Istorija čaja

Zid

Bibaaa posted a new recipe:

24. фебруар 2016.

Istorija čaja

Mala istorija čaja

There are no more results to show.

Pregled

Veruje se da su ga pili još u praistoriji, a zna se da je o njemu pisano još pre naše ere. Izvesno je da je bilo sporenja oko njegove lekovitosti, ali je nesporno da je spasao milione. O uživanju ispijanja da ne trošimo reči...

Mada prvi pisani dokumenti koji pominju čaj potiču iz 1. veka pre naše ere, on je sasvim verovatno bio u upotrebi i vekovima pre toga. Kao lekovita biljka s jakim antiseptičkim svojstvima, pretpostavlja se da se koristila još u praistoriji i gotovo je sigurno da su je vračevi i šamani Dalekog istoka imali kao obaveznu biljku u svojoj „ponudi”. Možda u početku najviše kao okrepljujuće i dezinfikujuće sredstvo, jer zahvaljujući kofeinu listovi čaja podižu budnost organizma, dok tanini imaju jako protivbakterijsko svojstvo.
Iako nam tačna postojbina čaja nije poznata, mnogi smatraju da je ova biljka prvobitno rasla na Himalajima, odakle su je budistički sveštenici prvo preneli u Kinu, a kasnije u Japan i u druge zemlje Istoka. Budisti su posebno cenili čaj kao napitak koji pomaže pri meditaciji jer poboljšava koncentraciju i ublažava umor.

Prvo pisano pominjanje čaja javlja se u Kini tokom 1. veka pre naše ere u knjizi „Pravila o radu posluge” gde se, između ostalog, objašnjava kako treba pravilno odabirati, kupovati i pripremati listiće čaja.
Tokom vladavine dinastije Tang (od 618. do 907) čaj u Kini, tada najmoćnijem carstvu poznatog sveta, postaje nacionalno piće – što znači da je za manje od 300 godina oko 50 miliona ljudi prihvatilo pijenje čaja kao obavezni običaj u domaćinstvu. U to doba Kina održava žive trgovačke veze s drugim azijskim zemljama a jedan od najtraženijih kineskih proizvoda, pored svile, bio je upravo čaj. Ubrzo je kao veoma dragocena i teško kvarljiva roba, pored papirnatog novca (koji je nekako u to vreme i ušao u upotrebu), postao dodatno sredstvo plaćanja. U nekim delovima Azije čaj je ostao sredstvo plaćanja sve do savremenog doba.

POREKLO REČI
Kineski ideogram koji označava reč čaj je [IMG], ali se on izgovara različito u zavisnosti od dijalekta. Dva najpoznatija izgovora su ča i te. Reč te poreklom je iz hokijen dijalekta kojim se govorilo u Ksijamenu, glavnoj luci u kojoj su se robom snabdevali trgovci iz zapadne Evrope. Drugi naziv – ča – potiče iz mandarinskog dijalekta i verovatno je u istočnu Evropu stigao preko Rusa koji su čaj prihvatili do Mongola. Izraz ča označavao je najfinije čajeve, odnosno čajeve posebno odabrane za plemstvo.
Osnova te koristi se u sledećim jezicima: holandskom, hibru, italijanskom, norveškom, španskom, engleskom, francuskom, mađarskom, katalonskom, korejskom, indonežanskom, nemačkom, irskom, vijetnamskom... Osnova ča koristi se u: japanskom, persijskom, gruzijskom, mongolskom, arapskom, grčkom, nepalskom, hindu, ruskom, tibetanskom, svahili, turskom... U većini ovih zemalja kaže se čaj a ne ča, i pretpostavlja se da reč čaj potiče od kineskog „ča-je” što u prevodu znači čajni listići.
Prvu knjigu o čaju, „Klasike čaja”, napisao je Lu Ju (taoistički sveštenik i veliki ljubitelj i majstor čaja) i ona je štampana u Kini 780. godine. On je u knjizi čaj izdigao na nivo filozofskog pića čija priprema i pijenje iziskuju veoma široko poznavanje prirode, vere, filozofije i ljudi i prema tome on nije samo piće već sveobuhvatan način življenja. U svih deset poglavlja knjige Lu Ju ozbiljno, tačno i veoma posvećeno, prikazuje postupak pripremanja čaja. Do detalja opisuje odabir, branje i sušenje listića, objašnjava osobine vode i kako je kuvati, a poseban deo posvećuje mnogobrojnom priboru za čaj, od bambusove kašičice, preko porcelanskih šoljica i čajnika, pa sve do ormarića u kojima se čuva potrebni pribor.

