Blogovi

Pretraži blogove

 

Kategorije

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 469
    Blogs
  • 52
    Active Bloggers
467 blogs
  • 20 Jul 2013
    Ugasice se
    Kako postati slobodan? Prepustiti se trenutku I u njemu, samo jednom momentu, jasno videti mikrokosmos jednog makrokosmosa. Kome to podje za rukom, on postaje slobodan! Nashe senke nisu slobodne! One su te koje nas primoravaju da se plashimo jedni drugih. Poenta je da sushtinu osetimo svim chulima, jer samo tako mozhemo da dobijemo odgovor na pitanje koje nas muchi. Dodaj josh neshto svojim chulima I shvaticesh.De La Sableiere je rekao: ‘’Teshko je ukrotiti svoje strasti, nemoguce ih je zadovoljiti.’’, ali da li je toliko muchno pokushati?Bori se, zhivi, govori, dishi duboko, saznaj vishe I IGRAJ SE! Sreca lezhi u trudu, na putu do uspeha. Sreca lezhi u onim sitnim pobedama koje nas guraju napred.Biti Slobodan ne znachi ne obavezivati se – vec se najpre obavezati samom sebi!Biti svoj ne znachi ne deliti sebe sa drugima – vec razumeti svakog! Tema nije vazhna, vazhna je rech! Jedna topla, dobronamerna, uteshna rech koja nam vrati osmeh na lice, samo jedan trenutak koji nam oduzme dah. Postao si slobodan!Ako vidish zhar u mokroj travi, idi I ne brini…Ugasice se…Zhivot se ne meri brojem uzdisaja koje napravimo, vec trenucima koji nam oduzmu dah… J
    2157 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Ugasice se
    Kako postati slobodan? Prepustiti se trenutku I u njemu, samo jednom momentu, jasno videti mikrokosmos jednog makrokosmosa. Kome to podje za rukom, on postaje slobodan! Nashe senke nisu slobodne! One su te koje nas primoravaju da se plashimo jedni drugih. Poenta je da sushtinu osetimo svim chulima, jer samo tako mozhemo da dobijemo odgovor na pitanje koje nas muchi. Dodaj josh neshto svojim chulima I shvaticesh.De La Sableiere je rekao: ‘’Teshko je ukrotiti svoje strasti, nemoguce ih je zadovoljiti.’’, ali da li je toliko muchno pokushati?Bori se, zhivi, govori, dishi duboko, saznaj vishe I IGRAJ SE! Sreca lezhi u trudu, na putu do uspeha. Sreca lezhi u onim sitnim pobedama koje nas guraju napred.Biti Slobodan ne znachi ne obavezivati se – vec se najpre obavezati samom sebi!Biti svoj ne znachi ne deliti sebe sa drugima – vec razumeti svakog! Tema nije vazhna, vazhna je rech! Jedna topla, dobronamerna, uteshna rech koja nam vrati osmeh na lice, samo jedan trenutak koji nam oduzme dah. Postao si slobodan!Ako vidish zhar u mokroj travi, idi I ne brini…Ugasice se…Zhivot se ne meri brojem uzdisaja koje napravimo, vec trenucima koji nam oduzmu dah… J
    Jul 20, 2013 2157
  • 26 Dec 2019
    Odlučna
    ‘’Ja odlučujem ko može da me dodiruje kada i gde da spusti svoje ruke na moje telo ja odlučujem u slučaju da je neko to zaboravio kojim tonom mi se može obratiti kakvim rečima gestovima ja odlučujem kome ću biti  čedna, a kome razvratna, ja odlučujem povlačim to debelom, crvenom linijom, kolika će mi dužina suknje haljine biti koliko ću se razgolititi koliko ću  moralna ili nemoralna nekim noćima postati jer sve sam to JA sve je to moje, nema nikakve veze sa bilo kim nije to izazov za muškarce nije poziv  za jednokratnu upotrebu nije provokacija to je moja sloboda ne pokušavajte sa njom da se petljate ja odlučujem o svemu zato mi  ne možete seksualnu pristupačnost  na osnovu odeće odrediti ne možete me ni kao hodajuću reklamu posmatrati jer od starta ništa vam ne nudim ne možete mi poštovanje iskazati samo kada sam tiha skromna nežna mirna jer ja odlučujem da li ću  devica ili kurva vavilonska biti a vi  svoja posla morate iz prvog reda gledati Ja odlučujem da zakon društva svoje ruke sa mene mora skloniti ne mogu se  sa njim voleti dokle god ženama partnere broji a muškarcima recke čestita ne mogu se sa njim ljubiti dokle god me oblikuje po tudjoj želji ne, Ja odlučujem da uručenom mi seksizmu, pokažem kako kidišem i ujedam dok radim šta god želim, kad god želim gde god želim jer, dodjavola  ja odlučujem šta ću sa svojim životom raditi ne postoji ništa što  povodom toga možete učiniti.’’                          - Hronike jedne Ivane
    2157 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Odlučna
    ‘’Ja odlučujem ko može da me dodiruje kada i gde da spusti svoje ruke na moje telo ja odlučujem u slučaju da je neko to zaboravio kojim tonom mi se može obratiti kakvim rečima gestovima ja odlučujem kome ću biti  čedna, a kome razvratna, ja odlučujem povlačim to debelom, crvenom linijom, kolika će mi dužina suknje haljine biti koliko ću se razgolititi koliko ću  moralna ili nemoralna nekim noćima postati jer sve sam to JA sve je to moje, nema nikakve veze sa bilo kim nije to izazov za muškarce nije poziv  za jednokratnu upotrebu nije provokacija to je moja sloboda ne pokušavajte sa njom da se petljate ja odlučujem o svemu zato mi  ne možete seksualnu pristupačnost  na osnovu odeće odrediti ne možete me ni kao hodajuću reklamu posmatrati jer od starta ništa vam ne nudim ne možete mi poštovanje iskazati samo kada sam tiha skromna nežna mirna jer ja odlučujem da li ću  devica ili kurva vavilonska biti a vi  svoja posla morate iz prvog reda gledati Ja odlučujem da zakon društva svoje ruke sa mene mora skloniti ne mogu se  sa njim voleti dokle god ženama partnere broji a muškarcima recke čestita ne mogu se sa njim ljubiti dokle god me oblikuje po tudjoj želji ne, Ja odlučujem da uručenom mi seksizmu, pokažem kako kidišem i ujedam dok radim šta god želim, kad god želim gde god želim jer, dodjavola  ja odlučujem šta ću sa svojim životom raditi ne postoji ništa što  povodom toga možete učiniti.’’                          - Hronike jedne Ivane
