Forumi » Stari srpski obicaji i verovanja

Вештачка сродства

    • Moderator
    • 370 postova
    17. април 2016. 21.39.48 CEST

    Кумство - Кум се поштује као и родитељ. Кумова клетва је нешто најтеже. Кумство је непроменито. Једна породица кумује другој од старина, да млађи и не знају од када траје то кумство. Кум се не може променити без пристанка и опроштаја старога кума; тек кад стари кум опрости и дозволи, може се тражити други кум. Кад неки тражи новога кума, обично гледа да га узме из другога села. Ако неки жели да узме кума из свога села, онда пази: да му није какав сродник, да му није са имањем међник, те да не би доцније каква кавга искрсла, јер с кумом се не ваља свађати. Сем свега гледа се да је нови кум на гласу као добар и поштен човек. Има само један случај кад се за кума узима који му драго, а то је, кад се коме не држе деца, као што смо то већ видели код "Рођења." Иначе се кум не мења. Кад би неки без узрока променио кума, тога би цело село осудило. Који кум кога венча, он му и крштава децу.

    Кумство од оца прелази на синове. После смрти очеве, браћа делећи се поделе и кумства. Старији брат узима да кумује у једној фамилији старијем брату, а млађи узима да кумује млађем.
    Дешава се и то, да кум сам одрекне да и даље кумује. То бива у томе случају, кад ко кумује на више места, па је сиромашан и не може да издржи трошкове око многих кумства. Није никаква реткост да један човек кумује на десет и више кућа.

    2. Старосватство - Стари сват је увек близак сродник. За старога свата узима се ујак младожењин или његов побратим, ако га има. О свадби даје се веће поштовање староме свату него куму, а после свадбе, он се више поштује као сродник, а не као стари сват. Стари сват се сматра као побратим, па га тако и зову.

    3. Деверство. - Девер бива увек сестра или млађи брат младожењин. Сељаци никад не узимају туђинца за девера. И девер се више поштује као сродник, него као девер. Млада девера зове брацом, а он њу снајом.

    4. Побратимство. - Побратимство бива увек из нужде. Кад неко почне да се суши и да вене, народ мисли да је болестан за то, што му је умро другар, који је с њим рођен једнога месеца, па га зове да дође њему. Да би болесник оздравео једини је лек отварање или побратимство. Ради тога мора болесник с неким да се побратими. Побратим може бити и мушко и женско. Мушко се зове побратим, а женско посестрима. Побратим замењује брата, а посестрима сестру. Побратима или посестриму налазе овако: Нађу једну жену из суседства, јер не сме бити из куће, па јој у јутру рано пре сунца даду у руке железа и упуте је на раскрсницу, па кога прво сретне, било мушко, било женско, било Циганина, било Циганку, тај ваља да буде побратим. Кога дакле првог сретне, жена му каже: "Прими Бога и Св. Јована, да отворимо роба од гроба!"

     По народном веровању, била би највећа грехота не примити се за побратима. Сад побратим и жена иду кући онога, коме ће бити побратим. Ту се почасте и уговоре дан за отварање. Отварање обично бива у три маха. Први пут се отвара у среду, други пут у петак и трећи пут у недељу. Отварање може бити у кући на главњи, на прагу од куће, на дрвљанику, крај реке, код каквог младог присада (воћке), на незнаном гробу и на сваком другом чистом месту. Поред болесника и побратима, односно посестриме, мора бити још једно треће лице. То треће лице може бити једно од укућана. Ако је побратим мушко, онда то треће лице мора бити женско, а ако је женско, онда мора бити мушко. За све време отварања болесник ништа не говори, већ само говоре побратим и ово треће лице.

    У очи среде једна жена из куће болесникове измери концем дужину стопала болесниковог, па иде да одсече пет толико дугачких гранчица, од којих једна мора бити од дрена, друга од врбе, трећа од ораха, четврта од шипка и пета од каквог младог присада. Кад одсече гранчице, она иде на реку те избере један округао камен, од прилике толики, да га може болесник стегнути у песницу. За тим се врати кући, узме један црвен конац и њиме измери колико је висок болесник. Овим концем увеже оне гранчице, али тако, да камен буде у средини. Ово после метне болеснику под главу да преноћи. У среду рано долази побратим или посестрима да врше отварање. 

