Pesmarnik » Diskusije
Jovan Dučić
-
Vraćanje
Kad mi opet dodješ, ti mi pridji tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.
Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.
Jer ti ne znaš, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene... -
Izmirenje
I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.
Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.
Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo! -
Ave Serbia
Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i suncanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka. -
Tajna
Nase dve ljubavi pune kobne moci,
od sviju skrivene, zive u svom stidu.
Kao pod zvezdama, zaspali u noci,
dva mirna pauna na starinskom zidu.
Krijem svoju ljubav kao mrznju drugi -
istom silom lazi i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
svoj bol bezutesni ja krijem medj svima.
Koliko je suman eho moje lazi,
da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reci gde grca
cela jedna dusa i san od sveg drazi!
Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
i pokazem srce kao prazne sobe.
I tako dve nase ljubavi ocajne,
ogrnute lazju vecitom i niskom,
stoje nemih usta u dnu nase tajne -
Dva crna pauna na zidu starinskom -
Srce
Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javiće se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.
Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdanjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.
Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo -
Uvek novi deo od nove minute.
-
Samo su ograničeni ljudi zadovoljni sobom i svojom sudbinom.
Veliki čovjek svaki proces srca podigne neizbježno do procesa uma; i tako filtrirajući kroz mozak stvari sna i mašte, one postanu bezlične ili čak sasvim izblijede. Postoji ludilo ljubavi, a ne postoji mudrost ljubavi. Zato su ljubavi velikih ljudi pune protivrječnosti, kobnog i smiješnog. Obični ljudi za takve ljubavi ne znaju niti prave ljubavne nesreće doživljavaju.
Strah i dosada, to su dvije najveće čovjekove nesreće.
Prost čovjek se brani lukavstvom kao što se kulturan čovjek brani pameću. Lukavstvo, to je pamet nepametnih.
Nije žalost što rđavi i glupi ljudi ipak dobro žive; žalost je samo kad glupi i zli ljudi otmu mjesto pametnim i čestitim.
Ima ljudi koji ne mogu ni da silno vole ni da silno mrze; to su onda opasni sitničari i ubijeđeni cinici.
Niko nema prava da bude očajnik; očajanje nije nikakvo uvjerenje, nego samo fizička nemoć, bolest ili najčešće glupost.