    Dec 26, 2019 2157
  • 07 Oct 2013
    ноћни суноврати
    склизнутом тангентом у једној елипси лопте лавеж кротки ко дно наше тајне   имена и лица заспали у ноћи роје се и ћуте ко звездице сјајне   ехо мојих лажи бетон заковитлан у ту сету нему ко корњаче трајне   све дрхте од миља у хаосу снова где временом смакнут ја трајем без циља.
    2156 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    ноћни суноврати
    склизнутом тангентом у једној елипси лопте лавеж кротки ко дно наше тајне   имена и лица заспали у ноћи роје се и ћуте ко звездице сјајне   ехо мојих лажи бетон заковитлан у ту сету нему ко корњаче трајне   све дрхте од миља у хаосу снова где временом смакнут ја трајем без циља.
    Oct 07, 2013 2156
  • 19 Jul 2013
    Avanturacija
    Kada poželiš da odeš u svet bez granica, kada poželiš da doživiš predhodno usnuli san, koji farba tvoj život rečima neopisivih boja, budi dovoljno jak i usudi se da se prepustiš spontanom.Nekada trenutak može da te odvede daleko, da postaneš neko, da postaneš nešto, a isto tako i da proputuješ najlepšim rečima ispisane stranice.Ja smatram da je to najlepši osećaj na svetu. Znaš da si prepušten sebi, ne zavisiš ni od koga, sam biraš svoj put, svoju boju, svoju zastavu, postaješ ČOVEK!Život nije samo škola, posao, sport, već put do škole, iskustvo na poslu, osećaj jačine i samopouzdanje kada se dokažeš kao najbolji.Razmisli o tome šta želiš, kako želiš, koliko ga želiš!Veoma često se u životu osećaš usamljeno. Pa zašto ne bi otišao dalje od granica, da vidiš na koju obalu će te talasi života izbaciti. Treba biti pametan i ne dozvoliti da ti vreme brzo proleti. Uživati u svakom trenutku prepuniti svoj mozak važnim stvarima. Nikad nemoj da dozvoliš da tvoj mozak ne radi ništa, da zatekneš sebe u situaciji da ne znaš o čemu da pričaš. Dođi do trenutka kada kada nećeš znati odakle da počneš, kada će te svaka stvar na koju pomisliš, dovesti do neke vrste ekstaze, uzbuđenja!Probudi taj avanturistički duh u sebi i počni da udišeš sitne varnice života, koje će te odvesti na nebesa.Čovek si, radiš na sebi, otkrivaš i pokrivaš, odbacuješ i zadržavaš, na kraju dolaziš do vrhunca sebe i svoje moći pa tek tada otkriješ koliko si više mogao! Dot dot dotDopunite svoj notes proživljenih stvari, iscrtajte stranice, nakon što ste doživeli avanturu, pa onda pogledajte razliku. :)
    2149 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Avanturacija
    Kada poželiš da odeš u svet bez granica, kada poželiš da doživiš predhodno usnuli san, koji farba tvoj život rečima neopisivih boja, budi dovoljno jak i usudi se da se prepustiš spontanom.Nekada trenutak može da te odvede daleko, da postaneš neko, da postaneš nešto, a isto tako i da proputuješ najlepšim rečima ispisane stranice.Ja smatram da je to najlepši osećaj na svetu. Znaš da si prepušten sebi, ne zavisiš ni od koga, sam biraš svoj put, svoju boju, svoju zastavu, postaješ ČOVEK!Život nije samo škola, posao, sport, već put do škole, iskustvo na poslu, osećaj jačine i samopouzdanje kada se dokažeš kao najbolji.Razmisli o tome šta želiš, kako želiš, koliko ga želiš!Veoma često se u životu osećaš usamljeno. Pa zašto ne bi otišao dalje od granica, da vidiš na koju obalu će te talasi života izbaciti. Treba biti pametan i ne dozvoliti da ti vreme brzo proleti. Uživati u svakom trenutku prepuniti svoj mozak važnim stvarima. Nikad nemoj da dozvoliš da tvoj mozak ne radi ništa, da zatekneš sebe u situaciji da ne znaš o čemu da pričaš. Dođi do trenutka kada kada nećeš znati odakle da počneš, kada će te svaka stvar na koju pomisliš, dovesti do neke vrste ekstaze, uzbuđenja!Probudi taj avanturistički duh u sebi i počni da udišeš sitne varnice života, koje će te odvesti na nebesa.Čovek si, radiš na sebi, otkrivaš i pokrivaš, odbacuješ i zadržavaš, na kraju dolaziš do vrhunca sebe i svoje moći pa tek tada otkriješ koliko si više mogao! Dot dot dotDopunite svoj notes proživljenih stvari, iscrtajte stranice, nakon što ste doživeli avanturu, pa onda pogledajte razliku. :)
    Jul 19, 2013 2149
  • 20 Dec 2015
    Otkucaj
    Kad dođe taj trenutak, Srce te otkuca Situacija se preokrene I tek tako ti purpurna postane omiljena boja.   Ona purpurna boja svetlosnih zraka Koji se prelamaju kroz prozračnu vodu razdraganog potoka Koji se spušta padinama naših planina Pričajući priču beskrajnu, ali lepu U kojoj svaka reč novu nezaboravnu misao ispisuje.
