Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
472Blogs
-
54Active Bloggers
468 blogs
-
Ne znam koliko ko ovde prati neka desavanja u svetu. Problem sa GMO je privukao moju paznju jos pre desetak godina i vrlo pazljivo citam (a i gledam sve na youtube o toj tematici i to preporucujem i vama). Prvi put sam se zabrinuo kada sam procitao da u 4.-5. generaciji pacova, hranjenih GMO kukuruzom, cak do 80% muzjaka bude sterilno. I nesto slicno se potvrdilo u nekoliko sledecih ispitivanja. Zanimljivo je samo, da su rezultati tih istrazivanja bili jako kratko dostupni na internetu. Volsebno bi nestajali posle nedelju-dve dana. Da bih skratio ovaj, ionako, dugacki post: bojim se da je na delu planska depopopulizacija planete zemlje (na tkz. "zlatnih 2 milijarde")...mada, postoje teorije da se radi o "zlatnoj milijardi", pa cak i o "zlatnih 500 miliona"..Nije mi jasno, samo, kako bi i oni ziveli na zagadjenoj planeti? Jer, poznato je, gde je jednom zasejano GMO seme, vise se ne moze gajiti ni jedna prirodna kultura. Poznato je i da, kada se jednom GMO seme pusti u prirodu, ono, kao superiornije (otpornije na sve uticaje) se siri i potiskuje prirodne vrste. Hocemo li, jednog dana, na celoj planeti imati samo GMO? Jos groznije: Te ogromne kompanije koje proizvode GMO patentiraju sve sto im padne pod ruku. Tako, da ce se, jednog dana (a u Americi vec jeste) desiti da ne smes da zasadis seme iz sopstvenog prinosa, vec ces morati da kupis od njih! Ukratko, zakljucak: Ne trebaju ovoj planeti ni asteoidi, ni Nubire, ni ogromne komete, ni bliske crne rupe, ni eksplozije zvezda da bi covecanstvo bilo unisteno. Dovoljno je imati samo halapljive, bezobzirne, raspojasane idiote, prepune para, kojima nista nije sveto niti ih je briga za potomstvo ("Posle mene potop") koji ce rizikovati opstanak ljudske vrste radi svog sebicnog, idiotskog cilja "vladanja svetom".2592 Objavio/la Milan Vićentijević
-
Ne znam koliko ko ovde prati neka desavanja u svetu. Problem sa GMO je privukao moju paznju jos pre desetak godina i vrlo pazljivo citam (a i gledam sve na youtube o toj tematici i to preporucujem i vama). Prvi put sam se zabrinuo kada sam procitao da u 4.-5. generaciji pacova, hranjenih GMO kukuruzom, cak do 80% muzjaka bude sterilno. I nesto slicno se potvrdilo u nekoliko sledecih ispitivanja. Zanimljivo je samo, da su rezultati tih istrazivanja bili jako kratko dostupni na internetu. Volsebno bi nestajali posle nedelju-dve dana. Da bih skratio ovaj, ionako, dugacki post: bojim se da je na delu planska depopopulizacija planete zemlje (na tkz. "zlatnih 2 milijarde")...mada, postoje teorije da se radi o "zlatnoj milijardi", pa cak i o "zlatnih 500 miliona"..Nije mi jasno, samo, kako bi i oni ziveli na zagadjenoj planeti? Jer, poznato je, gde je jednom zasejano GMO seme, vise se ne moze gajiti ni jedna prirodna kultura. Poznato je i da, kada se jednom GMO seme pusti u prirodu, ono, kao superiornije (otpornije na sve uticaje) se siri i potiskuje prirodne vrste. Hocemo li, jednog dana, na celoj planeti imati samo GMO? Jos groznije: Te ogromne kompanije koje proizvode GMO patentiraju sve sto im padne pod ruku. Tako, da ce se, jednog dana (a u Americi vec jeste) desiti da ne smes da zasadis seme iz sopstvenog prinosa, vec ces morati da kupis od njih! Ukratko, zakljucak: Ne trebaju ovoj planeti ni asteoidi, ni Nubire, ni ogromne komete, ni bliske crne rupe, ni eksplozije zvezda da bi covecanstvo bilo unisteno. Dovoljno je imati samo halapljive, bezobzirne, raspojasane idiote, prepune para, kojima nista nije sveto niti ih je briga za potomstvo ("Posle mene potop") koji ce rizikovati opstanak ljudske vrste radi svog sebicnog, idiotskog cilja "vladanja svetom".Dec 01, 2013 2592
-
Sećate li se najbližeg komšije vrapca? Da, to je ona mala ptičica koja nas je uvek radosno dočekivala ili ispraćala gde god da idemo. Ne, ne, neću sada pričati onu staru priču o vrapcu, kravi i bezobraznoj cica maci... Koliko god da mi sećanje dosegne u detinjstvo, prvo čega se setim bilo je ono što me je budilo svakog jutra... Šum vetra u krošnjama tri obližnja jablana i pesma vrabaca u tim krošnjama... dživdžani.. uh, koliko ih je samo bilo... Živeo sam u stanu sa velikom terasom i uživao da dobar deo dana, kad god je to bilo moguće, provedem upravo tu. I uvek je tu bio moj komšija vrabac, delio samnom te klinačke samoće i uvek slušao moje priče. Delili smo doručak i ono najslađe parče hleba koje je taj moj komšija uvek sa strahom otimao sa pločnika terase i za trenutak nestajao na putu do krošnje jablana. Nikad me nije ostavio da dugo čekam. Pravio sam ja puno puta komšiji kucice od papira i drveta, ali je njemu ipak mnogo više prijala krošnja puna vetra... priznajem, u onom moru betona naselja u kom sam ziveo, pogled na te jablane bilo je pravo bogatstvo. Zamišljao sam kako su to u stvari jedra velikog jedenjaka kojim sam plovio u snove, sa vrapcima kao mornarima najluđeg jedrenjaka na svetu. Eh, kako mi je ponekad ona graja vrabaca iz krošnje nedostajala u večernjim satima kad se uspavaju pre mene. Komšija me je pratio i u školu, kontrolisao da li radim domaće zadatke, a bio