D Boyanna 's Entries

• 30 Sep 2019
  Gledaj u mene

  Gledaš u mene i kapiraš svaku moju misao. Svaki moj uzdah pratiš i razumeš, razumeš moj smisao i polako svaku želju koju nisam izgovorila pretvaraš u nešto drugačije. Gledaš u mene i tražiš da ti dam više, da ti pokažem sebe, onu neotkrivenu sebe, neukrotivu, koja te doziva iz divljine da joj se pridružiš jer znaš da želiš, znaš da ti nije dovoljno sve što si stekao do sada, postoji taj deo koji ne razumeš i želiš da ga zadovoljiš. Davno je prošlo vreme kada si poslednji put izašao iz svoje senke. Šapućem. Gledaš u mene i polako postaješ svesan svoje anestezije, one koja te čini da budeš toliko razuman i okrutan u svojoj realnosti, koja te čini da budeš samouveren, ali i ranjiv, jer se u njoj krije nešto što do sada nisi mogao da shvatiš. Ali do sada nisi imao mene. Gledaš u mene i svaki pokret i svaki uzdah koji napravim ti je hrana, to je sada tvoja nova droga, tvoja zavisnost bez koje ne možeš. Tvoj dan, sada zavisi od mene, tvoja noć je ispunjena mojim likom i tvoje misli otplutaju na časak, ali počnu i završavaju se mojim mirisom i emocijom koja ti ispunjava telo kada god upadneš u ekstazu. Euforija. Vešto pratiš moje korake, svaku moju reč, svaki moj gest, svaki treptaj i znak nervoze. Gledaš u mene kao da znaš i ne znaš šta ću sledeće da uradim. Pitaš me nešto i ja ti odgovaram upravo ono što želiš da čuješ. Tvoji kapci se sklapaju u potpunom zadovoljstvu, ispraćeni nežnim dovoljno sitnim osmehom koji samo ja mogu da vidim. Skrećeš pogled jer to je tvoja doza. Moj miris, moj glas, moj lik, moja želja, ostaju tu pored tebe čak i kada sam ja već uveliko otišla. A ti se hraniš tim osećajem sve dok se ne najedeš. A onda dođe sledeći ponedeljak kada ti ponovo bez reči kažem: Gledaj u mene.

  2126 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Gledaj u mene

  Gledaš u mene i kapiraš svaku moju misao. Svaki moj uzdah pratiš i razumeš, razumeš moj smisao i polako svaku želju koju nisam izgovorila pretvaraš u nešto drugačije. Gledaš u mene i tražiš da ti dam više, da ti pokažem sebe, onu neotkrivenu sebe, neukrotivu, koja te doziva iz divljine da joj se pridružiš jer znaš da želiš, znaš da ti nije dovoljno sve što si stekao do sada, postoji taj deo koji ne razumeš i želiš da ga zadovoljiš. Davno je prošlo vreme kada si poslednji put izašao iz svoje senke. Šapućem. Gledaš u mene i polako postaješ svesan svoje anestezije, one koja te čini da budeš toliko razuman i okrutan u svojoj realnosti, koja te čini da budeš samouveren, ali i ranjiv, jer se u njoj krije nešto što do sada nisi mogao da shvatiš. Ali do sada nisi imao mene. Gledaš u mene i svaki pokret i svaki uzdah koji napravim ti je hrana, to je sada tvoja nova droga, tvoja zavisnost bez koje ne možeš. Tvoj dan, sada zavisi od mene, tvoja noć je ispunjena mojim likom i tvoje misli otplutaju na časak, ali počnu i završavaju se mojim mirisom i emocijom koja ti ispunjava telo kada god upadneš u ekstazu. Euforija. Vešto pratiš moje korake, svaku moju reč, svaki moj gest, svaki treptaj i znak nervoze. Gledaš u mene kao da znaš i ne znaš šta ću sledeće da uradim. Pitaš me nešto i ja ti odgovaram upravo ono što želiš da čuješ. Tvoji kapci se sklapaju u potpunom zadovoljstvu, ispraćeni nežnim dovoljno sitnim osmehom koji samo ja mogu da vidim. Skrećeš pogled jer to je tvoja doza. Moj miris, moj glas, moj lik, moja želja, ostaju tu pored tebe čak i kada sam ja već uveliko otišla. A ti se hraniš tim osećajem sve dok se ne najedeš. A onda dođe sledeći ponedeljak kada ti ponovo bez reči kažem: Gledaj u mene.

  Sep 30, 2019 2126
• 22 Sep 2018
  Kefalonija 2018 - Tirkiz, sunce, so

  Nakon potpuno neizvesne pretrage Last minute ponuda različitih agencija, nebrojeno mnogo tabela i dokumenata u kome smo ocenjivali gde ćemo da odemo i koja su mesta najbolja, nakon što smo toliko puta izabrali ponudu  koja bi na kraju bila otpisana jer je poslednji aranžman otišao nekome drugome u ruke, srce nam je poskočilo kada smo videli preko Puzzle group agencije da je Last minute ponuda za Kefaloniju od 130 do 160e. Imali smo opciju da biramo izmedju različitih vila, izmedju kojih su bile Makedonija, Alkioni i Zanza, kao i Zanza front view na more. Izabrali smo Alkioni dvokrevetnu sobu koja je udaljena od plaže nekih 30-40m nadajući se da smo doneli pravu odluku. Dolazimo na parking Home centra i prva stvar koju videsmo je autobus Bečej prevoznika, koji je izgledao veoma staro i kao da će se raspasti svakog trenutka no unutra nije bilo tako loše. Upisali se, seli na svoja – prethodno rezervisana mesta i krenusmo na put dug 22-23 sata... Jedna od onih stvari koje mnogi ljudi ne razumeju i doživljavaju kao nešto veoma stresno i naporno je taj put do mesta gde bi trebalo konačno da se odmore. Taj put je takodje deo avanture i umesto nerviranja i negativne energije, potrebno je da odlučimo da nam on neće predstavljati prepreku da se konačno odmorimo kako smo zaslužili. Tako smo u putu igrali karte, pantomime, asocijacije, pričali, slušali muziku, prozivali ljude na granici i sve to je bilo praćeno beskonačno velikim brojem pokušaja da se namestimo kako treba, prvo glava do prozora, pa noge gore, pa noge dole, pa noge preko, pa noge iza, pa ruka da drži vilicu da ne pada dok spavam jer to izgleda SMEŠNO, pa jastuče, pa još jedno jastuče......i onda smo stigli konačno na trajekt... Vožnja trajektom je bila neprocenjivo iskustvo... Vetar u kosi, plavetnilo mora koje se prostire do krajnje vidne tačke, miris slane vode pomešan sa mirisom mazuta i goriva koje taj trajekt troši :/ Ukrcali smo se pešaka, a zatim se šetali po trajektu i gledali kako kreće... Dok su neki pokušavali da saznaju šifru za wifi, mi smo uživali praveći mentalne slike koje ćemo koristiti kada nam bude bilo teško u nekoj budućnosti i kada budemo pomislili da nam je potreban odmor. Te mentalne slike trošimo i posle nekog vremena moramo da pravimo nove...ili barem ja to tako vidim.  Ostrvo na vidikuuuu! Stigosmo u luku mesta Poros u Kefaloniji, pozdravismo se sa kapetanom i krenusmo mrtvi umorni ka smeštaju. U tom trenutku postane potpuno nebitno kako smeštaj izgleda, dokle god ima tuš i krevet. Medjutim, poneo nas je taj miris mora i potreba da ugasimo zagorelu želju za morskom vodom, staru nekima jednu, nekima 4 godine, pa brzo upadosmo u smeštaj gde smo konstatovali da je predivan, čist i prostran, sa veeeelikom terasom, istuširasmo se i krenusmo na plažuuuu. Plaža je lepa, mala i šljunkovita sve do ulaska u vodu odakle lagano kreće pesak koji se prostire do pučine i dalje. Ono što nisam napisala ranije, a smatram da je veoma bitno je to da se smrtno plašim vodenih životinja i biljaka – bukvalno svega što se nalazi u vodi, pa sam tako došla sa osmehom na plažu, namazala se, potrčala ka vodi i od jeze i straha zablokirala u samom plićaku, neznajući šta se krije dalje u dubini. Došao je ON, divan jedan dečko sa kim sam krenula na more, koga volim svim srcem, uhvatio me za ruku i rekao da se ne plašim, idemo zajedno. Krenula sam. Ušla do kolena. Zatim do struka i na kraju se potpuno potopila u vodu. Bilo je neverovatno kao i uvek. Jonsko more je divnoooo! Sve vreme sam gledala dole u noge, ne bih li videla neki trag života koji će me isterati iz vode, ali toga nije bilo... OK su ribe da se razumemo... Ribe, ribice, jata riba i to sve... Ali sve drugo FREAKS ME OUT MEEEN! Zaplivala sam u onoj divnoj vodi i plivala dok sunce nije bilo baš nisko. Konačno odmor!!! Na trajektu smo kupili paket preko agencije da obidjemo sa njima gomilu drugih plaža do kojih se stiže samo prevozom, previše su daleko da bi se išlo peške, pa je kasnije tog dana vodič došao i okačio plan za one koji su kupili taj paket i dobili narukvicu. Presrećni, tog dana nismo mogli da se uspavamo, nego smo se slikali, išli da prošetamo, seli u restoran, pojeli po giros i kasnije se uhvatili za ruke i udahnuli onako duboko, jer smo zajedno na mestu koje se od samog početka pokazalo kao divno. Sledeći dani su prošli u veoma sličnoj rutini: spavaš, probudiš se, doručkuješ, popiješ kafu, proveriš da li se sve osušilo od prethodnog dana, napraviš sendviče za sledeći dan, spakuješ se i kreneš na bus koji te vodi svaki dan na drugu plažu, sunčaš se, kupaš se, zaspeš na plaži, neko te probudi jer hrčeš, pojedeš sendviče, popiješ sve što možeš da popiješ, odigraš par partija remija, odigraš jednu partiju jamba i IZGUBIŠ PONOVO, osušiš se pre polaska nazad, sedneš na bus, vratiš se u apartman, baciš tuš, jedeš, šetaš, igraš se ili gledaš film i opet sve ispočetka. Plaže na kojima smo bili su Skala – plaža koja je potpuno šljunkovita, nema ništa naročito, bili su veći talasi, duvao je jak vetar sve do 14h, da bi nam kasnije u povratku iz skale rekli da nekada ima meduza tamo...aaaaaa... Sledeća plaža na kojoj smo bili je bila plaža Makris Gialos ili kako je svi drugi zovu Costa Costa jer se tako zove veeeeeliki bar koji se nalazi na njoj, u mestu Lassi. To je bukvalno najlepša plaža koju sam videla u životu... Suncobrani su van sezone bili od 8-15e, zavisi koji red i kakvi suncobrani. Pesaaaak!! Nije bilo talasa, savršen dan! Tu smo se dobacivali loptom, plivali i tu sam prvi put zaronila sa maskom i perajima. OMG KAKAV OSEĆAJ! Možda zvučim kao neko detence ili kao da je trebalo to da doživim mnogo ranije, ali da tu nije bio ON, ništa ne bi bilo isto! Sledeća na redu je bila plaža Antisamos, na kojoj bukvalno mogu da kažem da sam delimično prevazišla strah od svega što se nalazi u vodi. Antisamos na grčom znači ''bez dna'', a to je zbog toga što je plaža napravljena veštački, tako što su nasuli male bele kamenčiće dužine oko 3km. Na toj plaži se nalazi restoran/bar gde se ležaljke ne plaćaju (van sezone) i plaža je takva da taj divan beli šljunak ide u dubinu sve do jednog trenutka, nakon čega je provalija ka dubini i dnu mora na tom mestu. To znači da kada bismo ušli u vodu, već posle 2 metra je postajalo doboko toliko da ne može da se stoji. Kada bi plivali dalje, ispod nas ne bi bilo ništa osim teget nijanse vode i jata riba koje plivaju sa nama. Ta plaža mi je bukvalno otvorila nove vidike. Vodič je rekao da ponesemo dušeke jer nema talasa kako je i bilo, da ponesemo maske i peraja ako volimo da ronimo jer je toliko životinjskog sveta i sve je bilo tako kako je rekao... Životinjski svet je pre svega značio ribe od 3cm pa sve do 20cm veličine koje plivaju u jatima. Sad zamislite ovu sliku: Teget boja vode kada gledate ka pučini, zaronili ste, nosite jarko žuta peraja kao potpuni kontrast tom plavetnilu, imate masku i disaljku i gledate oko sebe a pored vas se odjednom stvorilo jato riba koje gledaju u vas i bez mnogo straha plivaju sa vama. Nešto najlepše što sam ikada videla. Ribe, plavo sive boje, pa onda male sive od 3cm koje plivaju u jatu koje izgledaju kao da je neko ispalio 200 metaka direktno oko vas, male crveno – žute ribe koje stalno nešto rade i imaju posla po dnu :D Predivno!!! Bye bye strahčino! Ovo je nešto novo i želim da istražujem dalje i dublje! Kada biste otkucali na netu ostrvo Kefalonia i najlepše plaže, prva plaža koja bi izašla bi bila plaža Myrthos koja je proglašena za jednu od najlepših plaža na svetu... Kako ona izgleda? Sa vidikovca tj vrha tih stena ispod kojih se nalazi, ona izgleda kao prelepa plaža sa svetlo, svetlo plavom nijansom koja se proteže nekih 10m od ulaska u vodu. A kako ona izgleda sa plaže? Ništa specijalno. To je samo belo kamenje koje čini da ta plaža izgleda kao da je plićak ''do polovine mora'', a u stvari je posle 4m već veoma duboko i ne može da se stoji. Tu su nas sačekali baš, baš veliki talasi i da nije bilo njih da se zezamo i skačemo sa njima, verovatno bi se opasno smorili. Sa leve strane te plaže nalazi se mala 'pećina' koju je napravila voda, pa smo se tamo slikali par puta i to je to.. Dalje smo nastavili na plažu XI ili Ksi, koja je poznata po tome što se na njoj nalazi sitni pesak crveno-braonkaste boje i stena koju čini glina koja je lekovita. Kažu da treba da se mažemo 3 puta i svaki put kada se stvrdne, da isperemo to sa sebe u vodi. Divan osećaj, divna plaža, šteta što nam je trebalo 2h do nje, to je ubilo čar i nikakvo lekovito blato nije moglo da ga povrati. Tamo smo uzeli koji grumen sa te stene da ponesemo kući ako zatreba i krenuli na put nazad. Pored tih svih plaža, u planu je bio obilazak grada Argostoli, što je ujedno i glavni grad Kefalonije. Dok Kefalonija broji oko 800km kvadratnih, Argostoli je glavni grad sa oko 15.000 stanovnika i prostire se na oko 160km kvadratnih. Taj grad smo obišli noću, jer je bio u planu odlazak u neki koktel bar i ostajanje do kasno u noć. Nakon šetnje pored luke, prelaska mostića i šetnje kroz glavne ulice, zaključak je da je grad zaista vredno obići, to je jedno živo mesto, na kom smo svi bili šokirani količinom dečije graje, i generalno dece koja su se tako slatko igrala svuda oko nas, bez glupavih smartfona. Vodič nam je pokazao da postoji mnogo muzeja, pozorište, upravna zgrada, pričao nam je o tome kako je veliki razoran zemljotres 1953. godine razorio celo ostrvo i sravnio ga sa zemljom pa su od raznih donacija skupili pare za izgradnju svega iznova po uzoru na prethodne razorene gradjevine, rekao nam je i za jedinu kuću koja je preživela taj zemljotres na celom ostrvu, kao i da na ostrvu postoji svega 2 semafora. Keflonija je bila na udaru razornih zemljotresa 1867., 1953., i 1990. godine.  Drugi po veličini gradova u okrugu Kefalonija je gradić Liksuri, koji je tokom tih zemljotresa mnogo puta bivao uzdignut iznova, pa je poslednje izdanje koje smo mi gledali tokom obilaska veoma podsećalo na kuće u Veneciji, jer su pratili Venecijanski stil izgradnje sa stubovima koji drže terase i balkone na gornjim spratovima. Liksuri se prostire na oko 140km kvadratnih i ima negde oko 10.000 stanovnika. Za kraj naše ostrvske avanture, obišli smo Poros, koji ima veoma mnogo restorana, pravo je penzionersko mesto, nema klubova, ima jedan bar koji radi celu noć, ima nekoliko hotela koji gledaju na plažu i nalaze se na samoj plaži. Seli smo u restoran jednog hotela sa bazenom na levoj strani obale u Porosu, ali smo čekali da budemo usluženi nekih 20 minuta, i kada smo videli da će radije uslužiti sve druge goste pre nas, ustali smo i izašli. Posle toga smo seli na mesto kome sam zaboravila ime (komplikovano je) gde smo bili usluženi kao carevi.  Ugostitelja ima raznih... Ima onih koji će ti prodati i salvetu ako treba, ima onih veoma gostoprimivih, toliko da ti bude neprijatno, ima i onih skromnih kod kojih se najradije vraćamo, a ima i onih koji su pravi mrgudi. Šetali smo tako i videli sve one vile koje su nam bile ponudjene na samom početku, pa tako mogu slobodno da kažem da smo doneli najbolju moguću odluku, jer je Zanza front view pogled na 1,5m plaže i sivilo koje se prostire u daljinu – ništa specijalno, Zanza ostale sobe imaju minijaturne terase i ne baš tako romantične sobe; Makedonija je potpuno old fashion mesto, koje ima pogled na kanal i sobe okrenute ka bučnom mostiću koji prelazi taj kanal; Dok je Alkioni obojen preslatkim roze, ljubičasto, plavim nijansama, ima tako romantične sobe i velike terase i u prizemlju se nalazi pekara, pa se tako oko 3 ujutro oseća onaj predivan miris peciva. Što se tiče puteva, nikakooooo se ne bih usudila da idem negde kolima, jer su putevi toliko loši, nepraktični, mnogo mrtvih uskih krivina, kao da su svi pravili put gde su hteli i gde je to njima odgovaralo. Mi smo još putovali svuda autobusom, pa je vozač morao da izmišlja metode kojima će se spustiti nekim jezivo uskim krivinama, nekon čega bi dobio aplauz svaki put. Sećam se da sam pre polaska pitala na nekoj grupi na FB-u da li postoji rent a car ili rent a scuter ili rent a bike u Porosu, ali posle toga bi bilo rent a mrtvački sanduk, tako da smo doneli pravu odluku za prvi put na ostrvu... Zakintos je na ostrvu pored nas, bukvalno smo mahali jedni drugima. Postoje kruzeri koji idu do njega svakog dana i taj put je oko 35eura van sezone, pa obiđu neke lepe plaže. Sledeće godine, planiramo i to. Životinje moram da spomenem. Uzevši u obzir to da se na ostrvu nalazi jeziva količina mačaka, postavili smo to famozno pitanje: Da li su one bile prve tu, ili mi? Ipak je to zemlja Bogova, zar ne? :D Sve u svemu, boravak na Kefaloniji je bio pravi odmor i pravo osveženje koje bih svima preporučila, ako možete da birate, putujte avionom, mnogo je lakše naravno, ne očekujte žurke, ali očekujte divno vreme, divno Jonsko more i mnogo dobre energije.

