Forumi » Psi

• VolimoNet

  

  • Moderator
  • 46 postova
   

  20. април 2016. 14.23.00 CEST

  GLISTE KOD PASA vrste i bolesti 

  
  Treba znati da se parazitske bolesti životinja ipak retko javljaju kod ljudi. Uz poznavanje puteva njihovog prenošenja i malo vise pažnje mogu se sasvim uspešno sprečavati i iskoreniti. 

  
  Obrađene su samo bolesti koje se smatraju relnom pretnjom, iako su i one veoma, veoma retke kod ljudi, ali ne i kod životinja. 

  
  TABLETA PROTIV GLISTA REŠAVA PROBLEM - AKO JE DATE NA VREME! 
  Preporučujemo za životinje DRONTAL + 

  
  Oble (valjkaste) gliste kao izazivači bolesti 

  Postoji veliki broj oblih crva (Nemathodes) koji mogu da izazovu bolest kod ljudi i životinja. Ovi paraziti mogu da budu različite veličine (od nekoliko milimetara pa sve jednog metra) a obično su beličaste, sivkaste ili svetlocrvene boje. Telo im je obavijeno zaštitnim omotačem koji se naziva kutikula i imaju izraštaje koji im služe za pričvršćavanje. Organi za varenje im se sastoje od jedne cevi a nemaju posebne
  organe za disanje i cirkulaciju. 

  
  Valjkasti crvi se hrane rastvorenim supstancama iz organa u kojima borave a u nekim slučajevima krvlju i sluzokožom domaćina. Imaju organe za razmnožavanje i mužjaci se razlikuju od ženki. Ženke polažu zrela jaja ili ona dozrevaju u spoljašnjoj sredini. Zaraza se širi bilo neposredno preko jaja, bilo posredno kada postoji i prelazni domaćin. 

  
  Bolest ANKILOSTOMIJAZA (Ancylostomiasis)

  Ovo oboljenje pasa i mačaka izaziva obla glista Ancylostoma caninum. Bolest nije vezana za određeno geografsko područje, ali se ipak češće sreće u krajevima sa toplom i vlažnom klimom. Ispitivanja izvršena u Beogradu ukazuju na to daje 48,4% pasa lutalica i 24,1% kontrolisano držanih pasa imalo u izmetu jaja ankilostoma. 

  
  Odrasli parazit živi u tankom crevu pasa i mačaka gde ženka polaže jaja koja se izmetom izbacuju u spoljašnju sredinu. U vlažnoj i toploj sredini iz jaja nastaju larve koje mogu da se kreću kroz zemljište. Ako larve dospeju na kožu čoveka ili životinje one mogu da prodru kroz nju i da se kreću neposredno ispod površine tela. Ulaskom u krv, larve dospevaju u desnu polovinu srca i pluća a zatim u bronhije. Preko bronhija larve dolaze u ždrelo i bivaju progutane, pa tako dolaze u dvanaestopalačno crevo gde se kod životinja završava razvojni ciklus i nastaju odrasli paraziti. U većini slučajeva, kod odraslih gasa i mačaka nema ispoljenih simptoma poremećaja zdravlja. Štenad se može inficirati od majke (preko mleka), što se manifestuje krvavim prolivom i anemijom. 

  
  Moguće je i da ugine celo leglo. Ovaj kompletni razvojni ciklus parazita se ne odvija u telu čoveka već se završava na stadijumu larve. Bolest se obično javlja u onim delovima sveta gde ljudi hodaju bosi u letnjem periodu i gde se ne sprovode osnovne higijenske mere. Infestacija ovim parazitom pasa i mačka se najčešće sreće kod dece i kod osoba koje su zbog profesije u kontaktu za zemljom (baštovani). U svakom slučaju, posebnu pažnju treba obratiti na decu koja vreme provode u parkovima, bazenima sa peskom i na površinama zagađenim izmetom pasa. 