je tu i kad sam škole završio i krenuo na fax, proslavljao samnom neke sportske uspehe, pravio društvo i kad su me mučile povrede i uvek.. ali baš uvek.. sa strahom otimao svako parče hleba koje je bilo namenjeno njemu... Nošen dahom onih velikih snova o budućnosti, i ja sam sve manje pažnje poklanjao komšiji, sem kad je bezobrazno virio kroz prozor za vreme mojih prvih ljubavnih priča, ali on nije mnogo mario za to.. Gde god da krenem i šta god da radim, bio je tu. Sećam se da sam jednom dugo gledao kako se kupa u barici vode koja je ostala posle polivanja terase u onim vrelim letnjim danima, i da sam mu zavideo kako i koliko uživa u tome. Iako vrapca nikad pesma nije nikad krasila, meni je to njegovo dživdžanje bilo slađe od bilo koje ptice pevačice. A komšiju su voleli i ostali iz moje porodice.. mama ih je uvek častila svim onim mrvama posle ručka, na ćaletovo hrkanje tokom nedeljnog popodneva na terasi, uzvraćali su nekom muzikom sličnog tonaliteta, a brat nikad nije gađao vrapce praćkom (verovatno zato što ni vola nije mogao da pogodi, pa da se ne sramoti). Deda mi je jednom pricao kako i u Evanđelu postoji zapis o vrapcima... kako je nekad davno postojala cena za vrapca, dva vrapca za peni. Valjda je tamo neko morao da kupuje komšije, verovatno nije imao jedrenjak kao moj. E da, setih se kako mi je jednom neki stari porodični prijatelj pričao kako su nekad davno, u vreme onog prvog velikog rata, u opštoj nemaštini, pekli vrapce kako bi kuća mirisala na pečenje, iako za jelo nije bilo ništa drugo osim obične proje... Mislim da godinama nisam hteo da pričam sa njim posle te izjave, a najviše je profitirao komšija koga sam dugo posle toga hranio duplim porcijama... i uvek je onako, sa strahom... otimao svako parče hleba koji je bio samo njemu namenjen... Komšija je bio tu i onih dana 99te, deleći sa svima nama frustracije šizela i smirela i sve ono što su one donosile. Bio je tu i kad se dimila Skupština, jurio sa nama prolećne leptire ove demokratje ili kako li se već zove... I onda... odjednom... zatrpan nekim novim mislima tih "kako li se već zove vremena", primetih... mog komšije više nema... Nekako je nestao a da nisam ni primetio... i u tom glupom osećaju da nešto nedostaje, posle ko zna koliko pokušaja da pronađem to što sam zaboravio, prevrtanja džepova i tragajući za tim čega nema, shvatih... da je to moj komšija dživdžan vrabac ovogradski. Shvatih da više ne poznajem ni ostale komšije koji nit pevaju nit recituju, već nekako tiho prolaze ulicama na kojima korice i mrvice čekaju neke nove vrapce..... vrapce koji možda nikad neće doći jer su ih svi zaboravili. Vrpce koji su tako sa strahom otimali te mrvice baš kao što i svi mi sa nekim strahom uživamo u retkim lepim momentima... NE, neću se plašiti lepih trenutaka, za moje mrvice vredi živeti, naučio sam to od komšije kad ih je zimi onako vešto pronalazio, i verujem.. verujem da će se moj komšija uskoro vratiti.... Vratiće se čim ponovo naučimo da se ponovo prepoznajemo pogledom u oči, a ne u profile, čim naučimo da gitara nije praistorijsko oružje, čim naučimo da verujemo u sebe, čim naučimo da svoje mrvice delimo sa drugima i ne merimo ko je kome više mrvica dao... Znate.. mrvice su mrvice... mi ponekad zaboravimo koliko puno znače... ... a komšija je to dobro znao.... i zato je sa strahom otimao ....2590 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Sećate li se najbližeg komšije vrapca? Da, to je ona mala ptičica koja nas je uvek radosno dočekivala ili ispraćala gde god da idemo. Ne, ne, neću sada pričati onu staru priču o vrapcu, kravi i bezobraznoj cica maci... Koliko god da mi sećanje dosegne u detinjstvo, prvo čega se setim bilo je ono što me je budilo svakog jutra... Šum vetra u krošnjama tri obližnja jablana i pesma vrabaca u tim krošnjama... dživdžani.. uh, koliko ih je samo bilo... Živeo sam u stanu sa velikom terasom i uživao da dobar deo dana, kad god je to bilo moguće, provedem upravo tu. I uvek je tu bio moj komšija vrabac, delio samnom te klinačke samoće i uvek slušao moje priče. Delili smo doručak i ono najslađe parče hleba koje je taj moj komšija uvek sa strahom otimao sa pločnika terase i za trenutak nestajao na putu do krošnje jablana. Nikad me nije ostavio da dugo čekam. Pravio sam ja puno puta komšiji kucice od papira i drveta, ali je njemu ipak mnogo više prijala krošnja puna vetra... priznajem, u onom moru betona naselja u kom sam ziveo, pogled na te jablane bilo je pravo bogatstvo. Zamišljao sam kako su to u stvari jedra velikog jedenjaka kojim sam plovio u snove, sa vrapcima kao mornarima najluđeg jedrenjaka na svetu. Eh, kako mi je ponekad ona graja vrabaca iz krošnje nedostajala u večernjim satima kad se uspavaju pre mene. Komšija me je pratio i u školu, kontrolisao da li radim domaće zadatke, a bio je tu i kad sam škole završio i krenuo na fax, proslavljao samnom neke sportske uspehe, pravio društvo i kad su me mučile povrede i uvek.. ali baš uvek.. sa strahom otimao svako parče hleba koje je bilo namenjeno njemu... Nošen dahom onih velikih snova o budućnosti, i ja sam sve manje pažnje poklanjao komšiji, sem kad je bezobrazno