  3280 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Kefalonija 2018 - Tirkiz, sunce, so

  Nakon potpuno neizvesne pretrage Last minute ponuda različitih agencija, nebrojeno mnogo tabela i dokumenata u kome smo ocenjivali gde ćemo da odemo i koja su mesta najbolja, nakon što smo toliko puta izabrali ponudu  koja bi na kraju bila otpisana jer je poslednji aranžman otišao nekome drugome u ruke, srce nam je poskočilo kada smo videli preko Puzzle group agencije da je Last minute ponuda za Kefaloniju od 130 do 160e. Imali smo opciju da biramo izmedju različitih vila, izmedju kojih su bile Makedonija, Alkioni i Zanza, kao i Zanza front view na more. Izabrali smo Alkioni dvokrevetnu sobu koja je udaljena od plaže nekih 30-40m nadajući se da smo doneli pravu odluku. Dolazimo na parking Home centra i prva stvar koju videsmo je autobus Bečej prevoznika, koji je izgledao veoma staro i kao da će se raspasti svakog trenutka no unutra nije bilo tako loše. Upisali se, seli na svoja – prethodno rezervisana mesta i krenusmo na put dug 22-23 sata... Jedna od onih stvari koje mnogi ljudi ne razumeju i doživljavaju kao nešto veoma stresno i naporno je taj put do mesta gde bi trebalo konačno da se odmore. Taj put je takodje deo avanture i umesto nerviranja i negativne energije, potrebno je da odlučimo da nam on neće predstavljati prepreku da se konačno odmorimo kako smo zaslužili. Tako smo u putu igrali karte, pantomime, asocijacije, pričali, slušali muziku, prozivali ljude na granici i sve to je bilo praćeno beskonačno velikim brojem pokušaja da se namestimo kako treba, prvo glava do prozora, pa noge gore, pa noge dole, pa noge preko, pa noge iza, pa ruka da drži vilicu da ne pada dok spavam jer to izgleda SMEŠNO, pa jastuče, pa još jedno jastuče......i onda smo stigli konačno na trajekt... Vožnja trajektom je bila neprocenjivo iskustvo... Vetar u kosi, plavetnilo mora koje se prostire do krajnje vidne tačke, miris slane vode pomešan sa mirisom mazuta i goriva koje taj trajekt troši :/ Ukrcali smo se pešaka, a zatim se šetali po trajektu i gledali kako kreće... Dok su neki pokušavali da saznaju šifru za wifi, mi smo uživali praveći mentalne slike koje ćemo koristiti kada nam bude bilo teško u nekoj budućnosti i kada budemo pomislili da nam je potreban odmor. Te mentalne slike trošimo i posle nekog vremena moramo da pravimo nove...ili barem ja to tako vidim.  Ostrvo na vidikuuuu! Stigosmo u luku mesta Poros u Kefaloniji, pozdravismo se sa kapetanom i krenusmo mrtvi umorni ka smeštaju. U tom trenutku postane potpuno nebitno kako smeštaj izgleda, dokle god ima tuš i krevet. Medjutim, poneo nas je taj miris mora i potreba da ugasimo zagorelu želju za morskom vodom, staru nekima jednu, nekima 4 godine, pa brzo upadosmo u smeštaj gde smo konstatovali da je predivan, čist i prostran, sa veeeelikom terasom, istuširasmo se i krenusmo na plažuuuu. Plaža je lepa, mala i šljunkovita sve do ulaska u vodu odakle lagano kreće pesak koji se prostire do pučine i dalje. Ono što nisam napisala ranije, a smatram da je veoma bitno je to da se smrtno plašim vodenih životinja i biljaka – bukvalno svega što se nalazi u vodi, pa sam tako došla sa osmehom na plažu, namazala se, potrčala ka vodi i od jeze i straha zablokirala u samom plićaku, neznajući šta se krije dalje u dubini. Došao je ON, divan jedan dečko sa kim sam krenula na more, koga volim svim srcem, uhvatio me za ruku i rekao da se ne plašim, idemo zajedno. Krenula sam. Ušla do kolena. Zatim do struka i na kraju se potpuno potopila u vodu. Bilo je neverovatno kao i uvek. Jonsko more je divnoooo! Sve vreme sam gledala dole u noge, ne bih li videla neki trag života koji će me isterati iz vode, ali toga nije bilo... OK su ribe da se razumemo... Ribe, ribice, jata riba i to sve... Ali sve drugo FREAKS ME OUT MEEEN! Zaplivala sam u onoj divnoj vodi i plivala dok sunce nije bilo baš nisko. Konačno odmor!!! Na trajektu smo kupili paket preko agencije da obidjemo sa njima gomilu drugih plaža do kojih se stiže samo prevozom, previše su daleko da bi se išlo peške, pa je kasnije tog dana vodič došao i okačio plan za one koji su kupili taj paket i dobili narukvicu. Presrećni, tog dana nismo mogli da se uspavamo, nego smo se slikali, išli da prošetamo, seli u restoran, pojeli po giros i kasnije se uhvatili za ruke i udahnuli onako duboko, jer smo zajedno na mestu koje se od samog početka pokazalo kao divno. Sledeći dani su prošli u veoma sličnoj rutini: spavaš, probudiš se, doručkuješ, popiješ kafu, proveriš da li se sve osušilo od prethodnog dana, napraviš sendviče za sledeći dan, spakuješ se i kreneš na bus koji te vodi svaki dan na drugu plažu, sunčaš se, kupaš se, zaspeš na plaži, neko te probudi jer hrčeš, pojedeš sendviče, popiješ sve što možeš da popiješ, odigraš par partija remija, odigraš jednu partiju jamba i IZGUBIŠ PONOVO, osušiš se pre polaska nazad, sedneš na bus, vratiš se u apartman, baciš tuš, jedeš, šetaš, igraš se ili gledaš film i opet sve ispočetka. Plaže na kojima smo bili su Skala – plaža koja je potpuno šljunkovita, nema ništa naročito, bili su veći talasi, duvao je jak vetar sve do 14h, da bi nam kasnije u povratku iz skale rekli da nekada ima meduza tamo...aaaaaa... Sledeća plaža na kojoj smo bili je bila plaža Makris Gialos ili kako je svi drugi zovu Costa Costa jer se tako zove veeeeeliki bar koji se nalazi na njoj, u mestu Lassi. To je bukvalno najlepša plaža koju sam videla u životu... Suncobrani su van sezone bili od 8-15e, zavisi koji red i kakvi suncobrani. Pesaaaak!! Nije bilo talasa, savršen dan! Tu smo se dobacivali loptom, plivali i tu sam prvi put zaronila sa maskom i perajima. OMG KAKAV OSEĆAJ! Možda zvučim kao neko detence ili kao da je trebalo to da doživim mnogo ranije, ali da tu nije bio ON, ništa ne bi bilo isto! Sledeća na redu je bila plaža Antisamos, na kojoj bukvalno mogu da kažem da sam delimično prevazišla strah od svega što se nalazi u vodi. Antisamos na grčom znači ''bez dna'', a to je zbog toga što je plaža napravljena veštački, tako što su nasuli male bele kamenčiće dužine oko 3km. Na toj plaži se nalazi restoran/bar gde se ležaljke ne plaćaju (van sezone) i plaža je takva da taj divan beli šljunak ide u dubinu sve do jednog trenutka, nakon čega je provalija ka dubini i dnu mora na tom mestu. To znači da kada bismo ušli u vodu, već posle 2 metra je postajalo doboko toliko da ne može da se stoji. Kada bi plivali dalje, ispod nas ne bi bilo ništa osim teget nijanse vode i jata riba koje plivaju sa nama. Ta plaža mi je bukvalno otvorila nove vidike. Vodič je rekao da ponesemo dušeke jer nema talasa kako je i bilo, da ponesemo maske i peraja ako volimo da ronimo jer je toliko životinjskog sveta i sve je bilo tako kako je rekao... Životinjski svet je pre svega značio ribe od 3cm pa sve do 20cm veličine koje plivaju u jatima. Sad zamislite ovu sliku: Teget boja vode kada gledate ka pučini, zaronili ste, nosite jarko žuta peraja kao potpuni kontrast tom plavetnilu, imate masku i disaljku i gledate oko sebe a pored vas se odjednom stvorilo jato riba koje gledaju u vas i bez mnogo straha plivaju sa vama. Nešto najlepše što sam ikada videla. Ribe, plavo sive boje, pa onda male sive od 3cm koje plivaju u jatu koje izgledaju kao da je neko ispalio 200 metaka direktno oko vas, male crveno – žute ribe koje stalno nešto rade i imaju posla po dnu :D Predivno!!! Bye bye strahčino! Ovo je nešto novo i želim da istražujem dalje i dublje! Kada biste otkucali na netu ostrvo Kefalonia i najlepše plaže, prva plaža koja bi izašla bi bila plaža Myrthos koja je proglašena za jednu od najlepših plaža na svetu... Kako ona izgleda? Sa vidikovca tj vrha tih stena ispod kojih se nalazi, ona izgleda kao prelepa plaža sa svetlo, svetlo plavom nijansom koja se proteže nekih 10m od ulaska u vodu. A kako ona izgleda sa plaže? Ništa specijalno. To je samo belo kamenje koje čini da ta plaža izgleda kao da je plićak ''do polovine mora'', a u stvari je posle 4m već veoma duboko i ne može da se stoji. Tu su nas sačekali baš, baš veliki talasi i da nije bilo njih da se zezamo i skačemo sa njima, verovatno bi se opasno smorili. Sa leve strane te plaže nalazi se mala 'pećina' koju je napravila voda, pa smo se tamo slikali par puta i to je to.. Dalje smo nastavili na plažu XI ili Ksi, koja je poznata po tome što se na njoj nalazi sitni pesak crveno-braonkaste boje i stena koju čini glina koja je lekovita. Kažu da treba da se mažemo 3 puta i svaki put kada se stvrdne, da isperemo to sa sebe u vodi. Divan osećaj, divna plaža, šteta što nam je trebalo 2h do nje, to je ubilo čar i nikakvo lekovito blato nije moglo da ga povrati. Tamo smo uzeli koji grumen sa te stene da ponesemo kući ako zatreba i krenuli na put nazad. Pored tih svih plaža, u planu je bio obilazak grada Argostoli, što je ujedno i glavni grad Kefalonije. Dok Kefalonija broji oko 800km kvadratnih, Argostoli je glavni grad sa oko 15.000 stanovnika i prostire se na oko 160km kvadratnih. Taj grad smo obišli noću, jer je bio u planu odlazak u neki koktel bar i ostajanje do kasno u noć. Nakon šetnje pored luke, prelaska mostića i šetnje kroz glavne ulice, zaključak je da je grad zaista vredno obići, to je jedno živo mesto, na kom smo svi bili šokirani količinom dečije graje, i generalno dece koja su se tako slatko igrala svuda oko nas, bez glupavih smartfona. Vodič nam je pokazao da postoji mnogo muzeja, pozorište, upravna zgrada, pričao nam je o tome kako je veliki razoran zemljotres 1953. godine razorio celo ostrvo i sravnio ga sa zemljom pa su od raznih donacija skupili pare za izgradnju svega iznova po uzoru na prethodne razorene gradjevine, rekao nam je i za jedinu kuću koja je preživela taj zemljotres na celom ostrvu, kao i da na ostrvu postoji svega 2 semafora. Keflonija je bila na udaru razornih zemljotresa 1867., 1953., i 1990. godine.  Drugi po veličini gradova u okrugu Kefalonija je gradić Liksuri, koji je tokom tih zemljotresa mnogo puta bivao uzdignut iznova, pa je poslednje izdanje koje smo mi gledali tokom obilaska veoma podsećalo na kuće u Veneciji, jer su pratili Venecijanski stil izgradnje sa stubovima koji drže terase i balkone na gornjim spratovima. Liksuri se prostire na oko 140km kvadratnih i ima negde oko 10.000 stanovnika. Za kraj naše ostrvske avanture, obišli smo Poros, koji ima veoma mnogo restorana, pravo je penzionersko mesto, nema klubova, ima jedan bar koji radi celu noć, ima nekoliko hotela koji gledaju na plažu i nalaze se na samoj plaži. Seli smo u restoran jednog hotela sa bazenom na levoj strani obale u Porosu, ali smo čekali da budemo usluženi nekih 20 minuta, i kada smo videli da će radije uslužiti sve druge goste pre nas, ustali smo i izašli. Posle toga smo seli na mesto kome sam zaboravila ime (komplikovano je) gde smo bili usluženi kao carevi.  Ugostitelja ima raznih... Ima onih koji će ti prodati i salvetu ako treba, ima onih veoma gostoprimivih, toliko da ti bude neprijatno, ima i onih skromnih kod kojih se najradije vraćamo, a ima i onih koji su pravi mrgudi. Šetali smo tako i videli sve one vile koje su nam bile ponudjene na samom početku, pa tako mogu slobodno da kažem da smo doneli najbolju moguću odluku, jer je Zanza front view pogled na 1,5m plaže i sivilo koje se prostire u daljinu – ništa specijalno, Zanza ostale sobe imaju minijaturne terase i ne baš tako romantične sobe; Makedonija je potpuno old fashion mesto, koje ima pogled na kanal i sobe okrenute ka bučnom mostiću koji prelazi taj kanal; Dok je Alkioni obojen preslatkim roze, ljubičasto, plavim nijansama, ima tako romantične sobe i velike terase i u prizemlju se nalazi pekara, pa se tako oko 3 ujutro oseća onaj predivan miris peciva. Što se tiče puteva, nikakooooo se ne bih usudila da idem negde kolima, jer su putevi toliko loši, nepraktični, mnogo mrtvih uskih krivina, kao da su svi pravili put gde su hteli i gde je to njima odgovaralo. Mi smo još putovali svuda autobusom, pa je vozač morao da izmišlja metode kojima će se spustiti nekim jezivo uskim krivinama, nekon čega bi dobio aplauz svaki put. Sećam se da sam pre polaska pitala na nekoj grupi na FB-u da li postoji rent a car ili rent a scuter ili rent a bike u Porosu, ali posle toga bi bilo rent a mrtvački sanduk, tako da smo doneli pravu odluku za prvi put na ostrvu... Zakintos je na ostrvu pored nas, bukvalno smo mahali jedni drugima. Postoje kruzeri koji idu do njega svakog dana i taj put je oko 35eura van sezone, pa obiđu neke lepe plaže. Sledeće godine, planiramo i to. Životinje moram da spomenem. Uzevši u obzir to da se na ostrvu nalazi jeziva količina mačaka, postavili smo to famozno pitanje: Da li su one bile prve tu, ili mi? Ipak je to zemlja Bogova, zar ne? :D Sve u svemu, boravak na Kefaloniji je bio pravi odmor i pravo osveženje koje bih svima preporučila, ako možete da birate, putujte avionom, mnogo je lakše naravno, ne očekujte žurke, ali očekujte divno vreme, divno Jonsko more i mnogo dobre energije.

  Sep 22, 2018 3280
• 16 Nov 2017
  Lost

  ''She set out with intention;Though she knew the way to goBut as she wandered clumsilyThe winds of change did blow.They took her like a featherAnd she floated on their breezeSoaring so far above the forestShe could barely see the trees.At first, she was astoundedJust how far she went each dayBut eventually she realisedShe'd completely lost her way." - Ms Moem

  2526 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Lost

  ''She set out with intention;Though she knew the way to goBut as she wandered clumsilyThe winds of change did blow.They took her like a featherAnd she floated on their breezeSoaring so far above the forestShe could barely see the trees.At first, she was astoundedJust how far she went each dayBut eventually she realisedShe'd completely lost her way." - Ms Moem

