Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
472Blogs
-
54Active Bloggers
468 blogs
-
Montenegro tamo neke godine, more – prvi put posle 8 godina More, jadan, crnogorsko - da dođeš I nauživaš se kao da ti je poslednje letovanje ikada (ovo je sa reklame, da se razumemo). Posle puno godina, dođoh (službemo, jer drugačije ne bih) i smestih se u polupraznu kuću (pola prazno znači da nije bilo ni jedne jedine žene, sve sami montenigeri klasikusi). Sama ova činjenica implicirala je svakodnevne višestruke posete obližnjem restoranu u cilju podmirivanja sopstvenog napaćenog sistema za preživljavanje (čitaj - stomak). Činjenica koja je implicirana prethodnim, implicirala je i sledeće saznanje koje ću podeliti sa vama… obilje slobodnog vremena čekajući Godoa.. ili Godolju (kelnerica je bila žensko, bar bih rekao da je tako, poučen iskustvima iz čuvene rečenice pomenute u filmu ). Sve ovo je, naravno, bilo protkano neizvesnošću šta će se desiti kad pomenuta medjed konačno stigne sa tanjirom… (retko je bilo više od jednog tanjira).. treba to nositi… Da se “po jutru dan poznaje”, dokazao je još ulazak u autobus na aerodromu, kada sam primetio da su u pitanju izuzetno dobri i novi autobusi SA KLIMOM. Odmah mi pade na pamet da nešto ne valja, a to se i obistinilo kada je "ljubazna" organizatora rekla da u hotelu koji smo uplatili nema mesta zbog iznenada zakazanog kongresa neuropsihijatara, pa će nas bez dodatnih troškova smestiti u sličan hotel. Značenje reči “sličan” bilo je u tome što se nalazio na sličnom mestu, par kilometara dalje i što je imao još manje vode nego prvobitno planirani (na recepciji su nam rekli da je juče voda stigla oba puta na vreme). Da, to je ona voda koja obično teče kroz česmu… Naravno, bilo je tu i nekih drugih sličnosti koje nismo mogli baš temeljno da proverimo… na primer, kada su nam sa ponosom pokazivali sobe, u prvoj koju su otvorili, na krevetu se nalazilo parče tavanice, a u drugoj je sasvim slučajno od promaje otpao prozor baš u momentu kad smo mi naišli… Pa dobro, dešava se to, eto, maler poterao. A i šta će nam prozori i tavanica u Montenegro, tu nema ni kiše ni vetra… idila belosvetska… Naravno, izabrao bih sve samo ne to, pa tako završih u kući iz prvih redova ove priče. Prvi doručak u pomenutom restoranu je ličio na novi vodvilj. U širokom izboru (dva) omleta, ja sam poručio onaj sa sirom, za razliku od nekih mojih sapatnika koji su uzeli drugu opciju (sa slaninom). Posle izvesnog vremena, Godolja se pojavila bacajući tanjir, onako, sa dobrih pola metra visine, u fazonu, dobio si ovo kad već moram da ti donesem. Iako mi omlet nije baš omiljeno jelo, pokušao sam da nađem taj pomenuti sir, onako pažljivo, da ne primeti Godolja, preturajući po lagano zagoreloj masi (vireći komšijama u tanjir i prepoznajući nešto što je čak i ličilo na neku slaninu)…. Posto i pored najbolje namere nisam uspeo da prepoznam nešto što bi ukazivalo na tragove prisustva sira, upitao sam, pazeći na udaljenost iz bezbednih razloga, gde je ovde sir. Na to sam dobio odgovor: “Hejde jadan, šta zakeraš. Pa prošlo je, nema”. Kasnije tog dana sam shvatio da taj izraz “prošlo je” znači da je nestalo. Ah da, nije to sve… na opšti smeh posle te izjave, lagano odlazeći mečkica je onako preko ramena odbrusila: “ajd jedi tuuuu, vidiš da ti se svi smejuuu”. Od svega je ipak najbolje bilo što sam uspeo da sabijem u grlo to sve i nestanem pre ponovnog pojavljivanja dotične dame… hmm.. dame… Srećom, NIJESAM je više viđao tih dana. Valjda joj je sledeća smena počinjala sledeće nedelje. I tako, okružen nekom čudnom prazninom, koju su povremeno prekidali krici iz obližnjeg hotela kada su ljudi shvatili da tog dana voda ipak nije došla oba puta, desilo se da imam vremena da presaberem neke utiske o boravku u CG, pa je ponešto ostalo i da se baci na ovaj sajber papir. Setih se nekih razmišljana moje prijateljice koja je tvrdila da bi ovde došla da radi godinu dana, da se obogati “ka čovek” i posle da ima za ceo zhivot. Nije verovala koliko ljudi ovde komotno i lepo žive. Barem se tako chini. Muškarci imaju jahte, čamce, Hammere za automobile, ronilačka odela sa full opremom. Žene imaju mesečne plate od po 1500 eura (čak i pomenuta mečkica, dakle kelnerica a ne neki mercedes), ne razmišljaju ni o čemu, pa kad zakupe stan, kupe auto i plate kiriju mesečno, još im ostane 1000 eura da žive kao kraljice. Razmišljala je, kad se uda za crnogorca, ima auto Land Rovera za koji može da zakači onu jahtu od 5000 kubika, dobije sasvim sigurno bar jednu vilu, kojoj bi, naravno dala ime po sebi, pošto bi vec, je l’te – bila kraljica…. I to ne bilo kakvu vilu, nego vilu sa kompletnim video i audio nadzorom, video interfonom, baštu, tj dvorishte sa komplet alarmnom centralom, detektorima pokreta, zvuka, razbijenog stakla, disanja, grickanja noktiju, struganja peta… Idaelna varijanta joj je bila da joj muž, sasvim slučajno, bude kuvar, čime bi ona stvarno postala žena kralj. Razmišljam ja… Da mi je da dodjem ovde na godinu dana, da radim ko crnac (da ne kazhem crnogorac) da zaradim za sve to, i josh da mi ostane… Pih… Gde ćeš lepše… A znate li šta kažu ovde? Srbija – ah, da to je ono mesto na kome možeš da crnčiš doživotno a i dalje ne možeš da priuštiš auto sa pet brzina i stan sa dve sobe. Crna gora – ah, da to je ono mesto gde dođeš i već si bogat. Pa što bi onda bilo šta radio??? Heh, samo godinu dana… Samo godinu dana… Ala ih je bogato udao onaj Milo…. A more? Ma koje more…1797 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Montenegro tamo neke godine, more – prvi put posle 8 godina More, jadan, crnogorsko - da dođeš I nauživaš se kao da ti je poslednje letovanje ikada (ovo je sa reklame, da se razumemo). Posle puno godina, dođoh (službemo, jer drugačije ne bih) i smestih se u polupraznu kuću (pola prazno znači da nije bilo ni jedne jedine žene, sve sami montenigeri klasikusi). Sama ova činjenica implicirala je svakodnevne višestruke posete obližnjem restoranu u cilju podmirivanja sopstvenog napaćenog sistema za preživljavanje (čitaj - stomak). Činjenica koja je implicirana prethodnim, implicirala je i sledeće saznanje koje ću podeliti sa vama… obilje slobodnog vremena čekajući Godoa.. ili Godolju (kelnerica je bila žensko, bar bih rekao da je tako, poučen iskustvima iz čuvene rečenice pomenute u filmu ). Sve ovo je, naravno, bilo protkano neizvesnošću šta će se desiti kad pomenuta medjed konačno stigne sa tanjirom… (retko je bilo više od jednog tanjira).. treba to nositi… Da se “po jutru dan poznaje”, dokazao je još ulazak u autobus na aerodromu, kada sam primetio da su u pitanju izuzetno dobri i novi autobusi SA KLIMOM. Odmah mi pade na pamet da nešto ne valja, a to se i obistinilo kada je "ljubazna" organizatora rekla da u hotelu koji smo uplatili nema mesta zbog iznenada zakazanog kongresa neuropsihijatara, pa će nas bez dodatnih troškova smestiti u sličan hotel. Značenje reči “sličan” bilo je u tome što se nalazio na sličnom mestu, par kilometara dalje i što je imao još manje vode nego prvobitno planirani (na recepciji su nam rekli da je juče voda stigla oba puta na vreme). Da, to je ona voda koja obično teče kroz česmu… Naravno, bilo je tu i nekih drugih sličnosti koje nismo mogli baš temeljno da proverimo… na primer, kada su nam sa ponosom pokazivali sobe, u prvoj koju su otvorili, na krevetu se nalazilo parče tavanice, a u drugoj je sasvim slučajno od promaje otpao prozor baš u momentu kad smo mi naišli… Pa dobro, dešava se to, eto, maler poterao. A i šta će nam prozori i tavanica u Montenegro, tu nema ni kiše ni vetra… idila belosvetska… Naravno, izabrao bih sve samo ne to, pa tako završih u kući iz prvih redova ove priče. Prvi doručak u pomenutom restoranu je ličio na novi vodvilj. U širokom izboru (dva) omleta, ja sam poručio onaj sa sirom, za razliku od nekih mojih sapatnika koji su uzeli drugu opciju (sa slaninom). Posle izvesnog vremena, Godolja se pojavila bacajući tanjir, onako, sa dobrih pola metra visine, u fazonu, dobio si ovo kad već moram da ti donesem. Iako mi omlet nije baš omiljeno jelo, pokušao sam da nađem taj pomenuti sir, onako pažljivo, da ne primeti Godolja, preturajući po lagano zagoreloj masi (vireći komšijama u tanjir i prepoznajući nešto što je čak i ličilo na neku slaninu)…. Posto i pored najbolje namere nisam uspeo da prepoznam nešto što bi ukazivalo na tragove prisustva sira, upitao sam, pazeći na udaljenost iz bezbednih razloga, gde je ovde sir. Na to sam dobio odgovor: “Hejde jadan, šta zakeraš. Pa prošlo je, nema”. Kasnije tog dana sam shvatio da taj izraz “prošlo je” znači da je nestalo. Ah da, nije to sve… na opšti smeh posle te izjave, lagano odlazeći mečkica je onako preko ramena odbrusila: “ajd jedi tuuuu, vidiš da ti se svi smejuuu”. Od svega je ipak najbolje bilo što sam uspeo da sabijem u grlo to sve i nestanem pre ponovnog pojavljivanja dotične dame… hmm.. dame… Srećom, NIJESAM je više viđao tih dana. Valjda joj je sledeća smena počinjala sledeće nedelje. I tako, okružen nekom čudnom prazninom, koju su povremeno prekidali krici iz obližnjeg hotela kada su ljudi shvatili da tog dana voda ipak nije došla oba puta, desilo se da imam vremena da presaberem neke utiske o boravku u CG, pa je ponešto ostalo i da se baci na ovaj sajber papir. Setih se nekih razmišljana moje prijateljice koja je tvrdila da bi ovde došla da radi godinu dana, da se obogati “ka čovek” i posle da ima za ceo zhivot. Nije verovala koliko ljudi ovde komotno i lepo žive. Barem se tako chini. Muškarci imaju jahte, čamce, Hammere za automobile, ronilačka odela sa full opremom. Žene imaju mesečne plate od po 1500 eura (čak i pomenuta mečkica, dakle kelnerica a ne neki mercedes), ne razmišljaju ni o čemu, pa kad zakupe stan, kupe auto i plate kiriju mesečno, još im ostane 1000 eura da žive kao kraljice. Razmišljala je, kad se uda za crnogorca, ima auto Land Rovera za koji može da zakači onu jahtu od 5000 kubika, dobije sasvim sigurno bar jednu vilu, kojoj bi, naravno dala ime po sebi, pošto bi vec, je l’te – bila kraljica…. I to ne bilo kakvu vilu, nego vilu sa kompletnim video i audio nadzorom, video interfonom, baštu, tj dvorishte sa komplet alarmnom centralom, detektorima pokreta, zvuka, razbijenog stakla, disanja, grickanja noktiju, struganja peta… Idaelna varijanta joj je bila da joj muž, sasvim slučajno, bude kuvar, čime bi ona stvarno postala žena kralj. Razmišljam ja… Da mi je da dodjem ovde na godinu dana, da radim ko crnac (da ne kazhem crnogorac) da zaradim za sve to, i josh da mi ostane… Pih… Gde ćeš lepše… A znate li šta kažu ovde? Srbija – ah, da to je ono mesto na kome možeš da crnčiš doživotno a i dalje ne možeš da priuštiš auto sa pet brzina i stan sa dve sobe. Crna gora – ah, da to je ono mesto gde dođeš i već si bogat. Pa što bi onda bilo šta radio??? Heh, samo godinu dana… Samo godinu dana… Ala ih je bogato udao onaj Milo…. A more? Ma koje more…Sep 30, 2015 1797
-
Moja gošća književnica Jelica Greganović. Uživajte! Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti. A, realnost je govorila da je Nova Godina već dočekana i da čekamo reprizu za koju je on odlučio da ima da bude dočekana i tačka. Zašto? Z'inat. Još jednostavnije – zinat. Roditeljica je pristajala na sve, mogli smo da dočekujemo i mongolsku Novu Godinu, samo da Otac ne diže galamu i drži svoje poznate antidržavne govore, tokom kojih je ona samo ubacivala refren: »Miroslave, tiše, čuće te neko!« Ipak, Roditeljica je iskazivala izvesnu radost. Dočekivanje Nove Godine na bis je makar bilo prilika da se konačno i već jednom pojede sve skuvano i napečeno povodom praznika. Istih je bilo još od početka decembra tušta i tma. I ona ih je shvatala jako ozbiljno. Može se reći i kataklizmično, kao poslednje koje ćemo tokom ovog, zemaljskog života proslaviti, a posle bezgranično Ništa. Već nekoliko dana pred 29. Novembar, kog se moj Otac trudio da ignoriše rečima: »Izem im i republiku i praznik«, naravno uz navedeni Roditeljičin dodatak: »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!«, Roditeljica je iz fioke vadila spisak za prodavnicu duži od gladne godine. Od sedam gladnih godina. I kretala u prodavnice, usput hvatajući jutarnje busije na pijacama. Kupovala je i nabavljala kao da se nigde i nikada više baš ništa prodavati neće. Kao da ćemo posle praznika moći da se prehranimo isključivo lovom, ribolovom i bobičasto skupljačkim, praistorijskim, sportovima. Sto se za Dan Republike ugibao pod količinama hrane koje bi u životu održale bar par afričkih plemena. Godinu dana. Ili i malo duže, ako se ne prežderavaju. Jedva smo nekako, tokom narednih par nedelja, uspeli da izjedemo delić spremljenog, kad je sa vremenskog horizonta počinjala da nam se smeši slava. Naravno da smo slavili slavu. Takođe zinat. »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!