Blogovi

User's Tags

438 blogs
  • 12 Nov 2015
    Verom je moguće doći do željenog cilja, ne samo u duhovnom nego i u materijalnom smislu, no potrebna su vam dva osnovna faktora: jasan cilj i bezuslovno verovanje u njega. Kada u nešto verujemo svim srcem raste naša svest o tome što tražimo pa u svoj život privlačimo ono što je u skladu s našim uverenjem. Dakle, ako verujete kako vas niko ne voli misli će privući takve situacije. No odlučite li već danas odabrati uverenje da uvek imate sreće i izvlačite najbolje od života to će vam se i događati. Ljudski um privlači vibracije. Sistem koji verovanjem podstiče misli sličan je radarskim talasima i radijacijskim talasima koji prolaze kroz materiju. Ljudski um stalno privlači vibracije koje su u skladu s njegovim glavnim mislima pa ćete u stvarnosti videti upravo ono u što verujete, bio to susret dragog prijatelja ili primanje poklona. Ne dopustite da vas obeshrabre. Kada poverujete da je neko stajalište pozitivno i jako, činiće vam se kao da gospodarite okolnostima koje vas okružuju i utičete na to da rade za vas, a ne protiv vas. Ne dopustite da vas obeshrabre oni bez vere.
    541 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Verom je moguće doći do željenog cilja, ne samo u duhovnom nego i u materijalnom smislu, no potrebna su vam dva osnovna faktora: jasan cilj i bezuslovno verovanje u njega. Kada u nešto verujemo svim srcem raste naša svest o tome što tražimo pa u svoj život privlačimo ono što je u skladu s našim uverenjem. Dakle, ako verujete kako vas niko ne voli misli će privući takve situacije. No odlučite li već danas odabrati uverenje da uvek imate sreće i izvlačite najbolje od života to će vam se i događati. Ljudski um privlači vibracije. Sistem koji verovanjem podstiče misli sličan je radarskim talasima i radijacijskim talasima koji prolaze kroz materiju. Ljudski um stalno privlači vibracije koje su u skladu s njegovim glavnim mislima pa ćete u stvarnosti videti upravo ono u što verujete, bio to susret dragog prijatelja ili primanje poklona. Ne dopustite da vas obeshrabre. Kada poverujete da je neko stajalište pozitivno i jako, činiće vam se kao da gospodarite okolnostima koje vas okružuju i utičete na to da rade za vas, a ne protiv vas. Ne dopustite da vas obeshrabre oni bez vere.
    Nov 12, 2015 541
  • 03 Nov 2015
    Šta?!Kako?!Kad?!Gde?!Rečenica ..MI SE VOLIMO...koliko je potrebno vremena u jednoj emotivnoj vezi da se dodje do tog stadijuma da se kaže i pomisli  MI SE VOLIMO. Koliko je potrebno nasim dragim "balkanicima" da priznaju to, da istina je MI SE VOLIMO. Koliko puta ako kažete drage moje, svom dragom VOLIM TE, ne dobijete isti odgovor, već tri slova....mhm. I na koji način onda MI SE VOLIMO?!Za mene je uzvišena i savršena ljubav kad se MI VOLIMO. Moj dragi zaista na sve moguće načine dokazuje da se MI VOLIMO, i ja to obožavam kod njega. Drži me kao malu princezu, njegovu devojčicu, ali zašto je teško izgovoriti te dve čarobne reči, jel ja mnogo tražim?! Ja samo tražim da mi jasno i glasno kaže, da draga moja... MI SE VOLIMO. MI VOLIMO iste stvari, imamo ista interesovanja, delimo slična mišljenja i ja znam da SE MI VOLIMO. Ali ja sam mala devojčica koja želi i traži stalan dokaz ljubavi da bi shvatila to da MI SE VOLIMO zaista monogo. Kad je ta ljubav počela to samo nas dvoje znamo, ali isto tako znamo da MI SE VOLIMO i volećemo se ceo život. Ljubi te i voli tvoj....
    839 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Šta?!Kako?!Kad?!Gde?!Rečenica ..MI SE VOLIMO...koliko je potrebno vremena u jednoj emotivnoj vezi da se dodje do tog stadijuma da se kaže i pomisli  MI SE VOLIMO. Koliko je potrebno nasim dragim "balkanicima" da priznaju to, da istina je MI SE VOLIMO. Koliko puta ako kažete drage moje, svom dragom VOLIM TE, ne dobijete isti odgovor, već tri slova....mhm. I na koji način onda MI SE VOLIMO?!Za mene je uzvišena i savršena ljubav kad se MI VOLIMO. Moj dragi zaista na sve moguće načine dokazuje da se MI VOLIMO, i ja to obožavam kod njega. Drži me kao malu princezu, njegovu devojčicu, ali zašto je teško izgovoriti te dve čarobne reči, jel ja mnogo tražim?! Ja samo tražim da mi jasno i glasno kaže, da draga moja... MI SE VOLIMO. MI VOLIMO iste stvari, imamo ista interesovanja, delimo slična mišljenja i ja znam da SE MI VOLIMO. Ali ja sam mala devojčica koja želi i traži stalan dokaz ljubavi da bi shvatila to da MI SE VOLIMO zaista monogo. Kad je ta ljubav počela to samo nas dvoje znamo, ali isto tako znamo da MI SE VOLIMO i volećemo se ceo život. Ljubi te i voli tvoj....
    Nov 03, 2015 839
  • 23 Oct 2015
    Zdravo. Sećaš se mene? Nismo se dugo videle. Kao da si me zaboravila. Osećala sam se loše, manje važno, a važna sam. Bez mene ti si drugačija. Da li se sećaš kada si pustila moju ruku? Ne? Hajde onda da premotamo film... Oduvek si bila mnogo drugačija od drugih, bila si čista, dobra, neiskvarena, mnogo si manje kapirala od drugih površne stvari, uvek si u njima tražila dubinu. Toga se sećam jer ti vicevi nikad nisu išli u prilog, najviše jer si uvek poslednja počinjala sa se smeješ. Sećam se da ti je to teško padalo jer su te drugi ismevali kako si glupa, a nisi. Ti si samo uvek gledala da nadješ dublji smisao onoga što oni govore, pa si nekad toliko duboko kopala da nisi videla suštinu koja se sama nameće. Dok su se drugi hvalili time, ti si saginjala glavu iako je trebalo da bude obrnuto. Oni su bili ti koji su plitki, površni, ti si ta koja je tražila smisao. Iz tog razloga još kad si bila mladja, znala sam da imaš velikog potencijala da razaznaš ko je dobar, a ko loš čovek, ko je pakosan, ko želi samo da te iskoristi, i da ćeš uvek tražiti ono najbolje u ljudima. Nikad neću zaboraviti kada sam te držala za ruku dok si plakala kada si na vratima svoje osnovne škole videla njeno ime ispod svog na spisku za novonastalo odeljenje sačinjeno većinom od najomrženijih učenika. Tada si ušla u raskrsnicu koja je bila odlučujuća za tvoj dalji život. Tada si prvi put osetila nepravdu na svojim leđima. Tada je jedan deo tebe umro. Držala sam te za ruku dok su te zlostavljali učenici te iste škole godinama, ali nisi mi dala da uradim ništa. Mržnja se gomilala, bol zbog nanešene nepravde se povećavala i samo sam čekala trenutak kada ćemo zajedno da se suprotstavimo tim gadovima, koji nemaju trunku zdravog razuma u sebi. Ona koja je otrov za tu sredinu. Ona druga koja je izopačena u senci svojih roditelja. Ona treća koja je imala kompleks od same sebe. Ona četvrta koja nije znala šta drugo da radi. Ona peta koja ti je bila najbolja drugarica, pa zašto da ne? Oni koji su sjajno namazani svim bojama svojih roditelja, koji ih nisu naučili ničemu osim da budu arogantni egoisti koji gaze sve pred sobom. To je u nekom drugom životu možda mogla da bude dobra osobina. Plašila bi se tog života, znaš. Kada si najzad odlučila da staviš kraj na sve te klince, nikad nisam bila ponosnija. Pravda je konačno bila zadovoljena. Onda si opet ušla u raskrsnicu. Brisala sam ti suze kada si ga izgubila, sakrivala podočnjake ispod šminke da se ne vidi koliko te boli što si izgubila jedinog prijatelja. Ko je u tim godinama mogao da zna kako to izgleda kad izgubiš nekog koga voliš. Onda crno crno crno crno crno. Toga se sećam. Tada sam bila najživlja, najviše sam porasla. Tada si shvatila da sam uvek uz tebe i počela si da me se plašiš. Uvidela si koliko sam jaka i važna u tvom životu. Da nisi, veruj mi, stvari bi bile mnogo drugačije. U srednjoj školi si napravila divan prelaz u životu, na koji je trebalo navići se. Svi su te voleli iako si bila mnogo drugačija. Poštovali su te jer si bila razumna i dobra