  Nov 16, 2017 2526
• 16 Nov 2017
  ZELENI LJUDI

  Dok ovog trenutka bezbrižno sedite u svojoj stolici i skrolujete sadržaj na svom pametnom telefonu, ležite u krevetu sa laptopom u krilu, ili sedite ispred svog kompjutera praveći pauzu između obaveza, jako zanimljive ali i šokantne stvari se dešavaju oko vas.   Od kako ste počeli da čitate ovaj blog, supermarketi u Nemačkoj su odbacili 3,7 tona jestive hrane; 12 automobila je prodato na celom svetu; u okeanima je pronađeno 9,98 tona smeća; nestao je gotovo hektar (10.000m2) tropskih šuma; rođena je 21 beba, a umrlo 9 ljudi; Amerikanci su konzumirali 75.000 flaša vode; Amerikanci su potrošili 60.000 plastičnih kesa; jedno dete je umrlo od gladi; Od kako ste počeli da čitate ovu rečenicu ljudi su bacili oko 1,3 tone plastičnog otpada.   Ove nedelje sam prisustvovala ''Green fest''-u koji se održavao u Domu omladine na kome se svake godine (već 8 godina unazad) puštaju kratkometražni i dugometražni filmovi koji za cilj imaju osvešćivanje zajednice o tome kako naše svakodnevne odluke utiču na pogoršanje/poboljšanje životne sredine. Dugo sam razmišljala kako da započnem ovaj blog i o čemu konkretno da pišem, jer ako pogledate malo bolje, negde oko 30% blogova i članaka na internetu je vezano za očuvanje životne sredine (hvala bogu nije napisano na papiru), ali eto, desilo se to da ja živim u zemlji Srbiji u kojoj ta tema nije čak ni među top 50 tema o kojima ljudi mogu da razmišljaju i urade nešto po pitanju promene na bolje. Isto tako se desilo da je sled okolonosti koji su vezani za mene kao individualca vodio ka tome da ću jednog dana postati mali borac za zdravu životnu sredinu. Ako želite da definišem reč 'borac' malo bolje, neću vam reći da sam išla da protestujem, da mašem nekim transparentom, spavam ispred kabineta 'onog ko je odgovoran za divlje deponije' ili budem deo organizacija kojima je primarni cilj da zarade pare i budu poznate po imenu dok u drugom planu čiste i menjaju nešto po pitanju životne sredine – ne, rećiću vam da sam odlučila da promenim nešto u svom životu, životu moje porodice, jer sve kreće od nas.   Malo edukacije: Mi živimo na planeti Zemlji. Ne postoji ni jedna druga planeta na koju trenutno možemo da se preselimo i nastavimo da živimo, nakon što ovu uništimo. Ni mi, a ni naša deca. Oko planete Zemlje se nalazi tanak, jako tanak omotač koji se zove Atmosfera - koji nas štiti od toplote Sunca tj sprečava prodiranje njegovih štetnih ultra - ljubičastih zraka  do našeg tla i time održava temperaturu naše Zemlje takvom da je ona plodna i zelena. Kada bi nestala Atmosfera, život na Zemlji bi se ugasio: na svetu bi nastala suša; ne bi bilo vode koja predstavlja osnovni uslov za život svim organizmima, ne bi bilo hrane i ne bi bilo nas.   Dakle Atmosfero, evo kako mi (barem ljudi u Srbiji) tebi zahvaljujemo na tome što si nam omogućila da sedimo u svojim kućama, stanovima i skrolujemo sadržaj na pametnom telefonu, buljimo u ekrane laptopova, gledamo filmove, učimo, treniramo, sanjamo, volimo i igramo se: Siromašna smo zemlja, pa nam je i cena zemljišta veoma niska i mi prodajemo tu zemlju na kojoj se svake godine otvaraju novi Shopping centri. Kao da želimo da završimo u Ginisovoj knjizi rekorda kao zemlja koja ima najveći broj Shopping centara. Onda u tim centrima kupujemo novu odeću, jer moramo da pratimo trend (od koga neko zaradjuje). Moramo da kupimo novu obuću (od koje neko zarađuje). Moramo da ažuriramo sistem na pametnom telefonu ali to ne možemo bez novog telefona, pa onda kupujemo novi telefon (od čega će neko zaraditi). Stalno pratimo napredak tehnologije, pa su tu i novi televizor, rerna, frižider, kompjuter, mikrotalasna, itd (od svega toga neko će zaraditi). Onda moramo da smestimo svoju iskrivljenu kičmu od gledanja u smartfon na neki udoban dušek koji zahteva i moderan krevet, pored koga ćemo da stavimo mali noćni stočić, pored koga ćemo da stavimo novi orman kako nam se ta nova odeća ne bi gužvala, pored koga ćemo da stavimo nov pisaći sto, jer stari nam se nije slagao sa svim ostalim nameštajem (i pogodite šta, od svega toga će neko zaraditi). Zatim moramo da držimo liniju, što nam i nije tako teško, ovde u Srbiji, ali ipak ponekad platimo sebi neki skupi tretman, radije nego trening, jer je praktičnije, dugoročnije i ne toliko skupo kad pogledaš koliko na godišnjem nivou košta trenirati neki sport. Na posao ćemo ići kolima koja smo jedva platili, verovatno uzeli polovna koja idu ili na dizel ili na benzin, jer nema šanse da se guramo u smrdljivom GSP-u (iako na svetskom tržištu postoje automobili koji sada idu na struju ili pola pola i rešili su pitanje emisije štetnih gasova u atmosferu). I na kraju dana i vi i ja, nakon što završimo sa čitanjem/pisanjem ovog bloga, lećićemo bezbrižni u svoj novi topli krevet, pored noćnog stočića, ormana i pisaćeg stola, u sobi u kojoj nas štiti PVC stolarija od promaje, ne razmišljajući o tome gde je otišlo sve ono što smo zamenili, ne razmišljajući o tome šta će biti sutra kad se probudimo.   Dozvolite da predstavim sliku onoga što će biti sutra. Sutra ćemo odlučiti da pravimo decu, jer kao i sve bakterije moramo da se razmnožavamo i nastavljamo ono što smo započeli. Ta deca će videti možda samo delić onoga što se može nazvati ekosistemom. Kad porastu i shvate šta je to bila Atmosfera, a šta je danas u njihovom vremenu, kriviće nas što nismo ništa uradili po pitanju promene, što smo bukvalno plaćali kako bi je uništili. Što smo bili sebični i nismo kapirali da recikliranje nije opterećenje, ono je olakšanje. Što nismo ništa u radili da ih zaštitimo od ogromnih nemira koji će nas zadesiti kao planetu kada nestane voda za piće. Pentagon bi rekao da Globalno zagrevanje nije pitanje poljoprivrednog sistema, već pitanje nacionalne bezbednosti. Već je 2017ta godina. Mi smo i dalje zavisni od fosilnih goriva. Mi i dalje palimo plastične kese dok smo tinejdžeri i počinjemo da pušimo, jer nam je dosadno. Mi i dalje pušimo cigarete, masovno. Mi i dalje kupujemo robu i trpamo je u plastične kese. Mi i dalje ne recikliramo. Mi i dalje kupujemo brzu hranu, zapakovanu u najgoru plastiku. Mi i dalje bacamo đubre u plastičnim kesama. Mi i dalje ne razmišljamo o tome šta će biti sutra. -        1 molekul metana koji se otpušta paljenjem bilo koje plastične ambalaže ima istu dozu štetnosti kao 23 molekula ugljendioksida koji se otpušta svaki put kada bilo šta zapalite. Sve to je kancerogeno i mi to udišemo. -        U severnom Pacifičkom okeanu postoji oko 6 puta više plastike nego planktona, što je direktan uzrok smrti ogromnog broja životinja – ptica i riba, koji ih greškom koriste kao hranu. Zamislite pticu koja polako umire u mukama zbog toga što joj je stomak prepun plastike. Zamislite da vi umirete zbog toga što vam je stomak prepun plastike i nikoga nije briga. -        Globalno zagrevanje je uzrok izbeljivanja korala širom sveta. Za slučaj da niste čuli za izbeljivanje korala, kada pobele to znači da oni više nisu živi i umiru. Korali su takođe životinje. Oni imaju sposobnost da se šire i prave sopstvenu infrastrukturu, što predstavlja utočište ogromnim količinama riba. Korali se izbeljuju kada prestanu da vrše svoju funkciju usled zagrevanja vode u kojoj žive. 25% Velikog koralnog grebena u Australiji je izumrlo. -        Šume i biljke oko nas upijaju ugljendioksid i talože ga kroz slojeve i slojeve svoje biologije. Kada dođe do šumskih požara taj ugljendioksid direktno ide u atmosferu. -        Jednom plastičnom deliću je potrebno 500-1000 godina da se razgradi, a to znači da od kako su ljudi otkrili magičnu hemijsku formulu za razne vrste plastike – ni jedan plastični deo nije uspeo da stigne da se razgradi. -        Kada isti taj plastični delić upadne u okean, sunce, slana voda i talasi ga izjedu i on postane nevidlljiv golim okom. Milioni i milioni morskih životinja zavise od te jedne kapiljice koja sadrži u sebi više plastike nego vode. -        Svakog trenutka kada upalimo auto, zapalimo cigaretu, zapalimo šporet na selu i u njega ubacimo sve što smatramo đubretom mi oštećujemo atmosferu i time naša planeta postaje sve toplija i toplija.   Ako se osećaš barem malo zabrinuto posle ovih nekoliko činjenica, neću te utešiti, postoji još mali milion činjenica na internetu koje mogu da te navedu da se rasplačeš od muke, kao što sam ja plakala dok sam pisala ovaj blog, postajući svesna znanja koje imam, ali to što se osećaš zabrinuto je sjajno! Zabrinutost vodi ka brizi, briga vodi ka PROMENI. Ti možeš da promeniš nešto. Ti, da, baš ti! Kreni od sebe i ne gledaj druge. Drugi će u tebe. Biraj papir, ne plastiku. Recikliraj.   Atmosfero, izvini.  

