Blogovi

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 438
    Blogs
  • 52
    Active Bloggers
436 blogs
  • 01 Jul 2019
    Ukoliko budete imali sreće...naučićete da kondom uvek treba imati kod sebe nakon epizode nekomplikovane gonoreje...a ne nakon hepatitisa C ili neželjene trudnoće... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da motor ne treba voziti nakon preloma butne kosti...a ne kičme... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da ženu treba izabrati zbog pameti...a ne zbog lepote...još pre braka... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da muškarca treba izabrati zbog snage...koja nema nikakve veze sa fizičkom...još pre prvog razvoda... Ukoliko budete imali sreće nećete se venčati pre no što prestane zaljubljenost...i ne saznate s kim zaista imate posla... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne treba upisati onaj fakultet koji vaši roditelji nisu već onaj koji vi želite...još posle prve godine...a ne nakon prve hospitalizacije... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne možete sve znati...i biti najpametniji...i da je najjeftinije skupo platiti advokata...automehaničara...arhitektu...ili majstora... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je staviti sebe na prvo mesto osnovni prioritet...conditio sine qua non...i izraz dobrog mentalnog zdravlja...pre no što vas sistem i društvo i ljudi koji od toga imaju korist nauče da je to bezobrazluk... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne treba raditi ni za koga drugog...osim za sebe...pre no što vas zamene... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da novac donosi sreću...samo do tri hiljade eura mesečno...i da je nakon toga običan papir...i pre no što to ostvarite...i prodate dušu đavolu... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da roditelji ne smaraju i ne dosađuju samo onoj deci koja ih već nema...dok još uvek imate svoje... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete kolika je privilegija ustati u nedelju ujutru zdrav...pre no što bolovi i muke počnu... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete koliko je važno zabavljati se i glupirati...kad je vreme...pre no što počne onaj dosadni intermeco između mladosti i demencije... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da život čine mali rituali sa ljudima koje volite...dok ih još imate... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da su iskustva jedino što je važno...dok još možete da ih stičete... Ukoliko budete imali sreće...dobićete žuti karton u vidu infarkta koji može da se stentuje...ili ranice na grliću materice koja se rutinski rešava kratkotrajnom intervencijom...i promenićete svoj odnos prema zdravlju...i prevenciji...a ne odmah direktni crveni... Ukoiliko budete imali sreće...shvatićete da se sve fundamentalne želje koje imate uvek mogu ostvariti na neki kreativan način...pre no što se zarazite kukanjem...što se nisu ostvarile baš onako kako ste vi zamislili...i usvojićete...ili biti hranitelj...ili ćete roditi dete sami sebi...ili pozajmiti matericu iz Ukrajne...ili biti super ujak...ili tetka car...ili ćete volontirati u Zvečanskoj...ili u Nurdoru... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je drogiranje za početnike...pre no što postanete veteran u propadanju... Ukoliko budete imali sreće...nećete imati početničku sreću na ruletu...i shvatićete da besplatnog sira nema nigde...osim u mišolovci... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je ovaj Svet koncipiran tako da neku neprijatnost morate trpeti...i odabraćete kratkoročnu...učićete...vredno raditi...trudićete se...vežbaćete...ješćete zdravo...bićete pošteni...zarad dugoročnog hedonizma... Ukoliko budete bili srećni...čitaćete dobre knjige...širićete dušu u pozorištu...slušaćete podkaste na internetu...i pićete vino sa Mudracima...ili makar sa ljudima sa kojima je smejati se ubedljivo najbolji hobi na svetu...umesto što će vam biti dosadno... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da su nesreće sastavni deo života...i učićete iz njih...da bi postali iskusni i mudri...kako bi se kasnije usrećili...i znali da cenite male sreće... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da postoji samo jedan život...i da niko neće doći da vas spasi...od vaše sudbine...koju sami stvarate svojim odlukama...i navikama... Ukoliko budete bili srećni...shvatićete da ste samo vi odgovorni za vašu Sreću...pre no što nađete savršeni alibi zašto vam ne ide...i počnete da verujete da postoji prokletstvo _____ _____-ća (upišite sami)... Ukoliko budete bili srećni...shvatićete da je svako kovač svoje sreće... Srećno vam bilo! Držim palčeve! I... Samo napred! Dr Vladimir Đuric  
    11 Objavio/la Paradox
  • By Paradox
    Ukoliko budete imali sreće...naučićete da kondom uvek treba imati kod sebe nakon epizode nekomplikovane gonoreje...a ne nakon hepatitisa C ili neželjene trudnoće... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da motor ne treba voziti nakon preloma butne kosti...a ne kičme... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da ženu treba izabrati zbog pameti...a ne zbog lepote...još pre braka... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da muškarca treba izabrati zbog snage...koja nema nikakve veze sa fizičkom...još pre prvog razvoda... Ukoliko budete imali sreće nećete se venčati pre no što prestane zaljubljenost...i ne saznate s kim zaista imate posla... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne treba upisati onaj fakultet koji vaši roditelji nisu već onaj koji vi želite...još posle prve godine...a ne nakon prve hospitalizacije... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne možete sve znati...i biti najpametniji...i da je najjeftinije skupo platiti advokata...automehaničara...arhitektu...ili majstora... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je staviti sebe na prvo mesto osnovni prioritet...conditio sine qua non...i izraz dobrog mentalnog zdravlja...pre no što vas sistem i društvo i ljudi koji od toga imaju korist nauče da je to bezobrazluk... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne treba raditi ni za koga drugog...osim za sebe...pre no što vas zamene... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da novac donosi sreću...samo do tri hiljade eura mesečno...i da je nakon toga običan papir...i pre no što to ostvarite...i prodate dušu đavolu... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da roditelji ne smaraju i ne dosađuju samo onoj deci koja ih već nema...dok još uvek imate svoje... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete kolika je privilegija ustati u nedelju ujutru zdrav...pre no što bolovi i muke počnu... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete koliko je važno zabavljati se i glupirati...kad je vreme...pre no što počne onaj dosadni intermeco između mladosti i demencije... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da život čine mali rituali sa ljudima koje volite...dok ih još imate... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da su iskustva jedino što je važno...dok još možete da ih stičete... Ukoliko budete imali sreće...dobićete žuti karton u vidu infarkta koji može da se stentuje...ili ranice na grliću materice koja se rutinski rešava kratkotrajnom intervencijom...i promenićete svoj odnos prema zdravlju...i prevenciji...a ne odmah direktni crveni... Ukoiliko budete imali sreće...shvatićete da se sve fundamentalne želje koje imate uvek mogu ostvariti na neki kreativan način...pre no što se zarazite kukanjem...što se nisu ostvarile baš onako kako ste vi zamislili...i usvojićete...ili biti hranitelj...ili ćete roditi dete sami sebi...ili pozajmiti matericu iz Ukrajne...ili biti super ujak...ili tetka car...ili ćete volontirati u Zvečanskoj...ili u Nurdoru... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je drogiranje za početnike...pre no što postanete veteran u propadanju... Ukoliko budete imali sreće...nećete imati početničku sreću na ruletu...i shvatićete da besplatnog sira nema nigde...osim u mišolovci... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je ovaj Svet koncipiran tako da neku neprijatnost morate trpeti...i odabraćete kratkoročnu...učićete...vredno raditi...trudićete se...vežbaćete...ješćete zdravo...bićete pošteni...zarad dugoročnog hedonizma... Ukoliko budete bili srećni...čitaćete dobre knjige...širićete dušu u pozorištu...slušaćete podkaste na internetu...i pićete vino sa Mudracima...ili makar sa ljudima sa kojima je smejati se ubedljivo najbolji hobi na svetu...umesto što će vam biti dosadno... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da su nesreće sastavni deo života...i učićete iz njih...da bi postali iskusni i mudri...kako bi se kasnije usrećili...i znali da cenite male sreće... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da postoji samo jedan život...i da niko neće doći da vas spasi...od vaše sudbine...koju sami stvarate svojim odlukama...i navikama... Ukoliko budete bili srećni...shvatićete da ste samo vi odgovorni za vašu Sreću...pre no što nađete savršeni alibi zašto vam ne ide...i počnete da verujete da postoji prokletstvo _____ _____-ća (upišite sami)... Ukoliko budete bili srećni...shvatićete da je svako kovač svoje sreće... Srećno vam bilo! Držim palčeve! I... Samo napred! Dr Vladimir Đuric  
