Dubravka Belogrlic 's Entries

• 14 Jan 2014
  Podgrejana Nova Godina Jelica gost autor

  Moja gošća književnica Jelica Greganović. Uživajte!       Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti. A, realnost je govorila da je Nova Godina već dočekana i da čekamo reprizu za koju je on odlučio da ima da bude dočekana i tačka. Zašto? Z'inat. Još jednostavnije – zinat. Roditeljica je pristajala na sve, mogli smo da dočekujemo i mongolsku Novu Godinu, samo da Otac ne diže galamu i drži svoje poznate antidržavne govore, tokom kojih je ona samo ubacivala refren: »Miroslave, tiše, čuće te neko!« Ipak, Roditeljica je iskazivala izvesnu radost. Dočekivanje Nove Godine na bis je makar bilo prilika da se konačno i već jednom pojede sve skuvano i napečeno povodom praznika. Istih je bilo još od početka decembra tušta i tma. I ona ih je shvatala jako ozbiljno. Može se reći i kataklizmično, kao poslednje koje ćemo tokom ovog, zemaljskog života proslaviti, a posle bezgranično Ništa. Već nekoliko dana pred 29. Novembar, kog se moj Otac trudio da ignoriše rečima: »Izem im i republiku i praznik«, naravno uz navedeni Roditeljičin dodatak: »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!«, Roditeljica je iz fioke vadila spisak za prodavnicu duži od gladne godine. Od sedam gladnih godina. I kretala u prodavnice, usput hvatajući jutarnje busije na pijacama. Kupovala je i nabavljala kao da se nigde i nikada više baš ništa prodavati neće. Kao da ćemo posle praznika moći da se prehranimo isključivo lovom, ribolovom i bobičasto skupljačkim, praistorijskim, sportovima. Sto se za Dan Republike ugibao pod količinama hrane koje bi u životu održale bar par afričkih plemena. Godinu dana. Ili i malo duže, ako se ne prežderavaju. Jedva smo nekako, tokom narednih par nedelja, uspeli da izjedemo delić spremljenog, kad je sa vremenskog horizonta počinjala da nam se smeši slava. Naravno da smo slavili slavu. Takođe zinat. »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!« Jedino što nam je slava bila riblja, pa su praseći segmenti preostali od pređašnje gozbe, morali da budu zamrznuti. Jedino za mene se ostavljalo malo hrane, jer uprkos svim ubeđivanjima i pričama o zdravlju, jodu i koristi po mozak, nikada nisam pristala da jedem išta što nema noge ili ima više od četiri. Onda se Roditeljica bacila na nabavljanje rečnih stanovnika. U tom projektu nije bila sama, jer je više od pola Srbije slavilo slavnog posnog sveca. Sve šanse su bile da će slava da nam spadne na sardine sa povrćem. Zato nije bilo čudo kad bi me nekoliko dana pred slavu Roditeljica potopila u kadu i tu držala duže no inače. Da se raskiselim. Onda me je ribala tako da nije ni čudno što sad imam kožu suvlju od guštera. Sutradan nakon što bi me okupala »na rezervu«, i dobro ošurila kadu, u njoj bi osvanuo šaran. Ili par njih. Sve zavisno od toga za šta se na pijaci izborila. Živi. To mi je bio najzanimljiviji deo slave. Ogromna ribetina je pljuskala repom po našem kupatilu i povremeno velikim slovom O od usta hvatala vazduh. Čim bi Roditeljici, već dobrano ogluveloj od treskanja po kuhinji, pala koncentracija, šunjala sam se u kupatilo da se družim sa čudovištem i pokušavam da ga pomazim po negostoljubivim krljuštima. S obzirom da je moj Otac jasno i glasno odbijao da bilo šta ubija po kupatilu, kao i da ja tome prisustvujem, Roditeljica je koristila moj odlazak u školu da pozove komšiju stručnog za dotične životinjeubijajuće radove. Šaran je posle toga izgledao kao gomila ružićastih, ogromnih znamzajadac komada. To su bili dani moje velike patnje. Bar tri dana je kuća mirisala kao ribarnica, po stolu se šepurilo sve što jela nisam, a meni su odmrzavali republičke sarme. Kad je Sveti Nikola okrenuo leđa i krenuo otkuda je došao, moja Roditeljica je krenula da dopunjava postojeće zalihe novim nabavkama, jer zvanična Nova Godina je već bila na pragu. Dugom skoro par nedelja, ali ipak. Sudeći prema nagomilavanju zaliha, propast sveta je bila sasvim izvesna. Pojedemo šta imamo, izljubimo se za doček i posle toga nastaje gore pomenuto ništavilo. A već smo groktali kao prasići od svega pojedenog što kod kuće, što u gostima, tog prežderavačkog decembra. Bez truna milosti je Otac insistirao na takozvanoj Srpskoj Novoj Godini. Naš trpezarijski sto je ponovo dobijao bolove u kičmi od svega što je skuvano, odmrznuto, podgrejano, dokuvano, prekuvano...Bili smo siti kao vaške, al moralo je da se jede u čast repriznog dolaska Nove Godine. I da se bude veseo kao što priliči trenutku momenta. Jeste da nam televizijski program nije davao podršku u toj akciji, ali Otac ga je uporno gledao, širokog osmeha, Roditeljica se trudila da ga prati, a ja sam pokušavala da iskopam kuvanu šargarepu iz nosa, u koji se prokletinja uvukla kad sam ponovo prilegla u činiju sa bratskom, slavenofilskom salatom. U ponoć smo se slatko izljubili, Roditeljica je očajnim pogledom pozdravila sto još uvek pun hrane i smišljala kuda da dene silne činije. Zamrzivač je još uvek bio pun Dana Republike, bilo je tu i Nove Godine one obične, terasa je čuvala ostatke Svetog Nikole, sad još i ovo...a sutradan nam se smešio Sveti Vasilije kog je njena porodica slavila. Ona porodica koja će nam natrpati gepek poslataka, a mi više nismo mogli ni da dišemo od hrane. Jedino ako zažmurimo i to odžvaćemo. Zinat.      

  1772 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Podgrejana Nova Godina Jelica gost autor

  Moja gošća književnica Jelica Greganović. Uživajte!       Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti. A, realnost je govorila da je Nova Godina već dočekana i da čekamo reprizu za koju je on odlučio da ima da bude dočekana i tačka. Zašto? Z'inat. Još jednostavnije – zinat. Roditeljica je pristajala na sve, mogli smo da dočekujemo i mongolsku Novu Godinu, samo da Otac ne diže galamu i drži svoje poznate antidržavne govore, tokom kojih je ona samo ubacivala refren: »Miroslave, tiše, čuće te neko!« Ipak, Roditeljica je iskazivala izvesnu radost. Dočekivanje Nove Godine na bis je makar bilo prilika da se konačno i već jednom pojede sve skuvano i napečeno povodom praznika. Istih je bilo još od početka decembra tušta i tma. I ona ih je shvatala jako ozbiljno. Može se reći i kataklizmično, kao poslednje koje ćemo tokom ovog, zemaljskog života proslaviti, a posle bezgranično Ništa. Već nekoliko dana pred 29. Novembar, kog se moj Otac trudio da ignoriše rečima: »Izem im i republiku i praznik«, naravno uz navedeni Roditeljičin dodatak: »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!«, Roditeljica je iz fioke vadila spisak za prodavnicu duži od gladne godine. Od sedam gladnih godina. I kretala u prodavnice, usput hvatajući jutarnje busije na pijacama. Kupovala je i nabavljala kao da se nigde i nikada više baš ništa prodavati neće. Kao da ćemo posle praznika moći da se prehranimo isključivo lovom, ribolovom i bobičasto skupljačkim, praistorijskim, sportovima. Sto se za Dan Republike ugibao pod količinama hrane koje bi u životu održale bar par afričkih plemena. Godinu dana. Ili i malo duže, ako se ne prežderavaju. Jedva smo nekako, tokom narednih par nedelja, uspeli da izjedemo delić spremljenog, kad je sa vremenskog horizonta počinjala da nam se smeši slava. Naravno da smo slavili slavu. Takođe zinat. »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!« Jedino što nam je slava bila riblja, pa su praseći segmenti preostali od pređašnje gozbe, morali da budu zamrznuti. Jedino za mene se ostavljalo malo hrane, jer uprkos svim ubeđivanjima i pričama o zdravlju, jodu i koristi po mozak, nikada nisam pristala da jedem išta što nema noge ili ima više od četiri. Onda se Roditeljica bacila na nabavljanje rečnih stanovnika. U tom projektu nije bila sama, jer je više od pola Srbije slavilo slavnog posnog sveca. Sve šanse su bile da će slava da nam spadne na sardine sa povrćem. Zato nije bilo čudo kad bi me nekoliko dana pred slavu Roditeljica potopila u kadu i tu držala duže no inače. Da se raskiselim. Onda me je ribala tako da nije ni čudno što sad imam kožu suvlju od guštera. Sutradan nakon što bi me okupala »na rezervu«, i dobro ošurila kadu, u njoj bi osvanuo šaran. Ili par njih. Sve zavisno od toga za šta se na pijaci izborila. Živi. To mi je bio najzanimljiviji deo slave. Ogromna ribetina je pljuskala repom po našem kupatilu i povremeno velikim slovom O od usta hvatala vazduh. Čim bi Roditeljici, već dobrano ogluveloj od treskanja po kuhinji, pala koncentracija, šunjala sam se u kupatilo da se družim sa čudovištem i pokušavam da ga pomazim po negostoljubivim krljuštima. S obzirom da je moj Otac jasno i glasno odbijao da bilo šta ubija po kupatilu, kao i da ja tome prisustvujem, Roditeljica je koristila moj odlazak u školu da pozove komšiju stručnog za dotične životinjeubijajuće radove. Šaran je posle toga izgledao kao gomila ružićastih, ogromnih znamzajadac komada. To su bili dani moje velike patnje. Bar tri dana je kuća mirisala kao ribarnica, po stolu se šepurilo sve što jela nisam, a meni su odmrzavali republičke sarme. Kad je Sveti Nikola okrenuo leđa i krenuo otkuda je došao, moja Roditeljica je krenula da dopunjava postojeće zalihe novim nabavkama, jer zvanična Nova Godina je već bila na pragu. Dugom skoro par nedelja, ali ipak. Sudeći prema nagomilavanju zaliha, propast sveta je bila sasvim izvesna. Pojedemo šta imamo, izljubimo se za doček i posle toga nastaje gore pomenuto ništavilo. A već smo groktali kao prasići od svega pojedenog što kod kuće, što u gostima, tog prežderavačkog decembra. Bez truna milosti je Otac insistirao na takozvanoj Srpskoj Novoj Godini. Naš trpezarijski sto je ponovo dobijao bolove u kičmi od svega što je skuvano, odmrznuto, podgrejano, dokuvano, prekuvano...Bili smo siti kao vaške, al moralo je da se jede u čast repriznog dolaska Nove Godine. I da se bude veseo kao što priliči trenutku momenta. Jeste da nam televizijski program nije davao podršku u toj akciji, ali Otac ga je uporno gledao, širokog osmeha, Roditeljica se trudila da ga prati, a ja sam pokušavala da iskopam kuvanu šargarepu iz nosa, u koji se prokletinja uvukla kad sam ponovo prilegla u činiju sa bratskom, slavenofilskom salatom. U ponoć smo se slatko izljubili, Roditeljica je očajnim pogledom pozdravila sto još uvek pun hrane i smišljala kuda da dene silne činije. Zamrzivač je još uvek bio pun Dana Republike, bilo je tu i Nove Godine one obične, terasa je čuvala ostatke Svetog Nikole, sad još i ovo...a sutradan nam se smešio Sveti Vasilije kog je njena porodica slavila. Ona porodica koja će nam natrpati gepek poslataka, a mi više nismo mogli ni da dišemo od hrane. Jedino ako zažmurimo i to odžvaćemo. Zinat.      

