Blogovi

Pretraži blogove

 

Kategorije

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 472
    Blogs
  • 54
    Active Bloggers
468 blogs
  • 13 Dec 2013
    Apruvirate li Aplikacije? Gost autor:
      Moj današnji gost: Milutin Miloševic govori o sebi: Oni koji nemaju život imaju vremena da misle o njemu   Prestao da brojim, koliko sam mator - izračunajte sami.   Konsultant, izvidjač, bloger, putnik.   Od 2006. godine živim u Ženevi gde sam radio za Svetsku skautsku organizaciju. Od 2012 slobodnjak, konsultant za sve i svašta. Stručnjak nizašta, izvrsan u svemu.   Ponosan otac jedne arhitetke, u saradnji sa dugogodišnjom lepšom polovinom Tetka Ljiljom (mada je kćerka lepa na mene).       Evaluirate li ačivment participatora? Šerujete li mesidže sa lajne? Pogledajte šta sam o tome govorio na TEDx-u u Novom Sadu.    prim: Video je posebno postavljen (iz meni nepoznatih  razloga nije hteo u blog)     Odavno želim da govorim o našem jeziku i načinima na koji se čudno ruži. Pojedine informativne kuće, posebno Javni servis, već jedno vreme forsiraju novi način naglašavanja pojedinih reči, stvarajući tako novogovor koji polako ulazi u uši i sve je više prisutan u kolokvijalnom govoru. Na to se nadovezuje čudan sklop rečnica i naglašavanje potpuno nevažih reči u njima. Korišćenje tuđica smatra se prestižem a ne osiromašavanjem sopstvenog jezika. Konačno, poslednje izmene pravopisa dovele su do toga da je sve prihvatljivo. Sve ovo zaslužuje upozorenje sa ciljem da govorimo lepo i sadržajno, nasuprot rečniku koji naš narod upija kroz dijaloge sapunica serija. Muka mi je bila kako da to predstavim tekstom (blog mi je osnovno sredstvo izražavanja), posebno razlike u akcentovanju. I onda sam našao način. Pre skoro dva meseca govorio sam na TEDx-u u Novom Sadu. Snimak mog nastupa sada je dostupan na Jutjubu. Kažu svi da sam bio dobar, pa predlažem da ga pogledate. U pripremi nastupa, koristio sam blogove koje su postavljali Gordana Čomić i Mia Bogavac, a savetima su mi pomogli naše kolegeTasa Debeli, JasnaZ i Mirela.        
    1784 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Apruvirate li Aplikacije? Gost autor:
      Moj današnji gost: Milutin Miloševic govori o sebi: Oni koji nemaju život imaju vremena da misle o njemu   Prestao da brojim, koliko sam mator - izračunajte sami.   Konsultant, izvidjač, bloger, putnik.   Od 2006. godine živim u Ženevi gde sam radio za Svetsku skautsku organizaciju. Od 2012 slobodnjak, konsultant za sve i svašta. Stručnjak nizašta, izvrsan u svemu.   Ponosan otac jedne arhitetke, u saradnji sa dugogodišnjom lepšom polovinom Tetka Ljiljom (mada je kćerka lepa na mene).       Evaluirate li ačivment participatora? Šerujete li mesidže sa lajne? Pogledajte šta sam o tome govorio na TEDx-u u Novom Sadu.    prim: Video je posebno postavljen (iz meni nepoznatih  razloga nije hteo u blog)     Odavno želim da govorim o našem jeziku i načinima na koji se čudno ruži. Pojedine informativne kuće, posebno Javni servis, već jedno vreme forsiraju novi način naglašavanja pojedinih reči, stvarajući tako novogovor koji polako ulazi u uši i sve je više prisutan u kolokvijalnom govoru. Na to se nadovezuje čudan sklop rečnica i naglašavanje potpuno nevažih reči u njima. Korišćenje tuđica smatra se prestižem a ne osiromašavanjem sopstvenog jezika. Konačno, poslednje izmene pravopisa dovele su do toga da je sve prihvatljivo. Sve ovo zaslužuje upozorenje sa ciljem da govorimo lepo i sadržajno, nasuprot rečniku koji naš narod upija kroz dijaloge sapunica serija. Muka mi je bila kako da to predstavim tekstom (blog mi je osnovno sredstvo izražavanja), posebno razlike u akcentovanju. I onda sam našao način. Pre skoro dva meseca govorio sam na TEDx-u u Novom Sadu. Snimak mog nastupa sada je dostupan na Jutjubu. Kažu svi da sam bio dobar, pa predlažem da ga pogledate. U pripremi nastupa, koristio sam blogove koje su postavljali Gordana Čomić i Mia Bogavac, a savetima su mi pomogli naše kolegeTasa Debeli, JasnaZ i Mirela.        
    Dec 13, 2013 1784
  • 13 Dec 2013
    [umesto predgovora]
        braća po oružju i Ljubav dublja od života     Muzo Mog života, nemoj da ti pričam o tek pukim epizodama, događajima kao takvim...a bilo ih je, kako i sama možeš pretpostaviti kad se zagledaš u moje bore i podočnjake, tu deltu moje duše, i te kako ih bejaše.   divote i stradanja su svačija životna bitnost, svako nosi svoje ili u jaucima i suzama ili krotko i sa pitomom staloženošću. koliko ljudi, toliko istina sopstvenosti, i zato neću, sada i ovde, o tome šta je i kako minulo. nekako, radije bih da satkam košulju od zvezda i osmeha i ponekog uzdaha; jednu košulju dugu i ljupko šlampavu koju ćeš voleti da ukradeš sa police sa mojom odećom i, ušuškana u njenu sigurnost, njom prekriti nagosti tvoga tijela i tvoje duše dok sam ja negde na putu. Ti ionako vrlo dobro znaš kako me lepote nagosti Tvoga tijela ostavljaju bez reči i Tvoje duše bez daha.Ljubavi Moja i najbolji prijatelju, jedini anđele kog priznajem, znaš me već dosta dugo i odista dobro, i redak si čovjek utoliko što umeš ispravno videti Drugu stranu tame. Tebi je jasno, Lepa i Dobra Moja, već si naučila da se prve svetlice novog dana dižu upravo iz najdubljeg mraka kog ne valja lišavati tame...drsko ga prepustiti istom onom drhtanju kad je bilo ko i bilo šta spriječeno da se sebi samom vrati. tako se dižu svetlice i kad izumru usred neba, rastu kako dan napreduje. pa ipak, čak i kad su nebesa lišena prisustva svetlica, to nipošto ne sme značiti da su nebesa lišena poruke koju svetlice ostavljaju iza sebe: vedru sintezu boja. ne, nikako i upravo naprotiv — njihov površinski sjaj dođe i ode, ali Značenje je u njima samim, neumrlo i zanavek živo za svaki um koji se usuđuje. tako nekako je i sa ljudima; svako je kadar ostaviti utisak, pa i takozvani dobar utisak, ali samo malobrojni ostavljaju tragove. i eto, tako se pojavljuje novo nebo, pojavljivanjem unutar Tvojih reči božanstveno preti da uplaši sve tvoje strahove. i onda čuješ, neka drugačija svetlost raste izvan senki već-postojeće svetlosti. kao nostalgija budućnosti. tako nekako si i Ti sama naučila da vidiš i dalje i dublje od mojih reči, i nijansi boja lišća koje nikad nisi gledala dok se nova svetlost budi iznad spokojnog proplanka, u trenucima usitnjavanim krupnim izjavama i pod tek nabujalim mladim Mesecom. i saznala si da do tog momenta nikad nije bilo imena za tu i takvu boju ne zato što nije postojala, već prosto zato što je postojala ali bez Tebe.zato ću Ti reći o ljudima od tih događaja i takvih događanja, mojoj braći s kojom sam prolijevao i delio desetine litara znoja i krvi a niti jednu-jedincatu molekulu genetske tetovaže. o kalendarima u kojima si me spasavala i čuvala, a ni znala nisi da ovaj ja negde-nekako postoji, niti, štaviše, pojmila da ti i takvi kalendari uopće i mogu stati u ljudske grudi. lično, ne bih da postanu poput knjige za koju se pomiriš da je zanavek izgubljena ili zapuštena, ili da bude kao izbledela partitura međ' zlaćanim koricama. nego hoću da ju, knjigu tu, iznesem na svetlo, konačno pokažem; svu golotinju izvesnih rečenica u njoj, a bez preteranih razjašnjavanja ili akcentovanja. potpunu nagost zvukova koji ostanu kad slogovi nestanu. ono jedno svojevrsno samoobjašnjenje, jedino, kad igra svelosti i mraka i komete svih sadašnjosti što će tek biti prekriju njen okvir, i posle čega više ništa nema da se kaže, a sve je znano. znaš već šta hoću da kažem...Ti, Odblesak Mene, Odblešče-Odblesance, uvijek razumeš. i sad...sećam se…sećam se hrpa kiše i gomila drumova…sećam. i živim iznova. evo, svaka kiša svoje ceste jede, i najsitnija kiša koja, na kraju, proždere i najduži i najzavojitiji put. mlad kakav sam, star kakav sam — sećam se. usput zaboravljam Sutra, tog slepca koji vidi kao što se u stomaku jasno čuje ime zvezde nikad rođene. zaboravljam život iza sahranjenih prozora, oči u zavjesama, zidove obrasle u zaboravljene puzavice…i zaboravljam sebe, zaboravljajući tišinu — najistinitijeg vlasnika osmeha.       Rođena Moja, sad vidiš koliko je lako ispisati himnu vrednu heroja, a kako teško reći molitvu dostojnu čovjeka.   kad ih mislim, čupkam ih prstima kao vunu — moju braću. uvijek tako, bez obzira na sve kalendare što su otišli vjetru i viru, i rakiji i cveću, oni ostaju prastanovnici i žitelji su sadašnjeg vremena. možda bih umeo drugačije, kao pisac-zanatlija, da ih smeštam po perfektima i nasred svih kondicionala, ali sadašnjost je esencija naših postojanja otkako smo postojanja na sebi samim iskalili. bez razmišljanja i oklopa, moja braća i ja gologuzi hodasmo po metama kao da smo turisti nasred trgova koje smo kanili doživjeti pod vlastitim stopalima. na stopalima koja su poput palčeva nakon aukcije. kasno je, i prozori se rasprskavaju. moja braća i ja, bosi, bez cipela smo ostavljali sve šta volesmo dok se tuga vrzmala svuda oko nas kao vatra usred sopstvenih zvona, a mi bez časovnika okrećemo brojčanike; to smo mi polazili na put. moja braća i ja, sa imenima poput rukavica, goloruki, kako smo oduvek živjeli, a niko nas nije poznavao kao što se nikad ne znaju oni što ostavljaju vijence na znakove pored puteva ukaljanih tragedijama drugih. (uvijek je neko drugi.) takvi smo mi ljudi, kova što je nerazumljiv onim koji su nalazili naše posude na dnu bunara — i onda su ih, posude, vezali lancem. i niko nikad pitao kakva je to ruka blagosiljala korisnika bunara posudom, već "otkud posuda da se stvori u bunaru!?" i eto Ti, uvijek će se naći neko pametan i reći tako, paradoksa: upravo zadržana anonimnost naših dela bejaše naša najdraža plata. jer kad bolje pomisliš, milostivost i žrtvovanje koje imenuju dobrotvora prestaju biti dobročinsvo, a postaju reklama i arogantno sažaljenje. hoću da kažem, orhideja koja raste u najzabačenijem ćoškiću usred najneprohodnije padine božanstveno miriše i kad nema nikog da ju šnjufne.moja braća i ja…bez stopala sedimo naslonjeni na zid, slušamo i neshvatljivo klimamo nekakvim kljakavim muzikantima – na dekoracijama istaknuto piše Bratstvo – i u uglovima usana nam ptice nepoznatog porekla. evo, jedan od moje braće, bez očiju je, smeši se na kiši sa gnezdom od soli. moja braća i ja…ni siročad niti beskućnici, a bez roditelja smo i bez domova, i zato prisiljeni bejasmo da naučimo razumeti najave vrata koja se otvaraju u mraku; najave što govoraše, dim vratio kući, ovde živi jezik što je kaput koji je pao sa vešalice u pokušaju njegovih rukava da kažu Nešto, ovdašnji muž pravi zvezde od kostiju, oči prisutnog dečka su pećine što vijugaju dublje od najzadivljućijih predaka, pristigli sin je porodična tradicija od koje se ne živi, nego koja se stvara, I Tako To. i zaista: tako to…moja braća i ja…oduvek nam zajednički med nasušni, glad zarad gladi, ova sova u glavi, ovaj vulkan u srcu…i ova jedna ruka u stalnoj i ošamućenoj potrazi za drugom da bi, združene, radile sve osim aplaudiranja samim sebi — znajući da je ruka što daje uvijek iznad ruke koja prima. pošten da budem, iako ni za živu glavu ne bismo priznali, jedina naša istinska želja nam je uvijek bila da nam ruke budu i ostanu skupa sa najvoljenijim. jer znali smo da je jedino shvatanje života najtačniji odgovor na pitanje da li je život težak? i taj odgovor, najtačniji, je: u odnosu na šta? moja braća i ja…predivna pošast smo i ništa ne ostavljamo iza sebe, a ostajemo svuda; to smo mi popili kišnicu iz oluka, ispruživši usne za nežnost padavina. mada je toliko kapi vina i rakije i smokava ostalo obešeno na skoro svakoj dugi da se sopstvene otopine sunca ušuškaju – neprimetno, a doživotno – u naše osmehe, osmehe one što plitkoumni i/ili kukavni blagoizvoljevaju smatrati enigmatičnim.moja braća i ja…na kraju se ponovo nađemo na istom onom puteljku koji nam suštinski najjače fali, izmišljamo zastave u najdubljem mraku, a, iz zatvora izlazeći bez ključeva, za put se raspitujemo kod čuvara odviše gordih da bi disali, i iznova postanemo u nestajanju kad zvezde sa naših zastava iščeznu u praskozorje.............................................................................................................................................................................. prošlo je od tad i ima k tome…plima je odnela izvesne stope moje braće i moje da bismo ostavljali naše tragove, a dan se digao kao spomenik — mojoj braći, zaboravljenoj. možda me sada nećeš razumeti, ali Ti si jedina ostala uz mene i kad sam otišao iz tog mog mog života samo da bih se iznova rodio: u Našem. i zato – umivši lice svih tih godina starim tečnim kristalom iskustava i tako iz lica naučivši izlučivati spokojnu sreću – moja preživjela pripadnost životu jedino Tebe želi i Tebe Jedinu hoće i samo Tebe. Tebe: i više i bolje od života Voli: Dušo Moje Duše…
    835 Objavio/la Zoran Marić
  • By Zoran Marić
    [umesto predgovora]
        braća po oružju i Ljubav dublja od života     Muzo Mog života, nemoj da ti pričam o tek pukim epizodama, događajima kao takvim...a bilo ih je, kako i sama možeš pretpostaviti kad se zagledaš u moje bore i podočnjake, tu deltu moje duše, i te kako ih bejaše.   divote i stradanja su svačija životna bitnost, svako nosi svoje ili u jaucima i suzama ili krotko i sa pitomom staloženošću. koliko ljudi, toliko istina sopstvenosti, i zato neću, sada i ovde, o tome šta je i kako minulo. nekako, radije bih da satkam košulju od zvezda i osmeha i ponekog uzdaha; jednu košulju dugu i ljupko šlampavu koju ćeš voleti da ukradeš sa police sa mojom odećom i, ušuškana u njenu sigurnost, njom prekriti nagosti tvoga tijela i tvoje duše dok sam ja negde na putu. Ti ionako vrlo dobro znaš kako me lepote nagosti Tvoga tijela ostavljaju bez reči i Tvoje duše bez daha.Ljubavi Moja i najbolji prijatelju, jedini anđele kog priznajem, znaš me već dosta dugo i odista dobro, i redak si čovjek utoliko što umeš ispravno videti Drugu stranu tame. Tebi je jasno, Lepa i Dobra Moja, već si naučila da se prve svetlice novog dana dižu upravo iz najdubljeg mraka kog ne valja lišavati tame...drsko ga prepustiti istom onom drhtanju kad je bilo ko i bilo šta spriječeno da se sebi samom vrati. tako se dižu svetlice i kad izumru usred neba, rastu kako dan napreduje. pa ipak, čak i kad su nebesa lišena prisustva svetlica, to nipošto ne sme značiti da su nebesa lišena poruke koju svetlice ostavljaju iza sebe: vedru sintezu boja. ne, nikako i upravo naprotiv — njihov površinski sjaj dođe i ode, ali Značenje je u njima samim, neumrlo i zanavek živo za svaki um koji se usuđuje. tako nekako je i sa ljudima; svako je kadar ostaviti utisak, pa i takozvani dobar utisak, ali samo malobrojni ostavljaju tragove. i eto, tako se pojavljuje novo nebo, pojavljivanjem unutar Tvojih reči božanstveno preti da uplaši sve tvoje strahove. i onda čuješ, neka drugačija svetlost raste izvan senki već-postojeće svetlosti. kao nostalgija budućnosti. tako nekako si i Ti sama naučila da vidiš i dalje i dublje od mojih reči, i nijansi boja lišća koje nikad nisi gledala dok se nova svetlost budi iznad spokojnog proplanka, u trenucima usitnjavanim krupnim izjavama i pod tek nabujalim mladim Mesecom. i saznala si da do tog momenta nikad nije bilo imena za tu i takvu boju ne zato što nije postojala, već prosto zato što je postojala ali bez Tebe.zato ću Ti reći o ljudima od tih događaja i takvih događanja, mojoj braći s kojom sam prolijevao i delio desetine litara znoja i krvi a niti jednu-jedincatu molekulu genetske tetovaže. o kalendarima u kojima si me spasavala i čuvala, a ni znala nisi da ovaj ja negde-nekako postoji, niti, štaviše, pojmila da ti i takvi kalendari uopće i mogu stati u ljudske grudi. lično, ne bih da postanu poput knjige za koju se pomiriš da je zanavek izgubljena ili zapuštena, ili da bude kao izbledela partitura međ' zlaćanim koricama. nego hoću da ju, knjigu tu, iznesem na svetlo, konačno pokažem; svu golotinju izvesnih rečenica u njoj, a bez preteranih razjašnjavanja ili akcentovanja. potpunu nagost zvukova koji ostanu kad slogovi nestanu. ono jedno svojevrsno samoobjašnjenje, jedino, kad igra svelosti i mraka i komete svih sadašnjosti što će tek biti prekriju njen okvir, i posle čega više ništa nema da se kaže, a sve je znano. znaš već šta hoću da kažem...Ti, Odblesak Mene, Odblešče-Odblesance, uvijek razumeš. i sad...sećam se…sećam se hrpa kiše i gomila drumova…sećam. i živim iznova. evo, svaka kiša svoje ceste jede, i najsitnija kiša koja, na kraju, proždere i najduži i najzavojitiji put. mlad kakav sam, star kakav sam — sećam se. usput zaboravljam Sutra, tog slepca koji vidi kao što se u stomaku jasno čuje ime zvezde nikad rođene. zaboravljam život iza sahranjenih prozora, oči u zavjesama, zidove obrasle u zaboravljene puzavice…i zaboravljam sebe, zaboravljajući tišinu — najistinitijeg vlasnika osmeha.       Rođena Moja, sad vidiš koliko je lako ispisati himnu vrednu heroja, a kako teško reći molitvu dostojnu čovjeka.   kad ih mislim, čupkam ih prstima kao vunu — moju braću. uvijek tako, bez obzira na sve kalendare što su otišli vjetru i viru, i rakiji i cveću, oni ostaju prastanovnici i žitelji su sadašnjeg vremena. možda bih umeo drugačije, kao pisac-zanatlija, da ih smeštam po perfektima i nasred svih kondicionala, ali sadašnjost je esencija naših postojanja otkako smo postojanja na sebi samim iskalili. bez razmišljanja i oklopa, moja braća i ja gologuzi hodasmo po metama kao da smo turisti nasred trgova koje smo kanili doživjeti pod vlastitim stopalima. na stopalima koja su poput palčeva nakon aukcije. kasno je, i prozori se rasprskavaju. moja braća i ja, bosi, bez cipela smo ostavljali sve šta volesmo dok se tuga vrzmala svuda oko nas kao vatra usred sopstvenih zvona, a mi bez časovnika okrećemo brojčanike; to smo mi polazili na put. moja braća i ja, sa imenima poput rukavica, goloruki, kako smo oduvek živjeli, a niko nas nije poznavao kao što se nikad ne znaju oni što ostavljaju vijence na znakove pored puteva ukaljanih tragedijama drugih. (uvijek je neko drugi.) takvi smo mi ljudi, kova što je nerazumljiv onim koji su nalazili naše posude na dnu bunara — i onda su ih, posude, vezali lancem. i niko nikad pitao kakva je to ruka blagosiljala korisnika bunara posudom, već "otkud posuda da se stvori u bunaru!?" i eto Ti, uvijek će se naći neko pametan i reći tako, paradoksa: upravo zadržana anonimnost naših dela bejaše naša najdraža plata. jer kad bolje pomisliš, milostivost i žrtvovanje koje imenuju dobrotvora prestaju biti dobročinsvo, a postaju reklama i arogantno sažaljenje. hoću da kažem, orhideja koja raste u najzabačenijem ćoškiću usred najneprohodnije padine božanstveno miriše i kad nema nikog da ju šnjufne.moja braća i ja…bez stopala sedimo naslonjeni na zid, slušamo i neshvatljivo klimamo nekakvim kljakavim muzikantima – na dekoracijama istaknuto piše Bratstvo – i u uglovima usana nam ptice nepoznatog porekla. evo, jedan od moje braće, bez očiju je, smeši se na kiši sa gnezdom od soli. moja braća i ja…ni siročad niti beskućnici, a bez roditelja smo i bez domova, i zato prisiljeni bejasmo da naučimo razumeti najave vrata koja se otvaraju u mraku; najave što govoraše, dim vratio kući, ovde živi jezik što je kaput koji je pao sa vešalice u pokušaju njegovih rukava da kažu Nešto, ovdašnji muž pravi zvezde od kostiju, oči prisutnog dečka su pećine što vijugaju dublje od najzadivljućijih predaka, pristigli sin je porodična tradicija od koje se ne živi, nego koja se stvara, I Tako To. i zaista: tako to…moja braća i ja…oduvek nam zajednički med nasušni, glad zarad gladi, ova sova u glavi, ovaj vulkan u srcu…i ova jedna ruka u stalnoj i ošamućenoj potrazi za drugom da bi, združene, radile sve osim aplaudiranja samim sebi — znajući da je ruka što daje uvijek iznad ruke koja prima. pošten da budem, iako ni za živu glavu ne bismo priznali, jedina naša istinska želja nam je uvijek bila da nam ruke budu i ostanu skupa sa najvoljenijim. jer znali smo da je jedino shvatanje života najtačniji odgovor na pitanje da li je život težak? i taj odgovor, najtačniji, je: u odnosu na šta? moja braća i ja…predivna pošast smo i ništa ne ostavljamo iza sebe, a ostajemo svuda; to smo mi popili kišnicu iz oluka, ispruživši usne za nežnost padavina. mada je toliko kapi vina i rakije i smokava ostalo obešeno na skoro svakoj dugi da se sopstvene otopine sunca ušuškaju – neprimetno, a doživotno – u naše osmehe, osmehe one što plitkoumni i/ili kukavni blagoizvoljevaju smatrati enigmatičnim.moja braća i ja…na kraju se ponovo nađemo na istom onom puteljku koji nam suštinski najjače fali, izmišljamo zastave u najdubljem mraku, a, iz zatvora izlazeći bez ključeva, za put se raspitujemo kod čuvara odviše gordih da bi disali, i iznova postanemo u nestajanju kad zvezde sa naših zastava iščeznu u praskozorje.............................................................................................................................................................................. prošlo je od tad i ima k tome…plima je odnela izvesne stope moje braće i moje da bismo ostavljali naše tragove, a dan se digao kao spomenik — mojoj braći, zaboravljenoj. možda me sada nećeš razumeti, ali Ti si jedina ostala uz mene i kad sam otišao iz tog mog mog života samo da bih se iznova rodio: u Našem. i zato – umivši lice svih tih godina starim tečnim kristalom iskustava i tako iz lica naučivši izlučivati spokojnu sreću – moja preživjela pripadnost životu jedino Tebe želi i Tebe Jedinu hoće i samo Tebe. Tebe: i više i bolje od života Voli: Dušo Moje Duše…
    Dec 13, 2013 835
  • 13 Dec 2013
    Dobri ljudi Beograda, pomozite! Krvna grupa B.
    Prenosim blog kolege Nurudin.Pomozite ako mozete...Jedan mlad zivot je u pitanju       Za lečenje Kristine Denčić hitno je potrebno da se javi što veći broj ljudi koji imaju B krvnu grupu. Direktor Gimnazije u Lebanu pokrenuo je akciju organizovanog prevoza iz Lebana i Leskovca kako bi se dobrovoljni davaoci podvrgli pregledu u Beogradu. Međutim, potreban je što veći broj davalaca, a B krvna grupa je retka. Zvod za transfuziju ne može da pomogne, davaoci moraju lično da dođu zbog ogromnog broja trombocita neophodnih za transplataciju. Kristinini roditelji ne poznaju ljude u Beogradu, pa su primorani da mole ljude iz Lebana i Leskovca da dođu do Beograda. Apelujem na sve Beograđanke i Beograđane da se odazovu pozivu, i daju krv. Dakle, svi oni koji mogu, neka se jave u Institut za transfuziju krvi Srbije, Odsek za donorske afereze. Javite se doktorki Marini Sinđić Milićević.  Kontakt telefon na Odseku: 011/ 244-88-49, 3812-716 Telefoni Instituta:  011/ 244-2651 (centrala)011/3812-700 (centrala)011/ 3812-712 (prijem davalaca)  EDIT: Moram da napomenem, sad sam dobio informacije, pregled za davaoce trombocita je od 8 do 11 č. Ne mogu osobe koje boluju od ma koje bolesti, pa bila i najobičnija prehlada, ne mogu ni ljudi koji piju lekove. Pogodniji su muškarci u odnosu na žene. Dešava se da od 100 ljudi koji daju krv, odgovara samo 7-8. Zato je potrebno da se što više ljudi odazove. Procedura je sledeća: obavi se pregled, sutradan vam saopštavaju jeste li pogodni za davanje trombocita, u narednih mesec dana morate biti dostupni 24 časa. (Prenosim onako kako mi je upravo saopštila Kristinina majka.)   Svi koji se budu rešili da daju krv neka naznače da je neophodna za lečenje Kristine Denčić iz Lebana kod Leskovca.  P. S. Ukoliko ste sprečeni da date krv, ili niste B krvna grupa, molim vas podelite blog, možda dođe do ljudi koji su spremni da pomognu.   Evo i telefona Kristinine majke:Lela Denčićmobilni +381638551854  
    2268 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Dobri ljudi Beograda, pomozite! Krvna grupa B.
    Prenosim blog kolege Nurudin.Pomozite ako mozete...Jedan mlad zivot je u pitanju       Za lečenje Kristine Denčić hitno je potrebno da se javi što veći broj ljudi koji imaju B krvnu grupu. Direktor Gimnazije u Lebanu pokrenuo je akciju organizovanog prevoza iz Lebana i Leskovca kako bi se dobrovoljni davaoci podvrgli pregledu u Beogradu. Međutim, potreban je što veći broj davalaca, a B krvna grupa je retka. Zvod za transfuziju ne može da pomogne, davaoci moraju lično da dođu zbog ogromnog broja trombocita neophodnih za transplataciju. Kristinini roditelji ne poznaju ljude u Beogradu, pa su primorani da mole ljude iz Lebana i Leskovca da dođu do Beograda. Apelujem na sve Beograđanke i Beograđane da se odazovu pozivu, i daju krv. Dakle, svi oni koji mogu, neka se jave u Institut za transfuziju krvi Srbije, Odsek za donorske afereze. Javite se doktorki Marini Sinđić Milićević.  Kontakt telefon na Odseku: 011/ 244-88-49, 3812-716 Telefoni Instituta:  011/ 244-2651 (centrala)011/3812-700 (centrala)011/ 3812-712 (prijem davalaca)  EDIT: Moram da napomenem, sad sam dobio informacije, pregled za davaoce trombocita je od 8 do 11 č. Ne mogu osobe koje boluju od ma koje bolesti, pa bila i najobičnija prehlada, ne mogu ni ljudi koji piju lekove. Pogodniji su muškarci u odnosu na žene. Dešava se da od 100 ljudi koji daju krv, odgovara samo 7-8. Zato je potrebno da se što više ljudi odazove. Procedura je sledeća: obavi se pregled, sutradan vam saopštavaju jeste li pogodni za davanje trombocita, u narednih mesec dana morate biti dostupni 24 časa. (Prenosim onako kako mi je upravo saopštila Kristinina majka.)   Svi koji se budu rešili da daju krv neka naznače da je neophodna za lečenje Kristine Denčić iz Lebana kod Leskovca.  P. S. Ukoliko ste sprečeni da date krv, ili niste B krvna grupa, molim vas podelite blog, možda dođe do ljudi koji su spremni da pomognu.   Evo i telefona Kristinine majke:Lela Denčićmobilni +381638551854  
    Dec 13, 2013 2268
  • 13 Dec 2013
    Prvi utisci (malo razmišljanja kada tražite posao)
        Imati jako dobar (namerno ne napisah samo dobar) CV(Curriculum Vitae) ili prevedeno;kratka biografija života ,vrlo je bitan u prvom koraku kod traženja posla.Znači posvetite ovome dovoljno vremena i truda ,da biste se 'prodali' što bolje.   Nisam morao da pišem u skorije veme svoj CV,ali sam zato mnoga morao  da čitam.Neka su bila  odgovor na postavljen oglas,ili neka koja sam sačuvao kao interesantna za ako se eventualno pojavi posao za tog kandidata.   Neki od ovih CVsu bila tako loša da nemam drugog izbora nego da pišem o njima ne bih li možda budućim aplikantima pomogao. Najvažnija tačka vašeg CV je da se izdvaja iz mase,što će za vas značiti onaj važan korak ,poziv na razgovor. Naravno btno je da u vašem pisanju uključite podatke o vašem obrazovanju o vašim prethodnim radnim mestima,ali mene interesuje da saznam što više o VAMA:   Pre toga proverite osnovno : da li je vaša adresa ispravna i da li ste moje ime  spelovali pravilno.Kako živim u inostranstvu mnogi od čitalaca može pomisliti da se  ovo Kivijima treba oprostiti, jer je ime zaista teško.Apropo ovoga samo da spomenem jednu kratku priču iz mojih gimnazijskih dana.Prvog dana kada me je razredni predstavljao ostalima u razredu,odmah je predložio da bi trebalo izabrati neko ime za mene ,nešto  lakše npr.Bryan ili Peter.Samo sam odgovorio da to ne dolazi u obzir .Ako ja mogu da izgovaram njihovih 30 imena onda i njima neće biti teško da izgvore jedno.I tako i beše.   Da krenemo dalje. Kada pišete nekoj kompaniji pokušajte da saznate što više o istoj.U današnje vreme elektronike to za većinu kompanija nije tako teško i skoro svaka ima web stranu,ćak iako je možda mala ili se bavi zanatskim uslugama. Ja ću naravno proveriti istoriju vaših radnih mesta i vaše preporuke.Verujte niko od poslodavaca ne gleda u vaše ocene tokom školovanja.Najvažnije što se traži je neka vrsta potvrde iz napisanog da ste vi osoba koja će se lako prilagoditi ostalim radnicima.   Znači! Propratno pismo će mi reći: Zašto tražite posao Kakvo znanje i iskustvo imate u radnoj istoriji i da li imate veštinu u Industriji kojoj pripadam Koja interesovanja imate kada ne radite. Pokušajte da pišete iz srca. Kad vidim rečenice : Ja želim  da svojim znanjem doprinesem i sebi i svom poslodavcu ka napretku kompanije..ovo mi zvuči kao kopirano sa neke web stranice...što verovatno i jeste. I takodje već znam dobro: da brzo učite nove stvari,da dolazite na posao na vreme( ne znam zašto ovo uopšte spominju),da ste lepo vaspitani i kulturni u odnosu sa drugima..Zar nismo svi mi to. Vaši interesi izvan posla su ono što me interesuje.Iz njih ja vidim da li ste osoba koja je sigurna u sebe,brzo uči nove stvari i ne odustaje lako od izazova. I na kraju samo  još jedan savet majkama ,koje se posle perioda podizanja dece vraćaju u kolo plaćenih poslova.Ne znam zašto većina majki o ovom periodu piše skoro sa izvinjenjem. Mogu vam reći da poslodavci, koji su ili očevi ili majke dobro znaju kakve sve kvalitete morate posedovati da budete roditelj  i da ne postoji teži ( a ni lepši posao) na svetu od toga. Još samo da dodam,molim vas ne pišite mi CV sa nekim smešnim fontovima  i na papiru u boji. Dajte nekom da proveri gramatiku i stil u kojem je CV napisan. Toliko od mene i zapamtite onu izreku :   Male pobede dovode do  velikih ciljeva    
    2080 Objavio/la Zelimir Belogrlic
  • By Zelimir Belogrlic
    Prvi utisci (malo razmišljanja kada tražite posao)
        Imati jako dobar (namerno ne napisah samo dobar) CV(Curriculum Vitae) ili prevedeno;kratka biografija života ,vrlo je bitan u prvom koraku kod traženja posla.Znači posvetite ovome dovoljno vremena i truda ,da biste se 'prodali' što bolje.   Nisam morao da pišem u skorije veme svoj CV,ali sam zato mnoga morao  da čitam.Neka su bila  odgovor na postavljen oglas,ili neka koja sam sačuvao kao interesantna za ako se eventualno pojavi posao za tog kandidata.   Neki od ovih CVsu bila tako loša da nemam drugog izbora nego da pišem o njima ne bih li možda budućim aplikantima pomogao. Najvažnija tačka vašeg CV je da se izdvaja iz mase,što će za vas značiti onaj važan korak ,poziv na razgovor. Naravno btno je da u vašem pisanju uključite podatke o vašem obrazovanju o vašim prethodnim radnim mestima,ali mene interesuje da saznam što više o VAMA:   Pre toga proverite osnovno : da li je vaša adresa ispravna i da li ste moje ime  spelovali pravilno.Kako živim u inostranstvu mnogi od čitalaca može pomisliti da se  ovo Kivijima treba oprostiti, jer je ime zaista teško.Apropo ovoga samo da spomenem jednu kratku priču iz mojih gimnazijskih dana.Prvog dana kada me je razredni predstavljao ostalima u razredu,odmah je predložio da bi trebalo izabrati neko ime za mene ,nešto  lakše npr.Bryan ili Peter.Samo sam odgovorio da to ne dolazi u obzir .Ako ja mogu da izgovaram njihovih 30 imena onda i njima neće biti teško da izgvore jedno.I tako i beše.   Da krenemo dalje. Kada pišete nekoj kompaniji pokušajte da saznate što više o istoj.U današnje vreme elektronike to za većinu kompanija nije tako teško i skoro svaka ima web stranu,ćak iako je možda mala ili se bavi zanatskim uslugama. Ja ću naravno proveriti istoriju vaših radnih mesta i vaše preporuke.Verujte niko od poslodavaca ne gleda u vaše ocene tokom školovanja.Najvažnije što se traži je neka vrsta potvrde iz napisanog da ste vi osoba koja će se lako prilagoditi ostalim radnicima.   Znači! Propratno pismo će mi reći: Zašto tražite posao Kakvo znanje i iskustvo imate u radnoj istoriji i da li imate veštinu u Industriji kojoj pripadam Koja interesovanja imate kada ne radite. Pokušajte da pišete iz srca. Kad vidim rečenice : Ja želim  da svojim znanjem doprinesem i sebi i svom poslodavcu ka napretku kompanije..ovo mi zvuči kao kopirano sa neke web stranice...što verovatno i jeste. I takodje već znam dobro: da brzo učite nove stvari,da dolazite na posao na vreme( ne znam zašto ovo uopšte spominju),da ste lepo vaspitani i kulturni u odnosu sa drugima..Zar nismo svi mi to. Vaši interesi izvan posla su ono što me interesuje.Iz njih ja vidim da li ste osoba koja je sigurna u sebe,brzo uči nove stvari i ne odustaje lako od izazova. I na kraju samo  još jedan savet majkama ,koje se posle perioda podizanja dece vraćaju u kolo plaćenih poslova.Ne znam zašto većina majki o ovom periodu piše skoro sa izvinjenjem. Mogu vam reći da poslodavci, koji su ili očevi ili majke dobro znaju kakve sve kvalitete morate posedovati da budete roditelj  i da ne postoji teži ( a ni lepši posao) na svetu od toga. Još samo da dodam,molim vas ne pišite mi CV sa nekim smešnim fontovima  i na papiru u boji. Dajte nekom da proveri gramatiku i stil u kojem je CV napisan. Toliko od mene i zapamtite onu izreku :   Male pobede dovode do  velikih ciljeva    
    Dec 13, 2013 2080
  • 11 Dec 2013
    Zdravlje ulazi kroz usta?Izvolite na webinar za uputstva kako
    Webinar Zdravi Zajedno   Ovaj Webinar je delo   Aleksandra Sekulić   nutricionista-dijetetičar     Svako od nas ima mogućnost da preuzme odgovornost za svoje zdravlje. Neko će se hraniti zdravije, neko je fizički aktivan, neko neguje duh pun optimizma. A neko od svega ovog po malo. Činjenica je da sami možemo da uradimo mnogo, a ako imamo pomoć i podršku onih koji imaju isti cilj kao mi, onda je put do cilja brži i lakši. Grupa „Zdravi zajedno“ formira se sa ciljem da kroz druženje, razmenu iskustava i informacija napravimo korak više u pravcu optimalnog zdravlja. Webinari će se održavati jednom nedeljno i svaki sastanak će imati drugu temu. Krenućemo sa ishranom, razmatrati šta nam prirodna nudi kao pomoć, bez obzira da li je reč o lekovima iz prirode ili tehnikama koje su korisne. Govorićemo o fizičkoj aktivnosti, ličnom razvoju i međuljudskim odnosima. Svaka od ovih tema ima svoje mesto u velikoj slagalici zdravlja, a svako od nas ima drugačija iskustva u vezi svake od njih. Zbog toga je razmena iskustava, mišljenja i stavova veoma korisna i svakom mogu doneti drugačije uvide i nove smernice. Lajtmotiv koji se provlači kroz sve teme jeste da govorimo o zdravlju, ne o bolestima. Fokus usmeravamo ka onome što želimo da postignemo, jer na šta usmeravamo fokus, tome i dajemo snagu. Ono čemu dajemo snagu, to raste, stoga ćemo svu pažnju posvetiti onome što je dobro, čemu težimo i što čini da se osećamo lepo. Prvi webinar će se održati u nedelju, 15.12.2013. u 10h, a svaki naredni u isto vreme, jednom nedeljno. Predviđeno je osam sastanaka u grupi od deset ljudi. Tokom nedelje komunikaciju nastavljamo na zatvorenoj fejsbuk grupi „Zdravi zajedno“. Webinar će dati pravi rezultat jedino ukoliko se redovno pohađa, stoga ukoliko imate želju da učinite nešto dobro za svoje zdravlje, da se družite sa ljudima koji slično razmišljaju, slobodni ste nedeljom pre podne i negujete duh optimizma, dobrodošli!! Link za prijavu je: https://attendee.gotowebinar.com/register/4480528929760123650
    2888 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Zdravlje ulazi kroz usta?Izvolite na webinar za uputstva kako
    Webinar Zdravi Zajedno   Ovaj Webinar je delo   Aleksandra Sekulić   nutricionista-dijetetičar     Svako od nas ima mogućnost da preuzme odgovornost za svoje zdravlje. Neko će se hraniti zdravije, neko je fizički aktivan, neko neguje duh pun optimizma. A neko od svega ovog po malo. Činjenica je da sami možemo da uradimo mnogo, a ako imamo pomoć i podršku onih koji imaju isti cilj kao mi, onda je put do cilja brži i lakši. Grupa „Zdravi zajedno“ formira se sa ciljem da kroz druženje, razmenu iskustava i informacija napravimo korak više u pravcu optimalnog zdravlja. Webinari će se održavati jednom nedeljno i svaki sastanak će imati drugu temu. Krenućemo sa ishranom, razmatrati šta nam prirodna nudi kao pomoć, bez obzira da li je reč o lekovima iz prirode ili tehnikama koje su korisne. Govorićemo o fizičkoj aktivnosti, ličnom razvoju i međuljudskim odnosima. Svaka od ovih tema ima svoje mesto u velikoj slagalici zdravlja, a svako od nas ima drugačija iskustva u vezi svake od njih. Zbog toga je razmena iskustava, mišljenja i stavova veoma korisna i svakom mogu doneti drugačije uvide i nove smernice. Lajtmotiv koji se provlači kroz sve teme jeste da govorimo o zdravlju, ne o bolestima. Fokus usmeravamo ka onome što želimo da postignemo, jer na šta usmeravamo fokus, tome i dajemo snagu. Ono čemu dajemo snagu, to raste, stoga ćemo svu pažnju posvetiti onome što je dobro, čemu težimo i što čini da se osećamo lepo. Prvi webinar će se održati u nedelju, 15.12.2013. u 10h, a svaki naredni u isto vreme, jednom nedeljno. Predviđeno je osam sastanaka u grupi od deset ljudi. Tokom nedelje komunikaciju nastavljamo na zatvorenoj fejsbuk grupi „Zdravi zajedno“. Webinar će dati pravi rezultat jedino ukoliko se redovno pohađa, stoga ukoliko imate želju da učinite nešto dobro za svoje zdravlje, da se družite sa ljudima koji slično razmišljaju, slobodni ste nedeljom pre podne i negujete duh optimizma, dobrodošli!! Link za prijavu je: https://attendee.gotowebinar.com/register/4480528929760123650
    Dec 11, 2013 2888
  • 11 Dec 2013
    Svi naši lopovi Moj današnji gost iprijatelj Književnik Pavle
    Književnik Pavle Stanišić, divno piše i lepo recituje.   SVI  NAŠI  LOPOVI   Svi koji su vidjeli kad sam napisao ovaj naslov, pitali su je li to novi popis stanovništa ili se to odnosi na ovaj postojeći i ima li tu pitanje o nacionalnoj pripadnosti. Naravno da ima.  Jer, i lopovi imaju nacionalnost i bitno se razlikuju. Naši lopovi su pošteni, a njihovi su još gori. Nikad ne bismo svoje lopove mijenjali za neke druge. Vidjećete na izborima. U ovih naših nekoliko (još se ne zna tačan broj) jezika riječ lopov ima jedno vrlo delikatno značenje. Kad djevojka momku kaže „Lopove jedan!“, to znači skoro izjavu ljubavi. Riječ lopov se upotrebljava „od milja“ kao i neke druge lijepe riječi. A to pokazuje i naš stav prema lopovima. Istina, do lopova se danas teško dolazi, morate se najaviti, pa čekati,  uvijek su zauzeti. Ne znam šta još rade. A rade li, rade. Toliko toga treba srediti. Sredili su banke, fabrike, velika i mala preduzeća, sredili su državu, kulturu, obrazovanje, saobraćaj, prošlost, sad nam sređuju i budućnost. Jer, ko će im za toliki trud obezbijediti zaslužene penzije? Počeli su i misli da kradu, suze naše, snove, stihove... I duše hoće da nam srede. A ima ih. Kad bi se organizovala parada ponosa lopova, kolona bi se otegla do Evropske unije. Sve pokradoše. I ne prestaju. Kad pomislimo da više nemamo ništa, oni pronađu. Da njih nema, davno bismo propali. Oni otkrivaju naše neotkrivene resurse i svakodnevno nas ubjeđuju da su naša bogatstva neiscrpna. Nismo ni znali šta smo imali dok nas nisu pokrali. Sad znamo. I ponosimo se tim što su nam oni otkrili. Nedavno je jedna grupa lopova provalila u neki restoran i ukrala dvije porcije ćevapa, više nije bilo pripremljeno. Kakvi kradljivci, takav i pokradeni.  A mi smo nešto drugo. I naši lopovi su drukčiji. Kod nas je sve na nivou. Lopovi su na cijeni. Naši uvaženi lopovi znaju šta rade i kako se to radi u savremenim uslovima. Za te poslove oni su kvalifikovani, imaju diplome, prvo su to sredili po Bolonji, ali i po svim drugim opštinama, kantonima i distriktima. Važno je da rade transparentno. Iskeno, žao mi je naših lopova. Pa, i oni su ljudi. A rade u tako teškim uslovima i to danonoćno, nemaju vremena ni za osnovna ljudska prava. Život im prosto prolazi u neznanju. Oni su vlasnici nekakvih preduzeća s kojima ne znaju šta će, raznih vila koje treba održavati, a ne služe ničemu, donose se zakoni samo protiv njih, neki rijetki su već osuđeni ni krivi ni dužni. Oni smatraju da su ih osudili veći lopovi i to samo iz zavisti. A sve je moguće. Eto, takvi smo mi, lopovi.   
    1994 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Svi naši lopovi Moj današnji gost iprijatelj Književnik Pavle
    Književnik Pavle Stanišić, divno piše i lepo recituje.   SVI  NAŠI  LOPOVI   Svi koji su vidjeli kad sam napisao ovaj naslov, pitali su je li to novi popis stanovništa ili se to odnosi na ovaj postojeći i ima li tu pitanje o nacionalnoj pripadnosti. Naravno da ima.  Jer, i lopovi imaju nacionalnost i bitno se razlikuju. Naši lopovi su pošteni, a njihovi su još gori. Nikad ne bismo svoje lopove mijenjali za neke druge. Vidjećete na izborima. U ovih naših nekoliko (još se ne zna tačan broj) jezika riječ lopov ima jedno vrlo delikatno značenje. Kad djevojka momku kaže „Lopove jedan!“, to znači skoro izjavu ljubavi. Riječ lopov se upotrebljava „od milja“ kao i neke druge lijepe riječi. A to pokazuje i naš stav prema lopovima. Istina, do lopova se danas teško dolazi, morate se najaviti, pa čekati,  uvijek su zauzeti. Ne znam šta još rade. A rade li, rade. Toliko toga treba srediti. Sredili su banke, fabrike, velika i mala preduzeća, sredili su državu, kulturu, obrazovanje, saobraćaj, prošlost, sad nam sređuju i budućnost. Jer, ko će im za toliki trud obezbijediti zaslužene penzije? Počeli su i misli da kradu, suze naše, snove, stihove... I duše hoće da nam srede. A ima ih. Kad bi se organizovala parada ponosa lopova, kolona bi se otegla do Evropske unije. Sve pokradoše. I ne prestaju. Kad pomislimo da više nemamo ništa, oni pronađu. Da njih nema, davno bismo propali. Oni otkrivaju naše neotkrivene resurse i svakodnevno nas ubjeđuju da su naša bogatstva neiscrpna. Nismo ni znali šta smo imali dok nas nisu pokrali. Sad znamo. I ponosimo se tim što su nam oni otkrili. Nedavno je jedna grupa lopova provalila u neki restoran i ukrala dvije porcije ćevapa, više nije bilo pripremljeno. Kakvi kradljivci, takav i pokradeni.  A mi smo nešto drugo. I naši lopovi su drukčiji. Kod nas je sve na nivou. Lopovi su na cijeni. Naši uvaženi lopovi znaju šta rade i kako se to radi u savremenim uslovima. Za te poslove oni su kvalifikovani, imaju diplome, prvo su to sredili po Bolonji, ali i po svim drugim opštinama, kantonima i distriktima. Važno je da rade transparentno. Iskeno, žao mi je naših lopova. Pa, i oni su ljudi. A rade u tako teškim uslovima i to danonoćno, nemaju vremena ni za osnovna ljudska prava. Život im prosto prolazi u neznanju. Oni su vlasnici nekakvih preduzeća s kojima ne znaju šta će, raznih vila koje treba održavati, a ne služe ničemu, donose se zakoni samo protiv njih, neki rijetki su već osuđeni ni krivi ni dužni. Oni smatraju da su ih osudili veći lopovi i to samo iz zavisti. A sve je moguće. Eto, takvi smo mi, lopovi.   
    Dec 11, 2013 1994
  • 11 Dec 2013
    Prica o soku od pomarandze
    Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze pomorandžu u ruke i zagonetno upita publiku: "Ako stisnem iz sve snage ovu pomorandžu, šta će izaći iz nje?" Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci: "To vam je jako glupo pitanje. Ako stisnete pomorandžu onda će iz pomorandže izaći sok od pomorandže. To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izaći iz nje." Stručnjak reče: "Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje. Razlog za to što će iz pomorandže izaći pomorandžin sok je taj što je samo to unutra. A sad, ako proširimo metaforu, i zamislimo da vas neko tako stisne. Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i sl. I iz vas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba, itd. Vi biste rekli da je to izašlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da je ono što iz vas izađe - ono što nosite u sebi. Zapamtite, iz vas će uvek i baš uvek izaći ono što je u vama ako vas neko 'stisne'. Iz pomorandže nikada neće izaći sok od jabuke. Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama." "Nema dobrog drveta koje donosi rđav plod, ni rđavog drveta koje donosi dobar plod. Jer, svako drvo se poznaje po svom plodu. Sa trnja se ne beru smokve, ni grožđe sa kupine. Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo jer usta govore ono čega je srce puno." (Jevanđelje po Luki )
    1543 Objavio/la Ambasador
  • By Ambasador
    Prica o soku od pomarandze
    Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze pomorandžu u ruke i zagonetno upita publiku: "Ako stisnem iz sve snage ovu pomorandžu, šta će izaći iz nje?" Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci: "To vam je jako glupo pitanje. Ako stisnete pomorandžu onda će iz pomorandže izaći sok od pomorandže. To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izaći iz nje." Stručnjak reče: "Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje. Razlog za to što će iz pomorandže izaći pomorandžin sok je taj što je samo to unutra. A sad, ako proširimo metaforu, i zamislimo da vas neko tako stisne. Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i sl. I iz vas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba, itd. Vi biste rekli da je to izašlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da je ono što iz vas izađe - ono što nosite u sebi. Zapamtite, iz vas će uvek i baš uvek izaći ono što je u vama ako vas neko 'stisne'. Iz pomorandže nikada neće izaći sok od jabuke. Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama." "Nema dobrog drveta koje donosi rđav plod, ni rđavog drveta koje donosi dobar plod. Jer, svako drvo se poznaje po svom plodu. Sa trnja se ne beru smokve, ni grožđe sa kupine. Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo jer usta govore ono čega je srce puno." (Jevanđelje po Luki )
    Dec 11, 2013 1543
  • 10 Dec 2013
    Stravanje Sveta.
    Kada je Bog stvarao svet, odlucio je da svakom narodu podari po dve vrline.Tako su Svajcarci postali precizni i poslusni.Japanci vredni i strpljivi.Italijani veseli i romanticni.Spanci temperamentni i ritmicni.Kada je dosao do Srba, Bog rece andjelu:"Srbi ce biti pametni, dobri ljudi i politicari!"Nakon zavrsenog posla, pita andjeo:"Boze, svima si dao dve vrline samo Srbima tri.Zar nece tako biti nadmocniji od svih drugih naroda?"Bog rece:"Hmm, imas pravo, ali kako se Bogom dane vrline ne mogu naknadnoukidati, Srbima ce ostati sve tri, ali svaki Srbin moze imati kao idrugi narodi samo po dve osobine:Ko je dobar covek i politicar, ne moze biti pametan.Ko je pametan i politicar, ne moze biti dobar covek.Ko je dobar i pametan, ne moze biti politicar."I bi rec Bozja!
    1030 Objavio/la Paradox Gentleman
  • By Paradox Gentleman
    Stravanje Sveta.
    Kada je Bog stvarao svet, odlucio je da svakom narodu podari po dve vrline.Tako su Svajcarci postali precizni i poslusni.Japanci vredni i strpljivi.Italijani veseli i romanticni.Spanci temperamentni i ritmicni.Kada je dosao do Srba, Bog rece andjelu:"Srbi ce biti pametni, dobri ljudi i politicari!"Nakon zavrsenog posla, pita andjeo:"Boze, svima si dao dve vrline samo Srbima tri.Zar nece tako biti nadmocniji od svih drugih naroda?"Bog rece:"Hmm, imas pravo, ali kako se Bogom dane vrline ne mogu naknadnoukidati, Srbima ce ostati sve tri, ali svaki Srbin moze imati kao idrugi narodi samo po dve osobine:Ko je dobar covek i politicar, ne moze biti pametan.Ko je pametan i politicar, ne moze biti dobar covek.Ko je dobar i pametan, ne moze biti politicar."I bi rec Bozja!
    Dec 10, 2013 1030
  • 06 Dec 2013
    Da li je vaša tegla puna?
    Sečanja na Profesora filozofije- Ovoga puta je došao i poredjao neke stvari ispred sebe. Kad je čas počeo ,on bez reči uze jednu veliku i praznu teglu.Otvori je i poče puniti lopticama za golf Onda nas je upitao da li je tegla puna.Odgovorismo potvrdno.   Onda je Profesor uzeo klikere i ponovo stavljao u teglu.Klikeri su nalazili  svoje mesto izmedju loptica za golf.I opet pitanje nama studentima ,da li je tegla puna.Jeste.odgovaramo mi složno.   Odnekud Profesor izvuče kutiju sa peskom  i poče da ga sipa  u teglu..I pesak nadje svoje mesto u preostalim otvorima.Sad je sigurno na njegovo pitanje koje sledi o tome da li je tegla puna moglo da se odgovori sa DA. Ali naravno da ne!Profesor je izvadio dve konzerve piva i lepo nalio u teglu.Šta smo drugo mogli nego da se nasmejemo.     Kad je smeh prestao Profesor nastavi. "Želim da zamislite da je ova tegla vaš život. Da su loptice za golf sve važne stvari  tj ljudi u vašem životu.Ljudi koje volite i stvari koje su vam pasija.Sve ono dok je tu u vasem životu,vaš život je ispunjen bez obzira šta vas zadesi.     Klikeri su ostalo u vašem životu takodje bitno.Vaš posao ,vaša kuća,vaša kola.Da  kažemo da  je pesak sve ostale sitne stvari.   Da ste prvo teglu napunili  peskom ne bi bilo mesta za loptice za golf i  klikere. Tako je i u životu.Ako potrošite vreme na sitne stvari ,neće biti nikad mesta  za one koje su vam zaista važne i bitne. Zato nikad ne zaboravite ,brinite se o lopticama za golf one su kritični faktor  za vašu sreću. Sve ostalo je..pesak." Kao i često puta pre toga ..mi zanemesmo Dok jedna studentkinja ne podiže ruku(  ko li je to mogao biti),i upita: "A pivo ,šta ono simboliše"? Profesor reče  : " Drago  mi je da si postavila to pitanje.Pivom sam hteo reći, da bez obzira koliko vam je život ispunjen uvek ima mesta za nekoliko piva." Čas je bio završen.Eto zašto smo mi voleli časove filozofije(Nije zbog piva,bre)
    2721 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Da li je vaša tegla puna?
    Sečanja na Profesora filozofije- Ovoga puta je došao i poredjao neke stvari ispred sebe. Kad je čas počeo ,on bez reči uze jednu veliku i praznu teglu.Otvori je i poče puniti lopticama za golf Onda nas je upitao da li je tegla puna.Odgovorismo potvrdno.   Onda je Profesor uzeo klikere i ponovo stavljao u teglu.Klikeri su nalazili  svoje mesto izmedju loptica za golf.I opet pitanje nama studentima ,da li je tegla puna.Jeste.odgovaramo mi složno.   Odnekud Profesor izvuče kutiju sa peskom  i poče da ga sipa  u teglu..I pesak nadje svoje mesto u preostalim otvorima.Sad je sigurno na njegovo pitanje koje sledi o tome da li je tegla puna moglo da se odgovori sa DA. Ali naravno da ne!Profesor je izvadio dve konzerve piva i lepo nalio u teglu.Šta smo drugo mogli nego da se nasmejemo.     Kad je smeh prestao Profesor nastavi. "Želim da zamislite da je ova tegla vaš život. Da su loptice za golf sve važne stvari  tj ljudi u vašem životu.Ljudi koje volite i stvari koje su vam pasija.Sve ono dok je tu u vasem životu,vaš život je ispunjen bez obzira šta vas zadesi.     Klikeri su ostalo u vašem životu takodje bitno.Vaš posao ,vaša kuća,vaša kola.Da  kažemo da  je pesak sve ostale sitne stvari.   Da ste prvo teglu napunili  peskom ne bi bilo mesta za loptice za golf i  klikere. Tako je i u životu.Ako potrošite vreme na sitne stvari ,neće biti nikad mesta  za one koje su vam zaista važne i bitne. Zato nikad ne zaboravite ,brinite se o lopticama za golf one su kritični faktor  za vašu sreću. Sve ostalo je..pesak." Kao i često puta pre toga ..mi zanemesmo Dok jedna studentkinja ne podiže ruku(  ko li je to mogao biti),i upita: "A pivo ,šta ono simboliše"? Profesor reče  : " Drago  mi je da si postavila to pitanje.Pivom sam hteo reći, da bez obzira koliko vam je život ispunjen uvek ima mesta za nekoliko piva." Čas je bio završen.Eto zašto smo mi voleli časove filozofije(Nije zbog piva,bre)
    Dec 06, 2013 2721
  • 06 Dec 2013
    JEDNO PISMO (ne počinje sa :Mi smo dobro,kako ste vi)
    Odlučih se da objavim ovo pismo ,koje mi je poslala moja mama.Naravno uz njenu saglasnost. Da,da mi još uvek pišemo pisma.Znate ona koja adresirate,i liznete poštansku markicu.Zna moja mama da se služi i kompjuterom i drugim elektronskim bakračima (ne  samo mikrotalsnom),i baš zato su ova pisma pisana rukom dragocena uspomena i nema šanse da ih kliknem i izbrišem.   '''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''   Dragi sine, Pročitah onaj Dukičin blog BucketList ,pa sa njom poširoko prodiskutovah,a evo da napišem i tebi ponešto. Čisto da vidiš o čemu razmišljam pod 'stare' dane.   Već znaš,da ja verujem da nešto što se dešava oko tebe ,a ne možeš promeniti,nije vredno brige. Kao npr.kiša ,koja odnekud i neočekivano navrne i iskvasi mi  veš na žici,što ne žnači da ne upotrebim neku sočnu reč da se istoj obratim.Ili zemljotres, koji redovno razdrma grad u kome sada živiš,nadam se privremeno.   Meni je sada 59 godina i lepo mi stoje.Mada često pomislim kad me neko upita za godine,(kako ih nije sramota,pa ja sam ipak žensko),da im odgovorim da mi je 65.Čisto da čujem onu divnu rečenicu :Jao,pa vi još uvek izgledate odlično. Divno se držite. Da li i ti sine misliš da je ovaj naš srpski jezik ponekad čudan ,baš kao u ovoj rečenici :Dobro se držite.A za šta se ja to držim ,a?   Iako nisam od onih baki,koje  nose viklere ,lažne perle oko vrata i ortopedske cipele,ipak imam zajednicku ljubav sa njima,svoje unuke.   U isto vreme ne stidim se da kupim i nosim naočare tipa Jackie O.Što ne znači da ću nositi suknju jako iznadkolensku.Ne da mi ne bi stajala,tj ne bi stajala,stalno bih je vukla dole.   Gledam tako ,po sećanju ,šta je bilo ma mojoj Bucket Listi i na neke želje se baš slatko nasmejem.   Mislim,zašto bih ja želela da ikada trčim maraton,osim možda kad sam bila  20 godina. Ili da se pentram na Kilimandžaro,božemesačuvaj.Baš sam bila avanturistički raspoložena. Da o ronjenju i ne pričam,sve one ljigave travuštine i alge što ti se lepe  za noge. Znači neke stvari se neće nikada desiti. Uhvatih sebe,da je ta želja za avanturizmom prošla i da ,iako još uvek želim da posetim neka mesta ,ne osećam žalost  ako se to ne desi.   Moja Bucket Lista je sada više o ljudima  nego o stvarima i mestima.   Dakle želja da što više vremena provedem sa porodicom i ljudima koji mi nešto znače. Kako se eto spremam za drugu fazu života  uživam u jednostavnim stvarima i onome što imam,bez panike zbog onoga što nemam.   Možda je razlog tome i moj protekli život i sreća koju sam imala u njemu. Moja ljubav i moj najbolji prijatelj ,a tvoj tata,koga eto volim već 40 godina. Vas dvoje dece,tako različitih , a meni podjednako najmilijih. Imala sam prilike da putujem,radim,vidim i doživim više nego mnogi  drugi.Dolaskom mojih unuka takodje se promenila moja lista prioriteta ..nabolje.   Toliko ovoga puta:Ljubimte.Očekujem radoznalo tvoje obećano pismo   Mama   p.s Zaboravih negde  da zapišem : Plasticne operacije ,nikad.Only two words to put me off :Michael Jackson   ************************************************************   Ne znam zašto,dok sam čitao ovo pismo i iz prikrajka posmatrao najmladju ćerku  kako se igra,pade mi niodkud na pamet kako mi je mama dok sam bio mali tepala : Ti si mamina šukupalatancija.Mislim reč ne postoji ni u jednom jeziku ali sam je zapamtio baš zato što je unikatna i reč ljubavi. Eh mama , mama,baš te volim.  
    2746 Objavio/la Zelimir Belogrlic
  • By Zelimir Belogrlic
    JEDNO PISMO (ne počinje sa :Mi smo dobro,kako ste vi)
    Odlučih se da objavim ovo pismo ,koje mi je poslala moja mama.Naravno uz njenu saglasnost. Da,da mi još uvek pišemo pisma.Znate ona koja adresirate,i liznete poštansku markicu.Zna moja mama da se služi i kompjuterom i drugim elektronskim bakračima (ne  samo mikrotalsnom),i baš zato su ova pisma pisana rukom dragocena uspomena i nema šanse da ih kliknem i izbrišem.   '''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''   Dragi sine, Pročitah onaj Dukičin blog BucketList ,pa sa njom poširoko prodiskutovah,a evo da napišem i tebi ponešto. Čisto da vidiš o čemu razmišljam pod 'stare' dane.   Već znaš,da ja verujem da nešto što se dešava oko tebe ,a ne možeš promeniti,nije vredno brige. Kao npr.kiša ,koja odnekud i neočekivano navrne i iskvasi mi  veš na žici,što ne žnači da ne upotrebim neku sočnu reč da se istoj obratim.Ili zemljotres, koji redovno razdrma grad u kome sada živiš,nadam se privremeno.   Meni je sada 59 godina i lepo mi stoje.Mada često pomislim kad me neko upita za godine,(kako ih nije sramota,pa ja sam ipak žensko),da im odgovorim da mi je 65.Čisto da čujem onu divnu rečenicu :Jao,pa vi još uvek izgledate odlično. Divno se držite. Da li i ti sine misliš da je ovaj naš srpski jezik ponekad čudan ,baš kao u ovoj rečenici :Dobro se držite.A za šta se ja to držim ,a?   Iako nisam od onih baki,koje  nose viklere ,lažne perle oko vrata i ortopedske cipele,ipak imam zajednicku ljubav sa njima,svoje unuke.   U isto vreme ne stidim se da kupim i nosim naočare tipa Jackie O.Što ne znači da ću nositi suknju jako iznadkolensku.Ne da mi ne bi stajala,tj ne bi stajala,stalno bih je vukla dole.   Gledam tako ,po sećanju ,šta je bilo ma mojoj Bucket Listi i na neke želje se baš slatko nasmejem.   Mislim,zašto bih ja želela da ikada trčim maraton,osim možda kad sam bila  20 godina. Ili da se pentram na Kilimandžaro,božemesačuvaj.Baš sam bila avanturistički raspoložena. Da o ronjenju i ne pričam,sve one ljigave travuštine i alge što ti se lepe  za noge. Znači neke stvari se neće nikada desiti. Uhvatih sebe,da je ta želja za avanturizmom prošla i da ,iako još uvek želim da posetim neka mesta ,ne osećam žalost  ako se to ne desi.   Moja Bucket Lista je sada više o ljudima  nego o stvarima i mestima.   Dakle želja da što više vremena provedem sa porodicom i ljudima koji mi nešto znače. Kako se eto spremam za drugu fazu života  uživam u jednostavnim stvarima i onome što imam,bez panike zbog onoga što nemam.   Možda je razlog tome i moj protekli život i sreća koju sam imala u njemu. Moja ljubav i moj najbolji prijatelj ,a tvoj tata,koga eto volim već 40 godina. Vas dvoje dece,tako različitih , a meni podjednako najmilijih. Imala sam prilike da putujem,radim,vidim i doživim više nego mnogi  drugi.Dolaskom mojih unuka takodje se promenila moja lista prioriteta ..nabolje.   Toliko ovoga puta:Ljubimte.Očekujem radoznalo tvoje obećano pismo   Mama   p.s Zaboravih negde  da zapišem : Plasticne operacije ,nikad.Only two words to put me off :Michael Jackson   ************************************************************   Ne znam zašto,dok sam čitao ovo pismo i iz prikrajka posmatrao najmladju ćerku  kako se igra,pade mi niodkud na pamet kako mi je mama dok sam bio mali tepala : Ti si mamina šukupalatancija.Mislim reč ne postoji ni u jednom jeziku ali sam je zapamtio baš zato što je unikatna i reč ljubavi. Eh mama , mama,baš te volim.  
    Dec 06, 2013 2746