    Jul 01, 2019 11
  • 25 Jun 2019
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuce kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi sreco, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiće pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu ... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa cigaretom u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobicajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od proslošti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadrzaj i kraj.Bio je deo njene proslosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Dali on oseća da mu sad piše?", " Dali u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela vec drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena časa...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, posla koji nije ni malo jednostavan i zbog koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Buducnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo. U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisačeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad nece stiči na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslošti.   P.S Pozdrav svim mojim dragim prijateljima, reših da se malo oglasim, jel kao što možete da vidite da su svi moj blogovi nestali....kako ne znam...reč ZNAM sam prestala da upotrebljavam, jel sve što sam znala shvatila sam da u životu čovek ništa ne zna...puno Vas pozdravljam pa do sledeće slobodne prilike...možda neki blog kako se zaposliti kod najtraženijeg poslodavca u regionu pa i šire.. pozzz od Bibeee   We're sorry!We are currently experiencing some technical issues. Please try again later. Error code: a0670e :) 
    48 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuce kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi sreco, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiće pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu ... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa cigaretom u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobicajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od proslošti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadrzaj i kraj.Bio je deo njene proslosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Dali on oseća da mu sad piše?", " Dali u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela vec drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena časa...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, posla koji nije ni malo jednostavan i zbog koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Buducnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo. U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisačeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad nece stiči na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslošti.   P.S Pozdrav svim mojim dragim prijateljima, reših da se malo oglasim, jel kao što možete da vidite da su svi moj blogovi nestali....kako ne znam...reč ZNAM sam prestala da upotrebljavam, jel sve što sam znala shvatila sam da u životu čovek ništa ne zna...puno Vas pozdravljam pa do sledeće slobodne prilike...možda neki blog kako se zaposliti kod najtraženijeg poslodavca u regionu pa i šire.. pozzz od Bibeee   We're sorry!We are currently experiencing some technical issues. Please try again later. Error code: a0670e :) 
    Jun 25, 2019 48
  • 20 Jun 2019
    ... pokušavajući da razbistrim misli, kroz prozor gledam ovaj moj ravni Banat. Ta, ko ga ne bi voleo! Svakakvih ljudi vam mi tu imamo, paore, frajlice, đilkoše, abaje, gegule, drtine, dunde, gedžave, sarage, kurcobrije, mrtva puvala...  a ponajviše lala. Svi znate da je lala cvet, "samo u Banatu - i čovek i cvet." Kako se to desilo, niko vam tačno ne zna reći.  Neki kažu da potiče od dobrog Lala Mustafa-paše a drugi... "Profesor u penziji Dragoljub Badrljica, inače Mokrinčanin, dobro upućen u istoriju Banata, ističe da bolji znalci od njega kažu da su Lale naši preci koji su kao vojnici u Habzburškoj monarhiji pod vođstvom Marije Terezije ostavili tragove boreći se za monarhiju, ali i za svoje povlastice i privilegije. U želji da im se oduži, carica je organizovala smotru, na kojoj su bili Sremci i Bačvani, a Banaćani nisu uspeli da stignu na vreme. Kada je dodela ordenja bila pri kraju, pristigli su i oni. Zahvaljujući toj okolnosti, oni brži dobili su ordene, a sporiji samo marame sa izvezenim lalama... Ali Banaćani se nisu mnogo jedili, u šali su komentarisali kako su drugi dobili “gvožđuriju”, a oni “zlatne marame”... Izvor: novosti.rs - Jedan naš Lala, pisac i istaživač Kristijan Nađ, u knjizi “Zemlja od blata, krvi, znoja i snova” opisao je baš taj događaj. On kaže da je Marija Terezija, da bi se odužila za herojstvo, Banaćanima na kraju dala najveći orden, od zlata izvezenu maramu sa ukrasima u obliku lale. Tako je lala postala simbol dostojanstva - zaključuje Badrljica. Kada je reč o etnološkom aspektu, Vera Milutinović, jedan od prvih kustosa, etnologa, u Muzeju Vojvodine, u knjizi “Ornamentisani sanduci u Vojvodini” piše kako je na dozidnicama, ukrasnim tanjirima, miljeima, čaršavima, prekrivačima, uvek bio prisutan ovaj cvet. - Sačuvan je veliki broj predmeta, pokućstva, nameštaja, delova narodne nošnje, na kojima je motiv lale. Od nameštaja, to su sanduci za devojačku spremu ukrašeni cvetovima lale. Lala je svojevremeno bila vredan i skupocen cvet. Kraljica Marija Terezija najviše je volela ovaj cvet i nosila ga je na zlatnom lancu u vidu priveska. Tako su i Banaćani želeli da ga imaju na delovima svog nameštaja, da i na taj način stave do znanja da je nešto skupoceno i vredno. U Narodnom muzeju imamo jedan sto, ili astal iz Mokrina, iz 1846. godine, na kome su u sva četiri ugla namalane lale - istakla je Slavica Gajić." Izvor: novosti.rs Sada se sigurno pitate kako su Sose postale Sose. E, to baš niko ne zna.  Lalina supruga je Sosa, ali samo ako je poreklom iz starosedelačke porodice.  To je Srpkinja iz Banata, ali poreklo tog nadimka nije poznato. I tako dragi moji...divanila bih ja još sa vama o koječemu ali posao zove. Do sledećeg čitanja ostanite lepi i rumeni.   
    83 Objavio/la Gospođica Sosa
  • ... pokušavajući da razbistrim misli, kroz prozor gledam ovaj moj ravni Banat. Ta, ko ga ne bi voleo! Svakakvih ljudi vam mi tu imamo, paore, frajlice, đilkoše, abaje, gegule, drtine, dunde, gedžave, sarage, kurcobrije, mrtva puvala...  a ponajviše lala. Svi znate da je lala cvet, "samo u Banatu - i čovek i cvet." Kako se to desilo, niko vam tačno ne zna reći.  Neki kažu da potiče od dobrog Lala Mustafa-paše a drugi... "Profesor u penziji Dragoljub Badrljica, inače Mokrinčanin, dobro upućen u istoriju Banata, ističe da bolji znalci od njega kažu da su Lale naši preci koji su kao vojnici u Habzburškoj monarhiji pod vođstvom Marije Terezije ostavili tragove boreći se za monarhiju, ali i za svoje povlastice i privilegije. U želji da im se oduži, carica je organizovala smotru, na kojoj su bili Sremci i Bačvani, a Banaćani nisu uspeli da stignu na vreme. Kada je dodela ordenja bila pri kraju, pristigli su i oni. Zahvaljujući toj okolnosti, oni brži dobili su ordene, a sporiji samo marame sa izvezenim lalama... Ali Banaćani se nisu mnogo jedili, u šali su komentarisali kako su drugi dobili “gvožđuriju”, a oni “zlatne marame”... Izvor: novosti.rs - Jedan naš Lala, pisac i istaživač Kristijan Nađ, u knjizi “Zemlja od blata, krvi, znoja i snova” opisao je baš taj događaj. On kaže da je Marija Terezija, da bi se odužila za herojstvo, Banaćanima na kraju dala najveći orden, od zlata izvezenu maramu sa ukrasima u obliku lale. Tako je lala postala simbol dostojanstva - zaključuje Badrljica. Kada je reč o etnološkom aspektu, Vera Milutinović, jedan od prvih kustosa, etnologa, u Muzeju Vojvodine, u knjizi “Ornamentisani sanduci u Vojvodini” piše kako je na dozidnicama, ukrasnim tanjirima, miljeima, čaršavima, prekrivačima, uvek bio prisutan ovaj cvet. - Sačuvan je veliki broj predmeta, pokućstva, nameštaja, delova narodne nošnje, na kojima je motiv lale. Od nameštaja, to su sanduci za devojačku spremu ukrašeni cvetovima lale. Lala je svojevremeno bila vredan i skupocen cvet. Kraljica Marija Terezija najviše je volela ovaj cvet i nosila ga je na zlatnom lancu u vidu priveska. Tako su i Banaćani želeli da ga imaju na delovima svog nameštaja, da i na taj način stave do znanja da je nešto skupoceno i vredno. U Narodnom muzeju imamo jedan sto, ili astal iz Mokrina, iz 1846. godine, na kome su u sva četiri ugla namalane lale - istakla je Slavica Gajić." Izvor: novosti.rs Sada se sigurno pitate kako su Sose postale Sose. E, to baš niko ne zna.  Lalina supruga je Sosa, ali samo ako je poreklom iz starosedelačke porodice.  To je Srpkinja iz Banata, ali poreklo tog nadimka nije poznato. I tako dragi moji...divanila bih ja još sa vama o koječemu ali posao zove. Do sledećeg čitanja ostanite lepi i rumeni.   