  3212 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  ZELENI LJUDI

  Dok ovog trenutka bezbrižno sedite u svojoj stolici i skrolujete sadržaj na svom pametnom telefonu, ležite u krevetu sa laptopom u krilu, ili sedite ispred svog kompjutera praveći pauzu između obaveza, jako zanimljive ali i šokantne stvari se dešavaju oko vas.   Od kako ste počeli da čitate ovaj blog, supermarketi u Nemačkoj su odbacili 3,7 tona jestive hrane; 12 automobila je prodato na celom svetu; u okeanima je pronađeno 9,98 tona smeća; nestao je gotovo hektar (10.000m2) tropskih šuma; rođena je 21 beba, a umrlo 9 ljudi; Amerikanci su konzumirali 75.000 flaša vode; Amerikanci su potrošili 60.000 plastičnih kesa; jedno dete je umrlo od gladi; Od kako ste počeli da čitate ovu rečenicu ljudi su bacili oko 1,3 tone plastičnog otpada.   Ove nedelje sam prisustvovala ''Green fest''-u koji se održavao u Domu omladine na kome se svake godine (već 8 godina unazad) puštaju kratkometražni i dugometražni filmovi koji za cilj imaju osvešćivanje zajednice o tome kako naše svakodnevne odluke utiču na pogoršanje/poboljšanje životne sredine. Dugo sam razmišljala kako da započnem ovaj blog i o čemu konkretno da pišem, jer ako pogledate malo bolje, negde oko 30% blogova i članaka na internetu je vezano za očuvanje životne sredine (hvala bogu nije napisano na papiru), ali eto, desilo se to da ja živim u zemlji Srbiji u kojoj ta tema nije čak ni među top 50 tema o kojima ljudi mogu da razmišljaju i urade nešto po pitanju promene na bolje. Isto tako se desilo da je sled okolonosti koji su vezani za mene kao individualca vodio ka tome da ću jednog dana postati mali borac za zdravu životnu sredinu. Ako želite da definišem reč 'borac' malo bolje, neću vam reći da sam išla da protestujem, da mašem nekim transparentom, spavam ispred kabineta 'onog ko je odgovoran za divlje deponije' ili budem deo organizacija kojima je primarni cilj da zarade pare i budu poznate po imenu dok u drugom planu čiste i menjaju nešto po pitanju životne sredine – ne, rećiću vam da sam odlučila da promenim nešto u svom životu, životu moje porodice, jer sve kreće od nas.   Malo edukacije: Mi živimo na planeti Zemlji. Ne postoji ni jedna druga planeta na koju trenutno možemo da se preselimo i nastavimo da živimo, nakon što ovu uništimo. Ni mi, a ni naša deca. Oko planete Zemlje se nalazi tanak, jako tanak omotač koji se zove Atmosfera - koji nas štiti od toplote Sunca tj sprečava prodiranje njegovih štetnih ultra - ljubičastih zraka  do našeg tla i time održava temperaturu naše Zemlje takvom da je ona plodna i zelena. Kada bi nestala Atmosfera, život na Zemlji bi se ugasio: na svetu bi nastala suša; ne bi bilo vode koja predstavlja osnovni uslov za život svim organizmima, ne bi bilo hrane i ne bi bilo nas.   Dakle Atmosfero, evo kako mi (barem ljudi u Srbiji) tebi zahvaljujemo na tome što si nam omogućila da sedimo u svojim kućama, stanovima i skrolujemo sadržaj na pametnom telefonu, buljimo u ekrane laptopova, gledamo filmove, učimo, treniramo, sanjamo, volimo i igramo se: Siromašna smo zemlja, pa nam je i cena zemljišta veoma niska i mi prodajemo tu zemlju na kojoj se svake godine otvaraju novi Shopping centri. Kao da želimo da završimo u Ginisovoj knjizi rekorda kao zemlja koja ima najveći broj Shopping centara. Onda u tim centrima kupujemo novu odeću, jer moramo da pratimo trend (od koga neko zaradjuje). Moramo da kupimo novu obuću (od koje neko zarađuje). Moramo da ažuriramo sistem na pametnom telefonu ali to ne možemo bez novog telefona, pa onda kupujemo novi telefon (od čega će neko zaraditi). Stalno pratimo napredak tehnologije, pa su tu i novi televizor, rerna, frižider, kompjuter, mikrotalasna, itd (od svega toga neko će zaraditi). Onda moramo da smestimo svoju iskrivljenu kičmu od gledanja u smartfon na neki udoban dušek koji zahteva i moderan krevet, pored koga ćemo da stavimo mali noćni stočić, pored koga ćemo da stavimo novi orman kako nam se ta nova odeća ne bi gužvala, pored koga ćemo da stavimo nov pisaći sto, jer stari nam se nije slagao sa svim ostalim nameštajem (i pogodite šta, od svega toga će neko zaraditi). Zatim moramo da držimo liniju, što nam i nije tako teško, ovde u Srbiji, ali ipak ponekad platimo sebi neki skupi tretman, radije nego trening, jer je praktičnije, dugoročnije i ne toliko skupo kad pogledaš koliko na godišnjem nivou košta trenirati neki sport. Na posao ćemo ići kolima koja smo jedva platili, verovatno uzeli polovna koja idu ili na dizel ili na benzin, jer nema šanse da se guramo u smrdljivom GSP-u (iako na svetskom tržištu postoje automobili koji sada idu na struju ili pola pola i rešili su pitanje emisije štetnih gasova u atmosferu). I na kraju dana i vi i ja, nakon što završimo sa čitanjem/pisanjem ovog bloga, lećićemo bezbrižni u svoj novi topli krevet, pored noćnog stočića, ormana i pisaćeg stola, u sobi u kojoj nas štiti PVC stolarija od promaje, ne razmišljajući o tome gde je otišlo sve ono što smo zamenili, ne razmišljajući o tome šta će biti sutra kad se probudimo.   Dozvolite da predstavim sliku onoga što će biti sutra. Sutra ćemo odlučiti da pravimo decu, jer kao i sve bakterije moramo da se razmnožavamo i nastavljamo ono što smo započeli. Ta deca će videti možda samo delić onoga što se može nazvati ekosistemom. Kad porastu i shvate šta je to bila Atmosfera, a šta je danas u njihovom vremenu, kriviće nas što nismo ništa uradili po pitanju promene, što smo bukvalno plaćali kako bi je uništili. Što smo bili sebični i nismo kapirali da recikliranje nije opterećenje, ono je olakšanje. Što nismo ništa u radili da ih zaštitimo od ogromnih nemira koji će nas zadesiti kao planetu kada nestane voda za piće. Pentagon bi rekao da Globalno zagrevanje nije pitanje poljoprivrednog sistema, već pitanje nacionalne bezbednosti. Već je 2017ta godina. Mi smo i dalje zavisni od fosilnih goriva. Mi i dalje palimo plastične kese dok smo tinejdžeri i počinjemo da pušimo, jer nam je dosadno. Mi i dalje pušimo cigarete, masovno. Mi i dalje kupujemo robu i trpamo je u plastične kese. Mi i dalje ne recikliramo. Mi i dalje kupujemo brzu hranu, zapakovanu u najgoru plastiku. Mi i dalje bacamo đubre u plastičnim kesama. Mi i dalje ne razmišljamo o tome šta će biti sutra. -        1 molekul metana koji se otpušta paljenjem bilo koje plastične ambalaže ima istu dozu štetnosti kao 23 molekula ugljendioksida koji se otpušta svaki put kada bilo šta zapalite. Sve to je kancerogeno i mi to udišemo. -        U severnom Pacifičkom okeanu postoji oko 6 puta više plastike nego planktona, što je direktan uzrok smrti ogromnog broja životinja – ptica i riba, koji ih greškom koriste kao hranu. Zamislite pticu koja polako umire u mukama zbog toga što joj je stomak prepun plastike. Zamislite da vi umirete zbog toga što vam je stomak prepun plastike i nikoga nije briga. -        Globalno zagrevanje je uzrok izbeljivanja korala širom sveta. Za slučaj da niste čuli za izbeljivanje korala, kada pobele to znači da oni više nisu živi i umiru. Korali su takođe životinje. Oni imaju sposobnost da se šire i prave sopstvenu infrastrukturu, što predstavlja utočište ogromnim količinama riba. Korali se izbeljuju kada prestanu da vrše svoju funkciju usled zagrevanja vode u kojoj žive. 25% Velikog koralnog grebena u Australiji je izumrlo. -        Šume i biljke oko nas upijaju ugljendioksid i talože ga kroz slojeve i slojeve svoje biologije. Kada dođe do šumskih požara taj ugljendioksid direktno ide u atmosferu. -        Jednom plastičnom deliću je potrebno 500-1000 godina da se razgradi, a to znači da od kako su ljudi otkrili magičnu hemijsku formulu za razne vrste plastike – ni jedan plastični deo nije uspeo da stigne da se razgradi. -        Kada isti taj plastični delić upadne u okean, sunce, slana voda i talasi ga izjedu i on postane nevidlljiv golim okom. Milioni i milioni morskih životinja zavise od te jedne kapiljice koja sadrži u sebi više plastike nego vode. -        Svakog trenutka kada upalimo auto, zapalimo cigaretu, zapalimo šporet na selu i u njega ubacimo sve što smatramo đubretom mi oštećujemo atmosferu i time naša planeta postaje sve toplija i toplija.   Ako se osećaš barem malo zabrinuto posle ovih nekoliko činjenica, neću te utešiti, postoji još mali milion činjenica na internetu koje mogu da te navedu da se rasplačeš od muke, kao što sam ja plakala dok sam pisala ovaj blog, postajući svesna znanja koje imam, ali to što se osećaš zabrinuto je sjajno! Zabrinutost vodi ka brizi, briga vodi ka PROMENI. Ti možeš da promeniš nešto. Ti, da, baš ti! Kreni od sebe i ne gledaj druge. Drugi će u tebe. Biraj papir, ne plastiku. Recikliraj.   Atmosfero, izvini.  

