирисом мамећег асортимана хране на асталу крај улаза бануше са сокака онако у пролазу .тема доктората је била посве животна ‘’утицај Доплеровог ефекта у једносмерним улицама’’ . одбрана тезе најављена раније по штампи изазвала је велику заинтересованост нарочито код глувих ,па се очекивала гужва.но оману предвиђање јер љуљну невиђен пљусак те и рођачка намера да искористе кркљанац па руљи присутној понуде збирку песмица Милановог унука Јована ‘’ал ми зуји у ушима’’ предводника литерарне секције ушколи крај Парка, те и неку кинту измаме за надарено детете аконтото лепршаве дечије појезије.Да незаборавим поменути Милан на дан одбране доктората је засобом отчепао 56 година. алалму. а била је 1985.но . . .ајмо редом. изразито живахно дете Милан је од стране деде сеоског попа био ангажован окоцркве све док се није суновратио са звоника и једва осто жив.срећом пао наглаву,причали касније злобници.на тај пад цео xивот га је потсећала рука укриво зарасла.десна.те рупа у челу баш уочљива.мало потом побегао је од куће за рођаком скојевцем да се бори против немаца .имао је 12.коректно одрадивши курирски стаж ,пар пута рањаван ,на чега га је потсећала Споменица из другог св.се вратио жељан знања те прилего на учење ,вођен идејама маркса&осталих. салату прекинуте основне те средњу школу позобао је у рекордном року,прескачући две школске године за једну календарску и са препорукама Одгоре кренуо по радним акцијама диљем нам ослобођене Земље у својству зам.команданта ,бавећи се теоријом о потреби физичког рада код младих.други су умеђу-времену . . ринтали,а ударничке медаље делили како шефовима тако и шљакаџијама. натом послу се толико зближио са својом секретарицом да се она & породила од трудноће разглабања концепта "како изградити разрушену земљу".то је био сигнал надређеним му да га повуку са терена у хлад канцеларија.Милан као да је то само чекао ,одједном дођоше до изражаја његове организаторске способности . првомајске параде,штафете, те прославе датума значајних само су део онога,што је његова бујна машта Граду поклонила.тада му се наметнуло и прво директорско место у каријери.дечије позориште је просто вапило за таквим.уследиле су исте фотеље у градској чистоћи те у повећој грађевинској фирми.да не заборавим Милан је успут дошао и до дипломе Правног факултета,ноћима уместо да се вуче по муфте вечеринкама листајући подебеле књиге . . те са бившом секретарицом,сада супругом званичном, продубљујући давно начету тему о потреби да нам земља закорачи штопре у светлије сутра.резултат беху ћерке близнакиње.е сада са трое деце,Милан већ увелико на листи Подобних ували се у социјално осигурање,те нови стан.дипл правник преузе на себе обавезу да разреши проблеме пензионера, вечну жваку рођену за љуљање подуже.услед достатака времена уписа ванредно ,са сином, саобраћајни факултет тек основан у нашем граду,а да малко инспирише наследника након просвиране прве године , те за невероватних четири године одбрани дипломски рад са доста поетским насловом "о потреби кривина на путним правцима".син му у међувремену догурао на другу годину, али правног ,на који га Отац преко везе убаци јер за технику није бијо.е, сада са 2 завршена факултета Милану се просто наметнуло место секретара утој тек завршеној школи.са енергијом себи знаној прилегну да организује посдипломске студије тако неопходне Граду и поменутој струци.наравно био је и један од првих полазника . . . .и магистарску титулу прикачи на плочицу улазних врата од стана баш на свој 50трећи рдан.била је 1982.тема магистарског "употреба звучних сигнала у саобраћају као елеменат опште нервозе" била је сигнал Одељењу безбедности градском секретаријату за унутрашње послове да га позове на разговор . . .и Милан постаде начелник у одељењу за контролу саобраћаја а успут и консултант постдипломцима на Факултету са којег га, по вишој потреби ,повукоше са места секретара.почеше да га именују за председнике којекавих удружења грађана .иако је већ испуњавао услове за заслужену пензију о њој му није било ни на крај памети размишљати него суочен са нарастућом проблематиком у саобраћају ,прилеже на проблем . . и докторат му је yследио три године након.