Blogovi

User's Tags

Chupko Chupavi 's Entries

25 blogs
  • 20 Nov 2014
    Prelistavam po svojoj glavi, ovoga jutra, kao i mnogih jutara do sada, misao na dane, na mesta, na vreme i ljude za koje još verujem da su bili stvarni.   Lakoća ljudske promene, lakoća odlazaka, pomeranja, menjanja, otupljuje mi svest o postojanju mnogih koji su ovaj moj životni hod slatkoslanim, pa i gorkim, začinili. Vraćam se ovoga jutra, negde tamo, tako daleko. Pitam se: mogu li bilo kakvim opipljivim dokazom potvrditi sebi i drugima da je to tamo, zaista bilo stvarno… da sam tom svetu pripadao.   Ovoga jutra,siguran sam jedino u to da je to onda veoma, veoma daleko, i da postojim jer još verujem u san.   U traženju nekakvih opipljivih dokaza, shvatam značaj mnogih malenih stvari koje su svojim, tada nesvesnim značenjem, baš postali najveći postulat ovog bivstvovanja u vremenu sadašnjem.   Sa svim svojim znanjima i saznanjima, danas postavljam sebi pitanja, i evo, baš ovog jutra kada ustajem da sameljem keks i podgrejem mleko svom nasledniku, postavljam pitanje kako i zašto je meni u mom vremenu i mom svetu škola bila usadjena kao toliko značajan i važan faktor.   Pokušavam da se setim šta sam to tada izdvajao kao važno. Lutajući kroz to sećanje, čak i ja koji se tako dobro sećam mnogih sitnica iz svog odrastanja, postajem svestan sopstvenog zaborava.   Misao mi se uporno sapliće o shvatanje i potrebu koju moj mališan ima ovoga jutra. Borim se sa osećajem da se vreme moje čarolije potpuno i nepovratno utopilo u neke drugačije vizije, u neko drugo mutno videnje nekakve budućnosti.   Ovoga jutra, ustajem da podgrejem mleko i sameljem keks, koji se za mene tako pripreman zvao „Plazma”; keks koji je neko već mogao da samelje umsto mene,kao i život koji najčešće neko samelje za nas, pa nam ga tako smrvljenog još i na kupovinu ponudi. Samo da se ne mučimo...   Mi ga tako rado kupujemo, po najvećoj ceni, jer prokleto je teško, neizdržljivo teško, sopstveni život u mrvice i prah pretvarati. Naučio sam, kao i svi, da je život na mrvice najlakše variti.   I dok smrvljeni keks upija mleko, kako bi sve zajedno postalo doručak pred polazak u školu, toliko važnu, značajnu školu, razmišljam o sebi kao detetu...Da li je to dete moglo tada nekako drugačije da prihvati školu, sem kao mesto okupljanja sebi ravnih razdraganosti. Taj svet sebi ravnih učinio je da se na drugačiji način shvati i upije sva strogoća učitelja. Misao se muči da iz mračnih dubina izvuče sve tada postojeće oblike strogoće, kako bi se napravila razlika sa nepravdama   Ne, ne razmišljam o onome što mi se kroz to vreme, tu školu i te manire dalo, ili sprečavalo. Ta strogoća u meni je ostala zapamćena kao sportska manifestacija u kojoj učitelji igraju u istom timu sa decom koju podučavaju, pokušavajući da svoje ekipe podstaknu na razigranost vijuga. Na posebnost... Da to je bila stogoća, pravičnost se samo preplitala sa njom, ali ne i mešala.   I jutros, kada se podsetih sebe kao deteta, kada osećam da treba preneti preko potrebnu tajnu sadašnjoj deci, tajnu kako da svoj karakter udenu u ovu „mašinu” kao odgovarajući šraf, sa brigom smišljam kako da im saopštim da je neobično važno naučiti da se sa godinama u svakom životu i na svakom svetu pojavljuju stvari koje se moraju...   Skoro da se stidim sebe pred samim sobom, jer osećam jutros neku neiskrenost. Osećam negde u nekom skrivenom delu sebe da oduševljenje koje nosim iz vremena svog detinjstva u stvari pripada nekoj drugoj planeti.   Ovoga jutra razmišljam o vremenu, mestu i ljudima za koje samo verujem da su bili stvarni i da sam im pripadao. Razmišljam da možda, ipak, da olakšam mom detetu i da mu saopštim korisnu laž kako sve to nije tačno. Da to vreme nikada nije postojalo, da ti ljudi nikada nisu živeli, da se nikakda nije živelo kako to ružicasto saopštava moj san. Da je to bio i da treba da ostane samo moj san. Da to nazovem bajkom, i da priznam da je ta bajka iznikla iz mojih mnogobrojnih snova. Da je sanjana u dubokom snu koji se odigrao na nekoj drugoj planeti a da ta Planeta nije ista kao ova.   Pitam se hoće li se smejati ako mojoj Planeti glasno saopštim ime? Hoce li biti cool ako toj sanjanoj Planeti dam ime Zemlja? Strahujem da će današnjim klincima to ime biti isuviše smešno.   Ako im kažem da je i ona u Sunčevoj Galaksiji, da je isto kružila oko Sunca kao oko svoje Zvezde sasvim, sasvim polako…   Hoće li se smejati ako im priznam da se nisam vozio brzinom većom od potrebne? Hoće li razumeti mernu jedinicu: dovoljno? Da nisam gledao nacrtane pokretne spodobe,kao proizvod iskrivljene mašte, a koje su njima toliko važne, neophodne i vredne, koje se u specijalnim radionicama crtaju samo da bi ispunile dan u televizijskom ekranu i probudile i produbile iskrivljenu maštu o stvarima koje nas okružuju.? Hoću li smoći hrabrosti da im priznam sopstveni nestašlk u kome sam i bez očevog ograničenja u 19 i 15 neizostavno bio u kući i čitavih 5 minuta poklanjao nekim malim, naivnim i bezazlenim crtanim bićima, koja su ličila na meni poznate forme...   Kako da opišem moje dečije pozorište? Kao komšiluk koji je imao samo jednu obavezu da poslepodnevnu kafu ispije ispred zgrade u našoj ulici, tik pored gomile naslaganih drvenih gajbica kroz koje je često propadala nečija noga, dok gledaju naš dečiji pozorišni komad za koji smo samo ispričali scenario, jer pisati još nismo znali.   Hoće li mi verovati ako im kažem da ni sva deca nisu imala pravo da se popnu na improvizovanu drvenu scenu jer su uloge unapred i prema stvarnim zaslugama bile izdeljene. Hoće li razumeti da je pozorište uspelo ako je uspela improvizacija usled odustajanja nekog ko nije bio zadovoljan sopstvenim značajem u komadu. Hoće li razumeti i to da se drugi nisu zbog toga previše uzrujavali a da roditeljima nije padalo na pamet da pokažu ikakvu pristrasnost, pa i kada su im se sopstvena deca zbog toga možda durila, ali ne i ljutila uz par kapi suza na brzinu prosutih.   Razmišljam,da li da kažem da je na Planeti Zemlji bilo mesta i za tuge. Da su psiholozi bili sirotinja samo zato što im je svaka naša komšinica bila prejaka konkurencija. I da su baš zato mnoge komšinice odustajale da se razvedu od naših uvek nadmenih a u stvari poplašenih očeva, jer su uviđale i značaj neravnopravnosti kao temelja jedinstva. Da i u trpljenju ponekad može da se pronađe spas.   I da su baš zbog toga roditelji na toj Planeti svoju decu gajili a ne izdržavali. Kako da približim ovom mog vižljavku ovaj moj - sada već san? I dok keks upija mleko pretvarajući belinu u žutilo, obilazim pogledom sva vidljiva mesta u nameri da se probudim. Da ipak pronađem nešto što sam nekad poneo sa moje planete i sačuvao evo zbog čega - da dokažem kako moja Planeta još postoji.   Tražim opipljive dokaze svog sna ne bi li ublažio svakim danom sve veću sumnju u stvarno postojanje. Znam, tu oko mene se nalazi pregršt kometa koje ne mogu umanjiti sumnju koju sopstvena deca osećaju. Pred vremenom…   Počinjem sa traženjem po kuhinji, ali brzo odustajem.Ni kuhinja više ne liči na san.Čak i prepun frižider je sasvim prazan.   I uprkos mnoštvu sitnih stvari ne postižem cilj. Jer uvek nedostaje osećaj za san, za drugačije i jednostavno. I dok posmatram to dete koje ovoga jutra pokušavam da ugledam u jednom drugom prostoru i vremenu iskopavam po svojim sećanjima kolekcije mojih ploča, smerno složenih i stidljivo skrivenih u nekom ćošku ugodnog doma, u pokušaju da dokučim kako tek prispeli pubertetlija ove Planete, uporedjuje Eminem zvuk i poruku sa melodijom i tekstom nekih balada u kojima se pominju klikeri...   „... a ja i dalje bio sam dete noću leteo na Planete, danju igrao klikere. A ja, na oblak sam se peo Da odrastem nisam hteo, I tek sad mi jasno što: Bilo je rano za to.”   Kesk je upio mleko. Trebalo bi sada probuditi malog vižljavka dok keks i mleko sasvim ne stvrdnu. Ne, ne mogu. Ovo jutro ne mogu. Neka, nek ostane...   Vraćam se ipak u svoj usnuli krevet u kome me čeka neko ko to još jedino može da razume.Ko mi ne veruje više ništa sem toga da je moj san zaista bio i da je moja Planeta zaista postojala... Da je naše detinjstvo, tako neprimetno pretvoreno u san.   Biće da nas to još i najjače vezuje, drži zajedno, u istom krevetu, u istom snu, u istom košmaru, istoj zbunjenosti iz koje ni jedno više ne sme tako lako da iskoči.   I ovo moje iskakanje iz kreveta ovoga jutra, eto na šta se postavilo.   Ipak, kad god zatvorim oči u mekoći i toplini kreveta, pojave se makar mrvice slutnji da dani, mesta, ljudi i vreme za koje još samo verujemo da su bili stvarni ipak mogu prestati da budu samo san.   ..... ova priču počeli smo da pišemo pre puno godina... unesi i ti deo svojih snova u pricu i tako postani deo nje, za sve one buduće klince koji će je jednog dana čitati, i za sve one nekadašnje klince koji su je svih ovih godina pisali... dok je keks upijao mleko... 