  Nov 16, 2017 3212
• 21 Jan 2017
  Primenjena matematika

  Od kako sam se samoproglasila aktivistkinjom za borbu protiv onih koji ne vole matematiku, počela sam da razmišljam o potencijalnim argumentima kojima bih se ''borila'' protiv njih. I tako bih u regularnom, svakodnevnom životu pronalazila razne situacije u kojima sam bila presrećna što sam znala matematiku jer mi je to znanje pomoglo da pristupim problemu/situaciji iz pravog ugla. Ovo se pre svega odnosi na građenje strukture rešavanja problema, hijerarhije iliti reda vožnje kojim se stvari dešavaju. Verovali ili ne, razne oblasti koje smo svi nekada radili u osnovnoj ili srednjoj školi su u stvari napravljene kako bi u našim mozgovima uspostavile jedan stabilan logički sled okolnosti koji bi nas doveo do ispravnog rešenja. Te oblasti ne postoje samo da bi nam zakomplikovale život ili kako bi nekim Ajnštajnima iz NASA-e pomogle da lansiraju raketu, već da bi nas 'vaspitale' podsvesno da određene radnje obavljamo po određenom redosledu. Evo jedne zagonetke: Ako imaš u kutiji samo jednu šibicu i ulaziš u mračnu sobu u kojoj se nalaze: petrolejka, plinska svetiljka i peć na drva, šta ćeš prvo zapaliti?  Ili: U 3 noću te budi zvonjava na vratima. Došli su ti pijani prijatelji i gladni su. Imas čips, ajvar, džem i paštetu. Šta ćeš prvo da otvoriš? Prva zagonetka je laka i verovatno znate odgovor, ali na drugu 99% ljudi da pogrešan odgovor. Razlog zašto sam toliko odlučna da pišem ove tekstove o tome koliko i zašto volim matematiku jer zato što kada se tokom običnog dana nađem u situaciji da mi zatreba logika, nasmejem se i pomislim kako mi život ne bi bio podjednako sladak da se ne nađem u tim situacijama kada se nasmejem. Kada pogledate malo bolje, pogledajte koliko puta ste u toku jednog dana rešili jednačine sa dve, tri četiri nepoznate, integrale, izvode... Evo tih nekih situacija kroz tipičan običan dan: Probudio me je budilnik. Naravno da bih videla gde se nalazim pre nego što sam ga ugasila prvo sam otvorila oči. Onda sam ugasila budilnik. S obzirom da stalno menjam vreme alarma, pogledala sam koliko je u stvari sati. Preračunala koliko mi vremena treba još da spavam i skapirala da nemam više vremena za spavanje. Ustala sam i otišla u wc da operem zube. Obukla se, smućkala kafu, napunila torbu kojekakvim potrepštinama i krenula ka gradu. Nakon što sam završila sa obavezama, vratila sam se kući. Trebalo je da očistim celu kuću – veliko spremanje. Zamislite mene kako pravim plan za veliko spremanje: Presvlačim se, stavljam maramu oko glave da mi ne bi kapao znoj u oči, ređam hemijska sredstva po hronološkom redu kako ću koje da koristim, da kasnije ne bih mnogo razmišljala, stavljam gumene žute rukavice na ruke, zauzimam supermen pozu sa pesnicama na bokovima, uzdišem duboko i krećem u akciju. Presvlačenje posteljine – Ljudi moji, ovo je mozgalica i po. Kako okrenuti čaršav za jorgan tako da kada ga okreneš na tu stranu, možeš da uhvatiš sam jorgan da ispravna strana čaršava za jorgan bude napolju, a druga (unutrašnja) unutra. :D Palim veš mašinu Brisanje prašine – jer ona pada na pod. Kada bih prvo usisavala, pa brisala prašinu, to ne bi imalo smisla jer bi onda opet ta zanemarljivo mala količina prašine pala na pod i napravila dovoljan talog da se na nju neometano u zanemarljivo malom vremenskom rastojanju nataloži druga količina prašine sve dok ta količina prašine postane nezanemarljivo mala i onda Jovo nanovo. Usisavanje Brisanje podova – nakon usisavanja, kako bi se eventualni tragovi ili mrlje koje su se osušile skinuli. Luftiranje – od svih silnih hemija i svega Nakon ovako opuštenog dana bih sela popričala sa mojima, pogledala neku seriju, popila čaj i utonula u san.  ------------------------------- Dok nama matematičarima neke radnje nekad ne zvuče logično isto tako nekim filolozima, srpsko-jezičarima neke nebulozne štamparske greške paraju uši. Trebaš, trebam, trebamo, trebate = trebalo je!!! Bi ćeš = bićeš Ne moj = nemoj Downloadovanje = skidanje datoteke i skladištenje na kompjuter Forwardovanje = prosleđivanje Apdejtovanje = ažuriranje ITD itd itd...omg itd Vratimo se na moj tipičan dan. Kako bi on izgledao da ne postoji logičan sled okolnosti? Pa da vidimo...: Probudila me je posteljina. Naravno da bih videla gde se nalazim, obrisala sam prašinu, zatim sam se vratila kući i ugasila budilnik. Onda sam počela da usisavam čaj i prala zube hemijskim sredstvima. Sortirala sam hronološki sve veš mašine jer sam onda znala koliko mi je vremena ostalo da spavam gledajući seriju. Napunila sam torbu smućkanim kafama, udahnula duboko i obrisala pod.  --------------------------- Stvarno je svejedno da li ćete pogledati prvo levo ili desno, ako ne prelazite ulicu (U Evropi ili na Novom Zelandu) Setite se da je matematika grana filozofije i da neke radnje za koje svesno mislimo da su glupe, podsvesno nas grade kao racionalna, pametna bića. :D

  2673 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Primenjena matematika

  Od kako sam se samoproglasila aktivistkinjom za borbu protiv onih koji ne vole matematiku, počela sam da razmišljam o potencijalnim argumentima kojima bih se ''borila'' protiv njih. I tako bih u regularnom, svakodnevnom životu pronalazila razne situacije u kojima sam bila presrećna što sam znala matematiku jer mi je to znanje pomoglo da pristupim problemu/situaciji iz pravog ugla. Ovo se pre svega odnosi na građenje strukture rešavanja problema, hijerarhije iliti reda vožnje kojim se stvari dešavaju. Verovali ili ne, razne oblasti koje smo svi nekada radili u osnovnoj ili srednjoj školi su u stvari napravljene kako bi u našim mozgovima uspostavile jedan stabilan logički sled okolnosti koji bi nas doveo do ispravnog rešenja. Te oblasti ne postoje samo da bi nam zakomplikovale život ili kako bi nekim Ajnštajnima iz NASA-e pomogle da lansiraju raketu, već da bi nas 'vaspitale' podsvesno da određene radnje obavljamo po određenom redosledu. Evo jedne zagonetke: Ako imaš u kutiji samo jednu šibicu i ulaziš u mračnu sobu u kojoj se nalaze: petrolejka, plinska svetiljka i peć na drva, šta ćeš prvo zapaliti?  Ili: U 3 noću te budi zvonjava na vratima. Došli su ti pijani prijatelji i gladni su. Imas čips, ajvar, džem i paštetu. Šta ćeš prvo da otvoriš? Prva zagonetka je laka i verovatno znate odgovor, ali na drugu 99% ljudi da pogrešan odgovor. Razlog zašto sam toliko odlučna da pišem ove tekstove o tome koliko i zašto volim matematiku jer zato što kada se tokom običnog dana nađem u situaciji da mi zatreba logika, nasmejem se i pomislim kako mi život ne bi bio podjednako sladak da se ne nađem u tim situacijama kada se nasmejem. Kada pogledate malo bolje, pogledajte koliko puta ste u toku jednog dana rešili jednačine sa dve, tri četiri nepoznate, integrale, izvode... Evo tih nekih situacija kroz tipičan običan dan: Probudio me je budilnik. Naravno da bih videla gde se nalazim pre nego što sam ga ugasila prvo sam otvorila oči. Onda sam ugasila budilnik. S obzirom da stalno menjam vreme alarma, pogledala sam koliko je u stvari sati. Preračunala koliko mi vremena treba još da spavam i skapirala da nemam više vremena za spavanje. Ustala sam i otišla u wc da operem zube. Obukla se, smućkala kafu, napunila torbu kojekakvim potrepštinama i krenula ka gradu. Nakon što sam završila sa obavezama, vratila sam se kući. Trebalo je da očistim celu kuću – veliko spremanje. Zamislite mene kako pravim plan za veliko spremanje: Presvlačim se, stavljam maramu oko glave da mi ne bi kapao znoj u oči, ređam hemijska sredstva po hronološkom redu kako ću koje da koristim, da kasnije ne bih mnogo razmišljala, stavljam gumene žute rukavice na ruke, zauzimam supermen pozu sa pesnicama na bokovima, uzdišem duboko i krećem u akciju. Presvlačenje posteljine – Ljudi moji, ovo je mozgalica i po. Kako okrenuti čaršav za jorgan tako da kada ga okreneš na tu stranu, možeš da uhvatiš sam jorgan da ispravna strana čaršava za jorgan bude napolju, a druga (unutrašnja) unutra. :D Palim veš mašinu Brisanje prašine – jer ona pada na pod. Kada bih prvo usisavala, pa brisala prašinu, to ne bi imalo smisla jer bi onda opet ta zanemarljivo mala količina prašine pala na pod i napravila dovoljan talog da se na nju neometano u zanemarljivo malom vremenskom rastojanju nataloži druga količina prašine sve dok ta količina prašine postane nezanemarljivo mala i onda Jovo nanovo. Usisavanje Brisanje podova – nakon usisavanja, kako bi se eventualni tragovi ili mrlje koje su se osušile skinuli. Luftiranje – od svih silnih hemija i svega Nakon ovako opuštenog dana bih sela popričala sa mojima, pogledala neku seriju, popila čaj i utonula u san.  ------------------------------- Dok nama matematičarima neke radnje nekad ne zvuče logično isto tako nekim filolozima, srpsko-jezičarima neke nebulozne štamparske greške paraju uši. Trebaš, trebam, trebamo, trebate = trebalo je!!! Bi ćeš = bićeš Ne moj = nemoj Downloadovanje = skidanje datoteke i skladištenje na kompjuter Forwardovanje = prosleđivanje Apdejtovanje = ažuriranje ITD itd itd...omg itd Vratimo se na moj tipičan dan. Kako bi on izgledao da ne postoji logičan sled okolnosti? Pa da vidimo...: Probudila me je posteljina. Naravno da bih videla gde se nalazim, obrisala sam prašinu, zatim sam se vratila kući i ugasila budilnik. Onda sam počela da usisavam čaj i prala zube hemijskim sredstvima. Sortirala sam hronološki sve veš mašine jer sam onda znala koliko mi je vremena ostalo da spavam gledajući seriju. Napunila sam torbu smućkanim kafama, udahnula duboko i obrisala pod.  --------------------------- Stvarno je svejedno da li ćete pogledati prvo levo ili desno, ako ne prelazite ulicu (U Evropi ili na Novom Zelandu) Setite se da je matematika grana filozofije i da neke radnje za koje svesno mislimo da su glupe, podsvesno nas grade kao racionalna, pametna bića. :D