но 1989 узнемиријо га је први срчани поремећај,нешто као аритмија .вазда здрав усро се ко чворак , отвори боловање, те крену на претраге, па изненађен лутањем лекара отом проблему одлучи да упише . . . .погађате . . . . .медицински факултет. била је 1990 а Милан прескочивши пар законских одредби . . .добро и уз потребне ургенције и успешно положене диференцијалне испите потребне као минимум предзнања за ове озбиљне студије . . . . поста бруцош по трећи пут, но сада као млади пензионер .некако у то време се почесмо чешће сретати на јогином курсу који стаде посећивати а зарад здравља нарушеног ,заинтересовавши ме приповетком о себи.недуго потом је и умро.сећам се примедби ненаклоњених му: - е, то још није пробао. Јебешга, завидних ће вазда бити . . . .2400 Objavio/la светислав стојановић
-
састав на тему . . . .алалмуга наглашеном унесеношћу у тему одбранијо је мој познаник из струке Милан докторску титулу пред дупке празним Анфитеатром у реконструкцији пуном скела и подупирача јер се плафон бијо обрушио. сем фамилије свечано анцуговане за ту прилику и нас пар намерних уочили смо & неке муваџије који навучени мирисом мамећег асортимана хране на асталу крај улаза бануше са сокака онако у пролазу .тема доктората је била посве животна ‘’утицај Доплеровог ефекта у једносмерним улицама’’ . одбрана тезе најављена раније по штампи изазвала је велику заинтересованост нарочито код глувих ,па се очекивала гужва.но оману предвиђање јер љуљну невиђен пљусак те и рођачка намера да искористе кркљанац па руљи присутној понуде збирку песмица Милановог унука Јована ‘’ал ми зуји у ушима’’ предводника литерарне секције ушколи крај Парка, те и неку кинту измаме за надарено детете аконтото лепршаве дечије појезије.Да незаборавим поменути Милан на дан одбране доктората је засобом отчепао 56 година. алалму. а била је 1985.но . . .ајмо редом. изразито живахно дете Милан је од стране деде сеоског попа био ангажован окоцркве све док се није суновратио са звоника и једва осто жив.срећом пао наглаву,причали касније злобници.на тај пад цео xивот га је потсећала рука укриво зарасла.десна.те рупа у челу баш уочљива.мало потом побегао је од куће за рођаком скојевцем да се бори против немаца .имао је 12.коректно одрадивши курирски стаж ,пар пута рањаван ,на чега га је потсећала Споменица из другог св.се вратио жељан знања те прилего на учење ,вођен идејама маркса&осталих. салату прекинуте основне те средњу школу позобао је у рекордном року,прескачући две школске године за једну календарску и са препорукама Одгоре кренуо по радним акцијама диљем нам ослобођене Земље у својству зам.команданта ,бавећи се теоријом о потреби физичког рада код младих.други су умеђу-времену . . ринтали,а ударничке медаље делили како шефовима тако и шљакаџијама. натом послу се толико зближио са својом секретарицом да се она & породила од трудноће разглабања концепта "како изградити разрушену земљу".то је био сигнал надређеним му да га повуку са терена у хлад канцеларија.Милан као да је то само чекао ,одједном дођоше до изражаја његове организаторске способности . првомајске параде,штафете, те прославе датума значајних само су део онога,што је његова бујна машта Граду поклонила.тада му се наметнуло и прво директорско место у каријери.дечије позориште је просто вапило за таквим.уследиле су исте фотеље у градској чистоћи те у повећој грађевинској фирми.да не заборавим Милан је успут дошао и до дипломе Правног факултета,ноћима уместо да се вуче по муфте вечеринкама листајући подебеле књиге . . те са бившом секретарицом,сада супругом званичном, продубљујући давно начету тему о потреби да нам земља закорачи штопре у светлије сутра.резултат беху ћерке близнакиње.е сада са трое деце,Милан већ увелико на листи Подобних ували се у социјално осигурање,те нови стан.дипл правник преузе на себе обавезу да разреши проблеме пензионера, вечну жваку рођену за љуљање подуже.услед достатака времена уписа ванредно ,са сином, саобраћајни факултет тек основан у нашем граду,а да малко инспирише наследника након просвиране прве године , те за невероватних четири године одбрани дипломски рад са доста поетским насловом "о потреби кривина на путним правцима".