  Jan 14, 2014 1772
• 12 Jan 2014
  Aj se pogledamo u oči

  Moj današnji Gost autor Strongman Uvek je zabavno čitati njegove vizije današnjice, a da li će vam posle toga biti lakše ..odlučite sami.   - Da li živite bolje?- Jesu li vam puni frižideri?- Imate li poverenje u zdravstveni sistem?- Viđate li povratak optimizma na ulicama?- Primećujete li da ljudi voze novije automobile i da se lepše odevaju?- Je l vam izgleda da je školstvo napokon kako treba?- Ima li novih fabrika u vašem okruženju?- Ima li novih radnih mesta?- Kolko vas zabole ku**c što uhapšen pa pušten Mišković?- Imate li ušteđevinu? Preteklne li 300-400 evra svakog meseca za u štek?          Najranija državotvorna sećanja su vezana za Tita. Tapšali smo mu i s ljubavju geldali njegovu fotografiju iznad školske table. Posle smo otkinuli na nacionalizam i na Slobu ("Niko ne sme da vas bije"). Nije bilo vozila sa preko 4 sedišta a da nije imalo Slobinu sliku. Ono jeste da smo malo ratovali i da se malo ubijalo po beogradima i drugim srpskim gradovima... Dobro bile i neke sankcije.... Onda smo se smrzavali, šetali, lupali u šerpe i navodno samoinicijativno srušili Slobu. Dođoše neki fini ljudi koji su spavali kod tetke na kauču, imali jedne patike i vijetnamku, vozili automobile od 1000 eura. I njih smo obožavali. Nismo znali kog više volimo Điniđića ili Koštunicu. Ono jeste da njihovi ljudi stekoše stotine miliona ali eto desi se. Onda na red dođe "giv mi fajf" Boris, lep kao Džordž kluni i njegovi fini ljudi, koji su takođe spavali kod tetke na kauču i imali firme u sobi porodičnog stana. I njegovi se obogatiše. Onda je došao čovek koji govori tiho i drži spojene prste. I njega obožavamo.... Okej prođe i 2013 u zdravlju i veselju. SNS i SPS nas vode u bolju budućnost. Već smo bili svedoci jedne rekonstrukcije vlade i ne zato što je bila loša već naprotiv, ... e da me jebeš ne umem da objasnim zašto beše. Pa se sada šuška da su na pomolu vanredni izbori i to ne, pogađate već, zato što je vlada loše radila, već, ______________ (upišite nešto što vam je smešno).     I pored očiglednog i neupitnog blagostanja u kome živimo, nameću se neka pitanja:- Da li živite bolje?- Jesu li vam puni frižideri?- Imate li poverenje u zdravstveni sistem?- Viđate li povratak optimizma na ulicama?- Primećujete li da ljudi voze novije automobile i da se lepše odevaju? - Je l vam izgleda da je školstvo napokon kako treba?- Ima li novih fabrika u vašem okruženju?- Ima li novih radnih mesta?- Kolko vas zabole kurac što uhapšen pa pušten Mišković?- Imate li ušteđevinu? Preteklne li 300-400 evra sakog meseca za u štek?     Okej. Deluje kao da sam malo postavio tendeciozno pitanja. Kao da sam pristalica opozicionog bloka čija je osovina DS, da ne kažem, vođa gladnih i bosih smerni Đilas. I tu imam neka pitanja: - Nisu li vam se prijela govna kad ste, nakon izbora, saznali za pljačke pojedinaca iz vrha DS?- Verujete li da je DS na srcu narod a ne vlast?- Verujete li da je Đilas "d čouzen uan" da povede proletarijat u bolje sutra"- Ima li neki pojedinac u Đilasovom partijskom udruženju građana u za kog mislite da je ok? Koliko ih ima?- Znate li slučajno nekog iz DS, kog ste videli na TV-u a da nije milioner i zašto ne? - Recikliranje Tadića?- Imate li ideju zašto danas opozicioni DS nije uradio sve ovo šta zamera koaliciji okupljenoj oko Krkobabića?       Mogao bih ovako i za LDP, URS, mo omiljenog mufljuza Ljajića, ali ne onog što ne peva himnu... Kako ja vidim imamo samo 2 rešenja: 1. Ustanak i da se, kao gumicom, uklone poznati likovi i sistem čiji su rentijeri partijski oficiri i njihovi prijatelji. 2. Da se legalizuje marihuana, da se svi napušimo i da nas boli kurac što smo do grudi u govnima. Umesto zaključka: Nisu pojedinci krivi niti su pojedinci mesije. Sistem nam je takav. Samo dolaze novi igrači a nikako naš tim da pobedi.  Vic: Kolika nam je kriza u državi novine izbacile posao iz horoskopa, ostavili nam samo ljubav i zdravlje.

  2749 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Aj se pogledamo u oči

  Moj današnji Gost autor Strongman Uvek je zabavno čitati njegove vizije današnjice, a da li će vam posle toga biti lakše ..odlučite sami.   - Da li živite bolje?- Jesu li vam puni frižideri?- Imate li poverenje u zdravstveni sistem?- Viđate li povratak optimizma na ulicama?- Primećujete li da ljudi voze novije automobile i da se lepše odevaju?- Je l vam izgleda da je školstvo napokon kako treba?- Ima li novih fabrika u vašem okruženju?- Ima li novih radnih mesta?- Kolko vas zabole ku**c što uhapšen pa pušten Mišković?- Imate li ušteđevinu? Preteklne li 300-400 evra svakog meseca za u štek?          Najranija državotvorna sećanja su vezana za Tita. Tapšali smo mu i s ljubavju geldali njegovu fotografiju iznad školske table. Posle smo otkinuli na nacionalizam i na Slobu ("Niko ne sme da vas bije"). Nije bilo vozila sa preko 4 sedišta a da nije imalo Slobinu sliku. Ono jeste da smo malo ratovali i da se malo ubijalo po beogradima i drugim srpskim gradovima... Dobro bile i neke sankcije.... Onda smo se smrzavali, šetali, lupali u šerpe i navodno samoinicijativno srušili Slobu. Dođoše neki fini ljudi koji su spavali kod tetke na kauču, imali jedne patike i vijetnamku, vozili automobile od 1000 eura. I njih smo obožavali. Nismo znali kog više volimo Điniđića ili Koštunicu. Ono jeste da njihovi ljudi stekoše stotine miliona ali eto desi se. Onda na red dođe "giv mi fajf" Boris, lep kao Džordž kluni i njegovi fini ljudi, koji su takođe spavali kod tetke na kauču i imali firme u sobi porodičnog stana. I njegovi se obogatiše. Onda je došao čovek koji govori tiho i drži spojene prste. I njega obožavamo.... Okej prođe i 2013 u zdravlju i veselju. SNS i SPS nas vode u bolju budućnost. Već smo bili svedoci jedne rekonstrukcije vlade i ne zato što je bila loša već naprotiv, ... e da me jebeš ne umem da objasnim zašto beše. Pa se sada šuška da su na pomolu vanredni izbori i to ne, pogađate već, zato što je vlada loše radila, već, ______________ (upišite nešto što vam je smešno).     I pored očiglednog i neupitnog blagostanja u kome živimo, nameću se neka pitanja:- Da li živite bolje?- Jesu li vam puni frižideri?- Imate li poverenje u zdravstveni sistem?- Viđate li povratak optimizma na ulicama?- Primećujete li da ljudi voze novije automobile i da se lepše odevaju? - Je l vam izgleda da je školstvo napokon kako treba?- Ima li novih fabrika u vašem okruženju?- Ima li novih radnih mesta?- Kolko vas zabole kurac što uhapšen pa pušten Mišković?- Imate li ušteđevinu? Preteklne li 300-400 evra sakog meseca za u štek?     Okej. Deluje kao da sam malo postavio tendeciozno pitanja. Kao da sam pristalica opozicionog bloka čija je osovina DS, da ne kažem, vođa gladnih i bosih smerni Đilas. I tu imam neka pitanja: - Nisu li vam se prijela govna kad ste, nakon izbora, saznali za pljačke pojedinaca iz vrha DS?- Verujete li da je DS na srcu narod a ne vlast?- Verujete li da je Đilas "d čouzen uan" da povede proletarijat u bolje sutra"- Ima li neki pojedinac u Đilasovom partijskom udruženju građana u za kog mislite da je ok? Koliko ih ima?- Znate li slučajno nekog iz DS, kog ste videli na TV-u a da nije milioner i zašto ne? - Recikliranje Tadića?- Imate li ideju zašto danas opozicioni DS nije uradio sve ovo šta zamera koaliciji okupljenoj oko Krkobabića?       Mogao bih ovako i za LDP, URS, mo omiljenog mufljuza Ljajića, ali ne onog što ne peva himnu... Kako ja vidim imamo samo 2 rešenja: 1. Ustanak i da se, kao gumicom, uklone poznati likovi i sistem čiji su rentijeri partijski oficiri i njihovi prijatelji. 2. Da se legalizuje marihuana, da se svi napušimo i da nas boli kurac što smo do grudi u govnima. Umesto zaključka: Nisu pojedinci krivi niti su pojedinci mesije. Sistem nam je takav. Samo dolaze novi igrači a nikako naš tim da pobedi.  Vic: Kolika nam je kriza u državi novine izbacile posao iz horoskopa, ostavili nam samo ljubav i zdravlje.

