Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
469Blogs
-
52Active Bloggers
467 blogs
-
Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu, ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuće kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi pile, puno mi značiš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi ?Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vraćam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: Da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti, ali ne, osecam te svugde, tvoj miris je tu ljubavi... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa mobilnim u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajući Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmišljanja... Uobičajeni početak svakog pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, ali je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadržaj i kraj.Bio je deo njene prošlosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Da li on oseća da mu sad piše?", " Da li u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela već drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena čaša...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, i bol koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Budućnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlaznost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo.U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad neće stići na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslosti. G1326 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu, ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuće kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi pile, puno mi značiš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi ?Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vraćam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: Da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti, ali ne, osecam te svugde, tvoj miris je tu ljubavi... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa mobilnim u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajući Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmišljanja... Uobičajeni početak svakog pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, ali je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadržaj i kraj.Bio je deo njene prošlosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Da li on oseća da mu sad piše?", " Da li u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela već drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena čaša...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, i bol koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Budućnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlaznost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo.U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad neće stići na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslosti. GDec 18, 2015 1326 -
Nesto korisno od A. Abrahamsberg 1. Što vam je potrebno: 1 žlica limunovog soka 2 žlice sode bikarbone, 200 ml vode Stavite otopinu u bocu s raspršivačem, poprskajte po hrani i ostavite da djeluje desetak minuta. Nakon toga isperite. 2. Što vam je potrebno: 200 ml vode, 100 ml vinskog octa, 1 žlica sode bikarbone Malo ekstrakta grejpfruta Poprskajte voce i ostavite da djeluje jedan sat prije nego ga operete i pojedete1787 Objavio/la Ambasador
-
