Blogovi

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 468
    Blogs
  • 54
    Active Bloggers
464 blogs
  • 30 Jul 2014
    Koliko puta ste uživali gledajući igru leptira na livadi u punom cvetu? Da li ste, međutim, nekada posmatrali momenat kada leptir izlazi iz čaure? Nedavno mi je neko poslao priču o leptiru života...Da, o leptiru života a ne o životu leptira... Čovek je posmatrao kako leptir pokušava da se izvuče kroz malenu pukotinu u čauri. Poslenekog vremena, izgledalo je kao da je leptir izgubio svu snagu i prestao da pokušava, prestao je da se pomera. Čovek se sažalio i napraio izlaz rasekavši čauru tako da je leptir sa lakoćom izašao. Iako je leptir imao krhko telo i smežurana krila, čovek je nastavio da posmatra u želji da isprati trenutak kada leptir poleti. Međutim, ništa se nije dogodilo... leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo, nemoćan, i nikada nije poleteo. Čovek je, uprkos svojoj ljubaznosti i želji da pomogne, prevideo činjenicu da je priroda osmislila način kako da ojača leptira pre nego što se upusti u avanturu, kako da mu podari snagu i energiju potrebnu za život, pa tek onda da se sam oslobodi iz čaure i poleti. A svi volimo da letimo... možda su baš neke poteškoće kroz koje povremeno prilazimo potrebne da se u sledečem trenutku poleti i uživa u lepotama života. Bez tih teškoća, nikad ne bi bili toliko jako koliko možemo i želimo biti... i nikad ne bi leteli. Želeli smo snagu... priroda nam je podarila poteškoće koje su nas osnažile. Želeli smo mudrost... priroda nam je podarila probleme koje je trebalo rešiti. Želeli smo bogatstvo.. priroda nam je podarila mozak i telo da možemo raditi. Želeli smo hrabrost... priroda nam je podarila prepreke koje je trebalo savladati. Želeli smo ljubav... priroda nam je podarila ljude kojima je trebalo pomoći. Želeli smo usluge... priroda nam je podarila prilike.   Nismo dobili ništa što smo želeli... a dobili smo sve što nam je trebalo... i zato.. živite bez straha i suočite se sa svim preprekama.. sve ih sami možete preskočiti...  i poleteti.
    4029 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Koliko puta ste uživali gledajući igru leptira na livadi u punom cvetu? Da li ste, međutim, nekada posmatrali momenat kada leptir izlazi iz čaure? Nedavno mi je neko poslao priču o leptiru života...Da, o leptiru života a ne o životu leptira... Čovek je posmatrao kako leptir pokušava da se izvuče kroz malenu pukotinu u čauri. Poslenekog vremena, izgledalo je kao da je leptir izgubio svu snagu i prestao da pokušava, prestao je da se pomera. Čovek se sažalio i napraio izlaz rasekavši čauru tako da je leptir sa lakoćom izašao. Iako je leptir imao krhko telo i smežurana krila, čovek je nastavio da posmatra u želji da isprati trenutak kada leptir poleti. Međutim, ništa se nije dogodilo... leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo, nemoćan, i nikada nije poleteo. Čovek je, uprkos svojoj ljubaznosti i želji da pomogne, prevideo činjenicu da je priroda osmislila način kako da ojača leptira pre nego što se upusti u avanturu, kako da mu podari snagu i energiju potrebnu za život, pa tek onda da se sam oslobodi iz čaure i poleti. A svi volimo da letimo... možda su baš neke poteškoće kroz koje povremeno prilazimo potrebne da se u sledečem trenutku poleti i uživa u lepotama života. Bez tih teškoća, nikad ne bi bili toliko jako koliko možemo i želimo biti... i nikad ne bi leteli. Želeli smo snagu... priroda nam je podarila poteškoće koje su nas osnažile. Želeli smo mudrost... priroda nam je podarila probleme koje je trebalo rešiti. Želeli smo bogatstvo.. priroda nam je podarila mozak i telo da možemo raditi. Želeli smo hrabrost... priroda nam je podarila prepreke koje je trebalo savladati. Želeli smo ljubav... priroda nam je podarila ljude kojima je trebalo pomoći. Želeli smo usluge... priroda nam je podarila prilike.   Nismo dobili ništa što smo želeli... a dobili smo sve što nam je trebalo... i zato.. živite bez straha i suočite se sa svim preprekama.. sve ih sami možete preskočiti...  i poleteti.
    Jul 30, 2014 4029
  • 24 Apr 2015
              Pre nekoliko nedelja započnem eksperiment sa uzgojem Bukovače na talogu kafe. I onda se iznenadim kako je relativno lako a bukovača napreduje izvanredno!   Ovde sledi postupak uzgoja   Od nekog kafića pribavite talog kafe, najbolje koji je tog dana sakupljen.Kafići to obično bacaju pa je besplatan. Jake plastične, providne kese Micelijum za bukovaću.   Micelijum u Srbiji ..možete pogledati ovde Miki Sremska Kamenica  tel 0642470570       064 999 7660 Jovica Markovic. Miroslav MarkovićBanatska 34, Bela Crkva 26.340tel.013/851-898 http://www.svetbiljaka.com/Prodaja/art=5062.html     U Hrvatsoj ovde http://www.fungi-perfecti.hr/micelij_na_zrnu_zitarice.htm   Adrese sam pronašla na netu tako da ne mogu komentarisati ispravnost micelija.Svakako ako neko od vas ima dodatne informacije o istoj temi dojavite   Kada pripremamo kese, to radimo na čistom radnom prostoru ,sterilizujemo radnu površinu , kao i ruke . Po jednom plastičnom džaku punimo 3 kg taloga kafe,. Počnemo sa  malo talga na dnu pa pospemo oko 50 grama micelijuma, prekrijemo opet sa talogom i tako do vrha kese, gde je poslednji sloj talog.         Kesu zatvorimo tako da ostane malo otvorena.U taj otvor stavimo kuhinjski papir onao zgužvan To će nam koristiti da dok ne otvorimo kese, tako prskamo i zalivamo kompost,Uvek male oličine , recim sprej flašom.       Odlošimo  nei utak garaže, ćupe, podruma, zaštičen deo terase i balkona i slično..i čekamo. S vremena na vreme zalijemo , kako sam gore opisala.   Kada vidite da je micelijum počeo da prerasta talog kafe, postao onako perjast, otvorite kesu.   Sada svakoga dana prskate pažljivo na povrćinu.   Uskoro će početi da se formiraju pupoljci bukovače, Sada možete već malo više otvoriti kesu.       Od početka do ovih prvih bukovača, kod mene je prošlo oko mesec dana .Imala sam 5 kesa a koliki su prinosi ukupno, javiću vam kad se sve završi.               Moje mišljenje je da je za hobi gljivare ovo  najjeftinija i najjednostavnija opcija za uzgoj Bukovače.   A kulinarski..ja sam od prve napravila Bukovača .Al Greco a recept uskoro sledi!    
    3858 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •           Pre nekoliko nedelja započnem eksperiment sa uzgojem Bukovače na talogu kafe. I onda se iznenadim kako je relativno lako a bukovača napreduje izvanredno!   Ovde sledi postupak uzgoja   Od nekog kafića pribavite talog kafe, najbolje koji je tog dana sakupljen.Kafići to obično bacaju pa je besplatan. Jake plastične, providne kese Micelijum za bukovaću.   Micelijum u Srbiji ..možete pogledati ovde Miki Sremska Kamenica  tel 0642470570       064 999 7660 Jovica Markovic. Miroslav MarkovićBanatska 34, Bela Crkva 26.340tel.013/851-898 http://www.svetbiljaka.com/Prodaja/art=5062.html     U Hrvatsoj ovde http://www.fungi-perfecti.hr/micelij_na_zrnu_zitarice.htm   Adrese sam pronašla na netu tako da ne mogu komentarisati ispravnost micelija.Svakako ako neko od vas ima dodatne informacije o istoj temi dojavite   Kada pripremamo kese, to radimo na čistom radnom prostoru ,sterilizujemo radnu površinu , kao i ruke . Po jednom plastičnom džaku punimo 3 kg taloga kafe,. Počnemo sa  malo talga na dnu pa pospemo oko 50 grama micelijuma, prekrijemo opet sa talogom i tako do vrha kese, gde je poslednji sloj talog.         Kesu zatvorimo tako da ostane malo otvorena.U taj otvor stavimo kuhinjski papir onao zgužvan To će nam koristiti da dok ne otvorimo kese, tako prskamo i zalivamo kompost,Uvek male oličine , recim sprej flašom.       Odlošimo  nei utak garaže, ćupe, podruma, zaštičen deo terase i balkona i slično..i čekamo. S vremena na vreme zalijemo , kako sam gore opisala.   Kada vidite da je micelijum počeo da prerasta talog kafe, postao onako perjast, otvorite kesu.   Sada svakoga dana prskate pažljivo na povrćinu.   Uskoro će početi da se formiraju pupoljci bukovače, Sada možete već malo više otvoriti kesu.       Od početka do ovih prvih bukovača, kod mene je prošlo oko mesec dana .Imala sam 5 kesa a koliki su prinosi ukupno, javiću vam kad se sve završi.               Moje mišljenje je da je za hobi gljivare ovo  najjeftinija i najjednostavnija opcija za uzgoj Bukovače.   A kulinarski..ja sam od prve napravila Bukovača .Al Greco a recept uskoro sledi!    