  Jan 12, 2014 2749
• 12 Jan 2014
  Jedna zaboravljena pesnikinja..Mila

  Moj današnji gost i prijatelj je književnik Pavle Stanišić.čiji ste  blog imali prilike da čitate  na mom blogu,otkriva nam predivnu pesnikinju i njene neizmerno lepe stihove.Hvala mu     Iskustvo bola Na ovom blogu pisali smo 8. januara 2013. godine o neobičnoj, prerano preminuloj pjesnikinji Mili J. Čupić i knjizi njene poezije "Dan se desio". A ovih dana, odnosno, 18. januara navršava se trideset godina otkako pjesnikinje nema. I meni  se "uz sanjiv miris tek pokošenog sumraka" vraćaju stihovi koje je, ne samo zapisala, nego i duboko istinski preživljavala do tog posljednjeg dana. Ako na početku bijaše riječ, Mila J. Čupić joj je ostala vjerna i na samom kraju, iščekujući da nebo padne.   Koliko je naše vrijeme sposobno za ovako produhovljenu misao? Da li tu misao čujemo, možemo li je osjetiti, mi kojima je, kako bi ona rekla, budućnost stakla poprskala? Razumijemo li dovoljno one koji su osuđeni na snove, kako bi takođe rekla ova pjesnikinja, kojoj metafora nije stilska figura nego sam život, stvarnost, istina? Jer misao je njena smisao iscijeđen iz bola, kap života, sklona padu kao suza.    Životno iskustvo mlade pjesnikinje, koje čini suštinu njenih poetskih preokupaacija, određeno je njenim bolnim krhkim godinama, ali je tom iskustvu imanentan univerzalni smisao čovjekovog bola i udesa. To određuje i univerzalni karakter ovog sudbinskog umjetničkog doživljaja.    Mila J. Čupić ostavila je zapis u vremenu, tom materijalu najtežem za obradu, ali vječnom. Zbog toga ćemo se njenim pjesmama vraćati sve dok su misao i poezija čovjekova sudbina. Mila J. Čupić:                                          SANJAM DA IMAM TEBE   Tog dana kišobran je ostao sklopljen kao oči tvoje i ruke što cede se niz telo u bezdane. U mir.   Samo nespokoj mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo toga što ni danas  jasno mi nije i sasvim moje.   Ispunjavaš mi oči do dna a sve dalji si. I što te više ima više te ne nalazim, i čelom naslonjena na ponoć ispisujem reči predsmrtne da pamtiš.   Samo oblak mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo kapi i tragova mokrih svud po meni.    Sad nemam ni kišobran ni oči. Sanjam da imam tebe. Pa nastavljam istim korakom. U nebo da kročim, zalutam i izgubim se, da lakše put nađem u sebe, u misao.  

  2529 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Jedna zaboravljena pesnikinja..Mila

  Moj današnji gost i prijatelj je književnik Pavle Stanišić.čiji ste  blog imali prilike da čitate  na mom blogu,otkriva nam predivnu pesnikinju i njene neizmerno lepe stihove.Hvala mu     Iskustvo bola Na ovom blogu pisali smo 8. januara 2013. godine o neobičnoj, prerano preminuloj pjesnikinji Mili J. Čupić i knjizi njene poezije "Dan se desio". A ovih dana, odnosno, 18. januara navršava se trideset godina otkako pjesnikinje nema. I meni  se "uz sanjiv miris tek pokošenog sumraka" vraćaju stihovi koje je, ne samo zapisala, nego i duboko istinski preživljavala do tog posljednjeg dana. Ako na početku bijaše riječ, Mila J. Čupić joj je ostala vjerna i na samom kraju, iščekujući da nebo padne.   Koliko je naše vrijeme sposobno za ovako produhovljenu misao? Da li tu misao čujemo, možemo li je osjetiti, mi kojima je, kako bi ona rekla, budućnost stakla poprskala? Razumijemo li dovoljno one koji su osuđeni na snove, kako bi takođe rekla ova pjesnikinja, kojoj metafora nije stilska figura nego sam život, stvarnost, istina? Jer misao je njena smisao iscijeđen iz bola, kap života, sklona padu kao suza.    Životno iskustvo mlade pjesnikinje, koje čini suštinu njenih poetskih preokupaacija, određeno je njenim bolnim krhkim godinama, ali je tom iskustvu imanentan univerzalni smisao čovjekovog bola i udesa. To određuje i univerzalni karakter ovog sudbinskog umjetničkog doživljaja.    Mila J. Čupić ostavila je zapis u vremenu, tom materijalu najtežem za obradu, ali vječnom. Zbog toga ćemo se njenim pjesmama vraćati sve dok su misao i poezija čovjekova sudbina. Mila J. Čupić:                                          SANJAM DA IMAM TEBE   Tog dana kišobran je ostao sklopljen kao oči tvoje i ruke što cede se niz telo u bezdane. U mir.   Samo nespokoj mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo toga što ni danas  jasno mi nije i sasvim moje.   Ispunjavaš mi oči do dna a sve dalji si. I što te više ima više te ne nalazim, i čelom naslonjena na ponoć ispisujem reči predsmrtne da pamtiš.   Samo oblak mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo kapi i tragova mokrih svud po meni.    Sad nemam ni kišobran ni oči. Sanjam da imam tebe. Pa nastavljam istim korakom. U nebo da kročim, zalutam i izgubim se, da lakše put nađem u sebe, u misao.  

  Jan 12, 2014 2529
• 10 Jan 2014
  Pismeni iz srpskog..za ponavljače

  Moj današnji gost Je Bocvena vredno čitati nekima možda i korisno.Zahvaljujem se autorki. ========================================================     Pre neki dan čujem klinca iz druge godine kako priča s mamom preko mobilnog: „Kevo, biće neka tema o meni, je l’ može ono što si mi napisala? Je l’ možeš na brzinu nešto da mi izdiktiraš?“ Bože, nije valjda da ljudi to rade? Nikad ne reci nikad...   Kćer mi, sva zabrinuta: Prekosutra imamo pismeni iz srpskog, a danas moram da napišem sastav na temu – Jesenje jutro, valjda će nešto slično da bude za pismeni...užas! Ja (O, užas!): Što užas? Pa to je bar lako! Kćer, na ivici suza: Napisala sam samo uvod...i ni makac...nije lako, grozno je...        Tog jutra, kada sam krenula u školu, padala je kiša i duvao je vetar. Kroz prozor autobusa su se mogle videti šćućurene ptičice. Verujem da je i njima bilo hladno. Kao da je cela priroda utihnula, samo je vetar zavijao i savijao grane drveća. Ja (O majko mila, neću valjda morati i zimu i proleće i leto...): Ma, lako je...samo opiši šta si videla – ljude, kučiće, cveće i kapljice kiše, obavezno neko žuto lišće... Kćer: A je l’ može kako sam upala u baru? Ja: A što ne bi moglo!        Čim sam izašla iz autobusa, majka priroda je odlučila da se poigra sa mnom – upala sam u veliku baru i za tren bila mokra. Požutelo lišće je šuškalo pod nogama užurbanih ljudi sa kišobranima. Kapljice kiše su se presijavale na retkim cvetovima. Pokisli psi tražili su zaklon. Kćer: Ali učiteljica je rekla (kako mrzim ovu rečenicu!) da treba samo ja i priroda, a mi ovde o kučićima! Ja: Zaboravi šta ti je rekla učiteljica (aaaa, kako nepedagoški!) i sad udari po kestenju, puževima i glistama! Kćer: ???? Ja: Pa eto ti priroda! I obavezno gliste!        Šutiram kestenje i posmatram puža koji pokušava da se sakrije u svoju kućicu. Odakle ovoliko glista? Izgleda da samo one uživaju u čarima ovog jesenjeg jutra. Kćer: Je l’ može sad zaključak? Dosta je. Ja: Može, sad ono – zašto volim jesen...        Volim jesen, jer u njoj priroda peva (vidi malu!) i pokazuje svu svoju lepotu. Čak i po ovakvom kišnom danu. Ja: Odlično! Ali samo da znaš, nema šanse da ti pišem i zimu i proleće i leto! Sad znaš foru, pa piši sama, ja ću samo da ispravim greške. Kćer: Aha...Pomeri se, ne vidim TV od tebe!   Dakle, uspela sam da napravim sve moguće greške u vaspitanju i započnem sa procesom korupcije u obrazovanju. Stidim se. Ali učiteljica je rekla da je moj sastav bio najbolji:)   Nego, sećate li se onih tupavih tema za pismeni? Ove opisne su me posebno dovodile do ludila. Evo šta moj profesor metodike sa fakulteta Milija Nikolić (divan čovek, ali sklon tankim heklanim kravatama:) u svojoj knjizi preporučuje... 1. Aprilski dan usred zime 2. Vaza sa cvećem 3. Zalazak sunca (ili radjanje) 4. Maj – to je ono kad u meni svaki listak ozeleni 5. Ispovest preparirane ptice (Uz prisistvo ptice)?! 6. Radoznali potok...Bljuh, što reče Karalejla! A onda idu opisi dogadjaja... 1. Anegdota iz djačkog života 2. Disciplinski prekršaj u školi (Pričaju: prekršilac, njegova majka, njegov drug i nastavnik) Aaaaa, kakav topli zec! 3. Kako sam nadmudrio...(Učenici dopunjuju: druga, sestru, oca, suseda i sl.) 4. Lep sportski postupak - ovo bar jednom godišnje svi da pišu! 5. Kažnjen sam, a nisam bio kriv (Ha, priča njihovog života!)  Moji favoriti su teme koje problematizuju pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti... 1. U velikim iskušenjima vidi se vrednost naroda i pojedinca 2. I najzaslužniji više duguje domovini nego ona njemu 3. Putevi i stranputice moje generacije 4. Razmišljam o našim društvenim problemima (blogeri obožavaju ovu temu!) 5. Naš čovek u moralnim iskušenjima današnjice Preskačemo mudre misli poznatih i one o lepoti života i umetnosti i odmah idemo na one van konkurencije... 1. Pismo (prijatelju, dragoj osobi, detetu čiji su roditelji na privremenom radu u inostranstvu...) 2. Jedna bibliotekarska – Knjiga optužuje (Pokazati oštećenu knjigu) Kuku, ja više nikad ne bih ušla u biblioteku!Šta ako pomahnitala knjiga skoči na mene? 3. Reči teme: Zvezda, Kajanje, Ljubav, Muzika, Tajna, Tužibaba, Ulizica, Čežnja...Ribice u akvarijumu?????? 4. Hoću, eto, baš hoću! Hahaha, Bjelo dugme forever! 5. Ima i ona urbana legenda o Zrncetu peska iz profila, ali Milija suzama ne veruje!   Ostalih trista na spisku i nisu tako loše. Tema je ionako samo polazište, na muci se poznaju junaci! Jadne mame i poneki tata...Zamisli da dobiješ trojku, a baš si se potrudio! Ili, ne daj bože, da promašiš temu:) Setite se i vi svoje omiljene teme!  

