Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
469Blogs
-
52Active Bloggers
467 blogs
-
Da li se sećate kada ste prvi put progutali knedlu i priznali da ste pogrešili, izvinili se, molili za oproštaj i trudili se da ispravite grešku? Siguran sam da je to bio paklen posao a najverovatnije ste i napravili gresku koju većina pravi. Ako ste čvrsto držali odbrambeni položaj, pa još iz njega počeli da napadate i da krivite partnerku, jer "ona je doprinela tome da vi pogrešite" sigurno niste dobro prošli. Postavili ste model za svaki naredni put koji se njoj neće svideti! Mnogo bolje bi prošli da ste preuzli svu odgovornost i postavili zdrav temelj. Zasto?! Jer onaj ko prizna grešku i prihvati odgovornost ima pravo da to isto zahteva i očekuje od partnera i time zaobilazite mnoge zamke u igrama emocija i ega. I nemojte misliti da možete zloupotrebljavati stav samo zato što ste spremni da stanete iza svog ponašanja. Posledice kontraefekta koje bi usledile ni vašem neprijatelju se ne bi svidele.2812 Objavio/la Pokojni Toza
-
By Pokojni Toza Da li se sećate kada ste prvi put progutali knedlu i priznali da ste pogrešili, izvinili se, molili za oproštaj i trudili se da ispravite grešku? Siguran sam da je to bio paklen posao a najverovatnije ste i napravili gresku koju većina pravi. Ako ste čvrsto držali odbrambeni položaj, pa još iz njega počeli da napadate i da krivite partnerku, jer "ona je doprinela tome da vi pogrešite" sigurno niste dobro prošli. Postavili ste model za svaki naredni put koji se njoj neće svideti! Mnogo bolje bi prošli da ste preuzli svu odgovornost i postavili zdrav temelj. Zasto?! Jer onaj ko prizna grešku i prihvati odgovornost ima pravo da to isto zahteva i očekuje od partnera i time zaobilazite mnoge zamke u igrama emocija i ega. I nemojte misliti da možete zloupotrebljavati stav samo zato što ste spremni da stanete iza svog ponašanja. Posledice kontraefekta koje bi usledile ni vašem neprijatelju se ne bi svidele.May 16, 2016 2812 -
Ne znam koliko ko ovde prati neka desavanja u svetu. Problem sa GMO je privukao moju paznju jos pre desetak godina i vrlo pazljivo citam (a i gledam sve na youtube o toj tematici i to preporucujem i vama). Prvi put sam se zabrinuo kada sam procitao da u 4.-5. generaciji pacova, hranjenih GMO kukuruzom, cak do 80% muzjaka bude sterilno. I nesto slicno se potvrdilo u nekoliko sledecih ispitivanja. Zanimljivo je samo, da su rezultati tih istrazivanja bili jako kratko dostupni na internetu. Volsebno bi nestajali posle nedelju-dve dana. Da bih skratio ovaj, ionako, dugacki post: bojim se da je na delu planska depopopulizacija planete zemlje (na tkz. "zlatnih 2 milijarde")...mada, postoje teorije da se radi o "zlatnoj milijardi", pa cak i o "zlatnih 500 miliona"..Nije mi jasno, samo, kako bi i oni ziveli na zagadjenoj planeti? Jer, poznato je, gde je jednom zasejano GMO seme, vise se ne moze gajiti ni jedna prirodna kultura. Poznato je i da, kada se jednom GMO seme pusti u prirodu, ono, kao superiornije (otpornije na sve uticaje) se siri i potiskuje prirodne vrste. Hocemo li, jednog dana, na celoj planeti imati samo GMO? Jos groznije: Te ogromne kompanije koje proizvode GMO patentiraju sve sto im padne pod ruku. Tako, da ce se, jednog dana (a u Americi vec jeste) desiti da ne smes da zasadis seme iz sopstvenog prinosa, vec ces morati da kupis od njih! Ukratko, zakljucak: Ne trebaju ovoj planeti ni asteoidi, ni Nubire, ni ogromne komete, ni bliske crne rupe, ni eksplozije zvezda da bi covecanstvo bilo unisteno. Dovoljno je imati samo halapljive, bezobzirne, raspojasane idiote, prepune para, kojima nista nije sveto niti ih je briga za potomstvo ("Posle mene potop") koji ce rizikovati opstanak ljudske vrste radi svog sebicnog, idiotskog cilja "vladanja svetom".2811 Objavio/la Milan Vićentijević
-
Ne znam koliko ko ovde prati neka desavanja u svetu. Problem sa GMO je privukao moju paznju jos pre desetak godina i vrlo pazljivo citam (a i gledam sve na youtube o toj tematici i to preporucujem i vama). Prvi put sam se zabrinuo kada sam procitao da u 4.-5. generaciji pacova, hranjenih GMO kukuruzom, cak do 80% muzjaka bude sterilno. I nesto slicno se potvrdilo u nekoliko sledecih ispitivanja. Zanimljivo je samo, da su rezultati tih istrazivanja bili jako kratko dostupni na internetu. Volsebno bi nestajali posle nedelju-dve dana. Da bih skratio ovaj, ionako, dugacki post: bojim se da je na delu planska depopopulizacija planete zemlje (na tkz. "zlatnih 2 milijarde")...mada, postoje teorije da se radi o "zlatnoj milijardi", pa cak i o "zlatnih 500 miliona"..Nije mi jasno, samo, kako bi i oni ziveli na zagadjenoj planeti? Jer, poznato je, gde je jednom zasejano GMO seme, vise se ne moze gajiti ni jedna prirodna kultura. Poznato je i da, kada se jednom GMO seme pusti u prirodu, ono, kao superiornije (otpornije na sve uticaje) se siri i potiskuje prirodne vrste. Hocemo li, jednog dana, na celoj planeti imati samo GMO? Jos groznije: Te ogromne kompanije koje proizvode GMO patentiraju sve sto im padne pod ruku. Tako, da ce se, jednog dana (a u Americi vec jeste) desiti da ne smes da zasadis seme iz sopstvenog prinosa, vec ces morati da kupis od njih! Ukratko, zakljucak: Ne trebaju ovoj planeti ni asteoidi, ni Nubire, ni ogromne komete, ni bliske crne rupe, ni eksplozije zvezda da bi covecanstvo bilo unisteno. Dovoljno je imati samo halapljive, bezobzirne, raspojasane idiote, prepune para, kojima nista nije sveto niti ih je briga za potomstvo ("Posle mene potop") koji ce rizikovati opstanak ljudske vrste radi svog sebicnog, idiotskog cilja "vladanja svetom".Dec 01, 2013 2811
-