    1812 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Prelistavam po svojoj glavi, ovoga jutra, kao i mnogih jutara do sada, misao na dane, na mesta, na vreme i ljude za koje još verujem da su bili stvarni.   Lakoća ljudske promene, lakoća odlazaka, pomeranja, menjanja, otupljuje mi svest o postojanju mnogih koji su ovaj moj životni hod slatkoslanim, pa i gorkim, začinili. Vraćam se ovoga jutra, negde tamo, tako daleko. Pitam se: mogu li bilo kakvim opipljivim dokazom potvrditi sebi i drugima da je to tamo, zaista bilo stvarno… da sam tom svetu pripadao.   Ovoga jutra,siguran sam jedino u to da je to onda veoma, veoma daleko, i da postojim jer još verujem u san.   U traženju nekakvih opipljivih dokaza, shvatam značaj mnogih malenih stvari koje su svojim, tada nesvesnim značenjem, baš postali najveći postulat ovog bivstvovanja u vremenu sadašnjem.   Sa svim svojim znanjima i saznanjima, danas postavljam sebi pitanja, i evo, baš ovog jutra kada ustajem da sameljem keks i podgrejem mleko svom nasledniku, postavljam pitanje kako i zašto je meni u mom vremenu i mom svetu škola bila usadjena kao toliko značajan i važan faktor.   Pokušavam da se setim šta sam to tada izdvajao kao važno. Lutajući kroz to sećanje, čak i ja koji se tako dobro sećam mnogih sitnica iz svog odrastanja, postajem svestan sopstvenog zaborava.   Misao mi se uporno sapliće o shvatanje i potrebu koju moj mališan ima ovoga jutra. Borim se sa osećajem da se vreme moje čarolije potpuno i nepovratno utopilo u neke drugačije vizije, u neko drugo mutno videnje nekakve budućnosti.   Ovoga jutra, ustajem da podgrejem mleko i sameljem keks, koji se za mene tako pripreman zvao „Plazma”; keks koji je neko već mogao da samelje umsto mene,kao i život koji najčešće neko samelje za nas, pa nam ga tako smrvljenog još i na kupovinu ponudi. Samo da se ne mučimo...   Mi ga tako rado kupujemo, po najvećoj ceni, jer prokleto je teško, neizdržljivo teško, sopstveni život u mrvice i prah pretvarati. Naučio sam, kao i svi, da je život na mrvice najlakše variti.   I dok smrvljeni keks upija mleko, kako bi sve zajedno postalo doručak pred polazak u školu, toliko važnu, značajnu školu, razmišljam o sebi kao detetu...Da li je to dete moglo tada nekako drugačije da prihvati školu, sem kao mesto okupljanja sebi ravnih razdraganosti. Taj svet sebi ravnih učinio je da se na drugačiji način shvati i upije sva strogoća učitelja. Misao se muči da iz mračnih dubina izvuče sve tada postojeće oblike strogoće, kako bi se napravila razlika sa nepravdama   Ne, ne razmišljam o onome što mi se kroz to vreme, tu školu i te manire dalo, ili sprečavalo. Ta strogoća u meni je ostala zapamćena kao sportska manifestacija u kojoj učitelji igraju u istom timu sa decom koju podučavaju, pokušavajući da svoje ekipe podstaknu na razigranost vijuga. Na posebnost... Da to je bila stogoća, pravičnost se samo preplitala sa njom, ali ne i mešala.   I jutros, kada se podsetih sebe kao deteta, kada osećam da treba preneti preko potrebnu tajnu sadašnjoj deci, tajnu kako da svoj karakter udenu u ovu „mašinu” kao odgovarajući šraf, sa brigom smišljam kako da im saopštim da je neobično važno naučiti da se sa godinama u svakom životu i na svakom svetu pojavljuju stvari koje se moraju...   Skoro da se stidim sebe pred samim sobom, jer osećam jutros neku neiskrenost. Osećam negde u nekom skrivenom delu sebe da oduševljenje koje nosim iz vremena svog detinjstva u stvari pripada nekoj drugoj planeti.   Ovoga jutra razmišljam o vremenu, mestu i ljudima za koje samo verujem da su bili stvarni i da sam im pripadao. Razmišljam da možda, ipak, da olakšam mom detetu i da mu saopštim korisnu laž kako sve to nije tačno. Da to vreme nikada nije postojalo, da ti ljudi nikada nisu živeli, da se nikakda nije živelo kako to ružicasto saopštava moj san. Da je to bio i da treba da ostane samo moj san. Da to nazovem bajkom, i da priznam da je ta bajka iznikla iz mojih mnogobrojnih snova. Da je sanjana u dubokom snu koji se odigrao na nekoj drugoj planeti a da ta Planeta nije ista kao ova.   Pitam se hoće li se smejati ako mojoj Planeti glasno saopštim ime? Hoce li biti cool ako toj sanjanoj Planeti dam ime Zemlja? Strahujem da će današnjim klincima to ime biti isuviše smešno.   Ako im kažem da je i ona u Sunčevoj Galaksiji, da je isto kružila oko Sunca kao oko svoje Zvezde sasvim, sasvim polako…   Hoće li se smejati ako im priznam da se nisam vozio brzinom većom od potrebne? Hoće li razumeti mernu jedinicu: dovoljno? Da nisam gledao nacrtane pokretne spodobe,kao proizvod iskrivljene mašte, a koje su njima toliko važne, neophodne i vredne, koje se u specijalnim radionicama crtaju samo da bi ispunile dan u televizijskom ekranu i probudile i produbile iskrivljenu maštu o stvarima koje nas okružuju.? Hoću li smoći hrabrosti da im priznam sopstveni nestašlk u kome sam i bez očevog ograničenja u 19 i 15 neizostavno bio u kući i čitavih 5 minuta poklanjao nekim malim, naivnim i bezazlenim crtanim bićima, koja su ličila na meni poznate forme...   Kako da opišem moje dečije pozorište? Kao komšiluk koji je imao samo jednu obavezu da poslepodnevnu kafu ispije ispred zgrade u našoj ulici, tik pored gomile naslaganih drvenih gajbica kroz koje je često propadala nečija noga, dok gledaju naš dečiji pozorišni komad za koji smo samo ispričali scenario, jer pisati još nismo znali.   Hoće li mi verovati ako im kažem da ni sva deca nisu imala pravo da se popnu na improvizovanu drvenu scenu jer su uloge unapred i prema stvarnim zaslugama bile izdeljene. Hoće li razumeti da je pozorište uspelo ako je uspela improvizacija usled odustajanja nekog ko nije bio zadovoljan sopstvenim značajem u komadu. Hoće li razumeti i to da se drugi nisu zbog toga previše uzrujavali a da roditeljima nije padalo na pamet da pokažu ikakvu pristrasnost, pa i kada su im se sopstvena deca zbog toga možda durila, ali ne i ljutila uz par kapi suza na brzinu prosutih.   Razmišljam,da li da kažem da je na Planeti Zemlji bilo mesta i za tuge. Da su psiholozi bili sirotinja samo zato što im je svaka naša komšinica bila prejaka konkurencija. I da su baš zato mnoge komšinice odustajale da se razvedu od naših uvek nadmenih a u stvari poplašenih očeva, jer su uviđale i značaj neravnopravnosti kao temelja jedinstva. Da i u trpljenju ponekad može da se pronađe spas.   I da su baš zbog toga roditelji na toj Planeti svoju decu gajili a ne izdržavali. Kako da približim ovom mog vižljavku ovaj moj - sada već san? I dok keks upija mleko pretvarajući belinu u žutilo, obilazim pogledom sva vidljiva mesta u nameri da se probudim. Da ipak pronađem nešto što sam nekad poneo sa moje planete i sačuvao evo zbog čega - da dokažem kako moja Planeta još postoji.   Tražim opipljive dokaze svog sna ne bi li ublažio svakim danom sve veću sumnju u stvarno postojanje. Znam, tu oko mene se nalazi pregršt kometa koje ne mogu umanjiti sumnju koju sopstvena deca osećaju. Pred vremenom…   Počinjem sa traženjem po kuhinji, ali brzo odustajem.Ni kuhinja više ne liči na san.Čak i prepun frižider je sasvim prazan.   I uprkos mnoštvu sitnih stvari ne postižem cilj. Jer uvek nedostaje osećaj za san, za drugačije i jednostavno. I dok posmatram to dete koje ovoga jutra pokušavam da ugledam u jednom drugom prostoru i vremenu iskopavam po svojim sećanjima kolekcije mojih ploča, smerno složenih i stidljivo skrivenih u nekom ćošku ugodnog doma, u pokušaju da dokučim kako tek prispeli pubertetlija ove Planete, uporedjuje Eminem zvuk i poruku sa melodijom i tekstom nekih balada u kojima se pominju klikeri...   „... a ja i dalje bio sam dete noću leteo na Planete, danju igrao klikere. A ja, na oblak sam se peo Da odrastem nisam hteo, I tek sad mi jasno što: Bilo je rano za to.”   Kesk je upio mleko. Trebalo bi sada probuditi malog vižljavka dok keks i mleko sasvim ne stvrdnu. Ne, ne mogu. Ovo jutro ne mogu. Neka, nek ostane...   Vraćam se ipak u svoj usnuli krevet u kome me čeka neko ko to još jedino može da razume.Ko mi ne veruje više ništa sem toga da je moj san zaista bio i da je moja Planeta zaista postojala... Da je naše detinjstvo, tako neprimetno pretvoreno u san.   Biće da nas to još i najjače vezuje, drži zajedno, u istom krevetu, u istom snu, u istom košmaru, istoj zbunjenosti iz koje ni jedno više ne sme tako lako da iskoči.   I ovo moje iskakanje iz kreveta ovoga jutra, eto na šta se postavilo.   Ipak, kad god zatvorim oči u mekoći i toplini kreveta, pojave se makar mrvice slutnji da dani, mesta, ljudi i vreme za koje još samo verujemo da su bili stvarni ipak mogu prestati da budu samo san.   ..... ova priču počeli smo da pišemo pre puno godina... unesi i ti deo svojih snova u pricu i tako postani deo nje, za sve one buduće klince koji će je jednog dana čitati, i za sve one nekadašnje klince koji su je svih ovih godina pisali... dok je keks upijao mleko... 