osoba bez skrivenih namera. Poštovali su te, jer su bili muškarci. Osećala si se kao da si došla do vrhunca života. Bila si ponosna! Medjutim, došla je opet ta surova životna realnost koja kaže da ne može baš sve da ide kako treba. Tada su ti koraci bili teški. Iskrivila ti se kičma. Osušila si se kao grančica jer si bila pod pritiskom veštice kojoj nisi mogla ništa. Često sam je čekala iza ćoška da vidim gde će da ode, da mi slučajno ne zaluta pesnica, mrzela sam tu odvratnu zmiju koja te je gledala kao miša koga maltretira. Ti si bila dobar igrač. Koliko god bila uplašena, držala si se. Naučila si sve! U ovom slučaju, draga, bez podrške roditelja ništa nisi mogla da uradiš. Ona je toliko pustila korenje da su se i neke druge veštice priklonile njoj. Otarasila si je se. Ona je sada samo jedna uvenula detelina koja čuči u toj školi i čeka da bude ubrana. Sada već postaje teško za mene da ti objasnim sve što sam videla jer imam mnogo crnih rupa u sećanju. Upisala si fakultet. Zakoračila si tako jaka na teritoriju koju si dugo planirala da osvojiš. Ti si sada bila domaćin. Želela si da budeš dovoljno dobra da te zapamte, jer ovo je sada bila stvarnost. Sa zadovoljstvom sam te gledala u gomili papira kako se gubiš dok dokazuješ neke, meni nepoznate jednačine i teoreme. Uživala si u tome. Iako su tvoje želje do nedavno bile usmerene ka umetnosti i nekom crtanju, pisanju, ti si sada tražila način da zavoliš ovo što radiš kako se ne bi mučila kao mnogi. Uspela si u tome. Ti si se ponovo izborila. Počela si da radiš na sebi jače nego bilo ko drugi koga sam tada znala. Prihvatila si se nekih projekata, učila jezike, putovala, maštala, sanjala, želela, volela, nadala se i nikad nisi prestala da SE IGRAŠ! Tada sam pala u tamu. Svi tvoji veliki strahovi, potonuli su samnom. Ja, tvoja najveća podrška, tvoja najveća motivacija, tvoj najveći strah, tvoj bol, tvoja prošlost i sadašnjost, počela sam da nestajem. Sada se samo s vremena na vreme pojavim u tvojim snovima da bi me videla, da se ne bi predala, da bi nastavila da se boriš, jer ovaj život nije ništa drugo nego niz bitki koje moraš da osvojiš da bi došla do sledeće destinacije/raskrsnice/stepenika. Drago mi je! Jer to si ti! To smo mi! Uvek tu da te podsetim čega se plašiš. S ljubavlju, Tvoja senka.
    1059 Objavio/la D Boyanna
  • Zdravo. Sećaš se mene? Nismo se dugo videle. Kao da si me zaboravila. Osećala sam se loše, manje važno, a važna sam. Bez mene ti si drugačija. Da li se sećaš kada si pustila moju ruku? Ne? Hajde onda da premotamo film... Oduvek si bila mnogo drugačija od drugih, bila si čista, dobra, neiskvarena, mnogo si manje kapirala od drugih površne stvari, uvek si u njima tražila dubinu. Toga se sećam jer ti vicevi nikad nisu išli u prilog, najviše jer si uvek poslednja počinjala sa se smeješ. Sećam se da ti je to teško padalo jer su te drugi ismevali kako si glupa, a nisi. Ti si samo uvek gledala da nadješ dublji smisao onoga što oni govore, pa si nekad toliko duboko kopala da nisi videla suštinu koja se sama nameće. Dok su se drugi hvalili time, ti si saginjala glavu iako je trebalo da bude obrnuto. Oni su bili ti koji su plitki, površni, ti si ta koja je tražila smisao. Iz tog razloga još kad si bila mladja, znala sam da imaš velikog potencijala da razaznaš ko je dobar, a ko loš čovek, ko je pakosan, ko želi samo da te iskoristi, i da ćeš uvek tražiti ono najbolje u ljudima. Nikad neću zaboraviti kada sam te držala za ruku dok si plakala kada si na vratima svoje osnovne škole videla njeno ime ispod svog na spisku za novonastalo odeljenje sačinjeno većinom od najomrženijih učenika. Tada si ušla u raskrsnicu koja je bila odlučujuća za tvoj dalji život. Tada si prvi put osetila nepravdu na svojim leđima. Tada je jedan deo tebe umro. Držala sam te za ruku dok su te zlostavljali učenici te iste škole godinama, ali nisi mi dala da uradim ništa. Mržnja se gomilala, bol zbog nanešene nepravde se povećavala i samo sam čekala trenutak kada ćemo zajedno da se suprotstavimo tim gadovima, koji nemaju trunku zdravog razuma u sebi. Ona koja je otrov za tu sredinu. Ona druga koja je izopačena u senci svojih roditelja. Ona treća koja je imala kompleks od same sebe. Ona četvrta koja nije znala šta drugo da radi. Ona peta koja ti je bila najbolja drugarica, pa zašto da ne? Oni koji su sjajno namazani svim bojama svojih roditelja, koji ih nisu naučili ničemu osim da budu arogantni egoisti koji gaze sve pred sobom. To je u nekom drugom životu možda mogla da bude dobra osobina. Plašila bi se tog života, znaš. Kada si najzad odlučila da staviš kraj na sve te klince, nikad nisam bila ponosnija. Pravda je konačno bila zadovoljena. Onda si opet ušla u raskrsnicu. Brisala sam ti suze kada si ga izgubila, sakrivala podočnjake ispod šminke da se ne vidi koliko te boli što si izgubila jedinog prijatelja. Ko je u tim godinama mogao da zna kako to izgleda kad izgubiš nekog koga voliš. Onda crno crno crno crno crno. Toga se sećam. Tada sam bila najživlja, najviše sam porasla. Tada si shvatila da sam uvek uz tebe i počela si da me se plašiš. Uvidela si koliko sam jaka i važna u tvom životu. Da nisi, veruj mi, stvari bi bile mnogo drugačije. U srednjoj školi si napravila divan prelaz u životu, na koji je trebalo navići se. Svi su te voleli iako si bila mnogo drugačija. Poštovali su te jer si bila razumna i dobra osoba bez skrivenih namera. Poštovali su te, jer su bili muškarci. Osećala si se kao da si došla do vrhunca života. Bila si ponosna! Medjutim, došla je opet ta surova životna realnost koja kaže da ne može baš sve da ide kako treba. Tada su ti koraci bili teški. Iskrivila ti se kičma. Osušila si se kao grančica jer si bila pod pritiskom veštice kojoj nisi mogla ništa. Često sam je čekala iza ćoška da vidim gde će da ode, da mi slučajno ne zaluta pesnica, mrzela sam tu odvratnu zmiju koja te je gledala kao miša koga maltretira. Ti si bila dobar igrač. Koliko god bila uplašena, držala si se. Naučila si sve! U ovom slučaju, draga, bez podrške roditelja ništa nisi mogla da uradiš. Ona je toliko pustila korenje da su se i neke druge veštice priklonile njoj. Otarasila si je se. Ona je sada samo jedna uvenula detelina koja čuči u toj školi i čeka da bude ubrana. Sada već postaje teško za mene da ti objasnim sve što sam videla jer imam mnogo crnih rupa u sećanju. Upisala si fakultet. Zakoračila si tako jaka na teritoriju koju si dugo planirala da osvojiš. Ti si sada bila domaćin. Želela si da budeš dovoljno dobra da te zapamte, jer ovo je sada bila stvarnost. Sa zadovoljstvom sam te gledala u gomili papira kako se gubiš dok dokazuješ neke, meni nepoznate jednačine i teoreme. Uživala si u tome. Iako su tvoje želje do nedavno bile usmerene ka umetnosti i nekom crtanju, pisanju, ti si sada tražila način da zavoliš ovo što radiš kako se ne bi mučila kao mnogi. Uspela si u tome. Ti si se ponovo izborila. Počela si da radiš na sebi jače nego bilo ko drugi koga sam tada znala. Prihvatila si se nekih projekata, učila jezike, putovala, maštala, sanjala, želela, volela, nadala se i nikad nisi prestala da SE IGRAŠ! Tada sam pala u tamu. Svi tvoji veliki strahovi, potonuli su samnom. Ja, tvoja najveća podrška, tvoja najveća motivacija, tvoj najveći strah, tvoj bol, tvoja prošlost i sadašnjost, počela sam da nestajem. Sada se samo s vremena na vreme pojavim u tvojim snovima da bi me videla, da se ne bi predala, da bi nastavila da se boriš, jer ovaj život nije ništa drugo nego niz bitki koje moraš da osvojiš da bi došla do sledeće destinacije/raskrsnice/stepenika. Drago mi je! Jer to si ti! To smo mi! Uvek tu da te podsetim čega se plašiš. S ljubavlju, Tvoja senka.
