Blogovi

User's Tags

457 blogs
  • 21 Jul 2013
          Verujem - Da će ponekad ljudi od kojih očekujete udarac kad ste na dnu biti upravo oni koji će vam pomoći da ustanete. Verujem - Da zrelost ima više veze s vrstom iskustava koju smo imali i što smo naučili od njih, a manje s brojem rodjendana koje smo proslavili. Verujem - Da nije uvek dovoljno da nam drugi oproste. Ponekad trebaš oprostiti sam sebi. Verujem - Da bez obzira koliko ti je srce prepuklo, svet neće stati zbog tvoje tuge. Verujem - Da zbog toga što se dvoje prepiru ne znači da se ne vole. A samo zato što se ne prepiru ne znači da se vole. Verujem - Da ne trebaš biti uporan da otkriješ tajnu. Ona ti može zauvek promeniti život. Verujem - Da dvoje ljudi može neshto istovremeno gledati i videti nešto potpuno drugačije. Verujem - Da ćeš čak i onda kad misliš da nemaš više šta ponuditi prijatelju koji traži tvoju pomoć, pronaći snagu i način da mu pomogneš. Verujem - Da diplome na zidu ne pokazuju vrednost ljudskog bića. Verujem - Da je ljubav najmoćnije oružje. Verujem - Da je život dragoceniji nego što to novac ikada može postati.
    738 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
          Verujem - Da će ponekad ljudi od kojih očekujete udarac kad ste na dnu biti upravo oni koji će vam pomoći da ustanete. Verujem - Da zrelost ima više veze s vrstom iskustava koju smo imali i što smo naučili od njih, a manje s brojem rodjendana koje smo proslavili. Verujem - Da nije uvek dovoljno da nam drugi oproste. Ponekad trebaš oprostiti sam sebi. Verujem - Da bez obzira koliko ti je srce prepuklo, svet neće stati zbog tvoje tuge. Verujem - Da zbog toga što se dvoje prepiru ne znači da se ne vole. A samo zato što se ne prepiru ne znači da se vole. Verujem - Da ne trebaš biti uporan da otkriješ tajnu. Ona ti može zauvek promeniti život. Verujem - Da dvoje ljudi može neshto istovremeno gledati i videti nešto potpuno drugačije. Verujem - Da ćeš čak i onda kad misliš da nemaš više šta ponuditi prijatelju koji traži tvoju pomoć, pronaći snagu i način da mu pomogneš. Verujem - Da diplome na zidu ne pokazuju vrednost ljudskog bića. Verujem - Da je ljubav najmoćnije oružje. Verujem - Da je život dragoceniji nego što to novac ikada može postati.
    Jul 21, 2013 738
  • 20 Jul 2013
    Bila sam jednom prilikom na Zlatiboru. Oporavak za najteže psihičke I fizičke stresove. Livade, šume, putići, prirodi nikad kraja. Onoliko zelenilo, prija očima, ne može da škodi.Jednog dana sam odlučila da ću da prošetam što više mogu, od jutra do zalaska sunca, dugo nisam šetala, nedostajalo mi je to pa sam svim ljudima rekla da cu da odem da prošetam, bez predumišljanja. Bio je lep dan, onako svež, taman nije ni vruće ni hladno. Obula sam patike I krenula u šetnju. Bila sam uzbuđena, nisam znala koliko se toga promenilo na nekim poznatim stazama, šta ću sve videti, koliko ću izdržati. Prvo sam išla ravnim putićem, koji nije ni malo naporan, baš mi je prijao, iako sam sve vreme sumnjala u svoju fizičku spremnost, uspešno sam ignorisala tu činjenicu i nastavila da pešačim. Onda sam polako nailazila na jednu krivinu, koja je poprilično rizična jer nikad ne znaš da li će neki auto da naleti tim putem. Uspela sam da je prođem i dalje sam verovala u sebe. Put je bio onako ispucan, skoro izliven ali nije kvalitetan pa se raspadao, no ni to nije bilo nešto što će me sprečiti da ostvarim svoj cilj. Došla sam do šume, ispred koje su se nalazili putokazi. Levo, desno i pravo. Da sam otišla levo otišla bih do izvorišta, koje je lepo gledati ali naporno slušati jer vodenica neprekidno radi i veoma je bučna. Da sam otišla desno, došla bih do mosta koji prelazi preko jednog šireg dela tog izvorišta ali znala sam da je taj most isuviše krhk i rizičan da bih ga prešla. I tako sam otišla pravo, da bih došla do polja, do livade, do pregledne čistine gde bih mogla da sednem i posmatram sa uživanjem lepe stvari koje se dešavaju okolo, bila bih mirna. Čim sam zakoračila tim putem, intuicija mi je govorila da će nešto da pođe naopako ali nisam marila, želela sam da ispunim svoj cilj. Tim putem sam videla ptice, raznih sorti, oblika, na raznim čudnim mestima, neke životinje, prirodu u raznim oblicima, čudnim i sasvim običnim, pa na nekih pola puta do cilja, kroz gusto lišće i isprepletane grane videla sam da se smrkava, ali mi nije bilo jasno zašto jer noć nije bila ni blizu. Tako sam i nastavila dalje, a onda kao grom iz vedrog neba, grom udari u tek koje drvo ispred mene! Shvatila sam da se tek koji minut pre spremalo nevreme, a sada je već i počelo. S obzirom da šuma nikako nije bila mesto gde bih mogla da se sakrijem od kiše počela sam da trčim nazad ka kući. Prepao me je grom. Trčala sam što su me brže noge nosile,kiša je padala sve jače i jače, opirala sam se, smetala mi je, slepila mi je kosu, odeću, noge su mi bile mokre, a onda… Onda sam počela da uživam u kiši. Izašla sam iz šume, znala sam da više ne može da mi naškodi, i sasvim čudno, umesto da se sakrijem od kiše, skrovište sam pronašla pod njom.Neverovatno kako vreme može da se promeni.