virio kroz prozor za vreme mojih prvih ljubavnih priča, ali on nije mnogo mario za to.. Gde god da krenem i šta god da radim, bio je tu. Sećam se da sam jednom dugo gledao kako se kupa u barici vode koja je ostala posle polivanja terase u onim vrelim letnjim danima, i da sam mu zavideo kako i koliko uživa u tome. Iako vrapca nikad pesma nije nikad krasila, meni je to njegovo dživdžanje bilo slađe od bilo koje ptice pevačice. A komšiju su voleli i ostali iz moje porodice.. mama ih je uvek častila svim onim mrvama posle ručka, na ćaletovo hrkanje tokom nedeljnog popodneva na terasi, uzvraćali su nekom muzikom sličnog tonaliteta, a brat nikad nije gađao vrapce praćkom (verovatno zato što ni vola nije mogao da pogodi, pa da se ne sramoti). Deda mi je jednom pricao kako i u Evanđelu postoji zapis o vrapcima... kako je nekad davno postojala cena za vrapca, dva vrapca za peni. Valjda je tamo neko morao da kupuje komšije, verovatno nije imao jedrenjak kao moj. E da, setih se kako mi je jednom neki stari porodični prijatelj pričao kako su nekad davno, u vreme onog prvog velikog rata, u opštoj nemaštini, pekli vrapce kako bi kuća mirisala na pečenje, iako za jelo nije bilo ništa drugo osim obične proje... Mislim da godinama nisam hteo da pričam sa njim posle te izjave, a najviše je profitirao komšija koga sam dugo posle toga hranio duplim porcijama... i uvek je onako, sa strahom... otimao svako parče hleba koji je bio samo njemu namenjen... Komšija je bio tu i onih dana 99te, deleći sa svima nama frustracije šizela i smirela i sve ono što su one donosile. Bio je tu i kad se dimila Skupština, jurio sa nama prolećne leptire ove demokratje ili kako li se već zove... I onda... odjednom... zatrpan nekim novim mislima tih "kako li se već zove vremena", primetih... mog komšije više nema... Nekako je nestao a da nisam ni primetio... i u tom glupom osećaju da nešto nedostaje, posle ko zna koliko pokušaja da pronađem to što sam zaboravio, prevrtanja džepova i tragajući za tim čega nema, shvatih... da je to moj komšija dživdžan vrabac ovogradski. Shvatih da više ne poznajem ni ostale komšije koji nit pevaju nit recituju, već nekako tiho prolaze ulicama na kojima korice i mrvice čekaju neke nove vrapce..... vrapce koji možda nikad neće doći jer su ih svi zaboravili. Vrpce koji su tako sa strahom otimali te mrvice baš kao što i svi mi sa nekim strahom uživamo u retkim lepim momentima... NE, neću se plašiti lepih trenutaka, za moje mrvice vredi živeti, naučio sam to od komšije kad ih je zimi onako vešto pronalazio, i verujem.. verujem da će se moj komšija uskoro vratiti.... Vratiće se čim ponovo naučimo da se ponovo prepoznajemo pogledom u oči, a ne u profile, čim naučimo da gitara nije praistorijsko oružje, čim naučimo da verujemo u sebe, čim naučimo da svoje mrvice delimo sa drugima i ne merimo ko je kome više mrvica dao... Znate.. mrvice su mrvice... mi ponekad zaboravimo koliko puno znače... ... a komšija je to dobro znao.... i zato je sa strahom otimao ....Dec 01, 2014 2590
-
k2588 Objavio/la Pepe Le Pew
-
By Pepe Le Pew kSep 24, 2013 2588 -
лудост ми је данас измишљати риме а још већа . . за љубав да молим у ствари не знам ни да л' да те волим чак сам превидео . . како ти је име около море . . . Медитеран плави понеко једро ено где лепрша галебова мноштво крешти усред крша мисли разноразне врзмају по глави но о нашој срећи не размишљам више обећања дата беху неопрезна сутра коју носи . . . никада се не зна залуд је и ова песма што се пише2584 Objavio/la светислав стојановић
-
лудост ми је данас измишљати риме а још већа . . за љубав да молим у ствари не знам ни да л' да те волим чак сам превидео . . како ти је име около море . . . Медитеран плави понеко једро ено где лепрша галебова мноштво крешти усред крша мисли разноразне врзмају по глави но о нашој срећи не размишљам више обећања дата беху неопрезна сутра коју носи . . . никада се не зна залуд је и ова песма што се пишеSep 29, 2013 2584
-
Sreda,18.novembar:Majko, pri pomisli na tebe osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osećam da nisi dobro. Voleo bih da sam kraj tebe sada i da ti prinesem vode. Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo, jer sam ponovo čuo nešto što već duže vreme kroz san čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poji i moli nekim maurskim jezikom, lepu tužbalicu ili zov (ezan). Jutros sam oterao san sa očiju i potvrdio da glas dolazi odasvud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da nisam razum izgubio. O ovome ne smem pričati Dr.Layonelu jer ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina Edisona pre dve sedmice.