    Apr 24, 2015 3858
  • 27 Nov 2013
      Već tradicionalno,svake godine mi zapadne 'čast' da obavim kupovinu svih potrepština za Božićne i Novogodišnje praznike. Moja Lana je kiwi (Novozelandjanka), pa se kod nas slave još i dva Božića i dve Nove Godine,Tome se raduju verovatno samo klinci iz bliže i dalje porodice Belogrlić.Mi ostali,smo se pomirili sa sudbinom Kako nas ženski deo ne pušta u kuhinju (hvala ti Bože),osim da napunimo mašinu za pranje sudove,(Hvala ti Bože i za nju), muški deo se većinom naoruža bankovnim i kredit karticama,šoping listama kojima bi pozavidela bilo koja trilogija i baci se medju histerične domaćice,koje prazne rafofe i zamrzivače u supermarketu,kao da su upravo dobile poruku da će za koji dan biti smak sveta. Samo još da napomenem da se Srpski Božić i Nova Godna slave kod mojih roditelja.(Hvala ti Bože i na ovome).Još jedna zahvalnost ide Tata Belogrliću, koji se izborio za frižider za pivo u garaži ,pa može lepo čovek da se skemba u neku hladovinu i da se bar malko pravi lud.   Jedino što moja Sis,pametno dete ,stvori tradiciju dok je još mogla i već godinama na doček ide sa još 6 drugarica na ostrvo Vanuatu. Mogu misliti njih 6 tamo! Mogu misliti ali izbegavam.   Da se vratim na svoju obavezu. Dakle histerične domaćice,zajapureni prodavci,deca samo što ne počnu da se penju od muke po zidovima i redovi..redovi..redovi,kao da smo pod embargom. Ti isti ljudi iz reda na jedvite jade odvlače prepunjena kolica u kojima je toliko svega i svačega da bi im pozavidela ekonomija neke nerazvijene države.Kad stignu na izlaz odmah se hvataju za racun sa kase i bleje dugo u njega vrteći glavom. Nešto dalje ispred bankomata stoji druga grupica bledih ljudi koji su upravo u zaprepašćenju dočekali papir iz Bankomata na kome se jasno vidi da su pred bankrotom     Moja Lana je onaj tip, što već nedeljama pre praznika poćinje da pravi liste : hrane ,poklona,ukrasa i sl One će sigurno biti gotove pre MOG sudnjeg šoping dana ,mada u poslednjoj skoro da nema ni traga onoga šta je pisala na prvoj. Piše,briše i pita:'Šta li bi mačke volele za božićnu večeru.' WTF!!! Otkud ja znam.Ako mene pitaš ,ja bih to ubio i zakopao u bašti,taj miris,bljak (Hrana za mačke ne mačke,sačuvaj me bože).I tako ja jadan idem od rafa do rafa, a najradije bih leškario pored bazena(nije moj )i ispijao mojitos na slamku.Dakle odlučim Napraviću i ja listu. Neka praznici budu ok ali ne da se preteruje. Da brate ostane vremena da se uzme screwdriver(,koktel ne alatka).   1. Praznici nisu Aramagedon! Najverovatnije će supermarketi raditi i posle njih. 2 Da se ne kupuje ništa iz Bivše Republike Braznovček-Možda se uštedi dolar ili dva na tegli za voće koja svetli u mraku.ali zato možda otruješ ujaka Berta kome si to namenila. 3. Ove godine za poklon odrasli dobijaju prazne koferte .a deca poklone koji nisu skuplji od 10 dolara i po mogućnosti koje smo sami napravili! U prazne koferte odrasli da stave lepo pare koje su mislili da potroše na poklone odraslima i od toga napravimo Fond za one koji nikad ne mogu da praznuju. 4. Pre nego što zaboravim da obavezno obavestimo sve odrasle, da nikako pred klincima ne spominju da je Božićna šunka pravljena od svinje.Jedina svinja koju oni znaju je Pepa Prase.     pssst ova pepa prase je moja sis Dubravka:)   Kad sam završio listu podjem prema svojoj dragoj sa najlepšim osmehom i raširenih ruku 'E nemoj me sad ,vidiš da sam u gužvi .oko ovih lista'..progovori   Ma imam rešenje ..pokušavam već malo obeshrabren   'Rekoh,nemoj sad..opet će ona'   UUU znam taj pogled.   Okrećem se nalevokrug,Sačekaću bolji momenat ..ili možda iduće praznike... Vama kolege više sreće ako imate iste muke   1.
    3841 Objavio/la Zelimir Belogrlic
  •   Već tradicionalno,svake godine mi zapadne 'čast' da obavim kupovinu svih potrepština za Božićne i Novogodišnje praznike. Moja Lana je kiwi (Novozelandjanka), pa se kod nas slave još i dva Božića i dve Nove Godine,Tome se raduju verovatno samo klinci iz bliže i dalje porodice Belogrlić.Mi ostali,smo se pomirili sa sudbinom Kako nas ženski deo ne pušta u kuhinju (hvala ti Bože),osim da napunimo mašinu za pranje sudove,(Hvala ti Bože i za nju), muški deo se većinom naoruža bankovnim i kredit karticama,šoping listama kojima bi pozavidela bilo koja trilogija i baci se medju histerične domaćice,koje prazne rafofe i zamrzivače u supermarketu,kao da su upravo dobile poruku da će za koji dan biti smak sveta. Samo još da napomenem da se Srpski Božić i Nova Godna slave kod mojih roditelja.(Hvala ti Bože i na ovome).Još jedna zahvalnost ide Tata Belogrliću, koji se izborio za frižider za pivo u garaži ,pa može lepo čovek da se skemba u neku hladovinu i da se bar malko pravi lud.   Jedino što moja Sis,pametno dete ,stvori tradiciju dok je još mogla i već godinama na doček ide sa još 6 drugarica na ostrvo Vanuatu. Mogu misliti njih 6 tamo! Mogu misliti ali izbegavam.   Da se vratim na svoju obavezu. Dakle histerične domaćice,zajapureni prodavci,deca samo što ne počnu da se penju od muke po zidovima i redovi..redovi..redovi,kao da smo pod embargom. Ti isti ljudi iz reda na jedvite jade odvlače prepunjena kolica u kojima je toliko svega i svačega da bi im pozavidela ekonomija neke nerazvijene države.Kad stignu na izlaz odmah se hvataju za racun sa kase i bleje dugo u njega vrteći glavom. Nešto dalje ispred bankomata stoji druga grupica bledih ljudi koji su upravo u zaprepašćenju dočekali papir iz Bankomata na kome se jasno vidi da su pred bankrotom     Moja Lana je onaj tip, što već nedeljama pre praznika poćinje da pravi liste : hrane ,poklona,ukrasa i sl One će sigurno biti gotove pre MOG sudnjeg šoping dana ,mada u poslednjoj skoro da nema ni traga onoga šta je pisala na prvoj. Piše,briše i pita:'Šta li bi mačke volele za božićnu večeru.' WTF!!! Otkud ja znam.Ako mene pitaš ,ja bih to ubio i zakopao u bašti,taj miris,bljak (Hrana za mačke ne mačke,sačuvaj me bože).I tako ja jadan idem od rafa do rafa, a najradije bih leškario pored bazena(nije moj )i ispijao mojitos na slamku.Dakle odlučim Napraviću i ja listu. Neka praznici budu ok ali ne da se preteruje. Da brate ostane vremena da se uzme screwdriver(,koktel ne alatka).   1. Praznici nisu Aramagedon! Najverovatnije će supermarketi raditi i posle njih. 2 Da se ne kupuje ništa iz Bivše Republike Braznovček-Možda se uštedi dolar ili dva na tegli za voće koja svetli u mraku.ali zato možda otruješ ujaka Berta kome si to namenila. 3. Ove godine za poklon odrasli dobijaju prazne koferte .a deca poklone koji nisu skuplji od 10 dolara i po mogućnosti koje smo sami napravili! U prazne koferte odrasli da stave lepo pare koje su mislili da potroše na poklone odraslima i od toga napravimo Fond za one koji nikad ne mogu da praznuju. 4. Pre nego što zaboravim da obavezno obavestimo sve odrasle, da nikako pred klincima ne spominju da je Božićna šunka pravljena od svinje.Jedina svinja koju oni znaju je Pepa Prase.     pssst ova pepa prase je moja sis Dubravka:)   Kad sam završio listu podjem prema svojoj dragoj sa najlepšim osmehom i raširenih ruku 'E nemoj me sad ,vidiš da sam u gužvi .oko ovih lista'..progovori   Ma imam rešenje ..pokušavam već malo obeshrabren   'Rekoh,nemoj sad..opet će ona'   UUU znam taj pogled.   Okrećem se nalevokrug,Sačekaću bolji momenat ..ili možda iduće praznike... Vama kolege više sreće ako imate iste muke   1.