    2004 Objavio/la D Boyanna
  • Bila sam jednom prilikom na Zlatiboru. Oporavak za najteže psihičke I fizičke stresove. Livade, šume, putići, prirodi nikad kraja. Onoliko zelenilo, prija očima, ne može da škodi.Jednog dana sam odlučila da ću da prošetam što više mogu, od jutra do zalaska sunca, dugo nisam šetala, nedostajalo mi je to pa sam svim ljudima rekla da cu da odem da prošetam, bez predumišljanja. Bio je lep dan, onako svež, taman nije ni vruće ni hladno. Obula sam patike I krenula u šetnju. Bila sam uzbuđena, nisam znala koliko se toga promenilo na nekim poznatim stazama, šta ću sve videti, koliko ću izdržati. Prvo sam išla ravnim putićem, koji nije ni malo naporan, baš mi je prijao, iako sam sve vreme sumnjala u svoju fizičku spremnost, uspešno sam ignorisala tu činjenicu i nastavila da pešačim. Onda sam polako nailazila na jednu krivinu, koja je poprilično rizična jer nikad ne znaš da li će neki auto da naleti tim putem. Uspela sam da je prođem i dalje sam verovala u sebe. Put je bio onako ispucan, skoro izliven ali nije kvalitetan pa se raspadao, no ni to nije bilo nešto što će me sprečiti da ostvarim svoj cilj. Došla sam do šume, ispred koje su se nalazili putokazi. Levo, desno i pravo. Da sam otišla levo otišla bih do izvorišta, koje je lepo gledati ali naporno slušati jer vodenica neprekidno radi i veoma je bučna. Da sam otišla desno, došla bih do mosta koji prelazi preko jednog šireg dela tog izvorišta ali znala sam da je taj most isuviše krhk i rizičan da bih ga prešla. I tako sam otišla pravo, da bih došla do polja, do livade, do pregledne čistine gde bih mogla da sednem i posmatram sa uživanjem lepe stvari koje se dešavaju okolo, bila bih mirna. Čim sam zakoračila tim putem, intuicija mi je govorila da će nešto da pođe naopako ali nisam marila, želela sam da ispunim svoj cilj. Tim putem sam videla ptice, raznih sorti, oblika, na raznim čudnim mestima, neke životinje, prirodu u raznim oblicima, čudnim i sasvim običnim, pa na nekih pola puta do cilja, kroz gusto lišće i isprepletane grane videla sam da se smrkava, ali mi nije bilo jasno zašto jer noć nije bila ni blizu. Tako sam i nastavila dalje, a onda kao grom iz vedrog neba, grom udari u tek koje drvo ispred mene! Shvatila sam da se tek koji minut pre spremalo nevreme, a sada je već i počelo. S obzirom da šuma nikako nije bila mesto gde bih mogla da se sakrijem od kiše počela sam da trčim nazad ka kući. Prepao me je grom. Trčala sam što su me brže noge nosile,kiša je padala sve jače i jače, opirala sam se, smetala mi je, slepila mi je kosu, odeću, noge su mi bile mokre, a onda… Onda sam počela da uživam u kiši. Izašla sam iz šume, znala sam da više ne može da mi naškodi, i sasvim čudno, umesto da se sakrijem od kiše, skrovište sam pronašla pod njom.Neverovatno kako vreme može da se promeni.