Muskarci sa petog sprata – istinita bajka Ovu priču ste verovatno već puno puta pročitali, ali nije loše ponekad ponoviti gradivo. Jednom, ne tako davno, u jednom gradu, otvorena je robna kuća u kojoj žene mogu izabrati i kupiti supruga. Na ulazu je, naravno, pisalo "uputstvo za upotrebu": - Možete posetiti robnu kuću SAMO JEDNOM - Postoji 6 spratova i karakteristike muškaraca se poboljšavaju što se više penjete. - Možete izabrati bilo kog muškarca na spratu na kom se nalazite, ili se popeti na sledeći sprat. - Ne smete se vraćati na sprat ispod. Žena koja je čula za tu robnu kuću, odluči da tu pronađe sebi partnera. Na vratima prvog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao. Žena odluči da krene na sledeći sprat. Na vratima drugog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao i vole decu. Žena na kratko razmisli, pa krene na naredni sprat. Na vratima trećeg sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, i neverovatno su zgodni. Wow, pomisli žena, ali oseti da se mora još popeti. Na vratima četvrtog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni i pomažu u kućnim poslovima. Fantastično, pomisli žena, teško se mogu odupreti da ne uđem, ali nešto je opet natera da ode na sledeći sprat. Na vratima petog sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni, pomažu u kućnim poslovima i vrlo su romantični. Žena odluči da uđe, al' je u poslednji čas nesto spreči, i na kraju ode ipak i na šesti sprat. Na vratima šestog sprata stajao je natpis: Vi ste posetiteljka br. 31.456.012 Na ovom spratu nema muškaraca; ovaj sprat postoji da bi se pokazalo koliko je teško ispuniti očekivanja jedne žene….. Hvala vam što ste posetili našu robnu kuću.2807 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Muskarci sa petog sprata – istinita bajka Ovu priču ste verovatno već puno puta pročitali, ali nije loše ponekad ponoviti gradivo. Jednom, ne tako davno, u jednom gradu, otvorena je robna kuća u kojoj žene mogu izabrati i kupiti supruga. Na ulazu je, naravno, pisalo "uputstvo za upotrebu": - Možete posetiti robnu kuću SAMO JEDNOM - Postoji 6 spratova i karakteristike muškaraca se poboljšavaju što se više penjete. - Možete izabrati bilo kog muškarca na spratu na kom se nalazite, ili se popeti na sledeći sprat. - Ne smete se vraćati na sprat ispod. Žena koja je čula za tu robnu kuću, odluči da tu pronađe sebi partnera. Na vratima prvog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao. Žena odluči da krene na sledeći sprat. Na vratima drugog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao i vole decu. Žena na kratko razmisli, pa krene na naredni sprat. Na vratima trećeg sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, i neverovatno su zgodni. Wow, pomisli žena, ali oseti da se mora još popeti. Na vratima četvrtog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni i pomažu u kućnim poslovima. Fantastično, pomisli žena, teško se mogu odupreti da ne uđem, ali nešto je opet natera da ode na sledeći sprat. Na vratima petog sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni, pomažu u kućnim poslovima i vrlo su romantični. Žena odluči da uđe, al' je u poslednji čas nesto spreči, i na kraju ode ipak i na šesti sprat. Na vratima šestog sprata stajao je natpis: Vi ste posetiteljka br. 31.456.012 Na ovom spratu nema muškaraca; ovaj sprat postoji da bi se pokazalo koliko je teško ispuniti očekivanja jedne žene….. Hvala vam što ste posetili našu robnu kuću.Apr 24, 2014 2807
-
k2806 Objavio/la Pepe Le Pew
-
By Pepe Le Pew kSep 24, 2013 2806 -
Working alone in a world which often requires a lot of different skills and tools just to survive is definitely a bad idea and the people who are the most successful often gathered a group of people to help them with their idea or project. Most people never really trust anyone else as much as they trust themselves but you can always find good help if you look deep enough. For example, while you are attending college, you will often meet a lot of people who share similar interests with you and they will probably be interested in your idea. The thing that matters the most is the amount of effort they are ready to invest. If you can’t find anyone you know in person, try finding helpful people on websites. The assignment you are ready to trust another person with should be explained it detail and any shroud of doubt should be erased and out of question. You should always set clear guidelines and deadlines if you expect high-quality performance. On the other hand, the other person should also actively participate in the process and ask a lot of questions before getting to work.2790 Objavio/la assignment helpers
-
Working alone in a world which often requires a lot of different skills and tools just to survive is definitely a bad idea and the people who are the most successful often gathered a group of people to help them with their idea or project. Most people never really trust anyone else as much as they trust themselves but you can always find good help if you look deep enough. For example, while you are attending college, you will often meet a lot of people who share similar interests with you and they will probably be interested in your idea. The thing that matters the most is the amount of effort they are ready to invest. If you can’t find anyone you know in person, try finding helpful people on websites. The assignment you are ready to trust another person with should be explained it detail and any shroud of doubt should be erased and out of question. You should always set clear guidelines and deadlines if you expect high-quality performance. On the other hand, the other person should also actively participate in the process and ask a lot of questions before getting to work.Jul 14, 2017 2790
-
Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори...Ахмед је рођен и одрастао у авганистанском селу. Детињство проводи у сиромаштву, изучавању исламистичких свештених књига и ратовању.„Више и не памтим с киме сам све ратовао али једно знам, то је било непрестано ратовање” – присећа се Ахмед.Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега предсатвљала капију западног раја.Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезвос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:„Тамо, на Лезвосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом – мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асфалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у цркву. Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.Напуштам Атину када се фирма затворила и селим се у провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасхе ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.2785 Objavio/la ЗРНО ВЕРЕ
-
By ЗРНО ВЕРЕ Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори...Ахмед је рођен и одрастао у авганистанском селу. Детињство проводи у сиромаштву, изучавању исламистичких свештених књига и ратовању.„Више и не памтим с киме сам све ратовао али једно знам, то је било непрестано ратовање” – присећа се Ахмед.Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега предсатвљала капију западног раја.Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезвос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:„Тамо, на Лезвосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом – мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асфалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у цркву. Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.Напуштам Атину када се фирма затворила и селим се у провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасхе ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.Dec 15, 2013 2785 -