    Nov 27, 2013 3841
  • 07 Oct 2013
      Uvek znam kad je tašta na vratima, jer miševi odma dobrovoljno skaču u mišolovke. Evo ovo sam negde pročitao i potpuno opisuje moj odnos sa taštom. Mislim da sam prvi put osetio da među nama neće biti ljubavi, kad smo je ostavili da nam pričuva stan i nahrani mačku. Ne treba ni da opisujem moje zaprepašćenje kada smo se vratili i kada sam video da se naša spavaća soba preselila u dećiju sobu. Po njoj mnogo zdravija soba, jer gleda na park i sa mnogo manje buke. Najgore je bilo što je sledeća dva dana po našem povratku samo kukala kako je ona došla da se odmori, a ne da radi.   Sledećeg dana komšinice su me čudno gledale pri susretu. I smejušile se.Kad sam kao onako slučajno upitao taštu  da li je neko od komšija bio u poseti u vreme našeg odmora, ispade da je cela zgrada bila na tuperware partiju, koji je ona organizovala.Goreo sam od znatiželje da je pitam šta je o meni pričala..ali ona vešto izbeže tu temu  I tek posle dugo godina sam saznao:   Moja tašta se hvalila komšinicama..(eto o čemu one pričaju na tuperware parti), da njen zet nosi donji veš sa smešnim slikama (kad hoćeš i crteži pataka na gaćama  su smešni)   Pošto stanuje oko 15 minuta od nas. uvek slučajno navrati u vreme ručka i normalno zasedne za sto i naruča se.Često sam se pitao šta li jadan tašt jede u vreme tih njenih gostovanja.   Normalno da nisam nikad direktno pitao.Pa nisam lud da mi vruća šerpa sa supom, završi na glavi.   E sad što je došla ,nego dok podje..... Od momenta kad prvi put kaže da ide kuci…pa do njenog polaska prodje najmanje sat vremena.U tom vremenskom periodu popije čašu vode..ode u wc Još tri puta se oprosti ,obuče kaput..raširi ruke da joj klinci polete u zagrljaj…I pošalje ćerki poljubac, a zetu klimne glavom i ne pogledavši ga. Jako voli za vreme svojih poseta da upotrebljava recenicu: 'Jao Lana jel’ se sećaš ovog /onog tipa(sve ih ona pamti po imenu) on ti je sad  ovo ili ono,veliki as, pun kao brod,eh mogla si da si htela..i sve kao ja ne čujem to ,a u stvari meni priča. I tako se ja tešim čitajući šale na račun tašti : Šta je najgora stvar  koja može da vam se desi:   Kad odvedete taštu  u bolnicu i doktor izadje i kaže Vam: ' Uspeli smo da je spasimo!.' Najbolja je ona: Kad bi ste imali tri želje ali sve što pozelite.  vašoj tašti će biti duplo 1Zelim bilion dolara Dobro ali vaša tašta će dobiti dva 2.Zelim kuću  na divnom ostrvu u Grćkoj Dobro ali vašoj tašti dve 3.Želim da me izbiješ da budem polumrtav Ne znam kako je stanje kod Vas?Slobodno se izjadajte sve ostaje medju nama. p.s  Isključujem svaku odgovornost sa sličnošću živih osoba sa ovom pričom(sigurno je sigurno    
    3691 Objavio/la Zelimir Belogrlic
  •   Uvek znam kad je tašta na vratima, jer miševi odma dobrovoljno skaču u mišolovke. Evo ovo sam negde pročitao i potpuno opisuje moj odnos sa taštom. Mislim da sam prvi put osetio da među nama neće biti ljubavi, kad smo je ostavili da nam pričuva stan i nahrani mačku. Ne treba ni da opisujem moje zaprepašćenje kada smo se vratili i kada sam video da se naša spavaća soba preselila u dećiju sobu. Po njoj mnogo zdravija soba, jer gleda na park i sa mnogo manje buke. Najgore je bilo što je sledeća dva dana po našem povratku samo kukala kako je ona došla da se odmori, a ne da radi.   Sledećeg dana komšinice su me čudno gledale pri susretu. I smejušile se.Kad sam kao onako slučajno upitao taštu  da li je neko od komšija bio u poseti u vreme našeg odmora, ispade da je cela zgrada bila na tuperware partiju, koji je ona organizovala.Goreo sam od znatiželje da je pitam šta je o meni pričala..ali ona vešto izbeže tu temu  I tek posle dugo godina sam saznao:   Moja tašta se hvalila komšinicama..(eto o čemu one pričaju na tuperware parti), da njen zet nosi donji veš sa smešnim slikama (kad hoćeš i crteži pataka na gaćama  su smešni)   Pošto stanuje oko 15 minuta od nas. uvek slučajno navrati u vreme ručka i normalno zasedne za sto i naruča se.Često sam se pitao šta li jadan tašt jede u vreme tih njenih gostovanja.   Normalno da nisam nikad direktno pitao.Pa nisam lud da mi vruća šerpa sa supom, završi na glavi.   E sad što je došla ,nego dok podje..... Od momenta kad prvi put kaže da ide kuci…pa do njenog polaska prodje najmanje sat vremena.U tom vremenskom periodu popije čašu vode..ode u wc Još tri puta se oprosti ,obuče kaput..raširi ruke da joj klinci polete u zagrljaj…I pošalje ćerki poljubac, a zetu klimne glavom i ne pogledavši ga. Jako voli za vreme svojih poseta da upotrebljava recenicu: 'Jao Lana jel’ se sećaš ovog /onog tipa(sve ih ona pamti po imenu) on ti je sad  ovo ili ono,veliki as, pun kao brod,eh mogla si da si htela..i sve kao ja ne čujem to ,a u stvari meni priča. I tako se ja tešim čitajući šale na račun tašti : Šta je najgora stvar  koja može da vam se desi:   Kad odvedete taštu  u bolnicu i doktor izadje i kaže Vam: ' Uspeli smo da je spasimo!.' Najbolja je ona: Kad bi ste imali tri želje ali sve što pozelite.  vašoj tašti će biti duplo 1Zelim bilion dolara Dobro ali vaša tašta će dobiti dva 2.Zelim kuću  na divnom ostrvu u Grćkoj Dobro ali vašoj tašti dve 3.Želim da me izbiješ da budem polumrtav Ne znam kako je stanje kod Vas?Slobodno se izjadajte sve ostaje medju nama. p.s  Isključujem svaku odgovornost sa sličnošću živih osoba sa ovom pričom(sigurno je sigurno    
    Oct 07, 2013 3691
  • 22 Aug 2013
    Maorske legende..Ljubavna priča Hinemoe i Tutankei   Hinemoa je bila devojka iz Chiaftanes plemena koje je živelo u selu Ovhata na obalama jezere Rotorue.Na jezeru Rotorua oko 4 km od Ovhate je ostrvo Mokoia.Na ovom ostrvu živeo je  Tutanekei,lep mladić rodjen vanbračno.Susedna plemena su se posećivala tokom nekih praznika i tom prilikom upoznali su se Hinemoa i Tutankei.Upoznali i zaljubili.Njihova ljubav je postajala veća i veća i svake većeri Tutankei bi sedeo na verandi na svom ostrvu i svirao na flauti-Blagi vetar odnosio je zvuke preko vode.Hinemoa bi stajala na obali i intenzivno dočekivala ove zvuke ljubavi.  Kako to često biva u životu Hinemoini roditelji su posumnjali da se ona zaljubila u Tutankei i iako je on bio fin mladić,pleme nije želelo da on bude Hinamoin muž.Svake večeri su proveravali da su kanoi dobro zavezani za obalu,da Hinemoa ne bi mogla da se otisne ka Mokoi.Jedne večeri dok je Hinemoa stajali na obali i slušala zanosne zvuke Tutankeiove flaute,želja je pobedila strah.Zavezala je nekoliko praznih  tikvi za sebe i započela dug put preko jezera Rotorua, ka svojoj ljubavi.Kad je najzad stigla do ostrva  ,posle nekoliko sati sva isrpljena..pronadje jezerce sa toplom vodom u koje udje da se ugreje.Posle izvesnog vremena primeti senku muškarca koji je došao  da zahvati vodu sa obližnjeg izvora. U tom trenutku Hinemoa upita imitirajući muški glas ,za koga je ta voda.'Ja sam Tutankeiov sluga i voda je za mog gospodara ..stiže odgovorHinemoino srce se ispunilo radošću da je tako blizu kuće svoga dragana.Ustane i razbije vrč sa vodomSluga otrči kući da ispriča šta se desilo na izvoru ali Tutankei je bio u tužnim mislima i nije mnogo na to obraćao pažnju. Sluga se vrati i ponovo napuni vrč i Hinemoa ga ponovo razbije.Ovo se ponavljalo nekoliko puta ,sve dok Tutankei ne odluči da ode da vidi  i ubije spodobu koja je uvredila njegovog slugu.Kad je stigao do jezerceta upita ko se tu krije-Tutankei ja sam to Hinemoa..začuje . Sav u neverici ali presretan zagrli Hinemou i dovede je kući odlučan da ih niko više neće rastaviti.Sledeceg  jutra Hinemoin otac pošalje slugu na ostrvo da vrati Hinemou ali ljubavni par je bio tako čvrsto zagrljen i odlučan da se ne odvoji da se on vrati neobavljenog posla.Hinemoino pleme se pomiri sa tim  i oni su živeli sretno sve dok ih smrt nije rastavila.Ovo ipak nije bajka već istinita priča, a ljubav Hinemoe i Tutankei jedna od najlepših i največih ljubavi sačuvanih u Maorskim predanjima. I dan danas je ostrvo Mokoi omiljeno mesto gde se održavaju venčanja i svira se obavezno njihova pesma     Pakarekare  Ana  
