Blogovi

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 461
    Blogs
  • 53
    Active Bloggers
459 blogs
  • 26 Oct 2013
    Zdravo svete   Na molbu drage prijateljice rešio sam da otvorim seriju tutorijala korisnicima, u cilju lakšeg snalaženja na internetu, a i da ovo naše lepo mesto izgleda baš onako kako bi smo svi želeli. Nemojte se obazirati na činjenicu da je ovaj tekst pisan na Ubuntu operativnom sistemu, HTML koji je nadležan za nađ cilj je mutiplatformski, pa uputstva naprosto važe za sve operativne sisteme, i za GNU Linuks i za OSX i za Windows. Za sam primer uzećemo link prema stranici koju sa ljubavlju i pažnjom održavam, www.ubuntu-rs.org, a na cilju želimo da naš link izgleda ovako Ubuntu zajednica Srbije.   Ovaj editor sa kojeg kucam, a koji je isti za sve korisnike takođe koristi HTML i ima svoj grafički frontend, samom korisniku je, verovatno, najlakše da koristi njega, a funkcioniše u tri koraka. Idemo da napravimo jedan link zajedno 1. Otkucamo tekst ili deo teksta koji hoćemo da se pretvori u link, u mom primeru taj tekst je Ubuntu zajednica Srbije Kad smo ga otkucali kursorom ga markiramo ili "obeležimo" ovako:     2. sledeći korak je klik na simbol lanca kao što se vidi na sledežem screenshoot-u   Nakon toga pojaviće se dijalog za formatiranje linka koji izgleda tačno ovako Naš zadatak je da popunimo željena polja U polje URL unesemo puni link, u formi za naš primer www.ubuntu-rs.org U polje meta iz padajućeg menija imamo dve opcije, odaberemo po želji, mada je lep običaj odabrati otvori u istom prozoru, i sve to zajedno izgleda upravo ovako   Kako smo zadovoljni, kliknemo na Ubaci i editor že obaviti svoj posao. Klikom na deo teksta koji smo obeležili i otkucali u koraku 1 browser će nas odvesti na adresu koju smo uneli u polje URL   Naravno isti posao možemo uraditi i ručno, pa  tipični HTML kod za link izgleda ovako   ovde ubacujemo tekst koji želimo da se vidi     href je izvor, tj izvorni link, a target je tekst koji želimo da se vidi.   Dobrodošli u svet HTML-a, ja tu živim odavno, i mnogo je lep svet. A nije ni teško.   Uživajte!
    1532 Objavio/la Ladislav Urošević
  • Zdravo svete   Na molbu drage prijateljice rešio sam da otvorim seriju tutorijala korisnicima, u cilju lakšeg snalaženja na internetu, a i da ovo naše lepo mesto izgleda baš onako kako bi smo svi želeli. Nemojte se obazirati na činjenicu da je ovaj tekst pisan na Ubuntu operativnom sistemu, HTML koji je nadležan za nađ cilj je mutiplatformski, pa uputstva naprosto važe za sve operativne sisteme, i za GNU Linuks i za OSX i za Windows. Za sam primer uzećemo link prema stranici koju sa ljubavlju i pažnjom održavam, www.ubuntu-rs.org, a na cilju želimo da naš link izgleda ovako Ubuntu zajednica Srbije.   Ovaj editor sa kojeg kucam, a koji je isti za sve korisnike takođe koristi HTML i ima svoj grafički frontend, samom korisniku je, verovatno, najlakše da koristi njega, a funkcioniše u tri koraka. Idemo da napravimo jedan link zajedno 1. Otkucamo tekst ili deo teksta koji hoćemo da se pretvori u link, u mom primeru taj tekst je Ubuntu zajednica Srbije Kad smo ga otkucali kursorom ga markiramo ili "obeležimo" ovako:     2. sledeći korak je klik na simbol lanca kao što se vidi na sledežem screenshoot-u   Nakon toga pojaviće se dijalog za formatiranje linka koji izgleda tačno ovako Naš zadatak je da popunimo željena polja U polje URL unesemo puni link, u formi za naš primer www.ubuntu-rs.org U polje meta iz padajućeg menija imamo dve opcije, odaberemo po želji, mada je lep običaj odabrati otvori u istom prozoru, i sve to zajedno izgleda upravo ovako   Kako smo zadovoljni, kliknemo na Ubaci i editor že obaviti svoj posao. Klikom na deo teksta koji smo obeležili i otkucali u koraku 1 browser će nas odvesti na adresu koju smo uneli u polje URL   Naravno isti posao možemo uraditi i ručno, pa  tipični HTML kod za link izgleda ovako   ovde ubacujemo tekst koji želimo da se vidi     href je izvor, tj izvorni link, a target je tekst koji želimo da se vidi.   Dobrodošli u svet HTML-a, ja tu živim odavno, i mnogo je lep svet. A nije ni teško.   Uživajte!
    Oct 26, 2013 1532
  • 26 Oct 2013
    Danas je u Beogradu sahranjena Jovanka Broz, kraj je jedne epohe. Kakva god ta epoha bila, kakva god bila Jugoslavija, bila je bolja od svega što je nastalo na njenim ostacima  
    780 Objavio/la Ladislav Urošević
  • Danas je u Beogradu sahranjena Jovanka Broz, kraj je jedne epohe. Kakva god ta epoha bila, kakva god bila Jugoslavija, bila je bolja od svega što je nastalo na njenim ostacima  
    Oct 26, 2013 780
  • 11 Dec 2014
    Sedim, u mraku, sama. Pitam se ko bi sa mnom sedeo kad sam u lošem raspoloženju. Drugima govorim kako da se ponašaju, a sebi ne umem da pomognem. Po ko zna koji put kuvam kafu i ispijam gorčinu do dna šolje. Kao, baš mi prija. Lažem sebe. Lažem i druge. Možda i tebe. Ne znam. Sediš, negde, lagano mešajući šećer u šoljici kapućina, dok ti oči prate liniju horizonta koja postaje sve jasnija što je napolju mračnije.  
    3026 Objavio/la Mili Vili
  • Sedim, u mraku, sama. Pitam se ko bi sa mnom sedeo kad sam u lošem raspoloženju. Drugima govorim kako da se ponašaju, a sebi ne umem da pomognem. Po ko zna koji put kuvam kafu i ispijam gorčinu do dna šolje. Kao, baš mi prija. Lažem sebe. Lažem i druge. Možda i tebe. Ne znam. Sediš, negde, lagano mešajući šećer u šoljici kapućina, dok ti oči prate liniju horizonta koja postaje sve jasnija što je napolju mračnije.  
    Dec 11, 2014 3026
  • 02 Jan 2015
    Znate li onu autobusku stanicu "petnaestice" iz pravca Zemuna kod TC Ušće? Ako ne znate uđite na mapu Beograda i pogledajte. Je l' ste videli? E, sada kada ste locirali mesto događaja, biće vam lakše da pratite radnju priče... Tog dana sam na tu stanicu stigla iz pravca Zelenog venca. Zapravo, nisam stigla baš na tu stanicu koju ste maločas uspešno locirali, nego na onu preko puta nje. Sad se vi pitate kako i zašto sam stigla iz tog pravca kad živim u Zemunu, pa vam nije logično. Polako, sve ću vam potanko objasniti. Noć pre stupanja mojih nogu na tu stanicu, prespavala sam u stanu kod moje drugarice koja stanuje u blizini Zelenog venca. Zapravo, ne bih mogla reći da sam kod nje prespavala jer smo bile budne do ponoći, a kada sam ja htela da odem na spavanje, njoj su se iznenada prijele palačinke, pa me je zamolila da joj pravim društvo dok ih zgotovi. Njeno pravljenje palačinki je potrajalo do cika zore jer je ona mnogo spora osoba i gubi mnogo vremena na okretanje palačinki u vazduhu, najmanje izgubi 0, 87 stotinki sekunde po jednoj palačinki, tako da je sa jedenjem palačinki počela oko pola pet. Na spvanje sam otišla oko pola šest i taman kada sam zatvorila vrata sobe u kojoj sam imala nameru da spavam, taman kada sam u divnoj žutoj pidžamici sa medvedićima, legla u krevet i umirila se - odjednom je njena mačka počela da laje ispred vrata te sobe u kojoj sam ja bila. E, sada sam se toliko iznervirala da sam zaboravila šta se desilo na onoj stanici koju sam pomenula na početku, a sve zbog drugarice moje mačke koja je lajala. Ma, otkud vam pijana da sam pomisao?! Nije važno... vreme je praznika, pa eto svima želim srećan Dan republike!  
    1020 Objavio/la Gala Gala
  • Znate li onu autobusku stanicu "petnaestice" iz pravca Zemuna kod TC Ušće? Ako ne znate uđite na mapu Beograda i pogledajte. Je l' ste videli? E, sada kada ste locirali mesto događaja, biće vam lakše da pratite radnju priče... Tog dana sam na tu stanicu stigla iz pravca Zelenog venca. Zapravo, nisam stigla baš na tu stanicu koju ste maločas uspešno locirali, nego na onu preko puta nje. Sad se vi pitate kako i zašto sam stigla iz tog pravca kad živim u Zemunu, pa vam nije logično. Polako, sve ću vam potanko objasniti. Noć pre stupanja mojih nogu na tu stanicu, prespavala sam u stanu kod moje drugarice koja stanuje u blizini Zelenog venca. Zapravo, ne bih mogla reći da sam kod nje prespavala jer smo bile budne do ponoći, a kada sam ja htela da odem na spavanje, njoj su se iznenada prijele palačinke, pa me je zamolila da joj pravim društvo dok ih zgotovi. Njeno pravljenje palačinki je potrajalo do cika zore jer je ona mnogo spora osoba i gubi mnogo vremena na okretanje palačinki u vazduhu, najmanje izgubi 0, 87 stotinki sekunde po jednoj palačinki, tako da je sa jedenjem palačinki počela oko pola pet. Na spvanje sam otišla oko pola šest i taman kada sam zatvorila vrata sobe u kojoj sam imala nameru da spavam, taman kada sam u divnoj žutoj pidžamici sa medvedićima, legla u krevet i umirila se - odjednom je njena mačka počela da laje ispred vrata te sobe u kojoj sam ja bila. E, sada sam se toliko iznervirala da sam zaboravila šta se desilo na onoj stanici koju sam pomenula na početku, a sve zbog drugarice moje mačke koja je lajala. Ma, otkud vam pijana da sam pomisao?! Nije važno... vreme je praznika, pa eto svima želim srećan Dan republike!  