Umru prijatelji umru roditelji a u tebi izrastu totemi. Izrastu u guši. Neki te dobro zaseku svojim krilima i zubima pa ostanu zakačeni za nepca, jednjak... Ne pomeraju se. Tvoje lice ne bude kao ranije. Tvoj glas i vrat ne stoje gde i nekada. Težak je protok vetra među granama i daskama naređanim u čoveku. Kao na đubrištu. Polako obuzimaju uspomene. Ono što je prošlo se budi. Otpočinje put. Toliku tugu ništa ne može potrti. Ni moltva ni alkohol. Ta svedenost pokreta i i količina daha, dojučerašnju naivu guta najlakši zalogaj. Od tada, pa u nedogled, na mesto negdašnjih snova dolazi iščekivanje. Čežnja. Beda vremena koja kuca dosadno kao jutarnji alarm i poziva te nazad i napred simultano. Gde si, kad ćeš, zašto smo... Ne zanima me. Do juče me je zanimalo. Danas me ne zanima. Sutra, hajde da se čujemo sutra. Danas možda potraje zauvek. Ne mogu baš ništa da obećam. Molim vas da ne mislite da sam gad. Ma, uostalom mislite šta hoćete. Danas me ne zanima šta mislite. Uopšte me ne zanimaju životi. I to bi bio ideal a svaki je ideal incident. Svako odustajanje kamen u očima. Sve biste vi vezali kanapom oko ruke i zauzdavali, a nema škole o drugom. Ne mogu se drugi klasifikovati kad je i za stoku to previše. Niko je ne pita. Niko ragu ne pita. Čoveku treba dati sunca. Sunca njemu treba. I milovanja, da. Ne modelijate. Samo nešto dajte. Dajte ako imate. Ako nemate, nema veze. Samo nemojte da ispadne da je nešto više, od svega što jeste, moglo da ispadne. Od danas ne mogu više. Molim vas! Da li mogu slobodno ući i razgledati? Sa sobom nosim kofer. Nosim štap. Veštačku nogu. Veštačku glavu. Može. Sve može. Odgovaram. Nema problema, samo, znajte nisam tu. I nemam ime. I imam manje nego što mislite da je uljudno. Tako je, razotkrivam se. Razumete. Totemi zadiru svojim krakom po mom dušniku i tu više nema mesta za još jedan par nozdrva, očiju, ruku od pomoći. Treba sad da nahranim sve te životinje. Moram da zalijem vrt. Vrtlog. Samo ne znam odakle. Kao da sam presušio. Presahlo je. Početak je bio onda kada mi se nedavno zgadilo sve ali ne, onako, kao uvreda - prolazno i otapajuće, bilo je tako da su sve boli utihnule i sve što je bilo nešto je postalo sve. Vratilo se svome izvoru. Istrpeti bol izumiranja je ništa u odnosu na bol i ništavilo poricanja. Zato priznajem. Ne mogu podneti blagu i mlaku podršku šake. Ne bih takvu ni usudu poverio. Kao ni dve ćorave mačke na uglu. S. Stojanović2785 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Umru prijatelji umru roditelji a u tebi izrastu totemi. Izrastu u guši. Neki te dobro zaseku svojim krilima i zubima pa ostanu zakačeni za nepca, jednjak... Ne pomeraju se. Tvoje lice ne bude kao ranije. Tvoj glas i vrat ne stoje gde i nekada. Težak je protok vetra među granama i daskama naređanim u čoveku. Kao na đubrištu. Polako obuzimaju uspomene. Ono što je prošlo se budi. Otpočinje put. Toliku tugu ništa ne može potrti. Ni moltva ni alkohol. Ta svedenost pokreta i i količina daha, dojučerašnju naivu guta najlakši zalogaj. Od tada, pa u nedogled, na mesto negdašnjih snova dolazi iščekivanje. Čežnja. Beda vremena koja kuca dosadno kao jutarnji alarm i poziva te nazad i napred simultano. Gde si, kad ćeš, zašto smo... Ne zanima me. Do juče me je zanimalo. Danas me ne zanima. Sutra, hajde da se čujemo sutra. Danas možda potraje zauvek. Ne mogu baš ništa da obećam. Molim vas da ne mislite da sam gad. Ma, uostalom mislite šta hoćete. Danas me ne zanima šta mislite. Uopšte me ne zanimaju životi. I to bi bio ideal a svaki je ideal incident. Svako odustajanje kamen u očima. Sve biste vi vezali kanapom oko ruke i zauzdavali, a nema škole o drugom. Ne mogu se drugi klasifikovati kad je i za stoku to previše. Niko je ne pita. Niko ragu ne pita. Čoveku treba dati sunca. Sunca njemu treba. I milovanja, da. Ne modelijate. Samo nešto dajte. Dajte ako imate. Ako nemate, nema veze. Samo nemojte da ispadne da je nešto više, od svega što jeste, moglo da ispadne. Od danas ne mogu više. Molim vas! Da li mogu slobodno ući i razgledati? Sa sobom nosim kofer. Nosim štap. Veštačku nogu. Veštačku glavu. Može. Sve može. Odgovaram. Nema problema, samo, znajte nisam tu. I nemam ime. I imam manje nego što mislite da je uljudno. Tako je, razotkrivam se. Razumete. Totemi zadiru svojim krakom po mom dušniku i tu više nema mesta za još jedan par nozdrva, očiju, ruku od pomoći. Treba sad da nahranim sve te životinje. Moram da zalijem vrt. Vrtlog. Samo ne znam odakle. Kao da sam presušio. Presahlo je. Početak je bio onda kada mi se nedavno zgadilo sve ali ne, onako, kao uvreda - prolazno i otapajuće, bilo je tako da su sve boli utihnule i sve što je bilo nešto je postalo sve. Vratilo se svome izvoru. Istrpeti bol izumiranja je ništa u odnosu na bol i ništavilo poricanja. Zato priznajem. Ne mogu podneti blagu i mlaku podršku šake. Ne bih takvu ni usudu poverio. Kao ni dve ćorave mačke na uglu. S. StojanovićApr 06, 2020 2785 -
Ko o čemu Sremica o Sremu ... Zaista sam ponosna na svoj grad sa bogatom istorijom.Sinoć najeteh na ovaj snimak, koji prelepo opisije moj grad.Ko nije bio PUT POD NOGE , izvolite dodjite.... Žao mi je što snimak ne mogu objaviti u blogu, ali ću u komentaru... Snimak pogledajte OVDE2782 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Ko o čemu Sremica o Sremu ... Zaista sam ponosna na svoj grad sa bogatom istorijom.Sinoć najeteh na ovaj snimak, koji prelepo opisije moj grad.Ko nije bio PUT POD NOGE , izvolite dodjite.... Žao mi je što snimak ne mogu objaviti u blogu, ali ću u komentaru... Snimak pogledajte OVDENov 25, 2013 2782
-