    Jun 20, 2019 83
  • 04 Jun 2019
    U Univerzumu postoji mnogo nevjerovatnih načina da se spoje ljudi.     ​ U potrazi za odgovarajućim mjestom stanovanja, poslom ili životnim partnerom, mnogi idu daleko. A u isto to vrijeme iza kulisa svjetske scene radi organizacija, koja stvara za nas savršene veze. To je Kosmički Centar Upravljanja Slučajnostima.     ​Slučajni događaji ne postoje. Slučajnost - to je čudesan događaj, čiji je tvorac Bog, koji ne želi da se projavi. U planovima Boga slučaj ne igra nikakvu ulogu. Sve što se pojavljuje u tvom životu, rezultat je tvojih namjera i misli. Kad se trudiš da ispuniš želje svog srca, znaj da su Univerzumu poznate sve tvoje namjere. On organizuje događaje u tvom životu. Bog ima tvoju adresu, i svaka tvoja odlučna namjera unosi se u Veliki dnevnik.  Radi sam sve što je u tvojoj moći, bez stresa i panike, a detalje prepusti Kosmičkom Cenrtu.  Kada čovjek čini sve što može da ostvari svoje namjere, a zatim se oslanja na pomoć razumne nevidljive sile, dešavaju se velike stvari. Moli se, planiraj, podešavaj i radi sve što možeš ... i onda pusti da sve ide svojim tokom - tvoja sposobnost da otpustiš biće podjednako važna kao i molitva. Svako, koga sretaš na svom putu - je lik iz tvog scenarija. Tvoja jedina briga je da stalno usavršavaš scenario, da bi film ispao što bolji. Odgovornost za režiranje tvog filma je na tebi.   ​Želim vam što je moguće više čuda i čarobnjaštva! Prevod teksta: cluber.com.ua  Prevela: Beba Muratović - bebamur.com​​​​​
    76 Objavio/la Paradox
  • By Paradox
    U Univerzumu postoji mnogo nevjerovatnih načina da se spoje ljudi.     ​ U potrazi za odgovarajućim mjestom stanovanja, poslom ili životnim partnerom, mnogi idu daleko. A u isto to vrijeme iza kulisa svjetske scene radi organizacija, koja stvara za nas savršene veze. To je Kosmički Centar Upravljanja Slučajnostima.     ​Slučajni događaji ne postoje. Slučajnost - to je čudesan događaj, čiji je tvorac Bog, koji ne želi da se projavi. U planovima Boga slučaj ne igra nikakvu ulogu. Sve što se pojavljuje u tvom životu, rezultat je tvojih namjera i misli. Kad se trudiš da ispuniš želje svog srca, znaj da su Univerzumu poznate sve tvoje namjere. On organizuje događaje u tvom životu. Bog ima tvoju adresu, i svaka tvoja odlučna namjera unosi se u Veliki dnevnik.  Radi sam sve što je u tvojoj moći, bez stresa i panike, a detalje prepusti Kosmičkom Cenrtu.  Kada čovjek čini sve što može da ostvari svoje namjere, a zatim se oslanja na pomoć razumne nevidljive sile, dešavaju se velike stvari. Moli se, planiraj, podešavaj i radi sve što možeš ... i onda pusti da sve ide svojim tokom - tvoja sposobnost da otpustiš biće podjednako važna kao i molitva. Svako, koga sretaš na svom putu - je lik iz tvog scenarija. Tvoja jedina briga je da stalno usavršavaš scenario, da bi film ispao što bolji. Odgovornost za režiranje tvog filma je na tebi.   ​Želim vam što je moguće više čuda i čarobnjaštva! Prevod teksta: cluber.com.ua  Prevela: Beba Muratović - bebamur.com​​​​​
    Jun 04, 2019 76
  • 22 Sep 2018
    Nakon potpuno neizvesne pretrage Last minute ponuda različitih agencija, nebrojeno mnogo tabela i dokumenata u kome smo ocenjivali gde ćemo da odemo i koja su mesta najbolja, nakon što smo toliko puta izabrali ponudu  koja bi na kraju bila otpisana jer je poslednji aranžman otišao nekome drugome u ruke, srce nam je poskočilo kada smo videli preko Puzzle group agencije da je Last minute ponuda za Kefaloniju od 130 do 160e. Imali smo opciju da biramo izmedju različitih vila, izmedju kojih su bile Makedonija, Alkioni i Zanza, kao i Zanza front view na more. Izabrali smo Alkioni dvokrevetnu sobu koja je udaljena od plaže nekih 30-40m nadajući se da smo doneli pravu odluku. Dolazimo na parking Home centra i prva stvar koju videsmo je autobus Bečej prevoznika, koji je izgledao veoma staro i kao da će se raspasti svakog trenutka no unutra nije bilo tako loše. Upisali se, seli na svoja – prethodno rezervisana mesta i krenusmo na put dug 22-23 sata... Jedna od onih stvari koje mnogi ljudi ne razumeju i doživljavaju kao nešto veoma stresno i naporno je taj put do mesta gde bi trebalo konačno da se odmore. Taj put je takodje deo avanture i umesto nerviranja i negativne energije, potrebno je da odlučimo da nam on neće predstavljati prepreku da se konačno odmorimo kako smo zaslužili. Tako smo u putu igrali karte, pantomime, asocijacije, pričali, slušali muziku, prozivali ljude na granici i sve to je bilo praćeno beskonačno velikim brojem pokušaja da se namestimo kako treba, prvo glava do prozora, pa noge gore, pa noge dole, pa noge preko, pa noge iza, pa ruka da drži vilicu da ne pada dok spavam jer to izgleda SMEŠNO, pa jastuče, pa još jedno jastuče......i onda smo stigli konačno na trajekt... Vožnja trajektom je bila neprocenjivo iskustvo... Vetar u kosi, plavetnilo mora koje se prostire do krajnje vidne tačke, miris slane vode pomešan sa mirisom mazuta i goriva koje taj trajekt troši :/ Ukrcali smo se pešaka, a zatim se šetali po trajektu i gledali kako kreće... Dok su neki pokušavali da saznaju šifru za wifi, mi smo uživali praveći mentalne slike koje ćemo koristiti kada nam bude bilo teško u nekoj budućnosti i kada budemo pomislili da nam je potreban odmor. Te mentalne slike trošimo i posle nekog vremena moramo da pravimo nove...ili barem ja to tako vidim.  Ostrvo na vidikuuuu! Stigosmo u luku mesta Poros u Kefaloniji, pozdravismo se sa kapetanom i krenusmo mrtvi umorni ka smeštaju. U tom trenutku postane potpuno nebitno kako smeštaj izgleda, dokle god ima tuš i krevet. Medjutim, poneo nas je taj miris mora i potreba da ugasimo zagorelu želju za morskom vodom, staru nekima jednu, nekima 4 godine, pa brzo upadosmo u smeštaj gde smo konstatovali da je predivan, čist i prostran, sa veeeelikom terasom, istuširasmo se i krenusmo na plažuuuu. Plaža je lepa, mala i šljunkovita sve do ulaska u vodu odakle lagano kreće pesak koji se prostire do pučine i dalje. Ono što nisam napisala ranije, a smatram da je veoma bitno je to da se smrtno plašim vodenih životinja i biljaka – bukvalno svega što se nalazi u vodi, pa sam tako došla sa osmehom na plažu, namazala se, potrčala ka vodi i od jeze i straha zablokirala u samom plićaku, neznajući šta se krije dalje u dubini. Došao je ON, divan jedan dečko sa kim sam krenula na more, koga volim svim srcem, uhvatio me za ruku i rekao da se ne plašim, idemo zajedno. Krenula sam. Ušla do kolena. Zatim do struka i na kraju se potpuno potopila u vodu. Bilo je neverovatno kao i uvek. Jonsko more je divnoooo! Sve vreme sam gledala dole u noge, ne bih li videla neki trag života koji će me isterati iz vode, ali toga nije bilo... OK su ribe da se razumemo... Ribe, ribice, jata riba i to sve... Ali sve drugo FREAKS ME OUT MEEEN! Zaplivala sam u onoj divnoj vodi i plivala dok sunce nije bilo baš nisko. Konačno odmor!!! Na trajektu smo kupili paket preko agencije da obidjemo sa njima gomilu drugih plaža do kojih se stiže samo prevozom, previše su daleko da bi se išlo peške, pa je kasnije tog dana vodič došao i okačio plan za one koji su kupili taj paket i dobili narukvicu. Presrećni, tog dana nismo mogli da se uspavamo, nego smo