Četvrtak, 19.novembar:Opet mislim na tebe majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije, jer ja moram krenuti kući u domovinu, krenuti tebi. Znam sada sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman.Petak, 20.novembar:Nisam pisao u ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu lično svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati, obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv sutra. Ja sam odlučio da čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, tebi majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće. Shvatio sam sada na kraju da je čovečanstvo ovisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet. Ali onaj čudni glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze sa tobom, sa mojim eksperimentom, sa nečim trancendetalnim.Subota, 21.novembar:Majko, sutra polazim za Yugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mome nalogu u lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana ili dve nedelje najviše.Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje sa laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih, već za čovečanstvo. Samo sam u momentu kada sam pogledao svetiljku i čekao da "moja" bežična struja dodje sa turbina, osetio da nisam ja tvorac ovoga svega. Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do kongresne sale i da je u tom zakonu kojeg sam smatrao "mojim" otkrićem, nešto što je od uvek postojalo, a da je samo meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovečanstvu objasnim. Umesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponudjeno spoznao. Neka je formula bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam hteo da je nadjem. To ima veze sa onom maurskom tužbalicom (ezan),siguran sam sada.Nedelja, 22.novembar:Ovo pismo nećeš nikada dobti majko. Ne znam zašto ga pišem tebi koja ga više nikada pročitati ne možeš. Neka ti je laka zemlja majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram sa vešcu o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još pre dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sada su, evo, videli da može ali opet je neće znati stolećima koristiti, jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se možda i jadio, ali sada više ne, jer znam dobro da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je "moje" otkriće još prerano došlo za čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije "moje". Znam da to neko nadzori sve i da ima plan pa sam zato možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem u Milanovac, naše seosko groblje. Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo negde još uvek "ti" i da tvoj život nije zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim sa Turcima, jer su oni iste onakve tužbalice (ezan) pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sada se sećam da su oni znali puno više nego ja o svim ovim stvarima koje tek sada spoznajem.Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona beše jalova.Moli tamo za mene majko ,ako mozes, tom maurskom tuzbalicom za izgubljenu dušu svoga sirotog neukog sina.2583 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Sreda,18.novembar:Majko, pri pomisli na tebe osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osećam da nisi dobro. Voleo bih da sam kraj tebe sada i da ti prinesem vode. Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo, jer sam ponovo čuo nešto što već duže vreme kroz san čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poji i moli nekim maurskim jezikom, lepu tužbalicu ili zov (ezan). Jutros sam oterao san sa očiju i potvrdio da glas dolazi odasvud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da nisam razum izgubio. O ovome ne smem pričati Dr.Layonelu jer ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina Edisona pre dve sedmice.Četvrtak, 19.novembar:Opet mislim na tebe majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije, jer ja moram krenuti kući u domovinu, krenuti tebi. Znam sada sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman.Petak, 20.novembar:Nisam pisao u ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu lično svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati, obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv sutra. Ja sam odlučio da čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, tebi majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće. Shvatio sam sada na kraju da je čovečanstvo ovisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet. Ali onaj čudni glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze sa tobom, sa mojim eksperimentom, sa nečim trancendetalnim.Subota, 21.novembar:Majko, sutra polazim za Yugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mome nalogu u lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana ili dve nedelje najviše.Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje sa laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih, već za čovečanstvo. Samo sam u momentu kada sam pogledao svetiljku i čekao da "moja" bežična struja dodje sa turbina, osetio da nisam ja tvorac ovoga svega. Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do kongresne sale i da je u tom zakonu kojeg sam smatrao "mojim" otkrićem, nešto što je od uvek postojalo, a da je samo meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovečanstvu objasnim. Umesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponudjeno spoznao. Neka je formula bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam hteo da je nadjem. To ima veze sa onom maurskom tužbalicom (ezan),siguran sam sada.Nedelja, 22.novembar:Ovo pismo nećeš nikada dobti majko. Ne znam zašto ga pišem tebi koja ga više nikada pročitati ne možeš. Neka ti je laka zemlja majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram sa vešcu o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još pre dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sada su, evo, videli da može ali opet je neće znati stolećima koristiti, jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se možda i jadio, ali sada više ne, jer znam dobro da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je "moje" otkriće još prerano došlo za čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije "moje". Znam da to neko nadzori sve i da ima plan pa sam zato možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem u Milanovac, naše seosko groblje. Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo negde još uvek "ti" i da tvoj život nije zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim sa Turcima, jer su oni iste onakve tužbalice (ezan) pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sada se sećam da su oni znali puno više nego ja o svim ovim stvarima koje tek sada spoznajem.Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona beše jalova.Moli tamo za mene majko ,ako mozes, tom maurskom tuzbalicom za izgubljenu dušu svoga sirotog neukog sina.Jan 23, 2014 2583 -
Izvuceni su protivnici za Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. VD Selektor Drulovic je saopstio spisak igraca za prijateljsku utakmicu sa Irskom. To su bile glavne vesti protekle nedelje u vezi sa nasom Fudbalskom reprezentacijom. Prvo cu pokusati da se osvrnem na protivnike u Kvalifikacijama. Svi znamo da je Portugalija jedna od najboljih selekcija u Evropi i da ce, svakako biti najtezi protivnik. Medjutim, poznato je da se Portugalci prilicno muce u svim kvalifikacijama u poslednje vreme. A poznato je i da mi, nekako, po tradiciji, protiv najjacih protivnika igramo najbolje. U tim dulema ce zaista tesko moci predvideti bilo sta. Zasto? Objasnicu malo kasnije. Drugi protivnik – Danska. Veoma nezgodan protivnik. Na neki nacin, njih se plasim vise nego Portugalaca. Nisu favorit, ali i te kako umeju da iznenade. Imamo dugu istoriju susreta sa njima i nikada nam nije bilo lako. Zbog toga ih stavljam u krug od tri tima (mi, Portugalija i Danska) od kojih ce dve otici direktno na EP. Treci protivnik – Armenija. U ovom casu su svi spremni da ih potcene. Ali, skrenucu paznju na njihove rezultate iz prosle godine. Pobedili Cesku u gostima sa 2:1, Bugarsku kod kuce istim rezultatom i igrali neseresno sa Italijom 2:2 u gostima. Ne sumnjam da imamo kvalitetniju Reprezentaciju, ali bi bilo apsolutno glupo potceniti ih. U stanju su da iznenade. Cetvrti protivnik – Albanija. Proslu godinu su zavrsili bez pobede. Imaju dve neresene utakmice (zanimljivo, obe u gostima) protiv Kipra i Belorusije. Igracki, ne dovodim u pitanje rezultate utakmica sa njima. Tu smo apsolutni favoriti. Madjutim, ove utakmice ce biti pod tenzijom i posebnim psiholoskim pritiskom. U njih treba uci hladne glave i mislim, vise nego rutinski osvojiti bodove. Prokomentarisacu i cinjenicu da nam Reprezentaciju vodi Vrsilac Duznosti Selektora. Jos jednom nas Fudbalski savez pravi gluposti. Licno sam uveren da su morali da odrede stalnog Selektora. I to bas Drulovica. Postavite se u njegovu kozu: Nista ne moze da planira na duze od jednog – dva meca, jer ce, mozda, koliko jos sutra nas “pametni” Fudbalski savez postaviti nekog drugog na to mesto. Neozbiljno. Sada bih da se vratim na to zasto u utakmicama sa Portugalom nece biti jasnog favorita. Rekoh vec da Potrugalci imaju tendenciju da slabije igraju u kvalifikacijama za velika takmicenja. U medjuvremenu, jedna mlada Reprezentacija Srbije je stasala. U ciklusu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo su jos bili premladi i neiskusni. Odigrali nekoliko sjajnih i nekoliko ocajnih utakmica. Uz Mihajloviceve greske (Ljajic, Matic) to je bilo dovoljno da ne uspemo. Medjutim, Mihajlovicu treba odati priznanje sto je te mlade igrace gurnuo u vatru. Isplatice se to u buducnosti. Cinjenica je da nase mlade selekcije vec duze vreme beleze sjajne rezultate na Evropskim prvenstvima. Znaci da baza postoji. Iz zadnjih nekoliko generacija isplivalo je dosta veoma dobrih fudbalera. Necu nabrajati imena, ali u svakom slucaju ih ima toliko da prevazilaze broj potrebnih za jednu ozbiljnu reprezentaciju. U zadnjoj deceniji smo bili poznati po tome sto smo imali sjajne odbrambene igrace (Vidic, Ivanovic, Kolarov, Nastasic, Subotic itd..), ali je kvalitet napadaca i narocito srednjih igraca bio znatno ispod tog nivoa. A utakmice ne dobijaju samo odbrane, jer moras i gol dati. Mislim da se u tom pogledu sada dosta menja. Generacije koje su isplivale donele su citav niz imena koja ce se tek cuti i u Evropi i svetu. Zbog toga mislim da mi imamo, cak, i veci potencijal od Portugalaca i da zbog toga u tim utakmicama nece biti favorita.2574 Objavio/la Milan Vićentijević
-