    Nov 20, 2014 1812
  • 19 Nov 2014
    Pre mnogo godina, u vreme jedne velike i srećne zemlje, nošen onim mladalačkim ludilom, rešio sam da, sa par prijatelja, napravim planinarsku avanturu od Makarske, dakle obale mora, do vrha Biokova, planine iznad tog dela jadranske obale. Ideja koja nas je nosila bila je priča koja kaže da, ukoliko se dovoljno rano popnete na Biokovo tokom leta, možete videti Italiju.    Naša avantura pocela je u prvim satima novog dana, trajala je 5 sati i zaista smo videli Italiju, a pogled koji se pruža "od gore" ne može se rečima opisati. Bili smo ponosni što smo osvojili Vošac, najviši od vrhova Biokova koji se može videti sa mora....    Madutim, kao što to obicno bude, vec posle prvog oduševljenja prizorima obale, mora i udaljenih obrisa Italije, primetili smo da postoji još jedan, mnogo viši vrh Biokova, onaj  najviši... Prva ideja bila je da krenemo ka njemu...    Godinama kasnije, shvatio sam da je to jedna od onih životnih lekcija koje pamtimo. Iza svakog vrha obicno stoji neki drugi, mnogo viši. Pitanje je samo ko želi, a ko ne želi da se penje.    Kao jedan deo naše morsko - planinarske ekspedicije koji je ostao u prvom šljiviku uživajuci u jutarnjem cvkutanju ptica, i u svakodnevnom životu mnogi pronadu neku naizled čvrstu stenu i tu se smeste, puštajući da ih vetrovi života večno zaobilaze. I upravo ti, ljubitelji cvrkutanja, i u realnosti današnjeg vremena ostali su negde daleko iza nas sa vrha Vošac...  Kao što pretpostavljate, tih ptica oko njih vise nema, kao ni cvrkutanja... vetrovi ih nisu zauvek zaboravili.   Upravo je to deo lekcije koja nas uči da put uvek vodi napred i na više, da zaustavljanja nema...  Prvi zanak zaustvljanja pojavljuje se onda kada se neko zadovolji postojećim stanjem i prestane sa pokušajima da se promeni ili ucini nešto još bolje.    Ne, nema ničeg rđavog u gajenju zdravog poštovanja nečije sposobnosti, pa kolika god da je ona... Ipak, treba imati na umu da, čak i ako neko ima sposobnosti da zauzme viši položaj, a ne koristi celokupni talenat i snagu za ostvarivanje ciljeva, može da uništi šanse nekom drugom. Da ne pričamo one koji su danas, na žalost, posebno vidljivi upravo po tome što zauzimaju pozicije koje ne zaslužuju i za koje nisu sposobni.    Između velike stvari koju ne možemo uciniti i one male koju nećemo da učinimo, skriva se opasnost da ništa ne učinimo!    Većinja ljudi misli da postoji ogromna razlika u sposobnosti izmedu nekoga ko se bavi običnim poslovima i onoga koji je dostigao vrhunac. To, ipak, nije istina. Uraditi samo malo bolje od proseka u životu dovoljno je da se neko istakne. Ljudi ne postižu uspeh samo time što su dvostruko inteligentniji ili dvostruko sposobniji od drugih. Ako neko uspe da doda samo malo više onome što već ima, to ga moze dovesti daleko.    U jednom razgovoru sa direktorom jednog uspešnog građevinskog preduzeća, novinar je upitao: ”čuo sam da ste počeli kao zidar. Kako ste krenuli prema vrhu?„ Direktor je skromno odgovorio: ”Želeo sam da budem dobar zidar!"    Ovaj odgovor sadrži jednu veliku istinu. Moramo početi tamo gde se nalazimo i pokušavati da najbolje iskoristimo sve postojeće okolnosti.    Možda ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.   Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma, zato što je sve od palme korisno - plod, lišce, grane i deblo.    Kokosova palma je, međutim, zavidela mangu, zato što se njegov plod izvozi i veoma je skup. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više. Jedino je mali žuti cvet radosno cvetao u svom uglu.   Pažnja posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavila se na žutom cvetu. Upitao ga je: ” Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"    Cvet je odgovrio: ”Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango... a onda sam pomislio da, ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi to i učinio. Želeo je da budem mali žuti cvet, a jedino što ja sada zelim je da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao.   ...nasmešite se.. i ulepšajte ovaj svet vašim najlepšim osmehom... za početak... :)
    2110 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Pre mnogo godina, u vreme jedne velike i srećne zemlje, nošen onim mladalačkim ludilom, rešio sam da, sa par prijatelja, napravim planinarsku avanturu od Makarske, dakle obale mora, do vrha Biokova, planine iznad tog dela jadranske obale. Ideja koja nas je nosila bila je priča koja kaže da, ukoliko se dovoljno rano popnete na Biokovo tokom leta, možete videti Italiju.    Naša avantura pocela je u prvim satima novog dana, trajala je 5 sati i zaista smo videli Italiju, a pogled koji se pruža "od gore" ne može se rečima opisati. Bili smo ponosni što smo osvojili Vošac, najviši od vrhova Biokova koji se može videti sa mora....    Madutim, kao što to obicno bude, vec posle prvog oduševljenja prizorima obale, mora i udaljenih obrisa Italije, primetili smo da postoji još jedan, mnogo viši vrh Biokova, onaj  najviši... Prva ideja bila je da krenemo ka njemu...    Godinama kasnije, shvatio sam da je to jedna od onih životnih lekcija koje pamtimo. Iza svakog vrha obicno stoji neki drugi, mnogo viši. Pitanje je samo ko želi, a ko ne želi da se penje.    Kao jedan deo naše morsko - planinarske ekspedicije koji je ostao u prvom šljiviku uživajuci u jutarnjem cvkutanju ptica, i u svakodnevnom životu mnogi pronadu neku naizled čvrstu stenu i tu se smeste, puštajući da ih vetrovi života večno zaobilaze. I upravo ti, ljubitelji cvrkutanja, i u realnosti današnjeg vremena ostali su negde daleko iza nas sa vrha Vošac...  Kao što pretpostavljate, tih ptica oko njih vise nema, kao ni cvrkutanja... vetrovi ih nisu zauvek zaboravili.   Upravo je to deo lekcije koja nas uči da put uvek vodi napred i na više, da zaustavljanja nema...  Prvi zanak zaustvljanja pojavljuje se onda kada se neko zadovolji postojećim stanjem i prestane sa pokušajima da se promeni ili ucini nešto još bolje.    Ne, nema ničeg rđavog u gajenju zdravog poštovanja nečije sposobnosti, pa kolika god da je ona... Ipak, treba imati na umu da, čak i ako neko ima sposobnosti da zauzme viši položaj, a ne koristi celokupni talenat i snagu za ostvarivanje ciljeva, može da uništi šanse nekom drugom. Da ne pričamo one koji su danas, na žalost, posebno vidljivi upravo po tome što zauzimaju pozicije koje ne zaslužuju i za koje nisu sposobni.    Između velike stvari koju ne možemo uciniti i one male koju nećemo da učinimo, skriva se opasnost da ništa ne učinimo!    Većinja ljudi misli da postoji ogromna razlika u sposobnosti izmedu nekoga ko se bavi običnim poslovima i onoga koji je dostigao vrhunac. To, ipak, nije istina. Uraditi samo malo bolje od proseka u životu dovoljno je da se neko istakne. Ljudi ne postižu uspeh samo time što su dvostruko inteligentniji ili dvostruko sposobniji od drugih. Ako neko uspe da doda samo malo više onome što već ima, to ga moze dovesti daleko.    U jednom razgovoru sa direktorom jednog uspešnog građevinskog preduzeća, novinar je upitao: ”čuo sam da ste počeli kao zidar. Kako ste krenuli prema vrhu?„ Direktor je skromno odgovorio: ”Želeo sam da budem dobar zidar!"    Ovaj odgovor sadrži jednu veliku istinu. Moramo početi tamo gde se nalazimo i pokušavati da najbolje iskoristimo sve postojeće okolnosti.    Možda ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.   Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma, zato što je sve od palme korisno - plod, lišce, grane i deblo.    Kokosova palma je, međutim, zavidela mangu, zato što se njegov plod izvozi i veoma je skup. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više. Jedino je mali žuti cvet radosno cvetao u svom uglu.   Pažnja posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavila se na žutom cvetu. Upitao ga je: ” Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"    Cvet je odgovrio: ”Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango... a onda sam pomislio da, ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi to i učinio. Želeo je da budem mali žuti cvet, a jedino što ja sada zelim je da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao.   ...nasmešite se.. i ulepšajte ovaj svet vašim najlepšim osmehom... za početak... :)
    Nov 19, 2014 2110
  • 28 Oct 2014