    Jul 20, 2013 2004
  • 20 Jul 2013
    Trenutak u kome se sve preokrenulo ostaje mi nepoznat.Jedino shto znam jeste da je moje srce prestalo da govori I zatvorilo se u mrachno zacharano zvono. Muk. Nisam znala kako da osecam, kako da govorim, shta da govorim, shta u stvari trazhim. Jedino shto sam znala jeste da dani prolaze, svakog sledeceg shvatim da je onaj predhodni vec proshao… Tuga. Misli su pochele da skrecu na onaj put koji vodi u nedogled. Tek pre par sekundi su bile pored mene, a sada su vec otishle predaleko, toliko daleko, da ne mogu da ih vratim. Neka chudna, draguljima obasjana hladnoca je pochela da prozhima moje telo, pokushala je da izvuche svu toplinu iz njega I zarobi ga u vechan led. Konfuzija. Zbunjeno sam lutala onim mislima koje sam mogla da uvatim, ali su one I dalje nastavljale da bezhe od mene kako ne bih doshla do zakljuchka koji sam trazhila… Bol. Sama pomisao na zhivot bez ljubavi me je bolela jer onda nishta ne bi bilo lepo, obojeno, duboko, vec trulo, monotono, povrshno, jadno… Bes. Bila je potrebna samo jedna varnica, pa jos jedna, pa josh jedna...   Sve je pochelo onog trenutka… Ne znam! Ne znam! Ne znam!Eh, nekada sam I ja bila zaljubljena. Nekada sam I ja volela, onako kako niko nikada nije... Pa su to presekli! Kao grom ono jadno nevino drvo koje je raslo, razviijalo se godinama. Tada je sve potonulo. Utihnulo. Mir. NE MIR! Koma! Slomili su mi srce. Sve je stalo. Trebalo je pocheti ispochetka. Zhelela sam da vishe ne znam ono shto znam, ne osecam ono shto osecam, vrishtala sam, ali me niko nije chuo, urlala, ali nishta…Borila sam se za stvari do kojih mi je stalo. I dalje se borim.Posao bez ljubavi chini te robom.Zdravlje nemash bez ljubavi.Sreca… Ma koja sreca bez ljubavi? Zhivot bez ljubavi nema smisla!   Sticajem okolnosti, dok sam tonula u ljubavni ponor, doshla sam na mesto koje zblizhava ljude. Upisala sam se na fakultet. Tamo sam upoznala njega. Prva pomisao onda kada sam ga videla kako u petom redu u amfiteatru klima glavom bila je: Zashto su mi svi reperi slomili srce I ostavili prichu nedorechenu? Kao da sam uvek htela josh neshto da kazhem, ali su oni uveliko bili iza mene I vishe me nisu chuli… Bila sam klinka, nisam mnogo toga znala o zhivotu, pa ni o ljubavi, ali oni kao da su nauchili da hodaju podignute glave I kao da ih nishta ne pogadja… Plashila sam se svakog sledeceg susreta sa njima. Da cu ostati nema, jer sam znala shta treba da kazhem ali rechi nikako nisu izlazile iz mog grla. I onda bih im, onako hladnokrvno, samo mahnula rukom, klimnula I nastavila kao da nikog znachajnog nisam ugledala, nikog ko mi je zhivot znachio, ko me je nauchio da volim. Da, nauchio da kako se voli, ali u isto vreme kako je kada te boli I kada ponekad zaplachesh nocu iako znash da je proshlo vec chetiri, pet, dugachkih godina... Onda sam teshko udahnula.Zhivot ne prestaje da kuca, kao ni moje srce, koje I dalje boli I voli, ali pod oblacima. Tragovi voljenih, preboljenih, palih andjela I djavola mogu da se ugledaju na mojim stopama, ali niko ih nikada nece dozhiveti onako duboko kao shto sam ja, kao shto sam ja, kao shto sam ja.Onda sam opet teshko udahnula.Upoznala sam se sa njim. Bila sam opchinjena predrasudom. Bojana digni gard. Ne zhelish bol, ne zhelish oblake, ne zhelish gromove. Budi zatvorena, ledena dvorska luda, nakrivi glavu na stranu kao da te zanima njegova pricha. Ali ne. Bojana nishta od toga nije uradila. Pazhljivo sam slushala rech po rech, pazhljivo sam ih belezhila u svoj imaginarni, bezlichni notes, pokushavajuci da  otkrijem koja se to tajna krije iza zavesa. Dostojanstveno sam ga ukopavala, ponizno sam bila iznenadjena sushtinom, koja je bila mnogo drugachija od one koju sam na neki nachin zhelela da chujem. Ochekivala sam munju, dobila sam sunce. Zabolele su me ochi od iznenadjenja, ali ne od sjaja. Ne zhelim sjajnu, plitku bitku, zhelim da se suochim sa stvarima, zhelim da izvrishtim do kraja! Da ostanem bez daha I da onako krvnichki pokusham da uhvatim josh! On je harizmatichan, dubok, slichan meni, shto me je uplashilo na trenutak ali sam se osecala sigurnijom. Lepo je kraj njega. Ne plashim se da ga chvrsto uhvatim za ruku i suochim se sa svojom konfuzijom, sa njim, zajedno.Prichali smo, teshko sam disala, u neizvesnosti, u strpljivim trenucima ochaja. Doshla sam do najnizhe tachke gledishta. Pochela sam ispochetka. Bilo je lepo, dok je trajalo. Onda me je zhivot chvrsto vezao I katapultirao nazad gde sam bila tek koji trenutak pre. Gushila sam se. Uvidela sam mane, povrshne, glupe, jadne, bespotrebne mane! Htela sam da ih ne vidim, sahranjivala sam ih pod svoju ledenu kozhu, ali su one uvek nekako uspevale da  isplivaju nazad. Necu da vrishtim!Uhvatila sam ga chvrsto za ruku. Pogledao me je, a zatim je stisao josh jache. U tom trenutku spao je sav led, oluja je prestala, oblaci su se razishli I sunce je pochelo da sija sve jache i toplije.A onda sam sa neverovatnom lakocom udahnula I izdahnula.