    Oct 23, 2015 1059
  • 11 Oct 2015
    Bili smo na dečijem rodjendanu. Vesela družina dok..se nije pojavila jedna majka i pred svima izjavila:Moje dete je mali bastardTo nije bio kraj njene priče o tome kako joj je dete neposlušno i brdo negativnosti, a sve to začinjeno sa još više pogrdnih imena od kojih neka i ne mogu da ponovimDeca su slušala..roditelji su slušali. Majka je sve to pričala sa dozom humora, pokušavajući da na račun toga osvoji potvrdno ponašanje prisutnihZapanjeno sam slušala. Na sve to sam se samo kiselo osmehivala.Meni je naime jako teško da shvatim kad roditelji opisuju svoju decu na taj način.Naše misli su , iako ne razmišljamo o tome, vrlo moćan alat.Ako su naše misli negativne onda ih vrlo lako pretočimo i u ponašanje.Znači ako decu već zovemo pogrdnim imenima , brzo če se desiti da ih tako i tretiramo.Poslednje što želimo predstavljajući svoju decu je da ostali , naročito deca koja ih ne poznaju, unapred već steknu takvo mišljenje o njima!Razumem ja da biti roditelj nije lak zadatak, nekad moramo dati oduška stresu , koji to može izazvati.Ali svakako grupa ljudi i dece na nekoj zabavi nije mesto za to.Mnogo bolje je naći osobu koju dobro poznajete i koja poznaje vaše dete i sa njom popričati.Ne govorite o svojoj deci negativno u smislu, idiot, majmun, krava, tvrdoglav, nepodnošljiv,  grozan i slično.Vaše reči deca pamte i ona postaju njihov unutrašnji glas. Vrlo jednostavno..zamislite da čujete nekoga koga volite da pred svima daje takve izjave. To bi bolelo zar ne?    
    870 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Bili smo na dečijem rodjendanu. Vesela družina dok..se nije pojavila jedna majka i pred svima izjavila:Moje dete je mali bastardTo nije bio kraj njene priče o tome kako joj je dete neposlušno i brdo negativnosti, a sve to začinjeno sa još više pogrdnih imena od kojih neka i ne mogu da ponovimDeca su slušala..roditelji su slušali. Majka je sve to pričala sa dozom humora, pokušavajući da na račun toga osvoji potvrdno ponašanje prisutnihZapanjeno sam slušala. Na sve to sam se samo kiselo osmehivala.Meni je naime jako teško da shvatim kad roditelji opisuju svoju decu na taj način.Naše misli su , iako ne razmišljamo o tome, vrlo moćan alat.Ako su naše misli negativne onda ih vrlo lako pretočimo i u ponašanje.Znači ako decu već zovemo pogrdnim imenima , brzo če se desiti da ih tako i tretiramo.Poslednje što želimo predstavljajući svoju decu je da ostali , naročito deca koja ih ne poznaju, unapred već steknu takvo mišljenje o njima!Razumem ja da biti roditelj nije lak zadatak, nekad moramo dati oduška stresu , koji to može izazvati.Ali svakako grupa ljudi i dece na nekoj zabavi nije mesto za to.Mnogo bolje je naći osobu koju dobro poznajete i koja poznaje vaše dete i sa njom popričati.Ne govorite o svojoj deci negativno u smislu, idiot, majmun, krava, tvrdoglav, nepodnošljiv,  grozan i slično.Vaše reči deca pamte i ona postaju njihov unutrašnji glas. Vrlo jednostavno..zamislite da čujete nekoga koga volite da pred svima daje takve izjave. To bi bolelo zar ne?    
    Oct 11, 2015 870
  • 30 Sep 2015
    Montenegro tamo neke godine, more – prvi put posle 8 godina More, jadan, crnogorsko - da dođeš I nauživaš se kao da ti je poslednje letovanje ikada (ovo je sa reklame, da se razumemo).  Posle puno godina, dođoh (službemo, jer drugačije ne bih) i smestih se u polupraznu kuću (pola prazno znači da nije bilo ni jedne jedine žene, sve sami montenigeri klasikusi). Sama ova činjenica implicirala je svakodnevne višestruke posete obližnjem restoranu u cilju podmirivanja sopstvenog napaćenog sistema za preživljavanje (čitaj - stomak).  Činjenica koja je implicirana prethodnim, implicirala je i sledeće saznanje koje ću podeliti sa vama… obilje slobodnog vremena čekajući Godoa.. ili Godolju (kelnerica je bila žensko, bar bih rekao da je tako, poučen iskustvima iz čuvene rečenice pomenute u filmu ). Sve ovo je, naravno, bilo protkano neizvesnošću šta će se desiti kad pomenuta medjed konačno stigne sa tanjirom… (retko je bilo više od jednog tanjira).. treba to nositi…  Da se  “po jutru  dan poznaje”,  dokazao je još ulazak u autobus na aerodromu, kada sam primetio da su u pitanju izuzetno dobri i novi autobusi SA KLIMOM. Odmah mi pade na pamet da nešto ne valja, a to se i obistinilo kada je "ljubazna" organizatora rekla da u hotelu koji smo uplatili nema mesta zbog iznenada zakazanog kongresa neuropsihijatara, pa će nas bez dodatnih troškova smestiti u sličan hotel. Značenje reči “sličan” bilo je u tome što se nalazio na sličnom mestu, par kilometara dalje i što je imao još manje vode nego prvobitno planirani (na recepciji su nam rekli da je juče voda stigla oba puta na vreme).  Da, to je ona voda koja obično teče kroz česmu…  Naravno, bilo je tu i nekih drugih sličnosti koje nismo mogli baš temeljno da proverimo… na primer, kada su nam sa ponosom pokazivali sobe, u prvoj koju su otvorili, na krevetu se nalazilo parče tavanice, a u drugoj je sasvim slučajno od promaje otpao prozor baš u momentu kad smo mi naišli… Pa dobro, dešava se to, eto, maler poterao. A i šta će nam prozori i tavanica u Montenegro, tu nema ni kiše ni vetra… idila belosvetska…  Naravno, izabrao bih sve samo ne to, pa tako završih u kući iz prvih redova ove priče.  Prvi doručak u pomenutom restoranu je ličio na novi vodvilj. U širokom izboru (dva) omleta, ja sam poručio onaj sa sirom, za razliku od nekih mojih sapatnika koji su uzeli drugu opciju (sa slaninom). Posle izvesnog vremena, Godolja se pojavila bacajući tanjir, onako, sa dobrih pola metra visine, u fazonu, dobio si ovo kad već moram da ti donesem. Iako mi omlet nije baš omiljeno jelo, pokušao sam da nađem taj pomenuti sir, onako pažljivo, da ne primeti Godolja,  preturajući po lagano zagoreloj masi (vireći komšijama u tanjir i prepoznajući nešto što je čak i ličilo na neku slaninu)…. Posto i pored najbolje namere nisam uspeo da prepoznam nešto što bi ukazivalo na tragove prisustva sira, upitao sam, pazeći na udaljenost iz bezbednih razloga, gde je ovde sir. Na to sam dobio odgovor: “Hejde jadan, šta zakeraš. Pa prošlo je, nema”. Kasnije tog dana sam shvatio da taj izraz “prošlo je” znači da je nestalo. Ah da, nije to sve… na opšti smeh posle te izjave, lagano odlazeći mečkica je onako preko ramena odbrusila: “ajd jedi tuuuu, vidiš da ti se svi smejuuu”. Od svega je ipak najbolje bilo što sam uspeo da sabijem u grlo to sve i nestanem pre ponovnog pojavljivanja dotične dame… hmm.. dame…  Srećom, NIJESAM je više viđao tih dana. Valjda joj je sledeća smena počinjala sledeće nedelje.  I tako, okružen nekom čudnom prazninom, koju su povremeno prekidali krici iz obližnjeg hotela kada su ljudi shvatili da tog dana voda ipak nije došla oba puta, desilo se da imam vremena da presaberem neke utiske o boravku u CG, pa je ponešto ostalo i da se baci na ovaj sajber papir.  