    3689 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Maorske legende..Ljubavna priča Hinemoe i Tutankei   Hinemoa je bila devojka iz Chiaftanes plemena koje je živelo u selu Ovhata na obalama jezere Rotorue.Na jezeru Rotorua oko 4 km od Ovhate je ostrvo Mokoia.Na ovom ostrvu živeo je  Tutanekei,lep mladić rodjen vanbračno.Susedna plemena su se posećivala tokom nekih praznika i tom prilikom upoznali su se Hinemoa i Tutankei.Upoznali i zaljubili.Njihova ljubav je postajala veća i veća i svake većeri Tutankei bi sedeo na verandi na svom ostrvu i svirao na flauti-Blagi vetar odnosio je zvuke preko vode.Hinemoa bi stajala na obali i intenzivno dočekivala ove zvuke ljubavi.  Kako to često biva u životu Hinemoini roditelji su posumnjali da se ona zaljubila u Tutankei i iako je on bio fin mladić,pleme nije želelo da on bude Hinamoin muž.Svake večeri su proveravali da su kanoi dobro zavezani za obalu,da Hinemoa ne bi mogla da se otisne ka Mokoi.Jedne večeri dok je Hinemoa stajali na obali i slušala zanosne zvuke Tutankeiove flaute,želja je pobedila strah.Zavezala je nekoliko praznih  tikvi za sebe i započela dug put preko jezera Rotorua, ka svojoj ljubavi.Kad je najzad stigla do ostrva  ,posle nekoliko sati sva isrpljena..pronadje jezerce sa toplom vodom u koje udje da se ugreje.Posle izvesnog vremena primeti senku muškarca koji je došao  da zahvati vodu sa obližnjeg izvora. U tom trenutku Hinemoa upita imitirajući muški glas ,za koga je ta voda.'Ja sam Tutankeiov sluga i voda je za mog gospodara ..stiže odgovorHinemoino srce se ispunilo radošću da je tako blizu kuće svoga dragana.Ustane i razbije vrč sa vodomSluga otrči kući da ispriča šta se desilo na izvoru ali Tutankei je bio u tužnim mislima i nije mnogo na to obraćao pažnju. Sluga se vrati i ponovo napuni vrč i Hinemoa ga ponovo razbije.Ovo se ponavljalo nekoliko puta ,sve dok Tutankei ne odluči da ode da vidi  i ubije spodobu koja je uvredila njegovog slugu.Kad je stigao do jezerceta upita ko se tu krije-Tutankei ja sam to Hinemoa..začuje . Sav u neverici ali presretan zagrli Hinemou i dovede je kući odlučan da ih niko više neće rastaviti.Sledeceg  jutra Hinemoin otac pošalje slugu na ostrvo da vrati Hinemou ali ljubavni par je bio tako čvrsto zagrljen i odlučan da se ne odvoji da se on vrati neobavljenog posla.Hinemoino pleme se pomiri sa tim  i oni su živeli sretno sve dok ih smrt nije rastavila.Ovo ipak nije bajka već istinita priča, a ljubav Hinemoe i Tutankei jedna od najlepših i največih ljubavi sačuvanih u Maorskim predanjima. I dan danas je ostrvo Mokoi omiljeno mesto gde se održavaju venčanja i svira se obavezno njihova pesma     Pakarekare  Ana  
    Aug 22, 2013 3689
  • 15 Dec 2013
    - O ovome su govorili stari: Indijci, Vavilonci, Jevreji, Egipćani, Kinezi, Grci (Aristotel, Platon itd), šta su rekli? Da zemlja nije samo tvrda, mrtva gromada zemlje i minerala, neka bezvezna, neosetljiva, masa svega i svačega. Naprotiv, Zemlja sem što je Fizički živa ona je i DUHOVNO živa, oseća na drugačiji način nego mi, ako govorimo o pet čula, ali sa duhovne tačke Zemlja kao naša Majka oseća za svakim bićem, kao mi za svoju decu. Kada se mi naljutimo na našu decu mi sevamo od nervoze, a naša Majka Zemlja seva munjama, izliva poplave tuge, Provalu oblaka od suza, a mi to nerazumemo, kao što naše dete nerazume zašto se ljutimo na njega kada se ono samo malo nestašno igra.To ne može da radi mrtva materija, bezosećajna, hladna.To radi jedno vrlo Produhovljeno biće. Neko će reći da nije poštena, da bije u sirotinju, ali ona to upozorava i priprema se za veću bitku kada će udariti u bogate svom snagom. Zemlja zna da sa te strane dolazi pokušaj kontrole vremena i da je samo time ljute sve više i više. Sve te informacije se dobijaju kroz Taj Etar-Pneumu, obaveštavaju posebne ljude i prirodu o događajima na planeti. Preko te enrgije mi i vidimo šta neko radi u drugoj državi ili na drugom kontinentu, to postižemo kada svoj duh uskladimo sa duhom Prirode-Zemlje i sa Duhovnom energijom - Eterom. - Svaki čovek sem fizičkog tela poseduje i Duhovno telo - DUH, neplašite se niste opsednuti nekim tuđim duhom, to je vaš Duh koji vam je Stvoritelj dao.U svim religijskim knjigama se i govori da je Čovek stvoren po liku Božijem, a Bog je DUH, tako smo i mi prvo stvoreni kao Duhovna-Energetska bića, kada smo počeli da činimo svakakve gluposti, da se uzdižemo do Boga i ravnam sa njime dobili smo ovo drugo telo, kako kažu haljine od kože (mesa i kostiju). Kao Duhovna bića bili smo sretni i besmrtni bez bola i tuge.A onda sa dobijanjem Fizičkog tela, sa mukom ćemo raditi, u bolu se rađati, kratko i sa bolestima živeti i fizički umreti.Ali hvala Stvoritelju što nam je podario i taj Duh, koga nažalost mi za vreme života fizičkog mnogo mučimo, ponižavamo, a neznamo da nam je u njemu spas. Neko će reći da Duh ne postoji, jer ga nije video, da u Medicinskim knjigama to ne piše, nisu mogli u epruveti da ga izoluju, da vide kako reaguje na kiseline razne, kolika mu je fizička težina, koliko je opet fizički dugačak, od čega je sastavljen da bi ga i oni negde i nekako izmućkali, e onda bi verovali jer mogu to i oni. Međutim, njih je meni žao što ne mogu i sa time da se IGRAJU. - Ja neverne pitam, a to je i odgovor njima, da nešto izvan ovog tela POSTOJI i da neki svet izvan ovog materijalnog POSTOJI i da je mnogo više življi nego naš. Pitanje glasi: zašto sam morao da se rodim baš ovde, zašto sam mora u bolu svom i svoje majke da se rodim? Zašto sam morao godinu dana da čekam da prohodam, kada neka „glupa i bezvredna“ životinja to učini za jedan sat. Ona odmah zna gde je sisa i šta se jede a šta ne, dok čoveku 6 meseci do godinu dana silom guraju hranu i celog života nezna šta se jede a šta ne. Zašto mi treba sedam godina da bih razumeo nešto i da bih mogao da počnem da učim, a životinja „glupa“ - odmah uči. Zašto moram da učim preko 2o godina i opet ništa neznam, radim 40-50 godina, vezujući se za taj prokleti n o v a c i nikada mi nije dosta, onda odem u mirovinu bolestan i umrem, pojedu me crvi i nemame. Zar je moguće da 60-70-80 godina se mučim, stvaram kao nešto, neprevaziđen sam, savršeno biće sam i jedan crvić me poručka i od mene nema ni traga ni glasa, zaboravljen od svih, samo neka mrtva kamenčuga, ali baš mrtva, stoji iznad mene. Celog života se borim da budem ja iznad a sada je mrtav kamen iznad mene pobedio me je na kraju; PORAŽAVAJUĆE za takvu silu i veličinu zvanu ČOVEK. Na našu sreću ostaje nešto iza nas nemeterijalno, nevidljivo koje živi mnogo duže nego fizičko telo i koje može da zasluži onaj Večni život kakav je trebalo da ima, na početku stvaranja ljudskog roda. Metafizičko - Parapsihološko objašnjenje: Naša Aurora-Aura, koja nam za života štiti telo od raznih energetskih uticaja i proživi sa nama težak život, kada se odvoji od fizičkog umornog tela, bude izmrcvarena i umorna kao porodilja na porođaju, 40 dana se ona oporavlja od smrtnog porođaja, sva je zatečena novim načinom egzistencije - novim načinom života. Teško se prilagođava novonastaloj situaciji. Treba da progleda duhovnim očima, da hoda duhovnim nogama i što je najgore pita se ? ŠTA ĆU DA JEDEM.To je užas, ruka mi prolazi kroz hranu, vodu, ne mogu da otvorim vrata, naviko sam da otvaram vrata, što je najgore, vidim svoje prijatelje koji mi nisi bili prijatelji, vidim njihove crne misli iza tužnog i lažljivog pogleda. A onda još veći šok, ulicom i kroz grad najviše je bilo desetak ljudi, a sada vidim na stotine drugih, sličnih meni, pokojni, vide me i ja vidim njih, samo jure nekuda. Na duhu su mi sve rane od fizičkog tela a najdublje su mi one Psihičke - Duhovne, od dobrog - lošeg života i od drugih ljudi. Sve te rane osećam nekoliko puta jače, tuga moje rodbine mi razdera ovo novo „telo“. Šta sam propustio u onom životu, kako sam verovao lažovima, sada tako lutam sivilom koje je svuda oko mene, strašna samoća i tuga u duhu. Plačemi se ali ne mogu, vikao bih ali nema glasa, požalio bih se nekome, drugovima oko mene do toga nije stalo jer se i oni tako osećaju i besciljno provode. Vidim neke svetleće ljude imaju svetliji duh od onih drugih ljudi, znači to su oni koji se još za života bave duhovnim životom. - Pogledam na gore u svetlije sivilo, a tamo i neki svetliji duhovi, malo veći od mene i sa manje rana - rupa u duhu, mogu da l e t e prolaze i kroz zidove. Neki još višlje gore su samo kao kugle nemaju ruke i noge i lik kao ja, kao neka plazma svetleća i oni mnogo brzo prolaze pored mene i niko me ne pita niti razgovara samnom. Dole niže u podrumima vidim onog što se bacio, toliko je mali i taman, kao da se smrzao. Onaj bez noge komšija, sada ima obe noge samo je mnogo tanja od druge. Nailazi jedan svetliji od mene i lep čovek i pokazuje mi neke kuglice, kaže to su to oni z l i ljudi koji su se kao sasušili, ostala je samo mala iskrica, kaže se u narodu da ih zovu "Živaci", kaže i sada su zli napadaju ljude, kvare im po stanovim uređaje, svađaju ljude, isisavaju ljudima energiju. Takvi su i mene napadali i razboleli od zle - negativne energije, zato doktori nisu mogli ništa da učine, nisu mogli da znaju zašto i od čega se sušim? Sad mi je jasno, vidim kako jednom mlađem dečku isisavaju energiju iz grudiju, a na ocu jedan mali takav ga pritiska u glavu i ubacuje mu zračić tamni koji ovog živog tera da se svađa sa detetom, pravi mali đavolak. Pitam, mislim u sebi, ko si ti svetleći, odmah kao da dobijam sliku u sebi živu jasnu kao i ove malopre slike. Ja sam mislio da mi govori jer čujem i nečujem, čudan osećaj ali slike su kao na filmu -žive, sve što mi pokaže živo i jasno vidim. - Pokazuje mi na gore i odjednom vidim t u n e l, setih se da sam takav video kad izađoh iz tela i odmah stadoh na "zemlju" i svuda beše tama, pokaza mi taj tuneli velikom brzinom poletesmo na gore, na kraju tenela ogromna svetlost i starac u svetloj odori kao pop, samo sav svetli, kad odjednom zagrmi glasom. Pogledam usta ne miče a grmi mu glas, u oči ga pogledati ne mogu, strašno sija iz njih. Pozva me po imenu i prezimenu i po još jednom imenu, kaže mi ovaj do mene mlađi dečko, to ti je drugo i m e dobio si ga pre rođenja na zemlji i pod njime se ovde vodiš. Kao da su me ispitivali to sam