    2144 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Otkucaj
    Kad dođe taj trenutak, Srce te otkuca Situacija se preokrene I tek tako ti purpurna postane omiljena boja.   Ona purpurna boja svetlosnih zraka Koji se prelamaju kroz prozračnu vodu razdraganog potoka Koji se spušta padinama naših planina Pričajući priču beskrajnu, ali lepu U kojoj svaka reč novu nezaboravnu misao ispisuje.
    Dec 20, 2015 2144
  • 30 Sep 2015
    More, ali (zamalo) stvarno
    Montenegro tamo neke godine, more – prvi put posle 8 godina More, jadan, crnogorsko - da dođeš I nauživaš se kao da ti je poslednje letovanje ikada (ovo je sa reklame, da se razumemo).  Posle puno godina, dođoh (službemo, jer drugačije ne bih) i smestih se u polupraznu kuću (pola prazno znači da nije bilo ni jedne jedine žene, sve sami montenigeri klasikusi). Sama ova činjenica implicirala je svakodnevne višestruke posete obližnjem restoranu u cilju podmirivanja sopstvenog napaćenog sistema za preživljavanje (čitaj - stomak).  Činjenica koja je implicirana prethodnim, implicirala je i sledeće saznanje koje ću podeliti sa vama… obilje slobodnog vremena čekajući Godoa.. ili Godolju (kelnerica je bila žensko, bar bih rekao da je tako, poučen iskustvima iz čuvene rečenice pomenute u filmu ). Sve ovo je, naravno, bilo protkano neizvesnošću šta će se desiti kad pomenuta medjed konačno stigne sa tanjirom… (retko je bilo više od jednog tanjira).. treba to nositi…  Da se  “po jutru  dan poznaje”,  dokazao je još ulazak u autobus na aerodromu, kada sam primetio da su u pitanju izuzetno dobri i novi autobusi SA KLIMOM. Odmah mi pade na pamet da nešto ne valja, a to se i obistinilo kada je "ljubazna" organizatora rekla da u hotelu koji smo uplatili nema mesta zbog iznenada zakazanog kongresa neuropsihijatara, pa će nas bez dodatnih troškova smestiti u sličan hotel. Značenje reči “sličan” bilo je u tome što se nalazio na sličnom mestu, par kilometara dalje i što je imao još manje vode nego prvobitno planirani (na recepciji su nam rekli da je juče voda stigla oba puta na vreme).  Da, to je ona voda koja obično teče kroz česmu…  Naravno, bilo je tu i nekih drugih sličnosti koje nismo mogli baš temeljno da proverimo… na primer, kada su nam sa ponosom pokazivali sobe, u prvoj koju su otvorili, na krevetu se nalazilo parče tavanice, a u drugoj je sasvim slučajno od promaje otpao prozor baš u momentu kad smo mi naišli… Pa dobro, dešava se to, eto, maler poterao. A i šta će nam prozori i tavanica u Montenegro, tu nema ni kiše ni vetra… idila belosvetska…  Naravno, izabrao bih sve samo ne to, pa tako završih u kući iz prvih redova ove priče.  Prvi doručak u pomenutom restoranu je ličio na novi vodvilj. U širokom izboru (dva) omleta, ja sam poručio onaj sa sirom, za razliku od nekih mojih sapatnika koji su uzeli drugu opciju (sa slaninom). Posle izvesnog vremena, Godolja se pojavila bacajući tanjir, onako, sa dobrih pola metra visine, u fazonu, dobio si ovo kad već moram da ti donesem. Iako mi omlet nije baš omiljeno jelo, pokušao sam da nađem taj pomenuti sir, onako pažljivo, da ne primeti Godolja,  preturajući po lagano zagoreloj masi (vireći komšijama u tanjir i prepoznajući nešto što je čak i ličilo na neku slaninu)…. Posto i pored najbolje namere nisam uspeo da prepoznam nešto što bi ukazivalo na tragove prisustva sira, upitao sam, pazeći na udaljenost iz bezbednih razloga, gde je ovde sir. Na to sam dobio odgovor: “Hejde jadan, šta zakeraš. Pa prošlo je, nema”. Kasnije tog dana sam shvatio da taj izraz “prošlo je” znači da je nestalo. Ah da, nije to sve… na opšti smeh posle te izjave, lagano odlazeći mečkica je onako preko ramena odbrusila: “ajd jedi tuuuu, vidiš da ti se svi smejuuu”. Od svega je ipak najbolje bilo što sam uspeo da sabijem u grlo to sve i nestanem pre ponovnog pojavljivanja dotične dame… hmm.. dame…  Srećom, NIJESAM je više viđao tih dana. Valjda joj je sledeća smena počinjala sledeće nedelje.  