Pretraži blogove

 

Kategorije

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 472
    Blogs
  • 54
    Active Bloggers
468 blogs
  • 04 Jul 2014
    Nekad i Sad
    Govoriti na temu Nekad i Sad moglo bi biti ispitivanje ili traženje iščezlih duhovnih horizonata ili traženje neke zaboravljene mentalne šifre…. Ovoga puta nije reč o tome, a nije reč ni o nekom nostalgijom potstaknutom nabrajanju. Ovo je jedno obično – mnogo prizemnije nabrajanje; na temu Nekad i Sad.Uzaludno je kukati za starim dobrim vremenima a i znamo da mnogo koje Nekad nije bilo ništa bolje od mnogo kojeg Sada. A svako pa i ovo naše Sada biće uskoro nekome Nekad. Elem: Nekad je malo ljudi znalo mnogo.Sada mnogo ljudi znaju malo. Zbog slabih informacija Nekad nismo znali mnogo što šta se zbiva u svetu.Sada znamo skoro sve što se zbiva, ali vrlo retko znamo i zašto se zbiva. Nekad smo svi imali više vremena jer se sve radilo polako. - Sada se sve radi toliko brzo da svi, iako se žurimo opet kasnimo. Da li kasnimo što se ne žurimo dovoljno ili zato što smo kasno krenuli… ili što smo krenuli uopšte !? Nekad su narodi imali careve i kraljeve i dvorove;…i na dvorovima dvorske budale.Sada je sve manje careva i kraljeva i dvorova;… i sve je manje dvorskih budala. Ali na žlost nije tako i sa običnim budalama. Nekad smo imali više saveznika na koje nismo smeli tako slepo i za uvek - RačunatiZato sada imamo više neprijatelja na koje možemo sa sigurnošću na duže vreme računati. Nekad se rodoljublje smatralo vrlinom i jednim od vrhunskih osećanja. - Sada, u dobrom delu sveta rodoljublje se smatra za neku prevaziđenu formu fanatizma koja je zamenila i potisnula neka hibridno-kosmopolitska osećanja svetog građanstva. Nekad je bilo mnogo više ljudi koji su imali građanske hrabrosti da ustanu za neke principe, bez obzira na posledice.Sada je to redak slučaj – i u tome je jedan od uzroka krize savremenog čovečanstva – jer nedostatak te vrste hrabrosti da se kaže nešto što se duboko i iskreno veruje da je istina predstvalja ne samo moralni već i intelektualni pad čovečanstva. Nekad smo mislili da znamo ili bar naziremo; ko i kuda nas vodi. - Sada posle svega što nas je zadesilo nismo više sigurni da znamo ko sve potpaljuje vatru pod loncem u kome se kuva naša sudbina.  
    8053 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Nekad i Sad
    Govoriti na temu Nekad i Sad moglo bi biti ispitivanje ili traženje iščezlih duhovnih horizonata ili traženje neke zaboravljene mentalne šifre…. Ovoga puta nije reč o tome, a nije reč ni o nekom nostalgijom potstaknutom nabrajanju. Ovo je jedno obično – mnogo prizemnije nabrajanje; na temu Nekad i Sad.Uzaludno je kukati za starim dobrim vremenima a i znamo da mnogo koje Nekad nije bilo ništa bolje od mnogo kojeg Sada. A svako pa i ovo naše Sada biće uskoro nekome Nekad. Elem: Nekad je malo ljudi znalo mnogo.Sada mnogo ljudi znaju malo. Zbog slabih informacija Nekad nismo znali mnogo što šta se zbiva u svetu.Sada znamo skoro sve što se zbiva, ali vrlo retko znamo i zašto se zbiva. Nekad smo svi imali više vremena jer se sve radilo polako. - Sada se sve radi toliko brzo da svi, iako se žurimo opet kasnimo. Da li kasnimo što se ne žurimo dovoljno ili zato što smo kasno krenuli… ili što smo krenuli uopšte !? Nekad su narodi imali careve i kraljeve i dvorove;…i na dvorovima dvorske budale.Sada je sve manje careva i kraljeva i dvorova;… i sve je manje dvorskih budala. Ali na žlost nije tako i sa običnim budalama. Nekad smo imali više saveznika na koje nismo smeli tako slepo i za uvek - RačunatiZato sada imamo više neprijatelja na koje možemo sa sigurnošću na duže vreme računati. Nekad se rodoljublje smatralo vrlinom i jednim od vrhunskih osećanja. - Sada, u dobrom delu sveta rodoljublje se smatra za neku prevaziđenu formu fanatizma koja je zamenila i potisnula neka hibridno-kosmopolitska osećanja svetog građanstva. Nekad je bilo mnogo više ljudi koji su imali građanske hrabrosti da ustanu za neke principe, bez obzira na posledice.Sada je to redak slučaj – i u tome je jedan od uzroka krize savremenog čovečanstva – jer nedostatak te vrste hrabrosti da se kaže nešto što se duboko i iskreno veruje da je istina predstvalja ne samo moralni već i intelektualni pad čovečanstva. Nekad smo mislili da znamo ili bar naziremo; ko i kuda nas vodi. - Sada posle svega što nas je zadesilo nismo više sigurni da znamo ko sve potpaljuje vatru pod loncem u kome se kuva naša sudbina.  