    Првога дана отварање обично бива на главњи. Болесник дође код ватре, окрене се истоку и десном ногом стане на главњу. Поред његове десне ноге метну се на земљу оне гранчице са каменом, једна бела сребрна пара и три китке разнога цвећа, међу којима мора бар једна бити од босиљка. Оно треће лице узима железа, обавије карику око десне ноге болесникове и кључем катанац закључа, па се окрене побратиму и каже му: "Примаш ли Бога и Светог Јована, да отворимо роба од гроба?' Побратим или посестрима ваља да одговоре: "Примам Бога и Светог Јована, да отварамо роба од гроба, од знано и од незнано, од рода и од нерода, од венчано и од невенчано, од живо и од мртво, од виле и од але, од гору и од воду, од вука и од мечку, од сунца и од ветра, од месеца и од звезде, од стење и камење и од све дивљине и од све питомине!" Оно треће лице три пута овако пита побратима, и овај ваља три пута исто да одговара. Кад побратим сврши говор, онда узима кључ, отвара катанац и ослободи ногу болеснику. После овога, ово се понови још два пут на исти начин. Код сваког отварања побратим се три пут пита: "Примаш ли Бога и Светог Јована да отворимо роба од гроба." И побратим три пут одговара горе наведене речи. Кад сврше и треће отварање, побратим и оно треће лице отиду на реку те оперу железа, баце у воду шипке, камен и оне три китке цвећа. Ово се баца у воду зато, да као што вода све носи, тако да однесе и болест са болесника. После овога враћају се кући на гозбу. Онога дана када ће бити отварање, болесник не сме ништа да једе докле се не сврши отварање, а тако исто не сме ни да легне, докле се побратим не врати од реке.

    На исти начин бива друго отварање у петак и треће у недељу. Друго отварање врше на прагу од куће, а треће на дрвљанику. Кад сврше у недељу и треће отварање, побратим пресече ножем преко половине ону сребрну пару, па једну половину даје болеснику да је ушије у тканице,а друга се половина после баци у реку. Кад побратим сече пару говори: "Нека је са срећом наше побратимство! Бог и Свети Јован нека даду здравље моме побратиму!" После овога побратим и оно треће лице иду на реку те баце: сребрну пару, камен, шипке и перу железа. После овога враћају се домаћиновој кући на ручак, а после ручка побратима даривају. Мушкоме дају чарапе, тканице и пешкир, а женскоме дају чарапе, кошуљу и шамију.

    Неки се опет отварају на седам незнаних гробова. То се ради овако: У очи онога дана кад мисле болесника да отварају, мајка болесникова или која друга жена из куће ваља да одсече седам шипчица у величини болесниковог стопала. Те шипке морају да буду: од дрена, од шипка, ораха, врбе, крушке, шљиве и јабуке. За тим иде на реку и избере један округао камен, толико велики, да га болесник може стиснути у песници. Кад ово спреми онда црвеним концем измери колико је болесник висок па овим концем увеже шипке, али тако да камен буде унутра. После ове шипке метне болеснику под главу, и ту ваља да преноће. Сутрадан, пре сунца, мајка болесникова напуни једно стакло вином, а друго водом, узме шипке и железа, па се са болесником крене право на раскрсницу. Кога првог скобе, тога замоле да буде побратим, па било то мушко или женско, био Србин или Циганин. Као што смо и раније казали, нема случаја а да се ко не прими побратимства, јер се сматра за највећу грехоту да се побратимство одбије.

    Са раскрснице крећу се све троје право на први незнан гроб. Кад тамо дођу, болесник се окрене истоку и десном ногом стане на гроб. Поред његове десне ноге метну се оне шипке и сребрна пара, а на гроб се метне она стаклад са вином и водом. Мајка, или друга која жена која буде пошла са болесником, узима железа, обавије их око болесникове ноге и кључем закључа катанац. Кад то сврши, окрене се побратиму или посестрими говорећи: "Прими Бога и Светог Јована, да отворимо роба од гроба!" Побратим узимајући од ње кључ одговара: "Полагам Бога и Светог Јована да мој побратим оздрави и да отворимо роба од гроба, од знано и незнано, од рода и нерода, од венчано и невенчано, од живо и од мртво, од виле и од але, од гору и од воду, од вука и од мечку, од сунца и од ветра, од месец и од звезде, од стене и од камење, и од све дивљине и од све питомине." Трипут се побратим овако пита и он три пут овако одговара. Ако који не зна ове речи да говори, мајка му показује. Кад се већ побратим сагне да откључа катанац, мајка му три пут каже: "Отвори роба од гроба!" а побратим три пут одговара: "Отварам роба од гроба!" За тим отвори катанац и ослободи болеснику ногу. Сад се више од једанпут не отвара. Кад сврше отварање, болесника умију мало водом. После овога побратим и болесник пију вино. Први пије побратим, па болесник. Кад побратим хоће да пије он се прекрсти и помоли Богу говорећи: "Боже помози! Нека Бог даде моме побратиму здравље, а болес да оставимо на незнан гроб!" па здрави болеснику. Болесник ваља да сркне три пута, по мало, ништа не говорећи.

    Са првог гроба крећу се на остале. И на остале гробове носе железа, шипке, вино, воду и сребрну пару. Пред полазак болесник ваља да тресе десни рукав, да би на тај начин стресао болест. Кад дођу на други гроб отварање се врши на исти начин као и на првом, а тако се исто врши и на свима осталим гробовима. На седмом гробу, после отварања, побратим ону сребрну пару ножем пресече преко половине, па једну половину узима болесник да ушије у тканице, а друга се са шипкама закопа у тај гроб испод ногу мртвачевих. Кад се ово сврши сви се умију ту на гробу и све троје пију вино за здравље и за срећно побратимство. Одатле се враћају кући на гозбу, а после ручка побратима даривају.
    Овога јутра кад ће болесник да се отвара не сме ништа да једе.

    Побратимство се поштује као и братство; чак се и млађи не узимају, јер се сматрају као род. Отварање може бити и без побратима, али се више цени отварање са побратимом. Кад је породица сиромашна, па не може да угости и дарује побратима, онда отварање врше без побратима. То се ради овако. У очи среде мајка болесникова, или која друга жена из куће, оде те одсече пет шипки у дужини болесниковог стопала. По једна шипка мора да буде од дрена, шипка, врбе, ораха и од каквог младог присада било од крушке или од јабуке. Кад отсече шипке, она оде на реку те избере један округао камен, али да буде црвен и у величини ораха. Кад све то спреми, онда црвеним концем ваља измерити висину болесниковог тела, па њиме увезати оне шипке, али тако да камен буде између шипки. Шипке са каменом метну се болеснику испод главе и ту ваља да преноће. Сутрадан пазе шта је болесник сањао, па према сну тумаче хоће ли оздравети. Одмах у јутру, докле још није сунце изгрејало, мајка болесникова узме оне шипке и ништа не говорећи иде на реку да их баци у воду. Кад тамо дође она прво баца шипку по шипку и најпосле баци камен. Кад ово баца она помиње све мртве из своје куће, који су за последњих десетак година помрли говорећи: "Милане, Милоше, Љубице, (или како се буде звао болесник), дајем вам место њега главу за главу, дајем вам очи за очи, дајем вам нос за нос, дајем вам чело за чело, дајем вам уста за уста, дајем вам врат за врат, дајем вам руке за руке, дајем вам груди за груди, дајем вам леђа за леђа, дајем вам слабине за слабине, дајем вам ноге за ноге, дајем вам срце за срце, дајем вам душу за душу!" Кад ово изговори опере руке, умије се и враћа се кући без обзира. Докле се она не врати болесник не сме да легне, нити што да једе.

