Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
472Blogs
-
54Active Bloggers
468 blogs
-
Postoji neka teorija kako je nastala paradigma... Grupa naučnika je zatvorila u kavez 5 majmuna i na sredinu kaveza postavila merdevine sa bananama na vrhu. Svaki put kada bi se jedan majmun popeo na merdevine i pojeo banane, naučnici bi ostale majmune polili hladnom vodom! Nakon nekog vremena, svaki put kada bi se neki majmun popeo na merdevine, ostali bi ga pretukli! Kao rezultat toga, posle nekog vremena, ni jedan majmun nije smeo da se popne na merdevine! Naučnici su tada odlučili da zamijene jednog od majmuna. Taj se majmun odmah popeo na merdevine, nakon čega su ga ostali pretukli! Nakon što je nekoliko puta dobio batine, shvatio je da se ne sme penjati na merdevine, iako nije znao razlog! Drugi majmun je zamjenjen i situacija se ponovila. Prvi zamjenjeni majmun ga je takođe pretukao. Isto se dogodilo i sa trećim i sačetvrtim. Na kraju je i peti majmun zamjenjen! Tada je ostalo 5 majmuna koji nisu nikada polivani hladnom vodom, a ipak su uvek premlatili onoga koji bi se pokušao popeti uz merdevine! Kada bi bilo moguće upitati te majmune, zašto uvek premlate onog koji se proba popeti....... Kladim se da bi odgovor bio....... “Nemam pojma- tako se to valjda radi ovde.” Da li vam zvuči poznato? Verovatno se i ovog momenta mnogi pitaju - "Zašto neke stvari radimo na način na koji ih radimo, ako postoji i druga solucija?!" .. i .. na kraju... "Samo su dve stvari beskrajne: svemir i ljudska glupost. A ja nisam baš siguran za ono prvo!" Albert Einstein4541 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Postoji neka teorija kako je nastala paradigma... Grupa naučnika je zatvorila u kavez 5 majmuna i na sredinu kaveza postavila merdevine sa bananama na vrhu. Svaki put kada bi se jedan majmun popeo na merdevine i pojeo banane, naučnici bi ostale majmune polili hladnom vodom! Nakon nekog vremena, svaki put kada bi se neki majmun popeo na merdevine, ostali bi ga pretukli! Kao rezultat toga, posle nekog vremena, ni jedan majmun nije smeo da se popne na merdevine! Naučnici su tada odlučili da zamijene jednog od majmuna. Taj se majmun odmah popeo na merdevine, nakon čega su ga ostali pretukli! Nakon što je nekoliko puta dobio batine, shvatio je da se ne sme penjati na merdevine, iako nije znao razlog! Drugi majmun je zamjenjen i situacija se ponovila. Prvi zamjenjeni majmun ga je takođe pretukao. Isto se dogodilo i sa trećim i sačetvrtim. Na kraju je i peti majmun zamjenjen! Tada je ostalo 5 majmuna koji nisu nikada polivani hladnom vodom, a ipak su uvek premlatili onoga koji bi se pokušao popeti uz merdevine! Kada bi bilo moguće upitati te majmune, zašto uvek premlate onog koji se proba popeti....... Kladim se da bi odgovor bio....... “Nemam pojma- tako se to valjda radi ovde.” Da li vam zvuči poznato? Verovatno se i ovog momenta mnogi pitaju - "Zašto neke stvari radimo na način na koji ih radimo, ako postoji i druga solucija?!" .. i .. na kraju... "Samo su dve stvari beskrajne: svemir i ljudska glupost. A ja nisam baš siguran za ono prvo!" Albert EinsteinAug 25, 2014 4541
-
Hladnih januarskih dana 2002 godine, pojavile su se slike koje nikog nisu ostavile ravnodusnim. Prica koja sledi može na neki način biti oda životu. Samuel Armas, beba od 21 meseca, imala je dijagnozu koja nije davala šanse da preživi van materice. U pitanju je bila neka vrsta razdvojenosti kičme. Posle brojnih pregleda, dr Bruner iz Univerzitetskog medicinskog centra Vanderbilt, Nešvil, država Tenesi, odlučio je da izvete hiruški zahvat dok je beba još bila u materici, i na taj način pokuša da spasi život bebi. Za vreme intervencije, hirurg je uradio normalan carski rez, izvukao matericu i na njoj napravio rez kroz koji je operisao malog Samuela. U trenutku kada je hirurg već završavao intervenciju, koja se po svim pokazateljima odvijala na zadovoljavajući način, kroz još otvoreni rez, beba je pružila ruku i uhvatila prst zapanjenog doktora. On je ostao skamenjen nekoliko trenutaka, dok je Samuel nastavio da drži prst, što je omogućilo hiruškoj ekipi da ovaj veličanstveni trenutak i fotografiše. Hirurg koji je obavio na hiljade operacija, kasnije je izjavio da je tada preživeo ubedljivo najemocionalniji trenuta svoje profesionalne karijere, kada je Samuel ručicom uhvatio njegov prst, kao da je želeo da mu zahvali za dar života koji je upravo dobio. Verujem da je svako od vas osetio dodir emocija gledajući ove fotorafije... ovaj trenutak je ovekovečen objektivom kamere Majlkal Klaensija (http://michaelclancy.com/)... a da li smo u stanju da osetimo sve one nevidljive ručice koje su kretale ka nama, u znak zahvalnosti, svih ovih godina zahvaljujući na nekim lepim stvarima koje smo učinili, ili svim lepim trenucima koje smo nekome poklonili.. I bez ovih slika, dr Bruner bi svakako bio presrećan, jer Samuel zivi zivotom srećnog deteta... ... a mi smo, i bez slika koje nikad nisu napravljene, srećni, jer smo mogli da sa nekim podelimo nesto lepo.. Za taj osećaj... i za te trenutke... vredi živeti :)3071 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Hladnih januarskih dana 2002 godine, pojavile su se slike koje nikog nisu ostavile ravnodusnim. Prica koja sledi može na neki način biti oda životu. Samuel Armas, beba od 21 meseca, imala je dijagnozu koja nije davala šanse da preživi van materice. U pitanju je bila neka vrsta razdvojenosti kičme. Posle brojnih pregleda, dr Bruner iz Univerzitetskog medicinskog centra Vanderbilt, Nešvil, država Tenesi, odlučio je da izvete hiruški zahvat dok je beba još bila u materici, i na taj način pokuša da spasi život bebi. Za vreme intervencije, hirurg je uradio normalan carski rez, izvukao matericu i na njoj napravio rez kroz koji je operisao malog Samuela. U trenutku kada je hirurg već završavao intervenciju, koja se po svim pokazateljima odvijala na zadovoljavajući način, kroz još otvoreni rez, beba je pružila ruku i uhvatila prst zapanjenog doktora. On je ostao skamenjen nekoliko trenutaka, dok je Samuel nastavio da drži prst, što je omogućilo hiruškoj ekipi da ovaj veličanstveni trenutak i fotografiše. Hirurg koji je obavio na hiljade operacija, kasnije je izjavio da je tada preživeo ubedljivo najemocionalniji trenuta svoje profesionalne karijere, kada je Samuel ručicom uhvatio njegov prst, kao da je želeo da mu zahvali za dar života koji je upravo dobio. Verujem da je svako od vas osetio dodir emocija gledajući ove fotorafije... ovaj trenutak je ovekovečen objektivom kamere Majlkal Klaensija (http://michaelclancy.com/)... a da li smo u stanju da osetimo sve one nevidljive ručice koje su kretale ka nama, u znak zahvalnosti, svih ovih godina zahvaljujući na nekim lepim stvarima koje smo učinili, ili svim lepim trenucima koje smo nekome poklonili.. I bez ovih slika, dr Bruner bi svakako bio presrećan, jer Samuel zivi zivotom srećnog deteta... ... a mi smo, i bez slika koje nikad nisu napravljene, srećni, jer smo mogli da sa nekim podelimo nesto lepo.. Za taj osećaj... i za te trenutke... vredi živeti :)Aug 26, 2014 3071