    Jul 04, 2014 8053
  • 09 Oct 2013
    палатално веларни сибиланти
    условљен да се зарад прописа у струци којом се деценијама бавих истих слепо придржавам без могућности инпровизације их, не једном сам зажалио, када сам се оно пре више од пола века предомишљао шта уживоту да аргатујем ( а избора није да ние било). мамио ме тада приступом одрастању сусед Фана, пар година старији на чију сам сестру малко ко притрзаво платонски без дирања мислим, иако ме њена другарица већ била објашила ногама спреда унашој башти за шимширом, а гаћице ние имала, јер лето би', па коићејој. пао ту и неки почетнички назови прц и отада она умислила да ме тиме затеченог збарила.ју, како само изгреши, неваљала, јер мени се око окачило офанину Секу са којом сам ишао заједно у музичку школу. Она виолина, ја клавир.идеалан спој, замишљах ,би био. почех и нешто као да компонујем, јер рећићете и сами, са 7 нота се исказати, плус оно малко што узњих иде, то и није неки кумст. То што је Сека писала песмице мени се чинило недостижно јер слова је ипак 30, има ту да се добрано ознојиш да их сложиш у речи повољити па тек онда да се намучиш да те речи усагласиш у стих па у упесму. Е то је већ било домога.Фану те бриге мориле нису , повисок плавушан спортског изгледа, веслач у локалном клубу, гимнастичар, виолиниста из средње музичке коју је уз класичну гимназију олако здрљо, студирао је медицину и цртао феноменално за наш тинејџерски укус. Додуше медицина му је била већ други факултет на којем се пробао јер му на филозофском указаше да то није за њега, треба пуно мислити што за његов, већ начет мозак, није било препоручљиво. Наиме фана је након пубертета почео да показује знаке опичености, нама деци атрактивне, али одраслим из окружења и баш не тако. Умео је да на тек окречену фасаду комшијске куће масном кредом набрзака прецрта неке фантазмагорије из своје главе, понекад баш скарадне за оно време послератно, тако да му се мати баш накречила туђих зидова. Биле су то касне 1950-те године . деценије после ових догађања кад се сретох са делима Жан Мишела Баскијат-а те Кејт Харинг-а прошла ме је блага језа јер то је био реинкарнирани Фана . . . до у детаљ, али после 30 так година.е да је педесетих уном саду живео неки Енди Ворхол ( који је протежирао поменуту двојицу) ко зна како би Фана завршио. Овако тужно се са њиме издешавало. наиме на часу анатомије украо је са обдукционог стола прст леша па га касније убацио у цегер комшинице коју је на путу ка кући срео крај пијаце .можете само замислити joj фацу када је прст пронашла међ зеленишом и шницлама код месара насеченим.прва реакција је била да се врати у месару и преброји прсте мајстору за тезгом ( причала касније ). могао је фана сатима да вежба виолину закључан у својој соби. Потом би опет данима само цртао отуђен од свих те чекао ветровит дан па да са спратне терасе станаим те своје цртеже оловком а и по који акварел баца а они ношени низ улицу били клинцима из околине повод да се зањих отимају.сва та дешавања некако су ме удаљила од секе му јер се она зарад бруке због брата потпуно изоловала од дружења. Фану су недуго потом одвели увршац и тамо је потрајао до свог краја у 25-ој. сека се умеђувремену са родитељима преселила у словенију ( отац био војно лице) и свака нам се веза прекиде . . .Сетим их се обое и данас кад докон заседнем за клавијатуру петроф-а.  Није то нека свирка више је набадање дирки ,прсти укочени, а меморија ноте позаборављала.да су пре пола века код нас постојали рачунари те генетички алгоритми као начин претраживања неуређеног музичког простора могућих композиција ја бих као оператор селекцијом симулирао иновативни процес добијања нових решења комбинацијом претходних бирајући, наравски, њихове најбоље делове. Па док се власи не досете, упс. Но тога не би и ја се градитељству определих ( уз опаску спочетка овог присета) но заљубљеност у ноте остаде завазда док флертовање са словима што сам старији поче прерастати у омађијаност која ме уме сатима везати за тастатуру лап топа небили кроз замршеност приказа из дрангуларијума присетами исчачкао нагомиланост речи да их у причицу сортирам. К'о сада.  није богме лако скрибоман бити но је свакако лакше до оратор бити јер утом случају неможе да се пренебегне речна заврзлама из наслова овог саставами , нити то да уметност исправног говора између осталог подразумева да се има на уму да контролисана тишина притом може бити много ефикаснија него изговорене речи. а то би ме слудило, баш, одћутње оперисаног.
    2022 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    палатално веларни сибиланти
    условљен да се зарад прописа у струци којом се деценијама бавих истих слепо придржавам без могућности инпровизације их, не једном сам зажалио, када сам се оно пре више од пола века предомишљао шта уживоту да аргатујем ( а избора није да ние било). мамио ме тада приступом одрастању сусед Фана, пар година старији на чију сам сестру малко ко притрзаво платонски без дирања мислим, иако ме њена другарица већ била објашила ногама спреда унашој башти за шимширом, а гаћице ние имала, јер лето би', па коићејој. пао ту и неки почетнички назови прц и отада она умислила да ме тиме затеченог збарила.ју, како само изгреши, неваљала, јер мени се око окачило офанину Секу са којом сам ишао заједно у музичку школу. Она виолина, ја клавир.идеалан спој, замишљах ,би био. почех и нешто као да компонујем, јер рећићете и сами, са 7 нота се исказати, плус оно малко што узњих иде, то и није неки кумст. То што је Сека писала песмице мени се чинило недостижно јер слова је ипак 30, има ту да се добрано ознојиш да их сложиш у речи повољити па тек онда да се намучиш да те речи усагласиш у стих па у упесму. Е то је већ било домога.Фану те бриге мориле нису , повисок плавушан спортског изгледа, веслач у локалном клубу, гимнастичар, виолиниста из средње музичке коју је уз класичну гимназију олако здрљо, студирао је медицину и цртао феноменално за наш тинејџерски укус. Додуше медицина му је била већ други факултет на којем се пробао јер му на филозофском указаше да то није за њега, треба пуно мислити што за његов, већ начет мозак, није било препоручљиво. Наиме фана је након пубертета почео да показује знаке опичености, нама деци атрактивне, али одраслим из окружења и баш не тако. Умео је да на тек окречену фасаду комшијске куће масном кредом набрзака прецрта неке фантазмагорије из своје главе, понекад баш скарадне за оно време послератно, тако да му се мати баш накречила туђих зидова. Биле су то касне 1950-те године . деценије после ових догађања кад се сретох са делима Жан Мишела Баскијат-а те Кејт Харинг-а прошла ме је блага језа јер то је био реинкарнирани Фана . . . до у детаљ, али после 30 так година.е да је педесетих уном саду живео неки Енди Ворхол ( који је протежирао поменуту двојицу) ко зна како би Фана завршио. Овако тужно се са њиме издешавало. наиме на часу анатомије украо је са обдукционог стола прст леша па га касније убацио у цегер комшинице коју је на путу ка кући срео крај пијаце .можете само замислити joj фацу када је прст пронашла међ зеленишом и шницлама код месара насеченим.прва реакција је била да се врати у месару и преброји прсте мајстору за тезгом ( причала касније ). могао је фана сатима да вежба виолину закључан у својој соби. Потом би опет данима само цртао отуђен од свих те чекао ветровит дан па да са спратне терасе станаим те своје цртеже оловком а и по који акварел баца а они ношени низ улицу били клинцима из околине повод да се зањих отимају.сва та дешавања некако су ме удаљила од секе му јер се она зарад бруке због брата потпуно изоловала од дружења. Фану су недуго потом одвели увршац и тамо је потрајао до свог краја у 25-ој. сека се умеђувремену са родитељима преселила у словенију ( отац био војно лице) и свака нам се веза прекиде . . .Сетим их се обое и данас кад докон заседнем за клавијатуру петроф-а.  Није то нека свирка више је набадање дирки ,прсти укочени, а меморија ноте позаборављала.да су пре пола века код нас постојали рачунари те генетички алгоритми као начин претраживања неуређеног музичког простора могућих композиција ја бих као оператор селекцијом симулирао иновативни процес добијања нових решења комбинацијом претходних бирајући, наравски, њихове најбоље делове. Па док се власи не досете, упс. Но тога не би и ја се градитељству определих ( уз опаску спочетка овог присета) но заљубљеност у ноте остаде завазда док флертовање са словима што сам старији поче прерастати у омађијаност која ме уме сатима везати за тастатуру лап топа небили кроз замршеност приказа из дрангуларијума присетами исчачкао нагомиланост речи да их у причицу сортирам. К'о сада.  није богме лако скрибоман бити но је свакако лакше до оратор бити јер утом случају неможе да се пренебегне речна заврзлама из наслова овог саставами , нити то да уметност исправног говора између осталог подразумева да се има на уму да контролисана тишина притом може бити много ефикаснија него изговорене речи. а то би ме слудило, баш, одћутње оперисаног.
