Forumi » Istorija knjizevnosti

Rodoljubiva lirika

    • 1450 postova
    04. април 2016. 23.11.51 CEST

    Jovan Dučić   

     

     Ave Serbija   

     

     Tvoje sunce nose sad na zastavama,
    Ti živiš u besnom ponosu sinova;
    Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
    I zore da zrače na putima snova.

    Još si uz nas, sveta majko, koju muče:
    Sve su tvoje munje u mačeva sevu,
    Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
    Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.

    Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
    Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
    Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
    Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.

    Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
    U bolu i slavi da budemo prvi;
    Jer su dva blizanca što si na svet dala -
    Mučenik i heroj, kap suze i krvi.

    Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
    Kolevko i grobe, u kolevki sunca;
    Ti si gorki zavet stradanja i moći,
    Jedini put koji vodi do vrhunca.

    Mi smo tvoje trube pobede i vali
    Tvog ognjenog mora i sunčanih reka;
    Mi smo, dobra majko, oni što su dali
    Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

    • 1450 postova
    04. април 2016. 23.12.50 CEST

    Jovan Dučić (novine "Amerikanski Srbobran", 30. 12.1942.)   
    Na carev rođendan   

    Za tvoju Slavu svetli Care
    Što i sad vladaš u nama,
    Koji čuvamo slave stare
    U molitvama i na strunama!
    Ali je crno doba za nas
    Otkad je ovo kaljeno:
    Sve je na pazar pošlo danas,
    Sve slavljeno i voljeno.

    Za tvoju Slavu svetli Care,
    Neka svak pehar popije -
    Jer su spopale pute stare
    Zmije i ljute škorpije...
    Kuda su pošli svi trofeji
    S vojskama tvojim smelima,
    Sad stoje sluge i lakeji
    Svi s oborenim čelima.

    Za tvoju Slavu svetli Care,
    Care nad trima morima!
    Zli žreci danas pričest kvare;
    Guba je u svim torima...
    Nad tvojim carstvom mrak se širi,
    Vetrovi crni duvaju:
    Sad našu savest brane žbiri,
    Lupeži blago čuvaju.

    • 1450 postova
    04. април 2016. 23.13.58 CEST

    Milutin Bojić   
    Plava grobnica   

    Stojte, galije carske! Sputajte krme
    moćne!
    Gazite tihim hodom!
    Opelo gordo držim u doba jeze
    noćne
    Nad ovom svetom vodom.

    Tu na dnu, gde školjke san umoran
    hvata
    I na mrtve alge tresetnica pada,
    Leži groblje hrabrih, leži brat do
    brata,
    Prometeji nade, apostoli jada.

    Zar ne osećate kako more mili,
    Da ne ruši večni pokoj palih četa?
    Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
    A umornim letom zrak meseca šeta.

    To je hram tajanstva i grobnica tužna
    Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
    Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
    Mračna kao savest, hladna i očajna.

    Zar ne osećate iz modrih dubina
    Da pobožnost raste vrh voda prosuta
    I vazduhom igra čudna pitomina?
    To velika duša pokojnika luta

    Stojte, galije carske! Na grobu braće
    moje
    Zavite crnim trube.
    Stražari u svečanom opelo nek otpoje
    Tu, gde se vali ljube!
    Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
    Što prolazi morem i umre bez znaka,
    I doći će nova i velika smena,
    Da dom sjaja stvara na gomili raka.

    Ali ovo groblje, gde je pogrebena
    ogromna i strašna tajna epopeje,
    Kolevka će biti bajke za vremena,
    Gde će duh da traži svoje korifeje.
    Sahranjeni tu su nekadašnji venci
    I prolazna radost celog jednog roda,
    Zato grob taj leži u talasa senci
    Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

    Stojte, galije carske! Buktinje nek
    utrnu,
    Veslanje umre hujno,
    A kad opelo svršim, klizite u noć
    crnu
    pobožno i nečujno.

    Jer hoću da vlada beskrajna tišina
    I da mrtvi čuju huk borbene lave,
    Kako vrućim ključem krv penuša njina
    U deci što klikću pod okriljem slave.

    Jer, tamo daleko, poprište se zari
    Ovom istom krvlju što ovde počiva:
    Ovde iznad oca pokoj gospodari,
    Tamo iznad sina povesnica biva.

    Zato hoću mira, da opelo služim
    bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
    Da miris tamjana i dah praha združim
    Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

    Stojte, galije carske! U ime svesne
    pošte
    Klizite tihim hodom.
    Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
    Nad ovom svetom vodom!