    754 Objavio/la D Boyanna
  • Trenutak u kome se sve preokrenulo ostaje mi nepoznat.Jedino shto znam jeste da je moje srce prestalo da govori I zatvorilo se u mrachno zacharano zvono. Muk. Nisam znala kako da osecam, kako da govorim, shta da govorim, shta u stvari trazhim. Jedino shto sam znala jeste da dani prolaze, svakog sledeceg shvatim da je onaj predhodni vec proshao… Tuga. Misli su pochele da skrecu na onaj put koji vodi u nedogled. Tek pre par sekundi su bile pored mene, a sada su vec otishle predaleko, toliko daleko, da ne mogu da ih vratim. Neka chudna, draguljima obasjana hladnoca je pochela da prozhima moje telo, pokushala je da izvuche svu toplinu iz njega I zarobi ga u vechan led. Konfuzija. Zbunjeno sam lutala onim mislima koje sam mogla da uvatim, ali su one I dalje nastavljale da bezhe od mene kako ne bih doshla do zakljuchka koji sam trazhila… Bol. Sama pomisao na zhivot bez ljubavi me je bolela jer onda nishta ne bi bilo lepo, obojeno, duboko, vec trulo, monotono, povrshno, jadno… Bes. Bila je potrebna samo jedna varnica, pa jos jedna, pa josh jedna...   Sve je pochelo onog trenutka… Ne znam! Ne znam! Ne znam!Eh, nekada sam I ja bila zaljubljena. Nekada sam I ja volela, onako kako niko nikada nije... Pa su to presekli! Kao grom ono jadno nevino drvo koje je raslo, razviijalo se godinama. Tada je sve potonulo. Utihnulo. Mir. NE MIR! Koma! Slomili su mi srce. Sve je stalo. Trebalo je pocheti ispochetka. Zhelela sam da vishe ne znam ono shto znam, ne osecam ono shto osecam, vrishtala sam, ali me niko nije chuo, urlala, ali nishta…Borila sam se za stvari do kojih mi je stalo. I dalje se borim.Posao bez ljubavi chini te robom.Zdravlje nemash bez ljubavi.Sreca… Ma koja sreca bez ljubavi? Zhivot bez ljubavi nema smisla!   Sticajem okolnosti, dok sam tonula u ljubavni ponor, doshla sam na mesto koje zblizhava ljude. Upisala sam se na fakultet. Tamo sam upoznala njega. Prva pomisao onda kada sam ga videla kako u petom redu u amfiteatru klima glavom bila je: Zashto su mi svi reperi slomili srce I ostavili prichu nedorechenu? Kao da sam uvek htela josh neshto da kazhem, ali su oni uveliko bili iza mene I vishe me nisu chuli… Bila sam klinka, nisam mnogo toga znala o zhivotu, pa ni o ljubavi, ali oni kao da su nauchili da hodaju podignute glave I kao da ih nishta ne pogadja… Plashila sam se svakog sledeceg susreta sa njima. Da cu ostati nema, jer sam znala shta treba da kazhem ali rechi nikako nisu izlazile iz mog grla. I onda bih im, onako hladnokrvno, samo mahnula rukom, klimnula I nastavila kao da nikog znachajnog nisam ugledala, nikog ko mi je zhivot znachio, ko me je nauchio da volim. Da, nauchio da kako se voli, ali u isto vreme kako je kada te boli I kada ponekad zaplachesh nocu iako znash da je proshlo vec chetiri, pet, dugachkih godina... Onda sam teshko udahnula.Zhivot ne prestaje da kuca, kao ni moje srce, koje I dalje boli I voli, ali pod oblacima. Tragovi voljenih, preboljenih, palih andjela I djavola mogu da se ugledaju na mojim stopama, ali niko ih nikada nece dozhiveti onako duboko kao shto sam ja, kao shto sam ja, kao shto sam ja.Onda sam opet teshko udahnula.Upoznala sam se sa njim. Bila sam opchinjena predrasudom. Bojana digni gard. Ne zhelish bol, ne zhelish oblake, ne zhelish gromove. Budi zatvorena, ledena dvorska luda, nakrivi glavu na stranu kao da te zanima njegova pricha. Ali ne. Bojana nishta od toga nije uradila. Pazhljivo sam slushala rech po rech, pazhljivo sam ih belezhila u svoj imaginarni, bezlichni notes, pokushavajuci da  otkrijem koja se to tajna krije iza zavesa. Dostojanstveno sam ga ukopavala, ponizno sam bila iznenadjena sushtinom, koja je bila mnogo drugachija od one koju sam na neki nachin zhelela da chujem. Ochekivala sam munju, dobila sam sunce. Zabolele su me ochi od iznenadjenja, ali ne od sjaja. Ne zhelim sjajnu, plitku bitku, zhelim da se suochim sa stvarima, zhelim da izvrishtim do kraja! Da ostanem bez daha I da onako krvnichki pokusham da uhvatim josh! On je harizmatichan, dubok, slichan meni, shto me je uplashilo na trenutak ali sam se osecala