    Oct 09, 2013 2022
  • 05 Jul 2014
    Naše male tajne
    Svaka kuća ima neku svoju tajnu. Brižljivo se skriva od gostiju.Svaka kuća ima jednu sobu sa koferima. Barem u jednom ima jedno pismo.U pismu je nešto što niko nesme da pročita i sazna. U pismu je jedan deo naše prošlosti koga nismo imali hrabrosti da se odreknemo. U trenucima slabosti tešimo se da niko neće zaviriti u taj stari kofer i naše uspomene.U svakom ormanu ima jedan mantil, u muntilu džep, u džepu iscepan vrh novina ili pomalo zgužvana kutija cigareta. Na njoj na brzinu napisan telefonski broj. Ime pamtimo samo mi i mesto i vreme gde smo se upoznali i šta je bilo posle. Nikad više nismo upotrebili taj broj. Služi nam kao šifra za promenu raspoloženja ili kao razlog više za braču svađu ako ga pronađe neko kome nije namenjen.Među uredno složenim starim tašnama ima jedna vizit karta koju nikome nismo pokazali.Među svim pesmama ima jedna koju naročito volimo ali se nikada nećemo odati u društvu i staviti je na gramofon.Ima jedno ime koje nas natera da se nalo okrenemo na ulici svaki put kad ga čujemo.Ima jedan film koji volimo ali koji više nikada nećemo gledati.Ne plašite se toliko za te svoje sitne tajne. I druga strana je suviše zauzeta čuvanjem sopstevnih da bi smogla snage da traži vaše.Uostalom, zar nije dovoljno to što nam je sadašnjost zajednička. Možemo makar parče proslosti da zadržimo samo za sebe.    
    3850 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Naše male tajne
    Svaka kuća ima neku svoju tajnu. Brižljivo se skriva od gostiju.Svaka kuća ima jednu sobu sa koferima. Barem u jednom ima jedno pismo.U pismu je nešto što niko nesme da pročita i sazna. U pismu je jedan deo naše prošlosti koga nismo imali hrabrosti da se odreknemo. U trenucima slabosti tešimo se da niko neće zaviriti u taj stari kofer i naše uspomene.U svakom ormanu ima jedan mantil, u muntilu džep, u džepu iscepan vrh novina ili pomalo zgužvana kutija cigareta. Na njoj na brzinu napisan telefonski broj. Ime pamtimo samo mi i mesto i vreme gde smo se upoznali i šta je bilo posle. Nikad više nismo upotrebili taj broj. Služi nam kao šifra za promenu raspoloženja ili kao razlog više za braču svađu ako ga pronađe neko kome nije namenjen.Među uredno složenim starim tašnama ima jedna vizit karta koju nikome nismo pokazali.Među svim pesmama ima jedna koju naročito volimo ali se nikada nećemo odati u društvu i staviti je na gramofon.Ima jedno ime koje nas natera da se nalo okrenemo na ulici svaki put kad ga čujemo.Ima jedan film koji volimo ali koji više nikada nećemo gledati.Ne plašite se toliko za te svoje sitne tajne. I druga strana je suviše zauzeta čuvanjem sopstevnih da bi smogla snage da traži vaše.Uostalom, zar nije dovoljno to što nam je sadašnjost zajednička. Možemo makar parče proslosti da zadržimo samo za sebe.    