Setih se nekih razmišljana moje prijateljice koja je tvrdila da bi ovde došla da radi godinu dana, da se obogati “ka čovek” i posle da ima za ceo zhivot. Nije verovala koliko ljudi ovde komotno i lepo žive. Barem se tako chini.  Muškarci imaju jahte, čamce, Hammere za automobile, ronilačka odela sa full opremom.  Žene imaju mesečne plate od po 1500 eura (čak i pomenuta mečkica, dakle kelnerica a ne neki mercedes), ne razmišljaju ni o čemu, pa kad zakupe stan, kupe auto i plate kiriju mesečno, još im ostane 1000 eura da žive kao kraljice.  Razmišljala je, kad se uda za crnogorca, ima auto Land Rovera za koji može da zakači onu jahtu od 5000 kubika, dobije sasvim sigurno bar jednu vilu, kojoj bi, naravno dala ime po sebi, pošto bi vec, je l’te – bila kraljica…. I to ne bilo kakvu vilu, nego vilu sa kompletnim video i audio nadzorom, video interfonom, baštu, tj dvorishte sa komplet alarmnom centralom, detektorima pokreta, zvuka, razbijenog stakla, disanja, grickanja noktiju, struganja peta…  Idaelna varijanta joj je bila da joj muž, sasvim slučajno, bude kuvar, čime bi ona stvarno postala žena kralj.  Razmišljam ja… Da mi je da dodjem ovde na godinu dana, da radim ko crnac (da ne kazhem crnogorac) da zaradim za sve to, i josh da mi ostane… Pih… Gde ćeš lepše…  A znate li šta kažu ovde?    Srbija – ah, da to je ono mesto na kome možeš da crnčiš doživotno a i dalje ne možeš da priuštiš auto sa pet brzina i stan sa dve sobe.  Crna gora – ah, da to je ono mesto gde dođeš i već si bogat. Pa što bi onda bilo šta radio???  Heh, samo godinu dana… Samo godinu dana… Ala ih je bogato udao onaj Milo…. A more? Ma koje more… 
    827 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Montenegro tamo neke godine, more – prvi put posle 8 godina More, jadan, crnogorsko - da dođeš I nauživaš se kao da ti je poslednje letovanje ikada (ovo je sa reklame, da se razumemo).  Posle puno godina, dođoh (službemo, jer drugačije ne bih) i smestih se u polupraznu kuću (pola prazno znači da nije bilo ni jedne jedine žene, sve sami montenigeri klasikusi). Sama ova činjenica implicirala je svakodnevne višestruke posete obližnjem restoranu u cilju podmirivanja sopstvenog napaćenog sistema za preživljavanje (čitaj - stomak).  Činjenica koja je implicirana prethodnim, implicirala je i sledeće saznanje koje ću podeliti sa vama… obilje slobodnog vremena čekajući Godoa.. ili Godolju (kelnerica je bila žensko, bar bih rekao da je tako, poučen iskustvima iz čuvene rečenice pomenute u filmu ). Sve ovo je, naravno, bilo protkano neizvesnošću šta će se desiti kad pomenuta medjed konačno stigne sa tanjirom… (retko je bilo više od jednog tanjira).. treba to nositi…  Da se  “po jutru  dan poznaje”,  dokazao je još ulazak u autobus na aerodromu, kada sam primetio da su u pitanju izuzetno dobri i novi autobusi SA KLIMOM. Odmah mi pade na pamet da nešto ne valja, a to se i obistinilo kada je "ljubazna" organizatora rekla da u hotelu koji smo uplatili nema mesta zbog iznenada zakazanog kongresa neuropsihijatara, pa će nas bez dodatnih troškova smestiti u sličan hotel. Značenje reči “sličan” bilo je u tome što se nalazio na sličnom mestu, par kilometara dalje i što je imao još manje vode nego prvobitno planirani (na recepciji su nam rekli da je juče voda stigla oba puta na vreme).  Da, to je ona voda koja obično teče kroz česmu…  Naravno, bilo je tu i nekih drugih sličnosti koje nismo mogli baš temeljno da proverimo… na primer, kada su nam sa ponosom pokazivali sobe, u prvoj koju su otvorili, na krevetu se nalazilo parče tavanice, a u drugoj je sasvim slučajno od promaje otpao prozor baš u momentu kad smo mi naišli… Pa dobro, dešava se to, eto, maler poterao. A i šta će nam prozori i tavanica u Montenegro, tu nema ni kiše ni vetra… idila belosvetska…  Naravno, izabrao bih sve samo ne to, pa tako završih u kući iz prvih redova ove priče.  Prvi doručak u pomenutom restoranu je ličio na novi vodvilj. U širokom izboru (dva) omleta, ja sam poručio onaj sa sirom, za razliku od nekih mojih sapatnika koji su uzeli drugu opciju (sa slaninom). Posle izvesnog vremena, Godolja se pojavila bacajući tanjir, onako, sa dobrih pola metra visine, u fazonu, dobio si ovo kad već moram da ti donesem. Iako mi omlet nije baš omiljeno jelo, pokušao sam da nađem taj pomenuti sir, onako pažljivo, da ne primeti Godolja,  preturajući po lagano zagoreloj masi (vireći komšijama u tanjir i prepoznajući nešto što je čak i ličilo na neku slaninu)…. Posto i pored najbolje namere nisam uspeo da prepoznam nešto što bi ukazivalo na tragove prisustva sira, upitao sam, pazeći na udaljenost iz bezbednih razloga, gde je ovde sir. Na to sam dobio odgovor: “Hejde jadan, šta zakeraš. Pa prošlo je, nema”. Kasnije tog dana sam shvatio da taj izraz “prošlo je” znači da je nestalo. Ah da, nije to sve… na opšti smeh posle te izjave, lagano odlazeći mečkica je onako preko ramena odbrusila: “ajd jedi tuuuu, vidiš da ti se svi smejuuu”. Od svega je ipak najbolje bilo što sam uspeo da sabijem u grlo to sve i nestanem pre ponovnog pojavljivanja dotične dame… hmm.. dame…  Srećom, NIJESAM je više viđao tih dana. Valjda joj je sledeća smena počinjala sledeće nedelje.  I tako, okružen nekom čudnom prazninom, koju su povremeno prekidali krici iz obližnjeg hotela kada su ljudi shvatili da tog dana voda ipak nije došla oba puta, desilo se da imam vremena da presaberem neke utiske o boravku u CG, pa je ponešto ostalo i da se baci na ovaj sajber papir.  Setih se nekih razmišljana moje prijateljice koja je tvrdila da bi ovde došla da radi godinu dana, da se obogati “ka čovek” i posle da ima za ceo zhivot. Nije verovala koliko ljudi ovde komotno i lepo žive. Barem se tako chini.  Muškarci imaju jahte, čamce, Hammere za automobile, ronilačka odela sa full opremom.  Žene imaju mesečne plate od po 1500 eura (čak i pomenuta mečkica, dakle kelnerica a ne neki mercedes), ne razmišljaju ni o čemu, pa kad zakupe stan, kupe auto i plate kiriju mesečno, još im ostane 1000 eura da žive kao kraljice.  Razmišljala je, kad se uda za crnogorca, ima auto Land Rovera za koji može da zakači onu jahtu od 5000 kubika, dobije sasvim sigurno bar jednu vilu, kojoj bi, naravno dala ime po sebi, pošto bi vec, je l’te – bila kraljica…. I to ne bilo kakvu vilu, nego vilu sa kompletnim video i audio nadzorom, video interfonom, baštu, tj dvorishte sa komplet alarmnom centralom, detektorima pokreta, zvuka, razbijenog stakla, disanja, grickanja noktiju, struganja peta…  Idaelna varijanta joj je bila da joj muž, sasvim slučajno, bude kuvar, čime bi ona stvarno postala žena kralj.  Razmišljam ja… Da mi je da dodjem ovde na godinu dana, da radim ko crnac (da ne kazhem crnogorac) da zaradim za sve to, i josh da mi ostane… Pih… Gde ćeš lepše…  A znate li šta kažu ovde?    Srbija – ah, da to je ono mesto na kome možeš da crnčiš doživotno a i dalje ne možeš da priuštiš auto sa pet brzina i stan sa dve sobe.  Crna gora – ah, da to je ono mesto gde dođeš i već si bogat. Pa što bi onda bilo šta radio???  Heh, samo godinu dana… Samo godinu dana… Ala ih je bogato udao onaj Milo…. A more? Ma koje more… 