    Jan 02, 2015 1020
  • 18 Jan 2014
    Doneo mi jedan prijatelj ovo pismo, koje je njegov sin dobio od ucitelja veronauke u skoli, ovde u Londonu. Sa domacim zadatkom da ga dobro procita i napise svojue misljenje o tome. Bio sam, blago zapanjen sadrzajem. Za moj osetljiv zeludac (zbog koga godinama pijem ranitidin) to je bilo previse. Imajte u vidu da je taj moj prijatelj Srbin, izbeglica sa Kosova, kome su tamo sve oteli. Zar NJEGOVO dete treba to da uci? Nagovorih ga da ode do ucitelja. Posao sam sa njim, jer on ima malo problema sa engleskim. Upitah ucitelja odakle mu takvi podaci i da li je to u zvanicnom programu nastave. Iznenadio me i priznao da nije, vec je on malo googlao po internetu i dobio takve podatke. Onda sam, onako ljut, ja njemu odrzao malo predavanje o istorijatu tog sukoba, naglasisvi da su upravo taj moj prijatelj i njegov sin zrtve "Etnickog ciscenja" i pitao ga da li je moralno da njegovo dete uci takvoj baljezgariji o Kosovu. Pocrveneo Englez i poceo da se izvinjava. Nisam spustao loptu, vec sam mu u ruke gurnuo dva DVD-a ("Kosovo: Can you imagine" i "Weight of Chains" - oba od Borisa Malagurskog). Sa domacim zadatkom da ih pogleda, pa da onda on meni isprica svoje utiske. Na kraju mi je ostavio telefon, uz obecanje da ce obavezno pogledati oba. Uz ponovno izvinjenje. Ne znam hocu li uspeti, ali ako bar jednom Englezu promenim misljenje, to je vec nesto.
    781 Objavio/la Milan Vićentijević
  • Doneo mi jedan prijatelj ovo pismo, koje je njegov sin dobio od ucitelja veronauke u skoli, ovde u Londonu. Sa domacim zadatkom da ga dobro procita i napise svojue misljenje o tome. Bio sam, blago zapanjen sadrzajem. Za moj osetljiv zeludac (zbog koga godinama pijem ranitidin) to je bilo previse. Imajte u vidu da je taj moj prijatelj Srbin, izbeglica sa Kosova, kome su tamo sve oteli. Zar NJEGOVO dete treba to da uci? Nagovorih ga da ode do ucitelja. Posao sam sa njim, jer on ima malo problema sa engleskim. Upitah ucitelja odakle mu takvi podaci i da li je to u zvanicnom programu nastave. Iznenadio me i priznao da nije, vec je on malo googlao po internetu i dobio takve podatke. Onda sam, onako ljut, ja njemu odrzao malo predavanje o istorijatu tog sukoba, naglasisvi da su upravo taj moj prijatelj i njegov sin zrtve "Etnickog ciscenja" i pitao ga da li je moralno da njegovo dete uci takvoj baljezgariji o Kosovu. Pocrveneo Englez i poceo da se izvinjava. Nisam spustao loptu, vec sam mu u ruke gurnuo dva DVD-a ("Kosovo: Can you imagine" i "Weight of Chains" - oba od Borisa Malagurskog). Sa domacim zadatkom da ih pogleda, pa da onda on meni isprica svoje utiske. Na kraju mi je ostavio telefon, uz obecanje da ce obavezno pogledati oba. Uz ponovno izvinjenje. Ne znam hocu li uspeti, ali ako bar jednom Englezu promenim misljenje, to je vec nesto.
    Jan 18, 2014 781
  • 29 Aug 2013
    Često se zapitam koliko puta čovek treba da padne na dno.Koliko puta vam podsvest govori jedno,a vi radite drugo?To je čudo jedno ...za mene večita misterija.Što sebe ne slušam,ali šta očekivati od jedne večite devojčice koja se ponekad pretvori u ženu.Teška je borba izmedju njih dve...uvek jedna izgubi i ostane tužna i neutešna.Devojčica plače za svojom omiljenom igračkom,a žena za slomljenim srcem.Kako god da okreneš tužne su obe.Koliko puta se obe skupe u ćošak svoje sobe i čekaju nešto,a ni one ne znaju šta.Znaju obe da prinčevi ne postoje da su to samo bajke.Iskreno se obe nadaju da postoji neko ko će poljubcem da ih probudi iz ružnog sna.I baš kad pomisle da je naišao, da ce biti tu ,poljubac dati, njega... nema.Zašto verovati u bajke onda,koje vam neko priča i čemu sve to?Kad je potreban, princa nema...a potreban je samo za jedan poljubac da se njih dve vrate iz sna i osmehnu se.Današnjim prinčevima je taj osecaj stran,nema ga, izgubio se.Kao da su im osecaji izumrli,nestali negde usput u dubini njihove duše.Ne osecaju ništa,a kažu da su uvek sa nama.Pa gde je tu logika?!Pitam se...  
    847 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Često se zapitam koliko puta čovek treba da padne na dno.Koliko puta vam podsvest govori jedno,a vi radite drugo?To je čudo jedno ...za mene večita misterija.Što sebe ne slušam,ali šta očekivati od jedne večite devojčice koja se ponekad pretvori u ženu.Teška je borba izmedju njih dve...uvek jedna izgubi i ostane tužna i neutešna.Devojčica plače za svojom omiljenom igračkom,a žena za slomljenim srcem.Kako god da okreneš tužne su obe.Koliko puta se obe skupe u ćošak svoje sobe i čekaju nešto,a ni one ne znaju šta.Znaju obe da prinčevi ne postoje da su to samo bajke.Iskreno se obe nadaju da postoji neko ko će poljubcem da ih probudi iz ružnog sna.I baš kad pomisle da je naišao, da ce biti tu ,poljubac dati, njega... nema.Zašto verovati u bajke onda,koje vam neko priča i čemu sve to?Kad je potreban, princa nema...a potreban je samo za jedan poljubac da se njih dve vrate iz sna i osmehnu se.Današnjim prinčevima je taj osecaj stran,nema ga, izgubio se.Kao da su im osecaji izumrli,nestali negde usput u dubini njihove duše.Ne osecaju ništa,a kažu da su uvek sa nama.Pa gde je tu logika?!Pitam se...  
    Aug 29, 2013 847
  • 07 Sep 2013
    Brasno postaviti u jednoj posudi, dodati kasikicu soli, dve case mlake vode....   U pozadini stihovi (obavezno)   ...i smisljam slatke prevare, a djavo se ne predaje....     Mislim, kako nauciti nekog da voli ? Postoji recept?   Kako, kad svi mi imamo knjigicu, ako ne u unustrasnjem dzepu ....onda je to blizu dzepa...   Mesec mi je svedok, da ja nista vise na svetu ne bih voleo ovog trena, osim da slusamo tisinu
    894 Objavio/la Pepe Le Pew
  • Brasno postaviti u jednoj posudi, dodati kasikicu soli, dve case mlake vode....   U pozadini stihovi (obavezno)   ...i smisljam slatke prevare, a djavo se ne predaje....     Mislim, kako nauciti nekog da voli ? Postoji recept?   Kako, kad svi mi imamo knjigicu, ako ne u unustrasnjem dzepu ....onda je to blizu dzepa...   Mesec mi je svedok, da ja nista vise na svetu ne bih voleo ovog trena, osim da slusamo tisinu
    Sep 07, 2013 894
  • 21 Jan 2017
    Od kako sam se samoproglasila aktivistkinjom za borbu protiv onih koji ne vole matematiku, počela sam da razmišljam o potencijalnim argumentima kojima bih se ''borila'' protiv njih. I tako bih u regularnom, svakodnevnom životu pronalazila razne situacije u kojima sam bila presrećna što sam znala matematiku jer mi je to znanje pomoglo da pristupim problemu/situaciji iz pravog ugla. Ovo se pre svega odnosi na građenje strukture rešavanja problema, hijerarhije iliti reda vožnje kojim se stvari dešavaju. Verovali ili ne, razne oblasti koje smo svi nekada radili u osnovnoj ili srednjoj školi su u stvari napravljene kako bi u našim mozgovima uspostavile jedan stabilan logički sled okolnosti koji bi nas doveo do ispravnog rešenja. Te oblasti ne postoje samo da bi nam zakomplikovale život ili kako bi nekim Ajnštajnima iz NASA-e pomogle da lansiraju raketu, već da bi nas 'vaspitale' podsvesno da određene radnje obavljamo po određenom redosledu. Evo jedne zagonetke: Ako imaš u kutiji samo jednu šibicu i ulaziš u mračnu sobu u kojoj se nalaze: petrolejka, plinska svetiljka i peć na drva, šta ćeš prvo zapaliti?  Ili: U 3 noću te budi zvonjava na vratima. Došli su ti pijani prijatelji i gladni su. Imas čips, ajvar, džem i paštetu. Šta ćeš prvo da otvoriš? Prva zagonetka je laka i verovatno znate odgovor, ali na drugu 99% ljudi da pogrešan odgovor. Razlog zašto sam toliko odlučna da pišem ove tekstove o tome koliko i zašto volim matematiku jer zato što kada se tokom običnog dana nađem u situaciji da mi zatreba logika, nasmejem se i pomislim kako mi život ne bi bio podjednako sladak da se ne nađem u tim situacijama kada se nasmejem. Kada pogledate malo bolje, pogledajte koliko puta ste u toku jednog dana rešili jednačine sa dve, tri četiri nepoznate, integrale, izvode... Evo tih nekih situacija kroz tipičan običan dan: Probudio me je budilnik. Naravno da bih videla gde se nalazim pre nego što sam ga ugasila prvo sam otvorila oči. Onda sam ugasila budilnik. S obzirom da stalno menjam vreme alarma, pogledala sam koliko je u stvari sati. Preračunala koliko mi vremena treba još da spavam i skapirala da nemam više vremena za spavanje. Ustala sam i otišla u wc da operem zube. Obukla se, smućkala kafu, napunila torbu kojekakvim potrepštinama i krenula ka gradu. Nakon što sam završila sa obavezama, vratila sam se kući. Trebalo je da očistim celu kuću – veliko spremanje. Zamislite mene kako pravim plan za veliko spremanje: Presvlačim se, stavljam maramu oko glave da mi ne bi kapao znoj u oči, ređam hemijska sredstva po hronološkom redu kako ću koje da koristim, da kasnije ne bih mnogo razmišljala, stavljam gumene žute rukavice na ruke, zauzimam supermen pozu sa pesnicama na bokovima, uzdišem duboko i krećem u akciju. Presvlačenje posteljine – Ljudi moji, ovo je mozgalica i po. Kako okrenuti čaršav za jorgan tako da kada ga okreneš na tu stranu, možeš da uhvatiš sam jorgan da ispravna strana čaršava za jorgan bude napolju, a druga (unutrašnja) unutra. :D Palim veš mašinu Brisanje prašine – jer ona pada na pod. Kada bih prvo usisavala, pa brisala prašinu, to ne bi imalo smisla jer bi onda opet ta zanemarljivo mala količina prašine pala na pod i napravila dovoljan talog da se na nju neometano u zanemarljivo malom vremenskom rastojanju nataloži druga količina prašine sve dok ta količina prašine postane nezanemarljivo mala i onda Jovo nanovo. Usisavanje Brisanje podova – nakon usisavanja, kako bi se eventualni tragovi ili mrlje koje su se osušile skinuli. Luftiranje – od svih silnih hemija i svega Nakon ovako opuštenog dana bih sela popričala sa mojima, pogledala neku seriju, popila čaj i utonula u san.  ------------------------------- Dok nama matematičarima neke radnje nekad ne zvuče logično isto tako nekim filolozima, srpsko-jezičarima neke nebulozne štamparske greške paraju uši. Trebaš, trebam, trebamo, trebate = trebalo je!!! Bi ćeš = bićeš Ne moj = nemoj Downloadovanje = skidanje datoteke i skladištenje na kompjuter Forwardovanje = prosleđivanje Apdejtovanje = ažuriranje ITD itd itd...omg itd Vratimo se na moj tipičan dan. Kako bi on izgledao da ne postoji logičan sled okolnosti? Pa da vidimo...: Probudila me je posteljina. Naravno da bih videla gde se nalazim, obrisala sam prašinu, zatim sam se vratila kući i ugasila budilnik. Onda sam počela da usisavam čaj i prala zube hemijskim sredstvima. Sortirala sam hronološki sve veš mašine jer sam onda znala koliko mi je vremena ostalo da spavam gledajući seriju. Napunila sam torbu smućkanim kafama, udahnula duboko i obrisala pod.  --------------------------- Stvarno je svejedno da li ćete pogledati prvo levo ili desno, ako ne prelazite ulicu (U Evropi ili na Novom Zelandu) Setite se da je matematika grana filozofije i da neke radnje za koje svesno mislimo da su glupe, podsvesno nas grade kao racionalna, pametna bića. :D
    1326 Objavio/la D Boyanna
  • Od kako sam se samoproglasila aktivistkinjom za borbu protiv onih koji ne vole matematiku, počela sam da razmišljam o potencijalnim argumentima kojima bih se ''borila'' protiv njih. I tako bih u regularnom, svakodnevnom životu pronalazila razne situacije u kojima sam bila presrećna što sam znala matematiku jer mi je to znanje pomoglo da pristupim problemu/situaciji iz pravog ugla. Ovo se pre svega odnosi na građenje strukture rešavanja problema, hijerarhije iliti reda vožnje kojim se stvari dešavaju. Verovali ili ne, razne oblasti koje smo svi nekada radili u osnovnoj ili srednjoj školi su u stvari napravljene kako bi u našim mozgovima uspostavile jedan stabilan logički sled okolnosti koji bi nas doveo do ispravnog rešenja. Te oblasti ne postoje samo da bi nam zakomplikovale život ili kako bi nekim Ajnštajnima iz NASA-e pomogle da lansiraju raketu, već da bi nas 'vaspitale' podsvesno da određene radnje obavljamo po određenom redosledu. Evo jedne zagonetke: Ako imaš u kutiji samo jednu šibicu i ulaziš u mračnu sobu u kojoj se nalaze: petrolejka, plinska svetiljka i peć na drva, šta ćeš prvo zapaliti?  Ili: U 3 noću te budi zvonjava na vratima. Došli su ti pijani prijatelji i gladni su. Imas čips, ajvar, džem i paštetu. Šta ćeš prvo da otvoriš? Prva zagonetka je laka i verovatno znate odgovor, ali na drugu 99% ljudi da pogrešan odgovor. Razlog zašto sam toliko odlučna da pišem ove tekstove o tome koliko i zašto volim matematiku jer zato što kada se tokom običnog dana nađem u situaciji da mi zatreba logika, nasmejem se i pomislim kako mi život ne bi bio podjednako sladak da se ne nađem u tim situacijama kada se nasmejem. Kada pogledate malo bolje, pogledajte koliko puta ste u toku jednog dana rešili jednačine sa dve, tri četiri nepoznate, integrale, izvode... Evo tih nekih situacija kroz tipičan običan dan: Probudio me je budilnik. Naravno da bih videla gde se nalazim pre nego što sam ga ugasila prvo sam otvorila oči. Onda sam ugasila budilnik. S obzirom da stalno menjam vreme alarma, pogledala sam koliko je u stvari sati. Preračunala koliko mi vremena treba još da spavam i skapirala da nemam više vremena za spavanje. Ustala sam i otišla u wc da operem zube. Obukla se, smućkala kafu, napunila torbu kojekakvim potrepštinama i krenula ka gradu. Nakon što sam završila sa obavezama, vratila sam se kući. Trebalo je da očistim celu kuću – veliko spremanje. Zamislite mene kako pravim plan za veliko spremanje: Presvlačim se, stavljam maramu oko glave da mi ne bi kapao znoj u oči, ređam hemijska sredstva po hronološkom redu kako ću koje da koristim, da kasnije ne bih mnogo razmišljala, stavljam gumene žute rukavice na ruke, zauzimam supermen pozu sa pesnicama na bokovima, uzdišem duboko i krećem u akciju. Presvlačenje posteljine – Ljudi moji, ovo je mozgalica i po. Kako okrenuti čaršav za jorgan tako da kada ga okreneš na tu stranu, možeš da uhvatiš sam jorgan da ispravna strana čaršava za jorgan bude napolju, a druga (unutrašnja) unutra. :D Palim veš mašinu Brisanje prašine – jer ona pada na pod. Kada bih prvo usisavala, pa brisala prašinu, to ne bi imalo smisla jer bi onda opet ta zanemarljivo mala količina prašine pala na pod i napravila dovoljan talog da se na nju neometano u zanemarljivo malom vremenskom rastojanju nataloži druga količina prašine sve dok ta količina prašine postane nezanemarljivo mala i onda Jovo nanovo. Usisavanje Brisanje podova – nakon usisavanja, kako bi se eventualni tragovi ili mrlje koje su se osušile skinuli. Luftiranje – od svih silnih hemija i svega Nakon ovako opuštenog dana bih sela popričala sa mojima, pogledala neku seriju, popila čaj i utonula u san.  ------------------------------- Dok nama matematičarima neke radnje nekad ne zvuče logično isto tako nekim filolozima, srpsko-jezičarima neke nebulozne štamparske greške paraju uši. Trebaš, trebam, trebamo, trebate = trebalo je!!! Bi ćeš = bićeš Ne moj = nemoj Downloadovanje = skidanje datoteke i skladištenje na kompjuter Forwardovanje = prosleđivanje Apdejtovanje = ažuriranje ITD itd itd...omg itd Vratimo se na moj tipičan dan. Kako bi on izgledao da ne postoji logičan sled okolnosti? Pa da vidimo...: Probudila me je posteljina. Naravno da bih videla gde se nalazim, obrisala sam prašinu, zatim sam se vratila kući i ugasila budilnik. Onda sam počela da usisavam čaj i prala zube hemijskim sredstvima. Sortirala sam hronološki sve veš mašine jer sam onda znala koliko mi je vremena ostalo da spavam gledajući seriju. Napunila sam torbu smućkanim kafama, udahnula duboko i obrisala pod.  --------------------------- Stvarno je svejedno da li ćete pogledati prvo levo ili desno, ako ne prelazite ulicu (U Evropi ili na Novom Zelandu) Setite se da je matematika grana filozofije i da neke radnje za koje svesno mislimo da su glupe, podsvesno nas grade kao racionalna, pametna bića. :D
    Jan 21, 2017 1326
  • 27 Nov 2014
    Prelistavajuci stranice narodnih kuvara i etnografske gradje posvecene starim jelima i picima,moze se videti da se veliki broj tradicionalnih narodnih jela i pica zadrzao i do danasnjeg dana u manje ili vise istom obliku kao i nekada.Takva jela su uglavnom poznata svim savremenim domacicama i gurmanima. No,postoje i ona jela koja su uglavnom zaboravljena,posebno u gradovima,mada bi po ukusu,hranljivosti i zdravom nacinu pripreme, mogla da nadju mesta i na danasnjim trpezama.Sledeci izbor podsetice sve ljubitelje dobre i zdrave ishrane na ona jela koja su pripremali nasi preci. Pojedina jela poznata su i danas,ali je ovom prilikom prikazan njihov tradicionalni nacin pripreme(pod sacem,u crepulji). Mnoga od ovih jela, naravno,slicna su jelima koja su pripremali i drugi narodi u ovim krajevima.                                                                  