Izvuceni su protivnici za Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. VD Selektor Drulovic je saopstio spisak igraca za prijateljsku utakmicu sa Irskom. To su bile glavne vesti protekle nedelje u vezi sa nasom Fudbalskom reprezentacijom. Prvo cu pokusati da se osvrnem na protivnike u Kvalifikacijama. Svi znamo da je Portugalija jedna od najboljih selekcija u Evropi i da ce, svakako biti najtezi protivnik. Medjutim, poznato je da se Portugalci prilicno muce u svim kvalifikacijama u poslednje vreme. A poznato je i da mi, nekako, po tradiciji, protiv najjacih protivnika igramo najbolje. U tim dulema ce zaista tesko moci predvideti bilo sta. Zasto? Objasnicu malo kasnije. Drugi protivnik – Danska. Veoma nezgodan protivnik. Na neki nacin, njih se plasim vise nego Portugalaca. Nisu favorit, ali i te kako umeju da iznenade. Imamo dugu istoriju susreta sa njima i nikada nam nije bilo lako. Zbog toga ih stavljam u krug od tri tima (mi, Portugalija i Danska) od kojih ce dve otici direktno na EP. Treci protivnik – Armenija. U ovom casu su svi spremni da ih potcene. Ali, skrenucu paznju na njihove rezultate iz prosle godine. Pobedili Cesku u gostima sa 2:1, Bugarsku kod kuce istim rezultatom i igrali neseresno sa Italijom 2:2 u gostima. Ne sumnjam da imamo kvalitetniju Reprezentaciju, ali bi bilo apsolutno glupo potceniti ih. U stanju su da iznenade. Cetvrti protivnik – Albanija. Proslu godinu su zavrsili bez pobede. Imaju dve neresene utakmice (zanimljivo, obe u gostima) protiv Kipra i Belorusije. Igracki, ne dovodim u pitanje rezultate utakmica sa njima. Tu smo apsolutni favoriti. Madjutim, ove utakmice ce biti pod tenzijom i posebnim psiholoskim pritiskom. U njih treba uci hladne glave i mislim, vise nego rutinski osvojiti bodove. Prokomentarisacu i cinjenicu da nam Reprezentaciju vodi Vrsilac Duznosti Selektora. Jos jednom nas Fudbalski savez pravi gluposti. Licno sam uveren da su morali da odrede stalnog Selektora. I to bas Drulovica. Postavite se u njegovu kozu: Nista ne moze da planira na duze od jednog – dva meca, jer ce, mozda, koliko jos sutra nas “pametni” Fudbalski savez postaviti nekog drugog na to mesto. Neozbiljno. Sada bih da se vratim na to zasto u utakmicama sa Portugalom nece biti jasnog favorita. Rekoh vec da Potrugalci imaju tendenciju da slabije igraju u kvalifikacijama za velika takmicenja. U medjuvremenu, jedna mlada Reprezentacija Srbije je stasala. U ciklusu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo su jos bili premladi i neiskusni. Odigrali nekoliko sjajnih i nekoliko ocajnih utakmica. Uz Mihajloviceve greske (Ljajic, Matic) to je bilo dovoljno da ne uspemo. Medjutim, Mihajlovicu treba odati priznanje sto je te mlade igrace gurnuo u vatru. Isplatice se to u buducnosti. Cinjenica je da nase mlade selekcije vec duze vreme beleze sjajne rezultate na Evropskim prvenstvima. Znaci da baza postoji. Iz zadnjih nekoliko generacija isplivalo je dosta veoma dobrih fudbalera. Necu nabrajati imena, ali u svakom slucaju ih ima toliko da prevazilaze broj potrebnih za jednu ozbiljnu reprezentaciju. U zadnjoj deceniji smo bili poznati po tome sto smo imali sjajne odbrambene igrace (Vidic, Ivanovic, Kolarov, Nastasic, Subotic itd..), ali je kvalitet napadaca i narocito srednjih igraca bio znatno ispod tog nivoa. A utakmice ne dobijaju samo odbrane, jer moras i gol dati. Mislim da se u tom pogledu sada dosta menja. Generacije koje su isplivale donele su citav niz imena koja ce se tek cuti i u Evropi i svetu. Zbog toga mislim da mi imamo, cak, i veci potencijal od Portugalaca i da zbog toga u tim utakmicama nece biti favorita.Feb 26, 2014 2574
-
Da,danas je ponedeljak i mnogi misle na njega kao grozan dan.Ali ,ako znate da će ovog ponedeljka po statistikama biti preko 50.000 venčanja,40.000 novorodjenih slatkih beba,42.000 000 zagrljaja,nekoliko desetina sretnika koji ce dobiti glavnu nagradu na nekom izvlačenju lutrije,60.000 ljudi će dobiti unapredjenje na poslu a 30.000 će izgubiti nevinost. 6000 kerova ce naći nove porodice,prodaće se 350 000 balona. I najvažnije 90 000 000 miliona ljudi će nekome reći VOLIM TE. Znam da mnogi misle da je ponedeljak grozan dan ali ako ovo znate onda ipak izgleda da uopste neće biti loš dan. Ne želim da budem SVE SVAKOME ali želim da budem NESTO NEKOME2573 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Da,danas je ponedeljak i mnogi misle na njega kao grozan dan.Ali ,ako znate da će ovog ponedeljka po statistikama biti preko 50.000 venčanja,40.000 novorodjenih slatkih beba,42.000 000 zagrljaja,nekoliko desetina sretnika koji ce dobiti glavnu nagradu na nekom izvlačenju lutrije,60.000 ljudi će dobiti unapredjenje na poslu a 30.000 će izgubiti nevinost. 6000 kerova ce naći nove porodice,prodaće se 350 000 balona. I najvažnije 90 000 000 miliona ljudi će nekome reći VOLIM TE. Znam da mnogi misle da je ponedeljak grozan dan ali ako ovo znate onda ipak izgleda da uopste neće biti loš dan. Ne želim da budem SVE SVAKOME ali želim da budem NESTO NEKOMEOct 21, 2013 2573
-