  Jan 21, 2017 2673
• 21 Jan 2017
  Pali ste profesore

  ''Dobar dan profesore!'' -         ''E zdravo. Sedi tu sačekaj samo malo.'' Posle pet minuta buljenja u ekran kaže: ''E gde smo...šta smo...a da, ti si došla da popraviš osmicu kod mene iz elektrotehnike, jel tako?'' ''Tako je! Jedva čekam, mnogo sam učila.'' -         ''E pa znaš kako, mislim da ipak ne može više od osam, znaš...nije dobro ovo...'' (otvara moju ispitnu svesku i pokazuje prstom na zadatak) ''...ovo nije metod koji sam ja vama pokazivao.'' ''Kako nije? Ja sam ovaj zadatak učila iz sveske, nisam imala drugi način nego Vaš, sa predavanja.'' -        ''Ne, ne ovo nije način na koji sam ja predavao.'' Vadim svesku koju sam ponela za svaki slučaj, tražim taj zadatak, otvaram, stavljam je na njegov sto. -        ''Ne, ovo nije ono što sam ja radio, ne znam šta, ali ovo si ti nešto pogrešno radila sama.'' Zbunjeno gledam u njega, gledam u kolegu koji sedi u tom kabinetu, takođe čekajući svoj deo usmenog ispita. Kolega kome sam ja objašnjavala tu istu elektrotehniku par sati pred ispit. Kolega gleda u mene i mršti se u fazonu, nemam pojma o čemu pričate. ''Ali ne razumem profesore...već 3 puta izlazim na ispit, pokušavajući da popravim 8 na 10 i Vi ne želite ni da me pitate... Evo pitajte me nešto, bilo šta... Sećate se kad ste me prošli put pitali šta je magnetni fluks i sve o njemu... E pa ovog puta sam čitala o ogledima sa usamljenom metalnom konturom koja provodi struju i oko sebe pravi magnetni fluks, kako bih mogla više da odgovorim na to pitanje, zbog čega je to magnetno polje homogeno i gde su te linije koje nemaju ni početak ni kraj i zbog čega...'' -        ''Znam ja da si ti uporna, i veruj mi upornost se ceni, ali ja tebi neću dati 10.'' Kolega uskače: ''Profesore zašto maltretirate koleginicu?'' -        ''Vi se ne mešajte!'' Opa, pa on zna da persira. ''Ali ne razumem profesore... Jel Vi imate neki problem samnom, jel sam ja Vas nekako uspela da uvredim nečime?'' -        ''Znaš, ja tebe ne razumem, tako si lepa, plava, mlada devojka, koja umesto da se uda i pravi decu, ti učiš ovaj fakultet koji nije za tebe. Znaš, ti ne pripadaš ovde...'' Meni kreću suze na oči... Ne verujem šta slušam! Kolega me gleda, u fazonu 'nemoj, nije vredno'... -        ''Ne može 10.'' Počinjem da grcam od besa i suza i sve vreme pokušavam da se suzdržim, jer želim da ispadnem hrabra, da ne padnem toliko nisko da plačem u kabinetu profesora šoviniste, ali ne uspevam. Uzimam index, panično pakujem stvari, razmišljam o kolegi koji se zauzeo za mene i koga je sada profa verovatno uzeo za zub i neće ga pustiti da prođe, a šteta, baš sam mu lepo sve objasnila... Uspevam nekako da izgovorim ''Onda 8. Doviđenja!'' i napuštam njegov kabinet jednom za svagda. Krijem lice rukama od ostalih ljudi sa fakulteta, dok trčećim korakom odlazim do wc-a. Ulazim, zaključavam se i pucam! Posle 20 minuta uspevam da se utešim rečenicom da je do njega, a ne do mene i izlazim u hodnik. Ispred fakulteta srećem kolegu koji je polagao samnom, kome sam ja objašnjavala, koji puši cigaru i smeška se. Prilazim...Pitam ga kako je prošao, šta je dobio... Kaže: ''8, nije me ni pitao.'' STOP   Recimo da smo zamrzli poslednju scenu u kojoj moj kolega meni izgovara sudbodonosnu rečenicu odozgo. Sad zamislite kako se sve ovo premotava unazad sve do trenutka kada meni profesor kaže: ''Ne može 10.'' PLAY ''Ne može 10.'' Evo šta je trebalo da kažem: -        ''Kako to mislite ne može 10??? Jel to zato što sam lepa, plava, devojka, koja je odlučila da ne bude nečija žena ili nečija majka sa 20 godina, već da upiše težak fakultet i izbori se za svoja prava kao lepša manjina i izgradi sebi budućnost kakvu sama želim, a ne kakvu moj muž želi za mene??? Jel to zato što sam Vam već dokazala koliko mogu da budem uporna prijavljujući ispit i ispočetka učeći sve kako bih dobila više – što i zaslužujem? Da li zato birate da mi ne persirate? Da li mi se svaki put iza leđa smejete kada odem iz Vašeg kabineta misleći kako sam naivna i lakoverna što se džabe trudim? Da li uživate u tome? Da li Vam je sujeta toliko pojela zdrav razum?? Umesto da budete profesor o kome ću sutra sa zadovoljstvom pričati svojoj deci, kako me je motivisao da učim, Vi ste izabrali da budete najveći seronja koga se verovatno neću sećati za koju godinu? Umesto da nas motivišete, Vi birate da nas gazite jer Vam to ego govori da treba da radite. E pa neka Vam je na savesti moja osmica velika kao desetka. Ja sam barem položila. Žao mi je, ali Vi profesore, ste pali!''  

  1601 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Pali ste profesore

  ''Dobar dan profesore!'' -         ''E zdravo. Sedi tu sačekaj samo malo.'' Posle pet minuta buljenja u ekran kaže: ''E gde smo...šta smo...a da, ti si došla da popraviš osmicu kod mene iz elektrotehnike, jel tako?'' ''Tako je! Jedva čekam, mnogo sam učila.'' -         ''E pa znaš kako, mislim da ipak ne može više od osam, znaš...nije dobro ovo...'' (otvara moju ispitnu svesku i pokazuje prstom na zadatak) ''...ovo nije metod koji sam ja vama pokazivao.'' ''Kako nije? Ja sam ovaj zadatak učila iz sveske, nisam imala drugi način nego Vaš, sa predavanja.'' -        ''Ne, ne ovo nije način na koji sam ja predavao.'' Vadim svesku koju sam ponela za svaki slučaj, tražim taj zadatak, otvaram, stavljam je na njegov sto. -        ''Ne, ovo nije ono što sam ja radio, ne znam šta, ali ovo si ti nešto pogrešno radila sama.'' Zbunjeno gledam u njega, gledam u kolegu koji sedi u tom kabinetu, takođe čekajući svoj deo usmenog ispita. Kolega kome sam ja objašnjavala tu istu elektrotehniku par sati pred ispit. Kolega gleda u mene i mršti se u fazonu, nemam pojma o čemu pričate. ''Ali ne razumem profesore...već 3 puta izlazim na ispit, pokušavajući da popravim 8 na 10 i Vi ne želite ni da me pitate... Evo pitajte me nešto, bilo šta... Sećate se kad ste me prošli put pitali šta je magnetni fluks i sve o njemu... E pa ovog puta sam čitala o ogledima sa usamljenom metalnom konturom koja provodi struju i oko sebe pravi magnetni fluks, kako bih mogla više da odgovorim na to pitanje, zbog čega je to magnetno polje homogeno i gde su te linije koje nemaju ni početak ni kraj i zbog čega...'' -        ''Znam ja da si ti uporna, i veruj mi upornost se ceni, ali ja tebi neću dati 10.'' Kolega uskače: ''Profesore zašto maltretirate koleginicu?'' -        ''Vi se ne mešajte!'' Opa, pa on zna da persira. ''Ali ne razumem profesore... Jel Vi imate neki problem samnom, jel sam ja Vas nekako uspela da uvredim nečime?'' -        ''Znaš, ja tebe ne razumem, tako si lepa, plava, mlada devojka, koja umesto da se uda i pravi decu, ti učiš ovaj fakultet koji nije za tebe. Znaš, ti ne pripadaš ovde...'' Meni kreću suze na oči... Ne verujem šta slušam! Kolega me gleda, u fazonu 'nemoj, nije vredno'... -        ''Ne može 10.'' Počinjem da grcam od besa i suza i sve vreme pokušavam da se suzdržim, jer želim da ispadnem hrabra, da ne padnem toliko nisko da plačem u kabinetu profesora šoviniste, ali ne uspevam. Uzimam index, panično pakujem stvari, razmišljam o kolegi koji se zauzeo za mene i koga je sada profa verovatno uzeo za zub i neće ga pustiti da prođe, a šteta, baš sam mu lepo sve objasnila... Uspevam nekako da izgovorim ''Onda 8. Doviđenja!'' i napuštam njegov kabinet jednom za svagda. Krijem lice rukama od ostalih ljudi sa fakulteta, dok trčećim korakom odlazim do wc-a. Ulazim, zaključavam se i pucam! Posle 20 minuta uspevam da se utešim rečenicom da je do njega, a ne do mene i izlazim u hodnik. Ispred fakulteta srećem kolegu koji je polagao samnom, kome sam ja objašnjavala, koji puši cigaru i smeška se. Prilazim...Pitam ga kako je prošao, šta je dobio... Kaže: ''8, nije me ni pitao.'' STOP   Recimo da smo zamrzli poslednju scenu u kojoj moj kolega meni izgovara sudbodonosnu rečenicu odozgo. Sad zamislite kako se sve ovo premotava unazad sve do trenutka kada meni profesor kaže: ''Ne može 10.'' PLAY ''Ne može 10.'' Evo šta je trebalo da kažem: -        ''Kako to mislite ne može 10??? Jel to zato što sam lepa, plava, devojka, koja je odlučila da ne bude nečija žena ili nečija majka sa 20 godina, već da upiše težak fakultet i izbori se za svoja prava kao lepša manjina i izgradi sebi budućnost kakvu sama želim, a ne kakvu moj muž želi za mene??? Jel to zato što sam Vam već dokazala koliko mogu da budem uporna prijavljujući ispit i ispočetka učeći sve kako bih dobila više – što i zaslužujem? Da li zato birate da mi ne persirate? Da li mi se svaki put iza leđa smejete kada odem iz Vašeg kabineta misleći kako sam naivna i lakoverna što se džabe trudim? Da li uživate u tome? Da li Vam je sujeta toliko pojela zdrav razum?? Umesto da budete profesor o kome ću sutra sa zadovoljstvom pričati svojoj deci, kako me je motivisao da učim, Vi ste izabrali da budete najveći seronja koga se verovatno neću sećati za koju godinu? Umesto da nas motivišete, Vi birate da nas gazite jer Vam to ego govori da treba da radite. E pa neka Vam je na savesti moja osmica velika kao desetka. Ja sam barem položila. Žao mi je, ali Vi profesore, ste pali!''  