se slikali, išli da prošetamo, seli u restoran, pojeli po giros i kasnije se uhvatili za ruke i udahnuli onako duboko, jer smo zajedno na mestu koje se od samog početka pokazalo kao divno. Sledeći dani su prošli u veoma sličnoj rutini: spavaš, probudiš se, doručkuješ, popiješ kafu, proveriš da li se sve osušilo od prethodnog dana, napraviš sendviče za sledeći dan, spakuješ se i kreneš na bus koji te vodi svaki dan na drugu plažu, sunčaš se, kupaš se, zaspeš na plaži, neko te probudi jer hrčeš, pojedeš sendviče, popiješ sve što možeš da popiješ, odigraš par partija remija, odigraš jednu partiju jamba i IZGUBIŠ PONOVO, osušiš se pre polaska nazad, sedneš na bus, vratiš se u apartman, baciš tuš, jedeš, šetaš, igraš se ili gledaš film i opet sve ispočetka. Plaže na kojima smo bili su Skala – plaža koja je potpuno šljunkovita, nema ništa naročito, bili su veći talasi, duvao je jak vetar sve do 14h, da bi nam kasnije u povratku iz skale rekli da nekada ima meduza tamo...aaaaaa... Sledeća plaža na kojoj smo bili je bila plaža Makris Gialos ili kako je svi drugi zovu Costa Costa jer se tako zove veeeeeliki bar koji se nalazi na njoj, u mestu Lassi. To je bukvalno najlepša plaža koju sam videla u životu... Suncobrani su van sezone bili od 8-15e, zavisi koji red i kakvi suncobrani. Pesaaaak!! Nije bilo talasa, savršen dan! Tu smo se dobacivali loptom, plivali i tu sam prvi put zaronila sa maskom i perajima. OMG KAKAV OSEĆAJ! Možda zvučim kao neko detence ili kao da je trebalo to da doživim mnogo ranije, ali da tu nije bio ON, ništa ne bi bilo isto! Sledeća na redu je bila plaža Antisamos, na kojoj bukvalno mogu da kažem da sam delimično prevazišla strah od svega što se nalazi u vodi. Antisamos na grčom znači ''bez dna'', a to je zbog toga što je plaža napravljena veštački, tako što su nasuli male bele kamenčiće dužine oko 3km. Na toj plaži se nalazi restoran/bar gde se ležaljke ne plaćaju (van sezone) i plaža je takva da taj divan beli šljunak ide u dubinu sve do jednog trenutka, nakon čega je provalija ka dubini i dnu mora na tom mestu. To znači da kada bismo ušli u vodu, već posle 2 metra je postajalo doboko toliko da ne može da se stoji. Kada bi plivali dalje, ispod nas ne bi bilo ništa osim teget nijanse vode i jata riba koje plivaju sa nama. Ta plaža mi je bukvalno otvorila nove vidike. Vodič je rekao da ponesemo dušeke jer nema talasa kako je i bilo, da ponesemo maske i peraja ako volimo da ronimo jer je toliko životinjskog sveta i sve je bilo tako kako je rekao... Životinjski svet je pre svega značio ribe od 3cm pa sve do 20cm veličine koje plivaju u jatima. Sad zamislite ovu sliku: Teget boja vode kada gledate ka pučini, zaronili ste, nosite jarko žuta peraja kao potpuni kontrast tom plavetnilu, imate masku i disaljku i gledate oko sebe a pored vas se odjednom stvorilo jato riba koje gledaju u vas i bez mnogo straha plivaju sa vama. Nešto najlepše što sam ikada videla. Ribe, plavo sive boje, pa onda male sive od 3cm koje plivaju u jatu koje izgledaju kao da je neko ispalio 200 metaka direktno oko vas, male crveno – žute ribe koje stalno nešto rade i imaju posla po dnu :D Predivno!!! Bye bye strahčino! Ovo je nešto novo i želim da istražujem dalje i dublje! Kada biste otkucali na netu ostrvo Kefalonia i najlepše plaže, prva plaža koja bi izašla bi bila plaža Myrthos koja je proglašena za jednu od najlepših plaža na svetu... Kako ona izgleda? Sa vidikovca tj vrha tih stena ispod kojih se nalazi, ona izgleda kao prelepa plaža sa svetlo, svetlo plavom nijansom koja se proteže nekih 10m od ulaska u vodu. A kako ona izgleda sa plaže? Ništa specijalno. To je samo belo kamenje koje čini da ta plaža izgleda kao da je plićak ''do polovine mora'', a u stvari je posle 4m već veoma duboko i ne može da se stoji. Tu su nas sačekali baš, baš veliki talasi i da nije bilo njih da se zezamo i skačemo sa njima, verovatno bi se opasno smorili. Sa leve strane te plaže nalazi se mala 'pećina' koju je napravila voda, pa smo se tamo slikali par puta i to je to.. Dalje smo nastavili na plažu XI ili Ksi, koja je poznata po tome što se na njoj nalazi sitni pesak crveno-braonkaste boje i stena koju čini glina koja je lekovita. Kažu da treba da se mažemo 3 puta i svaki put kada se stvrdne, da isperemo to sa sebe u vodi. Divan osećaj, divna plaža, šteta što nam je trebalo 2h do nje, to je ubilo čar i nikakvo lekovito blato nije moglo da ga povrati. Tamo smo uzeli koji grumen sa te stene da ponesemo kući ako zatreba i krenuli na put nazad. Pored tih svih plaža, u planu je bio obilazak grada Argostoli, što je ujedno i glavni grad Kefalonije. Dok Kefalonija broji oko 800km kvadratnih, Argostoli je glavni grad sa oko 15.000 stanovnika i prostire se na oko 160km kvadratnih. Taj grad smo obišli noću, jer je bio u planu odlazak u neki koktel bar i ostajanje do kasno u noć. Nakon šetnje pored luke, prelaska mostića i šetnje kroz glavne ulice, zaključak je da je grad zaista vredno obići, to je jedno živo mesto, na kom smo svi bili šokirani količinom dečije graje, i generalno dece koja su se tako slatko igrala svuda oko nas, bez glupavih smartfona. Vodič nam je pokazao da postoji mnogo muzeja, pozorište, upravna zgrada, pričao nam je o tome kako je veliki razoran zemljotres 1953. godine razorio celo ostrvo i sravnio ga sa zemljom pa su od raznih donacija skupili pare za izgradnju svega iznova po uzoru na prethodne razorene gradjevine, rekao nam je i za jedinu kuću koja je preživela taj zemljotres na celom ostrvu, kao i da na ostrvu postoji svega 2 semafora. Keflonija je bila na udaru razornih zemljotresa 1867., 1953., i 1990. godine.  Drugi po veličini gradova u okrugu Kefalonija je gradić Liksuri, koji je tokom tih zemljotresa mnogo puta bivao uzdignut iznova, pa je poslednje izdanje koje smo mi gledali tokom obilaska veoma podsećalo na kuće u Veneciji, jer su pratili Venecijanski stil izgradnje sa stubovima koji drže terase i balkone na gornjim spratovima. Liksuri se prostire na oko 140km kvadratnih i ima negde oko 10.000 stanovnika. Za kraj naše ostrvske avanture, obišli smo Poros, koji ima veoma mnogo restorana, pravo je penzionersko mesto, nema klubova, ima jedan bar koji radi celu noć, ima nekoliko hotela koji gledaju na plažu i nalaze se na samoj plaži. Seli smo u restoran jednog hotela sa bazenom na levoj strani obale u Porosu, ali smo čekali da budemo usluženi nekih 20 minuta, i kada smo videli da će radije uslužiti sve druge goste pre nas, ustali smo i izašli. Posle toga smo seli na mesto kome sam zaboravila ime (komplikovano je) gde smo bili usluženi kao carevi.  