Žao mi je što od ranog jutra moram da vam ovo dajem na čitanje.Ali od muke svoje i knedle mi u grlu,ne znam da li bih vrištala,plakala ili uzela motku da bijem sve one koji ovako tretiraju majke i decu u Zdravstvenoj Ustanovi Zaista bruka i sramota... Blog je napisala Jelica Greganović koju ste imali prilike da čitate u veselijim blogovima... "FOTELJA ZA DOJENJE" Ovu napravu,majke koje doje decu ,na red.....vlada prava otimacina za njom..." KBC Zemun E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji. Mislila sam da nije više aktuelna, ali kad sam juče videla fotografije koje je majka bolesnog deteta okačila na FB, iz pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, samo mi se vratila muka i bes. To je tačno ono što sam i ja doživljavala pre 24 godine u toj istoj bolnici, doduše kao trudnica na ginekološkom odeljenju. I upravo zbog toga sam bukvalno pobegla iz te bolnice. Ne mogu da verujem da od svih para koje su se slivale u Srbiju i Beograd, baš toj bolnici niko ništa dao nije, niti se sama mrdnula da išta dobije ili popravi. Od toga da izgleda kao otpad, do ponašanja osoblja. A, ako je ta bolnica išta para dobila i nije ih uložila u dečije odeljenje, onda bih volela baš da znam šta joj je od bolesne dece preče. Dakle, ovo će biti priča onakva kako je sve izgledalo. Ženska priča, kao muške priče iz vojske. Krv i okretanje želuca su uključeni. Kome se ne sviđa ženska stvarnost, neka ne čita. Pre 24 godine je moj ginekolog zaključio da me, u petom mesecu prve trudnoće, pošalje na zašivanje grlića materice, takozvani serklaž. Ocenio je da je beba suviše nisko i da bi moglo da dođe do spontanog abortusa. Shodno geografiji stanovanja, pripadala sam KBC Zemun, u kojoj su me pregledali i zakazali mi dolaženje u bolnicu i pomenutu operaciju. Naravno da me je bilo strah. Više no ikada u životu. Jer što ovaj put nisam bila sama, manje se radilo o meni, a više o detetu koje sam nosila. Zato, a i zato da me ostavi na miru, sam pristala na nagovaranja moje Roditeljice da se »nađe veza«. Nisam shvatala šta će mi veza za rutinsku operaciju. Veza je bila njena prijateljica sa jednog od odeljenja koja blage veze sa mojim potrebama nisu imala. Medicinska sestra koja je kod nas svraćala na kafu i dobro me poznavala. Što je važno zbog kraja ove priče. Veza nije dobila nikakav mito, čak je oduševljeno pristala da pazi na mene dok sam u bolnici. Šta je značilo »pazi« nisam baš razumela, a nije me ni zanimalo. Očekivala sam odlazak u bolnicu, a ne na prvu liniju fronta. Greška. Prva ratna linija je bila mila majka u poređenju sa predstojećim doživljajima u KBC Zemun. Dva dana pred operaciju su me skembali u pomenutu bolnicu. S vezom ili bez veze bilo je nežno rečeno bezveze. U sobi nas je bilo šest takozvanih rizičnih trudnica. Bile smo uniformisane u prevelike, isprane, u skladu sa pokrivačima i čaršavima lako iscepane spavaćice sa plavim štambiljem na grudima. To u slučaju da nam padne na pamet da prilikom izlaska maznemo ovu neponovljivu, jedva držeću zajedno na izmučenim nitkama tkanja, kreaciju. Zahladni li, mogle smo da se pokrijemo ćebićima od par sto kila koji su takođe bili ofucana, ali i dalje držeći, jer su očito pretekla iz vremena kada su se njima pokrivali konji u vojsci. Tu i tamo je protrčala poneka bubašvaba, zbog koje su druge trudnice cikale, a ja ih mlatila novinama kao jedina koja nije imala problem s višenožnim gamadima. Medicinske sestre su nam odmah dale do znanja da bilo kakva žaljenja ili traženja ičega spadaju u svetoskrunstvo, i da mi – niža bića ima tu da ćutimo i ležimo. Naročito kada se radi o mogućim žalbama na sanitarni čvor. Dotični je bio polupan, zarđao, izguljen, neopran...naravno, pun krvavih fleka i asocijacija na to da ako tu ne dobijete sifilis, odlično ste prošli. Nakon što su me drugog dana izgladneli pred operaciju, dok su moje sobne sapatnice dobile takve obroke da se njima ne bi nahranio ni već sit miš. Naravno u plehanim, lako izubijanim sudovima. Šolje su više ličile na noše, zbog čega se vreloj, obojenoj vodi u njima koja se zvala čajem, nije moglo prići bar pola sata. Na operaciju me je odvela jedna od sestara, dole u katakombe i ostavila me da sama čekam da me pozovu. Pozvali su me. Privezali za onaj inkvizicijski operacijski sto, i izvesno vreme čangrljali jezivim mašicama i hvatalicama. A onda mi je između nogu seo lekar, kako sam kasnije saznala vrlo važan i poznat dr fr mr, proverio kod sestre »da l radimo serklaž« i bez ikakve najave izveo stvar od koje mi se i danas kosa diže na glavi. Bez mrve anestezije mi je naživo izvukao grlić materice i počeo da ga šije. Naravno da sam, zahvaljujući svetlosnom bolu koji mi je u trenu prerezao mozak, uzaludno probala da prekinem široke kožne kaiševe kojim su mi bile vezane noge i ruke. Uz to sam se i razdrala. U odgovor na to se lekar viknuo na mene: »Šta se dernjaš, kako misliš da rodiš ako sad urlaš!?« Da mi je radio mozak mogla bih da ga priupitam bi li on pevao da mu neko malo krene da firca pišu, ali tada mi je jedina briga bila da prestane bol od kog je počela da mi se ledi i kičma. Osećala sam da će bol i moj i inače prenizak pritisak da me bace u nesvest, a to kanda biti dobro neće. Dok je lekar i dalje džvanjkao između mojih nogu, sve češće koristeći i prideve, ja sam počela da molim neku jadnicu na praksi za medicisku sestru koja mi je stajala, u svetoj stravi, vrh glave. Molila sam je samo da mi sipa čašu vode na lice, samo da ne padnem u nesvest. To je isprepadana sirotica i uradila. Bilo je to dovoljno da u svesnom stanju sačekam kraj operacije kojoj bi pre priličilo ime – kasapljenje. Onda su u mene zgurali nešto što je strašno bolelo i grebalo. Time je operacija završena. Odvezali su me i geknuli na gurajuća nosila. Njima me je izgleda gluvonema sestra, jer ni glasa od sebe puštala nije, odgurala do lifta. Kog nije bilo tako dugo...a hodnici i sale su bili led ledeni. Valjda zbog sterilnosti. Osećala sam kako se mokra spavaćica ledi na meni, kako noge više ne osećam od mraza. Lift je konačno stigao, ali i još jedna nosila. Sestra koja ih je gurala je dobacila onoj »mojoj«: »Makni tu, kad je imala kiretažu neka čeka još malo!« i preko reda se ugurala u lift. Kiretažu? Nije mi valjda onaj kreten uradio kiretažu? Sestra me je utešila sa nekoliko reči: »Ma, serklaž, lezi tu i ne gnjavi«. Kada sam već mislila da je bela smrt ono što će mi glave doći, stigao je konačno lift, sestra me je ugurala u isti, onda otkotrljala do vrata sobe i rekla: »Ajde, ustaj! I kad budeš išla u wc povadi one zavoje iz sebe.