osetio, svuda oko mene neki čudan prostor ima i nema zidove, stali smo negde u prostoru i kao da se razdani ispred mene i videh u sebi kako kaže; "Gledaj: moja majka trudna, otac pokojni, moje rođenje, ovaj svetli dečak pored mene kad sam beba bio, moj plač, bolesti, odrastanje, padovi, škola, operacija teška i opet ovaj svetli dečko", Moje školovanje, cure, moje zle misli, ženidba, moja deca, svađe, laži moje i mojih prijatelja nazovi, sve dok nisam u m r o sve kao na filmu. - Ogromna tuga me zahvati da puknem, to u onom životu, takvu bol nisam osetio, još kad sam video za moju decu loše vreme života njihovog htedoh da se vratim dole, ali me zadrža ovaj mladić, i reče mi u duhu: "Ne boj se, njih će kao i tebe jedan kao što sam i ja, da čuva kada je naj potrebnije. A dole ćeš patiti mnogo više nego kada si bio živ, samo ćeš na san moći da im dođeš i da tuguješ sa njima, ali ako se p o k a j e š i pročistiš ovde, moći ćeš samnom češće da ih obilaziš i da im bolje pomogneš. Video si one tamne - "crne" na zemlji kako zaluđuju one koji gledaju u šolju, ili baju sve i svašta, oni su ostali dole, oduzimaju im energiju, suše ih, zauzvrat im kažu sve ono što je na ljudskom duhu već ispisano, a budućnost ne znaju, čitaju ti misli i želje i ovima prenose. Vezani su za zemlju ti crni duhovi, jer su bili zli, crne mađije radiše, trovaše ljude, a i oni zli mali to isto rade, šalju ih ljudima, pa se pretvaraju u likove njihovih rođaka, te ih ovi sanjaju i rade ono što im kažu. Kako ima puno dole duhova - mrtvih, što ne dođu gore, zato što neveruju da ovakvo mesto postoji, što ne veruju da ima ovaj život, i da imaju duhovna tela isto kao i ona što umiru i trule. - Vidiš ovde trebaju da ispaštaju grehove i da budu kažnjeni, a dole produžavaju agoniju do sudnjega dana, zato su tako opasni i zavide vama živima ako ste dobri ili se popravite, jer ne žele da je neko bolji od njih, kao što su zavideli i za života. Ja ostajem onda ovde. Može, ali moraš se pročistiti od zemaljskih grehova i gluposti koje si činio na zemlji, jel vidiš one svetle dole, oni veruju u ovaj svet i oni sami nam dolaze, a vi ostali lutate i kada samo poneko zasluži mi dođemo po vas da vas spasemo a ostali pate dole, zli i dalje su zli još više samo. Vidiš onu decu prizivaju mrtve, zezaju se sa njim jer duhovi vide njihov duh - Auru i čitaju im misli jer to vide na auri i tako ih zamajavaju. Gledaj, teraju ih da ih stalno zovu i vidi kako im crpe energiju, sve njih sanjaju, muče ih u snovima, neki se zbog njih u b i j u, ovi ih nateraju, da to učine. Pa zašto ih ne spasiš? - Ne smem, a Bog, što ih ne spase? - Vi ste dole na zemlji da naučite nešto, kao što vi posmatrate vašu decu kad uče da hodaju, puštate ih da padnu pa ustanu, pa opet idu padnu, tako kroz ceo život, ako im se mnogo mešate, oni nikad neće znati šta mogu a šta ne mogu i kada ih učite sve na gotovo. Kada umrete ne mogu da se snađu u životu, tuguju za vama a vi još više za njima. Tako i Bog, je vas zatvorio u "kućicu za decu", i ko uspe da shvati da izvan te kućice ima veći i bolji prostor on izlazi i dolazi gore, ako ne, ostaje da se igra i posle života dole na zemlji jer nije naučio lekciju i shvatio da ima i nešto drugo, osim s m r t i kao kraja svega. -Jedan čovek kome sam ovo rekao, kaže: Ako života gore nema ti si gubio vreme zaluđujući se, kao i ja sa sportom ili politikom, ali, ako ga ima, ja sam mnogo u gubitku. Svakoga dana brinemo šta ćemo da jedemo, šta da obučemo, da nađemo bilo kakav ili bolji posao, tako celog života 50 -70 godina i kraj. Mislimo, da je kada umremo nema više muka, međutim muke tek dolaze, što je najgore traju nekoliko puta duže nego fizički život. U praksi sam kontaktirao sa duhovima iz rimskog perioda, turske imperije koji su još uvek zavučeni po magazama - hodnicima, pećinama, planinskim poljanama, još uvek verni svome zadatku ili nekome. Vrlo loš osećaj verujte mi. Zato ovaj Duh koji nosimo na sebi, moramo ga mnogo više čuvati i negovati nego li fizičko telo. Vrlo je lak za održavanje, ne treba mu odelo, jedno,drugo, treće, hiljadito, izašlo iz mode, nije izašlo. Ne održavaš ga skupocenom higijenom, da bi ga ulepšavao i lagao sebe i druge kako si lep preko kilograma šminke i krpica. Hranu ne bira. Jedino što je potrebno našem duhu za održavanje jesu: Lepe reči, dobra dela, lj u b a v prema svima; Izbaci iz njega egoistižne želje, komplekse koji ga truju i ubijaju. Zapamti: Prvo DAJEŠ, da bi UZEO ono što ti duhu treba. Ako dobro daješ, dobro udesetostručeno dobijaš - ako mu se ne nadaš. Dati i sa nestrpljenjem i gordošću čekati da ti se vrati isto nevalja, i ne dobija se ništa. Samo malo treba našem duhu, baviti sa samim sobom 5 minuta, kakav si u srcu i učiniti kad možeš dobro delo malo, zaslužio si život večni. - Primetili ste da u prijatnom društvu dobijete elana, u prirodi, po lepom danu isto se divno osećate. Što češće dajte svom duhu mir, ljubav. Budite tada u harmoniji sa svojim duhom i osetićete spokoj, kao da ste našli najboljeg prijatelja koga ste davno izgubili. Život usklađen sa duhom donosi sreću oboma, drugačiji postajete ispunjeni nečim što vam je odvajkada nedostajalo, bili ste dva razdvojena čoveka, dve polovine koje smetaju jedna drugoj, a sada ste celovita ličnost, jedno sa duhom.To se ne da opisati rečima, treba doživeti svoj Duh i svoje telo u jednini.
    3660 Objavio/la Ambasador
  • - O ovome su govorili stari: Indijci, Vavilonci, Jevreji, Egipćani, Kinezi, Grci (Aristotel, Platon itd), šta su rekli? Da zemlja nije samo tvrda, mrtva gromada zemlje i minerala, neka bezvezna, neosetljiva, masa svega i svačega. Naprotiv, Zemlja sem što je Fizički živa ona je i DUHOVNO živa, oseća na drugačiji način nego mi, ako govorimo o pet čula, ali sa duhovne tačke Zemlja kao naša Majka oseća za svakim bićem, kao mi za svoju decu. Kada se mi naljutimo na našu decu mi sevamo od nervoze, a naša Majka Zemlja seva munjama, izliva poplave tuge, Provalu oblaka od suza, a mi to nerazumemo, kao što naše dete nerazume zašto se ljutimo na njega kada se ono samo malo nestašno igra.To ne može da radi mrtva materija, bezosećajna, hladna.To radi jedno vrlo Produhovljeno biće. Neko će reći da nije poštena, da bije u sirotinju, ali ona to upozorava i priprema se za veću bitku kada će udariti u bogate svom snagom. Zemlja zna da sa te strane dolazi pokušaj kontrole vremena i da je samo time ljute sve više i više. Sve te informacije se dobijaju kroz Taj Etar-Pneumu, obaveštavaju posebne ljude i prirodu o događajima na planeti. Preko te enrgije mi i vidimo šta neko radi u drugoj državi ili na drugom kontinentu, to postižemo kada svoj duh uskladimo sa duhom Prirode-Zemlje i sa Duhovnom energijom - Eterom. - Svaki čovek sem fizičkog tela poseduje i Duhovno telo - DUH, neplašite se niste opsednuti nekim tuđim duhom, to je vaš Duh koji vam je Stvoritelj dao.U svim religijskim knjigama se i govori da je Čovek stvoren po liku Božijem, a Bog je DUH, tako smo i mi prvo stvoreni kao Duhovna-Energetska bića, kada smo počeli da činimo svakakve gluposti, da se uzdižemo do Boga i ravnam sa njime dobili smo ovo drugo telo, kako kažu haljine od kože (mesa i kostiju). Kao Duhovna bića bili smo sretni i besmrtni bez bola i tuge.A onda sa dobijanjem Fizičkog tela, sa mukom ćemo raditi, u bolu se rađati, kratko i sa bolestima živeti i fizički umreti.Ali hvala Stvoritelju što nam je podario i taj Duh, koga nažalost mi za vreme života fizičkog mnogo mučimo, ponižavamo, a neznamo da nam je u njemu spas. Neko će reći da Duh ne postoji, jer ga nije video, da u Medicinskim knjigama to ne piše, nisu mogli u epruveti da ga izoluju, da vide kako reaguje na kiseline razne, kolika mu je fizička težina, koliko je opet fizički dugačak, od čega je sastavljen da bi ga i oni negde i nekako izmućkali, e onda bi verovali jer mogu to i oni. Međutim, njih je meni žao što ne mogu i sa time da se IGRAJU. - Ja neverne pitam, a to je i odgovor njima, da nešto izvan ovog tela POSTOJI i da neki svet izvan ovog materijalnog POSTOJI i da je mnogo više življi nego naš. Pitanje glasi: zašto sam morao da se rodim baš ovde, zašto sam mora u bolu svom i svoje majke da se rodim? Zašto sam morao godinu dana da čekam da prohodam, kada neka „glupa i bezvredna“ životinja to učini za jedan sat. Ona odmah zna gde je sisa i šta se jede a šta ne, dok čoveku 6 meseci do godinu dana silom guraju hranu i celog života nezna šta se jede a šta ne. Zašto mi treba sedam godina da bih razumeo nešto i da bih mogao da počnem da učim, a životinja „glupa“ - odmah uči. Zašto moram da učim preko 2o godina i opet ništa neznam, radim 40-50 godina, vezujući se za taj prokleti n o v a c i nikada mi nije dosta, onda odem u mirovinu bolestan i umrem, pojedu me crvi i nemame. Zar je moguće da 60-70-80 godina se mučim, stvaram kao nešto, neprevaziđen sam, savršeno biće sam i jedan crvić me poručka i od mene nema ni traga ni glasa, zaboravljen od svih, samo neka mrtva kamenčuga, ali baš mrtva, stoji iznad mene. Celog života se borim da budem ja iznad a sada je mrtav kamen iznad mene pobedio me je na kraju; PORAŽAVAJUĆE za takvu silu i veličinu