MRSNA PRAZNICNA JELA CORBA Pravi se od mesa pileceg,jagnjeceg,ovcijeg,od pastrme i od sitnurije(udrobice od jagnjeta).Pileca corba pravi se ovako: jedan od muskaraca mora da zakolje pile,jer zenska glava ne valja to da radi.Ako pile brzo lipse,kazu da je lake ruke onaj sto ga je zaklao,ako ne lipse brzo,kazu da je teske ruke. Zaklano pile popari se u vrucoj vodi,ocupa se perje i ocisti pa se iseku komadi i stavi u lonac za kuvanje.Od pileta se bacaju zuc i creva.Za vreme kuvanja pazi se da lonac ne iskipi.Ako se corba kuva od stare zivine,onda je potrebno da se duze kuva,a od mlade manje.Kad meso vec bude skuvano,corba se osoli i zaprzi zaprskom od isecenog crnog luka,malo psenicnog brasna i aleve paprike.Zaprzena corba se jos malo prokuva,koliko da prokljuca i da se skuva luk. Neki u corbu dodaju i malo pirinca.Pre upotrebe corba se zacini.U panici ili corbaluku se razbije jedno jaje i sipa se malo sirceta,pa se sve kasikom sve dobro izmuti i sipa u lonac sa corbom.Deci se ne daje da jedu noge od pileta jer nece umeti nikakvu tajnu da sacuvaju.Otuda se za onoga koji sve sto cuje,prica dalje,kaze da je pojeo noge od pileta.Na isti nacin pravi se i corba od jagnjeceg,ovcijeg mesa itd. Kad se gotovi corba od svinjske pastrme,ne zaprzava se, vec se samo sircetom zakiseli.I ova corba se smatra kao zdrava i dobra hrana. GIBANICA Bozic se ne moze zamisliti bez gibanice.Gibanica moze biti na kore ili uvijaca.Prvo se razvuku i speku kore, pa se onda razgreje mast u tiganju i u nju metnu jaja i sir.Zatim se tepsija prvo dobro podmaze mascu i u nju se slazu kore, a na njih se sipa kasikom ona mast sa izmucenim jajima i sirom i tako redom dak se tepsija ne napuni,ali na vrhu ne dodje kora vec jaja i sir.Najzad se tepsija mece na zar i pokriva sacem.Za vreme pecenja cesto se podize sac i pazi da gibanica ne pregori.Pola sata je dovoljno da gibanica bude pecena.Na isti nacin pravi se i gibanica uvijaca,samo s tom razlikom sto se kod uvijace kore ne peku,nego se onako istanjene rasire po sovri ili po stolu,i po njima sipaju razmucena jaja, mast i sir,pa se uvijaju u krug i mecu,prva na sredinu tepsije zatim se oko prve uvija druga,i tako redom,dok se tepsija ne napuni.I ova gibanica se se pece na isti nacin kao i ona prva.Po narodnom verovanju,na Bozic se ne moze jesti,jer su, veli se,Cigani razapeli mehove. JANIJA Pravi se od mladog mesa,jagnjeceg,pileceg ili svinjskog. Prvo se u serpu metne kasika ili dve masti.Kad se mast ugreje, stavi se sitnog isecenog luka,malo aleve paprike,jedna kasika psenicnog brasna,pa se dobro promesa,a zatim se metne meso koje se pre toga isece na sitne komade.Sve ovo przi se neko vreme i neprestano mesa kasikom,pa kad vec bude przeno, sipa se malo vruce vode,osoli se,kasikom dobro izmesa i jos neko vreme prokuva i janija je gotova.Janija se smatra kao zdrava i dobra hrana. USTIPCI U ciniju se se metne jedna pregrst prosejanog psenicnog brasna,pa se to posoli,sipa malo mleka i razbiju dva-tri jajeta i to se sve to dobro izmuti.Zatim se metne u tiganj jedna dobra kasika masti, pa kad se mast zagreje,u nju se spusta jedna po jedna kasika razmucenog brasna,i kad se u masti dobro ispece da pozuti,vadi se i mece u tanjir.Tako se przi dok se sve ne isprzi.Ustipci se u nekim krajevima zovu jos i tiganjice i priganice. MESO NA TEPSIJU rvo se metne meso u lonac da se u jednoj vodi prokuva.Dok se meso kuva,u serpu se metne jedna dobra kasika masti,pa se stavi na vatru da se mast ugreje.U vrelu mast stavlja se sitno isecen crni luk da se dobro isprzi.Kad luk bude dobro isprzen,metne se meso iz lonca koje se dotle kuvalo.Zatim se metne soli,aleve paprike i potrebna kolicina pirinca.Sve ovo dobro se izmesa kasikom i nalije corbom iz lonca u kojoj se kuvalo meso,pa se sve ovo sipa u jednu tepsiju,koju metnu na sadjak da se kuva,a odozgo se pokrije vrelim sacem.Dok se ovo kuva,nikako se ne mesa,samo se sac cesto podize i gleda da jelo ne preplane.Kad dobro uvri,jelo je gotovo i skida se s vatre.Ovo jelo je vro omiljeno u narodu,a smatra se kao dobra i zdrava hrana.                                                                POSNA PRAZNICNA JELA POSNE PIKTIJE Uzme se potrebna kolicina boba ,otprilike za polovinu lonca pa se lonac nalije vodom i metne na vatru da se zrna obare toliko da moze lako da im se skine gornja pokozica .Obarena se zrna oljuste,pa se ponovo kuvaju i kad budu dobro kuvana,kasikom se dobro izgnjece dok se svako zrno ne usitni.Sad se napravi zaprska od zejtina,pa se u nju metne zgnjeceni bob i nesto belog luka.Sve ovo dobro se izmesa i razlije u tanjire. Kad se ohladi,sgusne se kao prave piktije PASULJARNIK Skuva se dobro pasulj u serpi i potom se sav izgnjeci. Isitni se zatim glavica praziluka(pasulj je sladji kad se sprema sa sa prazilukom nego sa crnim lukom),isprzi se na ulju i sipa u pasulj.Kad sa ovim provri,sipa se u tepsiju i poklopi vrelim sacem da se pece.Pasulj se posoli jos dok se kuva u serpi.Uopste,so se dodaje jelima dok se jos kuvaju, pre nego sto ce ih skinuti sa vatre.Ovo narocito vredi za pasulj,jer se smatra da se pasulj nece lako skuvati ako mu se odmah metne so.Da bi se pak svako jelo brze i lakse skuvalo,narod veruje da treba,cim se jelo pristavi,metnuti u njega zalogaj hleba. BUNGUR(bangur) Bungur je dobra krupno izmlevena psenica.Isitni se pola glavice crnog luka,isprzi u tiganju,nalije vodom,i kada voda provri sipa se po malo bungura i jednako mesa da se ne zgrudva.Posto voda uvri,bungur postane kao gusta kasa, onda se posoli i skida sa vatre.Bungur se jede bez hleba. PRZENI PUZEVI Za vreme Uskrsnjeg posta jedu se puzevi i od njih se prave razna jela.Prvo se puzevi operu i stave u hladnu vodu da im izade sluz.Posle toga se iglom vade iz ljuske(kucice), odseku im se nepotrebni delovi,operu se hladnom vodom,posole, i posto se uvaljaju u brasno,prze se na zejtinu.Pripremi se kisela kasa,puzevi se spuste u kasu i rucak je gotov. KUPUS SA ORASIMA Uzme se glavica ili dve kiselog kupusa pa se sitno iseckaju i stave u lonac da se skuvaju.Dok se kupus kuva,ociste se orasi i u avanu dobro stucaju,pa se metnu u lonac s kupusom.Sad se u lonac doda malo aleve paprike i soli,pa se dobro kasikom promesa i jos neko vreme kuva, pa je gotovo.Ovo jelo smatra se kao dobra i zdrava hrana. KROMPIR NA TEPSIJU Uzme se nekoliko krompira,pa se oljuste i na parcad iseku.Tako iseceni krompiri metnu se na tepsiju pa se jos doda:dobra pregrst krupno isecenog crnog luka,dobra saka pirinca,soli i na kraju se sve to prelije zaprskom od zejtina.To se sad metne na vreo sac da se dobro ukrcka,i posle kratkog vremena jelo je gotovo.Dok se ispod saca kuva,cesto se nadlgleda i doliva vrucom vodom da ne zagori.Ovo se jelo smatra kao zdrava i dobra hrana. JELA O POJEDINIM PRAZNICIMA USKRS: Uskrs je veliki praznik,i u domu se citava Velika nedelja pred sam Uskrs koristi za pripremanje za docek uskrsnjih praznika.Medju najznacajnijim obicajima za Uskrs je bojenje jaja.Postoji puno nacina bojadisanja jaja,ali kao pravi obicaj koga se drzi pravi pravoslavni dom je bojadisanja varzilom.Prvo jaje koje se iz varzila izvadi ostavlja se na stranu.To se jaje zove cuvarkuca i njega cuvaju kod kandila za Djurdjev dan.Jaja se boje na Veliki petak,a tada se obave i drugi poslovi u kuci,tako da na Veliki petak niko u kuci ne radi nista osim grubih poslova.Na Veliki petak je strog post i prilika da se obidju grobovi pokojnika.Tog dana se stednjaci u nekim kucama uopste i ne pale,a gde se bas i kuva spremaju se strogo posna jela kao sto su corba od paradajza,pasulj prebranac i rezanci sa orasima.Na Veliku subotu kuca je vec sasvim spremna,sve je dovedeno u red,kandila prisluzena.Sutradan za svecani uskrsnji rucak,obicno se sprema jagnjeca corba,sarma od zelja,jagnjece pecenje,salate i kolaci.Rano izjutra,na sam dan Uskrsa,spremi se posluzavnik i na sto iznese zdela s crvenim jajima.Svaki gost koji u kucu dodje biva posluzen crvenim jajetom,kolacima,slatkim i kafom.I neka ne bude zaboravljeno-svaki siromah koji u kucu dodje tog dana,treba da bude,pored ostalog,darivan crvenim jajetom. BOZIc                                                                 Rano izjutra polozajnik dolazi u domacinovu kucu i pozdravlja domacina sa:" Hristos se rodi " Na to mu domacin odgovara: " Vaistinu se rodi ". Polozajnik tada prilazi ognjistu, cara vatru, posipa kucu zitom i parama sa zeljom da u kuci cele godine bude zdravlja, srece i bericeta. Polozajnik ostaje kao gost u kuci domacina koga polazi. Domacica mu sprema kolac, a domacin daruje novcem ili kakvim progodnim poklonom. Rano izjutra na Bozic, ide se u crkvu. Najblizi rodjaci obilaze svoje srodnike i toga dana obicno je cela porodica na okupu.Pored svece koju domacin pali, domacica iznosi cesnicu, koja se lomi na komade i namenjuje domu, domacinu, polozajniku, domacici, deci, posluzi, i putniku namerniku.U cesnicu se stavlja novcic, najbolje srebrnjak. Onaj koji u svom komadu dobije novcic treba da ga cuva jer je to znak njegove srece. Za bozic se za rucak obicno sprema pileca corba, sarma, pecenica sa salatama i pita od oraha. NOVA GODINA Obicaj da se Nova godina docekuje u krugu porodice i bliskih prijatelja. Za docek Nove godine domacica jos ranije pripremi trpezu sa raznim hladnim jelima, kako bi sve bilo spremno za docek Novog leta. U ponoc se pristupi trpezi i pocne veseo i izobilan nov zivot. Na sto se moze izneti riba na ruskoj salati ili majonezu, hladna pasteta od guscije djigerice u spiku, barena sunka sa renom, diplomatski krem, bola ili nesto drugo, a kao tradicionalna poslastica iznose se krofne koje se pripremaju neposredno pred iznosenje na sto. U jednu od krofni stavi se novcic, pa ko dobije krofnu sa novcicem, veruje se, bice srecan u Novoj godini.  