« To je bilo sve. Tada i narednih dana. Ustala sam kako sam znala i umela. Hodnik i vrata su se ljuljali. Kad sam se uteturala u vrata sobe, trudne sapatnice su skoro poskakale kroz prozore od straha. Sprečile su ih šipke na prozorima. Da sam sa Neretve stigla, ne bih tako izgledala. Spavaćica mi je u gornjoj polovini bila mokra od one vode, a u donjoj od krvi. Niz noge mi je curila krv, sve do bosih stopala u bari iste. Kroz sat vremena sam, u suvoj spavaćici koju mi je donela čistačica i bez reči mi je bacila na krevet, uspela da se dočepam onog pogroma od takozvanog toaleta. I da pridržavajući se za prljave zidove iz sebe nekako izvučem metre krvavih zavoja. Onda sam odbauljala nazad. Četiri naredna dana mi niko ni reč nije rekao. Džaba sam se raspitivala da li je sada sve u redu, hoće li me iko pregledati. Rečeno mi je da tu ima da ležim deset dana i to je to. Ležala sam i gledala kako se malokrvnim trudnicama daje »pojačan obrok« - jedno kuvano jaje koje mi nismo dobijale. Kako se sestre brecaju na pacijentkinje, kako doktori u viziti pogledaju kartone na krevetu, a na trudnice ni oko ne bace, kao da nas nema, kao da smo višak dijagnozama na izguljenim krevetima. Kako se uveče zaključava odeljenje, jer su, kako su mi rekle sapatnice, sa odeljenja bežale žene. Ležala bih ja i dalje da nisam petog dana priupitala lekara u viziti kada će me neko pregledati ili mi bar reći da li sam dobro. Lekar me je pogledao tako zaprepašćeno kao da je progovorio ormarić pored kreveta. Sastavio obrve u prezrivo mrštenje, zveknuo plehanim držačem za karton o krevet i bez odgovora otišao dalje. Iza njega su me zgroženo gledale sestre. Posle vizite se jedna vratila da mi kaže da je to poslednji put da sam se obratila lekaru. U podne su mi za ručak doneli olupanu porciju-nošu supe po kojo je plivalo perje. Tu mi je pukao film. Odnela sam porciju do sobe u kojoj su sedele medicinske sestre, poizuvane, sa nogama na pisaćim stolovima. Pokazala sam im supu, jedna mi je preko ramena dobacila: »Žali se lekaru«. Lekaru? Što da ne. Pokucala sam na susedna vrata i ušla kod dežurnog lekara, pokazala mu supu, a on mi je odgovorio: »Napolje!« Napolje? Tada sam se setila da sam ne samo trudna, nego i ljudsko biće. I to ljudsko biće koje je novinar. I to urednik informativne redakcije upravo napravljenog B92. I da dotično dno od bolnice u tom trenutku slavi dva veka svog postojanja. I da se direktorka KBC Zemun upravo tada baš kandiduje za gradonačelnicu Beograda. Supu sam im ostavila u hodniku i od trudnica na odeljenju pokupila sav sitniš koji su imale. Otišla do telefonske govornice u susednom hodniku i, kako B92 u tom trenutku nije imala emisiju u koju bih mogla da se javim, javila sam se kolegama u Studiju B. Bilo je taman vreme »Beogradskih talasa«. Lepo, mirno, izvežbano, jer bar to sam umela da radim, dala sam im izveštaj iz KBC Zemun. Poduži. Pravac u program. Uživo. Vratila sam se u sobu, u kojoj su me dočekali zaprepašćeni pogledi. Spakovala svoje stvari i čekala vreme posete, i Žmua da me izvede iz te kaljuge. Na odeljenju je vladao muk. Samo je u jednom trenutku u sobu progvirila čistačica i pitala me: »Jesi ti Jelica Milenković?« »Jesam, šta hoćeš?«, je bio odgovor koji je shvatila i nestala. Kada je Žmu došao, samo sam mu rekla da hoću napolje, i da ako je ovo jedina bolnica, onda bolje da rodim na njivi. »Dobro, idemo do sestara, sredićemo to...«, rekao je Žmu. I, ja napred, a on pozadi, otišli smo do sestara. Koje su i dalje sedele u svojoj sobi, sa nogama na pisaćim stolovima. Pogledale su me i okrenule mi leđa. »Treba mi lekar«, rekla sam njihovim leđima. »Za tebe nema lekara«, odgovorila su mi leđa medicinske radnice. U tom trenutku me je Žmu odgurnuo rukom, siknuo: »Sedi tamo i čekaj« i izašao na scenu. Sestre su poskakale u stav mirno. Zaboravila sam da kažem da je Žmu tada bio poznati savezni funkcioner. Političar, d'izvinete. Presamitile su se na pola. Uzalud. Žmu je umarširao kod lekara. Kasnije sam saznala da je lekar probao da mu objasni da je on isto član nečega, da je vrlo aktivan, da podržava, da nije znao da je On moj muž, da su sve trudnice histerične...i da ne mogu napolje. Žmu ga je poslao u ćošak i otišao po moju torbu. Iz bolnice me je izveo u spavaćici preko koje mi je navukao svoj kaput. Odeća mi je ostala zaključana u cenjenoj bolnici. Sutradan im je vratio spavaćicu, uzeo moju odeću i zbogom se dabogda nikada više ne videli sa vašom rupčagom od bolnice. Tada se javila moja »veza«, ona od koje do tada ni traga nije bilo. Bila je ljuta i uvređena, jer je u bolnici došlo do skandala. Ne zato što je bolnica raspadnuta, prljava, osoblje bezobrazno, lekari osorni i nevaspitani, nego zato što se osećala krivom jer im nisam rekla da sam novinarka. I zato što sam primljena pod devojačkim prezimenom. Nisam im rekla ni ko je moj Žmu. A onaj lekar koji me je kasapio je obaška bio ljut. Onaj koji je tako voleo da nastupa u medijima. Trebalo je da mu kažem da sam novinarka...Možda bi mi sipali dve čaše vode na lice, valjda...Tada sam dotičnu »vezu« oduvala iz svog života. Posle se ispostavilo da sam od pomenutog posega na živo dobila lupetanje srca. Kardiolog kod kog me je lekar poslao se češao od muke po glavi. Bila sam trudna, lekove nije smeo tek tako da mi da. Dao mi je jedan, nežni, od kog mi se svet ljuškao i maglio bar sat vremena po konzumiranju. Usput su otkrili i da mi je beba u karličnom položaju, da ako krene tako velika da se okreće, biće još gore. Poslednji ultra zvuk su mi zakazali mesec dana posle roka za porođaj. Taman da se svi slikamo porodično. Tada je Žmuu pukao film i odveo me je u Sloveniju da rodim. Nećete verovati, ali tamo su se konci od serklaža skidali pod anestezijom. Sa stola su me nosili i u krevet prenosili. Nisam smela da ustanem ceo dan. Sestra je skoro pala u nesvest od straha kad me je posle operacije videla da pokušavam da ustanem. Lekar se zaprepastio kad je čuo da su mi serklaž radili na živo. »Pravo je čudo da niste izgubili dete. I glavu. To je ozbiljna operacija.