    Sep 30, 2015 827
  • 02 Sep 2015
    JobFair15 ─ Kreiraj svoju budućnost! Sajam poslova za studente i diplomce tehničko-tehnoloških i prirodno-matematičkih fakulteta svih univerziteta u Srbiji „JobFair15 ─ Kreiraj svoju budućnost!” biće održan, 2. i 3. novembra ove godine u Zgradi tehničkih fakulteta u Beogradu. Studentske organizacije BEST Beograd i EESTEC LK Beograd i ove godine predstaviće posetiocima mogućnost zaposlenja i razvoja profesionalnih karijera u kompanijama koje posluju u Srbiji. Cilj projekta je povezivanje studenata, budućih kvalitetnih kadrova, sa zainteresovanim kompanijama, smanjenje nezaposlenosti mladih i sprečavanje „odliva mozgova”, što je u oblasti tehničkih nauka veoma izraženo. Sajam godinama unazad predstavlja vezu između obrazovnog sistema naše države, kompanija kao poslodavaca i studenata. Studenti će imati priliku da se na jednom mestu upoznaju sa značajnim brojem kompanija iz tehničko-tehnoloških i prirodno-matematičkih struka, saznaju više o poslovima i praksama u ponudi, kao i o tome koja znanja i veštine je potrebno da razvijaju kako bi se lakše zaposlili. Edukativni deo Sajma obuhvata brojna predavanja i tribine, kao i Open Space Technology koncept radionica koje će kompanijama, stručnjacima i studentima dati priliku da zajedno rade na trenutnim tehnološkim problemima u zemlji i predstave trendove u strukama zastupljenim na Sajmu ove godine. JobFair godinama unazad podržavaju Ministarstvo omladine i sporta, svi tehnički fakulteti Univerziteta u Beogradu i Univerziteti Republike Srbije.  Izvor: IKT Bilten
    994 Objavio/la VolimoNet
  • JobFair15 ─ Kreiraj svoju budućnost! Sajam poslova za studente i diplomce tehničko-tehnoloških i prirodno-matematičkih fakulteta svih univerziteta u Srbiji „JobFair15 ─ Kreiraj svoju budućnost!” biće održan, 2. i 3. novembra ove godine u Zgradi tehničkih fakulteta u Beogradu. Studentske organizacije BEST Beograd i EESTEC LK Beograd i ove godine predstaviće posetiocima mogućnost zaposlenja i razvoja profesionalnih karijera u kompanijama koje posluju u Srbiji. Cilj projekta je povezivanje studenata, budućih kvalitetnih kadrova, sa zainteresovanim kompanijama, smanjenje nezaposlenosti mladih i sprečavanje „odliva mozgova”, što je u oblasti tehničkih nauka veoma izraženo. Sajam godinama unazad predstavlja vezu između obrazovnog sistema naše države, kompanija kao poslodavaca i studenata. Studenti će imati priliku da se na jednom mestu upoznaju sa značajnim brojem kompanija iz tehničko-tehnoloških i prirodno-matematičkih struka, saznaju više o poslovima i praksama u ponudi, kao i o tome koja znanja i veštine je potrebno da razvijaju kako bi se lakše zaposlili. Edukativni deo Sajma obuhvata brojna predavanja i tribine, kao i Open Space Technology koncept radionica koje će kompanijama, stručnjacima i studentima dati priliku da zajedno rade na trenutnim tehnološkim problemima u zemlji i predstave trendove u strukama zastupljenim na Sajmu ove godine. JobFair godinama unazad podržavaju Ministarstvo omladine i sporta, svi tehnički fakulteti Univerziteta u Beogradu i Univerziteti Republike Srbije.  Izvor: IKT Bilten
    Sep 02, 2015 994
  • 31 Aug 2015
    Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni a još čudnije kako često baš to malo nedostaje. Ono što nas raduje,uglavnom se nalazi u samom iščekivanju.To su trenuci koji zivot čine toplijim, dušu vesele i ispunjuju srce svakog čoveka. Po tome ih obično i pamtimo. Po nekada te niti nikada ni ne dočekamo. Često se upitam da li se neke stvari možda ne dogode usled ogromne želje, da li jednostavno sagore u plamenu znatiželje?Jedno mi je sasvim izvesno, a to je da su to uglavnom obične i jednostavne stvari. Nečiji mio osmeh, toplina u očima i blaga reč, zaraduju nas toliko da od ispunjenosti imamo osećaj da ćemo dodirnuti nebo. Kao da se ponekada sam Gospod spusti u naše srce, darujući nam radost.Čovekova duša pati i boluje usled nametnutih kriterujuma, koji orobljavaju. Okovi su svuda u prostoru koji nas okružuje a vrlo često ih dobrovoljno stavljamo na sebe. Laž je zamenila istinu, međutim ona nikada ne može biti ništa osim laži , pa čak ni dobar plagijat. Ona jednostavno „šepa“ za istinom i nikada joj čak ni blizu ne prilazi.Jedini problem je u tome da li je prepoznajemo. Da li moramo da je prihvatimo, premda nam je ona uvek (opet lažno) prihvatljivija? Ljudi moji ! Previše je , kako bi se to žargonski reklo“ fola“, mađioničarenja i sitnih iluzija sa kojima se neprekidno susrećemo. To je bujica koja nosi sve pred sobom i koju jedino brana podignuta u ime nekog višeg ideala, iznikla iz dubine našeg bića može zaustaviti, a ta brana je upravo i sama naša volja, naša sloboda izbora. Ovaj hladni rat, koji se vodi u surovoj borbi za rešenjem egzistencijalnih problema prekida se onog trenutka kada sami to poželimo. Kada uvidimo besmisao sve te jurnjave ni za čim, i shvatimo koliko samo gubimo sa svojim prevelikim ambicijama.Koliko ljudi povredimo, bliskih, nepoznatih, vođeni samo jednim ciljom koji se zove – uspeti. A zbog čega? Ne znamo. Ali obično to nije razlog zbog koga odustajemo. Razlog je zgarište u nama samima,praznina koju osećamo i sama savest koja beskompromisno opominje i zahteva.Čežnja nas ponovo vraća da se osetimo ljudima. Žal za nekim prošlim danima kada smo se radovali ,voleli i bili ispunjeni. Sve se to tada petvara u jedan bolni vapaj, vapaj koji oporavlja. To je krik za životom, kakav nam je u biti dat gde celokupna naša ličnost dolazi do izražaja i moli za samo jedno a to je, ljubav. To je kap koja nikada ne preliva čašu. To je pozadina svih lepih gestova i uteha svih patnji i bola, mrva sreće koja je u stanju da apsorbuje more tuge, zrno soli koje daje ukus životu. To je najveća „sitnica“ zbog koje vredi živeti.Ona nam daje silu da radujemo druge jer kako kaže Didro „Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio srećnima najviše drugih ljudi“.Daje nam osećaj da znamo kada smo potrebni našem prijatelju samo da bismo ga saslušali, obodrili. Ona je naša učiteljica,naš preobražaj.Ona se raduje u nama za svaku sitnicu i slavi je svojim vedrim osmehom.Daje nam da osetimo punoću života, kroz te trenutke i sitnice od kojih je satkan. Ipak ,mišljenja sam , da je vrlo često,i nemoguće da nam se do detalja ispuni sve ono što očekujemo.Prvo što smo u svojim zahtevima često iracionalni, a drugo što verovatno mnogo toga što želimo često ni za nas same nije dobro. Mnogo je stvari koje ne zavise isključivo od nas.Ali naravno , čoveku uvek preostaje da se nada i veruje, jer kako bi to rekao Đorđe Balašević „ ... Neko to odgore vidi sve“.Ono što je definitivno na nama je da bessebično treba sebe da dajemo drugima i da ih radujemo a za nas će se već pobrinuti neko drugi.Osmeh i lepa reč zaista nekome mogu spasti život , zato ne gubimo vreme.  