  Jan 21, 2017 1601
• 29 Jan 2016
  OTROV DANAŠNJICE

  ’’Poštovana publiko, Pre svega želimo da se zavalimo na unapred odvojenom vremenu koje ćete utrošiti potpuno bespotrebno zatupljujući svoj mozak današnjim izborom televizijskog programa. Nemajte brige, budite sigurni da će vaš mozak posle par sati gledanja iste postati potuno ispran. Sada se opustite i zavalite u svoje mukom otplaćivane fotelje i dozvolite nam da Vas hipnotišemo sadržajem koji će od vas napraviti mladog majmuna, koliko god godina imali. Ponosno možemo da dodamo da smo uspeli sve ostale emisije koje su iole nešto mogle da vas nauče – izbacili iz svog programa, tako da sada možete da uživate beskonačno dugo slušajući isprane mozgove i retarde čiji se fond reči zasniva na: Pi*ka ti se po*rala po tom tvom malom pr*avom pokvarenom maj*unskom životu, da bog da ti se *** ?** ***%&/=?**=)(/& i da ti %$ kako ne bi #$#&, sram te bilo, neka ti se )*#$ *** *** i da ti bude *** %&$ ** . I tako dalje i tako dalje. Eto poštovani gledaoci i publiko, samo za vas, toliko od nas. Vaša, uvek odana, srpska #kojagod isprana televizija .’’ Našla sam pre par nedelja (jer je počeo ispitni rok) vremena da prošetam malo kanalima i pogledam koju emisiju, jer sam do sada bila potpuni zaluđenik za fimove. Kada bi me neko pitao bez čega ne bih mogla da živim, rekla bih mu bez Pirata i gumenih bombona. No, upalim ja TV negde oko podne i odlučim da se zavalim malo nešto da naučim, poslušam nečije mišljenje (neke druge javne ličnosti – naše) i počnem da lutam u mislima. Naletim na reprizu Galilea.  Dok gledam tu emisiju, polako počinjem da uočavam neke stvari kao npr. telefon kakav sam imala u trećem razredu osnovne škole, onaj sa antenom, vidim da kompjutera nema nigde maltene, ljudi pričaju međusobno i jako su komunikativni i društveni. Hmm... Ma nešto se tu ne uklapa! Dođe i kraj emisije i na odjavnoj špici vidim da je godina prikazivanja 2008. O bože! Listam dalje kanale i nakon petsto miliona Pinkovih kanala dolazim do neverovatnog otkrića. Naime, originalna PINK televizija je napravila novu emisiju koja se zove Društvena mreža. Počinje tako što se osam mladih lepih devojaka podeli u dve ekipe, onda dolazi neki batica koji može opušteno da zameni voditelje jer ima više šminke od svih njih zajedno. Devojkama se skenira faca, od njih se naprave avatari koji su šatro identični kao one samo im je telo potpuno drugačije. Devojke se sakrivaju, njihovi avatari se prikazuju na velikim ekranima u studiju dok mladi majmun (dečko) treba kroz razna pitanja i izazove da izabere neku sa kojom će provesti nekoliko dana u inostranstvu (brate oni odmah na medeni mesec). U celom tom procesu dešavalo se da produkcija menja izgled avatara, njihovu odeću, od mršave do debele, od skroz obučene do skroz GOLE! GOLE!!! A u uglu mog televizora ne stoji nikakav znak za zabranu prikazivanja do određenih godina. Kao evo vam klinci, vi koji ste zaluđeni našim Farmama, Parovima i ostalim ispranim programom, evo vam i gole devojke (naravno ne momci). Dok su devoke naravno u prostorijma u kojima nemaju pojma šta se dešava na velikom ekranu pred celim auditorijumom i njihovim roditeljima. Posle izvesnog vremena, taj mladi majmun njima mora da postavi nekoliko pitanja i da na osnovu njih stekne sliku o tome koliko je koja pametna. Devojke nisu znale šta je eutanazija, neka od njih je rekla da ako je Mančester iz Mančestera, onda mora da je Juventus iz Juventusa! ALOOOOOO???!!! Nisu naravno sve bile glupe, jedna devojka je pokidala i odgovorila na sva pitanja iz cuga, i pogodite šta – nju je prvu izbacio! HAHAHA! Ironija, jel da? Devojke su mene naučile da koliko god bio glup, to možeš da sakriješ skupom i kvalitetnom šminkom i odećom. Naučile su me koliko mogu da budu izopačene i odvratne, perverzne, koliko god godina imale. Naučile su me, da je ipak bolje sedeti ispred kompjutera i gledati programe skinute sa nekih torenta, po cenu da te uhapse, nego gledati takve emisije kao što je Društvena mreža, koje su otvorile vrata jednoj novoj vrsti haosa – ženskog haosa. Dobro je pa je taj mladi majmun na kraju izabrao devojku za koju sam procenila da će imati neke vajde, jer je bila najmanje perverzna i nametljiva, ali DEČKO BIRA DEVOJKE, msm gde je tu smisao? Zašto ne bira devojka? Zašto su morali devojke da prikažu gole? Zašto su devojke uvek na tacni? Donekle sada mogu da razumem zašto su muškarci spustili prag svog zalaganja i upornosti da nekog osvoje – ne kupuju cveće, cvećare se zatvaraju, ne izvode na dejtove nego idu u kafane, nema više one kulture koja nas je održavala u harmoniji, samo zbog toga što su ovakve devojke nastanile našu poštovanu Srbiju. Zato što su toliko sigurne u sebe, a izopačene, jer im niko nije rekao koliko su ružne iznutra. Ako mene pitate, bolje da su otvorili javno lanac trgovine ljudima, na očigled svih ovih ljudi, nego što su ovako suptilno uradili sličnu stvar. Odakle tebi – koji sediš za stolom za montažu avatara – hrabrost da skineš devojku, čiji otac verovatno gleda emisiju, dok se ona smeška u neznanju?? U šoku sam odlučila da napišem ovaj ’blog’ koji potpuno iskazuje  moje mišljenje o svemu što se danas može naći na televizijskom programu. To što je na televiziji i to domaćoj, u potpunosti znači odobravanje i otvaranje vrata svim ostalim lujkama koje će se stopiti u svojoj nesigurnosti, nagrnuti sto kila šminke na lice i predstavljati oličenje današnjih devojaka. NEĆU! Neću da dozvolim da i mene svrstaju u isti kalup! Ja sam jedna od onih koja ne zna koju nijansu pudera da izabere i ne želi da zna, jer mi ne treba! Šminkam se samo kada to želim i osećam, ali baš zato i znam da dobijem kompliment i da ga primim. Pobogu pa kada je mlad majmun izbacio jednu od devojaka, ona samo što ga nije prebila mikrofonom! Devojko gde ti je vaspitanje pre svega. Verovatno ga je ostavila u posteljici. Smučilo mi se, gasim TV i uzimam knjigu kako bih dala sve ispite, kako bih imala diplomu da mogu da odem iz ove zemlje gde se sve vrti oko toga da li je Kristijan kriv ili nije, oko toga da li je Stanija kurva ili starleta! Bulevar je ukinut. Razgibavanje više ne postoji. Galileo je pao u vodu. Jedine dobre stvari na koje sam naletela su Andrija i Anđelka, Vice, Slagalica i još neka emisija na RTS-u (znam i za mene je bio šok što je na RTS-u) kojoj ne mogu da se setim imena, neki lavirint, nešto... Toliko od mene, ovo sve je moje mišljenje, kao jednog pojednca koji želi da pobegne odavde pre nego što me proguta masa uParenih isFarmiranih kloVnova koji balave isrped svojih užarenih ekrana.

  2010 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  OTROV DANAŠNJICE

  ’’Poštovana publiko, Pre svega želimo da se zavalimo na unapred odvojenom vremenu koje ćete utrošiti potpuno bespotrebno zatupljujući svoj mozak današnjim izborom televizijskog programa. Nemajte brige, budite sigurni da će vaš mozak posle par sati gledanja iste postati potuno ispran. Sada se opustite i zavalite u svoje mukom otplaćivane fotelje i dozvolite nam da Vas hipnotišemo sadržajem koji će od vas napraviti mladog majmuna, koliko god godina imali. Ponosno možemo da dodamo da smo uspeli sve ostale emisije koje su iole nešto mogle da vas nauče – izbacili iz svog programa, tako da sada možete da uživate beskonačno dugo slušajući isprane mozgove i retarde čiji se fond reči zasniva na: Pi*ka ti se po*rala po tom tvom malom pr*avom pokvarenom maj*unskom životu, da bog da ti se *** ?** ***%&/=?**=)(/& i da ti %$ kako ne bi #$#&, sram te bilo, neka ti se )*#$ *** *** i da ti bude *** %&$ ** . I tako dalje i tako dalje. Eto poštovani gledaoci i publiko, samo za vas, toliko od nas. Vaša, uvek odana, srpska #kojagod isprana televizija .’’ Našla sam pre par nedelja (jer je počeo ispitni rok) vremena da prošetam malo kanalima i pogledam koju emisiju, jer sam do sada bila potpuni zaluđenik za fimove. Kada bi me neko pitao bez čega ne bih mogla da živim, rekla bih mu bez Pirata i gumenih bombona. No, upalim ja TV negde oko podne i odlučim da se zavalim malo nešto da naučim, poslušam nečije mišljenje (neke druge javne ličnosti – naše) i počnem da lutam u mislima. Naletim na reprizu Galilea.  Dok gledam tu emisiju, polako počinjem da uočavam neke stvari kao npr. telefon kakav sam imala u trećem razredu osnovne škole, onaj sa antenom, vidim da kompjutera nema nigde maltene, ljudi pričaju međusobno i jako su komunikativni i društveni. Hmm... Ma nešto se tu ne uklapa! Dođe i kraj emisije i na odjavnoj špici vidim da je godina prikazivanja 2008. O bože! Listam dalje kanale i nakon petsto miliona Pinkovih kanala dolazim do neverovatnog otkrića. Naime, originalna PINK televizija je napravila novu emisiju koja se zove Društvena mreža. Počinje tako što se osam mladih lepih devojaka podeli u dve ekipe, onda dolazi neki batica koji može opušteno da zameni voditelje jer ima više šminke od svih njih zajedno. Devojkama se skenira faca, od njih se naprave avatari koji su šatro identični kao one samo im je telo potpuno drugačije. Devojke se sakrivaju, njihovi avatari se prikazuju na velikim ekranima u studiju dok mladi majmun (dečko) treba kroz razna pitanja i izazove da izabere neku sa kojom će provesti nekoliko dana u inostranstvu (brate oni odmah na medeni mesec). U celom tom procesu dešavalo se da produkcija menja izgled avatara, njihovu odeću, od mršave do debele, od skroz obučene do skroz GOLE! GOLE!!! A u uglu mog televizora ne stoji nikakav znak za zabranu prikazivanja do određenih godina. Kao evo vam klinci, vi koji ste zaluđeni našim Farmama, Parovima i ostalim ispranim programom, evo vam i gole devojke (naravno ne momci). Dok su devoke naravno u prostorijma u kojima nemaju pojma šta se dešava na velikom ekranu pred celim auditorijumom i njihovim roditeljima. Posle izvesnog vremena, taj mladi majmun njima mora da postavi nekoliko pitanja i da na osnovu njih stekne sliku o tome koliko je koja pametna. Devojke nisu znale šta je eutanazija, neka od njih je rekla da ako je Mančester iz Mančestera, onda mora da je Juventus iz Juventusa! ALOOOOOO???!!! Nisu naravno sve bile glupe, jedna devojka je pokidala i odgovorila na sva pitanja iz cuga, i pogodite šta – nju je prvu izbacio! HAHAHA! Ironija, jel da? Devojke su mene naučile da koliko god bio glup, to možeš da sakriješ skupom i kvalitetnom šminkom i odećom. Naučile su me koliko mogu da budu izopačene i odvratne, perverzne, koliko god godina imale. Naučile su me, da je ipak bolje sedeti ispred kompjutera i gledati programe skinute sa nekih torenta, po cenu da te uhapse, nego gledati takve emisije kao što je Društvena mreža, koje su otvorile vrata jednoj novoj vrsti haosa – ženskog haosa. Dobro je pa je taj mladi majmun na kraju izabrao devojku za koju sam procenila da će imati neke vajde, jer je bila najmanje perverzna i nametljiva, ali DEČKO BIRA DEVOJKE, msm gde je tu smisao? Zašto ne bira devojka? Zašto su morali devojke da prikažu gole? Zašto su devojke uvek na tacni? Donekle sada mogu da razumem zašto su muškarci spustili prag svog zalaganja i upornosti da nekog osvoje – ne kupuju cveće, cvećare se zatvaraju, ne izvode na dejtove nego idu u kafane, nema više one kulture koja nas je održavala u harmoniji, samo zbog toga što su ovakve devojke nastanile našu poštovanu Srbiju. Zato što su toliko sigurne u sebe, a izopačene, jer im niko nije rekao koliko su ružne iznutra. Ako mene pitate, bolje da su otvorili javno lanac trgovine ljudima, na očigled svih ovih ljudi, nego što su ovako suptilno uradili sličnu stvar. Odakle tebi – koji sediš za stolom za montažu avatara – hrabrost da skineš devojku, čiji otac verovatno gleda emisiju, dok se ona smeška u neznanju?? U šoku sam odlučila da napišem ovaj ’blog’ koji potpuno iskazuje  moje mišljenje o svemu što se danas može naći na televizijskom programu. To što je na televiziji i to domaćoj, u potpunosti znači odobravanje i otvaranje vrata svim ostalim lujkama koje će se stopiti u svojoj nesigurnosti, nagrnuti sto kila šminke na lice i predstavljati oličenje današnjih devojaka. NEĆU! Neću da dozvolim da i mene svrstaju u isti kalup! Ja sam jedna od onih koja ne zna koju nijansu pudera da izabere i ne želi da zna, jer mi ne treba! Šminkam se samo kada to želim i osećam, ali baš zato i znam da dobijem kompliment i da ga primim. Pobogu pa kada je mlad majmun izbacio jednu od devojaka, ona samo što ga nije prebila mikrofonom! Devojko gde ti je vaspitanje pre svega. Verovatno ga je ostavila u posteljici. Smučilo mi se, gasim TV i uzimam knjigu kako bih dala sve ispite, kako bih imala diplomu da mogu da odem iz ove zemlje gde se sve vrti oko toga da li je Kristijan kriv ili nije, oko toga da li je Stanija kurva ili starleta! Bulevar je ukinut. Razgibavanje više ne postoji. Galileo je pao u vodu. Jedine dobre stvari na koje sam naletela su Andrija i Anđelka, Vice, Slagalica i još neka emisija na RTS-u (znam i za mene je bio šok što je na RTS-u) kojoj ne mogu da se setim imena, neki lavirint, nešto... Toliko od mene, ovo sve je moje mišljenje, kao jednog pojednca koji želi da pobegne odavde pre nego što me proguta masa uParenih isFarmiranih kloVnova koji balave isrped svojih užarenih ekrana.