    1484 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Prelistavajuci stranice narodnih kuvara i etnografske gradje posvecene starim jelima i picima,moze se videti da se veliki broj tradicionalnih narodnih jela i pica zadrzao i do danasnjeg dana u manje ili vise istom obliku kao i nekada.Takva jela su uglavnom poznata svim savremenim domacicama i gurmanima. No,postoje i ona jela koja su uglavnom zaboravljena,posebno u gradovima,mada bi po ukusu,hranljivosti i zdravom nacinu pripreme, mogla da nadju mesta i na danasnjim trpezama.Sledeci izbor podsetice sve ljubitelje dobre i zdrave ishrane na ona jela koja su pripremali nasi preci. Pojedina jela poznata su i danas,ali je ovom prilikom prikazan njihov tradicionalni nacin pripreme(pod sacem,u crepulji). Mnoga od ovih jela, naravno,slicna su jelima koja su pripremali i drugi narodi u ovim krajevima.                                                                  MRSNA PRAZNICNA JELA CORBA Pravi se od mesa pileceg,jagnjeceg,ovcijeg,od pastrme i od sitnurije(udrobice od jagnjeta).Pileca corba pravi se ovako: jedan od muskaraca mora da zakolje pile,jer zenska glava ne valja to da radi.Ako pile brzo lipse,kazu da je lake ruke onaj sto ga je zaklao,ako ne lipse brzo,kazu da je teske ruke. Zaklano pile popari se u vrucoj vodi,ocupa se perje i ocisti pa se iseku komadi i stavi u lonac za kuvanje.Od pileta se bacaju zuc i creva.Za vreme kuvanja pazi se da lonac ne iskipi.Ako se corba kuva od stare zivine,onda je potrebno da se duze kuva,a od mlade manje.Kad meso vec bude skuvano,corba se osoli i zaprzi zaprskom od isecenog crnog luka,malo psenicnog brasna i aleve paprike.Zaprzena corba se jos malo prokuva,koliko da prokljuca i da se skuva luk. Neki u corbu dodaju i malo pirinca.Pre upotrebe corba se zacini.U panici ili corbaluku se razbije jedno jaje i sipa se malo sirceta,pa se sve kasikom sve dobro izmuti i sipa u lonac sa corbom.Deci se ne daje da jedu noge od pileta jer nece umeti nikakvu tajnu da sacuvaju.Otuda se za onoga koji sve sto cuje,prica dalje,kaze da je pojeo noge od pileta.Na isti nacin pravi se i corba od jagnjeceg,ovcijeg mesa itd. Kad se gotovi corba od svinjske pastrme,ne zaprzava se, vec se samo sircetom zakiseli.I ova corba se smatra kao zdrava i dobra hrana. GIBANICA Bozic se ne moze zamisliti bez gibanice.Gibanica moze biti na kore ili uvijaca.Prvo se razvuku i speku kore, pa se onda razgreje mast u tiganju i u nju metnu jaja i sir.Zatim se tepsija prvo dobro podmaze mascu i u nju se slazu kore, a na njih se sipa kasikom ona mast sa izmucenim jajima i sirom i tako redom dak se tepsija ne napuni,ali na vrhu ne dodje kora vec jaja i sir.Najzad se tepsija mece na zar i pokriva sacem.Za vreme pecenja cesto se podize sac i pazi da gibanica ne pregori.Pola sata je dovoljno da gibanica bude pecena.Na isti nacin pravi se i gibanica uvijaca,samo s tom razlikom sto se kod uvijace kore ne peku,nego se onako istanjene rasire po sovri ili po stolu,i po njima sipaju razmucena jaja, mast i sir,pa se uvijaju u krug i mecu,prva na sredinu tepsije zatim se oko prve uvija druga,i tako redom,dok se tepsija ne napuni.I ova gibanica se se pece na isti nacin kao i ona prva.Po narodnom verovanju,na Bozic se ne moze jesti,jer su, veli se,Cigani razapeli mehove. JANIJA Pravi se od mladog mesa,jagnjeceg,pileceg ili svinjskog. Prvo se u serpu metne kasika ili dve masti.Kad se mast ugreje, stavi se sitnog isecenog luka,malo aleve paprike,jedna kasika psenicnog brasna,pa se dobro promesa,a zatim se metne meso koje se pre toga isece na sitne komade.Sve ovo przi se neko vreme i neprestano mesa kasikom,pa kad vec bude przeno, sipa se malo vruce vode,osoli se,kasikom dobro izmesa i jos neko vreme prokuva i janija je gotova.Janija se smatra kao zdrava i dobra hrana. USTIPCI U ciniju se se metne jedna pregrst prosejanog psenicnog brasna,pa se to posoli,sipa malo mleka i razbiju dva-tri jajeta i to se sve to dobro izmuti.Zatim se metne u tiganj jedna dobra kasika masti, pa kad se mast zagreje,u nju se spusta jedna po jedna kasika razmucenog brasna,i kad se u masti dobro ispece da pozuti,vadi se i mece u tanjir.Tako se przi dok se sve ne isprzi.Ustipci se u nekim krajevima zovu jos i tiganjice i priganice. MESO NA TEPSIJU rvo se metne meso u lonac da se u jednoj vodi prokuva.Dok se meso kuva,u serpu se metne jedna dobra kasika masti,pa se stavi na vatru da se mast ugreje.U vrelu mast stavlja se sitno isecen crni luk da se dobro isprzi.Kad luk bude dobro isprzen,metne se meso iz lonca koje se dotle kuvalo.Zatim se metne soli,aleve paprike i potrebna kolicina pirinca.Sve ovo dobro se izmesa kasikom i nalije corbom iz lonca u kojoj se kuvalo meso,pa se sve ovo sipa u jednu tepsiju,koju metnu na sadjak da se kuva,a odozgo se pokrije vrelim sacem.Dok se ovo kuva,nikako se ne mesa,samo se sac cesto podize i gleda da jelo ne preplane.Kad dobro uvri,jelo je gotovo i skida se s vatre.Ovo jelo je vro omiljeno u narodu,a smatra se kao dobra i zdrava hrana.                                                                POSNA PRAZNICNA JELA POSNE PIKTIJE Uzme se potrebna kolicina boba ,otprilike za polovinu lonca pa se lonac nalije vodom i metne na vatru da se zrna obare toliko da moze lako da im se skine gornja pokozica .Obarena se zrna oljuste,pa se ponovo kuvaju i kad budu dobro kuvana,kasikom se dobro izgnjece dok se svako zrno ne usitni.Sad se napravi zaprska od zejtina,pa se u nju metne zgnjeceni bob i nesto belog luka.Sve ovo dobro se izmesa i razlije u tanjire. Kad se ohladi,sgusne se kao prave piktije PASULJARNIK Skuva se dobro pasulj u serpi i potom se sav izgnjeci. Isitni se zatim glavica praziluka(pasulj je sladji kad se sprema sa sa prazilukom nego sa crnim lukom),isprzi se na ulju i sipa u pasulj.Kad sa ovim provri,sipa se u tepsiju i poklopi vrelim sacem da se pece.Pasulj se posoli jos dok se kuva u serpi.Uopste,so se dodaje jelima dok se jos kuvaju, pre nego sto ce ih skinuti sa vatre.Ovo narocito vredi za pasulj,jer se smatra da se pasulj nece lako skuvati ako mu se odmah metne so.Da bi se pak svako jelo brze i lakse skuvalo,narod veruje da treba,cim se jelo pristavi,metnuti u njega zalogaj hleba. BUNGUR(bangur) Bungur je dobra krupno izmlevena psenica.Isitni se pola glavice crnog luka,isprzi u tiganju,nalije vodom,i kada voda provri sipa se po malo bungura i jednako mesa da se ne zgrudva.Posto voda uvri,bungur postane kao gusta kasa, onda se posoli i skida sa vatre.Bungur se jede bez hleba. PRZENI PUZEVI Za vreme Uskrsnjeg posta jedu se puzevi i od njih se prave razna jela.Prvo se puzevi operu i stave u hladnu vodu da im izade sluz.Posle toga se iglom vade iz ljuske(kucice), odseku im se nepotrebni delovi,operu se hladnom vodom,posole, i posto se uvaljaju u brasno,prze se na zejtinu.Pripremi se kisela kasa,puzevi se spuste u kasu i rucak je gotov. KUPUS SA ORASIMA Uzme se glavica ili dve kiselog kupusa pa se sitno iseckaju i stave u lonac da se skuvaju.Dok se kupus kuva,ociste se orasi i u avanu dobro stucaju,pa se metnu u lonac s kupusom.Sad se u lonac doda malo aleve paprike i soli,pa se dobro kasikom promesa i jos neko vreme kuva, pa je gotovo.Ovo jelo smatra se kao dobra i zdrava hrana. KROMPIR NA TEPSIJU Uzme se nekoliko krompira,pa se oljuste i na parcad iseku.Tako iseceni krompiri metnu se na tepsiju pa se jos doda:dobra pregrst krupno isecenog crnog luka,dobra saka pirinca,soli i na kraju se sve to prelije zaprskom od zejtina.To se sad metne na vreo sac da se dobro ukrcka,i posle kratkog vremena jelo je gotovo.Dok se ispod saca kuva,cesto se nadlgleda i doliva vrucom vodom da ne zagori.Ovo se jelo smatra kao zdrava i dobra hrana. JELA O POJEDINIM PRAZNICIMA USKRS: Uskrs je veliki praznik,i u domu se citava Velika nedelja pred sam Uskrs koristi za pripremanje za docek uskrsnjih praznika.Medju najznacajnijim obicajima za Uskrs je bojenje jaja.Postoji puno nacina bojadisanja jaja,ali kao pravi obicaj koga se drzi pravi pravoslavni dom je bojadisanja varzilom.Prvo jaje koje se iz varzila izvadi ostavlja se na stranu.To se jaje zove cuvarkuca i njega cuvaju kod kandila za Djurdjev dan.Jaja se boje na Veliki petak,a tada se obave i drugi poslovi u kuci,tako da na Veliki petak niko u kuci ne radi nista osim grubih poslova.Na Veliki petak je strog post i prilika da se obidju grobovi pokojnika.Tog dana se stednjaci u nekim kucama uopste i ne pale,a gde se bas i kuva spremaju se strogo posna jela kao sto su corba od paradajza,pasulj prebranac i rezanci sa orasima.Na Veliku subotu kuca je vec sasvim spremna,sve je dovedeno u red,kandila prisluzena.Sutradan za svecani uskrsnji rucak,obicno se sprema jagnjeca corba,sarma od zelja,jagnjece pecenje,salate i kolaci.Rano izjutra,na sam dan Uskrsa,spremi se posluzavnik i na sto iznese zdela s crvenim jajima.Svaki gost koji u kucu dodje biva posluzen crvenim jajetom,kolacima,slatkim i kafom.I neka ne bude zaboravljeno-svaki siromah koji u kucu dodje tog dana,treba da bude,pored ostalog,darivan crvenim jajetom. BOZIc                                                                 Rano izjutra polozajnik dolazi u domacinovu kucu i pozdravlja domacina sa:" Hristos se rodi " Na to mu domacin odgovara: " Vaistinu se rodi ". Polozajnik tada prilazi ognjistu, cara vatru, posipa kucu zitom i parama sa zeljom da u kuci cele godine bude zdravlja, srece i bericeta. Polozajnik ostaje kao gost u kuci domacina koga polazi. Domacica mu sprema kolac, a domacin daruje novcem ili kakvim progodnim poklonom. Rano izjutra na Bozic, ide se u crkvu. Najblizi rodjaci obilaze svoje srodnike i toga dana obicno je cela porodica na okupu.Pored svece koju domacin pali, domacica iznosi cesnicu, koja se lomi na komade i namenjuje domu, domacinu, polozajniku, domacici, deci, posluzi, i putniku namerniku.U cesnicu se stavlja novcic, najbolje srebrnjak. Onaj koji u svom komadu dobije novcic treba da ga cuva jer je to znak njegove srece. Za bozic se za rucak obicno sprema pileca corba, sarma, pecenica sa salatama i pita od oraha. NOVA GODINA Obicaj da se Nova godina docekuje u krugu porodice i bliskih prijatelja. Za docek Nove godine domacica jos ranije pripremi trpezu sa raznim hladnim jelima, kako bi sve bilo spremno za docek Novog leta. U ponoc se pristupi trpezi i pocne veseo i izobilan nov zivot. Na sto se moze izneti riba na ruskoj salati ili majonezu, hladna pasteta od guscije djigerice u spiku, barena sunka sa renom, diplomatski krem, bola ili nesto drugo, a kao tradicionalna poslastica iznose se krofne koje se pripremaju neposredno pred iznosenje na sto. U jednu od krofni stavi se novcic, pa ko dobije krofnu sa novcicem, veruje se, bice srecan u Novoj godini.  