    746 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni a još čudnije kako često baš to malo nedostaje. Ono što nas raduje,uglavnom se nalazi u samom iščekivanju.To su trenuci koji zivot čine toplijim, dušu vesele i ispunjuju srce svakog čoveka. Po tome ih obično i pamtimo. Po nekada te niti nikada ni ne dočekamo. Često se upitam da li se neke stvari možda ne dogode usled ogromne želje, da li jednostavno sagore u plamenu znatiželje?Jedno mi je sasvim izvesno, a to je da su to uglavnom obične i jednostavne stvari. Nečiji mio osmeh, toplina u očima i blaga reč, zaraduju nas toliko da od ispunjenosti imamo osećaj da ćemo dodirnuti nebo. Kao da se ponekada sam Gospod spusti u naše srce, darujući nam radost.Čovekova duša pati i boluje usled nametnutih kriterujuma, koji orobljavaju. Okovi su svuda u prostoru koji nas okružuje a vrlo često ih dobrovoljno stavljamo na sebe. Laž je zamenila istinu, međutim ona nikada ne može biti ništa osim laži , pa čak ni dobar plagijat. Ona jednostavno „šepa“ za istinom i nikada joj čak ni blizu ne prilazi.Jedini problem je u tome da li je prepoznajemo. Da li moramo da je prihvatimo, premda nam je ona uvek (opet lažno) prihvatljivija? Ljudi moji ! Previše je , kako bi se to žargonski reklo“ fola“, mađioničarenja i sitnih iluzija sa kojima se neprekidno susrećemo. To je bujica koja nosi sve pred sobom i koju jedino brana podignuta u ime nekog višeg ideala, iznikla iz dubine našeg bića može zaustaviti, a ta brana je upravo i sama naša volja, naša sloboda izbora. Ovaj hladni rat, koji se vodi u surovoj borbi za rešenjem egzistencijalnih problema prekida se onog trenutka kada sami to poželimo. Kada uvidimo besmisao sve te jurnjave ni za čim, i shvatimo koliko samo gubimo sa svojim prevelikim ambicijama.Koliko ljudi povredimo, bliskih, nepoznatih, vođeni samo jednim ciljom koji se zove – uspeti. A zbog čega? Ne znamo. Ali obično to nije razlog zbog koga odustajemo. Razlog je zgarište u nama samima,praznina koju osećamo i sama savest koja beskompromisno opominje i zahteva.Čežnja nas ponovo vraća da se osetimo ljudima. Žal za nekim prošlim danima kada smo se radovali ,voleli i bili ispunjeni. Sve se to tada petvara u jedan bolni vapaj, vapaj koji oporavlja. To je krik za životom, kakav nam je u biti dat gde celokupna naša ličnost dolazi do izražaja i moli za samo jedno a to je, ljubav. To je kap koja nikada ne preliva čašu. To je pozadina svih lepih gestova i uteha svih patnji i bola, mrva sreće koja je u stanju da apsorbuje more tuge, zrno soli koje daje ukus životu. To je najveća „sitnica“ zbog koje vredi živeti.Ona nam daje silu da radujemo druge jer kako kaže Didro „Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio srećnima najviše drugih ljudi“.Daje nam osećaj da znamo kada smo potrebni našem prijatelju samo da bismo ga saslušali, obodrili. Ona je naša učiteljica,naš preobražaj.Ona se raduje u nama za svaku sitnicu i slavi je svojim vedrim osmehom.Daje nam da osetimo punoću života, kroz te trenutke i sitnice od kojih je satkan. Ipak ,mišljenja sam , da je vrlo često,i nemoguće da nam se do detalja ispuni sve ono što očekujemo.Prvo što smo u svojim zahtevima često iracionalni, a drugo što verovatno mnogo toga što želimo često ni za nas same nije dobro. Mnogo je stvari koje ne zavise isključivo od nas.Ali naravno , čoveku uvek preostaje da se nada i veruje, jer kako bi to rekao Đorđe Balašević „ ... Neko to odgore vidi sve“.Ono što je definitivno na nama je da bessebično treba sebe da dajemo drugima i da ih radujemo a za nas će se već pobrinuti neko drugi.Osmeh i lepa reč zaista nekome mogu spasti život , zato ne gubimo vreme.  
    Aug 31, 2015 746
  • 24 Jul 2015
      Ne, ne... ovo nije priča o Novaku Đokoviću, niti o nekom drugom teniseru... Mada, moglo bi biti dosta sličnosti - oni najbolji pobeđuju upravo drugim servisom.. ako prvi ne krene... Priča je u stvari lične evolutivne prirode, ili, u prevodu, kako sam od večitog skupljača korpi postao prvo prodavac istih, a kasnije i neko ko dobija najbolje (i opet, ne mislim na tenisere... mada... bilo je par teniserki...). Kad pisem nešto iz svog ugla, uvek je najteže početi, verovatno zato što mislim da vi znate šta je meni u mislima, a nekad je i meni samom to teško da pohvatam :)  Možda je najbolji početak jedan domaći zadatak koji mi je dala veoma bitna osoba u mom životu jednostavnom rečenicom: "e, mogao bi da budeš super lik, samo da se ne foliraš tako mnogo"... UH ! Da, bilo je to davno, ali i danas me rokne kad pomislim na taj trenutak. E, sad, nisam ovo "DAVNO" pomenuo da svi pomislite kako sam ja odavno super lik jer sam prestao da se foliram, nego je bitna ta osoba koja je u pravom momenu tako nešto rekla... I uspela je ...Zapitao sam se zašto se ja to foliram... dakle, nisam se pitao da li se foliram, jer sam znao da je u pravu, već zašto... Svakako je to jako težak momenat, kad moraš da zavučeš ruku duboko u svoja osećanja, u dušu, i da uhvatiš sve te momente zbog kojih pokušavaš da budeš neko drugi. Zatim, moraš da rešiš još teže pitanje: ZAŠTO to pokušavaš i po čijim merilima.  Tako i ja shvatih da u stvari pokušavam da se dopadnem nekom, tako što pokušavam da ličim nanekog trećeg po merilima koja postavlja neko četvrti. Hmmmm... pa nije ni čudo što sam pokupio riznicu svih mogućih oblika korpi... A korpe, ako zamotaš u celofan, pa još nabaciš koji cvetak, možeš da prodaš bilo kome, ali uvek ostaju korpe.  Reših da te korpe prodam samom sebi, bez celofana... Za neupućene, tako je nastao onaj pojam "pozitivna nula", kad nešto prodaješ samom sebi, ali bar nešto naučiš... I svaku korpu tako ja samoprodah i samokupih, a pri tom izmerih gde sam i šta sam grešio... Beše to opasno zaeban posao, smršao sam 5 kila, ali konačno shvatih suštinu: Takav sam kakav sam, kome se sviđa neka nosi, kome ne, neka ostavi... nekako uz tu suštinu dođe i sposobnost da pronađem u sebi taj drugi servis.. način kako ću da dobijem ono što želim na način koji najviše odgovara onom pravom JA, bez foliranja i onih drugih, trećih i četvrtih nebitnih faktora. Setih se onog poručnika (ili šta li je) iz Zone zamfirove kad viče TAKTIKAAAAA KATASTROFAAA.. Ma kakva taktika, drugi servis... pustis prvi onako APP, a onda drugim dobijaš...  I tako... Otkrio sam par neobičnih pojmova.. na primer, iskrenost... strpljenje... pa sam još otkrio i onu čudnu, daleku, stranu reč "IZVINI", kao i momenat kad je treba upotrebiti i obogatiti svoje jezičko izražavanje.... Dug bi niz ovih čudnih pojmova mogao biti, ali moram da vam ostavim po nešto da i sami otkrijete...  Tek, da kažem... korpe odavno više ne dobijam... ni životne, ni one druge... Čak su se i one persone koje su mi korpe nekad davale, ponovo pojavile u mom životu u sasvim drugoj formi... i danas smo prijatelji, pa se ponekad prisetimo svega... Ne čuvam ja ljubomorno ni tajnu mog drugog servisa, pa ko je prihvati. prihvati... a vi... odlučite sami. 
    1235 Objavio/la Chupko Chupavi
  •   Ne, ne... ovo nije priča o Novaku Đokoviću, niti o nekom drugom teniseru... Mada, moglo bi biti dosta sličnosti - oni najbolji pobeđuju upravo drugim servisom.. ako prvi ne krene... Priča je u stvari lične evolutivne prirode, ili, u prevodu, kako sam od večitog skupljača korpi postao prvo prodavac istih, a kasnije i neko ko dobija najbolje (i opet, ne mislim na tenisere... mada... bilo je par teniserki...). Kad pisem nešto iz svog ugla, uvek je najteže početi, verovatno zato što mislim da vi znate šta je meni u mislima, a nekad je i meni samom to teško da pohvatam :)  Možda je najbolji početak jedan domaći zadatak koji mi je dala veoma bitna osoba u mom životu jednostavnom rečenicom: "e, mogao bi da budeš super lik, samo da se ne foliraš tako mnogo"... UH ! Da, bilo je to davno, ali i danas me rokne kad pomislim na taj trenutak. E, sad, nisam ovo "DAVNO" pomenuo da svi pomislite kako sam ja odavno super lik jer sam prestao da se foliram, nego je bitna ta osoba koja je u pravom momenu tako nešto rekla... I uspela je ...Zapitao sam se zašto se ja to foliram... dakle, nisam se pitao da li se foliram, jer sam znao da je u pravu, već zašto... Svakako je to jako težak momenat, kad moraš da zavučeš ruku duboko u svoja osećanja, u dušu, i da uhvatiš sve te momente zbog kojih pokušavaš da budeš neko drugi. Zatim, moraš da rešiš još teže pitanje: ZAŠTO to pokušavaš i po čijim merilima.  Tako i ja shvatih da u stvari pokušavam da se dopadnem nekom, tako što pokušavam da ličim nanekog trećeg po merilima koja postavlja neko četvrti. Hmmmm... pa nije ni čudo što sam pokupio riznicu svih mogućih oblika korpi... A korpe, ako zamotaš u celofan, pa još nabaciš koji cvetak, možeš da prodaš bilo kome, ali uvek ostaju korpe.  Reših da te korpe prodam samom sebi, bez celofana... Za neupućene, tako je nastao onaj pojam "pozitivna nula", kad nešto prodaješ samom sebi, ali bar nešto naučiš... I svaku korpu tako ja samoprodah i samokupih, a pri tom izmerih gde sam i šta sam grešio... Beše to opasno zaeban posao, smršao sam 5 kila, ali konačno shvatih suštinu: Takav sam kakav sam, kome se sviđa neka nosi, kome ne, neka ostavi... nekako uz tu suštinu dođe i sposobnost da pronađem u sebi taj drugi servis.. način kako ću da dobijem ono što želim na način koji najviše odgovara onom pravom JA, bez foliranja i onih drugih, trećih i četvrtih nebitnih faktora. Setih se onog poručnika (ili šta li je) iz Zone zamfirove kad viče TAKTIKAAAAA KATASTROFAAA.. Ma kakva taktika, drugi servis... pustis prvi onako APP, a onda drugim dobijaš...  I tako... Otkrio sam par neobičnih pojmova.. na primer, iskrenost... strpljenje... pa sam još otkrio i onu čudnu, daleku, stranu reč "IZVINI", kao i momenat kad je treba upotrebiti i obogatiti svoje jezičko izražavanje.... Dug bi niz ovih čudnih pojmova mogao biti, ali moram da vam ostavim po nešto da i sami otkrijete...  Tek, da kažem... korpe odavno više ne dobijam... ni životne, ni one druge... Čak su se i one persone koje su mi korpe nekad davale, ponovo pojavile u mom životu u sasvim drugoj formi... i danas smo prijatelji, pa se ponekad prisetimo svega... Ne čuvam ja ljubomorno ni tajnu mog drugog servisa, pa ko je prihvati. prihvati... a vi... odlučite sami. 
    Jul 24, 2015 1235
  • 24 Jul 2015
         Sećam se jednog crtanog filma koji je prilično trapavo preveden baš ovako, kao ovaj moj naslov. Tema je bila jedan satiričan pogled na celokupnu evoluciju u kojoj je baš ovaj naš homo sapiens vulgaris trebalo da predstavlja kariku koja nedostaje.    Nisam siguran da je ovoj planeti baš taj sapiens nedostajao, ali je crtać stvarno super... mislim da mu je originalan naziv "Homo" ili "Huomo"... tako nešto... inače.. kasetu sa filmom pojeli su žuti mravi kod prijatelja koji je pozajmio da pogleda... ala je odgledao, svaka mu čast...    Elem... Da li znate onaj osećaj kad u životu nešto ostane onako nedovršeno, kao da nas je neko zaustavio na pola koraka i u tom položaju ostanemo godinama.... i nikako da se korak napravi... i tako, vremenom, to postane karika koja nije ostvarena, zatvorena... i traje... nedostaje. Kad god pomislimo na te korake.. ili karike.. ostane gorak ukus nečega što je ostalo u vazduhu... nedorečeno... Najgore su one priče, kad poletiš, a onda se sve zamrzne i tu stoji... predugo.... toliko dugo da misliš da to samo u tvojim mislima postoji, da su za sve druge te priče odavno zakopane u nekim, odavno tamnim, hodnicima zaboravljenih trenutaka nekog vremena koga više nema. A iz pola tog koraka... naučio sam pola svog života... kako bi bilo da nije ostalo na pola...    I tako.. prolazi vreme.... sve dok jednog dana, opet nekom čudnom igrom onog ko od gore vidi sve, par slučajnih reči u prolazu ne promeni sve... Udari kao munja u tu davno zaboravljenu kariku i postavi jednim potezom sve na svoje mesto... zatvori je tako da je niko nikad više pomeriti ne može. I shvatih da ti hodnici nisu bili tamni, da nije zaboravljeno... Na neki drugi način, neka druga karika...    I onda opet obučem onaj, već skoro zaboravljeni, kostim večitog dečaka, zagledam se u oblak i uživam u svojim osmesima.. i ne samo svojim.... Toliko je vremena prošlo, toliko smo naučili, proživeli... a osmesi... e pa osmesi su i dalje tu... a tu je i trema.. haha.. Zamisli... i veliki rebus u glavi - da li je moguće... E, pa izgleda da jeste ...   Kad veruješ.. sve je moguće... i zato, čitaoče, rođače, slučajni prolazniče, ko god da si .... Veruj.. samo veruj.. i sve je moguće! SVE je OSTVARIVO !   .. i tako.. sve to.. dok drugi osmeh spava....    ... posvećeno dinosaurusima iz doba Jure koji znaju razliku između oblaka i Clouda ...
    1374 Objavio/la Chupko Chupavi
  •      Sećam se jednog crtanog filma koji je prilično trapavo preveden baš ovako, kao ovaj moj naslov. Tema je bila jedan satiričan pogled na celokupnu evoluciju u kojoj je baš ovaj naš homo sapiens vulgaris trebalo da predstavlja kariku koja nedostaje.    Nisam siguran da je ovoj planeti baš taj sapiens nedostajao, ali je crtać stvarno super... mislim da mu je originalan naziv "Homo" ili "Huomo"... tako nešto... inače.. kasetu sa filmom pojeli su žuti mravi kod prijatelja koji je pozajmio da pogleda... ala je odgledao, svaka mu čast...    Elem... Da li znate onaj osećaj kad u životu nešto ostane onako nedovršeno, kao da nas je neko zaustavio na pola koraka i u tom položaju ostanemo godinama.... i nikako da se korak napravi... i tako, vremenom, to postane karika koja nije ostvarena, zatvorena... i traje... nedostaje. Kad god pomislimo na te korake.. ili karike.. ostane gorak ukus nečega što je ostalo u vazduhu... nedorečeno... Najgore su one priče, kad poletiš, a onda se sve zamrzne i tu stoji... predugo.... toliko dugo da misliš da to samo u tvojim mislima postoji, da su za sve druge te priče odavno zakopane u nekim, odavno tamnim, hodnicima zaboravljenih trenutaka nekog vremena koga više nema. A iz pola tog koraka... naučio sam pola svog života... kako bi bilo da nije ostalo na pola...    I tako.. prolazi vreme.... sve dok jednog dana, opet nekom čudnom igrom onog ko od gore vidi sve, par slučajnih reči u prolazu ne promeni sve... Udari kao munja u tu davno zaboravljenu kariku i postavi jednim potezom sve na svoje mesto... zatvori je tako da je niko nikad više pomeriti ne može. I shvatih da ti hodnici nisu bili tamni, da nije zaboravljeno... Na neki drugi način, neka druga karika...    I onda opet obučem onaj, već skoro zaboravljeni, kostim večitog dečaka, zagledam se u oblak i uživam u svojim osmesima.. i ne samo svojim.... Toliko je vremena prošlo, toliko smo naučili, proživeli... a osmesi... e pa osmesi su i dalje tu... a tu je i trema.. haha.. Zamisli... i veliki rebus u glavi - da li je moguće... E, pa izgleda da jeste ...   Kad veruješ.. sve je moguće... i zato, čitaoče, rođače, slučajni prolazniče, ko god da si .... Veruj.. samo veruj.. i sve je moguće! SVE je OSTVARIVO !   .. i tako.. sve to.. dok drugi osmeh spava....    ... posvećeno dinosaurusima iz doba Jure koji znaju razliku između oblaka i Clouda ...