-
недугачак састав на тему . . музејолошку валету волим ,валету обожавам, њезинсам постао зависник, комотно би ме local council могао ко водича посокацима упослити , набази љубавној би то радијо, јер ме слудила начисто ко унеком трансусам, посебно кад ноћ смакне средину јер ко уме да чује, валета (званично, A World Heritage City), но за нас становнике, A City of Bells, Jells & Smells, уме маштовито да лаже.предуслов је поноћ,те да слушалац има обавезно друштво углави. оне друге, бистроглаве, кои у сваком моменту знају гдесу у оквиру галаксије,загребаће копљаник грандмастера пјера де ла валете папирним ноктом пооку, па ће суза настала као последица тог чина, размазати пејзаж, те му дати неку одвратност и језу у ушима, док кукњава сужњева заточених вековима у тамницама подно зидина града, не учини дасе уљези безглаво врате у стварност.засваки случај, да се има на уму.оним првим, нама, кои слуте дешавања бивша, а појам реинкарнације им нествара осећаја бљутавости у усној шупљини, граће отворити душу као мажена проститутка, сва, дојаја, предата свом пажњи склоном јахачу, те поменути историју, ту лажљивицу, која . . . . вид мене ,погубихсе чим овалети кренем дивана , него . . . . . ајмо теми најављеној . прекосокака нешироког где у палати Gauci гњездо свих, налази се зграда National Museum of Fine Arts. репрезентативно здање броји неких 250 августа сећања. некад престижна палата малтешког ноблеса, која је иза подебеле капије од знатижељника успешно крила породичне интиме, задњих тридесетак августа спада у једну од најпосећенијих у валети из простог разлога што у миру својих одаја пружа неопходне услове за делатност тако едукативно битне институције. тематски разврстане целине, како по стилу, тако ипо времену настајања, заљубљеницима ове врсте личне надоградње посве успешно шире скученост хоризоната личних.неки дан, пак, ужурбаност, те полиција.пријављена на велика звона, крађа.наиме, у чуду су упитали једни посетиоци, дежурног у одајама, за разлог празнине рустик рама у одељењу знаменитих, а без неопходне пропратне информације. пиш међу поменутим настаде када се и дежурни упита . . исто.он, кои то причувава.док си реко ома позвани су стручњаци који констатоваше да је портрет 7 десетог Гранд Мастераof the Sovereign Military Hospitaller Order of St. John, of Jerusalem of Rhodes and of Malta, Емануел Де Рохан Де Полдуц -а, уље на платну из а.д. 1780, елегантно и натенане, закључише зналци анализирајући рез на остатку платна нуз рам, одлепршало.е сад, портрета Значајног има још.у овом случају фрка се надигла . . зарад сликара малтеза који је портрет урадио.Giusepe Grech,неоспорни таленат, настављач школе каравађове уради у својем кратком животном трајању само овај портрет и још се боја није ни осушила на њему, у 24 животној години оде . . . . Творцу на истину.кажу.оста портрет да сећа на обојицу. посебно сликара.поводом догађаја у локалном The Times -у ликовни критичар A.Mizzi осу дрвље+камење на квалитет обезбеђења националног блага.како се полуинформисаним предају на чување непроцењивости, да поменути углавном дремају на радном месту ( а шта друго и чинит' имje у миру и ладовини музејског простора , ово ја приметих), те да Малта, сваке године све више трпи од организоване крађе уметнина и да је крајње време да . . . негушим вас више. а посетиоца музеумских, у вреле летње дане, овде, стварно мноштво.и све и више. па ти сад одреди неваспитаног. чик !1429 Objavio/la светислав стојановић
-
недугачак састав на тему . . музејолошку валету волим ,валету обожавам, њезинсам постао зависник, комотно би ме local council могао ко водича посокацима упослити , набази љубавној би то радијо, јер ме слудила начисто ко унеком трансусам, посебно кад ноћ смакне средину јер ко уме да чује, валета (званично, A World Heritage City), но за нас становнике, A City of Bells, Jells & Smells, уме маштовито да лаже.предуслов је поноћ,те да слушалац има обавезно друштво углави. оне друге, бистроглаве, кои у сваком моменту знају гдесу у оквиру галаксије,загребаће копљаник грандмастера пјера де ла валете папирним ноктом пооку, па ће суза настала као последица тог чина, размазати пејзаж, те му дати неку одвратност и језу у ушима, док кукњава сужњева заточених вековима у тамницама подно зидина града, не учини дасе уљези безглаво врате у стварност.засваки случај, да се има на уму.оним првим, нама, кои слуте дешавања бивша, а појам реинкарнације им нествара осећаја бљутавости у усној шупљини, граће отворити душу као мажена проститутка, сва, дојаја, предата свом пажњи склоном јахачу, те поменути историју, ту лажљивицу, која . . . . вид мене ,погубихсе чим овалети кренем дивана , него . . . . . ајмо теми најављеној . прекосокака нешироког где у палати Gauci гњездо свих, налази се зграда National Museum of Fine Arts. репрезентативно здање броји неких 250 августа сећања. некад престижна палата малтешког ноблеса, која је иза подебеле капије од знатижељника успешно крила породичне интиме, задњих тридесетак августа спада у једну од најпосећенијих у валети из простог разлога што у миру својих одаја пружа неопходне услове за делатност тако едукативно битне институције. тематски разврстане целине, како по стилу, тако ипо времену настајања, заљубљеницима ове врсте личне надоградње посве успешно шире скученост хоризоната личних.неки дан, пак, ужурбаност, те полиција.пријављена на велика звона, крађа.