sigurnijom. Lepo je kraj njega. Ne plashim se da ga chvrsto uhvatim za ruku i suochim se sa svojom konfuzijom, sa njim, zajedno.Prichali smo, teshko sam disala, u neizvesnosti, u strpljivim trenucima ochaja. Doshla sam do najnizhe tachke gledishta. Pochela sam ispochetka. Bilo je lepo, dok je trajalo. Onda me je zhivot chvrsto vezao I katapultirao nazad gde sam bila tek koji trenutak pre. Gushila sam se. Uvidela sam mane, povrshne, glupe, jadne, bespotrebne mane! Htela sam da ih ne vidim, sahranjivala sam ih pod svoju ledenu kozhu, ali su one uvek nekako uspevale da  isplivaju nazad. Necu da vrishtim!Uhvatila sam ga chvrsto za ruku. Pogledao me je, a zatim je stisao josh jache. U tom trenutku spao je sav led, oluja je prestala, oblaci su se razishli I sunce je pochelo da sija sve jache i toplije.A onda sam sa neverovatnom lakocom udahnula I izdahnula.
    Jul 20, 2013 754
  • 20 Jul 2013
    Prolaze godine. Da li si ikada zastao u trenutku i skontao kako se menjaš iz godine u godinu? Svake godine ponoviš neku aktivnost ili doživiš neku avanturu kao i prošle godine. Svaki put je doživiš drugačije… Trudila sam se da se zatvorim u svoj mozak što je duže to bilo moguće i popričam sa njim, kako bih videla kako funkcioniše, kako se to on promenio. Stalo mi je do toga da se menjam, da šokiram svojom pojavom svake godine drugačije, neočekivano. Informacija je najbolja kad je neočekivana. Pokušavam da razumem kako su to ljudi zreliji, šta ih to karakteriše. Da li kada ćutiš? Ili kada mnogo pričaš? Zavisi… Da li kada se menjaš isuviše brzo da bi mogao da ostaviš neki trajni utisak, kako bi te svaki put doživeli drugačije?Odlučila sam…Kako godine prolaze ja ću sve manje govoriti i pričati. Mislim da je tako najbolje. Jednom ću nestati. Neće postojati utisak koji ću ostaviti kako bih bila zapamćena. Posle godina i godina robovanja u sopstvenom mozgu mislim da će doći krajnje vreme kada ću udariti pesnicom na nemu zbirku sopstvenog postojanja i ostaviti nemu publiku. Za to vreme, slušaću. Slušaću misli, priče, stavove, sagledavaću živote iz drugih uglova, menjati perspektive i urezivaću svaku pametnu misao u autobiografiju svog života. Lični način gledišta podeliću sa svima. Napraviću eksploziju, koja ostavlja pozitivne posledice. Možda će manje njih toliko pričati nepotrebne stvari, činjenice će postati veoma važne, a najmanje reči. I svi ćemo živeti srećno i zadovoljno do kraja života.Muk. Oslušni svoje disanje, još nekad osim kad spavaš.Dobro jutro.
    1078 Objavio/la D Boyanna
  • Prolaze godine. Da li si ikada zastao u trenutku i skontao kako se menjaš iz godine u godinu? Svake godine ponoviš neku aktivnost ili doživiš neku avanturu kao i prošle godine. Svaki put je doživiš drugačije… Trudila sam se da se zatvorim u svoj mozak što je duže to bilo moguće i popričam sa njim, kako bih videla kako funkcioniše, kako se to on promenio. Stalo mi je do toga da se menjam, da šokiram svojom pojavom svake godine drugačije, neočekivano. Informacija je najbolja kad je neočekivana. Pokušavam da razumem kako su to ljudi zreliji, šta ih to karakteriše. Da li kada ćutiš? Ili kada mnogo pričaš? Zavisi… Da li kada se menjaš isuviše brzo da bi mogao da ostaviš neki trajni utisak, kako bi te svaki put doživeli drugačije?Odlučila sam…Kako godine prolaze ja ću sve manje govoriti i pričati. Mislim da je tako najbolje. Jednom ću nestati. Neće postojati utisak koji ću ostaviti kako bih bila zapamćena. Posle godina i godina robovanja u sopstvenom mozgu mislim da će doći krajnje vreme kada ću udariti pesnicom na nemu zbirku sopstvenog postojanja i ostaviti nemu publiku. Za to vreme, slušaću. Slušaću misli, priče, stavove, sagledavaću živote iz drugih uglova, menjati perspektive i urezivaću svaku pametnu misao u autobiografiju svog života. Lični način gledišta podeliću sa svima. Napraviću eksploziju, koja ostavlja pozitivne posledice. Možda će manje njih toliko pričati nepotrebne stvari, činjenice će postati veoma važne, a najmanje reči. I svi ćemo živeti srećno i zadovoljno do kraja života.Muk. Oslušni svoje disanje, još nekad osim kad spavaš.Dobro jutro.