син му у међувремену догурао на другу годину, али правног ,на који га Отац преко везе убаци јер за технику није бијо.е, сада са 2 завршена факултета Милану се просто наметнуло место секретара утој тек завршеној школи.са енергијом себи знаној прилегну да организује посдипломске студије тако неопходне Граду и поменутој струци.наравно био је и један од првих полазника . . . .и магистарску титулу прикачи на плочицу улазних врата од стана баш на свој 50трећи рдан.била је 1982.тема магистарског "употреба звучних сигнала у саобраћају као елеменат опште нервозе" била је сигнал Одељењу безбедности градском секретаријату за унутрашње послове да га позове на разговор . . .и Милан постаде начелник у одељењу за контролу саобраћаја а успут и консултант постдипломцима на Факултету са којег га, по вишој потреби ,повукоше са места секретара.почеше да га именују за председнике којекавих удружења грађана .иако је већ испуњавао услове за заслужену пензију о њој му није било ни на крај памети размишљати него суочен са нарастућом проблематиком у саобраћају ,прилеже на проблем . . и докторат му је yследио три године након.но 1989 узнемиријо га је први срчани поремећај,нешто као аритмија .вазда здрав усро се ко чворак , отвори боловање, те крену на претраге, па изненађен лутањем лекара отом проблему одлучи да упише . . . .погађате . . . . .медицински факултет. била је 1990 а Милан прескочивши пар законских одредби . . .добро и уз потребне ургенције и успешно положене диференцијалне испите потребне као минимум предзнања за ове озбиљне студије . . . . поста бруцош по трећи пут, но сада као млади пензионер .некако у то време се почесмо чешће сретати на јогином курсу који стаде посећивати а зарад здравља нарушеног ,заинтересовавши ме приповетком о себи.недуго потом је и умро.сећам се примедби ненаклоњених му: - е, то још није пробао. Јебешга, завидних ће вазда бити . . . .Jan 16, 2014 2400
-
Sta li je smrt?Susret sa tamom-Stalno prognana...Njeno je prisustvoNasa odsutnost.Ona pocinje da postojiOnog trena kadMi prestajemo biti.Sama smrt po sebiNe znaci nista;Ona je samo iluzija,kosmar iz kojegSe vise ne budis.Sve se svodiNa patnju,Na strah od rastankasa voljenim osobama.2397 Objavio/la Ludi Zmaj
-
By Ludi Zmaj Sta li je smrt?Susret sa tamom-Stalno prognana...Njeno je prisustvoNasa odsutnost.Ona pocinje da postojiOnog trena kadMi prestajemo biti.Sama smrt po sebiNe znaci nista;Ona je samo iluzija,kosmar iz kojegSe vise ne budis.Sve se svodiNa patnju,Na strah od rastankasa voljenim osobama.Mar 21, 2015 2397 -
Ne daj se Zvoncice, ne daj se godinama moja Zvoncice.Drugačijim chaterima i navikama,još ti je soba topla, prijatan razgovor.. a razne ...tastature...Imala si više ukusa od mnogih tvoja soba... divotaGazda ti je dzavo,ali ti... uvek si se razlikovala, po boji teskstova svojih chatera, po osmesima,pratila si sve od jutra do sljedećeg jutra i rušila samo one dosadne, terane jesenjim vetromkao list niz neku Beogradsku padinu.U večernjem sam odelu, i opkoljen opovima..Ne daj se mladosti moja, ne daj se Zvoncice naša... Dugo smo pripremali sva ova poznanstva dok jednom, skoro slučajno, uz usijanu tastaturu i sa svega nekoliko pravih reči, loše prikrivena željane dovede do razmene telefona...carice i plemkinjo nasa...Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja...Lepi trenutci nostalgije, ljubavi i nase klupice u parku iza Metropola, legendarne zajedničke pricaonice..i memoserva, ako me neko trazi...Ne daj se Zvoncice,Evo me, ustajem, tek da promenim skriptu, da li je to nepristojno u ovakvom času, Professional, Achilles, Camel Master, PMei,Meni je ipak najdraži početak...a raspolažem s jos milion nežnih i bezobraznih trenutaka naše mladosti,koja nas, nekim novim bojama vodi da idemo dalje... i uvek, idemo daljeNe daj se Zvoncice.Znam da ce još biti mladosti, blesave i vrludave... sa tobom ćemo ostati mladi...Ako svi ostali ostare, naša će im mladost teeeško pasti,a bićemo uvek mi u pravu, jer smo zajedno na ovoj divnoj obali, koju su mnogi napustili i predali bezvoljnoA ponovo sija sunce,kao što vec sija u mislima svih zaljubljenih srca,i nebo od svile, udaljeni glasovi