Muskarci sa petog sprata – istinita bajka Ovu priču ste verovatno već puno puta pročitali, ali nije loše ponekad ponoviti gradivo. Jednom, ne tako davno, u jednom gradu, otvorena je robna kuća u kojoj žene mogu izabrati i kupiti supruga. Na ulazu je, naravno, pisalo "uputstvo za upotrebu": - Možete posetiti robnu kuću SAMO JEDNOM - Postoji 6 spratova i karakteristike muškaraca se poboljšavaju što se više penjete. - Možete izabrati bilo kog muškarca na spratu na kom se nalazite, ili se popeti na sledeći sprat. - Ne smete se vraćati na sprat ispod. Žena koja je čula za tu robnu kuću, odluči da tu pronađe sebi partnera. Na vratima prvog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao. Žena odluči da krene na sledeći sprat. Na vratima drugog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao i vole decu. Žena na kratko razmisli, pa krene na naredni sprat. Na vratima trećeg sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, i neverovatno su zgodni. Wow, pomisli žena, ali oseti da se mora još popeti. Na vratima četvrtog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni i pomažu u kućnim poslovima. Fantastično, pomisli žena, teško se mogu odupreti da ne uđem, ali nešto je opet natera da ode na sledeći sprat. Na vratima petog sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni, pomažu u kućnim poslovima i vrlo su romantični. Žena odluči da uđe, al' je u poslednji čas nesto spreči, i na kraju ode ipak i na šesti sprat. Na vratima šestog sprata stajao je natpis: Vi ste posetiteljka br. 31.456.012 Na ovom spratu nema muškaraca; ovaj sprat postoji da bi se pokazalo koliko je teško ispuniti očekivanja jedne žene….. Hvala vam što ste posetili našu robnu kuću.2570 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Muskarci sa petog sprata – istinita bajka Ovu priču ste verovatno već puno puta pročitali, ali nije loše ponekad ponoviti gradivo. Jednom, ne tako davno, u jednom gradu, otvorena je robna kuća u kojoj žene mogu izabrati i kupiti supruga. Na ulazu je, naravno, pisalo "uputstvo za upotrebu": - Možete posetiti robnu kuću SAMO JEDNOM - Postoji 6 spratova i karakteristike muškaraca se poboljšavaju što se više penjete. - Možete izabrati bilo kog muškarca na spratu na kom se nalazite, ili se popeti na sledeći sprat. - Ne smete se vraćati na sprat ispod. Žena koja je čula za tu robnu kuću, odluči da tu pronađe sebi partnera. Na vratima prvog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao. Žena odluči da krene na sledeći sprat. Na vratima drugog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao i vole decu. Žena na kratko razmisli, pa krene na naredni sprat. Na vratima trećeg sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, i neverovatno su zgodni. Wow, pomisli žena, ali oseti da se mora još popeti. Na vratima četvrtog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni i pomažu u kućnim poslovima. Fantastično, pomisli žena, teško se mogu odupreti da ne uđem, ali nešto je opet natera da ode na sledeći sprat. Na vratima petog sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni, pomažu u kućnim poslovima i vrlo su romantični. Žena odluči da uđe, al' je u poslednji čas nesto spreči, i na kraju ode ipak i na šesti sprat. Na vratima šestog sprata stajao je natpis: Vi ste posetiteljka br. 31.456.012 Na ovom spratu nema muškaraca; ovaj sprat postoji da bi se pokazalo koliko je teško ispuniti očekivanja jedne žene….. Hvala vam što ste posetili našu robnu kuću.Apr 24, 2014 2570
-
Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори...Ахмед је рођен и одрастао у авганистанском селу. Детињство проводи у сиромаштву, изучавању исламистичких свештених књига и ратовању.„Више и не памтим с киме сам све ратовао али једно знам, то је било непрестано ратовање” – присећа се Ахмед.Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега предсатвљала капију западног раја.Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезвос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:„Тамо, на Лезвосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом – мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асфалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у цркву. Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.Напуштам Атину када се фирма затворила и селим се у провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасхе ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.2562 Objavio/la ЗРНО ВЕРЕ
-
By ЗРНО ВЕРЕ Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори...Ахмед је рођен и одрастао у авганистанском селу. Детињство проводи у сиромаштву, изучавању исламистичких свештених књига и ратовању.„Више и не памтим с киме сам све ратовао али једно знам, то је било непрестано ратовање” – присећа се Ахмед.Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега предсатвљала капију западног раја.Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезвос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:„Тамо, на Лезвосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом – мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асфалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у цркву. Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.Напуштам Атину када се фирма затворила и селим се у провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасхе ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.Dec 15, 2013 2562 -