Ugostitelja ima raznih... Ima onih koji će ti prodati i salvetu ako treba, ima onih veoma gostoprimivih, toliko da ti bude neprijatno, ima i onih skromnih kod kojih se najradije vraćamo, a ima i onih koji su pravi mrgudi. Šetali smo tako i videli sve one vile koje su nam bile ponudjene na samom početku, pa tako mogu slobodno da kažem da smo doneli najbolju moguću odluku, jer je Zanza front view pogled na 1,5m plaže i sivilo koje se prostire u daljinu – ništa specijalno, Zanza ostale sobe imaju minijaturne terase i ne baš tako romantične sobe; Makedonija je potpuno old fashion mesto, koje ima pogled na kanal i sobe okrenute ka bučnom mostiću koji prelazi taj kanal; Dok je Alkioni obojen preslatkim roze, ljubičasto, plavim nijansama, ima tako romantične sobe i velike terase i u prizemlju se nalazi pekara, pa se tako oko 3 ujutro oseća onaj predivan miris peciva. Što se tiče puteva, nikakooooo se ne bih usudila da idem negde kolima, jer su putevi toliko loši, nepraktični, mnogo mrtvih uskih krivina, kao da su svi pravili put gde su hteli i gde je to njima odgovaralo. Mi smo još putovali svuda autobusom, pa je vozač morao da izmišlja metode kojima će se spustiti nekim jezivo uskim krivinama, nekon čega bi dobio aplauz svaki put. Sećam se da sam pre polaska pitala na nekoj grupi na FB-u da li postoji rent a car ili rent a scuter ili rent a bike u Porosu, ali posle toga bi bilo rent a mrtvački sanduk, tako da smo doneli pravu odluku za prvi put na ostrvu... Zakintos je na ostrvu pored nas, bukvalno smo mahali jedni drugima. Postoje kruzeri koji idu do njega svakog dana i taj put je oko 35eura van sezone, pa obiđu neke lepe plaže. Sledeće godine, planiramo i to. Životinje moram da spomenem. Uzevši u obzir to da se na ostrvu nalazi jeziva količina mačaka, postavili smo to famozno pitanje: Da li su one bile prve tu, ili mi? Ipak je to zemlja Bogova, zar ne? :D Sve u svemu, boravak na Kefaloniji je bio pravi odmor i pravo osveženje koje bih svima preporučila, ako možete da birate, putujte avionom, mnogo je lakše naravno, ne očekujte žurke, ali očekujte divno vreme, divno Jonsko more i mnogo dobre energije.
    655 Objavio/la D Boyanna
  • Nakon potpuno neizvesne pretrage Last minute ponuda različitih agencija, nebrojeno mnogo tabela i dokumenata u kome smo ocenjivali gde ćemo da odemo i koja su mesta najbolja, nakon što smo toliko puta izabrali ponudu  koja bi na kraju bila otpisana jer je poslednji aranžman otišao nekome drugome u ruke, srce nam je poskočilo kada smo videli preko Puzzle group agencije da je Last minute ponuda za Kefaloniju od 130 do 160e. Imali smo opciju da biramo izmedju različitih vila, izmedju kojih su bile Makedonija, Alkioni i Zanza, kao i Zanza front view na more. Izabrali smo Alkioni dvokrevetnu sobu koja je udaljena od plaže nekih 30-40m nadajući se da smo doneli pravu odluku. Dolazimo na parking Home centra i prva stvar koju videsmo je autobus Bečej prevoznika, koji je izgledao veoma staro i kao da će se raspasti svakog trenutka no unutra nije bilo tako loše. Upisali se, seli na svoja – prethodno rezervisana mesta i krenusmo na put dug 22-23 sata... Jedna od onih stvari koje mnogi ljudi ne razumeju i doživljavaju kao nešto veoma stresno i naporno je taj put do mesta gde bi trebalo konačno da se odmore. Taj put je takodje deo avanture i umesto nerviranja i negativne energije, potrebno je da odlučimo da nam on neće predstavljati prepreku da se konačno odmorimo kako smo zaslužili. Tako smo u putu igrali karte, pantomime, asocijacije, pričali, slušali muziku, prozivali ljude na granici i sve to je bilo praćeno beskonačno velikim brojem pokušaja da se namestimo kako treba, prvo glava do prozora, pa noge gore, pa noge dole, pa noge preko, pa noge iza, pa ruka da drži vilicu da ne pada dok spavam jer to izgleda SMEŠNO, pa jastuče, pa još jedno jastuče......i onda smo stigli konačno na trajekt... Vožnja trajektom je bila neprocenjivo iskustvo... Vetar u kosi, plavetnilo mora koje se prostire do krajnje vidne tačke, miris slane vode pomešan sa mirisom mazuta i goriva koje taj trajekt troši :/ Ukrcali smo se pešaka, a zatim se šetali po trajektu i gledali kako kreće... Dok su neki pokušavali da saznaju šifru za wifi, mi smo uživali praveći mentalne slike koje ćemo koristiti kada nam bude bilo teško u nekoj budućnosti i kada budemo pomislili da nam je potreban odmor. Te mentalne slike trošimo i posle nekog vremena moramo da pravimo nove...ili barem ja to tako vidim.  Ostrvo na vidikuuuu! Stigosmo u luku mesta Poros u Kefaloniji, pozdravismo se sa kapetanom i krenusmo mrtvi umorni ka smeštaju. U tom trenutku postane potpuno nebitno kako smeštaj izgleda, dokle god ima tuš i krevet. Medjutim, poneo nas je taj miris mora i potreba da ugasimo zagorelu želju za morskom vodom, staru nekima jednu, nekima 4 godine, pa brzo upadosmo u smeštaj gde smo konstatovali da je predivan, čist i prostran, sa veeeelikom terasom, istuširasmo se i krenusmo na plažuuuu. Plaža je lepa, mala i šljunkovita sve do ulaska u vodu odakle lagano kreće pesak koji se prostire do pučine i dalje. Ono što nisam napisala ranije, a smatram da je veoma bitno je to da se smrtno plašim vodenih životinja i biljaka – bukvalno svega što se nalazi u vodi, pa sam tako došla sa osmehom na plažu, namazala se, potrčala ka vodi i od jeze i straha zablokirala u samom plićaku, neznajući šta se krije dalje u dubini. Došao je ON, divan jedan dečko sa kim sam krenula na more, koga volim svim srcem, uhvatio me za ruku i rekao da se ne plašim, idemo zajedno. Krenula sam. Ušla do kolena. Zatim do struka i na kraju se potpuno potopila u vodu. Bilo je neverovatno kao i uvek. Jonsko more je divnoooo! Sve vreme sam gledala dole u noge, ne bih li videla neki trag života koji će me isterati iz vode, ali toga nije bilo... OK su ribe da se razumemo... Ribe, ribice, jata riba i to sve... Ali sve drugo FREAKS ME OUT MEEEN! Zaplivala sam u onoj divnoj vodi i plivala dok sunce nije bilo baš nisko. Konačno odmor!!! Na trajektu smo kupili paket preko agencije da obidjemo sa njima gomilu drugih plaža do kojih se stiže samo prevozom, previše su daleko da bi se išlo peške, pa je kasnije tog dana vodič došao i okačio plan za one koji su kupili taj paket i dobili narukvicu. Presrećni, tog dana nismo mogli da se uspavamo, nego smo se slikali, išli da prošetamo, seli u restoran, pojeli po giros i kasnije se uhvatili za ruke i udahnuli onako duboko, jer smo zajedno na mestu koje se od samog početka pokazalo kao divno. Sledeći dani su prošli u veoma sličnoj rutini: spavaš, probudiš se, doručkuješ, popiješ kafu, proveriš da li se sve osušilo od prethodnog dana, napraviš sendviče za sledeći dan, spakuješ se i kreneš na bus koji te vodi svaki dan na drugu plažu, sunčaš se, kupaš se, zaspeš na plaži, neko te probudi jer hrčeš, pojedeš sendviče, popiješ sve što možeš da popiješ, odigraš par partija remija, odigraš jednu partiju jamba i IZGUBIŠ PONOVO, osušiš se pre polaska nazad, sedneš na bus, vratiš se u apartman, baciš tuš, jedeš, šetaš, igraš se ili gledaš film i opet sve ispočetka. Plaže na kojima smo bili su Skala – plaža koja je potpuno šljunkovita, nema ništa naročito, bili su veći talasi, duvao je jak vetar sve do 14h, da bi nam kasnije u povratku iz skale rekli da nekada ima meduza tamo...aaaaaa... Sledeća plaža na kojoj smo bili je bila plaža Makris Gialos ili kako je svi drugi zovu Costa Costa jer se tako zove veeeeeliki bar koji se nalazi na njoj, u mestu Lassi. To je bukvalno najlepša plaža koju sam videla u životu... Suncobrani su van sezone bili od 8-15e, zavisi koji red i kakvi suncobrani. Pesaaaak!! Nije bilo talasa, savršen dan! Tu smo se dobacivali loptom, plivali i tu sam prvi put zaronila sa maskom i perajima. OMG KAKAV OSEĆAJ! Možda zvučim kao neko detence ili kao da je trebalo to da doživim mnogo