koji se mešaju, glas voljenog bića, prijatelja, roda, brata ...i dok si tu sa nama.. nisu važne kise nestale svetlastom belinom ... jos malo price...Ne daj se Zvoncice...naša2395 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Ne daj se Zvoncice, ne daj se godinama moja Zvoncice.Drugačijim chaterima i navikama,još ti je soba topla, prijatan razgovor.. a razne ...tastature...Imala si više ukusa od mnogih tvoja soba... divotaGazda ti je dzavo,ali ti... uvek si se razlikovala, po boji teskstova svojih chatera, po osmesima,pratila si sve od jutra do sljedećeg jutra i rušila samo one dosadne, terane jesenjim vetromkao list niz neku Beogradsku padinu.U večernjem sam odelu, i opkoljen opovima..Ne daj se mladosti moja, ne daj se Zvoncice naša... Dugo smo pripremali sva ova poznanstva dok jednom, skoro slučajno, uz usijanu tastaturu i sa svega nekoliko pravih reči, loše prikrivena željane dovede do razmene telefona...carice i plemkinjo nasa...Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja...Lepi trenutci nostalgije, ljubavi i nase klupice u parku iza Metropola, legendarne zajedničke pricaonice..i memoserva, ako me neko trazi...Ne daj se Zvoncice,Evo me, ustajem, tek da promenim skriptu, da li je to nepristojno u ovakvom času, Professional, Achilles, Camel Master, PMei,Meni je ipak najdraži početak...a raspolažem s jos milion nežnih i bezobraznih trenutaka naše mladosti,koja nas, nekim novim bojama vodi da idemo dalje... i uvek, idemo daljeNe daj se Zvoncice.Znam da ce još biti mladosti, blesave i vrludave... sa tobom ćemo ostati mladi...Ako svi ostali ostare, naša će im mladost teeeško pasti,a bićemo uvek mi u pravu, jer smo zajedno na ovoj divnoj obali, koju su mnogi napustili i predali bezvoljnoA ponovo sija sunce,kao što vec sija u mislima svih zaljubljenih srca,i nebo od svile, udaljeni glasovi koji se mešaju, glas voljenog bića, prijatelja, roda, brata ...i dok si tu sa nama.. nisu važne kise nestale svetlastom belinom ... jos malo price...Ne daj se Zvoncice...našaJul 24, 2013 2395
-
Pre mnogo godina, u vreme jedne velike i srećne zemlje, nošen onim mladalačkim ludilom, rešio sam da, sa par prijatelja, napravim planinarsku avanturu od Makarske, dakle obale mora, do vrha Biokova, planine iznad tog dela jadranske obale. Ideja koja nas je nosila bila je priča koja kaže da, ukoliko se dovoljno rano popnete na Biokovo tokom leta, možete videti Italiju. Naša avantura pocela je u prvim satima novog dana, trajala je 5 sati i zaista smo videli Italiju, a pogled koji se pruža "od gore" ne može se rečima opisati. Bili smo ponosni što smo osvojili Vošac, najviši od vrhova Biokova koji se može videti sa mora.... Madutim, kao što to obicno bude, vec posle prvog oduševljenja prizorima obale, mora i udaljenih obrisa Italije, primetili smo da postoji još jedan, mnogo viši vrh Biokova, onaj najviši... Prva ideja bila je da krenemo ka njemu... Godinama kasnije, shvatio sam da je to jedna od onih životnih lekcija koje pamtimo. Iza svakog vrha obicno stoji neki drugi, mnogo viši. Pitanje je samo ko želi, a ko ne želi da se penje. Kao jedan deo naše morsko - planinarske ekspedicije koji je ostao u prvom šljiviku uživajuci u jutarnjem cvkutanju ptica, i u svakodnevnom životu mnogi pronadu neku naizled čvrstu stenu i tu se smeste, puštajući da ih vetrovi života večno zaobilaze. I upravo ti, ljubitelji cvrkutanja, i u realnosti današnjeg vremena ostali su negde daleko iza nas sa vrha Vošac... Kao što pretpostavljate, tih ptica oko njih vise nema, kao ni cvrkutanja... vetrovi ih nisu zauvek zaboravili. Upravo je to deo lekcije koja nas uči da put uvek vodi napred i na više, da zaustavljanja nema... Prvi zanak zaustvljanja pojavljuje se onda kada se neko zadovolji postojećim stanjem i prestane sa pokušajima da se promeni ili ucini nešto još bolje. Ne, nema ničeg rđavog u gajenju zdravog poštovanja nečije sposobnosti, pa kolika god da je ona... Ipak, treba imati na umu da, čak i ako neko ima sposobnosti da zauzme viši položaj, a ne koristi celokupni talenat i snagu za ostvarivanje ciljeva, može da uništi šanse nekom drugom. Da ne pričamo one koji su danas, na žalost, posebno vidljivi