    • 1450 postova
    04. април 2016. 23.15.00 CEST

    Miloš Crnjanski   
    Jugoslaviji   

    Nijedna čaša što se pije,
    nijedna trobojka što se vije,
    naša nije.

    Zdravo da si mi Zagorče crni,
    lukavi, zloslutni, tvrdoglavi,
    ja te volim.

    Zdravo vi tamo gde je mesečina meka,
    svakog ću brata, što zaseo čeka,
    da prebolim.

    Zdravo, svi, redom, gustih obrva,
    mutna oka, tužnih pesama,
    strašna braća.

    Ista je naša psovka prva,
    nož i devojka nasred sela
    i stid domaća.

    Zdravo naše obesne žene!
    Istom su suzom, bolom i strašću
    košulje i svadbe nam izvezene.

    A svatkovina što vino pije,
    slave i crkve šta nas se tiču?

    Suza sa oka još kanula nije,
    još telali mesto mrtvih viču.

    Zdravo na domu mrki pogledi,
    mržnja i svađa.
    Zdravo, u sramu, pokoru, bedi,
    braća smo, braća!

    • 1450 postova
    04. април 2016. 23.15.57 CEST

    Milan Rakić   
    Na Gazi Mestanu   

    Silni oklopnici, bez mane i straha,
    Hladni ko vaš oklop i pogled mraka,
    Vi jurnuste tada u oblaku praha,
    I nastade tresak i krvava trka.

    Zaljuljano carstvo survalo se s vama...
    Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
    Kosovo postade nepregledna jama,
    Kosturnica strašna i porazom slavna.
    Kosovski junaci zasluga je vaša
    Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
    Kada trulo carstvo oružja se maša,
    Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.

    Danas nama kažu, deci ovog veka,
    Da smo nedostojni istorije naše,
    Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
    I da nam se duše opasnosti plaše.

    Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
    Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
    Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
    ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!

    I danas kad dođe do poslednjeg boja,
    Neozaren starog oreola sjajem,
    Ja ću dati život, otadžbino moja,
    Znajući šta dajem i zašto ga dajem.

    • 1450 postova
    04. април 2016. 23.16.39 CEST

    Đura Jakšić   
    Jevropi   

    Tebi da pevam - tebi, tiranko!
    A duh mi mori otrov i gnev;
    Uvreda tvojih žaoci jetki
    Potpaljuju mi plemenit spev.

    Milionima narodi pište,
    Milion grudi prosipa krv -
    Milionima pale kućište,
    Milion ljudi gmiže ko crv.

    I milioni dolaze smerno
    Jevropi gordoj na holi sud:
    "Ne može više, raja ne može
    Snositi jaram, mučiti trud!

    Tiran nas gazi, sramoti žene,
    Useva naših otima plod.
    Presudi, smerna, da l' život može
    U takvom igu nesrećni rod?...
    Izginućemo!...
    "Pa izginite!"

    Podsmeha tvoga gordi je zbor.
    "I ginućemo, ginuti slavno -
    Il' mačem preseć Gordijev čvor!
    Izginućemo - ali slobodni,
    Jer Srbin neće da bude rob!
    Tamo daleko, na svetom groblju,
    Potražićemo život il' grob!"

    • 1450 postova
    04. април 2016. 23.17.40 CEST

    Vojislav Ilić   
    Nad Beogradom   

    Spomeniče nemi prohujalih dana,
    Zašto ti je čelo sumorno i tavno?
    Da l' se sećaš, možda, krvavih megdana,
    Što digoše u zrak tvoje ime slavno?
    Il' grobove brojiš tuđinskih sinova,
    Što padoše redom pod zidine tvoje,
    - Zaneseni čarom osvajačkih snova
    Daleko od krila domovine svoje?

    Jest, i sada često, kad te kroz noć gledam,
    Ukažu se ljudske gorostasne seni:
    S razmrskanim grudima, sa čelima bledim,
    I usnama hladnim u krvavoj peni...
    I ja slušam šapat nepojmljivog zbora,
    Šapat koji tiho umire i tone...
    To je, možda, izraz dubokoga bola?
    To su, možda, reči koje kletvom zvone?
    O, kolevko snova, nadanja i muka
    Zariveno leži u kamenu tvome,
    Što ih sruši smrti oružana ruka
    U danima slave, u pomamu svome!

    I ti jošte živiš!... Tvoju sedu glavu
    Ne položi u grob tako burno vreme!
    Možda čekaš snova poništenu slavu,
    Taj bleđani prizrak budućnosti neme?