    На овакав исти начин бивају још два отварања: друго отварање у петак и треће у недељу. И у очи петка и у очи недеље мећу се болеснику шипке под главу, само се у очи петка мећу седам шипки а у очи недеље девет. У петак, пре сунца, шипке са каменом закопају се испод каквог великог шипка. Жена, која закопава, говори исте речи, које је говорила кад је шипке и камен бацила у реку.

    У недељу, пре сунца, одсеку један велики прут од шипка, па га на средини расцепе и то толико, да може да се провуче болесник. Кроз овај расцеп провуку болесника, па онда узимају вериге те га и кроз вериге провуку. Кад то ураде, онда мајка болесникова, или друга која жена из куће, само мора бити једна иста, која је и раније носила шипке те закопавала, узме шипке и прут од шипка, па то однесе на незнан гроб. Прут од шипка положи озго по гробу али тако, да оно што је било до земље дође где су ноге, а горњи крај да буде према глави, како мртвац лежи. Пошто прут по гробу положи, шипке закопава у гробу где су ноге мртвацу, при чему говори исте речи, које је и на реци и испод шипка говорила. Понека говори и овако: "Ти, који у томе гробу лежиш, немој тражити мога Јеремију, место њега дајем ти ове шипке, дајем ти место њега главу за главу, дајем ти очи за очи" итд. и понови исте речи, које је говорила на реци. Жена, која носи да закопа шипке, не сме целим путем реч прозборит, нити се сме путем окретати.

    Причају и за овај начин побратимства. Године 1876. за време српско-турског рата, један сељак из Мирова буде у боју тешко рањен, да се није могао ни с места помаћи. Наша је војска одступала. Рањеник је молио једног по једног војника да га понесу, али ниједан не хтеде. Рањеник беше изгубио сваку наду и само очекиваше час кад ће наићи Турци и у комаде га исећи. У том наиђе један његов сељак. Кад га рањеник угледа слабим и већ изнемоглим гласом рече му: "По Богу да си ми брат од сад па до века, изнеси ме одавде, да ме Турци живог не касапе." Војник га упрти на леђа и срећно донесе на превијалиште. Рањеник са превијалишта буде упућен у болницу, где после дужег боловања потпуно издрави. Доцније су ова двојица живели као рођена браћа и звали су се побратими.

    5. Усињење, Усиновљење. - Кад неки човек већ зађе у године, има имање, али нема деце, он онда гледа да неког из своје фамилије усини, да му не би опустела кућа. Врло је редак случај да се туђинац усини. Усинити се може и мушко и женско. Мушко се зове посинак, а женско поћерка. Онај што усињује зове се поочим, а жена његова помајка. Поочим мора бити старији од посинка најмање за осамнаест година. Таст не може усинити зета, ако му је жива ћерка, а после њене смрти може.

    Кад се неко усињује, прво направе уговор, у коме се посинак обавезује, да ће у свему слушати поочима и помајку и да ће их у старости чувати и неговати, а поочим се опет обавезује, да ће све своје покретно и непокретно имање оставити посинку. Овај уговор потврђује општинска власт. Али се сам акт усињена врши у цркви. За усињење има нарочита молитва, коју ваља свештеник да очита. Усињење се врши овако. Поочим стоји с десне а посинак с леве стране. Обојица држе запаљене свеће у рукама. Свештеник стоји пред њима и чита им молитву за усиновљење. Кад свештеник сврши молитву, посинак падне пред поочима, а овај петом од десне ноге додирне посинка по врату говорећи: "Днес син мој јеси ти, аз днес родих тја!" За тим узима обема рукама посинка испод пазуха, подиже га и пољуби га у чело, а посинак њега у руку. Тиме је усиновљење свршено. После овога свештеник честита усиновљење, на уговору напише да је извршено усиновљење и удара црквени печат. Посинак се сматра као и рођени син, и тако га исто сматра и остала ближња и даљна фамилија.