« Jedino što nam je slava bila riblja, pa su praseći segmenti preostali od pređašnje gozbe, morali da budu zamrznuti. Jedino za mene se ostavljalo malo hrane, jer uprkos svim ubeđivanjima i pričama o zdravlju, jodu i koristi po mozak, nikada nisam pristala da jedem išta što nema noge ili ima više od četiri. Onda se Roditeljica bacila na nabavljanje rečnih stanovnika. U tom projektu nije bila sama, jer je više od pola Srbije slavilo slavnog posnog sveca. Sve šanse su bile da će slava da nam spadne na sardine sa povrćem. Zato nije bilo čudo kad bi me nekoliko dana pred slavu Roditeljica potopila u kadu i tu držala duže no inače. Da se raskiselim. Onda me je ribala tako da nije ni čudno što sad imam kožu suvlju od guštera. Sutradan nakon što bi me okupala »na rezervu«, i dobro ošurila kadu, u njoj bi osvanuo šaran. Ili par njih. Sve zavisno od toga za šta se na pijaci izborila. Živi. To mi je bio najzanimljiviji deo slave. Ogromna ribetina je pljuskala repom po našem kupatilu i povremeno velikim slovom O od usta hvatala vazduh. Čim bi Roditeljici, već dobrano ogluveloj od treskanja po kuhinji, pala koncentracija, šunjala sam se u kupatilo da se družim sa čudovištem i pokušavam da ga pomazim po negostoljubivim krljuštima. S obzirom da je moj Otac jasno i glasno odbijao da bilo šta ubija po kupatilu, kao i da ja tome prisustvujem, Roditeljica je koristila moj odlazak u školu da pozove komšiju stručnog za dotične životinjeubijajuće radove. Šaran je posle toga izgledao kao gomila ružićastih, ogromnih znamzajadac komada. To su bili dani moje velike patnje. Bar tri dana je kuća mirisala kao ribarnica, po stolu se šepurilo sve što jela nisam, a meni su odmrzavali republičke sarme. Kad je Sveti Nikola okrenuo leđa i krenuo otkuda je došao, moja Roditeljica je krenula da dopunjava postojeće zalihe novim nabavkama, jer zvanična Nova Godina je već bila na pragu. Dugom skoro par nedelja, ali ipak. Sudeći prema nagomilavanju zaliha, propast sveta je bila sasvim izvesna. Pojedemo šta imamo, izljubimo se za doček i posle toga nastaje gore pomenuto ništavilo. A već smo groktali kao prasići od svega pojedenog što kod kuće, što u gostima, tog prežderavačkog decembra. Bez truna milosti je Otac insistirao na takozvanoj Srpskoj Novoj Godini. Naš trpezarijski sto je ponovo dobijao bolove u kičmi od svega što je skuvano, odmrznuto, podgrejano, dokuvano, prekuvano...Bili smo siti kao vaške, al moralo je da se jede u čast repriznog dolaska Nove Godine. I da se bude veseo kao što priliči trenutku momenta. Jeste da nam televizijski program nije davao podršku u toj akciji, ali Otac ga je uporno gledao, širokog osmeha, Roditeljica se trudila da ga prati, a ja sam pokušavala da iskopam kuvanu šargarepu iz nosa, u koji se prokletinja uvukla kad sam ponovo prilegla u činiju sa bratskom, slavenofilskom salatom. U ponoć smo se slatko izljubili, Roditeljica je očajnim pogledom pozdravila sto još uvek pun hrane i smišljala kuda da dene silne činije. Zamrzivač je još uvek bio pun Dana Republike, bilo je tu i Nove Godine one obične, terasa je čuvala ostatke Svetog Nikole, sad još i ovo...a sutradan nam se smešio Sveti Vasilije kog je njena porodica slavila. Ona porodica koja će nam natrpati gepek poslataka, a mi više nismo mogli ni da dišemo od hrane. Jedino ako zažmurimo i to odžvaćemo. Zinat.1792 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Moja gošća književnica Jelica Greganović. Uživajte! Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti. A, realnost je govorila da je Nova Godina već dočekana i da čekamo reprizu za koju je on odlučio da ima da bude dočekana i tačka. Zašto? Z'inat. Još jednostavnije – zinat. Roditeljica je pristajala na sve, mogli smo da dočekujemo i mongolsku Novu Godinu, samo da Otac ne diže galamu i drži svoje poznate antidržavne govore, tokom kojih je ona samo ubacivala refren: »Miroslave, tiše, čuće te neko!« Ipak, Roditeljica je iskazivala izvesnu radost. Dočekivanje Nove Godine na bis je makar bilo prilika da se konačno i već jednom pojede sve skuvano i napečeno povodom praznika. Istih je bilo još od početka decembra tušta i tma. I ona ih je shvatala jako ozbiljno. Može se reći i kataklizmično, kao poslednje koje ćemo tokom ovog, zemaljskog života proslaviti, a posle bezgranično Ništa. Već nekoliko dana pred 29. Novembar, kog se moj Otac trudio da ignoriše rečima: »Izem im i republiku i praznik«, naravno uz navedeni Roditeljičin dodatak: »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!«, Roditeljica je iz fioke vadila spisak za prodavnicu duži od gladne godine. Od sedam gladnih godina. I kretala u prodavnice, usput hvatajući jutarnje busije na pijacama. Kupovala je i nabavljala kao da se nigde i nikada više baš ništa prodavati neće. Kao da ćemo posle praznika moći da se prehranimo isključivo lovom, ribolovom i bobičasto skupljačkim, praistorijskim, sportovima. Sto se za Dan Republike ugibao pod količinama hrane koje bi u životu održale bar par afričkih plemena. Godinu dana. Ili i malo duže, ako se ne prežderavaju. Jedva smo nekako, tokom narednih par nedelja, uspeli da izjedemo delić spremljenog, kad je sa vremenskog horizonta počinjala da nam se smeši slava. Naravno da smo slavili slavu. Takođe zinat. »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!« Jedino što nam je slava bila riblja, pa su praseći segmenti preostali od pređašnje gozbe, morali da budu zamrznuti. Jedino za mene se ostavljalo malo hrane, jer uprkos svim ubeđivanjima i pričama o zdravlju, jodu i koristi po mozak, nikada nisam pristala da jedem išta što nema noge ili ima više od četiri. Onda se Roditeljica bacila na nabavljanje rečnih stanovnika. U tom projektu nije bila sama, jer je više od pola Srbije slavilo slavnog posnog sveca. Sve šanse su bile da će slava da nam spadne na sardine sa povrćem. Zato nije bilo čudo kad bi me nekoliko dana pred slavu Roditeljica potopila u kadu i tu držala duže no inače. Da se raskiselim. Onda me je ribala tako da nije ni čudno što sad imam kožu suvlju od guštera. Sutradan nakon što bi me okupala »na rezervu«, i dobro ošurila kadu, u njoj bi osvanuo šaran. Ili par njih. Sve zavisno od toga za šta se na pijaci izborila. Živi. To mi je bio najzanimljiviji deo slave. Ogromna ribetina je pljuskala repom po našem kupatilu i povremeno velikim slovom O od usta hvatala vazduh. Čim bi Roditeljici, već dobrano ogluveloj od treskanja po kuhinji, pala koncentracija, šunjala sam se u kupatilo da se družim sa čudovištem i pokušavam da ga pomazim po negostoljubivim krljuštima. S obzirom da je moj Otac jasno i glasno odbijao da bilo šta ubija po kupatilu, kao i da ja tome prisustvujem, Roditeljica je koristila moj odlazak u školu da pozove komšiju stručnog za dotične životinjeubijajuće radove. Šaran je posle toga izgledao kao gomila ružićastih, ogromnih znamzajadac komada. To su bili dani moje velike patnje. Bar tri dana je kuća mirisala kao ribarnica, po stolu se šepurilo sve što jela nisam, a meni su odmrzavali republičke sarme. Kad je Sveti Nikola okrenuo leđa i krenuo otkuda je došao, moja Roditeljica je krenula da dopunjava postojeće zalihe novim nabavkama, jer zvanična Nova Godina je već bila na pragu. Dugom skoro par nedelja, ali ipak. Sudeći prema nagomilavanju zaliha, propast sveta je bila sasvim izvesna. Pojedemo šta imamo, izljubimo se za doček i posle toga nastaje gore pomenuto ništavilo. A