VAŽNO VRENjE
U svetu postoje dve vrste čaja: čaj od lekovitog bilja (kamilice, nane, žalfije, šipka...) i čaj koji se pravi samo od biljke čaj (Camellia sinensis). Čaj od biljke čaj poznat nam je pod nazivima: zeleni, crni, indijski, kineski, cejlonski, ruski, Earl GraÚ, English Breakfast... Svi oni potiču od jedne jedine vrste – od žbunaste biljke čaj, a da li će se dobiti zeleni ili crni, zavisi samo od prerade čajnih listića: crni čaj dobija se od listića koji su pretrpeli fermentaciju (vrenje), a zeleni od jednostavno osušenih listića bez vrenja.Stiže u Japan
Mada je čaj stigao u Japan još u 6. veku, pravu važnost dobio je tek 1191. godine zahvaljujući budističkom svešteniku koji se zvao Mjoan Eisaji koji je neko vreme proveo u Kini učeći o lekovitom bilju i praktikujući zen budizam. Po povratku u Japan doneo je dve važne stvari: osnovna načela zen-budizma i seme zelenog čaja. Presudan događaj koji je uzdigao čaj iznad ostalih japanskih lekovitih biljaka bio je uspeh Eisajija, poznatog i pod imenom Eisaji Zenji (majstor zena Eisaji), da tadašnjeg šoguna izleči upravo zelenim čajem.
Od tada se šogun Minamoto Sanetomo, za koga se smatra da se zapravo izlečio od alkoholizma, svesrdno zalagao da čaj uvrsti u obavezne napitke među samurajima na dvoru. Posle uspešnog lečenja šoguna, majstor zena Eisaji napisao je knjigu o lekovitom bilju u kojoj je posebno mesto posvetio lekovitim svojstvima čaja. Tokom narednih vekova japanska ceremonija čaja gotovo je dostigla savršenstvo. Postala je neverovatno istančan i složen skup pravila i ponašanja koji praktično povezuje zakonitosti prirode, umetnosti, ljudskih vrlina i istančanog ponašanja.

IZ ENGLESKE U INDIJU
Pošto je potražnja za čajem postala velika, Englezi su uporno pokušavali da nađu podneblje u nekoj od svojih kolonija gde bi sami uzgajali čaj, bez potrebe da ga uvoze iz Kine. Najzad se kao najbolje rešenje pokazala pokrajina Asam (ili Ašam) u Indiji, gde su već postojali divlji žbunovi čaja. Tako je počela proizvodnja čaja u Indiji i, mada su danas Indusi najveći potrošači čaja na svetu i mada je indijski čaj jedan od najpoznatijih, činjenica je da su oni počeli da piju čaj tek kad su Britanici otvorili plantaže u Asamu i Darđelingu, pokrajinama u kojima se danas proizvode dva izuzetno poznata crna čaja – asam i darđeling. Pre toga potražnja čaja u Indiji bila je zanemarljiva.