zvanu ČOVEK. Na našu sreću ostaje nešto iza nas nemeterijalno, nevidljivo koje živi mnogo duže nego fizičko telo i koje može da zasluži onaj Večni život kakav je trebalo da ima, na početku stvaranja ljudskog roda. Metafizičko - Parapsihološko objašnjenje: Naša Aurora-Aura, koja nam za života štiti telo od raznih energetskih uticaja i proživi sa nama težak život, kada se odvoji od fizičkog umornog tela, bude izmrcvarena i umorna kao porodilja na porođaju, 40 dana se ona oporavlja od smrtnog porođaja, sva je zatečena novim načinom egzistencije - novim načinom života. Teško se prilagođava novonastaloj situaciji. Treba da progleda duhovnim očima, da hoda duhovnim nogama i što je najgore pita se ? ŠTA ĆU DA JEDEM.To je užas, ruka mi prolazi kroz hranu, vodu, ne mogu da otvorim vrata, naviko sam da otvaram vrata, što je najgore, vidim svoje prijatelje koji mi nisi bili prijatelji, vidim njihove crne misli iza tužnog i lažljivog pogleda. A onda još veći šok, ulicom i kroz grad najviše je bilo desetak ljudi, a sada vidim na stotine drugih, sličnih meni, pokojni, vide me i ja vidim njih, samo jure nekuda. Na duhu su mi sve rane od fizičkog tela a najdublje su mi one Psihičke - Duhovne, od dobrog - lošeg života i od drugih ljudi. Sve te rane osećam nekoliko puta jače, tuga moje rodbine mi razdera ovo novo „telo“. Šta sam propustio u onom životu, kako sam verovao lažovima, sada tako lutam sivilom koje je svuda oko mene, strašna samoća i tuga u duhu. Plačemi se ali ne mogu, vikao bih ali nema glasa, požalio bih se nekome, drugovima oko mene do toga nije stalo jer se i oni tako osećaju i besciljno provode. Vidim neke svetleće ljude imaju svetliji duh od onih drugih ljudi, znači to su oni koji se još za života bave duhovnim životom. - Pogledam na gore u svetlije sivilo, a tamo i neki svetliji duhovi, malo veći od mene i sa manje rana - rupa u duhu, mogu da l e t e prolaze i kroz zidove. Neki još višlje gore su samo kao kugle nemaju ruke i noge i lik kao ja, kao neka plazma svetleća i oni mnogo brzo prolaze pored mene i niko me ne pita niti razgovara samnom. Dole niže u podrumima vidim onog što se bacio, toliko je mali i taman, kao da se smrzao. Onaj bez noge komšija, sada ima obe noge samo je mnogo tanja od druge. Nailazi jedan svetliji od mene i lep čovek i pokazuje mi neke kuglice, kaže to su to oni z l i ljudi koji su se kao sasušili, ostala je samo mala iskrica, kaže se u narodu da ih zovu "Živaci", kaže i sada su zli napadaju ljude, kvare im po stanovim uređaje, svađaju ljude, isisavaju ljudima energiju. Takvi su i mene napadali i razboleli od zle - negativne energije, zato doktori nisu mogli ništa da učine, nisu mogli da znaju zašto i od čega se sušim? Sad mi je jasno, vidim kako jednom mlađem dečku isisavaju energiju iz grudiju, a na ocu jedan mali takav ga pritiska u glavu i ubacuje mu zračić tamni koji ovog živog tera da se svađa sa detetom, pravi mali đavolak. Pitam, mislim u sebi, ko si ti svetleći, odmah kao da dobijam sliku u sebi živu jasnu kao i ove malopre slike. Ja sam mislio da mi govori jer čujem i nečujem, čudan osećaj ali slike su kao na filmu -žive, sve što mi pokaže živo i jasno vidim. - Pokazuje mi na gore i odjednom vidim t u n e l, setih se da sam takav video kad izađoh iz tela i odmah stadoh na "zemlju" i svuda beše tama, pokaza mi taj tuneli velikom brzinom poletesmo na gore, na kraju tenela ogromna svetlost i starac u svetloj odori kao pop, samo sav svetli, kad odjednom zagrmi glasom. Pogledam usta ne miče a grmi mu glas, u oči ga pogledati ne mogu, strašno sija iz njih. Pozva me po imenu i prezimenu i po još jednom imenu, kaže mi ovaj do mene mlađi dečko, to ti je drugo i m e dobio si ga pre rođenja na zemlji i pod njime se ovde vodiš. Kao da su me ispitivali to sam osetio, svuda oko mene neki čudan prostor ima i nema zidove, stali smo negde u prostoru i kao da se razdani ispred mene i videh u sebi kako kaže; "Gledaj: moja majka trudna, otac pokojni, moje rođenje, ovaj svetli dečak pored mene kad sam beba bio, moj plač, bolesti, odrastanje, padovi, škola, operacija teška i opet ovaj svetli dečko", Moje školovanje, cure, moje zle misli, ženidba, moja deca, svađe, laži moje i mojih prijatelja nazovi, sve dok nisam u m r o sve kao na filmu. - Ogromna tuga me zahvati da puknem, to u onom životu, takvu bol nisam osetio, još kad sam video za moju decu loše vreme života njihovog htedoh da se vratim dole, ali me zadrža ovaj mladić, i reče mi u duhu: "Ne boj se, njih će kao i tebe jedan kao što sam i ja, da čuva kada je naj potrebnije. A dole ćeš patiti mnogo više nego kada si bio živ, samo ćeš na san moći da im dođeš i da tuguješ sa njima, ali ako se p o k a j e š i pročistiš ovde, moći ćeš samnom češće da ih obilaziš i da im bolje pomogneš. Video si one tamne - "crne" na zemlji kako zaluđuju one koji gledaju u šolju, ili baju sve i svašta, oni su ostali dole, oduzimaju im energiju, suše ih, zauzvrat im kažu sve ono što je na ljudskom duhu već ispisano, a budućnost ne znaju, čitaju ti misli i želje i ovima prenose. Vezani su za zemlju ti crni duhovi, jer su bili zli, crne mađije radiše, trovaše ljude, a i oni zli mali to isto rade, šalju ih ljudima, pa se pretvaraju u likove njihovih rođaka, te ih ovi sanjaju i rade ono što im kažu. Kako ima puno dole duhova - mrtvih, što ne dođu gore, zato što neveruju da ovakvo mesto postoji, što ne veruju da ima ovaj život, i da imaju duhovna tela isto kao i ona što umiru i trule. - Vidiš ovde trebaju da ispaštaju grehove i da budu kažnjeni, a dole produžavaju agoniju do sudnjega dana, zato su tako opasni i zavide vama živima ako ste dobri ili se popravite, jer ne žele da je neko bolji od njih, kao što su zavideli i za života. Ja ostajem onda ovde. Može, ali moraš se pročistiti od zemaljskih grehova i gluposti koje si činio na zemlji, jel vidiš one svetle dole, oni veruju u ovaj svet i oni sami nam dolaze, a vi ostali lutate i kada samo poneko zasluži mi dođemo po vas da vas spasemo a ostali pate dole, zli i dalje su zli još više samo. Vidiš onu decu prizivaju mrtve, zezaju se sa njim jer duhovi vide njihov duh - Auru i čitaju im misli jer to vide na auri i tako ih zamajavaju. Gledaj, teraju ih da ih stalno zovu i vidi kako im crpe energiju, sve njih sanjaju, muče ih u snovima, neki se zbog njih u b i j u, ovi ih nateraju, da to učine. Pa zašto ih ne spasiš? - Ne smem, a Bog, što ih ne spase? - Vi ste dole na zemlji da naučite nešto, kao što vi posmatrate vašu decu kad uče da hodaju, puštate ih da padnu pa ustanu, pa opet idu padnu, tako kroz ceo život, ako im se mnogo mešate, oni nikad neće znati šta mogu a šta ne mogu i kada ih učite sve na gotovo. Kada umrete ne mogu da se snađu u životu, tuguju za vama a vi još više za njima. Tako i Bog, je vas zatvorio u "kućicu za decu", i ko uspe da shvati da izvan te kućice ima veći i bolji prostor on izlazi i dolazi gore, ako ne, ostaje da se igra i posle života dole na zemlji jer nije naučio lekciju i shvatio da ima i nešto drugo, osim s m r t i kao kraja svega. -Jedan čovek kome sam ovo rekao, kaže: Ako života gore nema ti si gubio vreme zaluđujući se, kao i ja sa sportom ili politikom, ali, ako ga ima, ja sam mnogo u gubitku. Svakoga dana brinemo šta ćemo da jedemo, šta da obučemo, da nađemo bilo kakav ili bolji posao, tako celog života 50 -70 godina i kraj. Mislimo, da je kada umremo nema više muka, međutim muke tek dolaze, što je najgore traju nekoliko puta duže nego fizički život. U praksi sam kontaktirao sa duhovima iz rimskog perioda, turske imperije koji su još uvek zavučeni po magazama - hodnicima, pećinama, planinskim poljanama, još uvek verni svome zadatku ili nekome. Vrlo loš osećaj verujte mi. Zato ovaj Duh koji nosimo na sebi, moramo ga mnogo više čuvati i negovati nego li fizičko telo. Vrlo je lak za održavanje, ne treba mu odelo, jedno,drugo, treće, hiljadito, izašlo iz mode, nije izašlo. Ne održavaš ga skupocenom higijenom, da bi ga ulepšavao i lagao sebe i druge kako si lep preko kilograma šminke i krpica. Hranu ne bira. Jedino što je potrebno našem duhu za održavanje jesu: Lepe reči, dobra dela, lj u b a v prema svima; Izbaci iz njega egoistižne želje, komplekse koji ga truju i ubijaju. Zapamti: Prvo DAJEŠ, da bi UZEO ono što ti duhu treba. Ako dobro daješ, dobro udesetostručeno dobijaš - ako mu se ne nadaš. Dati i sa nestrpljenjem i gordošću čekati da ti se vrati isto nevalja, i ne dobija se ništa. Samo malo treba našem duhu, baviti sa samim sobom 5 minuta, kakav si u srcu i učiniti kad možeš dobro delo malo, zaslužio si život večni. - Primetili ste da u prijatnom društvu dobijete elana, u prirodi, po lepom danu isto se divno osećate. Što češće dajte svom duhu mir, ljubav. Budite tada u harmoniji sa svojim duhom i osetićete spokoj, kao da ste našli najboljeg prijatelja koga ste davno izgubili. Život usklađen sa duhom donosi sreću oboma, drugačiji postajete ispunjeni nečim što vam je odvajkada nedostajalo, bili ste dva razdvojena čoveka, dve polovine koje smetaju jedna drugoj, a sada ste celovita ličnost, jedno sa duhom.To se ne da opisati rečima, treba doživeti svoj Duh i svoje telo u jednini.