    Nov 27, 2014 1484
  • 16 Jan 2014
    Žao mi je što od ranog jutra moram da vam ovo dajem na čitanje.Ali od muke svoje i knedle mi u  grlu,ne znam da li bih vrištala,plakala ili uzela motku da bijem sve one koji ovako tretiraju majke i decu u Zdravstvenoj Ustanovi Zaista bruka i sramota... Blog je napisala Jelica Greganović koju ste imali prilike da čitate u veselijim blogovima...       "FOTELJA ZA DOJENJE" Ovu napravu,majke koje doje decu ,na red.....vlada prava otimacina za njom..." KBC Zemun    E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji. Mislila sam da nije više aktuelna, ali kad sam juče videla fotografije koje je majka bolesnog deteta okačila na FB, iz pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, samo mi se vratila muka i bes. To je tačno ono što sam i ja doživljavala pre 24 godine u toj istoj bolnici, doduše kao trudnica na ginekološkom odeljenju. I upravo zbog toga sam bukvalno pobegla iz te bolnice. Ne mogu da verujem da od svih para koje su se slivale u Srbiju i Beograd, baš toj bolnici niko ništa dao nije, niti se sama mrdnula da išta dobije ili popravi. Od toga da izgleda kao otpad, do ponašanja osoblja. A, ako je ta bolnica išta para dobila i nije ih uložila u dečije odeljenje, onda bih volela baš da znam šta joj je od bolesne dece preče. Dakle, ovo će biti priča onakva kako je sve izgledalo. Ženska priča, kao muške priče iz vojske. Krv i okretanje želuca su uključeni. Kome se ne sviđa ženska  stvarnost, neka ne čita. Pre 24 godine je moj ginekolog zaključio da me, u petom mesecu prve trudnoće, pošalje na zašivanje grlića materice, takozvani serklaž. Ocenio je da je beba suviše nisko i da bi moglo da dođe do spontanog abortusa. Shodno geografiji stanovanja, pripadala sam KBC Zemun, u kojoj su me pregledali i zakazali mi dolaženje u bolnicu i pomenutu operaciju. Naravno da me je bilo strah. Više no ikada u životu. Jer što ovaj put nisam bila sama, manje se radilo o meni, a više o detetu koje sam nosila. Zato, a i zato da me ostavi na miru, sam pristala na nagovaranja moje Roditeljice da se »nađe veza«. Nisam shvatala šta će mi veza za rutinsku operaciju. Veza je bila njena prijateljica sa jednog od odeljenja koja blage veze sa mojim potrebama nisu imala. Medicinska sestra koja je kod nas svraćala na kafu i dobro me poznavala. Što je važno zbog kraja ove priče. Veza nije dobila nikakav mito, čak je oduševljeno pristala da pazi na mene dok sam u bolnici. Šta je značilo »pazi« nisam baš razumela, a nije me ni zanimalo. Očekivala sam odlazak u bolnicu, a ne na prvu liniju fronta. Greška. Prva ratna linija je bila mila majka u poređenju sa predstojećim doživljajima u KBC Zemun. Dva dana pred operaciju su me skembali u pomenutu bolnicu. S vezom ili bez veze bilo je nežno rečeno bezveze. U sobi nas je bilo šest takozvanih rizičnih trudnica. Bile smo uniformisane u prevelike, isprane, u skladu sa pokrivačima i čaršavima lako iscepane spavaćice sa plavim štambiljem na grudima. To u slučaju da nam padne na pamet da prilikom izlaska maznemo ovu neponovljivu, jedva držeću zajedno na izmučenim nitkama tkanja, kreaciju. Zahladni li, mogle smo da se pokrijemo ćebićima od par sto kila koji su takođe bili ofucana, ali i dalje držeći, jer su očito pretekla iz vremena kada su se njima pokrivali konji u vojsci. Tu i tamo je protrčala poneka bubašvaba, zbog koje su druge trudnice cikale, a ja ih mlatila novinama kao jedina koja nije imala problem s višenožnim gamadima. Medicinske sestre su nam odmah dale do znanja da bilo kakva žaljenja ili traženja ičega spadaju u svetoskrunstvo, i da mi – niža bića ima tu da ćutimo i ležimo. Naročito kada se radi o mogućim žalbama na sanitarni čvor. Dotični je bio polupan, zarđao, izguljen, neopran...naravno, pun krvavih fleka i asocijacija na to da ako tu ne dobijete sifilis, odlično ste prošli. Nakon što su me drugog dana izgladneli pred operaciju, dok su moje sobne sapatnice dobile takve obroke da se njima ne bi nahranio ni već sit miš. Naravno u plehanim, lako izubijanim sudovima. Šolje su više ličile na noše, zbog čega se vreloj, obojenoj vodi u njima koja se zvala čajem, nije moglo prići bar pola sata. Na operaciju me je odvela jedna od sestara, dole u katakombe i ostavila me da sama čekam da me pozovu. Pozvali su me. Privezali za onaj inkvizicijski operacijski sto, i izvesno vreme čangrljali jezivim mašicama i hvatalicama. A onda mi je između nogu seo lekar, kako sam kasnije saznala vrlo važan i poznat dr fr mr, proverio kod sestre »da l radimo serklaž« i bez ikakve najave izveo stvar od koje mi se i danas kosa diže na glavi. Bez mrve anestezije mi je naživo izvukao grlić materice i počeo da ga šije. Naravno da sam, zahvaljujući svetlosnom bolu koji mi je u trenu prerezao mozak, uzaludno probala da prekinem široke kožne kaiševe kojim su mi bile vezane noge i ruke. Uz to sam se i razdrala. U odgovor na to se lekar viknuo na mene: »Šta se dernjaš, kako misliš da rodiš ako sad urlaš!?« Da mi je radio mozak mogla bih da ga priupitam bi li on pevao da mu neko malo krene da firca pišu, ali tada mi je jedina briga bila da prestane bol od kog je počela da mi se ledi i kičma. Osećala sam da će bol i moj i inače prenizak pritisak da me bace u nesvest, a to kanda biti dobro neće. Dok je lekar i dalje džvanjkao između mojih nogu, sve češće koristeći i prideve, ja sam počela da molim neku jadnicu na praksi za medicisku sestru koja mi je stajala, u svetoj stravi, vrh glave. Molila sam je samo da mi sipa čašu vode na lice, samo da ne padnem u nesvest. To je isprepadana sirotica i uradila. Bilo je to dovoljno da u svesnom stanju sačekam kraj operacije kojoj bi pre priličilo ime – kasapljenje. Onda su u mene zgurali nešto što je strašno bolelo i grebalo. Time je operacija završena. Odvezali su me i geknuli na gurajuća nosila. Njima me je izgleda gluvonema sestra, jer ni glasa od sebe puštala nije, odgurala do lifta. Kog nije bilo tako dugo...a hodnici i sale su bili led ledeni. Valjda zbog sterilnosti. Osećala sam kako se mokra spavaćica ledi na meni, kako noge više ne osećam od mraza. Lift je konačno stigao, ali i još jedna nosila. Sestra koja ih je gurala je dobacila onoj »mojoj«: »Makni tu, kad je imala kiretažu neka čeka još malo!« i preko reda se ugurala u lift. Kiretažu? Nije mi valjda onaj kreten uradio kiretažu? Sestra me je utešila sa nekoliko reči: »Ma, serklaž, lezi tu i ne gnjavi«. Kada sam već mislila da je bela smrt ono što će mi glave doći, stigao je konačno lift, sestra me je ugurala u isti, onda otkotrljala do vrata sobe i rekla: »Ajde, ustaj! I kad budeš išla u wc povadi one zavoje iz sebe.« To je bilo sve. Tada i narednih dana. Ustala sam kako sam znala i umela. Hodnik i vrata su se ljuljali. Kad sam se uteturala u vrata sobe, trudne sapatnice su skoro poskakale kroz prozore od straha. Sprečile su ih šipke na prozorima. Da sam sa Neretve stigla, ne bih tako izgledala. Spavaćica mi je u gornjoj polovini bila mokra od one vode, a u donjoj od krvi. Niz noge mi je curila krv, sve do bosih stopala u bari iste. Kroz sat vremena sam, u suvoj spavaćici koju mi je donela čistačica i bez reči mi je bacila na krevet, uspela da se dočepam onog pogroma od takozvanog toaleta. I da pridržavajući se za prljave zidove iz sebe nekako izvučem metre krvavih zavoja. Onda sam odbauljala nazad. Četiri naredna dana mi niko ni reč nije rekao. Džaba sam se raspitivala da li je sada sve u redu, hoće li me iko pregledati. Rečeno mi je da tu ima da ležim deset dana i to je to. Ležala sam i gledala kako se malokrvnim trudnicama daje »pojačan obrok« - jedno kuvano jaje koje mi nismo dobijale. Kako se sestre brecaju na pacijentkinje, kako doktori u viziti pogledaju kartone na krevetu, a na trudnice ni oko ne bace, kao da nas nema, kao da smo višak dijagnozama na izguljenim krevetima. Kako se uveče zaključava odeljenje, jer su, kako su mi rekle sapatnice, sa odeljenja bežale žene. Ležala bih ja i dalje da nisam petog dana priupitala lekara u viziti kada će me neko pregledati ili mi bar reći da li sam dobro. Lekar me je pogledao tako zaprepašćeno kao da je progovorio ormarić pored kreveta. Sastavio obrve u prezrivo mrštenje, zveknuo plehanim držačem za karton o krevet i bez odgovora otišao dalje. Iza njega su me zgroženo gledale sestre. Posle vizite se jedna vratila da mi kaže da je to poslednji put da sam se obratila lekaru. U podne su mi za ručak doneli olupanu porciju-nošu supe po kojo je plivalo perje. Tu mi je pukao film. Odnela sam porciju do sobe u kojoj su sedele medicinske sestre, poizuvane, sa nogama na pisaćim stolovima. Pokazala sam im supu, jedna mi je preko ramena dobacila: »Žali se lekaru«. Lekaru? Što da ne. Pokucala sam na susedna vrata i ušla kod dežurnog lekara, pokazala mu supu, a on mi je odgovorio: »Napolje!