Evropska šoljica

Prva zvanična pošiljka čaja stigla je u Evropu 1610. godine kad je jedan holandski brod doneo malu količinu zelenog čaja iz Kine u Holandiju. Odatle je oko 1630. godine dospeo u Francusku a oko 1670. i u Englesku. Te prve pošiljke čajeva uvek su sadržale samo listiće zelenog čaja jer je crni čaj u većoj meri počeo da se proizvodi tek u 16. i 17. veku. Kinezi nisu mnogo marili za crni čaj i uglavnom su smatrali da više odgovara Evropljanima nego njima, zato je u kasnijim vremenima izvoz crnog čaja u Evropu postao najvažniji. Međutim, ti prvi čajevi donošeni iz Kine uvek su bili zeleni.
U Evropu je čaj pristigao kao nešto novo i do tada neviđeno i, naravno, kao mnoge nove stvari, imao je i poklonike i zaklete neprijatelje. Jedni su ga smatrali za univerzalni lek a drugi za otrov koji ubrzava starenje i smrt. I jedno i drugo mišljenje odrazi su ljudske prirode prema novom i nepoznatom tako da ovakva mišljenja ne iznenađuju. U svakom slučaju, na sreću čaja i svih ljubitelja ovog napitka, s razlogom je pobedilo mišljenje da je čaj lekovit.
Međutim, opor i ponekad bljutav ukus zelenog čaja nije odgovarao Evropljanima koji su želeli ne samo da piju čaj već i da u tome uživaju.
Iz tog razloga Evropljani, koji inače vole da prihvataju novotarije ali da ih pri tom i prilagođavaju sebi, počeli su u čaj da dodaju šećer, med, džem ili druge dodatke za poboljšanje ukusa. Kasnije su počeli da dodaju i mleko, ne samo da bi poboljšali ukus već da bi ga rashladili i brže popili, jer Evropljani jednostavno nemaju strpljenje, osobinu tako svojstvenu narodima Azije.Kraljičin miraz
Velika Britanija je najzaslužnija za širenje običaja pijenja čaja u svetu. Neverovatan je sticaj okolnosti koje su je dovele na čajni pijedestal svetskog tržišta. Međutim, ne treba zaboraviti da je tokom 18. i 19. veka ona bila jedna od najmoćnijih država sveta, slično kao Kina u vreme kad je usvojila ceremoniju čaja kao nacionalni običaj. Uspon čaja u Britaniji bio je prilično brz – početkom 18. veka gotovo niko nije mario za čaj, da bi krajem istog stoleća već svako drugo domaćinstvo imalo bar jedan „servis za čaj” kao obavezan dodatak kuhinjskom posuđu.
Takođe se sve više i više uvozio crni čaj, jer ga je bilo sigurnije kupovati. Naime, šverc čajem je uzeo toliko maha da su neki prodavci suvo lišće drugih biljaka bojili u zeleno i prodavali ga kao zeleni čaj – boja koju su pri tom upotrebljavali bila je otrovna! Crni čaj bilo je teže falsifikovati tako da je potražnja za njim prilično porasla. Crni čaj je gorak i jak pa su šećer, med, limun i mleko postali gotovo obavezni dodaci. Kako čitamo iz istorijskih izvora, krajem 18. veka retki su bili Britanci koji ne piju čaj. Od kraljeva preko radnika do prosjaka gotovo svi su pili najmanje po šoljicu ili dve čaja na dan.
Za uspon čaja u Velikoj Britaniji prvenstveno je zaslužna Katarina od Bragance, kći portugalskog kralja Jovana IV. Ona je 1662. godine engleskom kralju Čarlsu II, između ostalih blaga, zlata i ponekog portugalskog poseda, u miraz donela i – sanduk čaja! Ono što voli engleska kraljica, voli i njen narod, a posebno plemstvo. Katarina je uvela običaj pijenja čaja a plemstvo je taj običaj zdušno prihvatilo, bilo je to tako kraljevski! Kako je jedna tako nevažna navika portugalske princeze osvojila Englesku najbolje opisuje Tom Stendidž u knjizi o istoriji čaja: „…Sledeće godine po Katarininoj udaji za kralja, pesnik Edmund Valer napisao joj je pesmu ’O Čaju’ u kojoj je istakao njena dva poklona naciji: čaj i lakši pristup Indoneziji.”
Druga važna ličnost u razvoju čaja u Velikoj Britaniji bio je Tomas Tvajning (Thomas Twining) koji je 1717. godine otvorio radnju za prodaju i pijenje čaja. Ovo se pokazalo kao odlična zamisao jer je bilo jedino mesto gde su žene iz viših staleža mogle slobodno da se okupljaju, pričaju, pijuckaju čaj i najzad poneki od njih i da kupe. I dan-danas čajevi s oznakom „Twining’s” sinonim su za dobre čajeve.
Tako je, malo-pomalo, čaj sve više osvajao Ostrvljane. Postala je stvar ugleda znati odabrati i pripremiti dobar čaj. Okupiti goste na čajanku i tako delikatni napitak poslužiti u posebnim servisima za čaj. Kao najbolji materijal za kineski napitak nametnuo se, doduše ne baš originalno, kineski porcelan. U početku se uvozio iz Kine, ali se kasnije pojavio i kao domaći proizvod. U proizvodnji porcelana posebno je bio uspešan Džosaja Vedžvud iz Staforda. Preduzimljivi Vedžvud počeo je i da reklamira svoje proizvode i to na isti način kako to rade današnje reklamne agencije – po pravilu što poznatija ličnost reklamira proizvod, to se on bolje prodaje. Iz tog razloga je kao reklamnu ličnost svog porcelana odabrao englesku kraljicu Šarlotu, suprugu kralja Džordža III. Uz njeno odobrenje, Vedžvudov porcelan je nosio oznaku „kraljičino posuđe” – pa sad čik nemoj da kupiš! Ali, šalu na stranu, činjenica je da su Vedžvudovi servisi za čaj do danas ostali jedni od najcenjenijih u svetu.