    Jul 20, 2013 1078
  • 20 Jul 2013
    Hej, narkomanuti ne mozhesh plakati,ne mozhesh se smejati.Ti nemash prijatelja,niti prijatelj mozhesh biti.Ti nemash pesmu,ni pesma nema tebe.Hej, narkomanu,ti nemash buducnost,a sadashnjost ti polako nestaje…
    975 Objavio/la D Boyanna
  • Hej, narkomanuti ne mozhesh plakati,ne mozhesh se smejati.Ti nemash prijatelja,niti prijatelj mozhesh biti.Ti nemash pesmu,ni pesma nema tebe.Hej, narkomanu,ti nemash buducnost,a sadashnjost ti polako nestaje…
    Jul 20, 2013 975
  • 20 Jul 2013
    Brojim poraze koji mi se nechujno prishunjavaju, dolaze, chujem kazaljku na satu koja nekom chudnom moci uspeva da mi kazhe da vreme leti…Svaka sekunda ima svoje znachenje, svaki otkucaj koji ima svoju notu I moj uzdah u prolaznosti vremena zbog neizbezhne neverice koja sheta pored mene. Pokushavam da je oteram, ali bezuspeshno…Ko sam ja?Kada me obasipa hladan znoj u vreloj noci?Kada slusham ritam svog srca koje kuca samo, brzo jer se razocharalo u lazhnu toplinu koju sam osetila I oslepela. Kao suv vetar od kog ne mozhesh da uzdahnesh. Misao zhelja, san ili zhivot? Nesanica u nadi da ce sve prolaziti sporije ili san u nadi da ce sutra brzhe doci? Zhivot u nadi da cesh ga podeliti sa nekim, koraci, ponekad toliko brzi da se sapletesh…Da to sam ja… Bezhi, pa rezhi I onda cheka da joj se vrati istom merom…Kad sam bila budala pa sam oprostila…
    1099 Objavio/la D Boyanna
  • Brojim poraze koji mi se nechujno prishunjavaju, dolaze, chujem kazaljku na satu koja nekom chudnom moci uspeva da mi kazhe da vreme leti…Svaka sekunda ima svoje znachenje, svaki otkucaj koji ima svoju notu I moj uzdah u prolaznosti vremena zbog neizbezhne neverice koja sheta pored mene. Pokushavam da je oteram, ali bezuspeshno…Ko sam ja?Kada me obasipa hladan znoj u vreloj noci?Kada slusham ritam svog srca koje kuca samo, brzo jer se razocharalo u lazhnu toplinu koju sam osetila I oslepela. Kao suv vetar od kog ne mozhesh da uzdahnesh. Misao zhelja, san ili zhivot? Nesanica u nadi da ce sve prolaziti sporije ili san u nadi da ce sutra brzhe doci? Zhivot u nadi da cesh ga podeliti sa nekim, koraci, ponekad toliko brzi da se sapletesh…Da to sam ja… Bezhi, pa rezhi I onda cheka da joj se vrati istom merom…Kad sam bila budala pa sam oprostila…
    Jul 20, 2013 1099
  • 20 Jul 2013
    Kako postati slobodan? Prepustiti se trenutku I u njemu, samo jednom momentu, jasno videti mikrokosmos jednog makrokosmosa. Kome to podje za rukom, on postaje slobodan! Nashe senke nisu slobodne! One su te koje nas primoravaju da se plashimo jedni drugih. Poenta je da sushtinu osetimo svim chulima, jer samo tako mozhemo da dobijemo odgovor na pitanje koje nas muchi. Dodaj josh neshto svojim chulima I shvaticesh.De La Sableiere je rekao: ‘’Teshko je ukrotiti svoje strasti, nemoguce ih je zadovoljiti.’’, ali da li je toliko muchno pokushati?Bori se, zhivi, govori, dishi duboko, saznaj vishe I IGRAJ SE! Sreca lezhi u trudu, na putu do uspeha. Sreca lezhi u onim sitnim pobedama koje nas guraju napred.Biti Slobodan ne znachi ne obavezivati se – vec se najpre obavezati samom sebi!Biti svoj ne znachi ne deliti sebe sa drugima – vec razumeti svakog! Tema nije vazhna, vazhna je rech! Jedna topla, dobronamerna, uteshna rech koja nam vrati osmeh na lice, samo jedan trenutak koji nam oduzme dah. Postao si slobodan!Ako vidish zhar u mokroj travi, idi I ne brini…Ugasice se…Zhivot se ne meri brojem uzdisaja koje napravimo, vec trenucima koji nam oduzmu dah… J
    906 Objavio/la D Boyanna