  16064 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Pismeni iz srpskog..za ponavljače

  Moj današnji gost Je Bocvena vredno čitati nekima možda i korisno.Zahvaljujem se autorki. ========================================================     Pre neki dan čujem klinca iz druge godine kako priča s mamom preko mobilnog: „Kevo, biće neka tema o meni, je l’ može ono što si mi napisala? Je l’ možeš na brzinu nešto da mi izdiktiraš?“ Bože, nije valjda da ljudi to rade? Nikad ne reci nikad...   Kćer mi, sva zabrinuta: Prekosutra imamo pismeni iz srpskog, a danas moram da napišem sastav na temu – Jesenje jutro, valjda će nešto slično da bude za pismeni...užas! Ja (O, užas!): Što užas? Pa to je bar lako! Kćer, na ivici suza: Napisala sam samo uvod...i ni makac...nije lako, grozno je...        Tog jutra, kada sam krenula u školu, padala je kiša i duvao je vetar. Kroz prozor autobusa su se mogle videti šćućurene ptičice. Verujem da je i njima bilo hladno. Kao da je cela priroda utihnula, samo je vetar zavijao i savijao grane drveća. Ja (O majko mila, neću valjda morati i zimu i proleće i leto...): Ma, lako je...samo opiši šta si videla – ljude, kučiće, cveće i kapljice kiše, obavezno neko žuto lišće... Kćer: A je l’ može kako sam upala u baru? Ja: A što ne bi moglo!        Čim sam izašla iz autobusa, majka priroda je odlučila da se poigra sa mnom – upala sam u veliku baru i za tren bila mokra. Požutelo lišće je šuškalo pod nogama užurbanih ljudi sa kišobranima. Kapljice kiše su se presijavale na retkim cvetovima. Pokisli psi tražili su zaklon. Kćer: Ali učiteljica je rekla (kako mrzim ovu rečenicu!) da treba samo ja i priroda, a mi ovde o kučićima! Ja: Zaboravi šta ti je rekla učiteljica (aaaa, kako nepedagoški!) i sad udari po kestenju, puževima i glistama! Kćer: ???? Ja: Pa eto ti priroda! I obavezno gliste!        Šutiram kestenje i posmatram puža koji pokušava da se sakrije u svoju kućicu. Odakle ovoliko glista? Izgleda da samo one uživaju u čarima ovog jesenjeg jutra. Kćer: Je l’ može sad zaključak? Dosta je. Ja: Može, sad ono – zašto volim jesen...        Volim jesen, jer u njoj priroda peva (vidi malu!) i pokazuje svu svoju lepotu. Čak i po ovakvom kišnom danu. Ja: Odlično! Ali samo da znaš, nema šanse da ti pišem i zimu i proleće i leto! Sad znaš foru, pa piši sama, ja ću samo da ispravim greške. Kćer: Aha...Pomeri se, ne vidim TV od tebe!   Dakle, uspela sam da napravim sve moguće greške u vaspitanju i započnem sa procesom korupcije u obrazovanju. Stidim se. Ali učiteljica je rekla da je moj sastav bio najbolji:)   Nego, sećate li se onih tupavih tema za pismeni? Ove opisne su me posebno dovodile do ludila. Evo šta moj profesor metodike sa fakulteta Milija Nikolić (divan čovek, ali sklon tankim heklanim kravatama:) u svojoj knjizi preporučuje... 1. Aprilski dan usred zime 2. Vaza sa cvećem 3. Zalazak sunca (ili radjanje) 4. Maj – to je ono kad u meni svaki listak ozeleni 5. Ispovest preparirane ptice (Uz prisistvo ptice)?! 6. Radoznali potok...Bljuh, što reče Karalejla! A onda idu opisi dogadjaja... 1. Anegdota iz djačkog života 2. Disciplinski prekršaj u školi (Pričaju: prekršilac, njegova majka, njegov drug i nastavnik) Aaaaa, kakav topli zec! 3. Kako sam nadmudrio...(Učenici dopunjuju: druga, sestru, oca, suseda i sl.) 4. Lep sportski postupak - ovo bar jednom godišnje svi da pišu! 5. Kažnjen sam, a nisam bio kriv (Ha, priča njihovog života!)  Moji favoriti su teme koje problematizuju pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti... 1. U velikim iskušenjima vidi se vrednost naroda i pojedinca 2. I najzaslužniji više duguje domovini nego ona njemu 3. Putevi i stranputice moje generacije 4. Razmišljam o našim društvenim problemima (blogeri obožavaju ovu temu!) 5. Naš čovek u moralnim iskušenjima današnjice Preskačemo mudre misli poznatih i one o lepoti života i umetnosti i odmah idemo na one van konkurencije... 1. Pismo (prijatelju, dragoj osobi, detetu čiji su roditelji na privremenom radu u inostranstvu...) 2. Jedna bibliotekarska – Knjiga optužuje (Pokazati oštećenu knjigu) Kuku, ja više nikad ne bih ušla u biblioteku!Šta ako pomahnitala knjiga skoči na mene? 3. Reči teme: Zvezda, Kajanje, Ljubav, Muzika, Tajna, Tužibaba, Ulizica, Čežnja...Ribice u akvarijumu?????? 4. Hoću, eto, baš hoću! Hahaha, Bjelo dugme forever! 5. Ima i ona urbana legenda o Zrncetu peska iz profila, ali Milija suzama ne veruje!   Ostalih trista na spisku i nisu tako loše. Tema je ionako samo polazište, na muci se poznaju junaci! Jadne mame i poneki tata...Zamisli da dobiješ trojku, a baš si se potrudio! Ili, ne daj bože, da promašiš temu:) Setite se i vi svoje omiljene teme!  

  Jan 10, 2014 16064
• 08 Jan 2014
  Moja Gošća Jelica Greganović Ruska Tuga pregolema

      Moja današnja gošća književnica Jelica Greganović koja ima  izbor reči veći od Rusije.Obožavam da čitam njene vesele tekstove i nadam se i vama će doneti smeha. ================================================================   Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku. Otac i Roditejica mi moja su takođe bili uparađeni, doduše s više ozbiljnosti od moje malenkosti, i poput Scile i Haribde su nervozno hodali hodnikom očekujući žrtve...izvinjavam se, goste. Jer, to nam je bila poslednja šansa, jaja su bila na ivici svoje senzibilne izdržljivosti. Uostalom, baš kao i naša porodična, mentalna ravnoteža. Moja Roditeljica je već danima počinjala da piše pismo Onjeginu, dok je Otac tiho žuborio Jesenjina. Ja sam tih dana shvatala zašto su me upisali u eksperimentalnu školu u kojoj se ruski učio od prvog razreda – zato da bih mogla u originalu da plačem nad Ruskom salatom. Onom novogodišnjom, spremljenom u količini koju ni izgladnela divizija nakon višednevnog forsiranog marša ne bi mogla da pojede, onom koja bi mogla i Rusiju da nahrani.   Ta Ruska salata je bila opsesivno prokletstvo kako naše, tako i svih ostalih porodica u Srbiji. Nova Godina nije mogla ni da pomisli da dođe, ako je veseli odbor za doček ne sačeka sa bar vanglom ruske salate. Zašto, to niko ne zna. Ne zna se koji je špijun podmukli podvalio srpskoj naciji Rusku salatu koja je bila obaveznija od novogodišnje jelke. Čak je i prase, u ime moguće krize, moglo da izostane, ali Ruska salata ni slučajno, ni namerno. Ona je morala da caruje svečarskim stolom, a prema uputstvima trebalo ju je jesti uz sve, od mesa do kolača. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je za njenu proizvodnju utrošeno toliko vremena koliko se za tri slave i dve tajne večere ne troši. Seckanja radi. Veče pred Novu Godinu bi Srbiju brže od šestoaprilskog rata mogao da osvoji i dvocifreni neprijatelj. Zato što Srbija tada secka. Sitno, sitno, ali ne presitno. I obavezno jednako. Usklađeno sa graškom. Zato što sve u Ruskoj salati mora da bude jednako, ne može da štrči i kvari tradiciju. Za koju se ne zna kad je počela, a još manje ima li ikakve nade da će se ikada završiti i besomučnog seckanja rešiti izmučene državljane. Naravno da kao i kod ostalih religija, tako i u Ruskosalatnoj, postoje sekte i bundžije koje se trude da oprečnim tumačenjima unesu nemir u postojeće stanje. Među njima su najžešće sukobljene one od kojih jedna tvrdi da kuvanoj piletini nije mesto u ruskoj salati, dok  druga tvrdi da bez piletine se može postići samo feler. Nešto manje primećeni su oni koji se kunu u senf, bez kog majonez ima prosto previše majonezast ukus, ali ima i fanatika koji tvrde da unutra treba munuti i jogurt. Njih ne treba shvatati ozbiljno, to u amaterski pokreti, za razliku od novodobnih inovatora koji Rusku salatu prave sa želatinom. Što je već dovoljno da se oformi nova inkvizicija koja bi kaznila tu blasfemiju. Mi smo bili belopileći pokret i to iz jednostavnih, količinsko megalomanskih razloga – da je bude što više. Da ne možemo godinama da je pojedemo, ali da je bude dovoljno u slučaju da se dva tri susedna grada odluče da svrate kod nas za doček. Za seckanje pomenutog pilećeg dekoltea je bio zadužen Otac, zahvaljujući svom inženjerskom pozivu. Meni su davali onaj tupi nož, kojim ni voda ne može da se ošteti, da njime testerišem kuvane šargarepe. I pazim da se ne razmrljave. Za to vreme je Roditeljica pripremala sastojke za još jedan pokušaj razvoda, jaja i zejtin. Za ručno pravljenje majoneza. Zato što smo mi spadali u fundamentaliste koji nisu priznavali tubiran ili tegliran kupovni majonez. Da bi stvar bila još napetija, proces mućenja se izvodio viljuškom. Nakon što bi sve što se iseckati dalo bilo ukockano, Otac i Roditeljica su se povlačili u kuhinju i alhemičarski pristupali majoneznoj drami. Roditeljica je kao pobesnela tukla žumanca o zidove vangle, dok je Otac preciznošću čoveka koji rukuje nitroglicerinom, a  ne zejtinom, ukapavao s tačno određene visine. Povremeno bi Roditeljica ciknula tako da je komšiluk prste od straha odsecao, jer naravno i oni su učestvovali u sveopštoj seckaniji Ruskosalatnog pokreta, a Otac bi zelen od straha ubrzao ili usporavao sipanje ulja. Posle oko skoro sat vremena zaglušujuće buke, u kojoj je više od svih trpela jadna vangla, Roditeljica bi stekla zavidne bicepse na desnoj ruci, ali je zato ručno proizvedeni majonez stidljivo drhturio konačno doveden u pravo agregatno stanje. Umešavanje iseckotina se vršilo nežno i ujednačenim pokretima. Samo Roditeljica je imala kvalifikacije za ovaj zahtevni proces. Mi smo, gluvi od majoneza, stajali sa strane, diveći se cisterni Ruske salate koja se rađala pred našim očima. Naravno da to nije bilo sve, Ruska salata nije smela tek tako da se stavi u frižider, ne, ne...Prvo je morala da se odmori. Tu njenu potrebu sam svim srcem razumela. Ako smo mi bili umorni, kako li je tek njoj bilo u toj postnatalnoj fazi. Onda je iznošena na balkon, pod uslovom da tamo nije prehladno. Sa balkona u frižider. Ili obrnuto, prvo u frižider, onda na balkon, pa nazad u frižider. Tu negde je stizala i Nova Godina koja nije mogla da čeka danima da naša ruska salata postigne pravo, željeno stanje... Te prve, novogodišnje večeri smo je jeli slatko, uz uskostručne Roditeljičine komentare: »Možda je mrvu onako malo više nekako ali ipak...rekla sam ti ja da lakše sipaš zejtin...« Otac je odmahivao glavom punom ruske salate i mumlao: »Ma, odlična je, bolja od lanjske...« Jeli smo je danima, a nje je kao uklete bivalo sve više i više...Jeli smo je uz sve, grašak nam je na uši izlazio, skoro smo kokodakali od jajčanog efekta, a nje prokletinje nikako nije htelo da bude manje. Jedina nada su nam bili gosti, ali oni su nas zaobilazili u širokom luku, baš kao i mi njih. Znali su, kao i mi što smo znali, šta ih čeka – jedenje tuđe Ruske salate, dok kod kuće tvoja hvata sve žući pokrov. Zbog toga smo se džabe uparađivali, uzalud su se disciplinovano belele moje hulahopke, niko nije hteo da natrči u goste i posle nedelju dana borbe sa sopstvenom Ruskom salatom bude poslužen našom. Ma koliko majonez sami proizvodili. I senfa mu ne dodavali. A, naša ruska salata je prelazila u stadijum razumnog bića, doduše šizofreno razdeljenog na iseckane sastojke. Krompir, šargarepa i grašak su već dogovarali koaliciju sa kiselim krastavčićima, računajući na pobedu nad pilećim mesom i šunkom. Moja Roditeljica je, umorna od čekanja, sedala za beli papir i počinjala da piše: »Я к вам пишу – чего же боле? Что я могу еще сказать? Теперь, я знаю, в вашей воле Меня презреньем наказать...«   p.s. Hvala najboljem, Bobu Živkoviću, za verovatno prvu u istoriji ilustraciju ruske salate.