састав на тему . . . невере како невиност није била предуслов за брачну срећу моја једна рођакиња удаде се усуседно село за лепог младог и имућног, ал срамежљивог здраво. Ко девојка је био тај мој роћак вуле.а она, ватра буктећа, што на уму то на друму, што осмисли то и оствари, док он некако . .гњецав бијо.Кућа цветала уњој све блистало,ал брак јалов.једно другом су набеђивали грешку одоле. Тада још није бијо обичај да доктори вагају које неисправан. Онаје мислила да може јер је пре вулета ималапар чишћења наравно мужу непријављени. Додуше он срамежљив није ни питао зате безобразне речи, па зарад чега се онда фаалити, резоновалаје.И полагацко . . .наста куршлус брачни.. .Он се пропијо ( а шта друго) а она се прошвалерисала здобошарем савом, ал да се незна. Наравски цело је село отом приповедало, чуо и мој рођак вуле, али ние маријо, било му сведно, јер кућа је била уредна,а каткад су и легали заједно, он и рођакињами.И такојим . . живот хоодо . . .А онда једног фебруара она га обрадова даје занела. Одњега није било срећнијег на кугли земаљској, целој. Престаоје да одлази укафану, а и пиће је алалијо и сав се здао у исчекивање наследника, јер је знао ако га икад буде, биће син.И устину негде октобра, свињокољи били ујеку, пуна кућа помагача јер је требало ту месину истранџирати, њу заврне трбу и док су тркнули по баба даринку која је умела да прима бебе, рођакиња моја се укујни напатосу , породила сама.И било . . .мушко. . . .Ома кои дан поселу се пронела вест да је мали пљунути добошар, уши клонпаве а и гадан нањега. Чуо то и рођакми ал само руком одмано и казо- дете ко дете само кад пиша прекоглаве.Како се није једијо да се види, село малко олајавало па прешло надругу тему.крстише га срећко јер им унесе поновну радост укућу. Рођакињамисе сва здала детету, а татавуле тек сада постао прави муж. Какосу обое били радни кућа им сину новим сјајем, ми деца срећка никад ни нисмо звали друкчије, него добошаров, нити се неко једијо збогтог, нит нам ко замеро.Одрастасмо заједно у истом сокаку, дирали исте девојчице кад зато стасасмо, године се слагале једна надругу . . .добошаров се ожени, добише близанце , синове.А њи двое, рођакињами и вууле остарише заједно и сећам их се , недељом кад се оперу па обучени крену уЦркву, иду сред сокаком и држесе зашаке, што баш и ние бијо обичај уњиовом окружењу- вид наши голубова, коментарисали су спенџера ил склупа предкућама ,завидни, а Они се само нато смешкали, задовољни. Па сад нерецте да лична срећа понекад може канути и из . . славине тууђе.2558 Objavio/la светислав стојановић
-
састав на тему . . . невере како невиност није била предуслов за брачну срећу моја једна рођакиња удаде се усуседно село за лепог младог и имућног, ал срамежљивог здраво. Ко девојка је био тај мој роћак вуле.а она, ватра буктећа, што на уму то на друму, што осмисли то и оствари, док он некако . .гњецав бијо.Кућа цветала уњој све блистало,ал брак јалов.једно другом су набеђивали грешку одоле. Тада још није бијо обичај да доктори вагају које неисправан. Онаје мислила да може јер је пре вулета ималапар чишћења наравно мужу непријављени. Додуше он срамежљив није ни питао зате безобразне речи, па зарад чега се онда фаалити, резоновалаје.И полагацко . . .наста куршлус брачни.. .Он се пропијо ( а шта друго) а она се прошвалерисала здобошарем савом, ал да се незна. Наравски цело је село отом приповедало, чуо и мој рођак вуле, али ние маријо, било му сведно, јер кућа је била уредна,а каткад су и легали заједно, он и рођакињами.И такојим . . живот хоодо . . .А онда једног фебруара она га обрадова даје занела. Одњега није било срећнијег на кугли земаљској, целој. Престаоје да одлази укафану, а и пиће је алалијо и сав се здао у исчекивање наследника, јер је знао ако га икад буде, биће син.И устину негде октобра, свињокољи били ујеку, пуна кућа помагача јер је требало ту месину истранџирати, њу заврне трбу и док су тркнули по баба даринку која је умела да прима бебе, рођакиња моја се укујни напатосу , породила сама.И било . . .мушко. . . .Ома кои дан поселу се пронела вест да је мали пљунути добошар, уши клонпаве а и гадан нањега. Чуо то и рођакми ал само руком одмано и казо- дете ко дете само кад пиша прекоглаве.Како се није једијо да се види, село малко олајавало па прешло надругу тему.крстише га срећко јер им унесе поновну радост укућу. Рођакињамисе сва здала детету, а татавуле тек сада постао прави муж. Какосу обое били радни кућа им сину новим сјајем, ми деца срећка никад ни нисмо звали друкчије, него добошаров, нити се неко једијо збогтог, нит нам ко замеро.Одрастасмо заједно у истом сокаку, дирали исте девојчице кад зато стасасмо, године се слагале једна надругу . . .добошаров се ожени, добише близанце , синове.А њи двое, рођакињами и вууле остарише заједно и сећам их се , недељом кад се оперу па обучени крену уЦркву, иду сред сокаком и држесе зашаке, што баш и ние бијо обичај уњиовом окружењу- вид наши голубова, коментарисали су спенџера ил склупа предкућама ,завидни, а Они се само нато смешкали, задовољни. Па сад нерецте да лична срећа понекад може канути и из . . славине тууђе.Nov 14, 2013 2558