    Kopajući po oblaku uspomena, nedavno sam se setio svog prvog odlaska na fudbalsku utakmicu. Bilo je to u vreme kada je moja Zvezda igrala istorijsku utakmicu sa Ferencvarošem, a moj otac iz onih čuvenih roditeljskih predubeđenja nije želeo da se klinac kao ja izlaže opasnostima. Napominjem da se tada pod opasnostima podrazumevalo da ću se prejesti kikirikija ili semenki, ili možda dehidrirati od predugog čekanja na početak utakmice.  Umesto Zvezde i Ferencvaroša, dobio sam utešniu nagradu - navijanje na utakmici Galenika - više se ne sećam ko, gde je definitivno najveće uzbuđenje donosio onaj prodavac kikirikija, sve do 15 minuta pred kraj utakmice kada je u igru ušao legenda zemunskog fudbala Siniša Gajin i za tih 15 minuta dao 4 gola. Danas, kad razmišljam o tom vremenu, imam utisak da bi bilo koji igrač iz tih vremena i danas dao 4 gola za 15 minuta bilo kom od ovih timova, koji se nekom čudnom istorijskom greškom, nazivaju prvoligaši. Eh, kakav je to fudbal bio... i kakvo je to navijanje bilo...  Ilustracije radi, tada smo na utakmice išli 5, 6 sati ranije, kako bi se zauzela što bolja mesta. Zna se da su ta mesta bila uvek 2, 3 reda ispod šipki. Tada nije bilo stolica, nekada smo bukvalno stajali na jednoj nozi, a kad padne gol, redovni su bili talasi koji te bukvalno ponesu po 10 - 15 metara na dole.. pa ko preživi.. :) BTW, zato smo jurili ta mesta ispod šipki koje su zaustavljale talase (da ne pominjemo kako su prolazili oni koju su neposredno iznad šipke).    Na utakmice sam redovno išao sa mojim drugarom još iz predškolskih vremena, Bobom. Sećam se da smo jednom prilikom pobegli iz škole i u poluvremenu utakmice bili očajni jer je Zvezda gubila sa 0:1, a mi razmišljali kojim će ukorom da nas kazne. Bila je to ona sjajna utakmica u kojoj su crveno beli u drugom poluvremenu napunili mrežu Dinama iz Berlina sa 4 komada i prošli dalje, uprkos petardi u Berlinu (2:5). Ono što verovatno nikad neću zaboraviti je momenat kad je Šestić bukvalno ugurao loptu u mrežu u poslednjem minutu utakmice, a Boba i ja smo se našli u talasu i to tako što nas je neki tip bukvalno nosio, u svakoj ruci po jednog, kao da smo džakovi brašna. Naravno, provukli smo se i u školi, samo sa opomenom razrednog.   Te godine, ispratili smo zvezdu na svakoj utakmici do finala kupa Uefe i onog Mikelotija, uključujući i odlazak u London na Hajberi, odakle sam se vratio totalno promukao. Tada je moja Zvezda izbacila neki tamo Arsenal. Zanimljivo je da uopšte nisam video gol, samo onu štiklu Blagojevića, pa sam dva dana proveo pred TV da vidim i nastavak akcije i Duleta Savića kako trese mrežu. E da, tamo nema talasa, Englezi su suviše mlaki za tako nešto.  Nekako mi je posebno za srce prirasla jedna mala utakmica u kojoj je Srba Stamenković uporno pokušavao da poseje neke skandinavce u njihovom petercu, a oni nikako da se prime (to je ono kad Srba zamahne a njih petorica popadaju pustajući korenje na travnjaku Marakane). Za nas je Srba bio najveći mag fudbala,  odmah posle Džaje. Na ovoj utakmici se toliko bavio zemljoradnjom da su stigli da postignu samo 4 gola, a skandinavci su shvtili da im duboko oranje ide mnogo bolje nego fudbal. I svaki put kad Srba okrene njih četvoricu oko malog prsta, sa Juga poleti talas da malo pripomognu mukicama.    Bilo je tih utakmica za pamćenje puno, a ako bi trebalo da izaberem jednu koju bih po svemu izdvojio, definitivno je to ona protiv Barselone i čuveni lob Maradone za koji i on sam kaže da mu je najdraži gol u karijeri. A taj trenutak je zaista bio nešto posebno.. stadion ispunjen do poslednjeg mesta, a svi do jednog aplaudiramo velikoj majstoriji.. i dan danas se najezim od tog zvuka.. nezaboravno.    Dvoumio sam se da li je možda trebalo ovu priču da nazovem "moj drugar Boba i ja - fudbalski navijači". Da, naglašavam, navijači, a ne fanovi.. mi smo na utakmice zaista išli da navijamo, i to za NAŠ klub... Radovali smo se pobedama i tugovali zbog neuspeha zajedno, bezali iz škole zajedno, bili zbog toga i kažnjavani zajedno.. a jedino gde smo se razlikovali, bila je činjenica da je Boba PARTIZANOVAC, a ja ZVEZDAŠ.    Elem, znate, išao sam ja i na druge stadione, navijao i sve ono po redu, ali jedna je Marakana... samo je Marakana imala talase... i danas, ti mi talasi nedostaju... i nisu krivi ovi sto ponekad prođu pretkvlalifikacije za kvalifikacije, krivi su oni što su oterali talase... Talase sa Marakane... e za njih jedna poruka.... NE TALASAJTE VIŠE.
    6758 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Kopajući po oblaku uspomena, nedavno sam se setio svog prvog odlaska na fudbalsku utakmicu. Bilo je to u vreme kada je moja Zvezda igrala istorijsku utakmicu sa Ferencvarošem, a moj otac iz onih čuvenih roditeljskih predubeđenja nije želeo da se klinac kao ja izlaže opasnostima. Napominjem da se tada pod opasnostima podrazumevalo da ću se prejesti kikirikija ili semenki, ili možda dehidrirati od predugog čekanja na početak utakmice.  Umesto Zvezde i Ferencvaroša, dobio sam utešniu nagradu - navijanje na utakmici Galenika - više se ne sećam ko, gde je definitivno najveće uzbuđenje donosio onaj prodavac kikirikija, sve do 15 minuta pred kraj utakmice kada je u igru ušao legenda zemunskog fudbala Siniša Gajin i za tih 15 minuta dao 4 gola. Danas, kad razmišljam o tom vremenu, imam utisak da bi bilo koji igrač iz tih vremena i danas dao 4 gola za 15 minuta bilo kom od ovih timova, koji se nekom čudnom istorijskom greškom, nazivaju prvoligaši. Eh, kakav je to fudbal bio... i kakvo je to navijanje bilo...  Ilustracije radi, tada smo na utakmice išli 5, 6 sati ranije, kako bi se zauzela što bolja mesta. Zna se da su ta mesta bila uvek 2, 3 reda ispod šipki. Tada nije bilo stolica, nekada smo bukvalno stajali na jednoj nozi, a kad padne gol, redovni su bili talasi koji te bukvalno ponesu po 10 - 15 metara na dole.. pa ko preživi.. :) BTW, zato smo jurili ta mesta ispod šipki koje su zaustavljale talase (da ne pominjemo kako su prolazili oni koju su neposredno iznad šipke).    Na utakmice sam redovno išao sa mojim drugarom još iz predškolskih vremena, Bobom. Sećam se da smo jednom prilikom pobegli iz škole i u poluvremenu utakmice bili očajni jer je Zvezda gubila sa 0:1, a mi razmišljali kojim će ukorom da nas kazne. Bila je to ona sjajna utakmica u kojoj su crveno beli u drugom poluvremenu napunili mrežu Dinama iz Berlina sa 4 komada i prošli dalje, uprkos petardi u Berlinu (2:5). Ono što verovatno nikad neću zaboraviti je momenat kad je Šestić bukvalno ugurao loptu u mrežu u poslednjem minutu utakmice, a Boba i ja smo se našli u talasu i to tako što nas je neki tip bukvalno nosio, u svakoj ruci po jednog, kao da smo džakovi brašna. Naravno, provukli smo se i u školi, samo sa opomenom razrednog.   Te godine, ispratili smo zvezdu na svakoj utakmici do finala kupa Uefe i onog Mikelotija, uključujući i odlazak u London na Hajberi, odakle sam se vratio totalno promukao. Tada je moja Zvezda izbacila neki tamo Arsenal. Zanimljivo je da uopšte nisam video gol, samo onu štiklu Blagojevića, pa sam dva dana proveo pred TV da vidim i nastavak akcije i Duleta Savića kako trese mrežu. E da, tamo nema talasa, Englezi su suviše mlaki za tako nešto.  Nekako mi je posebno za srce prirasla jedna mala utakmica u kojoj je Srba Stamenković uporno pokušavao da poseje neke skandinavce u njihovom petercu, a oni nikako da se prime (to je ono kad Srba zamahne a njih petorica popadaju pustajući korenje na travnjaku Marakane). Za nas je Srba bio najveći mag fudbala,  odmah posle Džaje. Na ovoj utakmici se toliko bavio zemljoradnjom da su stigli da postignu samo 4 gola, a skandinavci su shvtili da im duboko oranje ide mnogo bolje nego fudbal. I svaki put kad Srba okrene njih četvoricu oko malog prsta, sa Juga poleti talas da malo pripomognu mukicama.    Bilo je tih utakmica za pamćenje puno, a ako bi trebalo da izaberem jednu koju bih po svemu izdvojio, definitivno je to ona protiv Barselone i čuveni lob Maradone za koji i on sam kaže da mu je najdraži gol u karijeri. A taj trenutak je zaista bio nešto posebno.. stadion ispunjen do poslednjeg mesta, a svi do jednog aplaudiramo velikoj majstoriji.. i dan danas se najezim od tog zvuka.. nezaboravno.    Dvoumio sam se da li je možda trebalo ovu priču da nazovem "moj drugar Boba i ja - fudbalski navijači". Da, naglašavam, navijači, a ne fanovi.. mi smo na utakmice zaista išli da navijamo, i to za NAŠ klub... Radovali smo se pobedama i tugovali zbog neuspeha zajedno, bezali iz škole zajedno, bili zbog toga i kažnjavani zajedno.. a jedino gde smo se razlikovali, bila je činjenica da je Boba PARTIZANOVAC, a ja ZVEZDAŠ.    Elem, znate, išao sam ja i na druge stadione, navijao i sve ono po redu, ali jedna je Marakana... samo je Marakana imala talase... i danas, ti mi talasi nedostaju... i nisu krivi ovi sto ponekad prođu pretkvlalifikacije za kvalifikacije, krivi su oni što su oterali talase... Talase sa Marakane... e za njih jedna poruka.... NE TALASAJTE VIŠE.