I tako, okružen nekom čudnom prazninom, koju su povremeno prekidali krici iz obližnjeg hotela kada su ljudi shvatili da tog dana voda ipak nije došla oba puta, desilo se da imam vremena da presaberem neke utiske o boravku u CG, pa je ponešto ostalo i da se baci na ovaj sajber papir.  Setih se nekih razmišljana moje prijateljice koja je tvrdila da bi ovde došla da radi godinu dana, da se obogati “ka čovek” i posle da ima za ceo zhivot. Nije verovala koliko ljudi ovde komotno i lepo žive. Barem se tako chini.  Muškarci imaju jahte, čamce, Hammere za automobile, ronilačka odela sa full opremom.  Žene imaju mesečne plate od po 1500 eura (čak i pomenuta mečkica, dakle kelnerica a ne neki mercedes), ne razmišljaju ni o čemu, pa kad zakupe stan, kupe auto i plate kiriju mesečno, još im ostane 1000 eura da žive kao kraljice.  Razmišljala je, kad se uda za crnogorca, ima auto Land Rovera za koji može da zakači onu jahtu od 5000 kubika, dobije sasvim sigurno bar jednu vilu, kojoj bi, naravno dala ime po sebi, pošto bi vec, je l’te – bila kraljica…. I to ne bilo kakvu vilu, nego vilu sa kompletnim video i audio nadzorom, video interfonom, baštu, tj dvorishte sa komplet alarmnom centralom, detektorima pokreta, zvuka, razbijenog stakla, disanja, grickanja noktiju, struganja peta…  Idaelna varijanta joj je bila da joj muž, sasvim slučajno, bude kuvar, čime bi ona stvarno postala žena kralj.  Razmišljam ja… Da mi je da dodjem ovde na godinu dana, da radim ko crnac (da ne kazhem crnogorac) da zaradim za sve to, i josh da mi ostane… Pih… Gde ćeš lepše…  A znate li šta kažu ovde?    Srbija – ah, da to je ono mesto na kome možeš da crnčiš doživotno a i dalje ne možeš da priuštiš auto sa pet brzina i stan sa dve sobe.  Crna gora – ah, da to je ono mesto gde dođeš i već si bogat. Pa što bi onda bilo šta radio???  Heh, samo godinu dana… Samo godinu dana… Ala ih je bogato udao onaj Milo…. A more? Ma koje more… 
    2143 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    More, ali (zamalo) stvarno
    Montenegro tamo neke godine, more – prvi put posle 8 godina More, jadan, crnogorsko - da dođeš I nauživaš se kao da ti je poslednje letovanje ikada (ovo je sa reklame, da se razumemo).  Posle puno godina, dođoh (službemo, jer drugačije ne bih) i smestih se u polupraznu kuću (pola prazno znači da nije bilo ni jedne jedine žene, sve sami montenigeri klasikusi). Sama ova činjenica implicirala je svakodnevne višestruke posete obližnjem restoranu u cilju podmirivanja sopstvenog napaćenog sistema za preživljavanje (čitaj - stomak).  Činjenica koja je implicirana prethodnim, implicirala je i sledeće saznanje koje ću podeliti sa vama… obilje slobodnog vremena čekajući Godoa.. ili Godolju (kelnerica je bila žensko, bar bih rekao da je tako, poučen iskustvima iz čuvene rečenice pomenute u filmu ). Sve ovo je, naravno, bilo protkano neizvesnošću šta će se desiti kad pomenuta medjed konačno stigne sa tanjirom… (retko je bilo više od jednog tanjira).. treba to nositi…  Da se  “po jutru  dan poznaje”,  dokazao je još ulazak u autobus na aerodromu, kada sam primetio da su u pitanju izuzetno dobri i novi autobusi SA KLIMOM. Odmah mi pade na pamet da nešto ne valja, a to se i obistinilo kada je "ljubazna" organizatora rekla da u hotelu koji smo uplatili nema mesta zbog iznenada zakazanog kongresa neuropsihijatara, pa će nas bez dodatnih troškova smestiti u sličan hotel. Značenje reči “sličan” bilo je u tome što se nalazio na sličnom mestu, par kilometara dalje i što je imao još manje vode nego prvobitno planirani (na recepciji su nam rekli da je juče voda stigla oba puta na vreme).  