    Dec 15, 2013 3660
  • 16 Dec 2014
      Ne, ovog puta nije u pitanju Šekspirov "San letnje noći", u pitanju je jedan drugi, san koji možda i nije bio san, iako sam siguran da je bila letnja noć... letnja paklena noć kada sam pobegao iz vreline grada u svežinu jedine planine u ravnici. Moj kostim večitog dečaka savršeno se uklapao u mesečeve proplanke i miris skoro pokošene deteline, budeći u meni neke slike iz detinjstva, neke nikad do kraja ispricane priče o vilama i vilenjacima. Tonući lagano u te misli, odjednom, iza improvizovane ograde od brezinog drveta, ugledao sam nju... vilu... moju Titaniu... plesala je u beloj haljinici, bosa, po toj reci trave, nežna kao svila i razdragana kao čigra... U trenutku sam zaboravio i leto i sparinu, i sve ono loše i teško.. Kao da sam i ja leteo sa njom.. uhvatih svoje misli kako svake sekunde prave neki novi svet, neku novu planetu daleko od svih......  planetu u kojoj nema crnih hronika... ... planetu na kojoj se ne moraš vezivati na zadnjem sedištu automobila, već možes uživati u čarima putovanja ponekad i mahati onima iza sebe, okrenut ka zadnjem staklu... ... planetu na kojoj možeš voziti bicikl bez zaštitnih kacigai štitnika za laktove i kolena... ... planetu na kojoj možes vode popiti iz izvora u šumi, a ne samo iz plastičnih boca sa pijaćom vodom... ... planetu u kojoj možeš besplatno probati voće iz komšijinog dvorišta na putu do kuće... ... planetu gde nemaš mobilne elektronske uređaje u koje buljiš celog dana čekajući da ti neko pošalje virtuelni osmeh..... planetu na kojoj se svi klinci igraju slobodno, bez čuvara koje bogati tata plaća...... planetu u kojoj nisi obavezan da posetis psihologa ako nešto ne uradiš kako treba, gde imas slobodu biranja izmedju uspeha i neuspeha gde izbor samo od tebe zavisi i gde na pravi način naučiš da izabereš ono što ti najviše odgovara... ... planetu prijatelja, onih pravih, koje možeš dodirnuti, sa kojima se možeš smejati, pa i tugovati ako treba...  .. i onda shvatih.... moja Titania, nežna kao svila i razdragana kao čigra, vratila me je na planetu moje mladosti, one prve, prave, najslađe, kada sam voleo da mašem kroz prozor kola i da vozim bajs i bez kočnica, kada sam znao ukus komšijskih tešanja i vode iz izdana podno brega, kada sam, birajući između mogućnosti da budem ponavljač i odlikaš, izabrao ono najbolje - da budem vrlo dobar, kada sam imao prijatelje koje nisam morao dodavati, već sam ih mogao birati.  Od tog sna, koji možda i nije bio san, prošlo je puno letnjih i ostalih noći, a moja Titania je i dalje samnom, u svim mojim snovima, pa i u onim koji se sanjaju otvorenih očiju... I uvek, na isti način,  nežna kao svila i razdragana kao čigra, donese u moje misli energiju vulkana kojom sve prepreke postaju potočići, a sve oluje lagani povetarci... Moja Titania pruži ruke prema meni, poletimo... i eto.. odah vam tajnu jedne čupave frizure....
    3653 Objavio/la Chupko Chupavi
  •   Ne, ovog puta nije u pitanju Šekspirov "San letnje noći", u pitanju je jedan drugi, san koji možda i nije bio san, iako sam siguran da je bila letnja noć... letnja paklena noć kada sam pobegao iz vreline grada u svežinu jedine planine u ravnici. Moj kostim večitog dečaka savršeno se uklapao u mesečeve proplanke i miris skoro pokošene deteline, budeći u meni neke slike iz detinjstva, neke nikad do kraja ispricane priče o vilama i vilenjacima. Tonući lagano u te misli, odjednom, iza improvizovane ograde od brezinog drveta, ugledao sam nju... vilu... moju Titaniu... plesala je u beloj haljinici, bosa, po toj reci trave, nežna kao svila i razdragana kao čigra... U trenutku sam zaboravio i leto i sparinu, i sve ono loše i teško.. Kao da sam i ja leteo sa njom.. uhvatih svoje misli kako svake sekunde prave neki novi svet, neku novu planetu daleko od svih......  planetu u kojoj nema crnih hronika... ... planetu na kojoj se ne moraš vezivati na zadnjem sedištu automobila, već možes uživati u čarima putovanja ponekad i mahati onima iza sebe, okrenut ka zadnjem staklu... ... planetu na kojoj možeš voziti bicikl bez zaštitnih kacigai štitnika za laktove i kolena... ... planetu na kojoj možes vode popiti iz izvora u šumi, a ne samo iz plastičnih boca sa pijaćom vodom... ... planetu u kojoj možeš besplatno probati voće iz komšijinog dvorišta na putu do kuće... ... planetu gde nemaš mobilne elektronske uređaje u koje buljiš celog dana čekajući da ti neko pošalje virtuelni osmeh..... planetu na kojoj se svi klinci igraju slobodno, bez čuvara koje bogati tata plaća...... planetu u kojoj nisi obavezan da posetis psihologa ako nešto ne uradiš kako treba, gde imas slobodu biranja izmedju uspeha i neuspeha gde izbor samo od tebe zavisi i gde na pravi način naučiš da izabereš ono što ti najviše odgovara... ... planetu prijatelja, onih pravih, koje možeš dodirnuti, sa kojima se možeš smejati, pa i tugovati ako treba...  .. i onda shvatih.... moja Titania, nežna kao svila i razdragana kao čigra, vratila me je na planetu moje mladosti, one prve, prave, najslađe, kada sam voleo da mašem kroz prozor kola i da vozim bajs i bez kočnica, kada sam znao ukus komšijskih tešanja i vode iz izdana podno brega, kada sam, birajući između mogućnosti da budem ponavljač i odlikaš, izabrao ono najbolje - da budem vrlo dobar, kada sam imao prijatelje koje nisam morao dodavati, već sam ih mogao birati.  Od tog sna, koji možda i nije bio san, prošlo je puno letnjih i ostalih noći, a moja Titania je i dalje samnom, u svim mojim snovima, pa i u onim koji se sanjaju otvorenih očiju... I uvek, na isti način,  nežna kao svila i razdragana kao čigra, donese u moje misli energiju vulkana kojom sve prepreke postaju potočići, a sve oluje lagani povetarci... Moja Titania pruži ruke prema meni, poletimo... i eto.. odah vam tajnu jedne čupave frizure....