«, rekao je. Nisam mogla da objasnim da mi sa Neretve i prve linije fronta i krvavi okolo hodamo ako treba, šiju nas i da nas ni ne opiju bar rakijom... I juče vidim fotografije koje je napravila u KBC Zemun, doduše na dečijem (da bude još gore) odeljenju, jadna majka V.V. Lepo sam se sastravila. Tamo je vreme stalo. Tamo je sve još uvek prljavo, olupano, bezobrazno, kao i pre četvrt veka. U glavnom gradu. U gradu u koji se novac svih ovih godina slivao. Samo do njih stigao nije. Mada, verujem da nema novca koji bi KBC Zemun pomogao. To je pitanje ljudi. I njihovog morala. Nema novca koji to može da nadoknadi. Koji mogu da gledaju majke koje spavaju na podu i razvaljenim stolicama, decu kupaju u prljavim valjda lavaboima, mere na podu... Ukratko – bruka i sramota. Edit: Da ne zaboravim, ovo nije priča iz devedesetih, ovo je bilo pre nastupa tih godina. Kada se još imalo. Kada nije bilo alibija za nemanje i bezobrazluk. Edit 2: Komentar lekarke J.K., danas, kod mene na fb zidu: Ja ću samo napisati svoj lični komentar nakon iskustva sa ovom bolnicom - ako želite nekoga da se rešite, a da ne odgovarate, pošaljite ga tamo. Toliko sam bila zgrožena da sam ostala bez teksta. Na stranu neljubaznost i grubo ophodjenje, neznanje je neoprostivo!!! Dobila sam zatvarač za braunilu sa PODA! A kolega je uredno dunuo u njega (valjda se nasekirao da mi ne ubaci u venu neko trunje!?!?!?). A sa bakterijama ću valjda sama da se izborim. Zlo. Doktor koji mi je radio intervenciju ostade šokiran takodje ponašanjem dotičnih..naravno revoluciju sam digla onako kljakava (sreća te sam bila toliko kljakava).2776 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Žao mi je što od ranog jutra moram da vam ovo dajem na čitanje.Ali od muke svoje i knedle mi u grlu,ne znam da li bih vrištala,plakala ili uzela motku da bijem sve one koji ovako tretiraju majke i decu u Zdravstvenoj Ustanovi Zaista bruka i sramota... Blog je napisala Jelica Greganović koju ste imali prilike da čitate u veselijim blogovima... "FOTELJA ZA DOJENJE" Ovu napravu,majke koje doje decu ,na red.....vlada prava otimacina za njom..." KBC Zemun E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji. Mislila sam da nije više aktuelna, ali kad sam juče videla fotografije koje je majka bolesnog deteta okačila na FB, iz pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, samo mi se vratila muka i bes. To je tačno ono što sam i ja doživljavala pre 24 godine u toj istoj bolnici, doduše kao trudnica na ginekološkom odeljenju. I upravo zbog toga sam bukvalno pobegla iz te bolnice. Ne mogu da verujem da od svih para koje su se slivale u Srbiju i Beograd, baš toj bolnici niko ništa dao nije, niti se sama mrdnula da išta dobije ili popravi. Od toga da izgleda kao otpad, do ponašanja osoblja. A, ako je ta bolnica išta para dobila i nije ih uložila u dečije odeljenje, onda bih volela baš da znam šta joj je od bolesne dece preče. Dakle, ovo će biti priča onakva kako je sve izgledalo. Ženska priča, kao muške priče iz vojske. Krv i okretanje želuca su uključeni. Kome se ne sviđa ženska stvarnost, neka ne čita. Pre 24 godine je moj ginekolog zaključio da me, u petom mesecu prve trudnoće, pošalje na zašivanje grlića materice, takozvani serklaž. Ocenio je da je beba suviše nisko i da bi moglo da dođe do spontanog abortusa. Shodno geografiji stanovanja, pripadala sam KBC Zemun, u kojoj su me pregledali i zakazali mi dolaženje u bolnicu i pomenutu operaciju. Naravno da me je bilo strah. Više no ikada u životu. Jer što ovaj put nisam bila sama, manje se radilo o meni, a više o detetu koje sam nosila. Zato, a i zato da me ostavi na miru, sam pristala na nagovaranja moje Roditeljice da se »nađe veza«. Nisam shvatala šta će mi veza za rutinsku operaciju. Veza je bila njena prijateljica sa jednog od odeljenja koja blage veze sa mojim potrebama nisu imala. Medicinska sestra koja je kod nas svraćala na kafu i dobro me poznavala. Što je važno zbog kraja ove priče. Veza nije dobila nikakav mito, čak je oduševljeno pristala da pazi na mene dok sam u bolnici. Šta je značilo »pazi« nisam baš razumela, a nije me ni zanimalo. Očekivala sam odlazak u bolnicu, a ne na prvu liniju fronta. Greška. Prva ratna linija je bila mila majka u poređenju sa predstojećim doživljajima u KBC Zemun. Dva dana pred operaciju su me skembali u pomenutu bolnicu. S vezom ili bez veze bilo je nežno rečeno bezveze. U sobi nas je bilo šest takozvanih rizičnih trudnica. Bile smo uniformisane u prevelike, isprane, u skladu sa pokrivačima i čaršavima lako iscepane spavaćice sa plavim štambiljem na grudima. To u slučaju da nam padne na pamet da prilikom izlaska maznemo ovu neponovljivu, jedva držeću zajedno na izmučenim nitkama tkanja, kreaciju. Zahladni li, mogle smo da se pokrijemo ćebićima od par sto kila koji su takođe bili ofucana, ali i dalje držeći, jer su očito pretekla iz vremena kada su se njima pokrivali konji u vojsci. Tu i tamo je protrčala poneka bubašvaba, zbog koje su druge trudnice cikale, a ja ih mlatila novinama kao jedina koja nije imala problem s višenožnim gamadima. Medicinske sestre su nam odmah dale do znanja da bilo kakva žaljenja ili traženja ičega spadaju u svetoskrunstvo, i da mi – niža bića ima tu da ćutimo i ležimo. Naročito kada se radi o mogućim žalbama na sanitarni čvor. Dotični je bio polupan, zarđao, izguljen, neopran...naravno, pun krvavih fleka i asocijacija na to da ako tu ne dobijete sifilis, odlično ste prošli. Nakon što su me drugog dana izgladneli pred operaciju, dok su moje sobne sapatnice dobile takve obroke da se njima ne bi nahranio ni već sit miš. Naravno u plehanim, lako izubijanim sudovima. Šolje su više ličile na noše, zbog čega se vreloj, obojenoj vodi u njima koja se zvala čajem, nije moglo prići bar pola sata. Na operaciju me je odvela jedna od sestara, dole u katakombe i ostavila me da sama čekam da me pozovu. Pozvali su me. Privezali za onaj inkvizicijski operacijski sto, i izvesno vreme čangrljali jezivim mašicama i hvatalicama. A onda mi je između nogu seo lekar, kako sam kasnije saznala vrlo važan i poznat dr fr mr, proverio kod sestre »da l radimo serklaž« i bez ikakve najave izveo stvar od koje mi se i danas kosa diže na glavi. Bez mrve anestezije mi je naživo izvukao grlić materice i počeo da ga šije. Naravno da sam, zahvaljujući svetlosnom bolu koji mi je u trenu prerezao mozak, uzaludno probala da prekinem široke kožne kaiševe kojim su mi bile vezane noge i ruke. Uz to sam se i razdrala. U odgovor na to se lekar viknuo na mene: »Šta se dernjaš, kako misliš da rodiš ako sad urlaš!?« Da mi je radio mozak mogla bih da ga priupitam bi li on pevao da mu neko malo krene da firca pišu, ali tada mi je jedina briga bila da prestane bol od kog je počela da mi se ledi i kičma. Osećala sam da će bol i moj i inače prenizak pritisak da me bace u nesvest, a to kanda biti dobro neće. Dok je lekar i dalje džvanjkao između mojih nogu, sve češće koristeći i prideve, ja sam počela da molim neku jadnicu na praksi za medicisku sestru koja mi je stajala, u svetoj stravi, vrh glave. Molila sam je samo da mi sipa čašu vode na lice, samo da ne padnem u nesvest. To je isprepadana sirotica i uradila. Bilo je to dovoljno da u svesnom stanju sačekam kraj operacije kojoj bi pre priličilo ime – kasapljenje. Onda su u mene zgurali nešto što je strašno bolelo i grebalo. Time je operacija završena. Odvezali su me i geknuli na gurajuća nosila. Njima me je izgleda gluvonema sestra, jer ni glasa od sebe puštala nije, odgurala do lifta. Kog nije bilo tako dugo...a hodnici i sale su bili led ledeni. Valjda zbog sterilnosti. Osećala sam kako se mokra spavaćica ledi na meni, kako noge više ne osećam od mraza. Lift je konačno stigao, ali i još jedna nosila. Sestra koja ih je gurala je dobacila onoj »mojoj«: »Makni tu, kad je imala kiretažu neka čeka još malo!« i preko reda se ugurala u lift. Kiretažu? Nije mi valjda onaj kreten uradio kiretažu? Sestra me je utešila sa nekoliko reči: »Ma, serklaž, lezi tu i ne gnjavi«. Kada sam već mislila da je bela smrt ono što će mi glave doći, stigao je konačno lift, sestra me je ugurala u isti, onda otkotrljala do vrata sobe i rekla: »Ajde, ustaj! I kad budeš išla u wc povadi one zavoje iz sebe.« To je bilo sve. Tada i narednih dana. Ustala sam kako sam znala i umela. Hodnik i vrata su se ljuljali. Kad sam se uteturala u vrata sobe, trudne sapatnice su skoro poskakale kroz prozore od straha. Sprečile su ih šipke na prozorima. Da sam sa Neretve stigla, ne bih tako izgledala. Spavaćica mi je u gornjoj polovini bila mokra od one vode, a u donjoj od krvi. Niz noge mi je curila krv, sve do bosih stopala u bari iste. Kroz sat vremena sam, u suvoj spavaćici koju mi je donela čistačica i bez reči mi je bacila na krevet, uspela da se dočepam onog pogroma od takozvanog toaleta. I da pridržavajući se za prljave zidove iz sebe nekako izvučem metre krvavih zavoja. Onda sam odbauljala nazad. Četiri naredna dana mi niko ni reč nije rekao. Džaba sam se raspitivala da li je sada sve u redu, hoće li me iko pregledati. Rečeno mi je da tu ima da ležim deset dana i to je to. Ležala sam i gledala kako se malokrvnim trudnicama daje »pojačan obrok« - jedno kuvano jaje koje mi nismo dobijale. Kako se sestre brecaju na pacijentkinje, kako doktori u viziti pogledaju kartone na krevetu, a na trudnice ni oko ne bace, kao da nas nema, kao da smo višak dijagnozama na izguljenim krevetima. Kako se uveče zaključava odeljenje, jer su, kako su mi rekle sapatnice, sa odeljenja bežale žene. Ležala bih ja i dalje da nisam petog dana priupitala lekara u viziti kada će me neko pregledati ili mi bar reći da li sam dobro. Lekar me je pogledao tako zaprepašćeno kao da je progovorio ormarić pored kreveta. Sastavio obrve u prezrivo mrštenje, zveknuo plehanim držačem za karton o krevet i bez odgovora otišao dalje. Iza njega su me zgroženo gledale sestre. Posle vizite se jedna vratila da mi kaže da je to poslednji put da sam se obratila lekaru. U podne su mi za ručak doneli olupanu porciju-nošu supe po kojo je plivalo perje. Tu mi je pukao film. Odnela sam porciju do sobe u kojoj su sedele medicinske sestre, poizuvane, sa nogama na pisaćim stolovima. Pokazala sam im supu, jedna mi je preko ramena dobacila: »Žali se lekaru«. Lekaru? Što da ne. Pokucala sam na susedna vrata i ušla kod dežurnog lekara, pokazala mu supu, a on mi je odgovorio: »Napolje!« Napolje? Tada sam se setila da sam ne samo trudna, nego i ljudsko biće. I to ljudsko biće koje je novinar. I to urednik informativne redakcije upravo napravljenog B92. I da dotično dno od bolnice u tom trenutku slavi dva veka svog postojanja. I da se direktorka KBC Zemun upravo tada baš kandiduje za gradonačelnicu Beograda. Supu sam im ostavila u hodniku i od trudnica na odeljenju pokupila sav sitniš koji su imale. Otišla do telefonske govornice u susednom hodniku i, kako B92 u tom trenutku nije imala emisiju u koju bih mogla da se javim, javila sam se kolegama u Studiju B. Bilo je taman vreme »Beogradskih talasa«. Lepo, mirno, izvežbano, jer bar to sam umela da radim, dala sam im izveštaj iz KBC Zemun. Poduži. Pravac u program. Uživo. Vratila sam se u sobu, u kojoj su me dočekali zaprepašćeni pogledi. Spakovala svoje stvari i čekala vreme posete, i Žmua da me izvede iz te kaljuge. Na odeljenju je vladao muk. Samo je u jednom trenutku u sobu progvirila čistačica i pitala me: »Jesi ti Jelica Milenković?« »Jesam, šta hoćeš?«, je bio odgovor koji je shvatila i nestala. Kada je Žmu došao, samo sam mu rekla da hoću napolje, i da ako je ovo jedina bolnica, onda bolje da rodim na njivi. »Dobro, idemo do sestara, sredićemo to...«, rekao je Žmu. I, ja napred, a on pozadi, otišli smo do sestara. Koje su i dalje sedele u svojoj sobi, sa nogama na pisaćim stolovima. Pogledale su me i okrenule mi leđa. »Treba mi lekar«, rekla sam njihovim leđima. »Za tebe nema lekara«, odgovorila su mi leđa medicinske radnice. U tom trenutku me je Žmu odgurnuo rukom, siknuo: »Sedi tamo i čekaj« i izašao na scenu. Sestre su poskakale u stav mirno. Zaboravila sam da kažem da je Žmu tada bio poznati savezni funkcioner. Političar, d'izvinete. Presamitile su se na pola. Uzalud. Žmu je umarširao kod lekara. Kasnije sam saznala da je lekar probao da mu objasni da je on isto član nečega, da je vrlo aktivan, da podržava, da nije znao da je On moj muž, da su sve trudnice histerične...i da ne mogu napolje. Žmu ga je poslao u ćošak i otišao po moju torbu. Iz bolnice me je izveo u spavaćici preko koje mi je navukao svoj kaput. Odeća mi je ostala zaključana u cenjenoj bolnici. Sutradan im je vratio spavaćicu, uzeo moju odeću i zbogom se dabogda nikada više ne videli sa vašom rupčagom od bolnice. Tada se javila moja »veza«, ona od koje do tada ni traga nije bilo. Bila je ljuta i uvređena, jer je u bolnici došlo do skandala. Ne zato što je bolnica raspadnuta, prljava, osoblje bezobrazno, lekari osorni i nevaspitani, nego zato što se osećala krivom jer im nisam rekla da sam novinarka. I zato što sam primljena pod devojačkim prezimenom. Nisam im rekla ni ko je moj Žmu. A onaj lekar koji me je kasapio je obaška bio ljut. Onaj koji je tako voleo da nastupa u medijima. Trebalo je da mu kažem da sam novinarka...Možda bi mi sipali dve čaše vode na lice, valjda...Tada sam dotičnu »vezu« oduvala iz svog života. Posle se ispostavilo da sam od pomenutog posega na živo dobila lupetanje srca. Kardiolog kod kog me je lekar poslao se češao od muke po glavi. Bila sam trudna, lekove nije smeo tek tako da mi da. Dao mi je jedan, nežni, od kog mi se svet ljuškao i maglio bar sat vremena po konzumiranju. Usput su otkrili i da mi je beba u karličnom položaju, da ako krene tako velika da se okreće, biće još gore. Poslednji ultra zvuk su mi zakazali mesec dana posle roka za porođaj. Taman da se svi slikamo porodično. Tada je Žmuu pukao film i odveo me je u Sloveniju da rodim. Nećete verovati, ali tamo su se konci od serklaža skidali pod anestezijom. Sa stola su me nosili i u krevet prenosili. Nisam smela da ustanem ceo dan. Sestra je skoro pala u nesvest od straha kad me je posle operacije videla da pokušavam da ustanem. Lekar se zaprepastio kad je čuo da su mi serklaž radili na živo. »Pravo je čudo da niste izgubili dete. I glavu. To je ozbiljna operacija.