    Jul 05, 2014 3850
  • 15 Jul 2014
    Princ
    Možda ćete misliti da sam poludela, ali kada budete pročitali šta se desilo, počećete da rzmišljate o tome koliko je kompleksno i ne moguće zapaziti tolike detalje u takvoj situaciji, neću vam odati o čemu je reč, samo čitajte redom. Sve je počelo tako što sam jednom prilikom na tv-u uhvatila insert o ribolovcima i iako sam do tada uvek prebacivala kanal, počela sam da ga gledam. Radilo se o nekim jako bogatim prinčevima koji su uradili nemoguće. Recimo princ taj i taj, koji sedi na tolikim parama, jednom je upecao ribu koja je teška 80 kila tako što je bio u svojoj jahti i mirno precao kada mu se odjednom zakačilo nešto ogromno na udicu i počelo da vuče i njega i jahtu levo desno i pošto nije hteo da pusti, hteo je da vidi šta je to što ga vuče dovikivao je okolnim pecarošima da uzmu jahtu kada se on utopi. Međutim, uhvatio se za neku ručku i uspeo da nakon par sati umaranja ribe da zamahne toliko jako da je ispeo da izvuče ribu iz vode i to na kopno. Tada niko nije mogao da veruje, svi su mislili da je gotov, već sve skupilo mnogo ljudi. Par dana kasnije, šetala sam centrom Beograda, zauzeta svojim mislima išla da obavim svoje obaveze i na Terazijama u kaficu Biblioteka sa svoje desne stane sam krajičkom oka videla čoveka koji apsolutno liči na tog princa, kako sedi i pije espreso kafu. Pomislila sam kako sam luda ali sam odlučila da uđem i ako me sto njegovih vojnika ne zaustavi pre nego što uopšte dodjem do njega, da mu kažem da sam gledala emisiju o njemu i da sam bila zapanjena iako nisam ljubitelj pecanja. Na moje veliko iznenadjenje, nije me niko zaustavio i princ me je pitao da mu se pridružim na kafi. Pristala sam. On je iz Francuske, došao je u Beograd kao turista bez specijalnih namera. Tako sam počela da pričam sa osobom koja sedi na broju od deset cifara sa dva ili tri zareza, i osećala se kompletno impresionirano. Nakon nekoliko sati pala je odluka da se ponovo vidimo, razmenili smo sve kontakt informacije i razišli se. Možete da zamislite šok u mojoj glavi kada sam skontala šta se u stvari dešava. Ne smem da zaboravim da napomenem da sam ja u to vreme već godinu i po dana bila sam jednim jako dobrim čovekom koji me je ispunjavao kompletno i apsolutno. To je bila prava ljubav. Posle nedelju dana izlazaka sa princem pozvala sam ga da dođe kod mene da vidi moj skromni stan. Došao je punih ruku. Tako smo pričali o svemu, raspravljali o nekim sitnicama, dok nisam otvorila oči i skontala o čemu se radi. On ovde nije došao da bude turista koji sedi na parama, on je došao da nađe neku usamljenu dušu koja će da krene sa njim i da ukrasi mesto pored njega u njegovom dvorcu. Tada je sve postalo neprijatno, veštačko i odvratno. Dok sam bila u wc-u, princ je otišao u moju sobu i iz jedne od kesa koje je doneo izvukao mali milion crvenih latica, mirišljave štapiće, sveće i napravio 'atmosferu'. Kada sam se vratila onog trenutka kada je moja vilica pala na pod, čulo se zveckanje ključeva mojih roditelja kako se zabadaju ključeve u bravu. Ušli su i prvo što je moja mama uradia je – otvorila je prozor. Zvala me je. Ja sam došla i rekla da neće verovati ko je došao, i dok je ona ostala u šoku, morala sam da se vraitim u sobu jer je princ počeo da me zove. Ja sam mu rekla da se baš potrudio, da ne mogu da verujem da je sve to uradio. On se nasmejao i rekao da mora da ode do wc-a, međutim bio je u gaćama, a moj ćale se šetkao po kući. Princ je bez problema otišao u wc i bez javljanja, bez ičega zatvorio vrata. Moja keva je skontala situaciju. Moj ćale se nije ni trudio. Kada je princ došao u sobu, ja nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome ko je i šta je. Tada je moja keva napravila najmudriji korak u životu i ušla u moju sobu, javila se poštovanom princu i okrenula se ka meni i u isto vreme kada je izgovarala neku nebitnu rečenicu pokazivala kažiprstom na svoj nos. Okrenula sam se pogledala u njega i skontala da je njegov nos manji od mog malog prsta, a svi znamo onu staru. Bila sam zapanjena celom situacijom, toliko da sam odlučila da se probudim. Probudim! Sanjala sam i kada sam se probudila, sa moje desne strane krajičkom oka sam ugledala onog koga zaista volim. Nikakvi mirišljavi štapići ne mogu da zamene moju ljubav prema njemu. Zagrlila sam ga i bila zahvalna kosmosu što je odredio da ću sanjati ovakav san i time potvrditi svoju bezuslovnu ljubav! To jeste prava ljubav.
    3880 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Princ
    Možda ćete misliti da sam poludela, ali kada budete pročitali šta se desilo, počećete da rzmišljate o tome koliko je kompleksno i ne moguće zapaziti tolike detalje u takvoj situaciji, neću vam odati o čemu je reč, samo čitajte redom. Sve je počelo tako što sam jednom prilikom na tv-u uhvatila insert o ribolovcima i iako sam do tada uvek prebacivala kanal, počela sam da ga gledam. Radilo se o nekim jako bogatim prinčevima koji su uradili nemoguće. Recimo princ taj i taj, koji sedi na tolikim parama, jednom je upecao ribu koja je teška 80 kila tako što je bio u svojoj jahti i mirno precao kada mu se odjednom zakačilo nešto ogromno na udicu i počelo da vuče i njega i jahtu levo desno i pošto nije hteo da pusti, hteo je da vidi šta je to što ga vuče dovikivao je okolnim pecarošima da uzmu jahtu kada se on utopi. Međutim, uhvatio se za neku ručku i uspeo da nakon par sati umaranja ribe da zamahne toliko jako da je ispeo da izvuče ribu iz vode i to na kopno. Tada niko nije mogao da veruje, svi su mislili da je gotov, već sve skupilo mnogo ljudi. Par dana kasnije, šetala sam centrom Beograda, zauzeta svojim mislima išla da obavim svoje obaveze i na Terazijama u kaficu Biblioteka sa svoje desne stane sam krajičkom oka videla čoveka koji apsolutno liči na tog princa, kako sedi i pije espreso kafu. Pomislila sam kako sam luda ali sam odlučila da uđem i ako me sto njegovih vojnika ne zaustavi pre nego što uopšte dodjem do njega, da mu kažem da sam gledala emisiju o njemu i da sam bila zapanjena iako nisam ljubitelj pecanja. Na moje veliko iznenadjenje, nije me niko zaustavio i princ me je pitao da mu se pridružim na kafi. Pristala sam. On je iz Francuske, došao je u Beograd kao turista bez specijalnih namera. Tako sam počela da pričam sa osobom koja sedi na broju od deset cifara sa dva ili tri zareza, i osećala se kompletno impresionirano. Nakon nekoliko sati pala je odluka da se ponovo vidimo, razmenili smo sve kontakt informacije i razišli se. Možete da zamislite šok u mojoj glavi kada sam skontala šta se u stvari dešava. Ne smem da zaboravim da napomenem da sam ja u to vreme već godinu i po dana bila sam jednim jako dobrim čovekom koji me je ispunjavao kompletno i apsolutno. To je bila prava ljubav. Posle nedelju dana izlazaka sa princem pozvala sam ga da dođe kod mene da vidi moj skromni stan. Došao je punih ruku. Tako smo pričali o svemu, raspravljali o nekim sitnicama, dok nisam otvorila oči i skontala o čemu se radi. On ovde nije došao da bude turista koji sedi na parama, on je došao da nađe neku usamljenu dušu koja će da krene sa njim i da ukrasi mesto pored njega u njegovom dvorcu. Tada je sve postalo neprijatno, veštačko i odvratno. Dok sam bila u wc-u, princ je otišao u moju sobu i iz jedne od kesa koje je doneo izvukao mali milion crvenih latica, mirišljave štapiće, sveće i napravio 'atmosferu'. Kada sam se vratila onog trenutka kada je moja vilica pala na pod, čulo se zveckanje ključeva mojih roditelja kako se zabadaju ključeve u bravu. Ušli su i prvo što je moja mama uradia je – otvorila je prozor. Zvala me je. Ja sam došla i rekla da neće verovati ko je došao, i dok je ona ostala u šoku, morala sam da se vraitim u sobu jer je princ počeo da me zove. Ja sam mu rekla da se baš potrudio, da ne mogu da verujem da je sve to uradio. On se nasmejao i rekao da mora da ode do wc-a, međutim bio je u gaćama, a moj ćale se šetkao po kući. Princ je bez problema otišao u wc i bez javljanja, bez ičega zatvorio vrata. Moja keva je skontala situaciju. Moj ćale se nije ni trudio. Kada je princ došao u sobu, ja nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome ko je i šta je. Tada je moja keva napravila najmudriji korak u životu i ušla u moju sobu, javila se poštovanom princu i okrenula se ka meni i u isto vreme kada je izgovarala neku nebitnu rečenicu pokazivala kažiprstom na svoj nos. Okrenula sam se pogledala u njega i skontala da je njegov nos manji od mog malog prsta, a svi znamo onu staru. Bila sam zapanjena celom situacijom, toliko da sam odlučila da se probudim. Probudim! Sanjala sam i kada sam se probudila, sa moje desne strane krajičkom oka sam ugledala onog koga zaista volim. Nikakvi mirišljavi štapići ne mogu da zamene moju ljubav prema njemu. Zagrlila sam ga i bila zahvalna kosmosu što je odredio da ću sanjati ovakav san i time potvrditi svoju bezuslovnu ljubav! To jeste prava ljubav.
    Jul 15, 2014 3880
  • 20 Jul 2014
    Бели коњ
       (једна . . из присета  . . поодавна) Проф Татлер Бумпинг ( Блебет Трућковић ,нанашем ) отоларингонанист лепршав изгледом и нестваран у својој битности ,ћелавобрадат,гостујући сукључар анфитеатра при катедри за научна изненађења универзитета на Лампедузи,кресну пробрани скуп темом " Збиљско стање ствари " ,на кровној тераси утврде Ст.Џон Кавалиер ,која вековима штити улаз у Валету са запада,смора гледајући - оријентације радивам.Скопна исто.Тек тек замуцкујући ,но само кад говори,доктор се доватио најранијег пиктографа за сан што графички приказан има ;1 кревет,дугу трепавицу и око повелико ,што је све време приказивао видеозид пред којим је Он фантазирао. Сконцентрисао се углавном на људски дух који тражи начин спомоћу кога ће превазићи везу присутног и отсутног стања ствари јер ако то не учинимо ,јадними, нужно ћемо заћи у зачарати круг супротности,протувуречно-сти те антиномија, које су даље чачкајући , производ језичких замци те замки писама које се по правилу јављају сваки пут када човек/жена покуша да разуме свет около себе, док сви ти описи света ,сва наша именовања ,приче, снови , тусу а зарад наше свакодневне погодности.Множина тих описа нема баш везе са кореном свих ствари и кос-моса нити су у непосредној вези са оним сто уистину и јесте.Тако рецимо космос, природа,изворно, не маре за велико и мало ,кратко и дуго, лепо и ружно, истинито & лажно, ово или оно.Наизглед парадоксално и апсурдно деловало је Професорово настојање да се мноштво бића и света покаже преко једног - истог,а реченицом, да су све ствари и ја једно исто само је потврдила његово усмерење ка оном што је изворно ,темељно начело , по коме је све што јесте , јесте.Кратко : разлика и мноштво су могући једино преко истог и једног.Мене лично ,а затеченог пиљењем у беласање бутина гошћи из првог реда ,јер ветрић,тај несташко баш неимасе постовања према смерности аудиторијума,дотуче овим што следи :"са палцем доказивати да палац није прст руке,зар није боље са не-палцем доказивати да палац није прст руке ; са белим коњем доказивати да бели коњ није коњ ,зар није боље са не-белим коњем доказивати да бели коњ није коњ.Уствари ако погледамо из угла истости свих ствари Небо и Земља - свет , космос, су палац, све ствари су коњ."Домога.Идем у цик цак ево након свега сокаком Валете ка стану ,вече предивно препуно мириса отпада натруле хране који се шири из кеса бачетих по ћошковима док мачке пребирају асортиман ( оманули ђубретари - касне ваљда ),тули музика са терасе оближњег кафеја, и утом протутња крај мене окаснели витез на коњу белом журећи(ваљда) драгој у пихтијасти загрљај , умало ме несрушивши , непажљив.Чекајте,или је то уствари био неки аутомобил, а ја га (не) примењујући Истост избрках у глави ,слуђен уистину.
    2868 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    Бели коњ
       (једна . . из присета  . . поодавна) Проф Татлер Бумпинг ( Блебет Трућковић ,нанашем ) отоларингонанист лепршав изгледом и нестваран у својој битности ,ћелавобрадат,гостујући сукључар анфитеатра при катедри за научна изненађења универзитета на Лампедузи,кресну пробрани скуп темом " Збиљско стање ствари " ,на кровној тераси утврде Ст.Џон Кавалиер ,која вековима штити улаз у Валету са запада,смора гледајући - оријентације радивам.Скопна исто.Тек тек замуцкујући ,но само кад говори,доктор се доватио најранијег пиктографа за сан што графички приказан има ;1 кревет,дугу трепавицу и око повелико ,што је све време приказивао видеозид пред којим је Он фантазирао. Сконцентрисао се углавном на људски дух који тражи начин спомоћу кога ће превазићи везу присутног и отсутног стања ствари јер ако то не учинимо ,јадними, нужно ћемо заћи у зачарати круг супротности,протувуречно-сти те антиномија, које су даље чачкајући , производ језичких замци те замки писама које се по правилу јављају сваки пут када човек/жена покуша да разуме свет около себе, док сви ти описи света ,сва наша именовања ,приче, снови , тусу а зарад наше свакодневне погодности.Множина тих описа нема баш везе са кореном свих ствари и кос-моса нити су у непосредној вези са оним сто уистину и јесте.Тако рецимо космос, природа,изворно, не маре за велико и мало ,кратко и дуго, лепо и ружно, истинито & лажно, ово или оно.Наизглед парадоксално и апсурдно деловало је Професорово настојање да се мноштво бића и света покаже преко једног - истог,а реченицом, да су све ствари и ја једно исто само је потврдила његово усмерење ка оном што је изворно ,темељно начело , по коме је све што јесте , јесте.Кратко : разлика и мноштво су могући једино преко истог и једног.Мене лично ,а затеченог пиљењем у беласање бутина гошћи из првог реда ,јер ветрић,тај несташко баш неимасе постовања према смерности аудиторијума,дотуче овим што следи :"са палцем доказивати да палац није прст руке,зар није боље са не-палцем доказивати да палац није прст руке ; са белим коњем доказивати да бели коњ није коњ ,зар није боље са не-белим коњем доказивати да бели коњ није коњ.Уствари ако погледамо из угла истости свих ствари Небо и Земља - свет , космос, су палац, све ствари су коњ."Домога.Идем у цик цак ево након свега сокаком Валете ка стану ,вече предивно препуно мириса отпада натруле хране који се шири из кеса бачетих по ћошковима док мачке пребирају асортиман ( оманули ђубретари - касне ваљда ),тули музика са терасе оближњег кафеја, и утом протутња крај мене окаснели витез на коњу белом журећи(ваљда) драгој у пихтијасти загрљај , умало ме несрушивши , непажљив.Чекајте,или је то уствари био неки аутомобил, а ја га (не) примењујући Истост избрках у глави ,слуђен уистину.