već smo groktali kao prasići od svega pojedenog što kod kuće, što u gostima, tog prežderavačkog decembra. Bez truna milosti je Otac insistirao na takozvanoj Srpskoj Novoj Godini. Naš trpezarijski sto je ponovo dobijao bolove u kičmi od svega što je skuvano, odmrznuto, podgrejano, dokuvano, prekuvano...Bili smo siti kao vaške, al moralo je da se jede u čast repriznog dolaska Nove Godine. I da se bude veseo kao što priliči trenutku momenta. Jeste da nam televizijski program nije davao podršku u toj akciji, ali Otac ga je uporno gledao, širokog osmeha, Roditeljica se trudila da ga prati, a ja sam pokušavala da iskopam kuvanu šargarepu iz nosa, u koji se prokletinja uvukla kad sam ponovo prilegla u činiju sa bratskom, slavenofilskom salatom. U ponoć smo se slatko izljubili, Roditeljica je očajnim pogledom pozdravila sto još uvek pun hrane i smišljala kuda da dene silne činije. Zamrzivač je još uvek bio pun Dana Republike, bilo je tu i Nove Godine one obične, terasa je čuvala ostatke Svetog Nikole, sad još i ovo...a sutradan nam se smešio Sveti Vasilije kog je njena porodica slavila. Ona porodica koja će nam natrpati gepek poslataka, a mi više nismo mogli ni da dišemo od hrane. Jedino ako zažmurimo i to odžvaćemo. Zinat.Jan 14, 2014 1792
-
Dugo nikog nisam poljubila.Tražim savršenstvo. Onaj osećaj koji te budi kada osetiš tuđe usne na svojima, ljubiš, pa prosto pozheliš još. Ledeni poljubac je najlepši! Nikada ti nije dovoljno… Jak zagrljaj I strastveni poljubac. Tako ja zamišljam raj. Neverovatno kako tako mala stvar može da ti promeni život, da bude bolji ili… Ne možeš da budeš sa nekim ako ga ne poljubiš. Razmeniš nežnost sa tom osobom, pa makar I na dve sekunde, ali na dve sekunde čistog mira I zadovoljstva. Ne volim poljubac iz inata, isto kao što ne volim ni poljubac ‘’čisto eto tako’’, da te ispoštujem… Onda ne treba ni da se desi, zar ne…?Poljubac ne mora da znači ljubav, ali mora da znači nešto… Prvi mora da bude najlepši, najbolji, jer ako nije, hmm, onda se sve sruši, bukvalno sruši…Imam priču za najlepši poljubac. Bila sam na svirci benda ‘’Irish Stew’’ slušala irsku muziku I divila se zvuku koji me je konstantno navodio da razmišljam o životu. Okanula sam se misli. Bila je ludnica. Irska muzika je poznata po rekordnom broju popijenog piva, znojavim ljudima koji igraju do iznemoglosti. Nisam pila, pa mi je tako sve bilo čisto, glasno I realno. Tada mi je prišao on. Poljubio me je. Momentalno sam se teleportovala na najkrasnije brdo Kanadskih šuma, dok su mi kapi kiše padale na ramena, osećala sam svaki otkucaj svog srca, ujedno I leptiriće koji su, kao da ih je neko pustio iz kaveza, počeli da lepršaju I udaraju krilima po mom stomaku. Naježila sam se, nisam htela da ga pustim da izađe iz mog zagrljaja. Držala sam ga čvrsto, dok se spremala oluja. Jak miris borovine i kiše mi je milio kožom, licem, sve do nosa, kada sam onako jako udahnula I poželela još. Onda sam morala da pustim. Počela je njegova omiljena pesma… Vratila sam se znojavim I pijanim ljudima, ali kiša je I dalje padala… Bilo je savršeno. Razumeš? Poljubac znači sve ili ništa.Dugo nisam nikog tako poljubila.1786 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Dugo nikog nisam poljubila.Tražim savršenstvo. Onaj osećaj koji te budi kada osetiš tuđe usne na svojima, ljubiš, pa prosto pozheliš još. Ledeni poljubac je najlepši! Nikada ti nije dovoljno… Jak zagrljaj I strastveni poljubac. Tako ja zamišljam raj. Neverovatno kako tako mala stvar može da ti promeni život, da bude bolji ili… Ne možeš da budeš sa nekim ako ga ne poljubiš. Razmeniš nežnost sa tom osobom, pa makar I na dve sekunde, ali na dve sekunde čistog mira I zadovoljstva. Ne volim poljubac iz inata, isto kao što ne volim ni poljubac ‘’čisto eto tako’’, da te ispoštujem… Onda ne treba ni da se desi, zar ne…?Poljubac ne mora da znači ljubav, ali mora da znači nešto… Prvi mora da bude najlepši, najbolji, jer ako nije, hmm, onda se sve sruši, bukvalno sruši…Imam priču za najlepši poljubac. Bila sam na svirci benda ‘’Irish Stew’’ slušala irsku muziku I divila se zvuku koji me je konstantno navodio da razmišljam o životu. Okanula sam se misli. Bila je ludnica. Irska muzika je poznata po rekordnom broju popijenog piva, znojavim ljudima koji igraju do iznemoglosti. Nisam pila, pa mi je tako sve bilo čisto, glasno I realno. Tada mi je prišao on. Poljubio me je. Momentalno sam se teleportovala na najkrasnije brdo Kanadskih šuma, dok su mi kapi kiše padale na ramena, osećala sam svaki otkucaj svog srca, ujedno I leptiriće koji su, kao da ih je neko pustio iz kaveza, počeli da lepršaju I udaraju krilima po mom stomaku. Naježila sam se, nisam htela da ga pustim da izađe iz mog zagrljaja. Držala sam ga čvrsto, dok se spremala oluja. Jak miris borovine i kiše mi je milio kožom, licem, sve do nosa, kada sam onako jako udahnula I poželela još. Onda sam morala da pustim. Počela je njegova omiljena pesma… Vratila sam se znojavim I pijanim ljudima, ali kiša je I dalje padala… Bilo je savršeno. Razumeš? Poljubac znači sve ili ništa.Dugo nisam nikog tako poljubila.Jul 20, 2013 1786 -
.... Da li ste nekad čitali pricu koja počinje od drugog pasusa... Verovatno niste... do sada.. početak nisam znao kako da napišem.. pet puta počinjem i brišem, ovakvu priču je nemoguće početi kao nešto normalno... dakle, ovo je drugi pasus.... ... kiša je počela.. video sam najave da nas čekaju ozbiljne padavine, pa sam skratio odmor i krenuo prema Beogradu neuobičajeno rano.. obično krenem oko podne, a sada nisam ni doručkovao... svratiću u neki restoran pored puta... Priznajem, i pored najave, nisam preterano brinuo.... ni prvo ni poslednje nevreme, i ranije sam imao utisak da buh čamcem pre stigao nego kolima... ali..... Prvi znak da nešto nije u redu pojavio se vec par kilometara posle Užica, ka Čačaku... izlazim iz krivine i vidim da je reka došla do puta, samo što nije krenulo izlivanje... kasnije sam na slikama video da tog dela puta više nema... Moj planirani dorucak u restoranu u klisuri odložio sam zbog banalnog razloga... parking na koji sam želeo da stanem, bio je pun kamiona, pa sam produžio dalje.... sreća... da sam tu stao, verovatno ne bih tim putem ni stigao do Beograda... Silazak niz Rudnik i ulazak u zonu oko Ljiga je već ukazivao na kritičnu situaciju... Vode na sve strane.. odroni.. na nekim mestima već pola puta zatrpano, a reka koja je tokom leta kao plitak potok, pravi bukove visoke preko metar i po... postajem svestan šta se dešava... Imam utisak da će se celo brdo sručiti na magistralu... ovo se nekoliko sati kasnije i desilo.. Na nekoliko mesta put je potpuno pod vodom. Vozila ispred mene prolaze, do pola su u vodi.. dodajem gas i zahvaljujem u mislima