    Oct 28, 2014 6758
  • 18 Sep 2014
     Da li ste bili u situaciji da vam se čini da se izmiče tlo pod nogama, da gubite kontrolu nad svojim životom, da vam dan nije dovoljno dug za sve što želite, ili morate uraditi? Kad dođete u tu situaciju, setite se ove priče, možda pomogne.... Jedan od profesora filosofije, počeo je čas pred svojim studentima, na neuobičajen način. Bez reči, podigao je veliku, praznu, teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru ispred sebe i zatim je napunio lopticama za tenis. Potom je pitao studente da li je tegla puna... Studenti su se složili da tegla jeste puna. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu, blago je protresao tako da su kamenčići popunili prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su rekli da jeste. Sledeća kutija koju je profesor podigao, bila je puna peska. Kada je sipao u teglu, pesak je popunio i one preostale šupljine. Pitao je još jednom, da li je tegla puna. Studenti su, naravno, odgovorili da jeste. Tada je profesor ispod stola izvadio dve šolje pune kafe i ulio ih u teglu. Kafa je natopila pesak, a profesor nije morao ništa da pita.. studenti su se već i sami smejali shvatajući sta bi bilo pitanje. Kada se smeh utišao, profesor je rekao: "Ovu teglu shvatite kao vaš život, koji svakako trebate ispuniti... Teniske loptice su one najvažnije stvari u vašem životu... porodica, deca, zdravlje i ostalo čemu se veoma predajete.To su oni pojmovi koji bi ispunjavali vaš život i kad bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne... posao, kuća, prijatelji.. Pesak predstavlja preostale stvari.. male stvari... Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za teniske loptice i kamenčiće. U životu važe ista pravila.. ako potrošite vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za obe važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.. igrajte se sa decom dok je vreme, nađite vremena za odlazak kod lekara.. izvedite partnera na večeru... ponašajte se kao da vam je uvek 18 godina... Uvek će biti vremena da se kuća očisti ili urade popravke.. Prvo se pobrinite za teniske loptice, utvrdite svoje prioritete... sve ostalo je pesak.." Nakon profesorovog izlaganja, jedna studentkinja upitala je profesora šta predstavlja kafa. Profesor se nasmejao i rekao.. "Drago mi je što ste to pitali.. nju dolivam kako bih vam pokazao, da, bez obzira koliko vam je život ispunjen, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem".
    3042 Objavio/la Chupko Chupavi
  •  Da li ste bili u situaciji da vam se čini da se izmiče tlo pod nogama, da gubite kontrolu nad svojim životom, da vam dan nije dovoljno dug za sve što želite, ili morate uraditi? Kad dođete u tu situaciju, setite se ove priče, možda pomogne.... Jedan od profesora filosofije, počeo je čas pred svojim studentima, na neuobičajen način. Bez reči, podigao je veliku, praznu, teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru ispred sebe i zatim je napunio lopticama za tenis. Potom je pitao studente da li je tegla puna... Studenti su se složili da tegla jeste puna. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu, blago je protresao tako da su kamenčići popunili prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su rekli da jeste. Sledeća kutija koju je profesor podigao, bila je puna peska. Kada je sipao u teglu, pesak je popunio i one preostale šupljine. Pitao je još jednom, da li je tegla puna. Studenti su, naravno, odgovorili da jeste. Tada je profesor ispod stola izvadio dve šolje pune kafe i ulio ih u teglu. Kafa je natopila pesak, a profesor nije morao ništa da pita.. studenti su se već i sami smejali shvatajući sta bi bilo pitanje. Kada se smeh utišao, profesor je rekao: "Ovu teglu shvatite kao vaš život, koji svakako trebate ispuniti... Teniske loptice su one najvažnije stvari u vašem životu... porodica, deca, zdravlje i ostalo čemu se veoma predajete.To su oni pojmovi koji bi ispunjavali vaš život i kad bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne... posao, kuća, prijatelji.. Pesak predstavlja preostale stvari.. male stvari... Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za teniske loptice i kamenčiće. U životu važe ista pravila.. ako potrošite vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za obe važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.. igrajte se sa decom dok je vreme, nađite vremena za odlazak kod lekara.. izvedite partnera na večeru... ponašajte se kao da vam je uvek 18 godina... Uvek će biti vremena da se kuća očisti ili urade popravke.. Prvo se pobrinite za teniske loptice, utvrdite svoje prioritete... sve ostalo je pesak.." Nakon profesorovog izlaganja, jedna studentkinja upitala je profesora šta predstavlja kafa. Profesor se nasmejao i rekao.. "Drago mi je što ste to pitali.. nju dolivam kako bih vam pokazao, da, bez obzira koliko vam je život ispunjen, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem".
    Sep 18, 2014 3042
  • 04 Sep 2014
    Тхе чупко бенд vam predstavlja... odu irceru... napisano tamo devedesetih....idemo.. lagano.. a-mol.... i bez suza molim.. stiskavac.. može, al da ne vide opovi... Znatel' pricu o irceru starom meni su je poslali imejlom kazu da je brzo pis'o nije mrdo, nije dis'o diskutanta takvog vise nema     Otac mu je bio los softveras hranio je ircera jedinca mati mu je bila crna hitra , nezna, kao srna osmeh bese boja njenog lica.   Imao je nekol'ko pi- sija jedan laptop u wc-u da se nadje internet je zajahao kad je treb'o nije stao bez tog cuda zivet nije znao.   Surfao je bez prestanka nema noci, nema danka a da nije isheklao koju. Surfao je braco draga od nemila do nedraga isfurao ircer pamet svoju Misa im'o, macku im'o nije.     Voleo je lepu al daleku uz'o bi je samo da je znao voles jednom na tom svetu dal na javi il' na netu to ne bira hardver nego srce.  Sve se nad'o da ce ljubav proci zanavek je promenio mrezu, venc'o facu s diskusije neku Miru iz Cuprije pre toga je nikad vid'o nije.                   Surfao je sa poletomjedrio je sajber svetomtrosio je brzo bajt do bajta.Surfao je gore, dolemislio da svi ga volenema toga nijednog sajtagde se ircer nije pojavljivo. Navuk'o se nije proslo mnogodusu svoju vindovsu je prod'onapusti ga cak i Miranasla ruku da je diranasla dripca da je formatira. Mlad je kazu bio i kad je rikn'osred ripleja nekom diskutantuenter dugme zakazalomonitorce posustalo        al' jos pamte njegov zadnji topik: " dzaba bilo braco dragaod nemila do nedragadzaba bilo chatova, dugmicadzaba dobre tastaturedzaba sajber avanturedzaba bilo erotskih filmica.KADA NISAM S ONOM KOJOJ KUCAMKADA NISAM S ONOM KOJOJ KUCAM" Znatel' pricu o irceru starommeni su je poslali imejlomdiskutanti slicni njemukada razmisle o svemukazu da je bio....u problemu...... .......................................................kraj...... sad može aplauzzzzzzzzzzzz........................
    2513 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Тхе чупко бенд vam predstavlja... odu irceru... napisano tamo devedesetih....idemo.. lagano.. a-mol.... i bez suza molim.. stiskavac.. može, al da ne vide opovi... Znatel' pricu o irceru starom meni su je poslali imejlom kazu da je brzo pis'o nije mrdo, nije dis'o diskutanta takvog vise nema     Otac mu je bio los softveras hranio je ircera jedinca mati mu je bila crna hitra , nezna, kao srna osmeh bese boja njenog lica.   Imao je nekol'ko pi- sija jedan laptop u wc-u da se nadje internet je zajahao kad je treb'o nije stao bez tog cuda zivet nije znao.   Surfao je bez prestanka nema noci, nema danka a da nije isheklao koju. Surfao je braco draga od nemila do nedraga isfurao ircer pamet svoju Misa im'o, macku im'o nije.     Voleo je lepu al daleku uz'o bi je samo da je znao voles jednom na tom svetu dal na javi il' na netu to ne bira hardver nego srce.  Sve se nad'o da ce ljubav proci zanavek je promenio mrezu, venc'o facu s diskusije neku Miru iz Cuprije pre toga je nikad vid'o nije.                   Surfao je sa poletomjedrio je sajber svetomtrosio je brzo bajt do bajta.Surfao je gore, dolemislio da svi ga volenema toga nijednog sajtagde se ircer nije pojavljivo. Navuk'o se nije proslo mnogodusu svoju vindovsu je prod'onapusti ga cak i Miranasla ruku da je diranasla dripca da je formatira. Mlad je kazu bio i kad je rikn'osred ripleja nekom diskutantuenter dugme zakazalomonitorce posustalo        al' jos pamte njegov zadnji topik: " dzaba bilo braco dragaod nemila do nedragadzaba bilo chatova, dugmicadzaba dobre tastaturedzaba sajber avanturedzaba bilo erotskih filmica.KADA NISAM S ONOM KOJOJ KUCAMKADA NISAM S ONOM KOJOJ KUCAM" Znatel' pricu o irceru starommeni su je poslali imejlomdiskutanti slicni njemukada razmisle o svemukazu da je bio....u problemu...... .......................................................kraj...... sad može aplauzzzzzzzzzzzz........................