upravo po tome što zauzimaju pozicije koje ne zaslužuju i za koje nisu sposobni. Između velike stvari koju ne možemo uciniti i one male koju nećemo da učinimo, skriva se opasnost da ništa ne učinimo! Većinja ljudi misli da postoji ogromna razlika u sposobnosti izmedu nekoga ko se bavi običnim poslovima i onoga koji je dostigao vrhunac. To, ipak, nije istina. Uraditi samo malo bolje od proseka u životu dovoljno je da se neko istakne. Ljudi ne postižu uspeh samo time što su dvostruko inteligentniji ili dvostruko sposobniji od drugih. Ako neko uspe da doda samo malo više onome što već ima, to ga moze dovesti daleko. U jednom razgovoru sa direktorom jednog uspešnog građevinskog preduzeća, novinar je upitao: ”čuo sam da ste počeli kao zidar. Kako ste krenuli prema vrhu?„ Direktor je skromno odgovorio: ”Želeo sam da budem dobar zidar!" Ovaj odgovor sadrži jednu veliku istinu. Moramo početi tamo gde se nalazimo i pokušavati da najbolje iskoristimo sve postojeće okolnosti. Možda ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene. Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma, zato što je sve od palme korisno - plod, lišce, grane i deblo. Kokosova palma je, međutim, zavidela mangu, zato što se njegov plod izvozi i veoma je skup. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više. Jedino je mali žuti cvet radosno cvetao u svom uglu. Pažnja posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavila se na žutom cvetu. Upitao ga je: ” Zasto se i ti ne zalis kao ostali?" Cvet je odgovrio: ”Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango... a onda sam pomislio da, ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi to i učinio. Želeo je da budem mali žuti cvet, a jedino što ja sada zelim je da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao. ...nasmešite se.. i ulepšajte ovaj svet vašim najlepšim osmehom... za početak... :)2393 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Pre mnogo godina, u vreme jedne velike i srećne zemlje, nošen onim mladalačkim ludilom, rešio sam da, sa par prijatelja, napravim planinarsku avanturu od Makarske, dakle obale mora, do vrha Biokova, planine iznad tog dela jadranske obale. Ideja koja nas je nosila bila je priča koja kaže da, ukoliko se dovoljno rano popnete na Biokovo tokom leta, možete videti Italiju. Naša avantura pocela je u prvim satima novog dana, trajala je 5 sati i zaista smo videli Italiju, a pogled koji se pruža "od gore" ne može se rečima opisati. Bili smo ponosni što smo osvojili Vošac, najviši od vrhova Biokova koji se može videti sa mora.... Madutim, kao što to obicno bude, vec posle prvog oduševljenja prizorima obale, mora i udaljenih obrisa Italije, primetili smo da postoji još jedan, mnogo viši vrh Biokova, onaj najviši... Prva ideja bila je da krenemo ka njemu... Godinama kasnije, shvatio sam da je to jedna od onih životnih lekcija koje pamtimo. Iza svakog vrha obicno stoji neki drugi, mnogo viši. Pitanje je samo ko želi, a ko ne želi da se penje. Kao jedan deo naše morsko - planinarske ekspedicije koji je ostao u prvom šljiviku uživajuci u jutarnjem cvkutanju ptica, i u svakodnevnom životu mnogi pronadu neku naizled čvrstu stenu i tu se smeste, puštajući da ih vetrovi života večno zaobilaze. I upravo ti, ljubitelji cvrkutanja, i u realnosti današnjeg vremena ostali su negde daleko iza nas sa vrha Vošac... Kao što pretpostavljate, tih ptica oko njih vise nema, kao ni cvrkutanja... vetrovi ih nisu zauvek zaboravili. Upravo je to deo lekcije koja nas uči da put uvek vodi napred i na više, da zaustavljanja nema... Prvi zanak zaustvljanja pojavljuje se onda kada se neko zadovolji postojećim stanjem i prestane sa pokušajima da se promeni ili ucini nešto još bolje. Ne, nema ničeg rđavog u gajenju zdravog poštovanja nečije sposobnosti, pa kolika god da je ona... Ipak, treba imati na umu da, čak i ako neko ima sposobnosti da zauzme viši položaj, a ne koristi celokupni talenat i snagu za ostvarivanje ciljeva, može da uništi šanse nekom drugom. Da ne pričamo one koji su danas, na žalost, posebno vidljivi upravo po tome što zauzimaju pozicije koje ne zaslužuju i za koje nisu sposobni. Između