kolegi koji me je nagovorio da umesto benzinca kupim dizelaša. Moj Hjundai se junački bori sa vodom i prolazim bez problema... jednom.. drugi put.. treći... U Ćelijama je voda ogromna.. cela deonica je potopljena.. opet nekako prolazim.... Neverovatan je pogled na njive i livade sa leve strane puta... MORE.... ne vidiš ni komad zemlje, samo drveće je iznad vode. Imam utisak da uplovljavam u deltu Nila.. katastrofa počinje.. mislima mi prolazi pitanje.. Šta ako se voda pokrene.... Ulazim u Beograd i polako prilazim kući... gužva, blokirane ulice, voda... Na jednom mestu moram da okrenem, dubina vode na putu je preko 5 metara.... i konačno ipak stižem... Pomislio sam da je gotovo... a u stvari.. tek počinje... Ulice su se pretvorile u reke... ko nije video, teško da bi poverovao.. Gledam prizore bujica koje sa svih strana prolaze a u mislima su mi i dalje scene sa puta... Šta ako ona voda krene... Setih se Save sedamtedetih, jedna od tih poplava zatekla me je u blizini mestu proboja nasipa.. Setih se Dunava godinu ili dve kasnije u Zemunu.. tada nije probilo, ali smo 4 noći proveli na nasipima... Dan provodim pred ekranima televizora i kompjutera, polako postajem svestan razmera katastrofe... Uskoro stiže i onaj čuveni poziv da se krene na bedeme kod Šapca... Ne trba reći da se tu ne okleva, spakovao sam osnovnu opremu, poučen iskustvom sa nekih ranijih poplava i sjurio se do Sava centra odakle je najavljen polazak. Pomisao na godišta naših bedema na Savi (i ne samo na Savi) izaziva zabrinutost, uhvatio sam sebe kako namršten gledam u mesto odakle se odvajam sa autoputa, pa pargingu odakle se kreće. I onda.... kako sam pogledom uhvatio tu zonu oko Sava Centra... prvo trenutak zbunjenosti, a onda skoro da mi je suza zaigrala u oku.. sve je puno ljudi... i to kakvih ljudi... Neki novi klinci, oni za koje smo smatrali da su rodjeni smoreni i da ih ništa na ovom svetu ne može pokrenuti, preplavili su sve.. Gde god se okreneš, svuda su. Uleću u već postavljenje autobuse i ne pitaju da li se treba prijaviti, šta treba poneti, kako se ponašati... Jednostavno, oni su KRENULI.. fascinantna želja da pomognu, na urade, da odbrane, da budu korisni, bez trunke dvoumljenja, bez ikakve dileme, bez straha... ni senke onog akako su do juče razmišljali, ili kako smo ih možda mi stariji doživljavali... Kao da nisu isti klinci... pa i nisu.. oni su u trenutku postali veliki. Dokazali su da su spremni za velika dela.. Jedan trenutak katastrofe njih je prekalio... ako neko ne zna kako se kalio čelik, neka pogleda snimke te večeri... one do koje može da dodje... a ima ih malo. Slušao sam te male divove u putu do TAMO... slušao i uživao... kakav neočekivan obrt, kakva pesma mladosti Srbije.. odlučni, organizovani, jaki, nepobedivi. I više nije bila ni važna Sava, nije imala šanse.. nije važna ni ona neorganizovanost i anarhija koja nas je tamo dočekala, ni to nije imalo šanse da zaustavi ovu reku želje... sami su se organizovali. Nestale su razlike navijačke, pa i one mnogo veće... na bedemima zajedno navijači i policija, jedni druge bodre, jedni drugima pomažu.. Bravo Srbijo, i to si dočekala.. Džakovi? Pesak? Blato? Kiša? Ma daj... sitnica... Priznajem, a verovatno to priznaju i oni malobrojni kojima je moja generacija mnogo bliža nego generacija tih mladih lavova, bio je neverovatno lep osećaj biti tu, sa njima. Proletelo je vreme do zore... krenuli smo nazad... i novo iznenađenje... pola autobusa se vratilo bez nas, a oni koji su ostali, brzo su bili popunjeni. Krenuli smo peške nazad, a ta snaga mladosti se još jednom pokazala... dve rečenice bile su dovoljne, dogovor je pao: NIKO neće otići kući dok svi ne budu u autobusima. Niko neće proći pored nas dok autobusi ne stignu. Ovo baš i nije oduševilo vozače iz kolone koji su sledećih 7-8 kilometara klackali za nama, ali niko nije ni najmanjim gestom pokazao nervozu. Doduše, pitanje je kakvu bi reakciju izazvali, jer je, nekako baš u to vreme, onaj najveći igrač, koji od gore vidi sve, zaboravio da zatvori tuš, pa nas je kiša, onako prava jesenja, uz vetar, poprilično oprala... taman da spere blato i pesak... Negde kod treće velike krivine, nailazi vozilo policije.. nova nestvarna slika... Policajci prilaze, a napetost nestaje onog momenta kad smo shvatili da su i oni do skoro bili u blatu... uniforme ne lažu... Pitaju u čemu je problem i istog momenta zovu centar da se hitno pošalju autobusi... Kažu da ni oni ne idu nigde dok nam prevoz ne stigne.. Neverica.. ali autobusi uskoro dolaze... Nestvarno i lepo... i sve u Srbiji, brale... Vraćamo se, a mislima kruže opet izmešane slike... kroz prozor gledam poplavljenu Mačvu, a pored mene polako tonu u san veliki ljudi... spokojno, sa osmehom na licu, zadovojni i srećni što su ove noći dali sve od sebe... i opet se setih... koliko sam dugo ja leteo na krilima one 4 noći na zemunskom nasipu... kada voda nije prošla.... .... nije prošla ni sada.... i zato poleti generacijo mladosti Srbije... poleti i nemoj dozvoliti da ti iko ikada skupi ta krila... ... da li ste nekad pročitali priču koja nema kraja... verovatno niste... do sada... a kraj neću da napišem, jer se iskreno nadam da ova priča nema kraja.... ........... aj ŽIVELI... ako nastavim, rasplakaću se...1783 Objavio/la Chupko Chupavi
-
.... Da li ste nekad čitali pricu koja počinje od drugog pasusa... Verovatno niste... do sada.. početak nisam znao kako da napišem.. pet puta počinjem i brišem, ovakvu priču je nemoguće početi kao nešto normalno... dakle, ovo je drugi pasus.... ... kiša je počela.. video sam najave da nas čekaju ozbiljne padavine, pa sam skratio odmor i krenuo prema Beogradu neuobičajeno rano.. obično krenem oko podne, a sada nisam ni doručkovao... svratiću u neki restoran pored puta... Priznajem, i pored najave, nisam preterano brinuo.... ni prvo ni poslednje nevreme, i ranije sam imao utisak da buh čamcem pre stigao nego kolima... ali..... Prvi znak da nešto nije u redu pojavio se vec par kilometara posle Užica, ka Čačaku... izlazim iz krivine i vidim da je reka došla do puta, samo što nije krenulo izlivanje... kasnije sam na slikama video da tog dela puta više nema... Moj planirani dorucak u restoranu u klisuri odložio sam zbog banalnog razloga... parking na koji sam želeo da stanem, bio je pun kamiona, pa sam produžio dalje.... sreća... da sam tu stao, verovatno ne bih tim putem ni stigao do Beograda... Silazak niz Rudnik i ulazak u zonu oko Ljiga je već ukazivao na kritičnu situaciju... Vode na sve strane.. odroni.. na nekim mestima već pola puta zatrpano, a reka koja je tokom leta kao plitak potok, pravi bukove visoke preko metar i po... postajem svestan šta se dešava... Imam utisak da će se celo brdo sručiti na magistralu... ovo