    Sep 04, 2014 2513
  • 01 Sep 2014
    Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    4990 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    Sep 01, 2014 4990
  • 26 Aug 2014
    Hladnih januarskih dana 2002 godine, pojavile su se slike koje nikog nisu ostavile ravnodusnim. Prica koja sledi može na neki način biti oda životu. Samuel Armas, beba od 21 meseca, imala je dijagnozu koja nije davala šanse da preživi van materice. U pitanju je bila neka vrsta razdvojenosti kičme. Posle brojnih pregleda, dr Bruner iz Univerzitetskog medicinskog centra Vanderbilt, Nešvil, država Tenesi, odlučio je da izvete hiruški zahvat dok je beba još bila u materici, i na taj način pokuša da spasi život bebi. Za vreme intervencije, hirurg je uradio normalan carski rez, izvukao matericu i na njoj napravio rez kroz koji je operisao malog Samuela. U trenutku kada je hirurg već završavao intervenciju, koja se po svim pokazateljima odvijala na zadovoljavajući način, kroz još otvoreni rez, beba je pružila ruku i uhvatila prst zapanjenog doktora. On je ostao skamenjen nekoliko trenutaka, dok je Samuel nastavio da drži prst, što je omogućilo hiruškoj ekipi da ovaj veličanstveni trenutak i fotografiše. Hirurg koji je obavio na hiljade operacija, kasnije je izjavio da je tada preživeo ubedljivo najemocionalniji trenuta svoje profesionalne karijere, kada je Samuel ručicom uhvatio njegov prst, kao da je želeo da mu zahvali za dar života koji je upravo dobio. Verujem da je svako od vas osetio dodir emocija gledajući ove fotorafije... ovaj trenutak je ovekovečen objektivom kamere Majlkal Klaensija (http://michaelclancy.com/)... a da li smo u stanju da osetimo sve one nevidljive ručice koje su kretale ka nama, u znak zahvalnosti, svih ovih godina zahvaljujući na nekim lepim stvarima koje smo učinili, ili svim lepim trenucima koje smo nekome poklonili.. I bez ovih slika, dr Bruner bi svakako bio presrećan, jer Samuel zivi zivotom srećnog deteta...  ... a mi smo, i bez slika koje nikad nisu napravljene, srećni, jer smo mogli da sa nekim podelimo nesto lepo.. Za taj osećaj... i za te trenutke...  vredi živeti :)
    2878 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Hladnih januarskih dana 2002 godine, pojavile su se slike koje nikog nisu ostavile ravnodusnim. Prica koja sledi može na neki način biti oda životu. Samuel Armas, beba od 21 meseca, imala je dijagnozu koja nije davala šanse da preživi van materice. U pitanju je bila neka vrsta razdvojenosti kičme. Posle brojnih pregleda, dr Bruner iz Univerzitetskog medicinskog centra Vanderbilt, Nešvil, država Tenesi, odlučio je da izvete hiruški zahvat dok je beba još bila u materici, i na taj način pokuša da spasi život bebi. Za vreme intervencije, hirurg je uradio normalan carski rez, izvukao matericu i na njoj napravio rez kroz koji je operisao malog Samuela. U trenutku kada je hirurg već završavao intervenciju, koja se po svim pokazateljima odvijala na zadovoljavajući način, kroz još otvoreni rez, beba je pružila ruku i uhvatila prst zapanjenog doktora. On je ostao skamenjen nekoliko trenutaka, dok je Samuel nastavio da drži prst, što je omogućilo hiruškoj ekipi da ovaj veličanstveni trenutak i fotografiše. Hirurg koji je obavio na hiljade operacija, kasnije je izjavio da je tada preživeo ubedljivo najemocionalniji trenuta svoje profesionalne karijere, kada je Samuel ručicom uhvatio njegov prst, kao da je želeo da mu zahvali za dar života koji je upravo dobio. Verujem da je svako od vas osetio dodir emocija gledajući ove fotorafije... ovaj trenutak je ovekovečen objektivom kamere Majlkal Klaensija (http://michaelclancy.com/)... a da li smo u stanju da osetimo sve one nevidljive ručice koje su kretale ka nama, u znak zahvalnosti, svih ovih godina zahvaljujući na nekim lepim stvarima koje smo učinili, ili svim lepim trenucima koje smo nekome poklonili.. I bez ovih slika, dr Bruner bi svakako bio presrećan, jer Samuel zivi zivotom srećnog deteta...  ... a mi smo, i bez slika koje nikad nisu napravljene, srećni, jer smo mogli da sa nekim podelimo nesto lepo.. Za taj osećaj... i za te trenutke...  vredi živeti :)
    Aug 26, 2014 2878
  • 25 Aug 2014
    Postoji neka teorija kako je nastala paradigma...  Grupa naučnika je zatvorila u kavez 5 majmuna i na sredinu kaveza postavila merdevine sa bananama na vrhu. Svaki put kada bi se jedan majmun popeo na merdevine i pojeo banane, naučnici bi ostale majmune polili hladnom vodom! Nakon nekog vremena, svaki put kada bi se neki majmun popeo na merdevine, ostali bi ga pretukli! Kao rezultat toga, posle nekog vremena, ni jedan majmun nije smeo da se popne na merdevine! Naučnici su tada odlučili da zamijene jednog od majmuna. Taj se majmun odmah popeo na merdevine, nakon čega su ga ostali pretukli! Nakon što je nekoliko puta dobio batine, shvatio je da se ne sme penjati na merdevine, iako nije znao razlog! Drugi majmun je zamjenjen i situacija se ponovila. Prvi zamjenjeni majmun ga je takođe pretukao. Isto se dogodilo i sa trećim i sačetvrtim. Na kraju je i peti majmun zamjenjen! Tada je ostalo 5 majmuna koji nisu nikada polivani hladnom vodom, a ipak su uvek premlatili onoga koji bi se pokušao popeti uz merdevine! Kada bi bilo moguće upitati te majmune, zašto uvek premlate onog koji se proba popeti....... Kladim se da bi odgovor bio....... “Nemam pojma- tako se to valjda radi ovde.” Da li vam zvuči poznato? Verovatno se i ovog momenta mnogi pitaju - "Zašto neke stvari radimo na način na koji ih radimo, ako postoji i druga solucija?!" .. i .. na kraju... "Samo su dve stvari beskrajne: svemir i ljudska glupost. A ja nisam baš siguran za ono prvo!"                                                                                                                                                Albert Einstein
    4228 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Postoji neka teorija kako je nastala paradigma...  Grupa naučnika je zatvorila u kavez 5 majmuna i na sredinu kaveza postavila merdevine sa bananama na vrhu. Svaki put kada bi se jedan majmun popeo na merdevine i pojeo banane, naučnici bi ostale majmune polili hladnom vodom! Nakon nekog vremena, svaki put kada bi se neki majmun popeo na merdevine, ostali bi ga pretukli! Kao rezultat toga, posle nekog vremena, ni jedan majmun nije smeo da se popne na merdevine! Naučnici su tada odlučili da zamijene jednog od majmuna. Taj se majmun odmah popeo na merdevine, nakon čega su ga ostali pretukli! Nakon što je nekoliko puta dobio batine, shvatio je da se ne sme penjati na merdevine, iako nije znao razlog! Drugi majmun je zamjenjen i situacija se ponovila. Prvi zamjenjeni majmun ga je takođe pretukao. Isto se dogodilo i sa trećim i sačetvrtim. Na kraju je i peti majmun zamjenjen! Tada je ostalo 5 majmuna koji nisu nikada polivani hladnom vodom, a ipak su uvek premlatili onoga koji bi se pokušao popeti uz merdevine! Kada bi bilo moguće upitati te majmune, zašto uvek premlate onog koji se proba popeti....... Kladim se da bi odgovor bio....... “Nemam pojma- tako se to valjda radi ovde.” Da li vam zvuči poznato? Verovatno se i ovog momenta mnogi pitaju - "Zašto neke stvari radimo na način na koji ih radimo, ako postoji i druga solucija?!" .. i .. na kraju... "Samo su dve stvari beskrajne: svemir i ljudska glupost. A ja nisam baš siguran za ono prvo!"                                                                                                                                                Albert Einstein
    Aug 25, 2014 4228
  • 30 Jul 2014
    Koliko puta ste uživali gledajući igru leptira na livadi u punom cvetu? Da li ste, međutim, nekada posmatrali momenat kada leptir izlazi iz čaure? Nedavno mi je neko poslao priču o leptiru života...Da, o leptiru života a ne o životu leptira... Čovek je posmatrao kako leptir pokušava da se izvuče kroz malenu pukotinu u čauri. Poslenekog vremena, izgledalo je kao da je leptir izgubio svu snagu i prestao da pokušava, prestao je da se pomera. Čovek se sažalio i napraio izlaz rasekavši čauru tako da je leptir sa lakoćom izašao. Iako je leptir imao krhko telo i smežurana krila, čovek je nastavio da posmatra u želji da isprati trenutak kada leptir poleti. Međutim, ništa se nije dogodilo... leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo, nemoćan, i nikada nije poleteo. Čovek je, uprkos svojoj ljubaznosti i želji da pomogne, prevideo činjenicu da je priroda osmislila način kako da ojača leptira pre nego što se upusti u avanturu, kako da mu podari snagu i energiju potrebnu za život, pa tek onda da se sam oslobodi iz čaure i poleti. A svi volimo da letimo... možda su baš neke poteškoće kroz koje povremeno prilazimo potrebne da se u sledečem trenutku poleti i uživa u lepotama života. Bez tih teškoća, nikad ne bi bili toliko jako koliko možemo i želimo biti... i nikad ne bi leteli. Želeli smo snagu... priroda nam je podarila poteškoće koje su nas osnažile. Želeli smo mudrost... priroda nam je podarila probleme koje je trebalo rešiti. Želeli smo bogatstvo.. priroda nam je podarila mozak i telo da možemo raditi. Želeli smo hrabrost... priroda nam je podarila prepreke koje je trebalo savladati. Želeli smo ljubav... priroda nam je podarila ljude kojima je trebalo pomoći. Želeli smo usluge... priroda nam je podarila prilike.   Nismo dobili ništa što smo želeli... a dobili smo sve što nam je trebalo... i zato.. živite bez straha i suočite se sa svim preprekama.. sve ih sami možete preskočiti...  i poleteti.