  • Kako postati slobodan? Prepustiti se trenutku I u njemu, samo jednom momentu, jasno videti mikrokosmos jednog makrokosmosa. Kome to podje za rukom, on postaje slobodan! Nashe senke nisu slobodne! One su te koje nas primoravaju da se plashimo jedni drugih. Poenta je da sushtinu osetimo svim chulima, jer samo tako mozhemo da dobijemo odgovor na pitanje koje nas muchi. Dodaj josh neshto svojim chulima I shvaticesh.De La Sableiere je rekao: ‘’Teshko je ukrotiti svoje strasti, nemoguce ih je zadovoljiti.’’, ali da li je toliko muchno pokushati?Bori se, zhivi, govori, dishi duboko, saznaj vishe I IGRAJ SE! Sreca lezhi u trudu, na putu do uspeha. Sreca lezhi u onim sitnim pobedama koje nas guraju napred.Biti Slobodan ne znachi ne obavezivati se – vec se najpre obavezati samom sebi!Biti svoj ne znachi ne deliti sebe sa drugima – vec razumeti svakog! Tema nije vazhna, vazhna je rech! Jedna topla, dobronamerna, uteshna rech koja nam vrati osmeh na lice, samo jedan trenutak koji nam oduzme dah. Postao si slobodan!Ako vidish zhar u mokroj travi, idi I ne brini…Ugasice se…Zhivot se ne meri brojem uzdisaja koje napravimo, vec trenucima koji nam oduzmu dah… J
    Jul 20, 2013 906
  • 20 Jul 2013
    Rat
    Reč.Nezaustavljivi porok svakog čoveka.Slovo, pa još jedno, pa još jedno. Da nema njih ne bismo hteli da pojedemo jedni druge zbog sopstvene gluposti kada nam zdrav razum spava, dok nam podsvest kopa grob, pa onda i svi drugi. Kada ne pričaš niko nema ni jedan razlog da te povredi.Zašto ne bi pričao?Stvaraš odbrambeni mehanizam za svaku zamku. Uvek imaš plan B. Odgovoriš najgorom istinom i blokiraš udarac i tako svaki sledeći i pritom totalno slepo postaješ gospodar lanca hejta i nepodnošljivosti između ljudi pa opet i straha od istih.A onda, onda povrediš i samog sebe. Lutaš beskonačnim mislima pa i sada lutaš, izgubićeš se. Probaj da vratiš vreme. Ne možeš? Zašto se onda uporno kaješ, umesto da SADA razmisliš koji korak dalje?Pričaj. Ne možeš? Boli te da kažeš? Reč je jača od svih sila na svetu! Udari me! Boleće. Proći će. Odgovori mi. Boleće me još više, ali da zaboravim ne mogu. Pa opet čovek si grešiš, oprošteno ti je. Izvini. Volim te. Odlazi. Boli me. Umreću. Preživećeš. Živi!!! Reči...Pametno iskoristi tu mogućnost da budeš kovač sopstvene sudbine. Nemoj sebi da zagorčaš život, kada si već tamo nekome.  Pričaj ali smisleno. Promišljeno!Iskreno smatram da je reč sama po sebi klopka za svaku sledeću. Može da bude i uzrok i posledica. Može da bude sve.Razmisli pre nego što mi odgovoriš! Možda baš ta reč može život da mi promeni.
    976 Objavio/la D Boyanna
  • Rat
    Reč.Nezaustavljivi porok svakog čoveka.Slovo, pa još jedno, pa još jedno. Da nema njih ne bismo hteli da pojedemo jedni druge zbog sopstvene gluposti kada nam zdrav razum spava, dok nam podsvest kopa grob, pa onda i svi drugi. Kada ne pričaš niko nema ni jedan razlog da te povredi.Zašto ne bi pričao?Stvaraš odbrambeni mehanizam za svaku zamku. Uvek imaš plan B. Odgovoriš najgorom istinom i blokiraš udarac i tako svaki sledeći i pritom totalno slepo postaješ gospodar lanca hejta i nepodnošljivosti između ljudi pa opet i straha od istih.A onda, onda povrediš i samog sebe. Lutaš beskonačnim mislima pa i sada lutaš, izgubićeš se. Probaj da vratiš vreme. Ne možeš? Zašto se onda uporno kaješ, umesto da SADA razmisliš koji korak dalje?Pričaj. Ne možeš? Boli te da kažeš? Reč je jača od svih sila na svetu! Udari me! Boleće. Proći će. Odgovori mi. Boleće me još više, ali da zaboravim ne mogu. Pa opet čovek si grešiš, oprošteno ti je. Izvini. Volim te. Odlazi. Boli me. Umreću. Preživećeš. Živi!!! Reči...Pametno iskoristi tu mogućnost da budeš kovač sopstvene sudbine. Nemoj sebi da zagorčaš život, kada si već tamo nekome.  Pričaj ali smisleno. Promišljeno!Iskreno smatram da je reč sama po sebi klopka za svaku sledeću. Može da bude i uzrok i posledica. Može da bude sve.Razmisli pre nego što mi odgovoriš! Možda baš ta reč može život da mi promeni.