se nekoliko sati kasnije i desilo.. Na nekoliko mesta put je potpuno pod vodom. Vozila ispred mene prolaze, do pola su u vodi.. dodajem gas i zahvaljujem u mislima kolegi koji me je nagovorio da umesto benzinca kupim dizelaša. Moj Hjundai se junački bori sa vodom i prolazim bez problema... jednom.. drugi put.. treći... U Ćelijama je voda ogromna.. cela deonica je potopljena.. opet nekako prolazim.... Neverovatan je pogled na njive i livade sa leve strane puta... MORE.... ne vidiš ni komad zemlje, samo drveće je iznad vode. Imam utisak da uplovljavam u deltu Nila.. katastrofa počinje.. mislima mi prolazi pitanje.. Šta ako se voda pokrene.... Ulazim u Beograd i polako prilazim kući... gužva, blokirane ulice, voda... Na jednom mestu moram da okrenem, dubina vode na putu je preko 5 metara.... i konačno ipak stižem... Pomislio sam da je gotovo... a u stvari.. tek počinje... Ulice su se pretvorile u reke... ko nije video, teško da bi poverovao.. Gledam prizore bujica koje sa svih strana prolaze a u mislima su mi i dalje scene sa puta... Šta ako ona voda krene... Setih se Save sedamtedetih, jedna od tih poplava zatekla me je u blizini mestu proboja nasipa.. Setih se Dunava godinu ili dve kasnije u Zemunu.. tada nije probilo, ali smo 4 noći proveli na nasipima... Dan provodim pred ekranima televizora i kompjutera, polako postajem svestan razmera katastrofe... Uskoro stiže i onaj čuveni poziv da se krene na bedeme kod Šapca... Ne trba reći da se tu ne okleva, spakovao sam osnovnu opremu, poučen iskustvom sa nekih ranijih poplava i sjurio se do Sava centra odakle je najavljen polazak. Pomisao na godišta naših bedema na Savi (i ne samo na Savi) izaziva zabrinutost, uhvatio sam sebe kako namršten gledam u mesto odakle se odvajam sa autoputa, pa pargingu odakle se kreće. I onda.... kako sam pogledom uhvatio tu zonu oko Sava Centra... prvo trenutak zbunjenosti, a onda skoro da mi je suza zaigrala u oku.. sve je puno ljudi... i to kakvih ljudi... Neki novi klinci, oni za koje smo smatrali da su rodjeni smoreni i da ih ništa na ovom svetu ne može pokrenuti, preplavili su sve.. Gde god se okreneš, svuda su. Uleću u već postavljenje autobuse i ne pitaju da li se treba prijaviti, šta treba poneti, kako se ponašati... Jednostavno, oni su KRENULI.. fascinantna želja da pomognu, na urade, da odbrane, da budu korisni, bez trunke dvoumljenja, bez ikakve dileme, bez straha... ni senke onog akako su do juče razmišljali, ili kako smo ih možda mi stariji doživljavali... Kao da nisu isti klinci... pa i nisu.. oni su u trenutku postali veliki. Dokazali su da su spremni za velika dela.. Jedan trenutak katastrofe njih je prekalio... ako neko ne zna kako se kalio čelik, neka pogleda snimke te večeri... one do koje može da dodje... a ima ih malo. Slušao sam te male divove u putu do TAMO... slušao i uživao... kakav neočekivan obrt, kakva pesma mladosti Srbije.. odlučni, organizovani, jaki, nepobedivi. I više nije bila ni važna Sava, nije imala šanse.. nije važna ni ona neorganizovanost i anarhija koja nas je tamo dočekala, ni to nije imalo šanse da zaustavi ovu reku želje... sami su se organizovali. Nestale su razlike navijačke, pa i one mnogo veće... na bedemima zajedno navijači i policija, jedni druge bodre, jedni drugima pomažu.. Bravo Srbijo, i to si dočekala.. Džakovi? Pesak? Blato? Kiša? Ma daj... sitnica... Priznajem, a verovatno to priznaju i oni malobrojni kojima je moja generacija mnogo bliža nego generacija tih mladih lavova, bio je neverovatno lep osećaj biti tu, sa njima. Proletelo je vreme do zore... krenuli smo nazad... i novo iznenađenje... pola autobusa se vratilo bez nas, a oni koji su ostali, brzo su bili popunjeni. Krenuli smo peške nazad, a ta snaga mladosti se još jednom pokazala... dve rečenice bile su dovoljne, dogovor je pao: NIKO neće otići kući dok svi ne budu u autobusima. Niko neće proći pored nas dok autobusi ne stignu. Ovo baš i nije oduševilo vozače iz kolone koji su sledećih 7-8 kilometara klackali za nama, ali niko nije ni najmanjim gestom pokazao nervozu. Doduše, pitanje je kakvu bi reakciju izazvali, jer je, nekako baš u to vreme, onaj najveći igrač, koji od gore vidi sve, zaboravio da zatvori tuš, pa nas je kiša, onako prava jesenja, uz vetar, poprilično oprala... taman da spere blato i pesak... Negde kod treće velike krivine, nailazi vozilo policije.. nova nestvarna slika... Policajci prilaze, a napetost nestaje onog momenta kad smo shvatili da su i oni do skoro bili u blatu... uniforme ne lažu... Pitaju u čemu je problem i istog momenta zovu centar da se hitno pošalju autobusi... Kažu da ni oni ne idu nigde dok nam prevoz ne stigne.. Neverica.. ali autobusi uskoro dolaze... Nestvarno i lepo... i sve u Srbiji, brale... Vraćamo se, a mislima kruže opet izmešane slike... kroz prozor gledam poplavljenu Mačvu, a pored mene polako tonu u san veliki ljudi... spokojno, sa osmehom na licu, zadovojni i srećni što su ove noći dali sve od sebe... i opet se setih... koliko sam dugo ja leteo na krilima one 4 noći na zemunskom nasipu... kada voda nije prošla.... .... nije prošla ni sada.... i zato poleti generacijo mladosti Srbije... poleti i nemoj dozvoliti da ti iko ikada skupi ta krila... ... da li ste nekad pročitali priču koja nema kraja... verovatno niste... do sada... a kraj neću da napišem, jer se iskreno nadam da ova priča nema kraja.... ........... aj ŽIVELI... ako nastavim, rasplakaću se...May 26, 2014 1783
-
....I onda se neko pita zasto sam ljut!? A ja, jos uvek mislim da je bolje biti ljut nego apatican. Ljut covek moze i revoluciju da pokrene, apatican ne moze ni svoje pertle da veze. Prvi i osnovni razlog zasto nikada necu biti apatican. Pricao mi moj pradeda Leka (neka mu Bog dusu junacku prosti), nekad je REC bila dovoljna. U vatri Drugog Balkanskog rata (sa Bugarima), volovska kola, sa svezim hlebom, propadose negde u provaliju izmedju jednih i drugih. Do tada su pucali jedni na druge. Ali tada shvatise da su i jedni i drugi gladni. Nasta primirje i izabrase dobrovoljce da podele hleb. Moj deda bio dobrovoljac...sisao u neki jendek i gleda se popreko sa Bugarinom, ali `lebac dele...I kad se najeli, naravno, jednio na druge, opet pucali.. ...Zasto sam ovo pisao? Pa, mene, ova EU, neodoljivo podseca na tu pricu. I gde je u toj celoj prici REC? Moram da priznam, i pored upornog, strpljivog trazenja, jos nisam naisao na sadrzaj te reci (znacenje znam odlicno...kaze se, rec je rec). Jedini znacaj je, vec udaljeno verovanje da kada neko nesto kaze, da tako i misli. Neko pamti krace, neko duze. Ja sam proklet i pamtim sve od svoje seste godine...a sada ih imam 56. Ebem ti sunce, ja u svojoj glavi imam pola veka! Juce procitah tekst strave i uzasa (za neupucene - horora). nase drugarice Dubravke i celo vece mi je propalo. Sve sto citam ja zamislim u glavi (ne kaze se, uzalud, da je knjiga pozoriste u glavi). I nisam mogao da se smirim. Nije zato sto nisam verovao, vec obrnuto, jer znam da je istina i mislio sam da je odavno prevazidjena. I onda dodje neki ministar, okruzen telohraniteljima, otvoren za susret sa narodom (narocito i iskljucivo sa decom) i kaze: Moramo da pobedimo "Belu kugu" u Srbiji... Boze, sta bi mu ja sad napisao....Bar me ovde ne mogu njegovi telohranitelji.. Vracamo se na pocetak price. Radilo se o pojmu "REC". Odavno su mutljvine shvatile razliku izmedju pojma "REC" i mnogo reci. Tako da danas imamo samo puno reci, ali nikada REC! To vise nije "oportuno"....1777 Objavio/la Milan Vićentijević