RUSKI KARAVANI

Mada Mongoli nisu mnogo marili za čaj, ipak su najviše doprineli njegovom širenju u Rusiji. Ruski car Mihail I dobio je 1638. godine od mongolskog vladara Altin-kana na poklon 70 kilograma čajnih listića. Čaj je ubrzo postao cenjeni napitak u Rusiji i već oko 1679. godine ruski trgovci se snabdevaju čajevima u većoj količini. Najpre su ga uvozili iz Kine a kasnije iz Indije i sa Cejlona i to uglavnom posredstvom pustinjskih karavana koji su na putu za Evropu prelazili preko Rusije. Ruski trgovci rado su menjali skupocena sibirska krzna za velike količine čaja, koji su obično sladili džemom ili pili s kriškama limuna.

U početku čaj nije imao mnogo sličnosti s onim kakav se danas pije već je više ličio na neku čorbu ili sirup. Prvo su se pravili kolači (ili briketi) od listića čaja tako što bi se listovi ispržili, naparili i zgnječili. Takvi briketi čaja držali bi se pre upotrebe iznad vatre da omekšaju pa bi se zatim izmrvili i kuvali u vodi kojoj je dodat pirinač, đumbir, kora narandže, mleko, so i još neki začini. Ovakav način spravljanja čaja zadržao se dosta dugo. Tek oko 780. godine pesnik i majstor čaja Lu Ju unosi velike novine u pripremu čaja, pri čemu izbacuje sve dodatke čaju osim soli. Čajne brikete kasnije (u razdoblju od 960. do 1279) zamenjuje čaj u prahu a so se izbacuje iz upotrebe. Posle 1500. godine čaj u prahu više se ne koristi i njega zamenjuju osušeni listići koji su se održali do danas. Jedini čaj koji je do danas ostao u prahu je japanski ceremonijalni čaj mača, jer u takvom obliku ga je iz Kine u Japan doneo Eisaji Zenji, pre oko 1000 godina.

U SRBIJI

Servis za čaj iz zbirke Muzeja grada Beograda

Kod nas čaj je ušao u modu tek krajem 19. veka, a običaj okupljanja na čajankama održavao se, s većim ili manjim prekidima, sve do Drugog svetskog rata. Ugledajući se na zapadnu Evropu, bogatije porodice priređivale su čajanke kao društveni događaj. Bio je ustaljeni običaj da domaćica odredi jedan dan u nedelji kad „prima”, i toga dana je na posluženje i razgovor dolazilo odabrano društvo. Po pravilu, u takvim prilikama kao glavno piće služio se čaj.
Mada se o vrsti čaja nije mnogo vodilo računa, i obično se služio ruski crni čaj, beogradske čajanke nisu zaostajale za sličnim okupljanjima širom Evrope. Nastojalo se ne samo da posluženje i servis za čaj budu po evropskim merilima, već se veoma vodilo račina i o odgovarajućoj odeći, lepom ponašanju i prigodnim temama za razgovor.
Taj „čajni” duh kod nas slikovito je opisala Tijana Čolak Antić u knjizi „O posluženju i ponašanju za stolom u Beogradu”: „Servis za čaj bio je uglavnom srebrni. I kada se nije koristio, stajao je u trpezariji u staklenom stočiću-vitrinici čije su se tri strane otvarale kada dođu gosti, da bi domaćica lako mogla da ih posluži. Iz srebrne „sukijere” („cukerdozne”) šećer u kockama vadio se malom srebrnom štipaljkom, ko je želeo mogao je da doda mleko iz malog srebrnog bokala, ili sok od limuna iz kristalnog bokalčeta, ili da srebrnom viljuščicom uzme krišku limuna sa kristalne tacne, a rum je bio u kristalnoj flašici sa srebrnim zapušačem. U čajniku bi se zaparila „esencija” (koncentrat čaja), a iz samovara (mogao je da ga zameni i veliki čajnik) dodavala se vrela voda, tako da je svako pio čaj one jačine koju želi, s limunom, mlekom ili rumom.”
U početku čajanke su se priređivale tokom ranog popodneva i bile su rezervisane samo za žensko društvo. Kasnije se ustalio i običaj da ova okupljanja traju do večernjih časova, pa su u njima učestvovali i muževi kad se vrate s posla. Po tome što su ove čajanke imale i poseban naziv, „te prolonge” (produženi čaj), očigledno je da su imale i naročiti značaj u društvenom životu.
Prvi napis o čaju kod nas, nažalost potpisan samo inicijalima V. T, izašao je još 1880. godine u novosadskom listu za zabavu, pouku i književnost „Javor”, u kome se detaljno opisuje razlika između crnog i zelenog čaja, istorijat čaja u Kini i njegov dolazak u Evropu

Istorija čaja

Zid

O meni

Informacija o receptu

Pregled

Slike