    Jul 24, 2015 1374
  • 01 Jul 2015
    Nervozno kopam po torbi, tražim ključeve od vrata u zgradu. Glupi interfon! Dok trčim uz stepenice kreću mi suze na oči! Uzimam ključeve i jedva otključavam ulazna vrata. Bacam torbu, trčim u wc. Ooooolaaaaaakšaaanjeee! Izlazim kao stondirana iz wc-a, češem se po glavi, gledam kakav sam nered napravila po kući. Jedanaest je sati. Zbog veoma malo gužve u gradu stigla sam sasvim opušteno do toaleta. Ne, uopšte mi se nije žurilo. Već je sreda, majku mu, sutra imam veoma važan ispit. Bojana, sedi da učiš! Ne! Prvo moram da se istuširam... Nakon hladnog tuša na vrele julske dane odlučujem da napravim nešto da jedem. Pržim belo meso, pravim salatu, dresing, stavljam sve u činiju, mešam, palim TV i sedam da jedem. Nakon što sam odgledala seriju, puštam muziku i počinjem da sređujem sto kako bih sela da učim. Posle nekog vremena sedam da učim, to izgleda ovako: stavljam sveske ispred sebe, sve olovke koje su mi potrebne, telefon proveravam da vidim da mi neko slučajno nije postavio nešto na timeline na volimo.net, otvaram knjigu i DRRRRRRRRRRR!!!! Ne! Ne! NE! Komšije su ponovo uzele da renoviraju stan koji se naravno nalazi sprat iznad mog! Zaboravih da napomenem da je jul, sredina ispitnog roka. Biti ili ne biti! More ili ne more! Zatvaram oči, pokrivam rukama uši i počinjem da vrištim. Zašto!? Zašto ja!? Nakon par sati vraćam se od kolege kod kog sam se učtivo učepila da učim. Toliko sam umorna da MORAM da legnem da odspavam malo. Stižem kući, na svaki šum se trzam, sve mislim ponovo će početi da buše, ali sve izgleda da je u redu. Konačno ležem i zatvaram oči u 15:40. Nalazim se na livadi i gledam u nebo, noć je. Sve je mirno, zvezde su na broju, razmišljam o prolaznosti života kada odjednom osećam vetar, vidim ogroman NLO kako se spušta uz užasnu buku i otvara vrata da me kidnapuje. Ne mogu da dišem, znojim se... Otvaram oči i postajem svesna da je komšija verovatno odlučio da sve ono što je izbušio sada i USISA! Gledam na sat, da vidim koji sam rezultat postigla, kad ono 16:00 za komšiju! Tako ti i treba Bojana, kad hoćeš da spavaš za vreme kućnog reda! Nakon par sati vraćam se od babe kojoj sam rekla da ću usisati, peglati veš narednih mesec dana i ići u nabavku umesto nje, kako bi me samo malo pustila da odspavam. Ulazim u kuću već na ivici živaca, naelektrisana zbog sinusne funkcije koju nazivam današnjim danom, pozdravljam se sa roditeljima, pitam ih kako je bilo na poslu i sarkastično odgovaram na njihovo: „Ne bi verovala kakav dan.“. Uzimam knjigu i nastavljam gde sam stala. Posle sat vremena počinju da se čuju čudni zvuci iz dela u kome bi trebalo da se nalaze cevi. Krče, zuje, zvižde, bit boksuju u nekom čudnom neodređenom ritmu i time uspevaju da probude komšijinog zmaja. Jel sam rekla zmaja? Mislila sam komšijinog psa koji ima taj dar da podigne celo Banovo Brdo na noge svojim jednim lavežom. Time je probudio celu zgradu, i ljudi počinju da puštaju vodu, da trupkaju po svojim podovima i da se deru jedni na druge. Sabiram, oduzimam, kipim, dolivam, prelivam, vrištim i zaboravljam da napomenem da ja živim na Voždovcu! Već je prošla ponoć i pokušavam da spustim kapke preko svojih potpuno presušilih očnih jabučica, sklapam lap top, sklanjam knjige i uvlačim se u krevet. Nakon jednog mirnog trenutka počinje zemljotres ljudi moji! Zemljotres!! Ne, čekaj, to nije zemljotres... Stavljam ruke na uši, pokušavam da smirim otkucaje srca i razmišljam: „Neka, sačekaću da komšijina veš mašina završi sa centrifugom, pa ću sutra otići na ispit vedra, raspoložena, kao da danas ništa nije bilo.“ Pozdrav za komšije i ovom prilikom bih Vas ljubazno zamolila da se što je pre moguće iselite i da zabetonirate sve stanove iznad mog! :D Hvala unapred!
    761 Objavio/la D Boyanna
  • Nervozno kopam po torbi, tražim ključeve od vrata u zgradu. Glupi interfon! Dok trčim uz stepenice kreću mi suze na oči! Uzimam ključeve i jedva otključavam ulazna vrata. Bacam torbu, trčim u wc. Ooooolaaaaaakšaaanjeee! Izlazim kao stondirana iz wc-a, češem se po glavi, gledam kakav sam nered napravila po kući. Jedanaest je sati. Zbog veoma malo gužve u gradu stigla sam sasvim opušteno do toaleta. Ne, uopšte mi se nije žurilo. Već je sreda, majku mu, sutra imam veoma važan ispit. Bojana, sedi da učiš! Ne! Prvo moram da se istuširam... Nakon hladnog tuša na vrele julske dane odlučujem da napravim nešto da jedem. Pržim belo meso, pravim salatu, dresing, stavljam sve u činiju, mešam, palim TV i sedam da jedem. Nakon što sam odgledala seriju, puštam muziku i počinjem da sređujem sto kako bih sela da učim. Posle nekog vremena sedam da učim, to izgleda ovako: stavljam sveske ispred sebe, sve olovke koje su mi potrebne, telefon proveravam da vidim da mi neko slučajno nije postavio nešto na timeline na volimo.net, otvaram knjigu i DRRRRRRRRRRR!!!! Ne! Ne! NE! Komšije su ponovo uzele da renoviraju stan koji se naravno nalazi sprat iznad mog! Zaboravih da napomenem da je jul, sredina ispitnog roka. Biti ili ne biti! More ili ne more! Zatvaram oči, pokrivam rukama uši i počinjem da vrištim. Zašto!? Zašto ja!? Nakon par sati vraćam se od kolege kod kog sam se učtivo učepila da učim. Toliko sam umorna da MORAM da legnem da odspavam malo. Stižem kući, na svaki šum se trzam, sve mislim ponovo će početi da buše, ali sve izgleda da je u redu. Konačno ležem i zatvaram oči u 15:40. Nalazim se na livadi i gledam u nebo, noć je. Sve je mirno, zvezde su na broju, razmišljam o prolaznosti života kada odjednom osećam vetar, vidim ogroman NLO kako se spušta uz užasnu buku i otvara vrata da me kidnapuje. Ne mogu da dišem, znojim se... Otvaram oči i postajem svesna da je komšija verovatno odlučio da sve ono što je izbušio sada i USISA! Gledam na sat, da vidim koji sam rezultat postigla, kad ono 16:00 za komšiju! Tako ti i treba Bojana, kad hoćeš da spavaš za vreme kućnog reda! Nakon par sati vraćam se od babe kojoj sam rekla da ću usisati, peglati veš narednih mesec dana i ići u nabavku umesto nje, kako bi me samo malo pustila da odspavam. Ulazim u kuću već na ivici živaca, naelektrisana zbog sinusne funkcije koju nazivam današnjim danom, pozdravljam se sa roditeljima, pitam ih kako je bilo na poslu i sarkastično odgovaram na njihovo: „Ne bi verovala kakav dan.“. Uzimam knjigu i nastavljam gde sam stala. Posle sat vremena počinju da se čuju čudni zvuci iz dela u kome bi trebalo da se nalaze cevi. Krče, zuje, zvižde, bit boksuju u nekom čudnom neodređenom ritmu i time uspevaju da probude komšijinog zmaja. Jel sam rekla zmaja? Mislila sam komšijinog psa koji ima taj dar da podigne celo Banovo Brdo na noge svojim jednim lavežom. Time je probudio celu zgradu, i ljudi počinju da puštaju vodu, da trupkaju po svojim podovima i da se deru jedni na druge. Sabiram, oduzimam, kipim, dolivam, prelivam, vrištim i zaboravljam da napomenem da ja živim na Voždovcu! Već je prošla ponoć i pokušavam da spustim kapke preko svojih potpuno presušilih očnih jabučica, sklapam lap top, sklanjam knjige i uvlačim se u krevet. Nakon jednog mirnog trenutka počinje zemljotres ljudi moji! Zemljotres!! Ne, čekaj, to nije zemljotres... Stavljam ruke na uši, pokušavam da smirim otkucaje srca i razmišljam: „Neka, sačekaću da komšijina veš mašina završi sa centrifugom, pa ću sutra otići na ispit vedra, raspoložena, kao da danas ništa nije bilo.“ Pozdrav za komšije i ovom prilikom bih Vas ljubazno zamolila da se što je pre moguće iselite i da zabetonirate sve stanove iznad mog! :D Hvala unapred!
    Jul 01, 2015 761