Da, to je ona voda koja obično teče kroz česmu…  Naravno, bilo je tu i nekih drugih sličnosti koje nismo mogli baš temeljno da proverimo… na primer, kada su nam sa ponosom pokazivali sobe, u prvoj koju su otvorili, na krevetu se nalazilo parče tavanice, a u drugoj je sasvim slučajno od promaje otpao prozor baš u momentu kad smo mi naišli… Pa dobro, dešava se to, eto, maler poterao. A i šta će nam prozori i tavanica u Montenegro, tu nema ni kiše ni vetra… idila belosvetska…  Naravno, izabrao bih sve samo ne to, pa tako završih u kući iz prvih redova ove priče.  Prvi doručak u pomenutom restoranu je ličio na novi vodvilj. U širokom izboru (dva) omleta, ja sam poručio onaj sa sirom, za razliku od nekih mojih sapatnika koji su uzeli drugu opciju (sa slaninom). Posle izvesnog vremena, Godolja se pojavila bacajući tanjir, onako, sa dobrih pola metra visine, u fazonu, dobio si ovo kad već moram da ti donesem. Iako mi omlet nije baš omiljeno jelo, pokušao sam da nađem taj pomenuti sir, onako pažljivo, da ne primeti Godolja,  preturajući po lagano zagoreloj masi (vireći komšijama u tanjir i prepoznajući nešto što je čak i ličilo na neku slaninu)…. Posto i pored najbolje namere nisam uspeo da prepoznam nešto što bi ukazivalo na tragove prisustva sira, upitao sam, pazeći na udaljenost iz bezbednih razloga, gde je ovde sir. Na to sam dobio odgovor: “Hejde jadan, šta zakeraš. Pa prošlo je, nema”. Kasnije tog dana sam shvatio da taj izraz “prošlo je” znači da je nestalo. Ah da, nije to sve… na opšti smeh posle te izjave, lagano odlazeći mečkica je onako preko ramena odbrusila: “ajd jedi tuuuu, vidiš da ti se svi smejuuu”. Od svega je ipak najbolje bilo što sam uspeo da sabijem u grlo to sve i nestanem pre ponovnog pojavljivanja dotične dame… hmm.. dame…  Srećom, NIJESAM je više viđao tih dana. Valjda joj je sledeća smena počinjala sledeće nedelje.  I tako, okružen nekom čudnom prazninom, koju su povremeno prekidali krici iz obližnjeg hotela kada su ljudi shvatili da tog dana voda ipak nije došla oba puta, desilo se da imam vremena da presaberem neke utiske o boravku u CG, pa je ponešto ostalo i da se baci na ovaj sajber papir.  Setih se nekih razmišljana moje prijateljice koja je tvrdila da bi ovde došla da radi godinu dana, da se obogati “ka čovek” i posle da ima za ceo zhivot. Nije verovala koliko ljudi ovde komotno i lepo žive. Barem se tako chini.  Muškarci imaju jahte, čamce, Hammere za automobile, ronilačka odela sa full opremom.  Žene imaju mesečne plate od po 1500 eura (čak i pomenuta mečkica, dakle kelnerica a ne neki mercedes), ne razmišljaju ni o čemu, pa kad zakupe stan, kupe auto i plate kiriju mesečno, još im ostane 1000 eura da žive kao kraljice.  Razmišljala je, kad se uda za crnogorca, ima auto Land Rovera za koji može da zakači onu jahtu od 5000 kubika, dobije sasvim sigurno bar jednu vilu, kojoj bi, naravno dala ime po sebi, pošto bi vec, je l’te – bila kraljica…. I to ne bilo kakvu vilu, nego vilu sa kompletnim video i audio nadzorom, video interfonom, baštu, tj dvorishte sa komplet alarmnom centralom, detektorima pokreta, zvuka, razbijenog stakla, disanja, grickanja noktiju, struganja peta…  Idaelna varijanta joj je bila da joj muž, sasvim slučajno, bude kuvar, čime bi ona stvarno postala žena kralj.  Razmišljam ja… Da mi je da dodjem ovde na godinu dana, da radim ko crnac (da ne kazhem crnogorac) da zaradim za sve to, i josh da mi ostane… Pih… Gde ćeš lepše…  A znate li šta kažu ovde?    Srbija – ah, da to je ono mesto na kome možeš da crnčiš doživotno a i dalje ne možeš da priuštiš auto sa pet brzina i stan sa dve sobe.  Crna gora – ah, da to je ono mesto gde dođeš i već si bogat. Pa što bi onda bilo šta radio???  Heh, samo godinu dana… Samo godinu dana… Ala ih je bogato udao onaj Milo…. A more? Ma koje more… 
    Sep 30, 2015 2143
  • 22 Jan 2020
    Vreme
    ''Da sam se ja pitala Naši razgovori bi još trajali Menjali bi se samo dani Sobe i ulice Kafanski stolovi Izlozi I prolaznici. Da sam se ja pitala Ti bi bio moja  Prva i poslednja stanica I ne bi bilo potrebe  Napuštati snove  Ni zbog čega. Da sam se ja pitala Sve pesme bi otišle  U najtamniju šuzmu  A mi bismo zauvek hodali Jedno kraj drugog.''   -Brankica Veljković
    2142 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Vreme
    ''Da sam se ja pitala Naši razgovori bi još trajali Menjali bi se samo dani Sobe i ulice Kafanski stolovi Izlozi I prolaznici. Da sam se ja pitala Ti bi bio moja  Prva i poslednja stanica I ne bi bilo potrebe  Napuštati snove  Ni zbog čega. Da sam se ja pitala Sve pesme bi otišle  U najtamniju šuzmu  A mi bismo zauvek hodali Jedno kraj drugog.''   -Brankica Veljković
    Jan 22, 2020 2142
  • 28 Sep 2013
    а ћушке само севају
    читам размишљања о прутићу као педагошком помагалу .батина је из раја изашла ,поменуше и то .ја се онда присетих једног из нашег сокака ,неког Тешића ,што се фалијо : - коју ја смојом батином оплетем има да ме вија за још . . . . ч'ка Мирка смо се сви одреда бојали јер је бијо из бесне фамилије. сви му одреда били унатраг најеђени и деда & отац му ,покојни.имо је 2 сина и воштијо ије сам тако, тек да се туче,да се чуло на други крај Села нашег ,уздунав. сећам се Млађег ,мојега исписника, Милорада ,вазда сав отечен углави ди је Оцу говоријо док га је Овај тамбуро: - чек' само да нарастем - доообро, ал' док не нарастеш ,узвраћо му Татица па камџијом ожежи.негледа ди туче.после се ваљда од једа у њему Мирко ушлогиро па га Милорад није туко кад је малко ојачо ,а обећому.него, ја би о оном другом брату ,Мити.е што је тек тај бијо тукаџија ,да неповерујеш .седимо тако у Плавом Дунаву , кафани и певушимо ,бећарце онако за себе уз шприцере кад неки из Свилоша у пролазу збицикловима ,а насисани, нам почну свирати како неумемо да певамо.а ми ишире по Срему потим препознатљиви. - ма ите утеткину чупаву ,предложи Мита свилошанима међутим 1 одњи се није усагласио са предложеним него зафрљачи соду политру на наш астал што ние могло проћи некажњено ,наравски.изује се Мита да се не склиже по олајисаном патосу па изокрета онако столицом развуче по дођошима без извињења,а бирташ за сваки случај угаси сијалицу да Гостима небуде непријатно да и остали из локала гледе како бијени бивају.метеж општи звоне главе од удараца кад унекоје свилошани ко по договору за врата небили збрисали са бојишта,ал' нећемоћи ове ноћи , тамо стоји главати Слоба као превентива да осујети сличне кукавичке покушаје . . . и шта да кажем, добили лепе батине свилошани па сели на бицикле а ми им гуме малко претог исекли да и случајно по мраку не избуше на џонбавом путу . . . ал' ош ,другу недељу играли наши фудбал баш уњином селу панас после утакнице ( 9:7 било за нас , Милорад им сам 6 завуко) , кошто је и ред, дочекали ти исти кад смо се враћали бициклима кући друмом ,сланцима ,па ожежи понама . опет звоне главе а и леђа .добисмо и ми навијачи ,јебешга ским си тако те и проце-њивају ,немош касти .а највећма лоше прошо Мита ,осто без предњи зуба ,а имо 1 златан међњима . баш прави. е то није мого да прежали јер нема година како је ишо уновисад да му зуб тај навуку за сва времена и дао и новце.за освету оде једно вече,онако пргав ,сам у Свилош,ал на коњу, па про-јаши крозцентар те уђе у њину кафану и са свима што су били тамо се потуче и у општем метежу успе да узјаши и побегне кући, ал га препознали неки ,па се ,није прошло пар дана 1 њин,Сисоје ,ноћу прикраде до Митине куће и запали им камару удругом дворишту ,ал' ветар заокрене и изгоре Милиција ома поред . до патоса. ама све . то није баш пасирало па Командир Паја лепо уапси брезобразног иу сремско митровачку педагошку установу сашњим . . . . ето тако ,уз батине на сваком кораку ,одрастасмо ми ,ратна генерација ,а беху 5десете године века кљокнутог.
    2138 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    а ћушке само севају
    читам размишљања о прутићу као педагошком помагалу .батина је из раја изашла ,поменуше и то .ја се онда присетих једног из нашег сокака ,неког Тешића ,што се фалијо : - коју ја смојом батином оплетем има да ме вија за још . . . . ч'ка Мирка смо се сви одреда бојали јер је бијо из бесне фамилије. сви му одреда били унатраг најеђени и деда & отац му ,покојни.имо је 2 сина и воштијо ије сам тако, тек да се туче,да се чуло на други крај Села нашег ,уздунав. сећам се Млађег ,мојега исписника, Милорада ,вазда сав отечен углави ди је Оцу говоријо док га је Овај тамбуро: - чек' само да нарастем - доообро, ал' док не нарастеш ,узвраћо му Татица па камџијом ожежи.негледа ди туче.после се ваљда од једа у њему Мирко ушлогиро па га Милорад није туко кад је малко ојачо ,а обећому.него, ја би о оном другом брату ,Мити.е што је тек тај бијо тукаџија ,да неповерујеш .седимо тако у Плавом Дунаву , кафани и певушимо ,бећарце онако за себе уз шприцере кад неки из Свилоша у пролазу збицикловима ,а насисани, нам почну свирати како неумемо да певамо.а ми ишире по Срему потим препознатљиви. - ма ите утеткину чупаву ,предложи Мита свилошанима међутим 1 одњи се није усагласио са предложеним него зафрљачи соду политру на наш астал што ние могло проћи некажњено ,наравски.изује се Мита да се не склиже по олајисаном патосу па изокрета онако столицом развуче по дођошима без извињења,а бирташ за сваки случај угаси сијалицу да Гостима небуде непријатно да и остали из локала гледе како бијени бивају.метеж општи звоне главе од удараца кад унекоје свилошани ко по договору за врата небили збрисали са бојишта,ал' нећемоћи ове ноћи , тамо стоји главати Слоба као превентива да осујети сличне кукавичке покушаје . . . и шта да кажем, добили лепе батине свилошани па сели на бицикле а ми им гуме малко претог исекли да и случајно по мраку не избуше на џонбавом путу . . . ал' ош ,другу недељу играли наши фудбал баш уњином селу панас после утакнице ( 9:7 било за нас , Милорад им сам 6 завуко) , кошто је и ред, дочекали ти исти кад смо се враћали бициклима кући друмом ,сланцима ,па ожежи понама . опет звоне главе а и леђа .добисмо и ми навијачи ,јебешга ским си тако те и проце-њивају ,немош касти .а највећма лоше прошо Мита ,осто без предњи зуба ,а имо 1 златан међњима . баш прави. е то није мого да прежали јер нема година како је ишо уновисад да му зуб тај навуку за сва времена и дао и новце.за освету оде једно вече,онако пргав ,сам у Свилош,ал на коњу, па про-јаши крозцентар те уђе у њину кафану и са свима што су били тамо се потуче и у општем метежу успе да узјаши и побегне кући, ал га препознали неки ,па се ,није прошло пар дана 1 њин,Сисоје ,ноћу прикраде до Митине куће и запали им камару удругом дворишту ,ал' ветар заокрене и изгоре Милиција ома поред . до патоса. ама све . то није баш пасирало па Командир Паја лепо уапси брезобразног иу сремско митровачку педагошку установу сашњим . . . . ето тако ,уз батине на сваком кораку ,одрастасмо ми ,ратна генерација ,а беху 5десете године века кљокнутог.
    Sep 28, 2013 2138
  • 21 Oct 2013
    Поучна прича
      "ПУТ СПАСЕЊА " - једна поучна и душекорисна прича.Један старац, годинама живећи у самоћи у пустињи, пао је у духовну малаксалост и мноштво помисли почело је да мучи душу његову, уливајући му сумњу да ли он иде правим путем и да ли постоји нада да ће трудови његови најзад бити крунисани успехом ?Старац је седео оборене главе. Срце је тиштало, а очи нису пуштале сузе. Сува туга мучила га.Док се он тако мучио у своме јаду, јавио му се анђео Божији и рекаому:"Шта се плашиш и зашто такве помисли улазе у срце твоје?Ниси ти ни први ни последњи који иде тим путем. Многи су већ прошли њиме, многи иду и многи ће проћи њиме и ући у светле обитељи раја.Пођи са мном, ја ћу ти показати разне путеве којима иду синови људски, као и то куда одводе ови путеви. Гледај - и поучи се !"Старац се повинова наређењу анђела, устао је и пошао".Но, тек што је учинио неколико корака напред, он као да се обрео неколико корака ван себе и погружио се у посматрање чудног виђења које се открило његовим духовним очима. Он је видео, лево од себе, густи мрак, као непробојни зид, иза кога су се чули шум, ларма и метеж.Загледавши се пажљивије у мрак он је видео широку реку по којој су се ваљали таласи, напред и назад, лево и десно са људима у њима и кад год би се појавио неки талас пред његовим очима, до његових ушију допирао би неки тајанствени глас који му је објашњавао:"то је талас неверовања, безбрижности, хладноће; а то је немилосрда, разврата, отимања; а то је забаве, зависти и раздора; а то је пијанства, нечистоте, лењости, неверности у браку" и тако даље и тако даље.Сваки талас носио је у себи мноштво људи и час их подизао увис, час их је бацао удубину. У ужасу старац је завапио: Господе, да ли ће сви ови да погину, зар нема наде да ће се спасти ?Анђео му је одговорио:"Пази даље и видећеш милост и правду Божију."Старац је боље погледао реку и спазио на целој њеној површини много малих лађа у којима су седели светли младићи са сваковрсним оруђима за спасавање утопљеника. Они су их све призивали к себи, једнима су пружали руке, другима суспуштали даске и летве, трећима су бацали ужад, а понекад су у дубину спуштали куке и чакље да би се ухватио неко за њих.Али су одзиви на њихове позиве били ретки, а још мање је било оних који су се користили пруженим оруђима спасења.Већина њих одбијали су их са презрењем и као са неком дивљом насладом,погружавали се у ову реку, која је испаравала дим, смрад и гар.  
    2129 Objavio/la ЗРНО ВЕРЕ
  • By ЗРНО ВЕРЕ
    Поучна прича
      "ПУТ СПАСЕЊА " - једна поучна и душекорисна прича.Један старац, годинама живећи у самоћи у пустињи, пао је у духовну малаксалост и мноштво помисли почело је да мучи душу његову, уливајући му сумњу да ли он иде правим путем и да ли постоји нада да ће трудови његови најзад бити крунисани успехом ?Старац је седео оборене главе. Срце је тиштало, а очи нису пуштале сузе. Сува туга мучила га.Док се он тако мучио у своме јаду, јавио му се анђео Божији и рекаому:"Шта се плашиш и зашто такве помисли улазе у срце твоје?Ниси ти ни први ни последњи који иде тим путем. Многи су већ прошли њиме, многи иду и многи ће проћи њиме и ући у светле обитељи раја.Пођи са мном, ја ћу ти показати разне путеве којима иду синови људски, као и то куда одводе ови путеви. Гледај - и поучи се !"Старац се повинова наређењу анђела, устао је и пошао".Но, тек што је учинио неколико корака напред, он као да се обрео неколико корака ван себе и погружио се у посматрање чудног виђења које се открило његовим духовним очима. Он је видео, лево од себе, густи мрак, као непробојни зид, иза кога су се чули шум, ларма и метеж.Загледавши се пажљивије у мрак он је видео широку реку по којој су се ваљали таласи, напред и назад, лево и десно са људима у њима и кад год би се појавио неки талас пред његовим очима, до његових ушију допирао би неки тајанствени глас који му је објашњавао:"то је талас неверовања, безбрижности, хладноће; а то је немилосрда, разврата, отимања; а то је забаве, зависти и раздора; а то је пијанства, нечистоте, лењости, неверности у браку" и тако даље и тако даље.Сваки талас носио је у себи мноштво људи и час их подизао увис, час их је бацао удубину. У ужасу старац је завапио: Господе, да ли ће сви ови да погину, зар нема наде да ће се спасти ?Анђео му је одговорио:"Пази даље и видећеш милост и правду Божију."Старац је боље погледао реку и спазио на целој њеној површини много малих лађа у којима су седели светли младићи са сваковрсним оруђима за спасавање утопљеника. Они су их све призивали к себи, једнима су пружали руке, другима суспуштали даске и летве, трећима су бацали ужад, а понекад су у дубину спуштали куке и чакље да би се ухватио неко за њих.Али су одзиви на њихове позиве били ретки, а још мање је било оних који су се користили пруженим оруђима спасења.Већина њих одбијали су их са презрењем и као са неком дивљом насладом,погружавали се у ову реку, која је испаравала дим, смрад и гар.  
    Oct 21, 2013 2129
  • 29 Sep 2020
    Zemljotres
    Zatreslo se okeansko dno pomislih u trenu kada si govorio  onu muziku  one večeri da, baš tu muziku za moje uši izabereš od svih ploča u svome asortimanu i tada se Ivica tektonske ploče povukla za petnaest metara ispod evroazijske ploče bar sam tako nekad negde pročitala i  želela da ti kažem iako tada nisam imala reči za to osim neke pomešane emocije  koju sam osetila pa sam ćutala Pitala sam se  da li si nešto pročitao negde  u dubini moje duše pa sada to sve govoriš ali pade  i ostade tu zarobljeno u vremenu dok kiša nije pala i sprala  sve prljavo dok vetar  nije dunuo i razduvao  sve nečisto Pitaš se čemu to osmehujući se podsmevajući se pošto te podsećam na štreberku ali čudnu štreberku jer jesam vrlo čudna pa me veoma često gledaš  u čudu jer nisi shvatio da si najlepša katastrofa prirode koju sam ikada bila spremna da me razori i inspiriše i da po tebi kasnije želim sve da merim i da od obične munje šapat tvog imena napravim Samo neka bude oluje i sunca Zato zagrli me  I hajde da ćutimo zajedno I pustimo tišinu da priča Otkucaje srca poslušaj Sve će ti reći Svega je u ovom životu bilo Ruke tvoje  neka budu  poslednje utočište  moje.
    2125 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Zemljotres
    Zatreslo se okeansko dno pomislih u trenu kada si govorio  onu muziku  one večeri da, baš tu muziku za moje uši izabereš od svih ploča u svome asortimanu i tada se Ivica tektonske ploče povukla za petnaest metara ispod evroazijske ploče bar sam tako nekad negde pročitala i  želela da ti kažem iako tada nisam imala reči za to osim neke pomešane emocije  koju sam osetila pa sam ćutala Pitala sam se  da li si nešto pročitao negde  u dubini moje duše pa sada to sve govoriš ali pade  i ostade tu zarobljeno u vremenu dok kiša nije pala i sprala  sve prljavo dok vetar  nije dunuo i razduvao  sve nečisto Pitaš se čemu to osmehujući se podsmevajući se pošto te podsećam na štreberku ali čudnu štreberku jer jesam vrlo čudna pa me veoma često gledaš  u čudu jer nisi shvatio da si najlepša katastrofa prirode koju sam ikada bila spremna da me razori i inspiriše i da po tebi kasnije želim sve da merim i da od obične munje šapat tvog imena napravim Samo neka bude oluje i sunca Zato zagrli me  I hajde da ćutimo zajedno I pustimo tišinu da priča Otkucaje srca poslušaj Sve će ti reći Svega je u ovom životu bilo Ruke tvoje  neka budu  poslednje utočište  moje.
    Sep 29, 2020 2125