ranije, ali da tu nije bio ON, ništa ne bi bilo isto! Sledeća na redu je bila plaža Antisamos, na kojoj bukvalno mogu da kažem da sam delimično prevazišla strah od svega što se nalazi u vodi. Antisamos na grčom znači ''bez dna'', a to je zbog toga što je plaža napravljena veštački, tako što su nasuli male bele kamenčiće dužine oko 3km. Na toj plaži se nalazi restoran/bar gde se ležaljke ne plaćaju (van sezone) i plaža je takva da taj divan beli šljunak ide u dubinu sve do jednog trenutka, nakon čega je provalija ka dubini i dnu mora na tom mestu. To znači da kada bismo ušli u vodu, već posle 2 metra je postajalo doboko toliko da ne može da se stoji. Kada bi plivali dalje, ispod nas ne bi bilo ništa osim teget nijanse vode i jata riba koje plivaju sa nama. Ta plaža mi je bukvalno otvorila nove vidike. Vodič je rekao da ponesemo dušeke jer nema talasa kako je i bilo, da ponesemo maske i peraja ako volimo da ronimo jer je toliko životinjskog sveta i sve je bilo tako kako je rekao... Životinjski svet je pre svega značio ribe od 3cm pa sve do 20cm veličine koje plivaju u jatima. Sad zamislite ovu sliku: Teget boja vode kada gledate ka pučini, zaronili ste, nosite jarko žuta peraja kao potpuni kontrast tom plavetnilu, imate masku i disaljku i gledate oko sebe a pored vas se odjednom stvorilo jato riba koje gledaju u vas i bez mnogo straha plivaju sa vama. Nešto najlepše što sam ikada videla. Ribe, plavo sive boje, pa onda male sive od 3cm koje plivaju u jatu koje izgledaju kao da je neko ispalio 200 metaka direktno oko vas, male crveno – žute ribe koje stalno nešto rade i imaju posla po dnu :D Predivno!!! Bye bye strahčino! Ovo je nešto novo i želim da istražujem dalje i dublje! Kada biste otkucali na netu ostrvo Kefalonia i najlepše plaže, prva plaža koja bi izašla bi bila plaža Myrthos koja je proglašena za jednu od najlepših plaža na svetu... Kako ona izgleda? Sa vidikovca tj vrha tih stena ispod kojih se nalazi, ona izgleda kao prelepa plaža sa svetlo, svetlo plavom nijansom koja se proteže nekih 10m od ulaska u vodu. A kako ona izgleda sa plaže? Ništa specijalno. To je samo belo kamenje koje čini da ta plaža izgleda kao da je plićak ''do polovine mora'', a u stvari je posle 4m već veoma duboko i ne može da se stoji. Tu su nas sačekali baš, baš veliki talasi i da nije bilo njih da se zezamo i skačemo sa njima, verovatno bi se opasno smorili. Sa leve strane te plaže nalazi se mala 'pećina' koju je napravila voda, pa smo se tamo slikali par puta i to je to.. Dalje smo nastavili na plažu XI ili Ksi, koja je poznata po tome što se na njoj nalazi sitni pesak crveno-braonkaste boje i stena koju čini glina koja je lekovita. Kažu da treba da se mažemo 3 puta i svaki put kada se stvrdne, da isperemo to sa sebe u vodi. Divan osećaj, divna plaža, šteta što nam je trebalo 2h do nje, to je ubilo čar i nikakvo lekovito blato nije moglo da ga povrati. Tamo smo uzeli koji grumen sa te stene da ponesemo kući ako zatreba i krenuli na put nazad. Pored tih svih plaža, u planu je bio obilazak grada Argostoli, što je ujedno i glavni grad Kefalonije. Dok Kefalonija broji oko 800km kvadratnih, Argostoli je glavni grad sa oko 15.000 stanovnika i prostire se na oko 160km kvadratnih. Taj grad smo obišli noću, jer je bio u planu odlazak u neki koktel bar i ostajanje do kasno u noć. Nakon šetnje pored luke, prelaska mostića i šetnje kroz glavne ulice, zaključak je da je grad zaista vredno obići, to je jedno živo mesto, na kom smo svi bili šokirani količinom dečije graje, i generalno dece koja su se tako slatko igrala svuda oko nas, bez glupavih smartfona. Vodič nam je pokazao da postoji mnogo muzeja, pozorište, upravna zgrada, pričao nam je o tome kako je veliki razoran zemljotres 1953. godine razorio celo ostrvo i sravnio ga sa zemljom pa su od raznih donacija skupili pare za izgradnju svega iznova po uzoru na prethodne razorene gradjevine, rekao nam je i za jedinu kuću koja je preživela taj zemljotres na celom ostrvu, kao i da na ostrvu postoji svega 2 semafora. Keflonija je bila na udaru razornih zemljotresa 1867., 1953., i 1990. godine.  Drugi po veličini gradova u okrugu Kefalonija je gradić Liksuri, koji je tokom tih zemljotresa mnogo puta bivao uzdignut iznova, pa je poslednje izdanje koje smo mi gledali tokom obilaska veoma podsećalo na kuće u Veneciji, jer su pratili Venecijanski stil izgradnje sa stubovima koji drže terase i balkone na gornjim spratovima. Liksuri se prostire na oko 140km kvadratnih i ima negde oko 10.000 stanovnika. Za kraj naše ostrvske avanture, obišli smo Poros, koji ima veoma mnogo restorana, pravo je penzionersko mesto, nema klubova, ima jedan bar koji radi celu noć, ima nekoliko hotela koji gledaju na plažu i nalaze se na samoj plaži. Seli smo u restoran jednog hotela sa bazenom na levoj strani obale u Porosu, ali smo čekali da budemo usluženi nekih 20 minuta, i kada smo videli da će radije uslužiti sve druge goste pre nas, ustali smo i izašli. Posle toga smo seli na mesto kome sam zaboravila ime (komplikovano je) gde smo bili usluženi kao carevi.  Ugostitelja ima raznih... Ima onih koji će ti prodati i salvetu ako treba, ima onih veoma gostoprimivih, toliko da ti bude neprijatno, ima i onih skromnih kod kojih se najradije vraćamo, a ima i onih koji su pravi mrgudi. Šetali smo tako i videli sve one vile koje su nam bile ponudjene na samom početku, pa tako mogu slobodno da kažem da smo doneli najbolju moguću odluku, jer je Zanza front view pogled na 1,5m plaže i sivilo koje se prostire u daljinu – ništa specijalno, Zanza ostale sobe imaju minijaturne terase i ne baš tako romantične sobe; Makedonija je potpuno old fashion mesto, koje ima pogled na kanal i sobe okrenute ka bučnom mostiću koji prelazi taj kanal; Dok je Alkioni obojen preslatkim roze, ljubičasto, plavim nijansama, ima tako romantične sobe i velike terase i u prizemlju se nalazi pekara, pa se tako oko 3 ujutro oseća onaj predivan miris peciva. Što se tiče puteva, nikakooooo se ne bih usudila da idem negde kolima, jer su putevi toliko loši, nepraktični, mnogo mrtvih uskih krivina, kao da su svi pravili put gde su hteli i gde je to njima odgovaralo. Mi smo još putovali svuda autobusom, pa je vozač morao da izmišlja metode kojima će se spustiti nekim jezivo uskim krivinama, nekon čega bi dobio aplauz svaki put. Sećam se da sam pre polaska pitala na nekoj grupi na FB-u da li postoji rent a car ili rent a scuter ili rent a bike u Porosu, ali posle toga bi bilo rent a mrtvački sanduk, tako da smo doneli pravu odluku za prvi put na ostrvu... Zakintos je na ostrvu pored nas, bukvalno smo mahali jedni drugima. Postoje kruzeri koji idu do njega svakog dana i taj put je oko 35eura van sezone, pa obiđu neke lepe plaže. Sledeće godine, planiramo i to. Životinje moram da spomenem. Uzevši u obzir to da se na ostrvu nalazi jeziva količina mačaka, postavili smo to famozno pitanje: Da li su one bile prve tu, ili mi? Ipak je to zemlja Bogova, zar ne? :D Sve u svemu, boravak na Kefaloniji je bio pravi odmor i pravo osveženje koje bih svima preporučila, ako možete da birate, putujte avionom, mnogo je lakše naravno, ne očekujte žurke, ali očekujte divno vreme, divno Jonsko more i mnogo dobre energije.