  
  Kod ljudi, larve ovog parazita buše hodnike ispod površine kože ostavljajući za sobom tanak crvenkasti trag duž puta kojim se paraziti kreću. Na pojedinim mestima ove linije su uzdignute i tu se parazit zapravo nalazi. Ponekad se na koži mogu zapaziti vezi-kule i bule (manji ili veći mehurići ispunjeni tečnošću). Posle izvesnog vremena ova oštećenja se pretvaraju u kraste. Parazit se kreće kroz kožu brzinom od nekoliko centimetara na dan i svoje putovanje može završiti u plućima čoveka. Kod nekih ljudi se javlja intenzivan svrab praćen češanjem i sekundarnim oštećenjima kože, ali to ne mora uvek biti slučaj. Posle infestacije ne nastaje imunitet već se obično javlja preosetljivost, tako da su pri sledećem kontaktu simptomi još izraženiji. 

  
  Važno je bolest otkriti na vreme i utvrditi da su promene na koži posledica prisustva parazita. Bolest se leči lako i efikasno i kod životinja i kod ljudi antiparazitskim lekovima (antihelminti-ci) kao što je tiabendazol. Ako se ne sprovede terapija problemi postoje sve dok su larve žive, a to može trajati i tri meseca. 

   

  Bolest LARVA MIGRANS - TOKSOKARIJAZA (Toxocariasis)

  Kao i većina drugih parazitskih bolesti, toksokarijaza je češća u delovima sveta sa toplom i vlažom klimom. Oboljevaju pre svega psi i mačke koji su glavni domaćini za toksokare. Prema podacima naših autora, jaja ovih parazita nalaze se u izmetu 75,6% pasa lutalica i 37,2 % kontrolisano držanih pasa. Ovaj broj može da varira u zavisnosti od pojedinačnih ispitivanja, ali se uglavnom kreće oko 50 %. 

  
  Uzročnici bolesti su valjkaste gliste Toxocara canis i Toxocara cati. Kada jaja ovih glista, izbačena izmetom psa ili mačke, dođu u povoljne uslove (toplota, vlažnost) sazrevaju u zemljištu i do in-festacije kod dece (obično u uzrastu od l do 5 godina) dolazi preko prljavih ruku i zagađene hrane. Kod pasa parazitira još jedna slična glista - Toxascaris leonina, ali njene larve najčešće ne dovode do pojave bolesti kod ljudi. 

  
  Kod životinja postoji nekoliko načina infestacije. Mladunčad se može inficirati još pre rođenja, preko posteljice, ili neposredno po rođenju, preko mleka majke. Zanimljivo je da larve ovih parazita mogu da miruju u telu majke (kuje) sve do određene faze skotnosti. Smatra se da ih hormonske promene u trudnoći aktiviraju, tako da dolazi do migracije i prelaska u plodove preko posteljice. Treći način infestacije je preko
  kontaminirane hrane i vode. Na kraju, mali sisari, ptice, gliste pa čak i neki insekti mogu da budu nosioci parazita pa se psi i mačke zaraze ako ih pojedu. Larve mogu migracijom da nasele creva gde se razvijaju u odrasle parazite. Osim toga, larvice koje su migrirale do pluća bivaju iskašljane a zatim ponovo progutane, pa se i u tim slučajevima u crevima razvija odrasli parazit. 

  
  Kod štenadi koja su obično u velikom procentu invadirana ovim glistama još pre rođenja, stomak je otečen, postoji bol u trbuhu a može da dođe i do potpunog začepljenja creva. Životinje su bezvoljne, dlaka je mutna, bez sjaja i često se javljaju štucanje i povraćanje. Paraziti koji migriraju kroz pluća dovode do zapaljenskih procesa u njima i javlja se kašalj. Dijagnoza se obično postavlja nalazom jaja parazita u izmetu. 

  
  U težim slučajevima, u izmetu ili povraćenom sadržaju se mogu naći i odrasli paraziti. Ako broj parazita nije veliki do ozdravljenja dolazi spontano u uzrastu od oko šest meseci. Kod odraslih pasa po pravilu nema kliničkih simptoma. 

  
  U humanoj populaciji bolest se manifestuje pre svega kod dece u dva osnovna oblika: 

  - očnom i

  - visceralnom.

  Larveni oblici parazita koji nastaju u crevima dece migriraju preko krvi i limfe do unutrašnjih organa i dolaze do oka gde se učaure. Ako se to dogodi, osnovni simptom su smetnje u vidu a bolest nastupa postepeno i nije praćena bolom. 