« Napolje? Tada sam se setila da sam ne samo trudna, nego i ljudsko biće. I to ljudsko biće koje je novinar. I to urednik informativne redakcije upravo napravljenog B92. I da dotično dno od bolnice u tom trenutku slavi dva veka svog postojanja. I da se direktorka KBC Zemun upravo tada baš kandiduje za gradonačelnicu Beograda. Supu sam im ostavila u hodniku i od trudnica na odeljenju pokupila sav sitniš koji su imale. Otišla do telefonske govornice u susednom hodniku i, kako B92 u tom trenutku nije imala emisiju u koju bih mogla da se javim, javila sam se kolegama u Studiju B. Bilo je taman vreme »Beogradskih talasa«. Lepo, mirno, izvežbano, jer bar to sam umela da radim, dala sam im izveštaj iz KBC Zemun. Poduži. Pravac u program. Uživo. Vratila sam se u sobu, u kojoj su me dočekali zaprepašćeni pogledi. Spakovala svoje stvari i čekala vreme posete, i Žmua da me izvede iz te kaljuge. Na odeljenju je vladao muk. Samo je u jednom trenutku u sobu progvirila čistačica i pitala me: »Jesi ti Jelica Milenković?« »Jesam, šta hoćeš?«, je bio odgovor koji je shvatila i nestala. Kada je Žmu došao, samo sam mu rekla da hoću napolje, i da ako je ovo jedina bolnica, onda bolje da rodim na njivi. »Dobro, idemo do sestara, sredićemo to...«, rekao je Žmu. I, ja napred, a on pozadi, otišli smo do sestara. Koje su i dalje sedele u svojoj sobi, sa nogama na pisaćim stolovima. Pogledale su me i okrenule mi leđa. »Treba mi lekar«, rekla sam njihovim leđima. »Za tebe nema lekara«, odgovorila su mi leđa medicinske radnice. U tom trenutku me je Žmu odgurnuo rukom, siknuo: »Sedi tamo i čekaj« i izašao na scenu. Sestre su poskakale u stav mirno. Zaboravila sam da kažem da je Žmu tada bio poznati savezni funkcioner. Političar, d'izvinete. Presamitile su se na pola. Uzalud. Žmu je umarširao kod lekara. Kasnije sam saznala da je lekar probao da mu objasni da je on isto član nečega, da je vrlo aktivan, da podržava, da nije znao da je On moj muž, da su sve trudnice histerične...i da ne mogu napolje. Žmu ga je poslao u ćošak i otišao po moju torbu. Iz bolnice me je izveo u spavaćici preko koje mi je navukao svoj kaput. Odeća mi je ostala zaključana u cenjenoj bolnici. Sutradan im je vratio spavaćicu, uzeo moju odeću i zbogom se dabogda nikada više ne videli sa vašom rupčagom od bolnice. Tada se javila moja »veza«, ona od koje do tada ni traga nije bilo. Bila je ljuta i uvređena, jer je u bolnici došlo do skandala. Ne zato što je bolnica raspadnuta, prljava, osoblje bezobrazno, lekari osorni i nevaspitani, nego zato što se osećala krivom jer im nisam rekla da sam novinarka. I zato što sam primljena pod devojačkim prezimenom. Nisam im rekla ni ko je moj Žmu. A onaj lekar koji me je kasapio je obaška bio ljut. Onaj koji je tako voleo da nastupa u medijima. Trebalo je da mu kažem da sam novinarka...Možda bi mi sipali dve čaše vode na lice, valjda...Tada sam dotičnu »vezu« oduvala iz svog života. Posle se ispostavilo da sam od pomenutog posega na živo dobila lupetanje srca. Kardiolog kod kog me je lekar poslao se češao od muke po glavi. Bila sam trudna, lekove nije smeo tek tako da mi da. Dao mi je jedan, nežni, od kog mi se svet ljuškao i maglio bar sat vremena po konzumiranju. Usput su otkrili i da mi je beba u karličnom položaju, da ako krene tako velika da se okreće, biće još gore. Poslednji ultra zvuk su mi zakazali mesec dana posle roka za porođaj. Taman da se svi slikamo porodično. Tada je Žmuu pukao film i odveo me je u Sloveniju da rodim. Nećete verovati, ali tamo su se konci od serklaža skidali pod anestezijom. Sa stola su me nosili i u krevet prenosili. Nisam smela da ustanem ceo dan. Sestra je skoro pala u nesvest od straha kad me je posle operacije videla da pokušavam da ustanem. Lekar se zaprepastio kad je čuo da su mi serklaž radili na živo. »Pravo je čudo da niste izgubili dete. I glavu. To je ozbiljna operacija.«, rekao je. Nisam mogla da objasnim da mi sa Neretve i prve linije fronta i krvavi okolo hodamo ako treba, šiju nas i da nas ni ne opiju bar rakijom... I juče vidim fotografije koje je napravila u KBC Zemun, doduše na dečijem (da bude još gore) odeljenju, jadna majka V.V. Lepo sam se sastravila. Tamo je vreme stalo. Tamo je sve još uvek prljavo, olupano, bezobrazno, kao i pre četvrt veka. U glavnom gradu. U gradu u koji se novac svih ovih godina slivao. Samo do njih stigao nije. Mada, verujem da nema novca koji bi KBC Zemun pomogao. To je pitanje ljudi. I njihovog morala. Nema novca koji to može da nadoknadi. Koji mogu da gledaju majke koje spavaju na podu i razvaljenim stolicama, decu kupaju u prljavim valjda lavaboima, mere na podu...   Ukratko – bruka i sramota. Edit: Da ne zaboravim, ovo nije priča iz devedesetih, ovo je bilo pre nastupa tih godina. Kada se još imalo. Kada nije bilo alibija za nemanje i bezobrazluk.  Edit 2: Komentar lekarke J.K., danas, kod mene na fb zidu:  Ja ću samo napisati svoj lični komentar nakon iskustva sa ovom bolnicom - ako želite nekoga da se rešite, a da ne odgovarate, pošaljite ga tamo. Toliko sam bila zgrožena da sam ostala bez teksta. Na stranu neljubaznost i grubo ophodjenje, neznanje je neoprostivo!!! Dobila sam zatvarač za braunilu sa PODA! A kolega je uredno dunuo u njega (valjda se nasekirao da mi ne ubaci u venu neko trunje!?!?!?). A sa bakterijama ću valjda sama da se izborim. Zlo. Doktor koji mi je radio intervenciju ostade šokiran takodje ponašanjem dotičnih..naravno revoluciju sam digla onako kljakava (sreća te sam bila toliko kljakava).    
    975 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Žao mi je što od ranog jutra moram da vam ovo dajem na čitanje.Ali od muke svoje i knedle mi u  grlu,ne znam da li bih vrištala,plakala ili uzela motku da bijem sve one koji ovako tretiraju majke i decu u Zdravstvenoj Ustanovi Zaista bruka i sramota... Blog je napisala Jelica Greganović koju ste imali prilike da čitate u veselijim blogovima...       "FOTELJA ZA DOJENJE" Ovu napravu,majke koje doje decu ,na red.....vlada prava otimacina za njom..." KBC Zemun    E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji. Mislila sam da nije više aktuelna, ali kad sam juče videla fotografije koje je majka bolesnog deteta okačila na FB, iz pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, samo mi se vratila muka i bes. To je tačno ono što sam i ja doživljavala pre 24 godine u toj istoj bolnici, doduše kao trudnica na ginekološkom odeljenju. I upravo zbog toga sam bukvalno pobegla iz te bolnice. Ne mogu da verujem da od svih para koje su se slivale u Srbiju i Beograd, baš toj bolnici niko ništa dao nije, niti se sama mrdnula da išta dobije ili popravi. Od toga da izgleda kao otpad, do ponašanja osoblja. A, ako je ta bolnica išta para dobila i nije ih uložila u dečije odeljenje, onda bih volela baš da znam šta joj je od bolesne dece preče. Dakle, ovo će biti priča onakva kako je sve izgledalo. Ženska priča, kao muške priče iz vojske. Krv i okretanje želuca su uključeni. Kome se ne sviđa ženska  stvarnost, neka ne čita. Pre 24 godine je moj ginekolog zaključio da me, u petom mesecu prve trudnoće, pošalje na zašivanje grlića materice, takozvani serklaž. Ocenio je da je beba suviše nisko i da bi moglo da dođe do spontanog abortusa. Shodno geografiji stanovanja, pripadala sam KBC Zemun, u kojoj su me pregledali i zakazali mi dolaženje u bolnicu i pomenutu operaciju. Naravno da me je bilo strah. Više no ikada u životu. Jer što ovaj put nisam bila sama, manje se radilo o meni, a više o detetu koje sam nosila. Zato, a i zato da me ostavi na miru, sam pristala na nagovaranja moje Roditeljice da se »nađe veza«. Nisam shvatala šta će mi veza za rutinsku operaciju. Veza je bila njena prijateljica sa jednog od odeljenja koja blage veze sa mojim potrebama nisu imala. Medicinska sestra koja je kod nas svraćala na kafu i dobro me poznavala. Što je važno zbog kraja ove priče. Veza nije dobila nikakav mito, čak je oduševljeno pristala da pazi na mene dok sam u bolnici. Šta je značilo »pazi« nisam baš razumela, a nije me ni zanimalo. Očekivala sam odlazak u bolnicu, a ne na prvu liniju fronta. Greška. Prva ratna linija je bila mila majka u poređenju sa predstojećim doživljajima u KBC Zemun. Dva dana pred operaciju su me skembali u pomenutu bolnicu. S vezom ili bez veze bilo je nežno rečeno bezveze. U sobi nas je bilo šest takozvanih rizičnih trudnica. Bile smo uniformisane u prevelike, isprane, u skladu sa pokrivačima i čaršavima lako iscepane spavaćice sa plavim štambiljem na grudima. To u slučaju da nam padne na pamet da prilikom izlaska maznemo ovu neponovljivu, jedva držeću zajedno na izmučenim nitkama tkanja, kreaciju. Zahladni li, mogle smo da se pokrijemo ćebićima od par sto kila koji su takođe bili ofucana, ali i dalje držeći, jer su očito pretekla iz vremena kada su se njima pokrivali konji u vojsci. Tu i tamo je protrčala poneka bubašvaba, zbog koje su druge