    Sep 22, 2018 655
  • 04 Jul 2018
    Proći će godine...Čudi me svaki novi pocetak bez tebe..Ali... naucila sam da idem napred jer tako su me ucili... da je zivot nekada tezak .... I nakon svih ovih godina, još uvek si moj najveći i uspeh i neuspeh. Kako godine prolaze, čuvam u sebi sve one najlepše trenutke, ponosna  što sam te napravila boljom osobom, a i ti si me naučio da na svet gledam drugačije... moj život, sreća, nevolja, tuga... I moja molitva....
    566 Objavio/la Voljena
  • By Voljena
    Proći će godine...Čudi me svaki novi pocetak bez tebe..Ali... naucila sam da idem napred jer tako su me ucili... da je zivot nekada tezak .... I nakon svih ovih godina, još uvek si moj najveći i uspeh i neuspeh. Kako godine prolaze, čuvam u sebi sve one najlepše trenutke, ponosna  što sam te napravila boljom osobom, a i ti si me naučio da na svet gledam drugačije... moj život, sreća, nevolja, tuga... I moja molitva....
    Jul 04, 2018 566
  • 23 Apr 2018
    Pizza je danas bez sumnje jedno od najpopularnijih i najvoljenijih jela. Međutim, retko da neko zna njenu istoriju, korene i kako je zapravo nastala. Verovali ili ne, pizza je u jednom svom obliku pripremana čak u antičkom dobu. Sudeći po zapisima, drevni Feničani, Grci pa i Rimljani su neretko jeli toplu pljosnatu lepinju obogaćenu začinskim biljkama sa područja mediterana. Dalje, možda još impresivniji primer je da se vojska persijskog kralja Darijusa hranila pečenim tankim testom sa sirom, lukom i datuljama (lat. - Phoenix dactylifera). Vremenom su zemlje sa područja mediterana razvijale svoje kombinacije sastojaka, kao i metode pripreme samog testa, sve dok nismo dobili voljeno jelo koje danas znamo kao pizza.   Veoma važan događaj za istoriju pizze je dolazak paradajza iz južne Amerike na evropsko tlo davne 1522. godine. Zanimljiva je činjenica da se paradajz dugo vremena smatrao otrovnom biljkom i korišten je samo kao ukras u baštama i vrtovima. Međutim, siromaštvo i glad naterali su tadašnje stanovnike Napulja da ga dodaju na pečeno testo i tako je igrom slučaja učinjen prvi korak u nastanku pizze kakvom je danas znamo. Pizza je vrlo brzo zaživila među stanovnicima i za vreme 17. i 18. veka i prehranjivala je nebrojene porodice s područja napulja koje si ništa drugo nisu mogle priuštiti. Ubrzo potom, pizza se počela prodavati i na ulicama i otvorenim štandovima, čiji su majstori na testo počeli dodavati sir rađen od mleka bivola, danas popularno znan kao Mozzarella. Ovo je bio ključni trenutak i prekretnica, a glas o ukusnom jelu seljaka iz Napulja je postepeno došao do mnogih znatiželjnika i aristokrata koji su odlučili i sami isprobati ovaj specijalitet.   Glas o pizzi je 1889. godine konačno došao i do kraljice Margherite di Savoie koja je sa svojim suprugom Umbertom došla u Napulj samo kako bi od tadašnjeg najveštijeg pizza majstora Raffaela Espositoa zatražila da im predstavi svoj specijalitet. Kraljica je bez sumnje bila više nego oduševljena, a današnja najpopularnija pizza margherita nosi upravo njeno ime. Majstor Rafaele Esposito se smatra ocem moderne pizze.   Krajem 19. veka broj sastojaka koji su se dodavali na pizzu se ubrzano proširivao u potrazi za najboljom ukusnom kombinacijom. Pa se tako pokraj originalnog recepta koji je uključivao samo paradajz, sveži zeleni bosiljak i beli mozzarella sir na pizzama mogle naći i slanina, beli luk, pečurke, masline, kobasice, slane sardele.... Ali ipak usprkos svemu ostaje popularna jedino u Italiji. Uskoro je usledila masovna emigracija Italijana u SAD u potrazi za boljim životom, pa tako pizza indirektnim putem stupa na novi kontinent. Italijanski doseljenici su u početku pripremali samo za svoje potrebe dok promišljati Gennaro Lombardi nije odlučio otvoriti prvu pizzeriju u Nju Jorku 1905. godine. Verovali ili ne Lombardijeva pizzerija je i danas otvorena, ali na žalost ne na svojoj originalnoj lokaciji. Međutim, prva originalna peć je i dalje tamo.   Ne treba ni sumnjati da je pizza postala apsolutni hit u Nju Jorku i širom SAD su otvoreni brojni pizza restorani, s tim da se ekspanzija i dobar glas o ovom ukusnom jelu počeo istinski širiti tek nakon završetka 2. Svetskog rata. Tadašnje zvezde koje su vukle italijanske korene, poput Frenka Sintare i Džoa DiMađija, su uveliko zaslužne za popularizaciju pizze, ne samo na području SAD - nego i zapadne Evrope. Ovaj nagli skok u popularnosti je doveo do otvaranja danas popularnog lanca restorana Pizza Hut. Pizza je tako postala gotovo svakodnevnica mnogima, pa je tako danas teško pronaći nekog ko za pizzu nije čuo ili je nije probao, s uz sve to novih recepara ne nedostaje.     I za kraj jedna zanimljivost. Napuljska pizza je 2009. godine postala zaštićenim delom  evropske baštine. Tako da sve pizzerije koje serviraju originalnu napuljsku Pizzu moraju pratiti stroge standarde u vidu sastojaka i koristiti samo paradajz San Marzano i mozzarella sir napravljen od bivoljeg mleka.  