By Ambasador Nesto korisno od A. Abrahamsberg 1. Što vam je potrebno: 1 žlica limunovog soka 2 žlice sode bikarbone, 200 ml vode Stavite otopinu u bocu s raspršivačem, poprskajte po hrani i ostavite da djeluje desetak minuta. Nakon toga isperite. 2. Što vam je potrebno: 200 ml vode, 100 ml vinskog octa, 1 žlica sode bikarbone Malo ekstrakta grejpfruta Poprskajte voce i ostavite da djeluje jedan sat prije nego ga operete i pojedeteJan 01, 2014 1787 -
Kad dođe taj trenutak, Srce te otkuca Situacija se preokrene I tek tako ti purpurna postane omiljena boja. Ona purpurna boja svetlosnih zraka Koji se prelamaju kroz prozračnu vodu razdraganog potoka Koji se spušta padinama naših planina Pričajući priču beskrajnu, ali lepu U kojoj svaka reč novu nezaboravnu misao ispisuje.2140 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Kad dođe taj trenutak, Srce te otkuca Situacija se preokrene I tek tako ti purpurna postane omiljena boja. Ona purpurna boja svetlosnih zraka Koji se prelamaju kroz prozračnu vodu razdraganog potoka Koji se spušta padinama naših planina Pričajući priču beskrajnu, ali lepu U kojoj svaka reč novu nezaboravnu misao ispisuje.Dec 20, 2015 2140 -
Ref: Još od osnovne škole Ljubav neprekidno taje Tražimo sebi slične I nekog ko nam snagu daje Kao u ono vreme Kad nismo znali ljubav šta je Kad smo mislili da je lepo Kad ljudi osećanja gaje Sedimo u parku i jedno drugog gledamo Razmišljamo o ljubavi Sad je imamo Nikom je ne damo Još te moje srce Pod svojim ključem krilo A onda kad te poželim Sve mislim da je davno bilo Mnoge godine su prošle Ljubav leti kroz grane Gledam sumorno nebo I jedva čekam da svane Strahovi nas teraju Da im se pokorimo Ali shvatiš da je to glupo Kad jedno drugom srce otvorimo Ref: Još od osnovne škole Ljubav neprekidno taje Tražimo sebi slične I nekog ko nam snagu daje Kao u ono vreme Kad nismo znali ljubav šta je Kad smo mislili da je lepo Kad ljudi osećanja gaje Svako od nas ima Neke svoje priče Ali veruj mi kad ti kažem Da se slični – privlače...2679 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Ref: Još od osnovne škole Ljubav neprekidno taje Tražimo sebi slične I nekog ko nam snagu daje Kao u ono vreme Kad nismo znali ljubav šta je Kad smo mislili da je lepo Kad ljudi osećanja gaje Sedimo u parku i jedno drugog gledamo Razmišljamo o ljubavi Sad je imamo Nikom je ne damo Još te moje srce Pod svojim ključem krilo A onda kad te poželim Sve mislim da je davno bilo Mnoge godine su prošle Ljubav leti kroz grane Gledam sumorno nebo I jedva čekam da svane Strahovi nas teraju Da im se pokorimo Ali shvatiš da je to glupo Kad jedno drugom srce otvorimo Ref: Još od osnovne škole Ljubav neprekidno taje Tražimo sebi slične I nekog ko nam snagu daje Kao u ono vreme Kad nismo znali ljubav šta je Kad smo mislili da je lepo Kad ljudi osećanja gaje Svako od nas ima Neke svoje priče Ali veruj mi kad ti kažem Da se slični – privlače...Dec 20, 2015 2679
-
Zašto stojim ovde ja i zašto suze mi liju? Jer se ispod osmeha mnoge stvari kriju. Jednom sam volela i nikad više neću. Kako sam mogla da dozvolim da vetar odvuče mi sreću?! Svi su me redom pitali kako mogu od tada da živim, A ja sam se samo smejala i rekla da osmeh krivim. Ref: Jer znaj da ispod osmeha je ceo život moj Koliko samo košmara ne postoji daj broj Jednom se desi nešto zbog čega život ti postane lep, Ali taj neko posle ode, da obilazi s nebesa svet. Posle dođe ti da digneš ruke da poštediš sebe muke, Ali kad živiš život za nekog – nikad nije ti svejedno. Ref: Jer znaj da ispod osmeha je ceo život moj Koliko samo košmara ne postoji daj broj1584 