trudnice cikale, a ja ih mlatila novinama kao jedina koja nije imala problem s višenožnim gamadima. Medicinske sestre su nam odmah dale do znanja da bilo kakva žaljenja ili traženja ičega spadaju u svetoskrunstvo, i da mi – niža bića ima tu da ćutimo i ležimo. Naročito kada se radi o mogućim žalbama na sanitarni čvor. Dotični je bio polupan, zarđao, izguljen, neopran...naravno, pun krvavih fleka i asocijacija na to da ako tu ne dobijete sifilis, odlično ste prošli. Nakon što su me drugog dana izgladneli pred operaciju, dok su moje sobne sapatnice dobile takve obroke da se njima ne bi nahranio ni već sit miš. Naravno u plehanim, lako izubijanim sudovima. Šolje su više ličile na noše, zbog čega se vreloj, obojenoj vodi u njima koja se zvala čajem, nije moglo prići bar pola sata. Na operaciju me je odvela jedna od sestara, dole u katakombe i ostavila me da sama čekam da me pozovu. Pozvali su me. Privezali za onaj inkvizicijski operacijski sto, i izvesno vreme čangrljali jezivim mašicama i hvatalicama. A onda mi je između nogu seo lekar, kako sam kasnije saznala vrlo važan i poznat dr fr mr, proverio kod sestre »da l radimo serklaž« i bez ikakve najave izveo stvar od koje mi se i danas kosa diže na glavi. Bez mrve anestezije mi je naživo izvukao grlić materice i počeo da ga šije. Naravno da sam, zahvaljujući svetlosnom bolu koji mi je u trenu prerezao mozak, uzaludno probala da prekinem široke kožne kaiševe kojim su mi bile vezane noge i ruke. Uz to sam se i razdrala. U odgovor na to se lekar viknuo na mene: »Šta se dernjaš, kako misliš da rodiš ako sad urlaš!?« Da mi je radio mozak mogla bih da ga priupitam bi li on pevao da mu neko malo krene da firca pišu, ali tada mi je jedina briga bila da prestane bol od kog je počela da mi se ledi i kičma. Osećala sam da će bol i moj i inače prenizak pritisak da me bace u nesvest, a to kanda biti dobro neće. Dok je lekar i dalje džvanjkao između mojih nogu, sve češće koristeći i prideve, ja sam počela da molim neku jadnicu na praksi za medicisku sestru koja mi je stajala, u svetoj stravi, vrh glave. Molila sam je samo da mi sipa čašu vode na lice, samo da ne padnem u nesvest. To je isprepadana sirotica i uradila. Bilo je to dovoljno da u svesnom stanju sačekam kraj operacije kojoj bi pre priličilo ime – kasapljenje. Onda su u mene zgurali nešto što je strašno bolelo i grebalo. Time je operacija završena. Odvezali su me i geknuli na gurajuća nosila. Njima me je izgleda gluvonema sestra, jer ni glasa od sebe puštala nije, odgurala do lifta. Kog nije bilo tako dugo...a hodnici i sale su bili led ledeni. Valjda zbog sterilnosti. Osećala sam kako se mokra spavaćica ledi na meni, kako noge više ne osećam od mraza. Lift je konačno stigao, ali i još jedna nosila. Sestra koja ih je gurala je dobacila onoj »mojoj«: »Makni tu, kad je imala kiretažu neka čeka još malo!« i preko reda se ugurala u lift. Kiretažu? Nije mi valjda onaj kreten uradio kiretažu? Sestra me je utešila sa nekoliko reči: »Ma, serklaž, lezi tu i ne gnjavi«. Kada sam već mislila da je bela smrt ono što će mi glave doći, stigao je konačno lift, sestra me je ugurala u isti, onda otkotrljala do vrata sobe i rekla: »Ajde, ustaj! I kad budeš išla u wc povadi one zavoje iz sebe.« To je bilo sve. Tada i narednih dana. Ustala sam kako sam znala i umela. Hodnik i vrata su se ljuljali. Kad sam se uteturala u vrata sobe, trudne sapatnice su skoro poskakale kroz prozore od straha. Sprečile su ih šipke na prozorima. Da sam sa Neretve stigla, ne bih tako izgledala. Spavaćica mi je u gornjoj polovini bila mokra od one vode, a u donjoj od krvi. Niz noge mi je curila krv, sve do bosih stopala u bari iste. Kroz sat vremena sam, u suvoj spavaćici koju mi je donela čistačica i bez reči mi je bacila na krevet, uspela da se dočepam onog pogroma od takozvanog toaleta. I da pridržavajući se za prljave zidove iz sebe nekako izvučem metre krvavih zavoja. Onda sam odbauljala nazad. Četiri naredna dana mi niko ni reč nije rekao. Džaba sam se raspitivala da li je sada sve u redu, hoće li me iko pregledati. Rečeno mi je da tu ima da ležim deset dana i to je to. Ležala sam i gledala kako se malokrvnim trudnicama daje »pojačan obrok« - jedno kuvano jaje koje mi nismo dobijale. Kako se sestre brecaju na pacijentkinje, kako doktori u viziti pogledaju kartone na krevetu, a na trudnice ni oko ne bace, kao da nas nema, kao da smo višak dijagnozama na izguljenim krevetima. Kako se uveče zaključava odeljenje, jer su, kako su mi rekle sapatnice, sa odeljenja bežale žene. Ležala bih ja i dalje da nisam petog dana priupitala lekara u viziti kada će me neko pregledati ili mi bar reći da li sam dobro. Lekar me je pogledao tako zaprepašćeno kao da je progovorio ormarić pored kreveta. Sastavio obrve u prezrivo mrštenje, zveknuo plehanim držačem za karton o krevet i bez odgovora otišao dalje. Iza njega su me zgroženo gledale sestre. Posle vizite se jedna vratila da mi kaže da je to poslednji put da sam se obratila lekaru. U podne su mi za ručak doneli olupanu porciju-nošu supe po kojo je plivalo perje. Tu mi je pukao film. Odnela sam porciju do sobe u kojoj su sedele medicinske sestre, poizuvane, sa nogama na pisaćim stolovima. Pokazala sam im supu, jedna mi je preko ramena dobacila: »Žali se lekaru«. Lekaru? Što da ne. Pokucala sam na susedna vrata i ušla kod dežurnog lekara, pokazala mu supu, a on mi je odgovorio: »Napolje!« Napolje? Tada sam se setila da sam ne samo trudna, nego i ljudsko biće. I to ljudsko biće koje je novinar. I to urednik informativne redakcije upravo napravljenog B92. I da dotično dno od bolnice u tom trenutku slavi dva veka svog postojanja. I da se direktorka KBC Zemun upravo tada baš kandiduje za gradonačelnicu Beograda. Supu sam im ostavila u hodniku i od trudnica na odeljenju pokupila sav sitniš koji su imale. Otišla do telefonske govornice u susednom hodniku i, kako B92 u tom trenutku nije imala emisiju u koju bih mogla da se javim, javila sam se kolegama u Studiju B. Bilo je taman vreme »Beogradskih talasa«. Lepo, mirno, izvežbano, jer bar to sam umela da radim, dala sam im izveštaj iz KBC Zemun. Poduži. Pravac u program. Uživo. Vratila sam se u sobu, u kojoj su me dočekali zaprepašćeni pogledi. Spakovala svoje stvari i čekala vreme posete, i Žmua da me izvede iz te kaljuge. Na odeljenju je vladao muk. Samo je u jednom trenutku u sobu progvirila čistačica i pitala me: »Jesi ti Jelica Milenković?« »Jesam, šta hoćeš?«, je bio odgovor koji je shvatila i nestala. Kada je Žmu došao, samo sam mu rekla da hoću napolje, i da ako je ovo jedina bolnica, onda bolje da rodim na njivi. »Dobro, idemo do sestara, sredićemo to...«, rekao je Žmu. I, ja napred, a on pozadi, otišli smo do sestara. Koje su i dalje sedele u svojoj sobi, sa nogama na pisaćim stolovima. Pogledale su me i okrenule mi leđa. »Treba mi lekar«, rekla sam njihovim leđima. »Za tebe nema lekara«, odgovorila su mi leđa medicinske radnice. U tom trenutku me je Žmu odgurnuo rukom, siknuo: »Sedi tamo i čekaj« i izašao na scenu. Sestre su poskakale u stav mirno. Zaboravila sam da kažem da je Žmu tada bio poznati savezni funkcioner. Političar, d'izvinete. Presamitile su se na pola. Uzalud. Žmu je umarširao kod lekara. Kasnije sam saznala da je lekar probao da mu objasni da je on isto član nečega, da je vrlo aktivan, da podržava, da nije znao da je On moj muž, da su sve trudnice histerične...i da ne mogu napolje. Žmu ga je poslao u ćošak i otišao po moju torbu. Iz bolnice me je izveo u spavaćici preko koje mi je navukao svoj kaput. Odeća mi je ostala zaključana u cenjenoj bolnici. Sutradan im je vratio spavaćicu, uzeo moju odeću i zbogom se dabogda nikada više ne videli sa vašom rupčagom od bolnice. Tada se javila moja »veza«, ona od koje do tada ni traga nije bilo. Bila je ljuta i uvređena, jer je u bolnici došlo do skandala. Ne zato što je bolnica raspadnuta, prljava, osoblje bezobrazno, lekari osorni i nevaspitani, nego zato što se osećala krivom jer im nisam rekla da sam novinarka. I zato što sam primljena pod devojačkim prezimenom. Nisam im rekla ni ko je moj Žmu. A onaj lekar koji me je kasapio je obaška bio ljut. Onaj koji je tako voleo da nastupa u medijima. Trebalo je da mu kažem da sam novinarka...Možda bi mi sipali dve čaše vode na lice, valjda...Tada sam dotičnu »vezu« oduvala iz svog života. Posle se ispostavilo da sam od pomenutog posega na živo dobila lupetanje srca. Kardiolog kod kog me je lekar poslao se češao od muke po glavi. Bila sam trudna, lekove nije smeo tek tako da mi da. Dao mi je jedan, nežni, od kog mi se svet ljuškao i maglio bar sat vremena po konzumiranju. Usput su otkrili i da mi je beba u karličnom položaju, da ako krene tako velika da se okreće, biće još gore. Poslednji ultra zvuk su mi zakazali mesec dana posle roka za porođaj. Taman da se svi slikamo porodično. