Poznate ljubavi srpskih vladara » Diskusije

Petar i Zorka Karađorđević (Petrović)

• Rumenka

  

  Član
   

  29. март 2014.

  Toliko je želela da joj muž postane kralj da je čak, iza leđa njemu i ocu, organizovala elitne crnogorske jedinice pripremajući ih za upad u Srbiju i preuzimanje prestola. I nije doživela taj trenutak. Umrla je kao kneginja 1890, trinaest godina pre nego što je njen muž postao srpski kralj. On je bio peto od desetoro dece kneza Aleksandra i kneginje Perside, a ona prva od devet kćeri knjaza Nikole Petrovića i knjeginje Milene. Knez bez kneževine bližio se četrdesetoj kad je, možda umoran od brojnih ljubavnih avantura (posled-nja momačka velika ljubav bila mu je Marija Božbon), možda željan da osnuje porodicu, možda zaljubljen na prvi pogled, a možda neverovatno politički mudar - odlučio da zaprosi „očevog sina", kako je svoju miljenicu umeo da zove „tast Evrope". Učenica petrogradskog instituta Smoljni, gde su se školovala deca najuglednijih ruskih porodica, imala je tada devetnaest godina i, po crnogorskim prilikama, već bila malo prestarila za udaju, pa još i bez miraza. Ni u Srbiji vladajući Obrenovići nisu s odobravanjem gledali na sve to. Ipak, posle silnih pregovora i blagoslova ruskog cara Aleksandra III, koji je obećao miraz, brak je sklopljen na Cetinju (1883). Venčanje je obavljeno u manastirskoj crkvi, upriličeno i prisustvom grofa Orlova-Denisova, carskog izaslanika koji je doneo bogati dar - safiri, rubini i dijamanti behu poređani u obliku ruske zastave. Posle kratkotrajnog boravka u Parizu, knežević Petar vraća se u Crnu Goru, gde im se (1884) rađa kći Jelena, a zatim sin Đorđe (1887), čije rođenje je propraćeno pucanjem i opštim slavljem, i Aleksandar (1888). Dve godine kasnije, posle porođajnih komplikacija, umire kneginja Zorka, a samo dve nedelje potom i novorođeni sin Andrija. U međuvremenu, umro je i Petrov rođeni brat Đorđe. Sve te nesreće teško su pogodile kneževića Petra, koji je posle toga živeo povučeno, prepuštajući decu brizi dojkinja, a sebe - ljubavi i podršci svoje tašte, knjaginje Milene. Septembra 1894. s decom se ukrcao na brod koji će ih odvesti u Ženevu I pored lošeg materijalnog stanja, uspeo je da decu Aleksandra i upiše u škole u Petrogradu uz pomoć svojih svastika, „poznatih Crnogorki" udatih za ruske kneževe, tako da u leto 1898. deca stižu u Rusiju na školovanje: Ćorđe u Aleksandrovski puk, a Aleksandar u Pravovedenije. Pet godina docnije, odlukom Narodne skupštine (2. juna 1903), knežević Petar izabran je za kralja Srbije.

  
  

  

  Toliko je želela da joj muž postane kralj da je čak, iza leđa njemu i ocu, organizovala elitne crnogorske jedinice pripremajući ih za upad u Srbiju i preuzimanje prestola. I nije doživela taj trenutak. Umrla je kao kneginja 1890, trinaest godina pre nego što je njen muž postao srpski kralj. On je bio peto od desetoro dece kneza Aleksandra i kneginje Perside, a ona prva od devet kćeri knjaza Nikole Petrovića i knjeginje Milene. Knez bez kneževine bližio se četrdesetoj kad je, možda umoran od brojnih ljubavnih avantura (posled-nja momačka velika ljubav bila mu je Marija Božbon), možda željan da osnuje porodicu, možda zaljubljen na prvi pogled, a možda neverovatno politički mudar - odlučio da zaprosi „očevog sina", kako je svoju miljenicu umeo da zove „tast Evrope". Učenica petrogradskog instituta Smoljni, gde su se školovala deca najuglednijih ruskih porodica, imala je tada devetnaest godina i, po crnogorskim prilikama, već bila malo prestarila za udaju, pa još i bez miraza. Ni u Srbiji vladajući Obrenovići nisu s odobravanjem gledali na sve to. Ipak, posle silnih pregovora i blagoslova ruskog cara Aleksandra III, koji je obećao miraz, brak je sklopljen na Cetinju (1883). Venčanje je obavljeno u manastirskoj crkvi, upriličeno i prisustvom grofa Orlova-Denisova, carskog izaslanika koji je doneo bogati dar - safiri, rubini i dijamanti behu poređani u obliku ruske zastave. Posle kratkotrajnog boravka u Parizu, knežević Petar vraća se u Crnu Goru, gde im se (1884) rađa kći Jelena, a zatim sin Đorđe (1887), čije rođenje je propraćeno pucanjem i opštim slavljem, i Aleksandar (1888). Dve godine kasnije, posle porođajnih komplikacija, umire kneginja Zorka, a samo dve nedelje potom i novorođeni sin Andrija. U međuvremenu, umro je i Petrov rođeni brat Đorđe. Sve te nesreće teško su pogodile kneževića Petra, koji je posle toga živeo povučeno, prepuštajući decu brizi dojkinja, a sebe - ljubavi i podršci svoje tašte, knjaginje Milene. Septembra 1894. s decom se ukrcao na brod koji će ih odvesti u Ženevu I pored lošeg materijalnog stanja, uspeo je da decu Aleksandra i upiše u škole u Petrogradu uz pomoć svojih svastika, „poznatih Crnogorki" udatih za ruske kneževe, tako da u leto 1898. deca stižu u Rusiju na školovanje: Ćorđe u Aleksandrovski puk, a Aleksandar u Pravovedenije. Pet godina docnije, odlukom Narodne skupštine (2. juna 1903), knežević Petar izabran je za kralja Srbije.