velike stvari koju ne možemo uciniti i one male koju nećemo da učinimo, skriva se opasnost da ništa ne učinimo! Većinja ljudi misli da postoji ogromna razlika u sposobnosti izmedu nekoga ko se bavi običnim poslovima i onoga koji je dostigao vrhunac. To, ipak, nije istina. Uraditi samo malo bolje od proseka u životu dovoljno je da se neko istakne. Ljudi ne postižu uspeh samo time što su dvostruko inteligentniji ili dvostruko sposobniji od drugih. Ako neko uspe da doda samo malo više onome što već ima, to ga moze dovesti daleko. U jednom razgovoru sa direktorom jednog uspešnog građevinskog preduzeća, novinar je upitao: ”čuo sam da ste počeli kao zidar. Kako ste krenuli prema vrhu?„ Direktor je skromno odgovorio: ”Želeo sam da budem dobar zidar!" Ovaj odgovor sadrži jednu veliku istinu. Moramo početi tamo gde se nalazimo i pokušavati da najbolje iskoristimo sve postojeće okolnosti. Možda ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene. Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma, zato što je sve od palme korisno - plod, lišce, grane i deblo. Kokosova palma je, međutim, zavidela mangu, zato što se njegov plod izvozi i veoma je skup. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više. Jedino je mali žuti cvet radosno cvetao u svom uglu. Pažnja posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavila se na žutom cvetu. Upitao ga je: ” Zasto se i ti ne zalis kao ostali?" Cvet je odgovrio: ”Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango... a onda sam pomislio da, ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi to i učinio. Želeo je da budem mali žuti cvet, a jedino što ja sada zelim je da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao. ...nasmešite se.. i ulepšajte ovaj svet vašim najlepšim osmehom... za početak... :)Nov 19, 2014 2393
-
Завештање За мојoм мајком, за мојим оцем, за мојим братом и осталима који су ми били драги а умрли су, остали су различити папири, исечци из новина, фотографије, писма, лекарски рецепти, дијагнозе, албуми, војни картони, књижице, чланске карте, плакете, па чак и споменари... Једноставно - трагови нечијег живота. Успомене. Tајне. Некоме каткад падне на ум да по њима чепрка. (Тако сам ја, из очевог војног картона, сазнао да је 1948. неколико месеци био у СССР-у, што ми никад за живота није рекао. Отуда његов брундави војнички руски.) Помислио сам: а шта би се десило да сутра ја умрем? Моја писма... Моја писма су у inbox-у; фотографије на Photobucket-у; текстови на Scribd-у; у различитим фолдерима моје незавршене литерарне ситнице. У chat програмима преписке са неким дивним људима; на Sendpace-у моја музика; на Youtube-у видео прилози. Ако ја сад, не дај боже, умрем, све ће то остати недоступно?! Јер шифру за приступ свим тим сервисима знам само ја. Стотине, хиљаде мејлова, фотографија и успомена и... И ником ништа, због једне неизречене шифре?! Моја шифра ће бити моје завештање. Наши животи су под шифром.2392 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Завештање За мојoм мајком, за мојим оцем, за мојим братом и осталима који су ми били драги а умрли су, остали су различити папири, исечци из новина, фотографије, писма, лекарски рецепти, дијагнозе, албуми, војни картони, књижице, чланске карте, плакете, па чак и споменари... Једноставно - трагови нечијег живота. Успомене. Tајне. Некоме каткад падне на ум да по њима чепрка. (Тако сам ја, из очевог војног картона, сазнао да је 1948. неколико месеци био у СССР-у, што ми никад за живота није рекао. Отуда његов брундави војнички руски.) Помислио сам: а шта би се десило да сутра ја умрем? Моја писма... Моја писма су у inbox-у; фотографије на Photobucket-у; текстови на Scribd-у; у различитим фолдерима моје незавршене литерарне ситнице. У chat програмима преписке са неким дивним људима; на Sendpace-у моја музика; на Youtube-у видео прилози. Ако ја сад, не дај боже, умрем, све ће то остати недоступно?! Јер шифру за приступ свим тим сервисима знам само ја. Стотине, хиљаде мејлова, фотографија и успомена и... И ником ништа, због једне неизречене шифре?! Моја шифра ће бити моје завештање. Наши животи су под шифром.Sep 28, 2013 2392