    749 Objavio/la Alisa Mura
  • Pizza je danas bez sumnje jedno od najpopularnijih i najvoljenijih jela. Međutim, retko da neko zna njenu istoriju, korene i kako je zapravo nastala. Verovali ili ne, pizza je u jednom svom obliku pripremana čak u antičkom dobu. Sudeći po zapisima, drevni Feničani, Grci pa i Rimljani su neretko jeli toplu pljosnatu lepinju obogaćenu začinskim biljkama sa područja mediterana. Dalje, možda još impresivniji primer je da se vojska persijskog kralja Darijusa hranila pečenim tankim testom sa sirom, lukom i datuljama (lat. - Phoenix dactylifera). Vremenom su zemlje sa područja mediterana razvijale svoje kombinacije sastojaka, kao i metode pripreme samog testa, sve dok nismo dobili voljeno jelo koje danas znamo kao pizza.   Veoma važan događaj za istoriju pizze je dolazak paradajza iz južne Amerike na evropsko tlo davne 1522. godine. Zanimljiva je činjenica da se paradajz dugo vremena smatrao otrovnom biljkom i korišten je samo kao ukras u baštama i vrtovima. Međutim, siromaštvo i glad naterali su tadašnje stanovnike Napulja da ga dodaju na pečeno testo i tako je igrom slučaja učinjen prvi korak u nastanku pizze kakvom je danas znamo. Pizza je vrlo brzo zaživila među stanovnicima i za vreme 17. i 18. veka i prehranjivala je nebrojene porodice s područja napulja koje si ništa drugo nisu mogle priuštiti. Ubrzo potom, pizza se počela prodavati i na ulicama i otvorenim štandovima, čiji su majstori na testo počeli dodavati sir rađen od mleka bivola, danas popularno znan kao Mozzarella. Ovo je bio ključni trenutak i prekretnica, a glas o ukusnom jelu seljaka iz Napulja je postepeno došao do mnogih znatiželjnika i aristokrata koji su odlučili i sami isprobati ovaj specijalitet.   Glas o pizzi je 1889. godine konačno došao i do kraljice Margherite di Savoie koja je sa svojim suprugom Umbertom došla u Napulj samo kako bi od tadašnjeg najveštijeg pizza majstora Raffaela Espositoa zatražila da im predstavi svoj specijalitet. Kraljica je bez sumnje bila više nego oduševljena, a današnja najpopularnija pizza margherita nosi upravo njeno ime. Majstor Rafaele Esposito se smatra ocem moderne pizze.   Krajem 19. veka broj sastojaka koji su se dodavali na pizzu se ubrzano proširivao u potrazi za najboljom ukusnom kombinacijom. Pa se tako pokraj originalnog recepta koji je uključivao samo paradajz, sveži zeleni bosiljak i beli mozzarella sir na pizzama mogle naći i slanina, beli luk, pečurke, masline, kobasice, slane sardele.... Ali ipak usprkos svemu ostaje popularna jedino u Italiji. Uskoro je usledila masovna emigracija Italijana u SAD u potrazi za boljim životom, pa tako pizza indirektnim putem stupa na novi kontinent. Italijanski doseljenici su u početku pripremali samo za svoje potrebe dok promišljati Gennaro Lombardi nije odlučio otvoriti prvu pizzeriju u Nju Jorku 1905. godine. Verovali ili ne Lombardijeva pizzerija je i danas otvorena, ali na žalost ne na svojoj originalnoj lokaciji. Međutim, prva originalna peć je i dalje tamo.   Ne treba ni sumnjati da je pizza postala apsolutni hit u Nju Jorku i širom SAD su otvoreni brojni pizza restorani, s tim da se ekspanzija i dobar glas o ovom ukusnom jelu počeo istinski širiti tek nakon završetka 2. Svetskog rata. Tadašnje zvezde koje su vukle italijanske korene, poput Frenka Sintare i Džoa DiMađija, su uveliko zaslužne za popularizaciju pizze, ne samo na području SAD - nego i zapadne Evrope. Ovaj nagli skok u popularnosti je doveo do otvaranja danas popularnog lanca restorana Pizza Hut. Pizza je tako postala gotovo svakodnevnica mnogima, pa je tako danas teško pronaći nekog ko za pizzu nije čuo ili je nije probao, s uz sve to novih recepara ne nedostaje.     I za kraj jedna zanimljivost. Napuljska pizza je 2009. godine postala zaštićenim delom  evropske baštine. Tako da sve pizzerije koje serviraju originalnu napuljsku Pizzu moraju pratiti stroge standarde u vidu sastojaka i koristiti samo paradajz San Marzano i mozzarella sir napravljen od bivoljeg mleka.  
    Apr 23, 2018 749
  • 11 Feb 2018
    Sretneš nekoga. Slučajno ili namerno. I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to. Misliš, ne znam o tebi ništa. Ni ti o meni. Mi smo potpuni stranci. Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu. Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve. Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama. Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom.   Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe. Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi. Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh može odati. Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi. Ne znam ko su ti roditelji, sa koliko si godina prohodao, ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva, koju hranu ili muziku najviše voliš, ali ipak znam neke stvari. Neko si srcu drag. Ne znam koje stvari te mogu povrediti i ne znam koliko ti je teško da te stvari prihvataš. Ali znam da niko od nas nije savršen.   Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čoveku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane. Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno. Priznajem, većina deli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako deliti. Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje. Pogotovo loši ljudi. Oni trebaju nekoga ko će ih usmeriti na pravi put, a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta. Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu. Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu. Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji. A ja sam, kao nikad u životu, spremna da Volim. Tebe. Takvog kakav jesi.
    745 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Sretneš nekoga. Slučajno ili namerno. I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to. Misliš, ne znam o tebi ništa. Ni ti o meni. Mi smo potpuni stranci. Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu. Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve. Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama. Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom.   Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe. Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi. Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh može odati. Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi. Ne znam ko su ti roditelji, sa koliko si godina prohodao, ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva, koju hranu ili muziku najviše voliš, ali ipak znam neke stvari. Neko si srcu drag. Ne znam koje stvari te mogu povrediti i ne znam koliko ti je teško da te stvari prihvataš. Ali znam da niko od nas nije savršen.   Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čoveku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane. Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno. Priznajem, većina deli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako deliti. Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje. Pogotovo loši ljudi. Oni trebaju nekoga ko će ih usmeriti na pravi put, a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta. Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu. Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu. Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji. A ja sam, kao nikad u životu, spremna da Volim. Tebe. Takvog kakav jesi.
    Feb 11, 2018 745
  • 09 Feb 2018
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti budili se svako jutro kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano cvetiću moj, ljubavi, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža?   Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala, prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva...   I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne, nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale, a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu srećo...   I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, nemi sa milion pitanja ...   Mislim da bih mogla voleti još jaće, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo, ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, nećemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobičajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli su jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil, da pismo ima svoj početak, sadržaj i kraj.   Bio je deo njene prošlosti, daleko u sadašnjosti, a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Da li on oseća da mu sad piše?", " Da li u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela već drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena čaša...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke.Budućnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo.   U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad neće stići na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim prošlosti.          
    684 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti budili se svako jutro kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano cvetiću moj, ljubavi, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža?   Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala, prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva...   I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne, nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale, a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu srećo...   I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, nemi sa milion pitanja ...   Mislim da bih mogla voleti još jaće, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo, ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, nećemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobičajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli su jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil, da pismo ima svoj početak, sadržaj i kraj.   Bio je deo njene prošlosti, daleko u sadašnjosti, a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Da li on oseća da mu sad piše?", " Da li u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela već drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena čaša...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke.Budućnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo.   U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad neće stići na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim prošlosti.          
    Feb 09, 2018 684
  • 27 Jan 2018
    Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko. Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj. Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji. Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko. Ma, nije mi ništa…A svašta mi je. Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana. A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom. Ne, nije mi ništa…A svašta mi je. U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete. Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak. Nije mi ništa…A svašta mi je. Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš. Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači. Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit. Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo … Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati. Nije mi ništa … 
    697 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko. Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj. Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji. Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko. Ma, nije mi ništa…A svašta mi je. Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana. A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom. Ne, nije mi ništa…A svašta mi je. U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete. Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak. Nije mi ništa…A svašta mi je. Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš. Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači. Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit. Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo … Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati. Nije mi ništa … 
    Jan 27, 2018 697