наиме, у чуду су упитали једни посетиоци, дежурног у одајама, за разлог празнине рустик рама у одељењу знаменитих, а без неопходне пропратне информације. пиш међу поменутим настаде када се и дежурни упита . . исто.он, кои то причувава.док си реко ома позвани су стручњаци који констатоваше да је портрет 7 десетог Гранд Мастераof the Sovereign Military Hospitaller Order of St. John, of Jerusalem of Rhodes and of Malta, Емануел Де Рохан Де Полдуц -а, уље на платну из а.д. 1780, елегантно и натенане, закључише зналци анализирајући рез на остатку платна нуз рам, одлепршало.е сад, портрета Значајног има још.у овом случају фрка се надигла . . зарад сликара малтеза који је портрет урадио.Giusepe Grech,неоспорни таленат, настављач школе каравађове уради у својем кратком животном трајању само овај портрет и још се боја није ни осушила на њему, у 24 животној години оде . . . . Творцу на истину.кажу.оста портрет да сећа на обојицу. посебно сликара.поводом догађаја у локалном The Times -у ликовни критичар A.Mizzi осу дрвље+камење на квалитет обезбеђења националног блага.како се полуинформисаним предају на чување непроцењивости, да поменути углавном дремају на радном месту ( а шта друго и чинит' имje у миру и ладовини музејског простора , ово ја приметих), те да Малта, сваке године све више трпи од организоване крађе уметнина и да је крајње време да . . . негушим вас више. а посетиоца музеумских, у вреле летње дане, овде, стварно мноштво.и све и више. па ти сад одреди неваспитаног. чик !Oct 15, 2013 1429
-
Naučio sam...Kada si zaljubljen, to se vidi. Naučio sam...Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim. Naučio sam...Bog nije sve učinio u jednom danu.Zašto mislim da ja mogu? Naučio sam...Kada mi samo jedna osoba kaže"ulepšao si mi dan"...onda je moj dan nešto sasvim drugo. Naučio sam...Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Naučio sam...Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam...Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da sebi pomogne na drugi način. Naučio sam...Da nikada ne smeš reći ”ne” poklonu deteta. Naučio sam...Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati. Naučio sam...Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje. Naučio sam...Da činjenice ne mijenjam, ako ih ignorišem ili izbegavam. Naučio sam...Da su najjednostavnije šetnje u letnim večerima s mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Naučio sam...Da se novcem ne mogu kupiti čast i status. Naučio sam...Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati. Naučio sam...Najlakši način da, kao osoba rastem, jeste da se okružim ljudima koji su pametniji od mene. Naučio sam...Da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom. Naučio sam...Da je život težak i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji. Naučio sam...Ako naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde. Naučio sam...Da niko nije perfektan, dok se ne zaljubiš u njega. Naučio sam...Da dobre prilike nikada nisu izgubljene;neko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš. Naučio sam...Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati sta ću napraviti u vezi toga. Naučio sam...Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane. Naučio sam...Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se penješ ka vrhu. Naučio sam...Što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti. Naučio sam...Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi biti cenjen i voljen. Naučio sam..Da je dobro davati savet samo u dva slučaja:kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti. Naučio sam...Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju. .............. tako malo reči, a tako puno rečeno.... RAZMISLITE.........2353 Objavio/la DrPriroda
-
By DrPriroda Naučio sam...Kada si zaljubljen, to se vidi. Naučio sam...Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim. Naučio sam...Bog nije sve učinio u jednom danu.Zašto mislim da ja mogu? Naučio sam...Kada mi samo jedna osoba kaže"ulepšao si mi dan"...onda je moj dan nešto sasvim drugo. Naučio sam...Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Naučio sam...Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam...Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da sebi pomogne na drugi način. Naučio sam...Da nikada ne smeš reći ”ne” poklonu deteta. Naučio sam...Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati. Naučio sam...Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje. Naučio sam...Da činjenice ne mijenjam, ako ih ignorišem ili izbegavam. Naučio sam...Da su najjednostavnije šetnje u letnim večerima s mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Naučio sam...Da se novcem ne mogu kupiti čast i status. Naučio sam...Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati. Naučio sam...Najlakši način da, kao osoba rastem, jeste da se okružim ljudima koji su pametniji od mene. Naučio sam...Da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom. Naučio sam...Da je život težak i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji. Naučio sam...Ako naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde. Naučio sam...Da niko nije perfektan, dok se ne zaljubiš u njega. Naučio sam...Da dobre prilike nikada nisu izgubljene;neko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš. Naučio sam...Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati sta ću napraviti u vezi toga. Naučio sam...Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane. Naučio sam...Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se penješ ka vrhu. Naučio sam...Što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti. Naučio sam...Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi biti cenjen i voljen. Naučio sam..Da je dobro davati savet samo u dva slučaja:kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti. Naučio sam...Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju. .............. tako malo reči, a tako puno rečeno.... RAZMISLITE.........Sep 05, 2014 2353 -