  Jan 29, 2016 2010
• 20 Dec 2015
  Ispod osmeha - rimovanje

  Zašto stojim ovde ja i zašto suze mi liju? Jer se ispod osmeha mnoge stvari kriju. Jednom sam volela i nikad više neću. Kako sam mogla da dozvolim da vetar odvuče mi sreću?! Svi su me redom pitali kako mogu od tada da živim, A ja sam se samo smejala i rekla da osmeh krivim.   Ref: Jer znaj da ispod osmeha je ceo život moj Koliko samo košmara ne postoji daj broj   Jednom se desi nešto zbog čega život ti postane lep, Ali taj neko posle ode, da obilazi s nebesa svet. Posle dođe ti da digneš ruke da poštediš sebe muke, Ali kad živiš život za nekog – nikad nije ti svejedno.   Ref: Jer znaj da ispod osmeha je ceo život moj Koliko samo košmara ne postoji daj broj  

  1455 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Ispod osmeha - rimovanje

  Zašto stojim ovde ja i zašto suze mi liju? Jer se ispod osmeha mnoge stvari kriju. Jednom sam volela i nikad više neću. Kako sam mogla da dozvolim da vetar odvuče mi sreću?! Svi su me redom pitali kako mogu od tada da živim, A ja sam se samo smejala i rekla da osmeh krivim.   Ref: Jer znaj da ispod osmeha je ceo život moj Koliko samo košmara ne postoji daj broj   Jednom se desi nešto zbog čega život ti postane lep, Ali taj neko posle ode, da obilazi s nebesa svet. Posle dođe ti da digneš ruke da poštediš sebe muke, Ali kad živiš život za nekog – nikad nije ti svejedno.   Ref: Jer znaj da ispod osmeha je ceo život moj Koliko samo košmara ne postoji daj broj  

  Dec 20, 2015 1455
• 20 Dec 2015
  Kiša govori - rimovanje

  Ref: Slušaj me sad dok padaju ove kiše mislim na tebe, ali zvezde ne pričaju o tome više. Pokušavam da shvatim koliko na svetu ima zlobe, ali onda nisi ti, nisam ja, jebiga krive smo obe. Trudim se, sabiram stihove, lomim gromove, samo da shvatim da se vratim i korake brojim, pratim. Senka na senku i sve senke se na kraju slože, pa tek onda ukapiraš šta se rečima sve može.   Jedna reč zna da pobegne, pa onda smrkne se, munja sprži te,zagrmi te, suza potekne. Želim da nestanu sve stvari prolazne, Želim da prođe sve, da spustimo zavese. Korak dalje već daleko je, kad hodaš pa se sapleteš i okreneš se, Jer teško preboliš te reči ledene, što tražile su samo onog ko te poznaje.   Ref: Slušaj me sad dok padaju ove kiše mislim na tebe, ali zvezde ne pričaju o tome više. Pokušavam da shvatim koliko na svetu ima zlobe, ali onda nisi ti, nisam ja, jebiga krive smo obe. Trudim se, sabiram stihove, lomim gromove, samo da shvatim da se vratim i korake brojim, pratim. Senka na senku i sve senke se na kraju slože, pa tek onda ukapiraš šta se rečima sve može.   Mogu najslađe reči da napišem misleći na tebe, Ali odakle da počnem, kad me iza toga nešto grebe. Koči me, čupa, udara, težnja je sve veća ''Oprosti mi ljubavi što dolazim bez cveća''. Ugasi svetlo, poželi želju, ja ti želim sreću, Čim se pomene ljubav, suze ti same kreću. Spojila nas je ta 'mala haljina bela' I odaljila draga, jer između nas je Evropa cela. Gledaj gore, biće bolje, imaš taj sjaj u očima, Daje ti snagu kad loše je, kad ne spavaš noćima. Oslušni osmehe, čekaju te, da se posvetiš samo njima, Pa zar nije to bolje nego da se gušiš u sopstvenom oblaku dima? Ljudi govore kad te žele – ah, te lažne varnice, Život nije put – eto tako – samo od stanice do stanice. Digni glavu ne pristaj na kraj – pričam ti o sreći, Ko ne razume, reci mu: Izvoli, odlazi! Kreći!   Ref: Slušaj me sad dok padaju ove kiše mislim na tebe, ali zvezde ne pričaju o tome više. Pokušavam da shvatim koliko na svetu ima zlobe, ali onda nisi ti, nisam ja, jebiga krive smo obe. Trudim se, sabiram stihove, lomim gromove, samo da shvatim da se vratim i korake brojim, pratim. Senka na senku i sve senke se na kraju slože, pa tek onda ukapiraš šta se rečima sve može.  

  1368 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Kiša govori - rimovanje

  Ref: Slušaj me sad dok padaju ove kiše mislim na tebe, ali zvezde ne pričaju o tome više. Pokušavam da shvatim koliko na svetu ima zlobe, ali onda nisi ti, nisam ja, jebiga krive smo obe. Trudim se, sabiram stihove, lomim gromove, samo da shvatim da se vratim i korake brojim, pratim. Senka na senku i sve senke se na kraju slože, pa tek onda ukapiraš šta se rečima sve može.   Jedna reč zna da pobegne, pa onda smrkne se, munja sprži te,zagrmi te, suza potekne. Želim da nestanu sve stvari prolazne, Želim da prođe sve, da spustimo zavese. Korak dalje već daleko je, kad hodaš pa se sapleteš i okreneš se, Jer teško preboliš te reči ledene, što tražile su samo onog ko te poznaje.   Ref: Slušaj me sad dok padaju ove kiše mislim na tebe, ali zvezde ne pričaju o tome više. Pokušavam da shvatim koliko na svetu ima zlobe, ali onda nisi ti, nisam ja, jebiga krive smo obe. Trudim se, sabiram stihove, lomim gromove, samo da shvatim da se vratim i korake brojim, pratim. Senka na senku i sve senke se na kraju slože, pa tek onda ukapiraš šta se rečima sve može.   Mogu najslađe reči da napišem misleći na tebe, Ali odakle da počnem, kad me iza toga nešto grebe. Koči me, čupa, udara, težnja je sve veća ''Oprosti mi ljubavi što dolazim bez cveća''. Ugasi svetlo, poželi želju, ja ti želim sreću, Čim se pomene ljubav, suze ti same kreću. Spojila nas je ta 'mala haljina bela' I odaljila draga, jer između nas je Evropa cela. Gledaj gore, biće bolje, imaš taj sjaj u očima, Daje ti snagu kad loše je, kad ne spavaš noćima. Oslušni osmehe, čekaju te, da se posvetiš samo njima, Pa zar nije to bolje nego da se gušiš u sopstvenom oblaku dima? Ljudi govore kad te žele – ah, te lažne varnice, Život nije put – eto tako – samo od stanice do stanice. Digni glavu ne pristaj na kraj – pričam ti o sreći, Ko ne razume, reci mu: Izvoli, odlazi! Kreći!   Ref: Slušaj me sad dok padaju ove kiše mislim na tebe, ali zvezde ne pričaju o tome više. Pokušavam da shvatim koliko na svetu ima zlobe, ali onda nisi ti, nisam ja, jebiga krive smo obe. Trudim se, sabiram stihove, lomim gromove, samo da shvatim da se vratim i korake brojim, pratim. Senka na senku i sve senke se na kraju slože, pa tek onda ukapiraš šta se rečima sve može.  

  Dec 20, 2015 1368
• 20 Dec 2015
  Slični - rimovanje

  Ref: Još od osnovne škole Ljubav neprekidno taje Tražimo sebi slične I nekog ko nam snagu daje   Kao u ono vreme Kad nismo znali ljubav šta je Kad smo mislili da je lepo Kad ljudi osećanja gaje   Sedimo u parku i jedno drugog gledamo Razmišljamo o ljubavi Sad je imamo Nikom je ne damo   Još te moje srce Pod svojim ključem krilo A onda kad te poželim Sve mislim da je davno bilo   Mnoge godine su prošle Ljubav leti kroz grane Gledam sumorno nebo I jedva čekam da svane   Strahovi nas teraju Da im se pokorimo Ali shvatiš da je to glupo Kad jedno drugom srce otvorimo Ref: Još od osnovne škole Ljubav neprekidno taje Tražimo sebi slične I nekog ko nam snagu daje   Kao u ono vreme Kad nismo znali ljubav šta je Kad smo mislili da je lepo Kad ljudi osećanja gaje   Svako od nas ima Neke svoje priče Ali veruj mi kad ti kažem Da se slični – privlače...

  2426 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Slični - rimovanje

  Ref: Još od osnovne škole Ljubav neprekidno taje Tražimo sebi slične I nekog ko nam snagu daje   Kao u ono vreme Kad nismo znali ljubav šta je Kad smo mislili da je lepo Kad ljudi osećanja gaje   Sedimo u parku i jedno drugog gledamo Razmišljamo o ljubavi Sad je imamo Nikom je ne damo   Još te moje srce Pod svojim ključem krilo A onda kad te poželim Sve mislim da je davno bilo   Mnoge godine su prošle Ljubav leti kroz grane Gledam sumorno nebo I jedva čekam da svane   Strahovi nas teraju Da im se pokorimo Ali shvatiš da je to glupo Kad jedno drugom srce otvorimo Ref: Još od osnovne škole Ljubav neprekidno taje Tražimo sebi slične I nekog ko nam snagu daje   Kao u ono vreme Kad nismo znali ljubav šta je Kad smo mislili da je lepo Kad ljudi osećanja gaje   Svako od nas ima Neke svoje priče Ali veruj mi kad ti kažem Da se slični – privlače...

  Dec 20, 2015 2426