    Jul 20, 2013 976
  • 20 Jul 2013
    Hajde vrati se, vrati se na pochetak,vrati se do vremena kada su Zemlja, Sunce I nebo bili jedno…Zato shto je drugachije… Zar ne osecash da je drugachije, zar ne mislish da nije isto? Pokushaj da nadjesh ugao u krugu zhivota… Ja sam otkrila…Pusti kishu da pada I probudi moje snove, pusti da ispere moje nestvarno dostojanstvo, zato shto ja zhelim da osetim vetar, ja zhelim da vrishtim, pusti kishu da pada I ispere sve…Delim, delim svaku boju purpura, pokushavam da nadjem pigment raznolikosti koji ukrashava moju kozhu…Zato shto je savrsheno… Zar ne vidish da je savrsheno? Izaci je bolje nego uvek biti unutra… Oseti vetar…Pusti da grmi, pusti da seva, pusti da se pushi, da se menja, ja zhelim… Zhelim da vrishitm, zhelim da osetim te boje vetra… Zhelim da vidim svetlo na kraju tunela, zhelim da letim da me vetar nosi zhelim da znam kako je zelenom, zhelim da znam kako je plavom, belom, sivom…Zato shto je slomljeno… Zar ne mislish da je slomljeno? Oseti kako je to kad ti se zhar I pepeo pomeshaju sa krvlju… Oseti kako ti krv nadolazi, kako ti krv vri I znacesh kako je slomljeno, savrsheno, drugachije…Pusti kishu da padne… I vrati se na pochetak…
    971 Objavio/la D Boyanna
  • Hajde vrati se, vrati se na pochetak,vrati se do vremena kada su Zemlja, Sunce I nebo bili jedno…Zato shto je drugachije… Zar ne osecash da je drugachije, zar ne mislish da nije isto? Pokushaj da nadjesh ugao u krugu zhivota… Ja sam otkrila…Pusti kishu da pada I probudi moje snove, pusti da ispere moje nestvarno dostojanstvo, zato shto ja zhelim da osetim vetar, ja zhelim da vrishtim, pusti kishu da pada I ispere sve…Delim, delim svaku boju purpura, pokushavam da nadjem pigment raznolikosti koji ukrashava moju kozhu…Zato shto je savrsheno… Zar ne vidish da je savrsheno? Izaci je bolje nego uvek biti unutra… Oseti vetar…Pusti da grmi, pusti da seva, pusti da se pushi, da se menja, ja zhelim… Zhelim da vrishitm, zhelim da osetim te boje vetra… Zhelim da vidim svetlo na kraju tunela, zhelim da letim da me vetar nosi zhelim da znam kako je zelenom, zhelim da znam kako je plavom, belom, sivom…Zato shto je slomljeno… Zar ne mislish da je slomljeno? Oseti kako je to kad ti se zhar I pepeo pomeshaju sa krvlju… Oseti kako ti krv nadolazi, kako ti krv vri I znacesh kako je slomljeno, savrsheno, drugachije…Pusti kishu da padne… I vrati se na pochetak…
    Jul 20, 2013 971
  • 20 Jul 2013
    Zashto se smejete gospodine?Vas nikada nisu gulili pijani plochnici bulevara,Vas nikada nije vatao vrtlog prljavih novchanica I ostavljao da vas sa ulice skupljaju djubretari?Zashto se smejete gospodine?Da, ja sam kloshar…Smejete se mom odelu?Pa ono nije kao vashe, chisto, elegantno I ushtirkano.Smete li izaci sa sastanka?Smete li biti slobodni?Ja smem!Moje odelo je chisto, mada odrpano.I ja sam nekada bio gospodin, a sad sam kloshar, slobodan chovek, pune dushe…Smejte se sad gospodine…
    943 Objavio/la D Boyanna
  • Zashto se smejete gospodine?Vas nikada nisu gulili pijani plochnici bulevara,Vas nikada nije vatao vrtlog prljavih novchanica I ostavljao da vas sa ulice skupljaju djubretari?Zashto se smejete gospodine?Da, ja sam kloshar…Smejete se mom odelu?Pa ono nije kao vashe, chisto, elegantno I ushtirkano.Smete li izaci sa sastanka?Smete li biti slobodni?Ja smem!Moje odelo je chisto, mada odrpano.I ja sam nekada bio gospodin, a sad sam kloshar, slobodan chovek, pune dushe…Smejte se sad gospodine…
    Jul 20, 2013 943