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Zašto stojim ovde ja i zašto suze mi liju? Jer se ispod osmeha mnoge stvari kriju. Jednom sam volela i nikad više neću. Kako sam mogla da dozvolim da vetar odvuče mi sreću?! Svi su me redom pitali kako mogu od tada da živim, A ja sam se samo smejala i rekla da osmeh krivim. Ref: Jer znaj da ispod osmeha je ceo život moj Koliko samo košmara ne postoji daj broj Jednom se desi nešto zbog čega život ti postane lep, Ali taj neko posle ode, da obilazi s nebesa svet. Posle dođe ti da digneš ruke da poštediš sebe muke, Ali kad živiš život za nekog – nikad nije ti svejedno. Ref: Jer znaj da ispod osmeha je ceo život moj Koliko samo košmara ne postoji daj brojDec 20, 2015 1584
-
Hleb naš nepresušni Evo da još jednom ponovim : ja početak dana bez mirisa sveže pečenog hleba i kafe, ne m o g u da zamislim. Ima u tim mirisima nečega umirujućeg i toplog.Ne mogu da se setim kad sam poslednji put jela onaj hleb iz radnje ( izuzimam tu specijalne pekare), koji se ako ga slučajno stavite na dno torbe ispod ostalog što ste kupili pretvori u gnjecavu grudvu. Ja najčešće kad ga nadjem , koristim spelt brašno.Ovo brašno nazivaju još i divlje brašno jer sama žitarica je oko 8000 godina stara.tako da u mom hlebu nikakve hemije nema , sve je čista fizika . Jednostavan recept ide ovako: 500grama spelt brašna 2 pakovanja od 10 grama suvog kvasca.Da mi je pekar koji koristi svež kvasac bliže , radije bih koristila taj ½ kašičice morske soli Ako stavljate, recimo 50 grama semenki od suncokreta 50 grama susama 500ml tople vode Zagrej rernu na 200 stepeni Celzija Izmešajte sve sastojke ,dodajući kao poslednje vodu. Ja obično ostavim testo da stoji preko noći (navika) ali ono naraste za jedno 45 minuta, a neki tvrde ,(nisam probala), da ne mora uopšte da stoji ,već da se može odmah staviti u rernu I mesim i bacam i pričam mu:) I još ..i još.. Izvolite u rernu 40 minuta kasnije Kad prestane da se puši.. Ima još dzem od smokve, a kozjeg sira uvek, tako da..sad doručkujem3268 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Hleb naš nepresušni Evo da još jednom ponovim : ja početak dana bez mirisa sveže pečenog hleba i kafe, ne m o g u da zamislim. Ima u tim mirisima nečega umirujućeg i toplog.Ne mogu da se setim kad sam poslednji put jela onaj hleb iz radnje ( izuzimam tu specijalne pekare), koji se ako ga slučajno stavite na dno torbe ispod ostalog što ste kupili pretvori u gnjecavu grudvu. Ja najčešće kad ga nadjem , koristim spelt brašno.Ovo brašno nazivaju još i divlje brašno jer sama žitarica je oko 8000 godina stara.tako da u mom hlebu nikakve hemije nema , sve je čista fizika . Jednostavan recept ide ovako: 500grama spelt brašna 2 pakovanja od 10 grama suvog kvasca.Da mi je pekar koji koristi svež kvasac bliže , radije bih koristila taj ½ kašičice morske soli Ako stavljate, recimo 50 grama semenki od suncokreta 50 grama susama 500ml tople vode Zagrej rernu na 200 stepeni Celzija Izmešajte sve sastojke ,dodajući kao poslednje vodu. Ja obično ostavim testo da stoji preko noći (navika) ali ono naraste za jedno 45 minuta, a neki tvrde ,(nisam probala), da ne mora uopšte da stoji ,već da se može odmah staviti u rernu I mesim i bacam i pričam mu:) I još ..i još.. Izvolite u rernu 40 minuta kasnije Kad prestane da se puši.. Ima još dzem od smokve, a kozjeg sira uvek, tako da..sad doručkujemAug 15, 2013 3268
-
Da to sam ja …samo starija za jednu godinu. Prosla je I ONA godina, sto bi stariji rekli ne ponovila se. Dragi moji Volimo Netovci necu vam pozeleti onu klasicnu cestitku od koje se I sama jezim ..zdravlja, srece tra la la…naravno da se to podrazumeva .Pozelecu Vam da svaki dan zivite, ali zivite…ko razume shvatice. Pozelicu Vam da shvatite da je sve ljubav…sve oko nas, I ovo ko razume shvatice. Pozelecu Vam da volite sebe pa sve ostale, I ovo ko razume shvatice… Pozelecu Vam da prodrete u dubinu svoje duse I izvadite sve ono lose, OVO me naucio neko izuzetno drag, lazem, neko koga mnogo volim.. Ako sve ovo uradite imate izgleda da Vam ova godina bude puna ljubavi , zdravlja, srece I veselja…Voli Vas RUMENKA1465 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka Da to sam ja …samo starija za jednu godinu. Prosla je I ONA godina, sto bi stariji rekli ne ponovila se. Dragi moji Volimo Netovci necu vam pozeleti onu klasicnu cestitku od koje se I sama jezim ..zdravlja, srece tra la la…naravno da se to podrazumeva .Pozelecu Vam da svaki dan zivite, ali zivite…ko razume shvatice. Pozelicu Vam da shvatite da je sve ljubav…sve oko nas, I ovo ko razume shvatice. Pozelecu Vam da volite sebe pa sve ostale, I ovo ko razume shvatice… Pozelecu Vam da prodrete u dubinu svoje duse I izvadite sve ono lose, OVO me naucio neko izuzetno drag, lazem, neko koga mnogo volim.. Ako sve ovo uradite imate izgleda da Vam ova godina bude puna ljubavi , zdravlja, srece I veselja…Voli Vas RUMENKAJan 01, 2016 1465
-
Ono što vam se dogadja u životu, nije slučajno. Vaše minule misli pomogle su njegovom nastanku. Razlozi nastanka naše sadašnjice, korene se u proslosti.Promenivši svoje misli vi necete izazvati iznenadne promene u stvarnosti koja vas okružuje. Uvek će postojati odredjeni isečak vremena tokom kojeg ćete vi razvijati svoju novu svest, ali ćete biti umotani u "staru" stvarnost. Ovaj period "čekanja da se nešto dogodi" je kritičan, jer vaše ponašanje u to vreme ili ce ubrzati ili usporiti dolazak "nove" stvarnosti koju želite da stvorite. Ako vi uporno ponavljate svoje nove misli, dokle bi vas to moglo dovesti ako ne do nove stvarnosti?1.Uvek budite svesni onoga o čemu razmisljate - vaše današnje misli grade vašu realnost sutra i ubuduće.2.Promenite vaš odnos prema svim životnim prilikama - prihvatite situaciju, ne trošite vreme na samosažaljevanje ili nepotrebnu borbu sa činjenicama i okolnostima, prevazidjite ono što je loše i nastavite napred snagom misli.3.Odredite svoj svakodnevni period "kreativnosti" u kome ćete se osloboditi svakodnevnih briga - to je vreme kada ćete dobijati potrebni naboj energije.I kad sve to tako lepo uradite, ishod mora biti pozitivan.Pokušajte,nije teško.Pozitivne misli su stub zdravog organizma.Učinite dobro delo za svoj organizam oslobodite se loših misli.To je za početak najmanje što možete da učinite za sebe.1676 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Ono što vam se dogadja u životu, nije slučajno. Vaše minule misli pomogle su njegovom nastanku. Razlozi nastanka naše sadašnjice, korene se u proslosti.Promenivši svoje misli vi necete izazvati iznenadne promene u stvarnosti koja vas okružuje. Uvek će postojati odredjeni isečak vremena tokom kojeg ćete vi razvijati svoju novu svest, ali ćete biti umotani u "staru" stvarnost. Ovaj period "čekanja da se nešto dogodi" je kritičan, jer vaše ponašanje u to vreme ili ce ubrzati ili usporiti dolazak "nove" stvarnosti koju želite da stvorite. Ako vi uporno ponavljate svoje nove misli, dokle bi vas to moglo dovesti ako ne do nove stvarnosti?1.Uvek budite svesni onoga o čemu razmisljate - vaše današnje misli grade vašu realnost sutra i ubuduće.2.Promenite vaš odnos prema svim životnim prilikama - prihvatite situaciju, ne trošite vreme na samosažaljevanje ili nepotrebnu borbu sa činjenicama i okolnostima, prevazidjite ono što je loše i nastavite napred snagom misli.3.Odredite svoj svakodnevni period "kreativnosti" u kome ćete se osloboditi svakodnevnih briga - to je vreme kada ćete dobijati potrebni naboj energije.I kad sve to tako lepo uradite, ishod mora biti pozitivan.Pokušajte,nije teško.Pozitivne misli su stub zdravog organizma.Učinite dobro delo za svoj organizam oslobodite se loših misli.To je za početak najmanje što možete da učinite za sebe.Aug 15, 2013 1676 -
Moja današnja gošća književnica Jelica Greganović koja ima izbor reči veći od Rusije.Obožavam da čitam njene vesele tekstove i nadam se i vama će doneti smeha. ================================================================ Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku. Otac i Roditejica mi moja su takođe bili uparađeni, doduše s više ozbiljnosti od moje malenkosti, i poput Scile i Haribde su nervozno hodali hodnikom očekujući žrtve...izvinjavam se, goste. Jer, to nam je bila poslednja šansa, jaja su bila na ivici svoje senzibilne izdržljivosti. Uostalom, baš kao i naša porodična, mentalna ravnoteža. Moja Roditeljica je već danima počinjala da piše pismo Onjeginu, dok je Otac tiho žuborio Jesenjina. Ja sam tih dana shvatala zašto su me upisali u eksperimentalnu školu u kojoj se ruski učio od prvog razreda – zato da bih mogla u originalu da plačem nad Ruskom salatom. Onom novogodišnjom, spremljenom u količini koju ni izgladnela divizija nakon višednevnog forsiranog marša ne bi mogla da pojede, onom koja bi mogla i Rusiju da nahrani. Ta Ruska salata je bila opsesivno prokletstvo kako naše, tako i svih ostalih porodica u Srbiji. Nova Godina nije mogla ni da pomisli da dođe, ako je veseli odbor za doček ne sačeka sa bar vanglom ruske salate. Zašto, to niko ne zna. Ne zna se koji je špijun podmukli podvalio srpskoj naciji Rusku salatu koja je bila obaveznija od novogodišnje jelke. Čak je i prase, u ime moguće krize, moglo da izostane, ali Ruska salata ni slučajno, ni namerno. Ona je morala da caruje svečarskim stolom, a prema uputstvima trebalo ju je jesti uz sve, od mesa do kolača. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je za njenu proizvodnju utrošeno toliko vremena koliko se za tri slave i dve tajne večere ne troši. Seckanja radi. Veče pred Novu Godinu bi Srbiju brže od šestoaprilskog rata mogao da osvoji i dvocifreni neprijatelj. Zato što Srbija tada secka. Sitno, sitno, ali ne presitno. I obavezno jednako. Usklađeno sa graškom. Zato što sve u Ruskoj salati mora da bude jednako, ne može da štrči i kvari tradiciju. Za koju se ne zna kad je počela, a još manje ima li ikakve nade da će se ikada završiti i besomučnog seckanja rešiti izmučene državljane. Naravno da kao i kod ostalih religija, tako i u Ruskosalatnoj, postoje sekte i bundžije koje se trude da oprečnim tumačenjima unesu nemir u postojeće stanje. Među njima su najžešće sukobljene one od kojih jedna tvrdi da kuvanoj piletini nije mesto u ruskoj salati, dok druga tvrdi da bez piletine se može postići samo feler. Nešto manje primećeni su oni koji se kunu u senf, bez kog majonez ima prosto previše majonezast ukus, ali ima i fanatika koji tvrde da unutra treba munuti i jogurt. Njih ne treba shvatati ozbiljno, to u amaterski pokreti, za razliku od novodobnih inovatora koji Rusku salatu prave sa želatinom. Što je već dovoljno da se oformi nova inkvizicija koja bi kaznila tu blasfemiju. Mi smo bili belopileći pokret i to iz jednostavnih, količinsko megalomanskih razloga – da je bude što više. Da ne možemo godinama da je pojedemo, ali da je bude dovoljno u slučaju da se dva tri susedna grada odluče da svrate kod nas za doček. Za seckanje pomenutog pilećeg dekoltea je bio zadužen Otac, zahvaljujući svom inženjerskom pozivu. Meni su davali onaj tupi nož, kojim ni voda ne može da se ošteti, da njime testerišem kuvane šargarepe. I pazim da se ne razmrljave. Za to vreme je Roditeljica pripremala sastojke za još jedan pokušaj razvoda, jaja i zejtin. Za ručno pravljenje majoneza. Zato što smo mi spadali u fundamentaliste koji nisu priznavali tubiran ili tegliran kupovni majonez. Da bi stvar bila još napetija, proces mućenja se izvodio viljuškom. Nakon što bi sve što se iseckati dalo bilo ukockano, Otac i Roditeljica su se povlačili u kuhinju i alhemičarski pristupali majoneznoj drami. Roditeljica je kao pobesnela tukla žumanca o zidove vangle, dok je Otac preciznošću čoveka koji rukuje nitroglicerinom, a ne zejtinom, ukapavao s tačno određene visine. Povremeno bi Roditeljica ciknula tako da je komšiluk prste od straha odsecao, jer naravno i oni su učestvovali u sveopštoj seckaniji Ruskosalatnog pokreta, a Otac bi zelen od straha ubrzao ili usporavao sipanje ulja. Posle oko skoro sat vremena zaglušujuće buke, u kojoj je više od svih trpela jadna vangla, Roditeljica bi stekla zavidne bicepse na desnoj ruci, ali je zato ručno proizvedeni majonez stidljivo drhturio konačno doveden u pravo agregatno stanje. Umešavanje iseckotina se vršilo nežno i ujednačenim pokretima. Samo Roditeljica je imala kvalifikacije za ovaj zahtevni proces. Mi smo, gluvi od majoneza, stajali sa strane, diveći se cisterni Ruske salate koja se rađala pred našim očima. Naravno da to nije bilo sve, Ruska salata nije smela tek tako da se stavi u frižider, ne, ne...Prvo je morala da se odmori. Tu njenu potrebu sam svim srcem razumela. Ako smo mi bili umorni, kako li je tek njoj bilo u toj postnatalnoj fazi. Onda je iznošena na balkon, pod uslovom da tamo nije prehladno. Sa balkona u frižider. Ili obrnuto, prvo u frižider, onda na balkon, pa nazad u frižider. Tu negde je stizala i Nova Godina koja nije mogla da čeka danima da naša ruska salata postigne pravo, željeno stanje... Te prve, novogodišnje večeri smo je jeli slatko, uz uskostručne Roditeljičine komentare: »Možda je mrvu onako malo više nekako ali ipak...rekla sam ti ja da lakše sipaš zejtin...« Otac je odmahivao glavom punom ruske salate i mumlao: »Ma, odlična je, bolja od lanjske...« Jeli smo je danima, a nje je kao uklete bivalo sve više i više...Jeli smo je uz sve, grašak nam je na uši izlazio, skoro smo kokodakali od jajčanog efekta, a nje prokletinje nikako nije htelo da bude manje. Jedina nada su nam bili gosti, ali oni su nas zaobilazili u širokom luku, baš kao i mi njih. Znali su, kao i mi što smo znali, šta ih čeka – jedenje tuđe Ruske salate, dok kod kuće tvoja hvata sve žući pokrov. Zbog toga smo se džabe uparađivali, uzalud su se disciplinovano belele moje hulahopke, niko nije hteo da natrči u goste i posle nedelju dana borbe sa sopstvenom Ruskom salatom bude poslužen našom. Ma koliko majonez sami proizvodili. I senfa mu ne dodavali. A, naša ruska salata je prelazila u stadijum razumnog bića, doduše šizofreno razdeljenog na iseckane sastojke. Krompir, šargarepa i grašak su već dogovarali koaliciju sa kiselim krastavčićima, računajući na pobedu nad pilećim mesom i šunkom. Moja Roditeljica je, umorna od čekanja, sedala za beli papir i počinjala da piše: »Я к вам пишу – чего же боле? Что я могу еще сказать? Теперь, я знаю, в вашей воле Меня презреньем наказать...« p.s. Hvala najboljem, Bobu Živkoviću, za verovatno prvu u istoriji ilustraciju ruske salate.2471 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Moja današnja gošća književnica Jelica Greganović koja ima izbor reči veći od Rusije.Obožavam da čitam njene vesele tekstove i nadam se i vama će doneti smeha. ================================================================ Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku. Otac i Roditejica mi moja su takođe bili uparađeni, doduše s više ozbiljnosti od moje malenkosti, i poput Scile i Haribde su nervozno hodali hodnikom očekujući žrtve...izvinjavam se, goste. Jer, to nam je bila poslednja šansa, jaja su bila na ivici svoje senzibilne izdržljivosti. Uostalom, baš kao i naša porodična, mentalna ravnoteža. Moja Roditeljica je već danima počinjala da piše pismo Onjeginu, dok je Otac tiho žuborio Jesenjina. Ja sam tih dana shvatala zašto su me upisali u eksperimentalnu školu u kojoj se ruski učio od prvog razreda – zato da bih mogla u originalu da plačem nad Ruskom salatom. Onom novogodišnjom, spremljenom u količini koju ni izgladnela divizija nakon višednevnog forsiranog marša ne bi mogla da pojede, onom koja bi mogla i Rusiju da nahrani. Ta Ruska salata je bila opsesivno prokletstvo kako naše, tako i svih ostalih porodica u Srbiji. Nova Godina nije mogla ni da pomisli da dođe, ako je veseli odbor za doček ne sačeka sa bar vanglom ruske salate. Zašto, to niko ne zna. Ne zna se koji je špijun podmukli podvalio srpskoj naciji Rusku salatu koja je bila obaveznija od novogodišnje jelke. Čak je i prase, u ime moguće krize, moglo da izostane, ali Ruska salata ni slučajno, ni namerno. Ona je morala da caruje svečarskim stolom, a prema uputstvima trebalo ju je jesti uz sve, od mesa do kolača. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je za njenu proizvodnju utrošeno toliko vremena koliko se za tri slave i dve tajne večere ne troši. Seckanja radi. Veče pred Novu Godinu bi Srbiju brže od šestoaprilskog rata mogao da osvoji i dvocifreni neprijatelj. Zato što Srbija tada secka. Sitno, sitno, ali ne presitno. I obavezno jednako. Usklađeno sa graškom. Zato što sve u Ruskoj salati mora da bude jednako, ne može da štrči i kvari tradiciju. Za koju se ne zna kad je počela, a još manje ima li ikakve nade da će se ikada završiti i besomučnog seckanja rešiti izmučene državljane. Naravno da kao i kod ostalih religija, tako i u Ruskosalatnoj, postoje sekte i bundžije koje se trude da oprečnim tumačenjima unesu nemir u postojeće stanje. Među njima su najžešće sukobljene one od kojih jedna tvrdi da kuvanoj piletini nije mesto u ruskoj salati, dok druga tvrdi da bez piletine se može postići samo feler. Nešto manje primećeni su oni koji se kunu u senf, bez kog majonez ima prosto previše majonezast ukus, ali ima i fanatika koji tvrde da unutra treba munuti i jogurt. Njih ne treba shvatati ozbiljno, to u amaterski pokreti, za razliku od novodobnih inovatora koji Rusku salatu prave sa želatinom. Što je već dovoljno da se oformi nova inkvizicija koja bi kaznila tu blasfemiju. Mi smo bili belopileći pokret i to iz jednostavnih, količinsko megalomanskih razloga – da je bude što više. Da ne možemo godinama da je pojedemo, ali da je bude dovoljno u slučaju da se dva tri susedna grada odluče da svrate kod nas za doček. Za seckanje pomenutog