Postovao ЗРНО ВЕРЕ

Kada se od Čačka krene ka Užicu, prođe Klisura i Ovčar banja, ubrzo se stiže i do starog železničkog mosta preko Zapadne Morave. Nekada je preko njega „tutnjao popularni „ćira, prelazilo se traktorom i zapregama, ali ga je danas teško preći i pešice. Drvena gazišta su vremenom istrulila, pa je potrebno puno pažnje i hrabrosti da bi se stiglo do suprotne obale. Bespuće i brojni useci, špilje i pećine, bile su nekada prirodna zaštita monasima i narodu u teškim vremenima. Nažalost, bilo je i dana kada se od zla ni u „mišjoj rupi nije moglo sakriti. Pećina Kađenica je usečena u oštru stenu, svega tridesetak metara od vode, pa skoro da se ne može videti sve dok ne priđete samom ulazu. U odnosu na brojne pećine Srbije, Kađenica je veoma mala, nema ukrasa, pa verovatno ne bi ni privukla našu pažnju da se ovde, pre nešto manje od dva veka, nije dogodio jedan od najpotresnijih događaja u našoj istoriji. Naime, nakon propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, preostali narod se suočio sa jednim od najvećih pogroma. Razularene turske bande su harale selima i gradovima, a u opštem bezakonju niko nije bio pošteđen. Zavladale su glad, bolesti, panika i neizvesnost. Verujući da ne može ništa da izgubi, narod se ponovo digao na ustanak. U Trnavi, selu nadomak Čačka, krajem septembra 1814. godine, Hadži-Prodan je stao na čelo bune. Smrt je već bila „za vratom, vredelo je barem pokušati. Krenuli su na sve ili ništa. I nažalost, bilo je ništa! Slabo organizovana, loše vođena, podignuta uoči zime kad joj vreme nije, buna je brzo doživela propast. Bio je to povod da Turci krenu u još veće nasilje. Ceo Vračar, od Tašmajdana do Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog pozorišta), bio je „okićen ljudima nabijenim na kolac. Zulumćari Imšir paše su krenuli širom vilajeta u poteru za pobunjenicima. Zalazili su i na mesta na koja, nikada ranije, turska noga nije kročila. Tako su stigli i do Kađenice, pećine u kojoj se krio zbeg naroda iz obližnjih sela. Puno je priča kako su Turci pronašli ovu pećinu. Po jednima, reč je o izdaji. Drugi kažu da je zbeg otkriven kada je potera čula jecaj deteta. Zanimljiva je, međutim, priča Radovana Marinkovića, koji je u knjizi Jeličke legende zapisao da su Turci na njenom ulazu primetili devojku, koja je sedela i vezla i, po svemu sudeći, čuvala stražu. Polako, korak po korak, nasilnici su se šunjali prema pećini kaže Marinković. Kada ih je spazila, devojka je klisnula u vlažne čeljusti stene, gde je njen narod našao utočište. Turcima je bilo jasno da devojka nije sama. Prišli su pećini i pozvali narod da se preda. Zaplašeni, šćućureni uz stene, ljudi su ćutali i nemo čekali da vide šta će se desiti. Pošto su nekoliko puta ponovili poziv za predaju, Turci su sakupili vlažnu ječmenu slamu i zapalili je na ulazu u pećinu. Dim je nadirao. Ljudi, žene i deca su se gušili, ali niko nije imao hrabrosti da izađe napolje. Znali su da ih i tamo svirepa smrt čeka. Svi su se ugušili. U njoj se i danas nalaze njihove odimljene, garave kosti završava Marinković. Više od 120 godina zverinje je razvlačilo kosti nesrećnih ljudi. Tek na zalaganje vladike Žičkog Nikolaja Velimirovića, ostaci stradalnika su prikupljeni i u dva kamena sarkofaga položeni da večno svedoče o ljudskoj nesreći. Tada je (1936. godine) pećina donekle uređena, pod je nivelisan, a pred sam rat je prosečena i staza koja vodi do strmog ulaza u pećinu. Ispred nje je postavljen veliki krst koji se vidi izdaleka, a iznad otvora se i danas može videti ogaravljena stena, koja slikovito govori o zločinu koji se ne zaboravlja. Narod pećinu smatra svetinjom, na molitveniku između kamenih kovčega ostavlja prilog, a sve je više i turista koji na putu ka moru ili Zlatiboru, iskoriste priliku da se malo zadrže i poklone senima nesrećnih predaka.