-
....I onda se neko pita zasto sam ljut!? A ja, jos uvek mislim da je bolje biti ljut nego apatican. Ljut covek moze i revoluciju da pokrene, apatican ne moze ni svoje pertle da veze. Prvi i osnovni razlog zasto nikada necu biti apatican. Pricao mi moj pradeda Leka (neka mu Bog dusu junacku prosti), nekad je REC bila dovoljna. U vatri Drugog Balkanskog rata (sa Bugarima), volovska kola, sa svezim hlebom, propadose negde u provaliju izmedju jednih i drugih. Do tada su pucali jedni na druge. Ali tada shvatise da su i jedni i drugi gladni. Nasta primirje i izabrase dobrovoljce da podele hleb. Moj deda bio dobrovoljac...sisao u neki jendek i gleda se popreko sa Bugarinom, ali `lebac dele...I kad se najeli, naravno, jednio na druge, opet pucali.. ...Zasto sam ovo pisao? Pa, mene, ova EU, neodoljivo podseca na tu pricu. I gde je u toj celoj prici REC? Moram da priznam, i pored upornog, strpljivog trazenja, jos nisam naisao na sadrzaj te reci (znacenje znam odlicno...kaze se, rec je rec). Jedini znacaj je, vec udaljeno verovanje da kada neko nesto kaze, da tako i misli. Neko pamti krace, neko duze. Ja sam proklet i pamtim sve od svoje seste godine...a sada ih imam 56. Ebem ti sunce, ja u svojoj glavi imam pola veka! Juce procitah tekst strave i uzasa (za neupucene - horora). nase drugarice Dubravke i celo vece mi je propalo. Sve sto citam ja zamislim u glavi (ne kaze se, uzalud, da je knjiga pozoriste u glavi). I nisam mogao da se smirim. Nije zato sto nisam verovao, vec obrnuto, jer znam da je istina i mislio sam da je odavno prevazidjena. I onda dodje neki ministar, okruzen telohraniteljima, otvoren za susret sa narodom (narocito i iskljucivo sa decom) i kaze: Moramo da pobedimo "Belu kugu" u Srbiji... Boze, sta bi mu ja sad napisao....Bar me ovde ne mogu njegovi telohranitelji.. Vracamo se na pocetak price. Radilo se o pojmu "REC". Odavno su mutljvine shvatile razliku izmedju pojma "REC" i mnogo reci. Tako da danas imamo samo puno reci, ali nikada REC! To vise nije "oportuno"....Jan 18, 2014 1777
-
ŽENE STARIJE OD 40 GOD. Jedan je stariji, iskusni, ( pametni ) muškarac rekao: Što sam stariji, to više poštujem žene starije od 40 godina. Evo nekoliko razloga:... Žena starija od 40 godina te nikada neće probuditi usred noći da bi te pitala : " O čemu razmišljaš ?" ...jednostavno je to ne zanima. Kada žena starija od 40 godina ne želi gledati utakmicu, ona ne sjedi pored tebe kukajući. Ona će se zabaviti nečim drugim, nečim za što je raspoložena. Najčešće je to nešto mnogo zanimljivije od utakmice. Žena starija od 40 godina samu sebe dovoljno poznaje da bi znala, tko je, što je, što želi i od koga želi. Samo mali broj žena starijih od 40 godina zanima što ti o njima misliš. Žene starije od 40 zrače ponosom. Rijetko će ti napraviti scenu usred opere ili restorana, ali ako si zaslužio, neće oklijevati da te upucaju iz pištolja ako su sigurne da bi mogle proći nekažnjeno. S godinama žena postaje vidovita: Ženi starijoj od 40 ne trebaš govoriti o tome što si učinio - ona već zna. Žena starija od 40 izgleda sjajno kada nanese drečavo crveni ruž, što ne možete tvrditi za većinu mlađih žena. Čim muškarac dobije prve bore, za njega je žena starija od 40 daleko seksipilnija od mlađe. Starije žene su iskusnije i otvorenije. One ti kažu pravo u lice kada se ponašaš kao idiot. Nikada se ne moraš pitati na čemu si kod nje. Da, mnogo je razloga zašto poštujem žene starije od 40 Na žalost, obrnuto ne važi...Na svaku sjajnu, inteligentnu, vrelu ženu stariju od 40, dolazi jedan "ostatak nečega" debelog trbuha u žutom šorcu, koji zbog dvadesetdvogodišnje konobarice pravi majmuna od sebe.....!!!!!!1776 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa ŽENE STARIJE OD 40 GOD. Jedan je stariji, iskusni, ( pametni ) muškarac rekao: Što sam stariji, to više poštujem žene starije od 40 godina. Evo nekoliko razloga:... Žena starija od 40 godina te nikada neće probuditi usred noći da bi te pitala : " O čemu razmišljaš ?" ...jednostavno je to ne zanima. Kada žena starija od 40 godina ne želi gledati utakmicu, ona ne sjedi pored tebe kukajući. Ona će se zabaviti nečim drugim, nečim za što je raspoložena. Najčešće je to nešto mnogo zanimljivije od utakmice. Žena starija od 40 godina samu sebe dovoljno poznaje da bi znala, tko je, što je, što želi i od koga želi. Samo mali broj žena starijih od 40 godina zanima što ti o njima misliš. Žene starije od 40 zrače ponosom. Rijetko će ti napraviti scenu usred opere ili restorana, ali ako si zaslužio, neće oklijevati da te upucaju iz pištolja ako su sigurne da bi mogle proći nekažnjeno. S godinama žena postaje vidovita: Ženi starijoj od 40 ne trebaš govoriti o tome što si učinio - ona već zna. Žena starija od 40 izgleda sjajno kada nanese drečavo crveni ruž, što ne možete tvrditi za većinu mlađih žena. Čim muškarac dobije prve bore, za njega je žena starija od 40 daleko seksipilnija od mlađe. Starije žene su iskusnije i otvorenije. One ti kažu pravo u lice kada se ponašaš kao idiot. Nikada se ne moraš pitati na čemu si kod nje. Da, mnogo je razloga zašto poštujem žene starije od 40 Na žalost, obrnuto ne važi...Na svaku sjajnu, inteligentnu, vrelu ženu stariju od 40, dolazi jedan "ostatak nečega" debelog trbuha u žutom šorcu, koji zbog dvadesetdvogodišnje konobarice pravi majmuna od sebe.....!!!!!!Nov 28, 2017 1776 -
Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko. Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj. Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji. Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko. Ma, nije mi ništa…A svašta mi je. Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana. A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom. Ne, nije mi ništa…A svašta mi je. U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete. Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak. Nije mi ništa…A svašta mi je. Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš. Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači. Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit. Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo … Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati. Nije mi ništa …1774 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko. Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj. Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji. Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko. Ma, nije mi ništa…A svašta mi je. Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana. A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom. Ne, nije mi ništa…A svašta mi je. U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete. Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak. Nije mi ništa…A svašta mi je. Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš. Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači. Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit. Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo … Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati. Nije mi ništa …Jan 27, 2018 1774
-
Moj današnji gost: Milutin Miloševic govori o sebi: Oni koji nemaju život imaju vremena da misle o njemu Prestao da brojim, koliko sam mator - izračunajte sami. Konsultant, izvidjač, bloger, putnik. Od 2006. godine živim u Ženevi gde sam radio za Svetsku skautsku organizaciju. Od 2012 slobodnjak, konsultant za sve i svašta. Stručnjak nizašta, izvrsan u svemu. Ponosan otac jedne arhitetke, u saradnji sa dugogodišnjom lepšom polovinom Tetka Ljiljom (mada je kćerka lepa na mene). Evaluirate li ačivment participatora? Šerujete li mesidže sa lajne? Pogledajte šta sam o tome govorio na TEDx-u u Novom Sadu. prim: Video je posebno postavljen (iz meni nepoznatih razloga nije hteo u blog) Odavno želim da govorim o našem jeziku i načinima na koji se čudno ruži. Pojedine informativne kuće, posebno Javni servis, već jedno vreme forsiraju novi način naglašavanja pojedinih reči, stvarajući tako novogovor koji polako ulazi u uši i sve je više prisutan u kolokvijalnom govoru. Na to se nadovezuje čudan sklop rečnica i naglašavanje potpuno nevažih reči u njima. Korišćenje tuđica smatra se prestižem a ne osiromašavanjem sopstvenog jezika. Konačno, poslednje izmene pravopisa dovele su do toga da je sve prihvatljivo. Sve ovo zaslužuje upozorenje sa ciljem da govorimo lepo i sadržajno, nasuprot rečniku koji naš narod upija kroz dijaloge sapunica serija. Muka mi je bila kako da to predstavim tekstom (blog mi je osnovno sredstvo izražavanja), posebno razlike u akcentovanju. I onda sam našao način. Pre skoro dva meseca govorio sam na TEDx-u u Novom Sadu. Snimak mog nastupa sada je dostupan na Jutjubu. Kažu svi da sam bio dobar, pa predlažem da ga pogledate. U pripremi nastupa, koristio sam blogove koje su postavljali Gordana Čomić i Mia Bogavac, a savetima su mi pomogli naše kolegeTasa Debeli, JasnaZ i Mirela.1764 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Moj današnji gost: Milutin Miloševic govori o sebi: Oni koji nemaju život imaju vremena da misle o njemu Prestao da brojim, koliko sam mator - izračunajte sami. Konsultant, izvidjač, bloger, putnik. Od 2006. godine živim u Ženevi gde sam radio za Svetsku skautsku organizaciju. Od 2012 slobodnjak, konsultant za sve i svašta. Stručnjak nizašta, izvrsan u svemu. Ponosan otac jedne arhitetke, u saradnji sa dugogodišnjom lepšom polovinom Tetka Ljiljom (mada je kćerka lepa na mene). Evaluirate li ačivment participatora? Šerujete li mesidže sa lajne? Pogledajte šta sam o tome govorio na TEDx-u u Novom Sadu. prim: Video je posebno postavljen (iz meni nepoznatih razloga nije hteo u blog) Odavno želim da govorim o našem jeziku i načinima na koji se čudno ruži. Pojedine informativne kuće, posebno Javni servis, već jedno vreme forsiraju novi način naglašavanja pojedinih reči, stvarajući tako novogovor koji polako ulazi u uši i sve je više prisutan u kolokvijalnom govoru. Na to se nadovezuje čudan sklop rečnica i naglašavanje potpuno nevažih reči u njima. Korišćenje tuđica smatra se prestižem a ne osiromašavanjem sopstvenog jezika. Konačno, poslednje izmene pravopisa dovele su do toga da je sve prihvatljivo. Sve ovo zaslužuje upozorenje sa ciljem da govorimo lepo i sadržajno, nasuprot rečniku koji naš narod upija kroz dijaloge sapunica serija. Muka mi je bila kako da to predstavim tekstom (blog mi je osnovno sredstvo izražavanja), posebno razlike u akcentovanju. I onda sam našao način. Pre skoro dva meseca govorio sam na TEDx-u u Novom Sadu. Snimak mog nastupa sada je dostupan na Jutjubu. Kažu svi da sam bio dobar, pa predlažem da ga pogledate. U pripremi nastupa, koristio sam blogove koje su postavljali Gordana Čomić i Mia Bogavac, a savetima su mi pomogli naše kolegeTasa Debeli, JasnaZ i Mirela.Dec 13, 2013 1764
-
Zamolila sam frizerku da stavi masku. Kaže da nosi inače, ali nedeljom smo „svi naši“. Taman smo to rešile, dolazi jedna mušterija, pa druga, i opet sve Jovo nanovo. Svi imaju neku svoju teoriju. Izašla iz salona kao iz rata. Ulazim u pekaru i čujem kako se neki muškarac (pošto je bio s one strane gde su radnici pekare, ali bez uniforme, pretpostavljam da je vlasnik) dere kako ne može da se kaže da je žena čovek. Shvatim da se dere na radnicu, pa mu se proderem da su i žene ljudi. Kaže: „Jesu ljudska bića, ali ne može da se kaže da je žena čovek.“ Reko': „Čovek je naziv za ljudsku vrstu u jednini, ljudi množina, a mogu biti muškog ili ženskog pola, muškarci i žene!“ Došlo mi da ga gađam maskom. Izašla sam brže bolje ne kupivši ništa. Da sam ostala, još bih počela da objašnjavam razliku između pola i roda, pa kud bi nas to odvelo. Verovatno bi žu-žu poleteo. Nije još ni podne, a već sam se umorila.1764 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Zamolila sam frizerku da stavi masku. Kaže da nosi inače, ali nedeljom smo „svi naši“. Taman smo to rešile, dolazi jedna mušterija, pa druga, i opet sve Jovo nanovo. Svi imaju neku svoju teoriju. Izašla iz salona kao iz rata. Ulazim u pekaru i čujem kako se neki muškarac (pošto je bio s one strane gde su radnici pekare, ali bez uniforme, pretpostavljam da je vlasnik) dere kako ne može da se kaže da je žena čovek. Shvatim da se dere na radnicu, pa mu se proderem da su i žene ljudi. Kaže: „Jesu ljudska bića, ali ne može da se kaže da je žena čovek.“ Reko': „Čovek je naziv za ljudsku vrstu u jednini, ljudi množina, a mogu biti muškog ili ženskog pola, muškarci i žene!“ Došlo mi da ga gađam maskom. Izašla sam brže bolje ne kupivši ništa. Da sam ostala, još bih počela da objašnjavam razliku između pola i roda, pa kud bi nas to odvelo. Verovatno bi žu-žu poleteo. Nije još ni podne, a već sam se umorila.Jul 12, 2020 1764