  2250 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Moja Gošća Jelica Greganović Ruska Tuga pregolema

      Moja današnja gošća književnica Jelica Greganović koja ima  izbor reči veći od Rusije.Obožavam da čitam njene vesele tekstove i nadam se i vama će doneti smeha. ================================================================   Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku. Otac i Roditejica mi moja su takođe bili uparađeni, doduše s više ozbiljnosti od moje malenkosti, i poput Scile i Haribde su nervozno hodali hodnikom očekujući žrtve...izvinjavam se, goste. Jer, to nam je bila poslednja šansa, jaja su bila na ivici svoje senzibilne izdržljivosti. Uostalom, baš kao i naša porodična, mentalna ravnoteža. Moja Roditeljica je već danima počinjala da piše pismo Onjeginu, dok je Otac tiho žuborio Jesenjina. Ja sam tih dana shvatala zašto su me upisali u eksperimentalnu školu u kojoj se ruski učio od prvog razreda – zato da bih mogla u originalu da plačem nad Ruskom salatom. Onom novogodišnjom, spremljenom u količini koju ni izgladnela divizija nakon višednevnog forsiranog marša ne bi mogla da pojede, onom koja bi mogla i Rusiju da nahrani.   Ta Ruska salata je bila opsesivno prokletstvo kako naše, tako i svih ostalih porodica u Srbiji. Nova Godina nije mogla ni da pomisli da dođe, ako je veseli odbor za doček ne sačeka sa bar vanglom ruske salate. Zašto, to niko ne zna. Ne zna se koji je špijun podmukli podvalio srpskoj naciji Rusku salatu koja je bila obaveznija od novogodišnje jelke. Čak je i prase, u ime moguće krize, moglo da izostane, ali Ruska salata ni slučajno, ni namerno. Ona je morala da caruje svečarskim stolom, a prema uputstvima trebalo ju je jesti uz sve, od mesa do kolača. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je za njenu proizvodnju utrošeno toliko vremena koliko se za tri slave i dve tajne večere ne troši. Seckanja radi. Veče pred Novu Godinu bi Srbiju brže od šestoaprilskog rata mogao da osvoji i dvocifreni neprijatelj. Zato što Srbija tada secka. Sitno, sitno, ali ne presitno. I obavezno jednako. Usklađeno sa graškom. Zato što sve u Ruskoj salati mora da bude jednako, ne može da štrči i kvari tradiciju. Za koju se ne zna kad je počela, a još manje ima li ikakve nade da će se ikada završiti i besomučnog seckanja rešiti izmučene državljane. Naravno da kao i kod ostalih religija, tako i u Ruskosalatnoj, postoje sekte i bundžije koje se trude da oprečnim tumačenjima unesu nemir u postojeće stanje. Među njima su najžešće sukobljene one od kojih jedna tvrdi da kuvanoj piletini nije mesto u ruskoj salati, dok  druga tvrdi da bez piletine se može postići samo feler. Nešto manje primećeni su oni koji se kunu u senf, bez kog majonez ima prosto previše majonezast ukus, ali ima i fanatika koji tvrde da unutra treba munuti i jogurt. Njih ne treba shvatati ozbiljno, to u amaterski pokreti, za razliku od novodobnih inovatora koji Rusku salatu prave sa želatinom. Što je već dovoljno da se oformi nova inkvizicija koja bi kaznila tu blasfemiju. Mi smo bili belopileći pokret i to iz jednostavnih, količinsko megalomanskih razloga – da je bude što više. Da ne možemo godinama da je pojedemo, ali da je bude dovoljno u slučaju da se dva tri susedna grada odluče da svrate kod nas za doček. Za seckanje pomenutog pilećeg dekoltea je bio zadužen Otac, zahvaljujući svom inženjerskom pozivu. Meni su davali onaj tupi nož, kojim ni voda ne može da se ošteti, da njime testerišem kuvane šargarepe. I pazim da se ne razmrljave. Za to vreme je Roditeljica pripremala sastojke za još jedan pokušaj razvoda, jaja i zejtin. Za ručno pravljenje majoneza. Zato što smo mi spadali u fundamentaliste koji nisu priznavali tubiran ili tegliran kupovni majonez. Da bi stvar bila još napetija, proces mućenja se izvodio viljuškom. Nakon što bi sve što se iseckati dalo bilo ukockano, Otac i Roditeljica su se povlačili u kuhinju i alhemičarski pristupali majoneznoj drami. Roditeljica je kao pobesnela tukla žumanca o zidove vangle, dok je Otac preciznošću čoveka koji rukuje nitroglicerinom, a  ne zejtinom, ukapavao s tačno određene visine. Povremeno bi Roditeljica ciknula tako da je komšiluk prste od straha odsecao, jer naravno i oni su učestvovali u sveopštoj seckaniji Ruskosalatnog pokreta, a Otac bi zelen od straha ubrzao ili usporavao sipanje ulja. Posle oko skoro sat vremena zaglušujuće buke, u kojoj je više od svih trpela jadna vangla, Roditeljica bi stekla zavidne bicepse na desnoj ruci, ali je zato ručno proizvedeni majonez stidljivo drhturio konačno doveden u pravo agregatno stanje. Umešavanje iseckotina se vršilo nežno i ujednačenim pokretima. Samo Roditeljica je imala kvalifikacije za ovaj zahtevni proces. Mi smo, gluvi od majoneza, stajali sa strane, diveći se cisterni Ruske salate koja se rađala pred našim očima. Naravno da to nije bilo sve, Ruska salata nije smela tek tako da se stavi u frižider, ne, ne...Prvo je morala da se odmori. Tu njenu potrebu sam svim srcem razumela. Ako smo mi bili umorni, kako li je tek njoj bilo u toj postnatalnoj fazi. Onda je iznošena na balkon, pod uslovom da tamo nije prehladno. Sa balkona u frižider. Ili obrnuto, prvo u frižider, onda na balkon, pa nazad u frižider. Tu negde je stizala i Nova Godina koja nije mogla da čeka danima da naša ruska salata postigne pravo, željeno stanje... Te prve, novogodišnje večeri smo je jeli slatko, uz uskostručne Roditeljičine komentare: »Možda je mrvu onako malo više nekako ali ipak...rekla sam ti ja da lakše sipaš zejtin...« Otac je odmahivao glavom punom ruske salate i mumlao: »Ma, odlična je, bolja od lanjske...« Jeli smo je danima, a nje je kao uklete bivalo sve više i više...Jeli smo je uz sve, grašak nam je na uši izlazio, skoro smo kokodakali od jajčanog efekta, a nje prokletinje nikako nije htelo da bude manje. Jedina nada su nam bili gosti, ali oni su nas zaobilazili u širokom luku, baš kao i mi njih. Znali su, kao i mi što smo znali, šta ih čeka – jedenje tuđe Ruske salate, dok kod kuće tvoja hvata sve žući pokrov. Zbog toga smo se džabe uparađivali, uzalud su se disciplinovano belele moje hulahopke, niko nije hteo da natrči u goste i posle nedelju dana borbe sa sopstvenom Ruskom salatom bude poslužen našom. Ma koliko majonez sami proizvodili. I senfa mu ne dodavali. A, naša ruska salata je prelazila u stadijum razumnog bića, doduše šizofreno razdeljenog na iseckane sastojke. Krompir, šargarepa i grašak su već dogovarali koaliciju sa kiselim krastavčićima, računajući na pobedu nad pilećim mesom i šunkom. Moja Roditeljica je, umorna od čekanja, sedala za beli papir i počinjala da piše: »Я к вам пишу – чего же боле? Что я могу еще сказать? Теперь, я знаю, в вашей воле Меня презреньем наказать...«   p.s. Hvala najboljem, Bobu Živkoviću, za verovatno prvu u istoriji ilustraciju ruske salate.