pilećeg dekoltea je bio zadužen Otac, zahvaljujući svom inženjerskom pozivu. Meni su davali onaj tupi nož, kojim ni voda ne može da se ošteti, da njime testerišem kuvane šargarepe. I pazim da se ne razmrljave. Za to vreme je Roditeljica pripremala sastojke za još jedan pokušaj razvoda, jaja i zejtin. Za ručno pravljenje majoneza. Zato što smo mi spadali u fundamentaliste koji nisu priznavali tubiran ili tegliran kupovni majonez. Da bi stvar bila još napetija, proces mućenja se izvodio viljuškom. Nakon što bi sve što se iseckati dalo bilo ukockano, Otac i Roditeljica su se povlačili u kuhinju i alhemičarski pristupali majoneznoj drami. Roditeljica je kao pobesnela tukla žumanca o zidove vangle, dok je Otac preciznošću čoveka koji rukuje nitroglicerinom, a ne zejtinom, ukapavao s tačno određene visine. Povremeno bi Roditeljica ciknula tako da je komšiluk prste od straha odsecao, jer naravno i oni su učestvovali u sveopštoj seckaniji Ruskosalatnog pokreta, a Otac bi zelen od straha ubrzao ili usporavao sipanje ulja. Posle oko skoro sat vremena zaglušujuće buke, u kojoj je više od svih trpela jadna vangla, Roditeljica bi stekla zavidne bicepse na desnoj ruci, ali je zato ručno proizvedeni majonez stidljivo drhturio konačno doveden u pravo agregatno stanje. Umešavanje iseckotina se vršilo nežno i ujednačenim pokretima. Samo Roditeljica je imala kvalifikacije za ovaj zahtevni proces. Mi smo, gluvi od majoneza, stajali sa strane, diveći se cisterni Ruske salate koja se rađala pred našim očima. Naravno da to nije bilo sve, Ruska salata nije smela tek tako da se stavi u frižider, ne, ne...Prvo je morala da se odmori. Tu njenu potrebu sam svim srcem razumela. Ako smo mi bili umorni, kako li je tek njoj bilo u toj postnatalnoj fazi. Onda je iznošena na balkon, pod uslovom da tamo nije prehladno. Sa balkona u frižider. Ili obrnuto, prvo u frižider, onda na balkon, pa nazad u frižider. Tu negde je stizala i Nova Godina koja nije mogla da čeka danima da naša ruska salata postigne pravo, željeno stanje... Te prve, novogodišnje večeri smo je jeli slatko, uz uskostručne Roditeljičine komentare: »Možda je mrvu onako malo više nekako ali ipak...rekla sam ti ja da lakše sipaš zejtin...« Otac je odmahivao glavom punom ruske salate i mumlao: »Ma, odlična je, bolja od lanjske...« Jeli smo je danima, a nje je kao uklete bivalo sve više i više...Jeli smo je uz sve, grašak nam je na uši izlazio, skoro smo kokodakali od jajčanog efekta, a nje prokletinje nikako nije htelo da bude manje. Jedina nada su nam bili gosti, ali oni su nas zaobilazili u širokom luku, baš kao i mi njih. Znali su, kao i mi što smo znali, šta ih čeka – jedenje tuđe Ruske salate, dok kod kuće tvoja hvata sve žući pokrov. Zbog toga smo se džabe uparađivali, uzalud su se disciplinovano belele moje hulahopke, niko nije hteo da natrči u goste i posle nedelju dana borbe sa sopstvenom Ruskom salatom bude poslužen našom. Ma koliko majonez sami proizvodili. I senfa mu ne dodavali. A, naša ruska salata je prelazila u stadijum razumnog bića, doduše šizofreno razdeljenog na iseckane sastojke. Krompir, šargarepa i grašak su već dogovarali koaliciju sa kiselim krastavčićima, računajući na pobedu nad pilećim mesom i šunkom. Moja Roditeljica je, umorna od čekanja, sedala za beli papir i počinjala da piše: »Я к вам пишу – чего же боле? Что я могу еще сказать? Теперь, я знаю, в вашей воле Меня презреньем наказать...« p.s. Hvala najboljem, Bobu Živkoviću, za verovatno prvu u istoriji ilustraciju ruske salate.Jan 08, 2014 2471