    4951 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Koliko puta ste uživali gledajući igru leptira na livadi u punom cvetu? Da li ste, međutim, nekada posmatrali momenat kada leptir izlazi iz čaure? Nedavno mi je neko poslao priču o leptiru života...Da, o leptiru života a ne o životu leptira... Čovek je posmatrao kako leptir pokušava da se izvuče kroz malenu pukotinu u čauri. Poslenekog vremena, izgledalo je kao da je leptir izgubio svu snagu i prestao da pokušava, prestao je da se pomera. Čovek se sažalio i napraio izlaz rasekavši čauru tako da je leptir sa lakoćom izašao. Iako je leptir imao krhko telo i smežurana krila, čovek je nastavio da posmatra u želji da isprati trenutak kada leptir poleti. Međutim, ništa se nije dogodilo... leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo, nemoćan, i nikada nije poleteo. Čovek je, uprkos svojoj ljubaznosti i želji da pomogne, prevideo činjenicu da je priroda osmislila način kako da ojača leptira pre nego što se upusti u avanturu, kako da mu podari snagu i energiju potrebnu za život, pa tek onda da se sam oslobodi iz čaure i poleti. A svi volimo da letimo... možda su baš neke poteškoće kroz koje povremeno prilazimo potrebne da se u sledečem trenutku poleti i uživa u lepotama života. Bez tih teškoća, nikad ne bi bili toliko jako koliko možemo i želimo biti... i nikad ne bi leteli. Želeli smo snagu... priroda nam je podarila poteškoće koje su nas osnažile. Želeli smo mudrost... priroda nam je podarila probleme koje je trebalo rešiti. Želeli smo bogatstvo.. priroda nam je podarila mozak i telo da možemo raditi. Želeli smo hrabrost... priroda nam je podarila prepreke koje je trebalo savladati. Želeli smo ljubav... priroda nam je podarila ljude kojima je trebalo pomoći. Želeli smo usluge... priroda nam je podarila prilike.   Nismo dobili ništa što smo želeli... a dobili smo sve što nam je trebalo... i zato.. živite bez straha i suočite se sa svim preprekama.. sve ih sami možete preskočiti...  i poleteti.
    Jul 30, 2014 4951
  • 26 May 2014
    .... Da li ste nekad čitali pricu koja počinje od drugog pasusa... Verovatno niste... do sada.. početak nisam znao kako da napišem.. pet puta počinjem i brišem, ovakvu priču je nemoguće početi kao nešto normalno... dakle, ovo je drugi pasus.... ... kiša je počela.. video sam najave da nas čekaju ozbiljne padavine, pa sam skratio odmor i krenuo prema Beogradu neuobičajeno rano.. obično krenem oko podne, a sada nisam ni doručkovao... svratiću u neki restoran pored puta... Priznajem, i pored najave, nisam preterano brinuo.... ni prvo ni poslednje nevreme, i ranije sam imao utisak da buh čamcem pre stigao nego kolima... ali..... Prvi znak da nešto nije u redu pojavio se vec par kilometara posle Užica, ka Čačaku... izlazim iz krivine i vidim da je reka došla do puta, samo što nije krenulo izlivanje... kasnije sam na slikama video da tog dela puta više nema... Moj planirani dorucak u restoranu u klisuri odložio sam zbog banalnog razloga... parking na koji sam želeo da stanem, bio je pun kamiona, pa sam produžio dalje.... sreća... da sam tu stao, verovatno ne bih tim putem ni stigao do Beograda... Silazak niz Rudnik i ulazak u zonu oko Ljiga je već ukazivao na kritičnu situaciju... Vode na sve strane.. odroni.. na nekim mestima već pola puta zatrpano, a reka koja je tokom leta kao plitak potok, pravi bukove visoke preko metar i po... postajem svestan šta se dešava... Imam utisak da će se celo brdo sručiti na magistralu... ovo se nekoliko sati kasnije i desilo.. Na nekoliko mesta put je potpuno pod vodom. Vozila ispred mene prolaze, do pola su u vodi.. dodajem gas i zahvaljujem u mislima kolegi koji me je nagovorio da umesto benzinca kupim dizelaša. Moj Hjundai se junački bori sa vodom i prolazim bez problema... jednom.. drugi put.. treći... U Ćelijama je voda ogromna.. cela deonica je potopljena.. opet nekako prolazim.... Neverovatan je pogled na njive i livade sa leve strane puta... MORE.... ne vidiš ni komad zemlje, samo drveće je iznad vode. Imam utisak da uplovljavam u deltu Nila.. katastrofa počinje.. mislima mi prolazi pitanje.. Šta ako se voda pokrene.... Ulazim u Beograd i polako prilazim kući... gužva, blokirane ulice, voda... Na jednom mestu moram da okrenem, dubina vode na putu je preko 5 metara.... i konačno ipak stižem... Pomislio sam da je gotovo... a u stvari.. tek počinje... Ulice su se pretvorile u reke... ko nije video, teško da bi poverovao.. Gledam prizore bujica koje sa svih strana prolaze a u mislima su mi i dalje scene sa puta... Šta ako ona voda krene... Setih se Save sedamtedetih, jedna od tih poplava zatekla me je u blizini mestu proboja nasipa.. Setih se Dunava godinu ili dve kasnije u Zemunu.. tada nije probilo, ali smo 4 noći proveli na nasipima... Dan provodim pred ekranima televizora i kompjutera, polako postajem svestan razmera katastrofe... Uskoro stiže i onaj čuveni poziv da se krene na bedeme kod Šapca... Ne trba reći da se tu ne okleva, spakovao sam osnovnu opremu, poučen iskustvom sa nekih ranijih poplava i sjurio se do Sava centra odakle je najavljen polazak. Pomisao na godišta naših bedema na Savi (i ne samo na Savi) izaziva zabrinutost, uhvatio sam sebe kako namršten gledam u mesto odakle se odvajam sa autoputa, pa pargingu odakle se kreće. I onda.... kako sam pogledom uhvatio tu zonu oko Sava Centra... prvo trenutak zbunjenosti, a onda skoro da mi je suza zaigrala u oku.. sve je puno ljudi... i to kakvih ljudi... Neki novi klinci, oni za koje smo smatrali da su rodjeni smoreni i da ih ništa na ovom svetu ne može pokrenuti, preplavili su sve.. Gde god se okreneš, svuda su. Uleću u već postavljenje autobuse i ne pitaju da li se treba prijaviti, šta treba poneti, kako se ponašati... Jednostavno, oni su KRENULI.. fascinantna želja da pomognu, na urade, da odbrane, da budu korisni, bez trunke dvoumljenja, bez ikakve dileme, bez straha... ni senke onog akako su do juče razmišljali, ili kako smo ih možda mi stariji doživljavali... Kao da nisu isti klinci... pa i nisu.. oni su u trenutku postali veliki. Dokazali su da su spremni za velika dela.. Jedan trenutak katastrofe njih je prekalio... ako neko ne zna kako se kalio čelik, neka pogleda snimke te večeri... one do koje može da dodje... a ima ih malo. Slušao sam te male divove u putu do TAMO... slušao i uživao... kakav neočekivan obrt, kakva pesma mladosti Srbije.. odlučni, organizovani, jaki, nepobedivi. I više nije bila ni važna Sava, nije imala šanse.. nije važna ni ona neorganizovanost i anarhija koja nas je tamo dočekala, ni to nije imalo šanse da zaustavi ovu reku želje... sami su se organizovali. Nestale su razlike navijačke, pa i one mnogo veće... na bedemima zajedno navijači i policija, jedni druge bodre, jedni drugima pomažu.. Bravo Srbijo, i to si dočekala.. Džakovi? Pesak? Blato? Kiša? Ma daj... sitnica... Priznajem, a verovatno to priznaju i oni malobrojni kojima je moja generacija mnogo bliža nego generacija tih mladih lavova, bio je neverovatno lep osećaj biti tu, sa njima. Proletelo je vreme do zore... krenuli smo nazad... i novo iznenađenje... pola autobusa se vratilo bez nas, a oni koji su ostali, brzo su bili popunjeni. Krenuli smo peške nazad, a ta snaga mladosti se još jednom pokazala... dve rečenice bile su dovoljne, dogovor je pao: NIKO neće otići kući dok svi ne budu u autobusima. Niko neće proći pored nas dok autobusi ne stignu. Ovo baš i nije oduševilo vozače iz kolone koji su sledećih 7-8 kilometara klackali za nama, ali niko nije ni najmanjim gestom pokazao nervozu. Doduše, pitanje je kakvu bi reakciju izazvali, jer je, nekako baš u to vreme, onaj najveći igrač, koji od gore vidi sve, zaboravio da zatvori tuš, pa nas je kiša, onako prava jesenja, uz vetar, poprilično oprala... taman da spere blato i pesak... Negde kod treće velike krivine, nailazi vozilo policije.. nova nestvarna slika... Policajci prilaze, a napetost nestaje onog momenta kad smo shvatili da su i oni do skoro bili u blatu... uniforme ne lažu... Pitaju u čemu je problem i istog momenta zovu centar da se hitno pošalju autobusi... Kažu da ni oni ne idu nigde dok nam prevoz ne stigne.. Neverica.. ali autobusi uskoro dolaze... Nestvarno i lepo... i sve u Srbiji, brale... Vraćamo se, a mislima kruže opet izmešane slike... kroz prozor gledam poplavljenu Mačvu, a pored mene polako tonu u san veliki ljudi... spokojno, sa osmehom na licu, zadovojni i srećni što su ove noći dali sve od sebe... i opet se setih... koliko sam dugo ja leteo na krilima one 4 noći na zemunskom nasipu... kada voda nije prošla.... .... nije prošla ni sada.... i zato poleti generacijo mladosti Srbije... poleti i nemoj dozvoliti da ti iko ikada skupi ta krila... ... da li ste nekad pročitali priču koja nema kraja... verovatno niste... do sada... a kraj neću da napišem, jer se iskreno nadam da ova priča nema kraja.... ........... aj ŽIVELI... ako nastavim, rasplakaću se...  