    Jul 20, 2014 2868
  • 01 Sep 2014
    Prvi dan u školi
    Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    5545 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Prvi dan u školi
    Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    Sep 01, 2014 5545
  • 03 Sep 2014
    Lopta
    Devedesete... Presuda i poslednji dani neke već davno zaboravljene zemlje... ili možda i nije zaboravljena? Ovih dana, kada su ponovo aktuelne igre sa loptama, mislima se vraćamo u te dane kada nam je najvažnije pitanje bilo sa koliko razlike će naši košarkaši pobediti.... i svi smo čekali duel titana, susret sa američkim drim timom. Iako do tog susreta nikad nije došlo, svi znamo da bi istorija košarke bila sasvim drugačija, a nama i danas prolaze mislima majstorije jedne od najboljih ekipa svih vremena i prvenstvo Evrope u Rimu 1991 godine kada su prosto samleli sve što se našlo na putu. Najbolja ilustracija moći je čuvena asistencija Sretenovića preko celog terena posle koje Rađa hvata loptu iznad obruča i zakucava Evropu i reprezentaciju Italije, čisto da se zna koje boje su majstori. Tada smo to zvali egzibicijom, a danas znamo da se to zove alejup... da su plavi ostali na broju, moguće da bi neke fraze u košarci danas imale sasvim drugo ime. Legendarni trener Duda Ivković vodio je repku koja i danas izaziva strahopoštovanje: Vlade Divac, Toni Kukoč, Dino Rađa, Žarko Paspalj, Zoran Savić, Predrag Danilović, Aleksandar Đorđević, Velimir Perasović, Jure Zdovc, Arijan Komazec, Zoran Sretenović, Zoran Jovanović.Tog juna 1991 godine redom su u mešalicu upadali Španija, Poljska, Bugarska, Francuska i u finalu već pomenuta Italija. Finale.. kao i mnoga prethodna finala... da li ste se nekad zapitali šta se dešava sa loptama kojima se finala igraju? Lopta kojom se finale u Rimu 1991 igralo, sticajem okolnosti, danas se nalazi u vlasništvu privatnog kolekcionara iz Beograda i uskoro će se naći na aukciji. Na lopti se vide potpisi svih igrača ekipe, kao i naznaka: Peci od prvaka Evrope Rim 91 .. i tako.. dok sećanja na te dane, ipak, polako blede, ova lopta ostaje nemi svedok superiornosti jedne ekipe i paradoksa da jedna zemlja koja skoro da nije ni postojala, suvereno vlada jednim od najpopularnijih sportova na planeti. U godinama koje su sledile i neprekidne šetnje od jedne do druge granice ekstrema, kada je pojam normalno živeti za nas postao samo zaboravljeni stari refren, mi smo predugo čekali, ali ipak dočekali da postanemo noćna mora drim timu, i to na njihovom terenu. u Indijanopolisu su titani pali, uz onaj legendarni komentar voditelja "moraće da pošalju neke bolje", ali to je već neka druga priča... i već neka druga.. LOPTA...     P.S. ukoliko je neko zainteresovan za loptu (cena 2000 e), osoba za kontakt je Dragan, kontakt telefon +381 64 9999 829  
    4481 Objavio/la VolimoNet
  • By VolimoNet
    Lopta
    Devedesete... Presuda i poslednji dani neke već davno zaboravljene zemlje... ili možda i nije zaboravljena? Ovih dana, kada su ponovo aktuelne igre sa loptama, mislima se vraćamo u te dane kada nam je najvažnije pitanje bilo sa koliko razlike će naši košarkaši pobediti.... i svi smo čekali duel titana, susret sa američkim drim timom. Iako do tog susreta nikad nije došlo, svi znamo da bi istorija košarke bila sasvim drugačija, a nama i danas prolaze mislima majstorije jedne od najboljih ekipa svih vremena i prvenstvo Evrope u Rimu 1991 godine kada su prosto samleli sve što se našlo na putu. Najbolja ilustracija moći je čuvena asistencija Sretenovića preko celog terena posle koje Rađa hvata loptu iznad obruča i zakucava Evropu i reprezentaciju Italije, čisto da se zna koje boje su majstori. Tada smo to zvali egzibicijom, a danas znamo da se to zove alejup... da su plavi ostali na broju, moguće da bi neke fraze u košarci danas imale sasvim drugo ime. Legendarni trener Duda Ivković vodio je repku koja i danas izaziva strahopoštovanje: Vlade Divac, Toni Kukoč, Dino Rađa, Žarko Paspalj, Zoran Savić, Predrag Danilović, Aleksandar Đorđević, Velimir Perasović, Jure Zdovc, Arijan Komazec, Zoran Sretenović, Zoran Jovanović.Tog juna 1991 godine redom su u mešalicu upadali Španija, Poljska, Bugarska, Francuska i u finalu već pomenuta Italija. Finale.. kao i mnoga prethodna finala... da li ste se nekad zapitali šta se dešava sa loptama kojima se finala igraju? Lopta kojom se finale u Rimu 1991 igralo, sticajem okolnosti, danas se nalazi u vlasništvu privatnog kolekcionara iz Beograda i uskoro će se naći na aukciji. Na lopti se vide potpisi svih igrača ekipe, kao i naznaka: Peci od prvaka Evrope Rim 91 .. i tako.. dok sećanja na te dane, ipak, polako blede, ova lopta ostaje nemi svedok superiornosti jedne ekipe i paradoksa da jedna zemlja koja skoro da nije ni postojala, suvereno vlada jednim od najpopularnijih sportova na planeti. U godinama koje su sledile i neprekidne šetnje od jedne do druge granice ekstrema, kada je pojam normalno živeti za nas postao samo zaboravljeni stari refren, mi smo predugo čekali, ali ipak dočekali da postanemo noćna mora drim timu, i to na njihovom terenu. u Indijanopolisu su titani pali, uz onaj legendarni komentar voditelja "moraće da pošalju neke bolje", ali to je već neka druga priča... i već neka druga.. LOPTA...     P.S. ukoliko je neko zainteresovan za loptu (cena 2000 e), osoba za kontakt je Dragan, kontakt telefon +381 64 9999 829  
    Sep 03, 2014 4481
  • 04 Sep 2014
    Priča o irceru starom
    Тхе чупко бенд vam predstavlja... odu irceru... napisano tamo devedesetih....idemo.. lagano.. a-mol.... i bez suza molim.. stiskavac.. može, al da ne vide opovi... Znatel' pricu o irceru starom meni su je poslali imejlom kazu da je brzo pis'o nije mrdo, nije dis'o diskutanta takvog vise nema     Otac mu je bio los softveras hranio je ircera jedinca mati mu je bila crna hitra , nezna, kao srna osmeh bese boja njenog lica.   Imao je nekol'ko pi- sija jedan laptop u wc-u da se nadje internet je zajahao kad je treb'o nije stao bez tog cuda zivet nije znao.   Surfao je bez prestanka nema noci, nema danka a da nije isheklao koju. Surfao je braco draga od nemila do nedraga isfurao ircer pamet svoju Misa im'o, macku im'o nije.     Voleo je lepu al daleku uz'o bi je samo da je znao voles jednom na tom svetu dal na javi il' na netu to ne bira hardver nego srce.  Sve se nad'o da ce ljubav proci zanavek je promenio mrezu, venc'o facu s diskusije neku Miru iz Cuprije pre toga je nikad vid'o nije.                   Surfao je sa poletomjedrio je sajber svetomtrosio je brzo bajt do bajta.Surfao je gore, dolemislio da svi ga volenema toga nijednog sajtagde se ircer nije pojavljivo. Navuk'o se nije proslo mnogodusu svoju vindovsu je prod'onapusti ga cak i Miranasla ruku da je diranasla dripca da je formatira. Mlad je kazu bio i kad je rikn'osred ripleja nekom diskutantuenter dugme zakazalomonitorce posustalo        al' jos pamte njegov zadnji topik: " dzaba bilo braco dragaod nemila do nedragadzaba bilo chatova, dugmicadzaba dobre tastaturedzaba sajber avanturedzaba bilo erotskih filmica.KADA NISAM S ONOM KOJOJ KUCAMKADA NISAM S ONOM KOJOJ KUCAM" Znatel' pricu o irceru starommeni su je poslali imejlomdiskutanti slicni njemukada razmisle o svemukazu da je bio....u problemu...... .......................................................kraj...... sad može aplauzzzzzzzzzzzz........................
    2889 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Priča o irceru starom
    Тхе чупко бенд vam predstavlja... odu irceru... napisano tamo devedesetih....idemo.. lagano.. a-mol.... i bez suza molim.. stiskavac.. može, al da ne vide opovi... Znatel' pricu o irceru starom meni su je poslali imejlom kazu da je brzo pis'o nije mrdo, nije dis'o diskutanta takvog vise nema     Otac mu je bio los softveras hranio je ircera jedinca mati mu je bila crna hitra , nezna, kao srna osmeh bese boja njenog lica.   Imao je nekol'ko pi- sija jedan laptop u wc-u da se nadje internet je zajahao kad je treb'o nije stao bez tog cuda zivet nije znao.   Surfao je bez prestanka nema noci, nema danka a da nije isheklao koju. Surfao je braco draga od nemila do nedraga isfurao ircer pamet svoju Misa im'o, macku im'o nije.     Voleo je lepu al daleku uz'o bi je samo da je znao voles jednom na tom svetu dal na javi il' na netu to ne bira hardver nego srce.  Sve se nad'o da ce ljubav proci zanavek je promenio mrezu, venc'o facu s diskusije neku Miru iz Cuprije pre toga je nikad vid'o nije.                   Surfao je sa poletomjedrio je sajber svetomtrosio je brzo bajt do bajta.Surfao je gore, dolemislio da svi ga volenema toga nijednog sajtagde se ircer nije pojavljivo. Navuk'o se nije proslo mnogodusu svoju vindovsu je prod'onapusti ga cak i Miranasla ruku da je diranasla dripca da je formatira. Mlad je kazu bio i kad je rikn'osred ripleja nekom diskutantuenter dugme zakazalomonitorce posustalo        al' jos pamte njegov zadnji topik: " dzaba bilo braco dragaod nemila do nedragadzaba bilo chatova, dugmicadzaba dobre tastaturedzaba sajber avanturedzaba bilo erotskih filmica.KADA NISAM S ONOM KOJOJ KUCAMKADA NISAM S ONOM KOJOJ KUCAM" Znatel' pricu o irceru starommeni su je poslali imejlomdiskutanti slicni njemukada razmisle o svemukazu da je bio....u problemu...... .......................................................kraj...... sad može aplauzzzzzzzzzzzz........................
    Sep 04, 2014 2889
  • 14 Jul 2013
    :)
    Nije potrebno da izvedemo velike stvari. Treba samo da izvedemo male stvari koje čine da se osećamo bolje ili ne tako loše. Naravno, ponekad nam sudbine neće dozvoliti da to učinimo. Tada moramo nadmudriti sudbine. Moramo biti strpljivi sa bogovima. Oni vole da se zabavljaju, vole da se igraju sa nama. Vole da nas stavljaju na probu. Vole da nam govore kako smo slabi i glupi, da smo nepotrebni.
    1638 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    :)
    Nije potrebno da izvedemo velike stvari. Treba samo da izvedemo male stvari koje čine da se osećamo bolje ili ne tako loše. Naravno, ponekad nam sudbine neće dozvoliti da to učinimo. Tada moramo nadmudriti sudbine. Moramo biti strpljivi sa bogovima. Oni vole da se zabavljaju, vole da se igraju sa nama. Vole da nas stavljaju na probu. Vole da nam govore kako smo slabi i glupi, da smo nepotrebni.