  
  Najčešće oboljevaju deca u uzrastu od šest do jedanaest godina. Ovaj oblik bolesti se klinički posebno izdvaja kao entitet i naziva se toksokarijaza oka. U većini slučajeva, ako se larve zadrže na drugim mestima u telu (visceralni oblik), ne dolazi do zdravstvenih problema. Larve bivaju inkapsulirane i obično uginu za dve godine. 

  
  Izuzetno retko, larve mogu da dođu do srca, mozga, jetre ili pluća i u tim slučajevima nastaju smetnje u radu po-menutih organa. Dijagnoza se teško postavlja ali u krvnoj slici postoje promene (eozinofilija) koje mogu da ukazu na prisustvo larvi toksokare. U novije vreme se u dijagnostici toksokarijaze koriste testovi kojima se u krvi dokazuje prisustvo specifičnih antitela (belančevine koje nastaju u organizmu u prisustvu
  bakterija, virusa i nekih parazita).

  Od opštih simptoma kod dece treba navesti povišenu temperaturu, noćni kašalj, bolove u stomaku i osipe po koži. Na osnovu ispitivanja većeg broja ljudi (vojnika) utvrđeno je da se zastupljenost toksokarijaze u našoj zemlji kreće oko 6 %. 

  
  Toksokarijaza je kod ljudi posebno značajna zbog toga što u dijagnostičkom smislu može da se zameni sa tumorima oka. Naime, ako postoji tumor oka potrebno je operativno ukloniti celu očnu jabučicu, dok se kod granuloma oka izazvanog larvama toksokare može ukloniti samo zahvaćeni deo. U našoj stručnoj literaturi opisani su slučajevi uspešnog operativnog lečenja očne toksokarijaze. 

  
  Pse i mačke treba blagovremeno dehelmintisati a u cilju sprečavanja infestacije. Velika pažnja se mora posvetiti higijeni ruku, posebno kod dece. 

   

  Pantljičare kao uzročnici bolesti

  Pantljičare pripadaju parazitskim crvima koji se karakterišu pljosnatim telom podcijenim u člančiće (proglotide). Nemaju organe za varenje, već hranu upijaju ćelom površinom tela. Ovi paraziti su hermafroditi, što znači da se muški i ženski polni organi nalaze u jednoj jedinki. Na njihovom telu se mogu razlikovati glava, vrat i telo. 

  
  Glava predstavlja malo ispupčenje na prednjem kraju tela i na njoj su smešteni organi za pričvršćivanje koji se sastoje od nekoliko pijavki. Kod nekih pantljičara se na pijavkama nalaze sitne kukice poredane u više venaca. Pomoću ovih tvorevina smeštenih na glavi, pantljičare se pričvršćuju za sluzokožu creva. Ostali deo tela leži slobodno u crevnoj šupljini. 

  
  Vrat je nepodeljeni  deo tela. Polazi od glave i nastavlja se u trup. Njegova dužina zavisi od vrste pantljičare. Trup se sastoji od člančića. Njihov broj je različit i prema vrsti iznosi od 3 pa do nekoliko hiljada. Svaki člančić sadrži muške i ženske polne organe. U mladim člančićima koji su odmah iza vrata, oni su tek u razvoju. U člančićima srednjeg dela oni se već jasno vide, a u krajnjim se nalazi samo materica ispunjena zrelim jajima. 

  Pantljičare žive u tankom crevu čoveka i životinja i za njihov razvoj je potreban jedan ili više prelaznih domaćina. To može biti ili čovek ili neke životinjske vrste. U bolesti izazvane pantljičarama spadaju: cenuroza, difilobotrijaza, ehinokokoza i bolest izazvana psećom pantljičarom. 

  
  Postoje i pljosnati crvi koji su jednostavnije građe od pantljičara a takođe predstavljaju uzročnike oboljenja ljudi i životinja. Od bolesti koje izazivaju ostali pljosnati crvi su:

  
  - paragonimoza,

  - šistozomijaza i o

  - boljenje koje uzrokuje kineski metilj jetre. 

   

   

  EHINOKOKOZA (Echinococcosis)

  Pse nikada ne treba hraniti iznutricama životinja koje nisu veterinarski pregledane i termički obrađene. Ukoliko se ovo poštuje, pas se ne može inficirati ehinokokusnom pantljičarom, pa ne može ni biti izvor infestacije za ljude. 

  
  Ehinokokoza je parazitsko oboljenje čoveka i nekih životinja, koje nastaje zaražavanjem larvenim oblikom pantljičare Echinococcus granulosus. Ova bolest spada u najznačajnije zoonoze i sreće se uglavnom u zemljama umerenog klimatskog pojasa, severne i južne polulopte, sa prošekom godišnjih temperatura od 10 do 20 °C. Bolest je manje prisutna (ali se ipak sreće) u području ekvatora i u hladnijim predelima.  

  Prema učestalosti njene pojave kod ljudi, domaćih životinja i pasa, ističu se Grčka, nekadašnja Jugoslavija, Korzika, Sardinija, Bugarska, Kipar, Alžir, Sirija, Iran, Irak i Turska. Na teritoriji bivše Jugoslavije tzv. endemska područja su Crna Gora, Kosovo, delovi južne Srbije pa čak i Vojvodina.  

  Očigledno je da se ova bolest naročito javlja u stočarskim krajevima gde se uzgajaju svinje i ovce, gde ima dosta ovčarskih pasa i gde su higijenski uslo-vi loši. Na području bivše Jugoslavije, to je slučaj u Hercegovini, Hrvatskom primorju i Makedoniji. 

   

  U bivšoj Jugoslaviji se svake godine od ehinikokoze u bolnicama lečilo oko 600 pacijenata. Prema statistikama instituta za zaštitu zdravlja Srbije BATUT u 2006. u Srbiji zabeleženo je oko 10 puta manje slučajeva i svi su u ruralnim, stočarskim sredinama, gde ne postoji kontrola mesa. 

  
  Uzročnik ehinokokoze se sreće u dva oblika: kao odrasli parazit u vidu male pantljičare (Taenia echinococcus) i kao razvojni oblik u vidu mehura (larva). 

  
  Odrasli parazit živi u crevima psa, vuka i šakala. Dug je oko 6 mm i ima samo 3 člančića. Na vrlo sitnoj glavi ima 2 reda kukica kojima se pričvršćuje za sluzokožu creva. Poslednji člančić je pun jaja, koje zaražena životinja izbacuje sa izmetom u spoljašnju sredinu i na taj način zagađuje okolinu: livade, pašnjake, bašte, povrtnjake i vodu. Čovek i druge životinje (krava, ovca, svinja, glodari, kamila, zebra, žirafa) se zaraze kada pojedu hranu ili popiju vodu koja je zaražena jajima pantljičare. U njihovim unutrašnjim organima, jajašce se oslobodi opne, larva prodire kroz sluzokožu creva i krvlju stiže najpre u jetru gde se formira cista ehinokoka. Ponekad se događa da ova jajašca prođu jetru i stignu do pluća a odatle bilo gde u telo ovih prelaznih domaćina. 

  
  Zbog toga je u jetri najčešća lokalizacija cista ehinokoka a zatim u plućima i eventualno u drugim organima. Za oko 5 meseci, cista u vidu mehurića naraste do promera od oko 5 mm, što zavisi od tkiva u kojem se razvija (u kostima manje, u plućima ili mozgu više). 

  
  Ovaj oblik parazita može da poprimi tokom vremena i dimenzije kugle veličine glave novorođenčeta ispunjene sa više litara tečnosti i da živi u nosiocu dugi niz godina. Pravi prirodni prelazni domaćini za ovu pantljičaru su glodari, ali oni po pravilu žive kratko tako da se u njihovom telu ciste samo delimično razvijaju. S unutrašnje strane mehura vide se bledožućkasta zrnca koja nisu ništa drugo nego glave buduće pantljičare. Pas i drugi pravi domaćini (vuk, šakal) se zaraze samo onda kada se hrane iznutricama (jetra, pluća) prelaznih domaćina u kojima se nalaze ciste ehinikokusa. Ovo se dešava u krajevima gde se obavlja "divlje klanje stoke" (klanje bez sanitarnog nadzora), kada se iznutrice zaklanih životinja bacaju psima ili na đubrište. 

  
  Pored uzimanja zaražene hrane, čovek se može zaraziti i ako dozvoljava da zaraženi psi jedu iz posude koju on koristi, ako dozvoljava da mu zaraženi psi ližu ruke ili ne pere ruke posle igre sa zaraženim psom. Naime, prilikom izlaska jajašca kroz analni otvor, zaraženi pas oseća svrab pa se često njuškom češe i prenosi jaja po telu, posebno po dlaci.

  Otuda zabluda da je dlaka psa opasna i da može, ukoliko se proguta, da se "zavuče" u jetru ili mozak. Ova zabluda je tačna samo ukoliko je dlaka zaražena jajima pantljičare iz kojih se dalje razvijaju ciste u unutrašnjim organima čoveka. U nekim našim krajevima ciste se nazivaju "žednjaci" i pogrešno se smatralo daje njihovo prisustvo dokaz daje zaklana životinja patila od žeđi. 

   

  Poremećaji zdravlja pasa zaraženih pantljičarom su retki. Ponekad se mogu zapaziti nervni simptomi i smetnje u organima za varenje praćene mršavljenjem uprkos povećanom apetitu. Najupadljiviji simptom prisustva ove ali i drugih pantljičara u crevu psa je svrab oko analnog otvora, pri čemu pas liže ovaj deo tela ili ga vuče po zemlji. 

   

  Prisustvo pantljičare kad pasa se utvrđuje mikroskopskim dokazivanjem jaja parazita u izmetu. 

  
  Znaci ehinokokoze kod ljudi zavise od organa u kome se cista razvija. Na samom početku bolesti obično nema nikakvih simptoma. Sa povećanjem veličine, mehur pritiska jetru, izazivajući simptome poremećaja njene funkcije, ili mozak, pri čemu dolazi do glavobolje i drugih nervnih smetnji. Do pojave prvih simptoma može proći i dugi niz godina.

  Kod dece je ceo tok bolesti brži, tako da opisane ciste dostižu veličinu kokošijeg jajeta u mozgu deteta starog 3,5 godine. Posebno su opasne sekundarne ciste koje nastaju u organizmu obolelog posle pucanja primarnih cista. Opisani su slučajevi daje pucanje ehinokokne ciste dovelo do opasnih alergijskih reakcija (anafilaktički šok). 

  
  Dijagnoza ehinokokoze čoveka se postavlja imajući najpre u vidu gde je bolesnik proveo detinjstvo i najduži deo života, da li je bio u bliskom kontaktu sa psima, u kakvim higijenskim uslovima je živeo i radio. Od tegoba pacijenta sa ehinokokozom karakteristična je pojava iznenadnih urtikarija koje spontano nestaju, bolnih probadanja, smetnji pri disanju, glavobolja i otoka različite veličine koji se, ako su u predelu jetre, mogu čak i opipati.

  Najkorisnija metoda u dijagnostici ove bolesti je rendgenološki pregled kojim se otkriva veliki procenat cista ehinokoka. Dobri rezultati se takođe postižu ultrazvučnim metodama pregleda. Postojanje ovog parazita u organizmu se može dokazati i alergijskom probom na koži obolelog. Odstranjivanje ehinokokusnih cista sa pojedinih organa kod ljudi se vrši hirurški a u novije vreme se koriste i neka antiparazitska sredstva koja mogu da dovedu do uginuća parazita i kada je on u razvojnom obliku ciste (mebendazol, prazikvantel). 

  
  Lečenje zaraženih pasa vrši se tabletama protiv crevnih parazita - dehelmintizacijom. Kada se pas lekovima oslobodi pantljičare on više na predstavlja opasnost po čoveka, sve dok se ponovo ne inficira jedući unutrašnje organe zaraženog prelaznog domaćina. 

  Od trenutka kada se pas ponovo zarazi pa dok se u njegovim cre-vima ne formira odrasla pantljičara treba da prođe 30 do 40 dana. 

  
  To znači da pse nikada ne treba hraniti iznutricama životinja koje nisu veterinarski pregledane i termički obrađene. 

  
  Ukoliko se ovo poštuje, pas se ne može inficirati ehinokokusnom pantljičarom, pa ne može ni biti izvor infestacije za ljude. 

  
  Poslednja izmena: 20. април 2016. 14.26.15 CEST"