  Jan 08, 2014 2250
• 06 Jan 2014
  Kuća bez Zavesa

    Ovu istinitu priču ispričao mi je moj prijatelj Galeb.Vrlo simbolično  ime za njega, jer baš kao i ova ptica odleti i za čas ga nema ali se vrati i na obalu,kad ogladni za ljudima. Priča je o njegovom privremenom boravku na Novom Zelandu i kako se snašao ovde.   Bila je to odluka ,poći bilo gde i što dalje ,pa nije ni bilo čudo što je izabrao baš Novi Zeland.Jer odavde ..nema dalje.   Stigao je sa malom putnom torbom ,kao da je krenuo na vikend  i smestio se u jednom Hostelu,najjeftinijem koji je našao u centru grada.Centar je izabrao da bi sve mogao obaviti koračajući ulicama grada u kome nikad nije bio.Naravno to je za avanturistu kao što je on ,bilo vrlo zanimljivo .Voleo je, bez obzira što su ga mnogi smatrali samotnjakom, da razgovora sa ljudima.   Koristio je taj dar da što više sazna o stanovima,poslovima i daljem putu. Tako je i, taman na vreme kad se već počehu nazirati rupe u budžetu, došao do prvog posla.Mada je za to mogao biti zahvalan jednoj baki iz Dalmacije koja se udala za dedu prvog mu poslodavca. Tražili su ljude koji će promovirati izbore.Kiwi (novozelandjani), nisu baš tako zainteresovani za politiku.   Nije se baš nadao da će dobiti posao kad je ušao u zgradu.Čekaonica je bila prepuna mladjih ljudi,verovatno studenata koji su bili na ferijama.Ipak sede,da se bar odmori.Na ulazu je svako morao da zapiše svoje ime.Galebović je zapisao svoje.Vrata na ulazu su se zatim,kad je čekaonica bila puna, zatvorila.Posao je bio vrlo popularan.Državni u nekom smislu, a kako je bio na odredjeno vreme, odlično je bio plaćen.   Jedan Gospodin je ušao u čekaonicu iz kancelarije i uzeo  listu kandidata. Par minuta je pregeldao i onda rekao:'Gospodin Galebović.' Galeb se okrenu oko sebe ne verujući da ima još neko sa tim prezimenom 'Pa jel tu Gospodin Galebovic ?', upita gospodin opet, sad već pomalo nestrpljivo. Galeb shvati , da od svih tih koji se ponadaše ,on proziva njega! Poskoči u trenu i podje za budućim mu poslodavcem. 'Smim te zvat fini deški', reče Gospodin i odmah na engleskom doda:'Tako me je zvala moja Nona'. Gospodin ga je izabrao baš po prezimenu i zbog sećanja na svoju baku,koja mora da je bila jako dobra osoba . Eto tako je došao do svog prvog posla.Posao je bio jednostavan.Išao je od kuće do kuće ,raspitivao se kod stanovnika sa listom koju su mu dali ,da li su prijavljeni za glasanje . Tako dodje na jedna vrata i pozvoni Otvori jedna mladja žena a iz pozadine se začulo: 'Šta bre oće taj koji k...c,opet nam uvaljuju neke pi...rije.nisam se još ni od onog j..enog usisisvača oporavio. Galeb se smeškao mladoj dami i naravno jako obradovao da je sreo tako veselog i rečitog zemljaka, pa odgovori na našem jeziku:   'Neću vas dugo zadržavati.Ja po nalogu Izborne komisije,samo nešto da pitam.' Ah,kako se obradovaše zemljaci kad su čuli da je Galeb naše gore list.Malo nas je ovde, pa nam svaka reč dodje kao poklon sa neba. Nije bilo šanse da krene dalje najmanje za par sati, u koje se nekako uvalio i domaći ručak a bogami i par piva. Galeb je i dan danas, iako dugo već plovi na svom jedrenjaku drugim morima, u kontaktu s prvim zemljacima koje je ovde sreo. Od njih je i saznao za Kuću bez Zavesa. Oni su mu dali ideju da podje u Glenn Ines (jedna od mnogih četvrti u Aucklandu) i da gleda koje kuće nemaju zavese ,da zapiše adrese.Potom  da ode u Housing(organizacija koja izdaje državne kuće osobama malih primanja., da im da adrese i da objasni svoju situaciju.   Tako je Galeb dobio svoju prvu kuću.Sa novcem koji je zaradio skromno ju je opremio i razmišljao ,šta će dalje .Izbori su prošli,pare su se trošile.Kuća je bila baš jeftina i dobio je i neka primanja na Socijalnom ali ipak je tražio posao I našao ga je u Tauranga jednom gradu srednje velićine pa je tu itekakko stekao  slavu u planiranju grada. Ali Galebovi su takve ptice,uvek  bi da polete i tako i naš galeb odlete..na neka druga mora. Poslednji put mi se javio sa svog jedrenjaka u Lustice Meljine i malko se ljutio kad mu poželeh mirno  more, jer se spremao isploviti.'Nista bre mala ne znaš,meni i Squaw (ime jdrenjaka ),  ne treba mirno more'. Dragi Galebe pozdravljam te. Sailor ahoy .Hvala za priču i burno more.        

  3728 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Kuća bez Zavesa

    Ovu istinitu priču ispričao mi je moj prijatelj Galeb.Vrlo simbolično  ime za njega, jer baš kao i ova ptica odleti i za čas ga nema ali se vrati i na obalu,kad ogladni za ljudima. Priča je o njegovom privremenom boravku na Novom Zelandu i kako se snašao ovde.   Bila je to odluka ,poći bilo gde i što dalje ,pa nije ni bilo čudo što je izabrao baš Novi Zeland.Jer odavde ..nema dalje.   Stigao je sa malom putnom torbom ,kao da je krenuo na vikend  i smestio se u jednom Hostelu,najjeftinijem koji je našao u centru grada.Centar je izabrao da bi sve mogao obaviti koračajući ulicama grada u kome nikad nije bio.Naravno to je za avanturistu kao što je on ,bilo vrlo zanimljivo .Voleo je, bez obzira što su ga mnogi smatrali samotnjakom, da razgovora sa ljudima.   Koristio je taj dar da što više sazna o stanovima,poslovima i daljem putu. Tako je i, taman na vreme kad se već počehu nazirati rupe u budžetu, došao do prvog posla.Mada je za to mogao biti zahvalan jednoj baki iz Dalmacije koja se udala za dedu prvog mu poslodavca. Tražili su ljude koji će promovirati izbore.Kiwi (novozelandjani), nisu baš tako zainteresovani za politiku.   Nije se baš nadao da će dobiti posao kad je ušao u zgradu.Čekaonica je bila prepuna mladjih ljudi,verovatno studenata koji su bili na ferijama.Ipak sede,da se bar odmori.Na ulazu je svako morao da zapiše svoje ime.Galebović je zapisao svoje.Vrata na ulazu su se zatim,kad je čekaonica bila puna, zatvorila.Posao je bio vrlo popularan.Državni u nekom smislu, a kako je bio na odredjeno vreme, odlično je bio plaćen.   Jedan Gospodin je ušao u čekaonicu iz kancelarije i uzeo  listu kandidata. Par minuta je pregeldao i onda rekao:'Gospodin Galebović.' Galeb se okrenu oko sebe ne verujući da ima još neko sa tim prezimenom 'Pa jel tu Gospodin Galebovic ?', upita gospodin opet, sad već pomalo nestrpljivo. Galeb shvati , da od svih tih koji se ponadaše ,on proziva njega! Poskoči u trenu i podje za budućim mu poslodavcem. 'Smim te zvat fini deški', reče Gospodin i odmah na engleskom doda:'Tako me je zvala moja Nona'. Gospodin ga je izabrao baš po prezimenu i zbog sećanja na svoju baku,koja mora da je bila jako dobra osoba . Eto tako je došao do svog prvog posla.Posao je bio jednostavan.Išao je od kuće do kuće ,raspitivao se kod stanovnika sa listom koju su mu dali ,da li su prijavljeni za glasanje . Tako dodje na jedna vrata i pozvoni Otvori jedna mladja žena a iz pozadine se začulo: 'Šta bre oće taj koji k...c,opet nam uvaljuju neke pi...rije.nisam se još ni od onog j..enog usisisvača oporavio. Galeb se smeškao mladoj dami i naravno jako obradovao da je sreo tako veselog i rečitog zemljaka, pa odgovori na našem jeziku:   'Neću vas dugo zadržavati.Ja po nalogu Izborne komisije,samo nešto da pitam.' Ah,kako se obradovaše zemljaci kad su čuli da je Galeb naše gore list.Malo nas je ovde, pa nam svaka reč dodje kao poklon sa neba. Nije bilo šanse da krene dalje najmanje za par sati, u koje se nekako uvalio i domaći ručak a bogami i par piva. Galeb je i dan danas, iako dugo već plovi na svom jedrenjaku drugim morima, u kontaktu s prvim zemljacima koje je ovde sreo. Od njih je i saznao za Kuću bez Zavesa. Oni su mu dali ideju da podje u Glenn Ines (jedna od mnogih četvrti u Aucklandu) i da gleda koje kuće nemaju zavese ,da zapiše adrese.Potom  da ode u Housing(organizacija koja izdaje državne kuće osobama malih primanja., da im da adrese i da objasni svoju situaciju.   Tako je Galeb dobio svoju prvu kuću.Sa novcem koji je zaradio skromno ju je opremio i razmišljao ,šta će dalje .Izbori su prošli,pare su se trošile.Kuća je bila baš jeftina i dobio je i neka primanja na Socijalnom ali ipak je tražio posao I našao ga je u Tauranga jednom gradu srednje velićine pa je tu itekakko stekao  slavu u planiranju grada. Ali Galebovi su takve ptice,uvek  bi da polete i tako i naš galeb odlete..na neka druga mora. Poslednji put mi se javio sa svog jedrenjaka u Lustice Meljine i malko se ljutio kad mu poželeh mirno  more, jer se spremao isploviti.'Nista bre mala ne znaš,meni i Squaw (ime jdrenjaka ),  ne treba mirno more'. Dragi Galebe pozdravljam te. Sailor ahoy .Hvala za priču i burno more.        

  Jan 06, 2014 3728
• 30 Dec 2013
  Sretna Vam i berićetna Nova Godina!!