    1543 Objavio/la Chupko Chupavi
  • .... Da li ste nekad čitali pricu koja počinje od drugog pasusa... Verovatno niste... do sada.. početak nisam znao kako da napišem.. pet puta počinjem i brišem, ovakvu priču je nemoguće početi kao nešto normalno... dakle, ovo je drugi pasus.... ... kiša je počela.. video sam najave da nas čekaju ozbiljne padavine, pa sam skratio odmor i krenuo prema Beogradu neuobičajeno rano.. obično krenem oko podne, a sada nisam ni doručkovao... svratiću u neki restoran pored puta... Priznajem, i pored najave, nisam preterano brinuo.... ni prvo ni poslednje nevreme, i ranije sam imao utisak da buh čamcem pre stigao nego kolima... ali..... Prvi znak da nešto nije u redu pojavio se vec par kilometara posle Užica, ka Čačaku... izlazim iz krivine i vidim da je reka došla do puta, samo što nije krenulo izlivanje... kasnije sam na slikama video da tog dela puta više nema... Moj planirani dorucak u restoranu u klisuri odložio sam zbog banalnog razloga... parking na koji sam želeo da stanem, bio je pun kamiona, pa sam produžio dalje.... sreća... da sam tu stao, verovatno ne bih tim putem ni stigao do Beograda... Silazak niz Rudnik i ulazak u zonu oko Ljiga je već ukazivao na kritičnu situaciju... Vode na sve strane.. odroni.. na nekim mestima već pola puta zatrpano, a reka koja je tokom leta kao plitak potok, pravi bukove visoke preko metar i po... postajem svestan šta se dešava... Imam utisak da će se celo brdo sručiti na magistralu... ovo se nekoliko sati kasnije i desilo.. Na nekoliko mesta put je potpuno pod vodom. Vozila ispred mene prolaze, do pola su u vodi.. dodajem gas i zahvaljujem u mislima kolegi koji me je nagovorio da umesto benzinca kupim dizelaša. Moj Hjundai se junački bori sa vodom i prolazim bez problema... jednom.. drugi put.. treći... U Ćelijama je voda ogromna.. cela deonica je potopljena.. opet nekako prolazim.... Neverovatan je pogled na njive i livade sa leve strane puta... MORE.... ne vidiš ni komad zemlje, samo drveće je iznad vode. Imam utisak da uplovljavam u deltu Nila.. katastrofa počinje.. mislima mi prolazi pitanje.. Šta ako se voda pokrene.... Ulazim u Beograd i polako prilazim kući... gužva, blokirane ulice, voda... Na jednom mestu moram da okrenem, dubina vode na putu je preko 5 metara.... i konačno ipak stižem... Pomislio sam da je gotovo... a u stvari.. tek počinje... Ulice su se pretvorile u reke... ko nije video, teško da bi poverovao.. Gledam prizore bujica koje sa svih strana prolaze a u mislima su mi i dalje scene sa puta... Šta ako ona voda krene... Setih se Save sedamtedetih, jedna od tih poplava zatekla me je u blizini mestu proboja nasipa.. Setih se Dunava godinu ili dve kasnije u Zemunu.. tada nije probilo, ali smo 4 noći proveli na nasipima... Dan provodim pred ekranima televizora i kompjutera, polako postajem svestan razmera katastrofe... Uskoro stiže i onaj čuveni poziv da se krene na bedeme kod Šapca... Ne trba reći da se tu ne okleva, spakovao sam osnovnu opremu, poučen iskustvom sa nekih ranijih poplava i sjurio se do Sava centra odakle je najavljen polazak. Pomisao na godišta naših bedema na Savi (i ne samo na Savi) izaziva zabrinutost, uhvatio sam sebe kako namršten gledam u mesto odakle se odvajam sa autoputa, pa pargingu odakle se kreće. I onda.... kako sam pogledom uhvatio tu zonu oko Sava Centra... prvo trenutak zbunjenosti, a onda skoro da mi je suza zaigrala u oku.. sve je puno ljudi... i to kakvih ljudi... Neki novi klinci, oni za koje smo smatrali da su rodjeni smoreni i da ih ništa na ovom svetu ne može pokrenuti, preplavili su sve.. Gde god se okreneš, svuda su. Uleću u već postavljenje autobuse i ne pitaju da li se treba prijaviti, šta treba poneti, kako se ponašati... Jednostavno, oni su KRENULI.. fascinantna želja da pomognu, na urade, da odbrane, da budu korisni, bez trunke dvoumljenja, bez ikakve dileme, bez straha... ni senke onog akako su do juče razmišljali, ili kako smo ih možda mi stariji doživljavali... Kao da nisu isti klinci... pa i nisu.. oni su u trenutku postali veliki. Dokazali su da su spremni za velika dela.. Jedan trenutak katastrofe njih je prekalio... ako neko ne zna kako se kalio čelik, neka pogleda snimke te večeri... one do koje može da dodje... a ima ih malo. Slušao sam te male divove u putu do TAMO... slušao i uživao... kakav neočekivan obrt, kakva pesma mladosti Srbije.. odlučni, organizovani, jaki, nepobedivi. I više nije bila ni važna Sava, nije imala šanse.. nije važna ni ona neorganizovanost i anarhija koja nas je tamo dočekala, ni to nije imalo šanse da zaustavi ovu reku želje... sami su se organizovali. Nestale su razlike navijačke, pa i one mnogo veće... na bedemima zajedno navijači i policija, jedni druge bodre, jedni drugima pomažu.. Bravo Srbijo, i to si dočekala.. Džakovi? Pesak? Blato? Kiša? Ma daj... sitnica... Priznajem, a verovatno to priznaju i oni malobrojni kojima je moja generacija mnogo bliža nego generacija tih mladih lavova, bio je neverovatno lep osećaj biti tu, sa njima. Proletelo je vreme do zore... krenuli smo nazad... i novo iznenađenje... pola autobusa se vratilo bez nas, a oni koji su ostali, brzo su bili popunjeni. Krenuli smo peške nazad, a ta snaga mladosti se još jednom pokazala... dve rečenice bile su dovoljne, dogovor je pao: NIKO neće otići kući dok svi ne budu u autobusima. Niko neće proći pored nas dok autobusi ne stignu. Ovo baš i nije oduševilo vozače iz kolone koji su sledećih 7-8 kilometara klackali za nama, ali niko nije ni najmanjim gestom pokazao nervozu. Doduše, pitanje je kakvu bi reakciju izazvali, jer je, nekako baš u to vreme, onaj najveći igrač, koji od gore vidi sve, zaboravio da zatvori tuš, pa nas je kiša, onako prava jesenja, uz vetar, poprilično oprala... taman da spere blato i pesak... Negde kod treće velike krivine, nailazi vozilo policije.. nova nestvarna slika... Policajci prilaze, a napetost nestaje onog momenta kad smo shvatili da su i oni do skoro bili u blatu... uniforme ne lažu... Pitaju u čemu je problem i istog momenta zovu centar da se hitno pošalju autobusi... Kažu da ni oni ne idu nigde dok nam prevoz ne stigne.. Neverica.. ali autobusi uskoro dolaze... Nestvarno i lepo... i sve u Srbiji, brale... Vraćamo se, a mislima kruže opet izmešane slike... kroz prozor gledam poplavljenu Mačvu, a pored mene polako tonu u san veliki ljudi... spokojno, sa osmehom na licu, zadovojni i srećni što su ove noći dali sve od sebe... i opet se setih... koliko sam dugo ja leteo na krilima one 4 noći na zemunskom nasipu... kada voda nije prošla.... .... nije prošla ni sada.... i zato poleti generacijo mladosti Srbije... poleti i nemoj dozvoliti da ti iko ikada skupi ta krila... ... da li ste nekad pročitali priču koja nema kraja... verovatno niste... do sada... a kraj neću da napišem, jer se iskreno nadam da ova priča nema kraja.... ........... aj ŽIVELI... ako nastavim, rasplakaću se...  
    May 26, 2014 1543