док шетам синоћ програм 10 хиљада корака свако вече и умрећеш здрав, присећам се записа развратника В. Зупан-а из затворских му антимемоара насловљеним Левитан - за разговоре удвоје најпогодније је ћутање, ја,пак, неуспешно оперисан од ћутања, надасве транспарентан, посебно кад су у питању сексуалне догодовштинеми, данас, здравствено срозан а притом докон до лудила,учинио бих казну према себи да не укажем како сам свестан кад вулгаризмима детаљно опишем коиталну ситуацију да ћу након читања је, а ко нормалан неби макар оком то прелетео ,бити почесто прозван (и од мушких), који пак немогу одолети погледу на вртигузу са силикон сисићима у нади да ће баш она својим влажним муфом заробити баш њега. упросеку смо , ми мушки, неотесани шљакери препуни фриволних коментара чим сукњу спазимо.и тако у пространству умишљене ливаде којом ево пред сумрак ходим, затекнем се на моменте у раскораку са речима јер почињу да ме изневеравају, мене, пензионера, коме је језик једини изразитељ мисли, мене, коме је машта архитекта стваралаштвами ( е сад га усра начисто, испаде ко да сам битан). чекај, уствари јесам. себи.веру у историју давно изгубих.разочараламе.некада мамећа сада ме оставља равнодушним те све волијем дистанцу и самоћу.исчекујем рађање сунца Те умишљам начин на који ће се данашњи дан уписати у мени.да сам сликар, ни по јада, но поверовах давно речима а сад и оне почеше да ме мимоилазе па слутим беспомоћност.све мање имају смисла нагваждања о ништавилу постојања. Јасперс и Киркегор ме остављају млаким.Сартра ни да такнем више не желим. но ипак не посматрам ја баш вазда, ко сада, себе очима критичара. не. можда је пак, дошло време да се упитам колико је у мени властите конструкције а колико стеченог од предака иако читах да на тој дилеми безуспешно ломише се и Платон и Декарт.да, и Лајбниц.то што волим да оперишем лингвистичким изненађењима није посебност.резултат је мојега сталног чуђења у усусретању са тајном сивих ћелија.отуд и бреме недоречености у мојем писању јер не допуштам да ме понесу љубичасти таласи аметиста.стога, иако ме ( додуше све ређе) заведе кич лепог те путеност женског тела све се више посвећујем природи .можда је (ипак) тајна . . уњој. или у рафинираним сенкама Вернера или . . . Ван Ајка ?1424 Objavio/la светислав стојановић
-
док шетам синоћ програм 10 хиљада корака свако вече и умрећеш здрав, присећам се записа развратника В. Зупан-а из затворских му антимемоара насловљеним Левитан - за разговоре удвоје најпогодније је ћутање, ја,пак, неуспешно оперисан од ћутања, надасве транспарентан, посебно кад су у питању сексуалне догодовштинеми, данас, здравствено срозан а притом докон до лудила,учинио бих казну према себи да не укажем како сам свестан кад вулгаризмима детаљно опишем коиталну ситуацију да ћу након читања је, а ко нормалан неби макар оком то прелетео ,бити почесто прозван (и од мушких), који пак немогу одолети погледу на вртигузу са силикон сисићима у нади да ће баш она својим влажним муфом заробити баш њега. упросеку смо , ми мушки, неотесани шљакери препуни фриволних коментара чим сукњу спазимо.и тако у пространству умишљене ливаде којом ево пред сумрак ходим, затекнем се на моменте у раскораку са речима јер почињу да ме изневеравају, мене, пензионера, коме је језик једини изразитељ мисли, мене, коме је машта архитекта стваралаштвами ( е сад га усра начисто, испаде ко да сам битан). чекај, уствари јесам. себи.веру у историју давно изгубих.разочараламе.некада мамећа сада ме оставља равнодушним те све волијем дистанцу и самоћу.исчекујем рађање сунца Те умишљам начин на који ће се данашњи дан уписати у мени.да сам сликар, ни по јада, но поверовах давно речима а сад и оне почеше да ме мимоилазе па слутим беспомоћност.све мање имају смисла нагваждања о ништавилу постојања. Јасперс и Киркегор ме остављају млаким.Сартра ни да такнем више не желим. но ипак не посматрам ја баш вазда, ко сада, себе очима критичара. не. можда је пак, дошло време да се упитам колико је у мени властите конструкције а колико стеченог од предака иако читах да на тој дилеми безуспешно ломише се и Платон и Декарт.да, и Лајбниц.то што волим да оперишем лингвистичким изненађењима није посебност.резултат је мојега сталног чуђења у усусретању са тајном сивих ћелија.отуд и бреме недоречености у мојем писању јер не допуштам да ме понесу љубичасти таласи аметиста.стога, иако ме ( додуше све ређе) заведе кич лепог те путеност женског тела све се више посвећујем природи .можда је (ипак) тајна . . уњој. или у рафинираним сенкама Вернера или . . . Ван Ајка ?Oct 16, 2013 1424
-
Da li ste bili u situaciji da vam se čini da se izmiče tlo pod nogama, da gubite kontrolu nad svojim životom, da vam dan nije dovoljno dug za sve što želite, ili morate uraditi? Kad dođete u tu situaciju, setite se ove priče, možda pomogne.... Jedan od profesora filosofije, počeo je čas pred svojim studentima, na neuobičajen način. Bez reči, podigao je veliku, praznu, teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru ispred sebe i zatim je napunio lopticama za tenis. Potom je pitao studente da li je tegla puna... Studenti su se složili da tegla jeste puna. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu, blago je protresao tako da su kamenčići popunili prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su rekli da jeste. Sledeća kutija koju je profesor podigao, bila je puna peska. Kada je sipao u teglu, pesak je popunio i one preostale šupljine. Pitao je još jednom, da li je tegla puna. Studenti su, naravno, odgovorili da jeste. Tada je profesor ispod stola izvadio dve šolje pune kafe i ulio ih u teglu. Kafa je natopila pesak, a profesor nije morao ništa da pita.. studenti su se već i sami smejali shvatajući sta bi bilo pitanje. Kada se smeh utišao, profesor je rekao: "Ovu teglu shvatite kao vaš život, koji svakako trebate ispuniti... Teniske loptice su one najvažnije stvari u vašem životu... porodica, deca, zdravlje i ostalo čemu se veoma predajete.To su oni pojmovi koji bi ispunjavali vaš život i kad bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne... posao, kuća, prijatelji.. Pesak predstavlja preostale stvari.. male stvari... Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za teniske loptice i kamenčiće. U životu važe ista pravila.. ako potrošite vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za obe važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.. igrajte se sa decom dok je vreme, nađite vremena za odlazak kod lekara.. izvedite partnera na večeru... ponašajte se kao da vam je uvek 18 godina... Uvek će biti vremena da se kuća očisti ili urade popravke.. Prvo se pobrinite za teniske loptice, utvrdite svoje prioritete... sve ostalo je pesak.." Nakon profesorovog izlaganja, jedna studentkinja upitala je profesora šta predstavlja kafa. Profesor se nasmejao i rekao.. "Drago mi je što ste to pitali.. nju dolivam kako bih vam pokazao, da, bez obzira koliko vam je život ispunjen, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem".4916 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Da li ste bili u situaciji da vam se čini da se izmiče tlo pod nogama, da gubite kontrolu nad svojim životom, da vam dan nije dovoljno dug za sve što želite, ili morate uraditi? Kad dođete u tu situaciju, setite se ove priče, možda pomogne.... Jedan od profesora filosofije, počeo je čas pred svojim studentima, na neuobičajen način. Bez reči, podigao je veliku, praznu, teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru ispred sebe i zatim je napunio lopticama za tenis. Potom je pitao studente da li je tegla puna... Studenti su se složili da tegla jeste puna. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu, blago je protresao tako da su kamenčići popunili prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su rekli da jeste. Sledeća kutija koju je profesor podigao, bila je puna peska. Kada je sipao u teglu, pesak je popunio i one preostale šupljine. Pitao je još jednom, da li je tegla puna. Studenti su, naravno, odgovorili da jeste. Tada je profesor ispod stola izvadio dve šolje pune kafe i ulio ih u teglu. Kafa je natopila pesak, a profesor nije morao ništa da pita.. studenti su se već i sami smejali shvatajući sta bi bilo pitanje. Kada se smeh utišao, profesor je rekao: "Ovu teglu shvatite kao vaš život, koji svakako trebate ispuniti... Teniske loptice su one najvažnije stvari u vašem životu... porodica, deca, zdravlje i ostalo čemu se veoma predajete.To su oni pojmovi koji bi ispunjavali vaš život i kad bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne... posao, kuća, prijatelji.. Pesak predstavlja preostale stvari.. male stvari... Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za teniske loptice i kamenčiće. U životu važe ista pravila.. ako potrošite vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za obe važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.. igrajte se sa decom dok je vreme, nađite vremena za odlazak kod lekara.. izvedite partnera na večeru... ponašajte se kao da vam je uvek 18 godina... Uvek će biti vremena da se kuća očisti ili urade popravke.. Prvo se pobrinite za teniske loptice, utvrdite svoje prioritete... sve ostalo je pesak.." Nakon profesorovog izlaganja, jedna studentkinja upitala je profesora šta predstavlja kafa. Profesor se nasmejao i rekao.. "Drago mi je što ste to pitali.. nju dolivam kako bih vam pokazao, da, bez obzira koliko vam je život ispunjen, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem".Sep 18, 2014 4916
-
Kopajući po oblaku uspomena, nedavno sam se setio svog prvog odlaska na fudbalsku utakmicu. Bilo je to u vreme kada je moja Zvezda igrala istorijsku utakmicu sa Ferencvarošem, a moj otac iz onih čuvenih roditeljskih predubeđenja nije želeo da se klinac kao ja izlaže opasnostima. Napominjem da se tada pod opasnostima podrazumevalo da ću se prejesti kikirikija ili semenki, ili možda dehidrirati od predugog čekanja na početak utakmice. Umesto Zvezde i Ferencvaroša, dobio sam utešniu nagradu - navijanje na utakmici Galenika - više se ne sećam ko, gde je definitivno najveće uzbuđenje donosio onaj prodavac kikirikija, sve do 15 minuta pred kraj utakmice kada je u igru ušao legenda zemunskog fudbala Siniša Gajin i za tih 15 minuta dao 4 gola. Danas, kad razmišljam o tom vremenu, imam utisak da bi bilo koji igrač iz tih vremena i danas dao 4 gola za 15 minuta bilo kom od ovih timova, koji se nekom čudnom istorijskom greškom, nazivaju prvoligaši. Eh, kakav je to fudbal bio... i kakvo je to navijanje bilo... Ilustracije radi, tada smo na utakmice išli 5, 6 sati ranije, kako bi se zauzela što bolja mesta. Zna se da su ta mesta bila uvek 2, 3 reda ispod šipki. Tada nije bilo stolica, nekada smo bukvalno stajali na jednoj nozi, a kad padne gol, redovni su bili talasi koji te bukvalno ponesu po 10 - 15 metara na dole.. pa ko preživi.. :) BTW, zato smo jurili ta mesta ispod šipki koje su zaustavljale talase (da ne pominjemo kako su prolazili oni koju su neposredno iznad šipke). Na utakmice sam redovno išao sa mojim drugarom još iz predškolskih vremena, Bobom. Sećam se da smo jednom prilikom pobegli iz škole i u poluvremenu utakmice bili očajni jer je Zvezda gubila sa 0:1, a mi razmišljali kojim će ukorom da nas kazne. Bila je to ona sjajna utakmica u kojoj su crveno beli u drugom poluvremenu napunili mrežu Dinama iz Berlina sa 4 komada i prošli dalje, uprkos petardi u Berlinu (2:5). Ono što verovatno nikad neću zaboraviti je momenat kad je Šestić bukvalno ugurao loptu u mrežu u poslednjem minutu utakmice, a Boba i ja smo se našli u talasu i to tako što nas je neki tip bukvalno nosio, u svakoj ruci po jednog, kao da smo džakovi brašna. Naravno, provukli smo se i u školi, samo sa opomenom razrednog. Te godine, ispratili smo zvezdu na svakoj utakmici do finala kupa Uefe i onog Mikelotija, uključujući i odlazak u London na Hajberi, odakle sam se vratio totalno promukao. Tada je moja Zvezda izbacila neki tamo Arsenal. Zanimljivo je da uopšte nisam video gol, samo onu štiklu Blagojevića, pa sam dva dana proveo pred TV da vidim i nastavak akcije i Duleta Savića kako trese mrežu. E da, tamo nema talasa, Englezi su suviše mlaki za tako nešto. Nekako mi je posebno za srce prirasla jedna mala utakmica u kojoj je Srba Stamenković uporno pokušavao da poseje neke skandinavce u njihovom petercu, a oni nikako da se prime (to je ono kad Srba zamahne a njih petorica popadaju pustajući korenje na travnjaku Marakane). Za nas je Srba bio najveći mag fudbala, odmah posle Džaje. Na ovoj utakmici se toliko bavio zemljoradnjom da su stigli da postignu samo 4 gola, a skandinavci su shvtili da im duboko oranje ide mnogo bolje nego fudbal. I svaki put kad Srba okrene njih četvoricu oko malog prsta, sa Juga poleti talas da malo pripomognu