    Dragi prijatelji ,članovi i ekipo Volimo.net.Mi zaista volimo.net i mnogi su se za ovo kratko vreme veoma trudili da nam boravak na ovoj stranici bude  prijatan i zanimljiv i da se nadje nešto interesantno za svakoga ko  svrati . Sada kada smo preležali Bloginje i još neke dečije bolesti uz neizmernu pomoć našeg admina i njegovih saradnika ,možemo samo zaključiti da smo baš napredno dete  i da smo izrasli vrlo brzo. Nova godina nam pruža nove mogućnosti da proširimo smisao ove reči volim.net i da tu ljubav pretočimo u još lepše druženje i bolje sadržaje .Neki su ako sam dobro raumela šaputanje iza kulisa već u pripremi,a kako i ja kao mnogi volim iznenadjenja sačekaću.   SvimaVama želim Sretnu Novu Godinu i da bude puna svega lepog da izatkamo lepe uspomene.Živi i zdravi mi bili . Dubravka

  2803 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Sretna Vam i berićetna Nova Godina!!

    Dragi prijatelji ,članovi i ekipo Volimo.net.Mi zaista volimo.net i mnogi su se za ovo kratko vreme veoma trudili da nam boravak na ovoj stranici bude  prijatan i zanimljiv i da se nadje nešto interesantno za svakoga ko  svrati . Sada kada smo preležali Bloginje i još neke dečije bolesti uz neizmernu pomoć našeg admina i njegovih saradnika ,možemo samo zaključiti da smo baš napredno dete  i da smo izrasli vrlo brzo. Nova godina nam pruža nove mogućnosti da proširimo smisao ove reči volim.net i da tu ljubav pretočimo u još lepše druženje i bolje sadržaje .Neki su ako sam dobro raumela šaputanje iza kulisa već u pripremi,a kako i ja kao mnogi volim iznenadjenja sačekaću.   SvimaVama želim Sretnu Novu Godinu i da bude puna svega lepog da izatkamo lepe uspomene.Živi i zdravi mi bili . Dubravka

  Dec 30, 2013 2803
• 30 Dec 2013
  Koja dokumenta se traže za useljenje na Novi Zeland

    Edit  Ovo je drugi deo vezan za moj prvi blog koji možete takodje ovde pronaći na listi blogova pod naslovom Kako započeti proces iseljenja na Novi Zeland   Kakva dokumenta su vam potrebna uz aplikaciju za useljenje na Novi Zeland   Podatke sam dobila od Imigracionog biroa na Novom Zelandu.Pre nego što pošaljete dokumenta ipak joč jednom proverite sa Ambasadom u Londonu)oni primaju aplikacije iz Srbije,jer se u medjuvremenu možda nešto promenilo.Koja dokumenta treba pripremitiKada   podnosite svoju aplikaciju ona mora biti podržana dokazima o vašem zdravstveno stanju i o vašem karakteru.Kada da počnete da sakupljate dokumenta?Može potrajati nekoliko nedelja ili čak nekoliko  meseci, dok sakupite dokumenta koja su vam potrebna,tako da ako ste odlučili da aplicirate,počnite da ih sakupljate što pre.Vodite pri tom računa da neka  dokumenta imaju odredjeni rok trajanja .Tako na primer  Uverenje iz policije da niste osudjivani i da se protiv vas  ne vodi nikakav krivični postupak, ne može biti starije od 6 meseci .računa se od datuma kad ste podneli aplikaciju.Certifikat o zdravstvenom stanju,koji sadrži sistematski pregled i Rentgenske snimke ne sme biti stariji od 3 meseca., Računa se na datum podnošenja aplikacije.Policijska potvrda (Potvrda o dobrom vladanju)Da bi  ste dokazali da ste dobrog karaktera i vi i oni koji vas prate na tom putovanju,traži se da podnesete Potvrdu  iz Policije  (Police Certificate),i to u slučaju da aplicirate za useljenje,radnu dozvolu, turistički ili želite da studirate  u periodu koji će biti duži od  2 godine.DakleSvi apliaknti koji su 17 godina i stariji,a apliciraju za Vizu za rad,studiranje koje važe duže od dve godienmoraju podneti* Potvrdu Policije iz zemlje čiji su državljani* Ptvdu policije iz zemlje u kojoj su boravili5godina ili duže posle svoje 17te godine  života.Najverovatnije se za ove potvrde plaća taksa u zemlji gde živite.Raspitajte se da li tu potvrdu možete izvadiiti lično.Neke zemlje ove potvrde na zahtev aplikanta šalju samo direktno Imigraciji Novi Zeland.U tom slučaju rezervišite tri meseca i za to.Kako dobaviti Potvrde o zdravstvenom stanju i X Ray, rentgenske snimkeDa bi ste dokazali da ste vi i porodica koja sa vama dolazi zdravi,svaki od vas mora se podvrgnuti sitematskom pregledu, koji podrazumeva i rentgenske snimke.Ukoliko planirate da na Novom Zelandu boravite manje od 6 meseci ovaj dokument vam nije potrebanćPostoji lista zemalja z koju se i u ovom slučaju traže certifikati.Deca do 11 godina starosti i trudnice nemaju obavezu rentgenskih snimaka ali još uvek im je potrebna potvrda o zdravlju.Za boravak duži od 6 meseci ali kraći od godinu danaMorate imati kompletan Sistematski pregled i   Rentgenske Snimke.Ove potvrde ne smeju  biti starije od tri meseca na datum podnošenja aplikacijeU Srbiji ,tj u Beogradu Novozelandska Imigracija je odredila nekoliko registrovanih klinika koje mogu da vam  izdaju ove certifikate.Za tačne adrese obratite se Novozelandskoj Ambasadi u Londonu:.Ove Cerifikate morate platitiNaravno za apliciranje su vam potrebni formulari. Kako se useljeničke vize izdaju onima koji imaju dovoljan broj bodova  predlažem da proverite koliki broj bodova možete sakupiti.To možete uraditi  ovde: https://www.immigration.govt.nz/pointsindicator/.Za svaku kategoriju prilažete i potvrdu uz aplikaciju.Npr radno iskustvo,obrazovanje itd.Postavljam adresu i  kontakt detalje Novozelandske Ambasade u Londonu koja je zadužena za rad na aplikacijama za useljeničke vize iz Srbije.Još samo da napomenem da je svaćija situacija razlićita,npr.da li tražite samo useljenje ili imate već ponudu za posao i sl.Tako da se dodatno raspitajte.mnogo toga je pristupačno na sajtu Imigracije NZ: http://www.immigration.govt.nzMislim da je suvišno da napominjem  da morate imati bar solidno znanje(razumevanje) Engleskog jezika.Adresa i kontakt detalji Novozelandske Ambasade u Londonu Branch Details Office: LONDON Website: http://www.ttsnzvisa.com Email: ttslondonnz@ttepl.com Postal Address: Visa Application CentreBurwood House14-16 Caxton StreetLondonSW1H 0QYUNITED KINGDOM Phone: +44 203 582 7499 Office Hours: Monday to Friday 9.00am to 4.00pm    Payment Methods Personal Cheque NO Bank Cheque/Draft NO Money Order NO Cash NO Other Please refer towww.ttsnzvisa.com for payment methods.   Ukoliko vam ikako  mogu pomoći, molim vas obraćajte se samo konkretnim pitanjima u vezi vaše  situacije i to samo onda kada odgovor niste uspeli da nadjete u informacijama i linkovima koje sam već ostavila .Registrujte se na www.volimo.net.au i pošaljite mi odatle privatnu poruku.Jos samo da napomenem da ovo radim čisto volontersk, da  ne pomislite da želim da zaradim  na tome.

  8514 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Koja dokumenta se traže za useljenje na Novi Zeland

    Edit  Ovo je drugi deo vezan za moj prvi blog koji možete takodje ovde pronaći na listi blogova pod naslovom Kako započeti proces iseljenja na Novi Zeland   Kakva dokumenta su vam potrebna uz aplikaciju za useljenje na Novi Zeland   Podatke sam dobila od Imigracionog biroa na Novom Zelandu.Pre nego što pošaljete dokumenta ipak joč jednom proverite sa Ambasadom u Londonu)oni primaju aplikacije iz Srbije,jer se u medjuvremenu možda nešto promenilo.Koja dokumenta treba pripremitiKada   podnosite svoju aplikaciju ona mora biti podržana dokazima o vašem zdravstveno stanju i o vašem karakteru.Kada da počnete da sakupljate dokumenta?Može potrajati nekoliko nedelja ili čak nekoliko  meseci, dok sakupite dokumenta koja su vam potrebna,tako da ako ste odlučili da aplicirate,počnite da ih sakupljate što pre.Vodite pri tom računa da neka  dokumenta imaju odredjeni rok trajanja .Tako na primer  Uverenje iz policije da niste osudjivani i da se protiv vas  ne vodi nikakav krivični postupak, ne može biti starije od 6 meseci .računa se od datuma kad ste podneli aplikaciju.Certifikat o zdravstvenom stanju,koji sadrži sistematski pregled i Rentgenske snimke ne sme biti stariji od 3 meseca., Računa se na datum podnošenja aplikacije.Policijska potvrda (Potvrda o dobrom vladanju)Da bi  ste dokazali da ste dobrog karaktera i vi i oni koji vas prate na tom putovanju,traži se da podnesete Potvrdu  iz Policije  (Police Certificate),i to u slučaju da aplicirate za useljenje,radnu dozvolu, turistički ili želite da studirate  u periodu koji će biti duži od  2 godine.DakleSvi apliaknti koji su 17 godina i stariji,a apliciraju za Vizu za rad,studiranje koje važe duže od dve godienmoraju podneti* Potvrdu Policije iz zemlje čiji su državljani* Ptvdu policije iz zemlje u kojoj su boravili5godina ili duže posle svoje 17te godine  života.Najverovatnije se za ove potvrde plaća taksa u zemlji gde živite.Raspitajte se da li tu potvrdu možete izvadiiti lično.Neke zemlje ove potvrde na zahtev aplikanta šalju samo direktno Imigraciji Novi Zeland.U tom slučaju rezervišite tri meseca i za to.Kako dobaviti Potvrde o zdravstvenom stanju i X Ray, rentgenske snimkeDa bi ste dokazali da ste vi i porodica koja sa vama dolazi zdravi,svaki od vas mora se podvrgnuti sitematskom pregledu, koji podrazumeva i rentgenske snimke.Ukoliko planirate da na Novom Zelandu boravite manje od 6 meseci ovaj dokument vam nije potrebanćPostoji lista zemalja z koju se i u ovom slučaju traže certifikati.Deca do 11 godina starosti i trudnice nemaju obavezu rentgenskih snimaka ali još uvek im je potrebna potvrda o zdravlju.Za boravak duži od 6 meseci ali kraći od godinu danaMorate imati kompletan Sistematski pregled i   Rentgenske Snimke.Ove potvrde ne smeju  biti starije od tri meseca na datum podnošenja aplikacijeU Srbiji ,tj u Beogradu Novozelandska Imigracija je odredila nekoliko registrovanih klinika koje mogu da vam  izdaju ove certifikate.Za tačne adrese obratite se Novozelandskoj Ambasadi u Londonu:.Ove Cerifikate morate platitiNaravno za apliciranje su vam potrebni formulari. Kako se useljeničke vize izdaju onima koji imaju dovoljan broj bodova  predlažem da proverite koliki broj bodova možete sakupiti.To možete uraditi  ovde: https://www.immigration.govt.nz/pointsindicator/.Za svaku kategoriju prilažete i potvrdu uz aplikaciju.Npr radno iskustvo,obrazovanje itd.Postavljam adresu i  kontakt detalje Novozelandske Ambasade u Londonu koja je zadužena za rad na aplikacijama za useljeničke vize iz Srbije.Još samo da napomenem da je svaćija situacija razlićita,npr.da li tražite samo useljenje ili imate već ponudu za posao i sl.Tako da se dodatno raspitajte.mnogo toga je pristupačno na sajtu Imigracije NZ: http://www.immigration.govt.nzMislim da je suvišno da napominjem  da morate imati bar solidno znanje(razumevanje) Engleskog jezika.Adresa i kontakt detalji Novozelandske Ambasade u Londonu Branch Details Office: LONDON Website: http://www.ttsnzvisa.com Email: ttslondonnz@ttepl.com Postal Address: Visa Application CentreBurwood House14-16 Caxton StreetLondonSW1H 0QYUNITED KINGDOM Phone: +44 203 582 7499 Office Hours: Monday to Friday 9.00am to 4.00pm    Payment Methods Personal Cheque NO Bank Cheque/Draft NO Money Order NO Cash NO Other Please refer towww.ttsnzvisa.com for payment methods.   Ukoliko vam ikako  mogu pomoći, molim vas obraćajte se samo konkretnim pitanjima u vezi vaše  situacije i to samo onda kada odgovor niste uspeli da nadjete u informacijama i linkovima koje sam već ostavila .Registrujte se na www.volimo.net.au i pošaljite mi odatle privatnu poruku.Jos samo da napomenem da ovo radim čisto volontersk, da  ne pomislite da želim da zaradim  na tome.