    Jul 14, 2013 1638
  • 15 Oct 2013
    ниска оковратна
    састав на тему . . .музикалну на овим страницама већ је била поменута склоност мештана села у којем одрастах ка музичком изразу а у форми слушања песама, номисе данас  помеморији сећања проврзмо Свилени. бирташица Вера углавном је преферирала мушке вокалне солисте у рестауранту кои је држала накрај села,нуздунав откако је невенчани муж Грдосија отпраћако чамцом са последњом пјевач'цом Намигушом преко кафутогу ,низводу.   изглед солисте при одабиру био је Вери најбитнији.што већи.у свему.недостатак слуха те певачког умећа надокнађиваосе снагом новоуведених техничких помагала у виду микрофона и ситнисајзера.ретко је кои певач издржао за Вериним микрофоном дуже од 30 ноћења.Вера захтевна како у музичком понашању тако и накнадно кревецком доујтру, скомолели ватали су маглу извођачи, окићени шљивастом ниском оковрата 1 по 1 док једаред ко изводе ненабаса Свилени.ако је иком име боље пристајало уз изглед,а неверујем, пљунтеме софтано.сишо изафтобуса исхрвацке баш пред поменутим угоститељским објектом,па навратијо, било лето, на кабезу и осто занавек. умало.   нико то никада докучио ние сучим је тај прозрачни зракопрц родом из прелепог загорја, знатно старији, веру уреко.у репертоарско изражавање увео је новину, неке сетне песме ољубави те судбини испреплетане тужно на бази несрећних разочарења личних, те  у пару.баш се пријатно инвентар гости наплачу па кад оду кућама гасирани добро изгазе жене чисто онако, тешко им било, унутарњи.   убрзо Вера почела да копни зујећи окоСвиленог угађајућиму а и растерујући доконе сеоске профукњаче кое око бацише у правцу њезина певача.почо Свилени и да конпонује па га се присећам жутог у лицу скајданком ( ми деца мислили да псује кад је ту реч изговоријо ) подмишком, оде до брзака ди се поток удунав уплито, па под врбама инспирацију исчекива оћелдоћиму у небеску кајданку завирујући преписа ради.  ускоро га сви уселу по кајданки знали а понеки мушки му баш здраво завидити почињали . . . и тако ходало док се једаред ние вратијо сконпоновања. наиме једно придвече рибари кои су потим поменутим врбама чамце везивали нашлиму кајданку и видли здраво изгажен глиб, ко да се рво неко јако. и ништа после. Свилени једноставно несто. додуше приповедали једни који су коње терали навашар прекофрушке у равни срем да су на неком вандрокашу видли прстена којега је Вера Свиленом даровала једног славља предсвима у рестауранту. ал ити свашара били пијани. . . .    дуго је још потом Вера чувала нађену кајданку и уњој једину песму, додуше још у концепту, насловљену . . дођи да те изуједа деда.   уствари, да транспарентан будем посве. на предње ме потсети судбина енглеског поларног истраживача Oates Lawrenca ,члана Скотове  експедиције на Антарктик који  ,о чему баш читам, беше март 1912 ,left the tent on his 32 nd birtday saying: - I am just going outside, and may be some time .   he never returned 
    1187 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    ниска оковратна
    састав на тему . . .музикалну на овим страницама већ је била поменута склоност мештана села у којем одрастах ка музичком изразу а у форми слушања песама, номисе данас  помеморији сећања проврзмо Свилени. бирташица Вера углавном је преферирала мушке вокалне солисте у рестауранту кои је држала накрај села,нуздунав откако је невенчани муж Грдосија отпраћако чамцом са последњом пјевач'цом Намигушом преко кафутогу ,низводу.   изглед солисте при одабиру био је Вери најбитнији.што већи.у свему.недостатак слуха те певачког умећа надокнађиваосе снагом новоуведених техничких помагала у виду микрофона и ситнисајзера.ретко је кои певач издржао за Вериним микрофоном дуже од 30 ноћења.Вера захтевна како у музичком понашању тако и накнадно кревецком доујтру, скомолели ватали су маглу извођачи, окићени шљивастом ниском оковрата 1 по 1 док једаред ко изводе ненабаса Свилени.ако је иком име боље пристајало уз изглед,а неверујем, пљунтеме софтано.сишо изафтобуса исхрвацке баш пред поменутим угоститељским објектом,па навратијо, било лето, на кабезу и осто занавек. умало.   нико то никада докучио ние сучим је тај прозрачни зракопрц родом из прелепог загорја, знатно старији, веру уреко.у репертоарско изражавање увео је новину, неке сетне песме ољубави те судбини испреплетане тужно на бази несрећних разочарења личних, те  у пару.баш се пријатно инвентар гости наплачу па кад оду кућама гасирани добро изгазе жене чисто онако, тешко им било, унутарњи.   убрзо Вера почела да копни зујећи окоСвиленог угађајућиму а и растерујући доконе сеоске профукњаче кое око бацише у правцу њезина певача.почо Свилени и да конпонује па га се присећам жутог у лицу скајданком ( ми деца мислили да псује кад је ту реч изговоријо ) подмишком, оде до брзака ди се поток удунав уплито, па под врбама инспирацију исчекива оћелдоћиму у небеску кајданку завирујући преписа ради.  ускоро га сви уселу по кајданки знали а понеки мушки му баш здраво завидити почињали . . . и тако ходало док се једаред ние вратијо сконпоновања. наиме једно придвече рибари кои су потим поменутим врбама чамце везивали нашлиму кајданку и видли здраво изгажен глиб, ко да се рво неко јако. и ништа после. Свилени једноставно несто. додуше приповедали једни који су коње терали навашар прекофрушке у равни срем да су на неком вандрокашу видли прстена којега је Вера Свиленом даровала једног славља предсвима у рестауранту. ал ити свашара били пијани. . . .    дуго је још потом Вера чувала нађену кајданку и уњој једину песму, додуше још у концепту, насловљену . . дођи да те изуједа деда.   уствари, да транспарентан будем посве. на предње ме потсети судбина енглеског поларног истраживача Oates Lawrenca ,члана Скотове  експедиције на Антарктик који  ,о чему баш читам, беше март 1912 ,left the tent on his 32 nd birtday saying: - I am just going outside, and may be some time .   he never returned 
    Oct 15, 2013 1187