    Dec 16, 2014 3653
  • 20 Aug 2013
      Torta Madera   Ja od torti obožavam voćne torte.Ima još nekoliko , koji su mi favoriti, kao naprimer ova Madera torta po receptu mog prijatelja Harvi, koji je jedan od najboljih specijalista na IT polju ali začudo hobi mu je kulinarstvo.Nadam se da će se vama takodje dopasti.   175grama putera . 3/4  belog sitnog šećera 3 velika jaja 1 3/4 čolje brašna 3 kašike pulomasnog mleka Kora 1 limuna   Dobro izmasti i stavi papir za pečenje u okrugli pleh za pečenje ,  razmere 24 cm. U velikoj ciniji izmešaj puter i šećer dok ne bude onako vazdušasto. .Umuti jaja jedno po jedno , Prosej brašno u ovu smesu i dodaj mleko i koru od limuna.Peci na 140 stepeni Celzija zavisno od veličine kolača ..dajem tabelu .Kada pravite veće kolače za spratoev , naravno srazmerno povećate količinu sastojaka.     18 cm  1 sat 24 cm   1 sat i 10 minuta 30 cm   1 sat i 20 minuta 36 cm   1 sat i 30 minuta 42 cm   1 sat i 45 minuta  Ja nemam toliko raznih tepsija ali na sreću kod nas se one mogu iznajmiti za ovakve prilike, a izgledajuovako   Kada su kolači ispečeni ostavite da se ohlade 5 minuta.Ja ga kad se ohladi obično ostavim u frižider jedno pola sata jer se onda lakše seče.     Kad se ohladio i izvadite iz frižidera ,presecite ga.Ja obično sečem 4 cm od vrha.To se pokazalo odlično       Namaz   Radimo istog dana kada pečemo.Fondan namaz će zatvoriti kolač i doprineti da kolač ostane mek. Kolač ima dva namaza.Prvi namaz je grub namaz , koji će pomoći da se fondan zalepi .Ja sam  u rasečeni kolać mazala džem , što dodatno još povećava ukus kolača. Sledeći recept je za krem puter namaz. Trebaće vam 2 do 3 ovakva namaza za celu tortu ali pravite svaki posebno. 1/2 šolje biljne masti) ja ne volim da koristim biljnu mast tako da sam napisala zato što je u originalnom receptu ali može se zameniti puterom 1 kašičica vanile 1/4 kašičica soli 1 šolja šećera u prahu 6 Kašika vode   Pomešaj biljnu mast, so i vanilu dok ne dobiješ glatku masu.Dodaj šećer u prahu i vodu i mikserom miksaj 5 minuta.Ako je potrebno dodaj vode da dobiješ pravilnu gustinu, koja je takva da je meka i lako se premazuje ali dovoljno čvrsta da ostane na kolaču.     Sad sastavi dva kolača , pošto si prethodno izmedju stavio sloj džema. Premaži vrh i strane torte krem puter namazom.Ovo ne mora biti glatko, jer če kasnije fondan sve prekriti. Kada ste stavili namaz  vratite tortu u frižider da se namaz stvrdne.Kada ga ponovo izvadite  nožem odstarnite suvišni premaz,FondanNisam baš vešta u pravljenju fondana , pa sam se odlučila za lakšu opciju , koristeči gotov.Nisam sigurna  kako se ovo zove u neegleskom području ali sam sigurna da će vešte kuvarice same shvatiti.   Fondant se mora mesiti rukom da bi ste dobili dovoljno mek sastav koji će se lako naneti na kolač. U ovoj fazi dodajte boju i mesite dalje dok je niste ravnomerno umesili.Pažljivo spustite fondan na tortu i makazama isecite višak. Moj savet je da se ne igrate previše sa fondanom.Pojaviće se male rupe i neće sve izgledati perfektno, ovo kasnije možete sakriti dekoracijom.    Za dekoraciju sam koristila jednostavnu šemu ukrasa  sa mešavinom vode i šečera u prahu.Osim toga  sam dodala trake u boji oko nekoliko kolača i na vrh moje cveće iz bašte.       I evo kako izgleda krajnji rezultat.Ovo svakako nije torta koju pravimo običnim danima, mada nije loše prvo vežbati sa manjom tortom.    
    3652 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •   Torta Madera   Ja od torti obožavam voćne torte.Ima još nekoliko , koji su mi favoriti, kao naprimer ova Madera torta po receptu mog prijatelja Harvi, koji je jedan od najboljih specijalista na IT polju ali začudo hobi mu je kulinarstvo.Nadam se da će se vama takodje dopasti.   175grama putera . 3/4  belog sitnog šećera 3 velika jaja 1 3/4 čolje brašna 3 kašike pulomasnog mleka Kora 1 limuna   Dobro izmasti i stavi papir za pečenje u okrugli pleh za pečenje ,  razmere 24 cm. U velikoj ciniji izmešaj puter i šećer dok ne bude onako vazdušasto. .Umuti jaja jedno po jedno , Prosej brašno u ovu smesu i dodaj mleko i koru od limuna.Peci na 140 stepeni Celzija zavisno od veličine kolača ..dajem tabelu .Kada pravite veće kolače za spratoev , naravno srazmerno povećate količinu sastojaka.     18 cm  1 sat 24 cm   1 sat i 10 minuta 30 cm   1 sat i 20 minuta 36 cm   1 sat i 30 minuta 42 cm   1 sat i 45 minuta  Ja nemam toliko raznih tepsija ali na sreću kod nas se one mogu iznajmiti za ovakve prilike, a izgledajuovako   Kada su kolači ispečeni ostavite da se ohlade 5 minuta.Ja ga kad se ohladi obično ostavim u frižider jedno pola sata jer se onda lakše seče.     Kad se ohladio i izvadite iz frižidera ,presecite ga.Ja obično sečem 4 cm od vrha.To se pokazalo odlično       Namaz   Radimo istog dana kada pečemo.Fondan namaz će zatvoriti kolač i doprineti da kolač ostane mek. Kolač ima dva namaza.Prvi namaz je grub namaz , koji će pomoći da se fondan zalepi .Ja sam  u rasečeni kolać mazala džem , što dodatno još povećava ukus kolača. Sledeći recept je za krem puter namaz. Trebaće vam 2 do 3 ovakva namaza za celu tortu ali pravite svaki posebno. 1/2 šolje biljne masti) ja ne volim da koristim biljnu mast tako da sam napisala zato što je u originalnom receptu ali može se zameniti puterom 1 kašičica vanile 1/4 kašičica soli 1 šolja šećera u prahu 6 Kašika vode   Pomešaj biljnu mast, so i vanilu dok ne dobiješ glatku masu.Dodaj šećer u prahu i vodu i mikserom miksaj 5 minuta.Ako je potrebno dodaj vode da dobiješ pravilnu gustinu, koja je takva da je meka i lako se premazuje ali dovoljno čvrsta da ostane na kolaču.     Sad sastavi dva kolača , pošto si prethodno izmedju stavio sloj džema. Premaži vrh i strane torte krem puter namazom.Ovo ne mora biti glatko, jer če kasnije fondan sve prekriti. Kada ste stavili namaz  vratite tortu u frižider da se namaz stvrdne.Kada ga ponovo izvadite  nožem odstarnite suvišni premaz,FondanNisam baš vešta u pravljenju fondana , pa sam se odlučila za lakšu opciju , koristeči gotov.Nisam sigurna  kako se ovo zove u neegleskom području ali sam sigurna da će vešte kuvarice same shvatiti.   Fondant se mora mesiti rukom da bi ste dobili dovoljno mek sastav koji će se lako naneti na kolač. U ovoj fazi dodajte boju i mesite dalje dok je niste ravnomerno umesili.Pažljivo spustite fondan na tortu i makazama isecite višak. Moj savet je da se ne igrate previše sa fondanom.Pojaviće se male rupe i neće sve izgledati perfektno, ovo kasnije možete sakriti dekoracijom.    Za dekoraciju sam koristila jednostavnu šemu ukrasa  sa mešavinom vode i šečera u prahu.Osim toga  sam dodala trake u boji oko nekoliko kolača i na vrh moje cveće iz bašte.       I evo kako izgleda krajnji rezultat.Ovo svakako nije torta koju pravimo običnim danima, mada nije loše prvo vežbati sa manjom tortom.    
    Aug 20, 2013 3652
  • 01 Sep 2014
    Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    3568 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    Sep 01, 2014 3568
  • 11 Dec 2014
      RIJEČI... Danas riječi stupaju u štrajk. Protestuju zbog uzaludnosti, izgovaraju se, ponavljaju, ali nema nikakvog učinka. Zato mi ne smeta kad kažu govore u vjetar, jer vjetar je medij koji raznosi riječi u nedostupne daljine. Odnijet će riječi baš tamo gdje treba i neko će negdje podignuti glavu, a neko spustiti... I tako stignu nošene vjetrom do onoga kome su upućene. Naporno je kad se kaže govori zidu, jer riječi se odbijaju od zid i pogode onoga ko ih izgovara. Pogode li u vitalni dio posljedice su dugotrajne. Ipak, treba zidu prići polako. Zato treba biti uporan i napraviti pomak. Pođe li se odjednom silovitim riječima na jak i čvrst bedem, srušit će se na onoga ko ih je govorio. I više neće biti glasa samo mukla tišina.Ipak, treba zidu govoriti polako i odmicati se kad se počne urušavati, pa opet prići i riječi izgovarati dok ne povjeruje u njih...Što je zid tvrđi riječi trebaju biti blaže. Iako je teško priznati, ima slučajeva kada je teško govoriti...
    3406 Objavio/la Ramona mo
  •   RIJEČI... Danas riječi stupaju u štrajk. Protestuju zbog uzaludnosti, izgovaraju se, ponavljaju, ali nema nikakvog učinka. Zato mi ne smeta kad kažu govore u vjetar, jer vjetar je medij koji raznosi riječi u nedostupne daljine. Odnijet će riječi baš tamo gdje treba i neko će negdje podignuti glavu, a neko spustiti... I tako stignu nošene vjetrom do onoga kome su upućene. Naporno je kad se kaže govori zidu, jer riječi se odbijaju od zid i pogode onoga ko ih izgovara. Pogode li u vitalni dio posljedice su dugotrajne. Ipak, treba zidu prići polako. Zato treba biti uporan i napraviti pomak. Pođe li se odjednom silovitim riječima na jak i čvrst bedem, srušit će se na onoga ko ih je govorio. I više neće biti glasa samo mukla tišina.Ipak, treba zidu govoriti polako i odmicati se kad se počne urušavati, pa opet prići i riječi izgovarati dok ne povjeruje u njih...Što je zid tvrđi riječi trebaju biti blaže. Iako je teško priznati, ima slučajeva kada je teško govoriti...
    Dec 11, 2014 3406