  Dec 30, 2013 8514
• 29 Dec 2013
  Moj Gost brat smotani zaboraviJo lozinku z a ovuda "Ja vala

  Evo iskobeljah se malo od od gužvancije kod Belogrlića,da Vam za kraj godine dojavim da ove godine ne pravim nikakve Novogodišnje rezolucije.Na moje saopštenje Lana se zamislila i upitala me A da napavimo zajedničke.Tu me tek uhvati panika.Jer ona sigurno tamo negde pri vrhu ima:Da idem češće na gimnastiku.Pravo da vam kažem igram, ono amaterski, fudbal i to je jedina gimnastika kojom želim da se bavim.Druga disciplina je gimnastika sa mojim devojčicama,sportovi tipa,krkače,vrtenje u krug,žmurke,jurenje oko kuće i sl.Najomiljenija disciplina mi je kad sednemo da igramo neku od igrica.   Gledajući unazad shvatio sam da većina rezolucija živi koliko i prvi ili drugi januar u novoj godini. Tako, koja je svrha svega toga, kad znam sigurno da nikad neću   1.Naučiti da kuvam 2.Provesti više vremena u čitanju knjiga,znate to su one napisane sa koricama 3.Prestati da kritikujem moju sestru zato što se ne udaje 4.Naučiti japanski da bar malo razumem o čemu dva Japanca u firmi mi po ceo dan diskutuju 5.Putovati više.Ne hvala ja sam više onaj tip  koji voli da bude  blizu kuće 6. Prestati da pušim ,  mogu možda samo početi ,jer sam nepušač I zapelo mi ovde .Koje četiri još neću.ne mogu se setiti,možda su ipak važne. Svejedno .Kao što rekoh .Ja više neću! Da vas ne gnjavim duže.Možda ste usred poslova savijanja sarme po receptu nase Cace ,salveta po Bibinom receptu,Pomoravkine torte sa višnjama ili pripremanju prasenceta ,koje je verovatno preveliko da stane u rernu. Samo da vam poželim u svoje i moje mi familije ime,zdravlja i više sreće u novoj godini,više empatije za bližnjega svoga i miran život. Do druženja,odjavljujem se i odoh u hladovino na jedno pivce.Mislim mogu nije mi u rezoluciji da neću više da pijem.Živeli!

  1886 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Moj Gost brat smotani zaboraviJo lozinku z a ovuda "Ja vala

  Evo iskobeljah se malo od od gužvancije kod Belogrlića,da Vam za kraj godine dojavim da ove godine ne pravim nikakve Novogodišnje rezolucije.Na moje saopštenje Lana se zamislila i upitala me A da napavimo zajedničke.Tu me tek uhvati panika.Jer ona sigurno tamo negde pri vrhu ima:Da idem češće na gimnastiku.Pravo da vam kažem igram, ono amaterski, fudbal i to je jedina gimnastika kojom želim da se bavim.Druga disciplina je gimnastika sa mojim devojčicama,sportovi tipa,krkače,vrtenje u krug,žmurke,jurenje oko kuće i sl.Najomiljenija disciplina mi je kad sednemo da igramo neku od igrica.   Gledajući unazad shvatio sam da većina rezolucija živi koliko i prvi ili drugi januar u novoj godini. Tako, koja je svrha svega toga, kad znam sigurno da nikad neću   1.Naučiti da kuvam 2.Provesti više vremena u čitanju knjiga,znate to su one napisane sa koricama 3.Prestati da kritikujem moju sestru zato što se ne udaje 4.Naučiti japanski da bar malo razumem o čemu dva Japanca u firmi mi po ceo dan diskutuju 5.Putovati više.Ne hvala ja sam više onaj tip  koji voli da bude  blizu kuće 6. Prestati da pušim ,  mogu možda samo početi ,jer sam nepušač I zapelo mi ovde .Koje četiri još neću.ne mogu se setiti,možda su ipak važne. Svejedno .Kao što rekoh .Ja više neću! Da vas ne gnjavim duže.Možda ste usred poslova savijanja sarme po receptu nase Cace ,salveta po Bibinom receptu,Pomoravkine torte sa višnjama ili pripremanju prasenceta ,koje je verovatno preveliko da stane u rernu. Samo da vam poželim u svoje i moje mi familije ime,zdravlja i više sreće u novoj godini,više empatije za bližnjega svoga i miran život. Do druženja,odjavljujem se i odoh u hladovino na jedno pivce.Mislim mogu nije mi u rezoluciji da neću više da pijem.Živeli!

  Dec 29, 2013 1886
• 29 Dec 2013
  Moj Gost i veliki prijatelj Mikele i Tamni Vilajet

    Jahaše jednom jedan Car na čelu svoje ogromne vojske sve do kraja Sveta. Kad tamo a ono Tamni Vilajet! Velika okovana vrata behu crvene boje (moj sin ih je video u toj boji). Šekspir još ne beše u planu da se rodi ali i Car i doglavnici njegovi i sva vojska ostala, behu u dilemi: Ući ili ne ući! Rasprava se otegnu na dva dana i bi doneta odluka, ko želi neka uđe, ko ne želi neka ne ulazi. Nije baš kao Solomonova ali joj se ne može spočitati nedemokratčnost. Skoro polovina doglavnika i vojske odluči da uđe u Tamni Vilajet. O tome da li je Car ušao u Tamni Vilajet, podaci su se izgubili u vihorovima Istorije. Potraja to nekoliko dana, Ostatak doglavnika i vojske se ulogorio ispred Tamnog Vilajeta, jeli su, pili ali su neprekidno bacali pogled na ulaz u Tamni Vilajet. Petog ili šestog dana, počeše da izlaze oni koji behu ušli u Tamni Vilajet. Oni koji ostadoše napolje, okupljahu se oko njih i zabezeknuto ih gledahu! Svi koji izlažahu iz Tamnog Vilajeta, bejahu raščupani, bosi, krvavi, dronjci visahu s njih. Ni traga ne beše od svile i kadife, sjajnih oklopa, dijamantima optočenog oružja, nigde rasnih konja...Na silna pitanja, izašavši mučahu, gledajući da se što više udalje od crvenih vrata Tamnog Vilajeta!  Onda Car (evo ga pojavio se!) naredi da ih okupaju i obuku kako dolikuje pa da se krene nazad u njegovo Carstvo. U povratku, kad malo dođoše sebi, neki stresavši se, kroz zube promrljahu: Servia!

  2038 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Moj Gost i veliki prijatelj Mikele i Tamni Vilajet

    Jahaše jednom jedan Car na čelu svoje ogromne vojske sve do kraja Sveta. Kad tamo a ono Tamni Vilajet! Velika okovana vrata behu crvene boje (moj sin ih je video u toj boji). Šekspir još ne beše u planu da se rodi ali i Car i doglavnici njegovi i sva vojska ostala, behu u dilemi: Ući ili ne ući! Rasprava se otegnu na dva dana i bi doneta odluka, ko želi neka uđe, ko ne želi neka ne ulazi. Nije baš kao Solomonova ali joj se ne može spočitati nedemokratčnost. Skoro polovina doglavnika i vojske odluči da uđe u Tamni Vilajet. O tome da li je Car ušao u Tamni Vilajet, podaci su se izgubili u vihorovima Istorije. Potraja to nekoliko dana, Ostatak doglavnika i vojske se ulogorio ispred Tamnog Vilajeta, jeli su, pili ali su neprekidno bacali pogled na ulaz u Tamni Vilajet. Petog ili šestog dana, počeše da izlaze oni koji behu ušli u Tamni Vilajet. Oni koji ostadoše napolje, okupljahu se oko njih i zabezeknuto ih gledahu! Svi koji izlažahu iz Tamnog Vilajeta, bejahu raščupani, bosi, krvavi, dronjci visahu s njih. Ni traga ne beše od svile i kadife, sjajnih oklopa, dijamantima optočenog oružja, nigde rasnih konja...Na silna pitanja, izašavši mučahu, gledajući da se što više udalje od crvenih vrata Tamnog Vilajeta!  Onda Car (evo ga pojavio se!) naredi da ih okupaju i obuku kako dolikuje pa da se krene nazad u njegovo Carstvo. U povratku, kad malo dođoše sebi, neki stresavši se, kroz zube promrljahu: Servia!

  Dec 29, 2013 2038