mukicama. Bilo je tih utakmica za pamćenje puno, a ako bi trebalo da izaberem jednu koju bih po svemu izdvojio, definitivno je to ona protiv Barselone i čuveni lob Maradone za koji i on sam kaže da mu je najdraži gol u karijeri. A taj trenutak je zaista bio nešto posebno.. stadion ispunjen do poslednjeg mesta, a svi do jednog aplaudiramo velikoj majstoriji.. i dan danas se najezim od tog zvuka.. nezaboravno. Dvoumio sam se da li je možda trebalo ovu priču da nazovem "moj drugar Boba i ja - fudbalski navijači". Da, naglašavam, navijači, a ne fanovi.. mi smo na utakmice zaista išli da navijamo, i to za NAŠ klub... Radovali smo se pobedama i tugovali zbog neuspeha zajedno, bezali iz škole zajedno, bili zbog toga i kažnjavani zajedno.. a jedino gde smo se razlikovali, bila je činjenica da je Boba PARTIZANOVAC, a ja ZVEZDAŠ. Elem, znate, išao sam ja i na druge stadione, navijao i sve ono po redu, ali jedna je Marakana... samo je Marakana imala talase... i danas, ti mi talasi nedostaju... i nisu krivi ovi sto ponekad prođu pretkvlalifikacije za kvalifikacije, krivi su oni što su oterali talase... Talase sa Marakane... e za njih jedna poruka.... NE TALASAJTE VIŠE.7820 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Kopajući po oblaku uspomena, nedavno sam se setio svog prvog odlaska na fudbalsku utakmicu. Bilo je to u vreme kada je moja Zvezda igrala istorijsku utakmicu sa Ferencvarošem, a moj otac iz onih čuvenih roditeljskih predubeđenja nije želeo da se klinac kao ja izlaže opasnostima. Napominjem da se tada pod opasnostima podrazumevalo da ću se prejesti kikirikija ili semenki, ili možda dehidrirati od predugog čekanja na početak utakmice. Umesto Zvezde i Ferencvaroša, dobio sam utešniu nagradu - navijanje na utakmici Galenika - više se ne sećam ko, gde je definitivno najveće uzbuđenje donosio onaj prodavac kikirikija, sve do 15 minuta pred kraj utakmice kada je u igru ušao legenda zemunskog fudbala Siniša Gajin i za tih 15 minuta dao 4 gola. Danas, kad razmišljam o tom vremenu, imam utisak da bi bilo koji igrač iz tih vremena i danas dao 4 gola za 15 minuta bilo kom od ovih timova, koji se nekom čudnom istorijskom greškom, nazivaju prvoligaši. Eh, kakav je to fudbal bio... i kakvo je to navijanje bilo... Ilustracije radi, tada smo na utakmice išli 5, 6 sati ranije, kako bi se zauzela što bolja mesta. Zna se da su ta mesta bila uvek 2, 3 reda ispod šipki. Tada nije bilo stolica, nekada smo bukvalno stajali na jednoj nozi, a kad padne gol, redovni su bili talasi koji te bukvalno ponesu po 10 - 15 metara na dole.. pa ko preživi.. :) BTW, zato smo jurili ta mesta ispod šipki koje su zaustavljale talase (da ne pominjemo kako su prolazili oni koju su neposredno iznad šipke). Na utakmice sam redovno išao sa mojim drugarom još iz predškolskih vremena, Bobom. Sećam se da smo jednom prilikom pobegli iz škole i u poluvremenu utakmice bili očajni jer je Zvezda gubila sa 0:1, a mi razmišljali kojim će ukorom da nas kazne. Bila je to ona sjajna utakmica u kojoj su crveno beli u drugom poluvremenu napunili mrežu Dinama iz Berlina sa 4 komada i prošli dalje, uprkos petardi u Berlinu (2:5). Ono što verovatno nikad neću zaboraviti je momenat kad je Šestić bukvalno ugurao loptu u mrežu u poslednjem minutu utakmice, a Boba i ja smo se našli u talasu i to tako što nas je neki tip bukvalno nosio, u svakoj ruci po jednog, kao da smo džakovi brašna. Naravno, provukli smo se i u školi, samo sa opomenom razrednog. Te godine, ispratili smo zvezdu na svakoj utakmici do finala kupa Uefe i onog Mikelotija, uključujući i odlazak u London na Hajberi, odakle sam se vratio totalno promukao. Tada je moja Zvezda izbacila neki tamo Arsenal. Zanimljivo je da uopšte nisam video gol, samo onu štiklu Blagojevića, pa sam dva dana proveo pred TV da vidim i nastavak akcije i Duleta Savića kako trese mrežu. E da, tamo nema talasa, Englezi su suviše mlaki za tako nešto. Nekako mi je posebno za srce prirasla jedna mala utakmica u kojoj je Srba Stamenković uporno pokušavao da poseje neke skandinavce u njihovom petercu, a oni nikako da se prime (to je ono kad Srba zamahne a njih petorica popadaju pustajući korenje na travnjaku Marakane). Za nas je Srba bio najveći mag fudbala, odmah posle Džaje. Na ovoj utakmici se toliko bavio zemljoradnjom da su stigli da postignu samo 4 gola, a skandinavci su shvtili da im duboko oranje ide mnogo bolje nego fudbal. I svaki put kad Srba okrene njih četvoricu oko malog prsta, sa Juga poleti talas da malo pripomognu mukicama. Bilo je tih utakmica za pamćenje puno, a ako bi trebalo da izaberem jednu koju bih po svemu izdvojio, definitivno je to ona protiv Barselone i čuveni lob Maradone za koji i on sam kaže da mu je najdraži gol u karijeri. A taj trenutak je zaista bio nešto posebno.. stadion ispunjen do poslednjeg mesta, a svi do jednog aplaudiramo velikoj majstoriji.. i dan danas se najezim od tog zvuka.. nezaboravno. Dvoumio sam se da li je možda trebalo ovu priču da nazovem "moj drugar Boba i ja - fudbalski navijači". Da, naglašavam, navijači, a ne fanovi.. mi smo na utakmice zaista išli da navijamo, i to za NAŠ klub... Radovali smo se pobedama i tugovali zbog neuspeha zajedno, bezali iz škole zajedno, bili zbog toga i kažnjavani zajedno.. a jedino gde smo se razlikovali, bila je činjenica da je Boba PARTIZANOVAC, a ja ZVEZDAŠ. Elem, znate, išao sam ja i na druge stadione, navijao i sve ono po redu, ali jedna je Marakana... samo je Marakana imala talase... i danas, ti mi talasi nedostaju... i nisu krivi ovi sto ponekad prođu pretkvlalifikacije za kvalifikacije, krivi su oni što su oterali talase... Talase sa Marakane... e za njih jedna poruka.... NE TALASAJTE VIŠE.Oct 28, 2014 7820
-
Pre mnogo godina, u vreme jedne velike i srećne zemlje, nošen onim mladalačkim ludilom, rešio sam da, sa par prijatelja, napravim planinarsku avanturu od Makarske, dakle obale mora, do vrha Biokova, planine iznad tog dela jadranske obale. Ideja koja nas je nosila bila je priča koja kaže da, ukoliko se dovoljno rano popnete na Biokovo tokom leta, možete videti Italiju. Naša avantura pocela je u prvim satima novog dana, trajala je 5 sati i zaista smo videli Italiju, a pogled koji se pruža "od gore" ne može se rečima opisati. Bili smo ponosni što smo osvojili Vošac, najviši od vrhova Biokova koji se može videti sa mora.... Madutim, kao što to obicno bude, vec posle prvog oduševljenja prizorima obale, mora i udaljenih obrisa Italije, primetili smo da postoji još jedan, mnogo viši vrh Biokova, onaj najviši... Prva ideja bila je da krenemo ka njemu... Godinama kasnije, shvatio sam da je to jedna od onih životnih lekcija koje pamtimo. Iza svakog vrha obicno stoji neki drugi, mnogo viši. Pitanje je samo ko želi, a ko ne želi da se penje. Kao jedan deo naše morsko - planinarske ekspedicije koji je ostao u prvom šljiviku uživajuci u jutarnjem cvkutanju ptica, i u svakodnevnom životu mnogi pronadu neku naizled čvrstu stenu i tu se smeste, puštajući da ih vetrovi života večno zaobilaze. I upravo ti, ljubitelji cvrkutanja, i u realnosti današnjeg vremena ostali su negde daleko iza nas sa vrha Vošac... Kao što pretpostavljate, tih ptica oko njih vise nema, kao ni cvrkutanja... vetrovi ih nisu zauvek zaboravili. Upravo je to deo lekcije koja nas uči da put uvek vodi napred i na više, da zaustavljanja nema... Prvi zanak zaustvljanja pojavljuje se onda kada se neko zadovolji postojećim stanjem i prestane sa pokušajima da se promeni ili ucini nešto još bolje. Ne, nema ničeg rđavog u gajenju zdravog poštovanja nečije sposobnosti, pa kolika god da je ona... Ipak, treba imati na umu da, čak i ako neko ima sposobnosti da zauzme viši položaj, a ne koristi celokupni talenat i snagu za ostvarivanje ciljeva, može da uništi šanse nekom drugom. Da ne pričamo one koji su danas, na žalost, posebno vidljivi upravo po tome što zauzimaju pozicije koje ne zaslužuju i za koje nisu sposobni. Između velike stvari koju ne možemo uciniti i one male koju nećemo da učinimo, skriva se opasnost da ništa ne učinimo! Većinja ljudi misli da postoji ogromna razlika u sposobnosti izmedu nekoga ko se bavi običnim poslovima i onoga koji je dostigao vrhunac. To, ipak, nije istina. Uraditi samo malo bolje od proseka u životu dovoljno je da se neko istakne. Ljudi ne postižu uspeh samo time što su dvostruko inteligentniji ili dvostruko sposobniji od drugih. Ako neko uspe da doda samo malo više onome što već ima, to ga moze dovesti daleko. U jednom razgovoru sa direktorom jednog uspešnog građevinskog preduzeća, novinar je upitao: ”čuo sam da ste počeli kao zidar. Kako ste krenuli prema vrhu?„ Direktor je skromno odgovorio: ”Želeo sam da budem dobar zidar!" Ovaj odgovor sadrži jednu veliku istinu. Moramo početi tamo gde se nalazimo i pokušavati da najbolje iskoristimo sve postojeće okolnosti. Možda ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene. Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma, zato što je sve od palme korisno - plod, lišce, grane i deblo. Kokosova palma je, međutim, zavidela mangu, zato što se njegov plod izvozi i veoma je skup. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više. Jedino je mali žuti cvet radosno cvetao u svom uglu. Pažnja posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavila se na žutom cvetu. Upitao ga je: ” Zasto se i ti ne zalis kao ostali?" Cvet je odgovrio: ”Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango... a onda sam pomislio da, ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi to i učinio. Želeo je da budem mali žuti cvet, a jedino što ja sada zelim je da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao. ...nasmešite se.. i ulepšajte ovaj svet vašim najlepšim osmehom... za početak... :)2392 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Pre mnogo godina, u vreme jedne velike i srećne zemlje, nošen onim mladalačkim ludilom, rešio sam da, sa par prijatelja, napravim planinarsku avanturu od Makarske, dakle obale mora, do vrha Biokova, planine iznad tog dela jadranske obale. Ideja koja nas je nosila bila je priča koja kaže da, ukoliko se dovoljno rano popnete na Biokovo tokom leta, možete videti Italiju. Naša avantura pocela je u prvim satima novog dana, trajala je 5 sati i zaista smo videli Italiju, a pogled koji se pruža "od gore" ne može se rečima opisati. Bili smo ponosni što smo osvojili Vošac, najviši od vrhova Biokova koji se može videti sa mora.... Madutim, kao što to obicno bude, vec posle prvog oduševljenja prizorima obale, mora i udaljenih obrisa Italije, primetili smo da postoji još jedan, mnogo viši vrh Biokova, onaj najviši... Prva ideja bila je da krenemo ka njemu... Godinama kasnije, shvatio sam da je to jedna od onih životnih lekcija koje pamtimo. Iza svakog vrha obicno stoji neki drugi, mnogo viši. Pitanje je samo ko želi, a ko ne želi da se penje. Kao jedan deo naše morsko - planinarske ekspedicije koji je ostao u prvom šljiviku uživajuci u jutarnjem cvkutanju ptica, i u svakodnevnom životu mnogi pronadu neku naizled čvrstu stenu i tu se smeste, puštajući da ih vetrovi života večno zaobilaze. I upravo ti, ljubitelji cvrkutanja, i u realnosti današnjeg vremena ostali su negde daleko iza nas sa vrha Vošac... Kao što pretpostavljate, tih ptica oko njih vise nema, kao ni cvrkutanja... vetrovi ih nisu zauvek zaboravili. Upravo je to deo lekcije koja nas uči da put uvek vodi napred i na više, da zaustavljanja nema... Prvi zanak zaustvljanja pojavljuje se onda kada se neko zadovolji postojećim stanjem i prestane sa pokušajima da se promeni ili ucini nešto još bolje. Ne, nema ničeg rđavog u gajenju zdravog poštovanja nečije sposobnosti, pa kolika god da je ona... Ipak, treba imati na umu da, čak i ako neko ima sposobnosti da zauzme viši položaj, a ne koristi celokupni talenat i snagu za ostvarivanje ciljeva, može da uništi šanse nekom drugom. Da ne pričamo one koji su danas, na žalost, posebno vidljivi upravo po tome što zauzimaju pozicije koje ne zaslužuju i za koje nisu sposobni. Između velike stvari koju ne možemo uciniti i one male koju nećemo da učinimo, skriva se opasnost da ništa ne učinimo! Većinja ljudi misli da postoji ogromna razlika u sposobnosti izmedu nekoga ko se bavi običnim poslovima i onoga koji je dostigao vrhunac. To, ipak, nije istina. Uraditi samo malo bolje od proseka u životu dovoljno je da se neko istakne. Ljudi ne postižu uspeh samo time što su dvostruko inteligentniji ili dvostruko sposobniji od drugih. Ako neko uspe da doda samo malo više onome što već ima, to ga moze dovesti daleko. U jednom razgovoru sa direktorom jednog uspešnog građevinskog preduzeća, novinar je upitao: ”čuo sam da ste počeli kao zidar. Kako ste krenuli prema vrhu?„ Direktor je skromno odgovorio: ”Želeo sam da budem dobar zidar!" Ovaj odgovor sadrži jednu veliku istinu. Moramo početi tamo gde se nalazimo i pokušavati da najbolje iskoristimo sve postojeće okolnosti. Možda ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene. Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma, zato što je sve od palme korisno - plod, lišce, grane i deblo. Kokosova palma je, međutim, zavidela mangu, zato što se njegov plod izvozi i veoma je skup. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više. Jedino je mali žuti cvet radosno cvetao u svom uglu. Pažnja posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavila se na žutom cvetu. Upitao ga je: ” Zasto se i ti ne zalis kao ostali?" Cvet je odgovrio: ”Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango... a onda sam pomislio da, ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi to i učinio. Želeo je da budem mali žuti cvet, a jedino što ja sada zelim je da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao. ...nasmešite se.. i ulepšajte ovaj svet vašim najlepšim osmehom... za početak... :)Nov 19, 2014 2392
-
Ovo je nadovezivanje na Dubravkin blog - da se deca nasmeju oko 400 puta na dan, dok se odrasli u proseku smeju samo 15 puta dnevno? - da mačke ne osećaju sladak ukus? - da su slonovi jedine životinje koje ne mogu skakati? - da ne postoji prirodno plava hrana? - da je najjači mišić u ljudskom telu jezik? - da štakor može izdržati bez vode duže og kamile? - da prosečni radni sto ima 400 puta više bakterija od WC-a? - da je nemoguće kihnuti otvorenih očiju? - da puževi imaju 4 nosa? - da je nemoguće poljubiti vlastiti lakat? - da je Coca- Cola orginalno zelene boje? - da je lubenica povrće,a paradajz voće? - da komarac ima 47 zuba? - da korkodili ne mogu izbaciti svoj jezik van? - da kad se paukova mreža stavi na ranu, zaustavlja krvarenje? - da su naše oči od rođenja uvek istih dimenzija,ali da nos i uši ne prestaju rasti? - da noj ima veće oko od mozga? - da bi pužu koji bi išao dan i noć trebalo 14 dana da prevali jedan kilometar? - da crv ima pet srca? - da će hobotnica, ako je zaista gladna, početi jesti svoje krakove? - da na svijetu ima oko 6800 jezika? - da oko 2 milijarde ljudi na svetu ne zna čitati? - da delfini spavaju s jednim okom otvorenim?1383 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Ovo je nadovezivanje na Dubravkin blog - da se deca nasmeju oko 400 puta na dan, dok se odrasli u proseku smeju samo 15 puta dnevno? - da mačke ne osećaju sladak ukus? - da su slonovi jedine životinje koje ne mogu skakati? - da ne postoji prirodno plava hrana? - da je najjači mišić u ljudskom telu jezik? - da štakor može izdržati bez vode duže og kamile? - da prosečni radni sto ima 400 puta više bakterija od WC-a? - da je nemoguće kihnuti otvorenih očiju? - da puževi imaju 4 nosa? - da je nemoguće poljubiti vlastiti lakat? - da je Coca- Cola orginalno zelene boje? - da je lubenica povrće,a paradajz voće? - da komarac ima 47 zuba? - da korkodili ne mogu izbaciti svoj jezik van? - da kad se paukova mreža stavi na ranu, zaustavlja krvarenje? - da su naše oči od rođenja uvek istih dimenzija,ali da nos i uši ne prestaju rasti? - da noj ima veće oko od mozga? - da bi pužu koji bi išao dan i noć trebalo 14 dana da prevali jedan kilometar? - da crv ima pet srca? - da će hobotnica, ako je zaista gladna, početi jesti svoje krakove? - da na svijetu ima oko 6800 jezika? - da oko 2 milijarde ljudi na svetu ne zna čitati? - da delfini spavaju s jednim okom otvorenim?Oct 25, 2013 1383 -
Došla mi je rodjaka iz Srbije. Pitala me je pre nego što je došla:'Šta bi volela da ti donesem'? Sećam se dobro da sam rekla:"Parče neba iz Beograda,Tutanj autobusa na Bulevaru,miris Kalenićeve,pijace, sliku dvorista bivše mi OS,mali pogled sa Kališa na Savu i Dunav, tetka Mirine sarme i Narodni KUvar!' Ali ne donosi n i k a k o: Eurokrem, Kiki bombone, Bronhi tek uopšte ne,Oblandeeeeeeeeee,.Plazmu keks,plakaću majke mi ako doneseš,griski sa kikirikijem, za koji ovde nema ni imitacija,bananko miiršljavi,Fantove začine za ćevape samo da ih bar jednom pomirišem,napolitanke Krašove,koje su uvek radosno virile iz mamine torbe kad dodje iz supermarketa... Nemoj donositi zato što ,ako ih ne prijaviš na carini ovde ,kazniće te debelo,a ako ih prijaviš uzeće ti i baciti u djubre što bi me još više rasplakalo. I čudna smo mi fela(.a krv nije voda), ona bogami rizikova svoj džepaarc i donese sve sto rekoh n i k a k o i to vrlo spretno i sa licem najgoreg pokeraša (izgleda vrlo nevino) prodje ne prijavivši . Pa kad poče da redja sve to na stolu ,stvarno se zaplakah ,baš detinajsto i mislim da mi je bilo muka od svega što sam probala.Kako čoveku treba malo da bude sretan kad ponovo otkrije detinjstvo.2700 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Došla mi je rodjaka iz Srbije. Pitala me je pre nego što je došla:'Šta bi volela da ti donesem'? Sećam se dobro da sam rekla:"Parče neba iz Beograda,Tutanj autobusa na Bulevaru,miris Kalenićeve,pijace, sliku dvorista bivše mi OS,mali pogled sa Kališa na Savu i Dunav, tetka Mirine sarme i Narodni KUvar!' Ali ne donosi n i k a k o: Eurokrem, Kiki bombone, Bronhi tek uopšte ne,Oblandeeeeeeeeee,.Plazmu keks,plakaću majke mi ako doneseš,griski sa kikirikijem, za koji ovde nema ni imitacija,bananko miiršljavi,Fantove začine za ćevape samo da ih bar jednom pomirišem,napolitanke Krašove,koje su uvek radosno virile iz mamine torbe kad dodje iz supermarketa... Nemoj donositi zato što ,ako ih ne prijaviš na carini ovde ,kazniće te debelo,a ako ih prijaviš uzeće ti i baciti u djubre što bi me još više rasplakalo. I čudna smo mi fela(.a krv nije voda), ona bogami rizikova svoj džepaarc i donese sve sto rekoh n i k a k o i to vrlo spretno i sa licem najgoreg pokeraša (izgleda vrlo nevino) prodje ne prijavivši . Pa kad poče da redja sve to na stolu ,stvarno se zaplakah ,baš detinajsto i mislim da mi je bilo muka od svega što sam probala.Kako čoveku treba malo da bude sretan kad ponovo otkrije detinjstvo.Oct 26, 2013 2700