«, rekao je. Nisam mogla da objasnim da mi sa Neretve i prve linije fronta i krvavi okolo hodamo ako treba, šiju nas i da nas ni ne opiju bar rakijom... I juče vidim fotografije koje je napravila u KBC Zemun, doduše na dečijem (da bude još gore) odeljenju, jadna majka V.V. Lepo sam se sastravila. Tamo je vreme stalo. Tamo je sve još uvek prljavo, olupano, bezobrazno, kao i pre četvrt veka. U glavnom gradu. U gradu u koji se novac svih ovih godina slivao. Samo do njih stigao nije. Mada, verujem da nema novca koji bi KBC Zemun pomogao. To je pitanje ljudi. I njihovog morala. Nema novca koji to može da nadoknadi. Koji mogu da gledaju majke koje spavaju na podu i razvaljenim stolicama, decu kupaju u prljavim valjda lavaboima, mere na podu... Ukratko – bruka i sramota. Edit: Da ne zaboravim, ovo nije priča iz devedesetih, ovo je bilo pre nastupa tih godina. Kada se još imalo. Kada nije bilo alibija za nemanje i bezobrazluk. Edit 2: Komentar lekarke J.K., danas, kod mene na fb zidu: Ja ću samo napisati svoj lični komentar nakon iskustva sa ovom bolnicom - ako želite nekoga da se rešite, a da ne odgovarate, pošaljite ga tamo. Toliko sam bila zgrožena da sam ostala bez teksta. Na stranu neljubaznost i grubo ophodjenje, neznanje je neoprostivo!!! Dobila sam zatvarač za braunilu sa PODA! A kolega je uredno dunuo u njega (valjda se nasekirao da mi ne ubaci u venu neko trunje!?!?!?). A sa bakterijama ću valjda sama da se izborim. Zlo. Doktor koji mi je radio intervenciju ostade šokiran takodje ponašanjem dotičnih..naravno revoluciju sam digla onako kljakava (sreća te sam bila toliko kljakava).Jan 16, 2014 2776
-
Moj današnji gost i prijatelj je književnik Pavle Stanišić.čiji ste blog imali prilike da čitate na mom blogu,otkriva nam predivnu pesnikinju i njene neizmerno lepe stihove.Hvala mu Iskustvo bola Na ovom blogu pisali smo 8. januara 2013. godine o neobičnoj, prerano preminuloj pjesnikinji Mili J. Čupić i knjizi njene poezije "Dan se desio". A ovih dana, odnosno, 18. januara navršava se trideset godina otkako pjesnikinje nema. I meni se "uz sanjiv miris tek pokošenog sumraka" vraćaju stihovi koje je, ne samo zapisala, nego i duboko istinski preživljavala do tog posljednjeg dana. Ako na početku bijaše riječ, Mila J. Čupić joj je ostala vjerna i na samom kraju, iščekujući da nebo padne. Koliko je naše vrijeme sposobno za ovako produhovljenu misao? Da li tu misao čujemo, možemo li je osjetiti, mi kojima je, kako bi ona rekla, budućnost stakla poprskala? Razumijemo li dovoljno one koji su osuđeni na snove, kako bi takođe rekla ova pjesnikinja, kojoj metafora nije stilska figura nego sam život, stvarnost, istina? Jer misao je njena smisao iscijeđen iz bola, kap života, sklona padu kao suza. Životno iskustvo mlade pjesnikinje, koje čini suštinu njenih poetskih preokupaacija, određeno je njenim bolnim krhkim godinama, ali je tom iskustvu imanentan univerzalni smisao čovjekovog bola i udesa. To određuje i univerzalni karakter ovog sudbinskog umjetničkog doživljaja. Mila J. Čupić ostavila je zapis u vremenu, tom materijalu najtežem za obradu, ali vječnom. Zbog toga ćemo se njenim pjesmama vraćati sve dok su misao i poezija čovjekova sudbina. Mila J. Čupić: SANJAM DA IMAM TEBE Tog dana kišobran je ostao sklopljen kao oči tvoje i ruke što cede se niz telo u bezdane. U mir. Samo nespokoj mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo toga što ni danas jasno mi nije i sasvim moje. Ispunjavaš mi oči do dna a sve dalji si. I što te više ima više te ne nalazim, i čelom naslonjena na ponoć ispisujem reči predsmrtne da pamtiš. Samo oblak mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo kapi i tragova mokrih svud po meni. Sad nemam ni kišobran ni oči. Sanjam da imam tebe. Pa nastavljam istim korakom. U nebo da kročim, zalutam i izgubim se, da lakše put nađem u sebe, u misao.2766 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Moj današnji gost i prijatelj je književnik Pavle Stanišić.čiji ste blog imali prilike da čitate na mom blogu,otkriva nam predivnu pesnikinju i njene neizmerno lepe stihove.Hvala mu Iskustvo bola Na ovom blogu pisali smo 8. januara 2013. godine o neobičnoj, prerano preminuloj pjesnikinji Mili J. Čupić i knjizi njene poezije "Dan se desio". A ovih dana, odnosno, 18. januara navršava se trideset godina otkako pjesnikinje nema. I meni se "uz sanjiv miris tek pokošenog sumraka" vraćaju stihovi koje je, ne samo zapisala, nego i duboko istinski preživljavala do tog posljednjeg dana. Ako na početku bijaše riječ, Mila J. Čupić joj je ostala vjerna i na samom kraju, iščekujući da nebo padne. Koliko je naše vrijeme sposobno za ovako produhovljenu misao? Da li tu misao čujemo, možemo li je osjetiti, mi kojima je, kako bi ona rekla, budućnost stakla poprskala? Razumijemo li dovoljno one koji su osuđeni na snove, kako bi takođe rekla ova pjesnikinja, kojoj metafora nije stilska figura nego sam život, stvarnost, istina? Jer misao je njena smisao iscijeđen iz bola, kap života, sklona padu kao suza. Životno iskustvo mlade pjesnikinje, koje čini suštinu njenih poetskih preokupaacija, određeno je njenim bolnim krhkim godinama, ali je tom iskustvu imanentan univerzalni smisao čovjekovog bola i udesa. To određuje i univerzalni karakter ovog sudbinskog umjetničkog doživljaja. Mila J. Čupić ostavila je zapis u vremenu, tom materijalu najtežem za obradu, ali vječnom. Zbog toga ćemo se njenim pjesmama vraćati sve dok su misao i poezija čovjekova sudbina. Mila J. Čupić: SANJAM DA IMAM TEBE Tog dana kišobran je ostao sklopljen kao oči tvoje i ruke što cede se niz telo u bezdane. U mir. Samo nespokoj mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo toga što ni danas jasno mi nije i sasvim moje. Ispunjavaš mi oči do dna a sve dalji si. I što te više ima više te ne nalazim, i čelom naslonjena na ponoć ispisujem reči predsmrtne da pamtiš. Samo oblak mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo kapi i tragova mokrih svud po meni. Sad nemam ni kišobran ni oči. Sanjam da imam tebe. Pa nastavljam istim korakom. U nebo da kročim, zalutam i izgubim se, da lakše put nađem u sebe, u misao.Jan 12, 2014 2766
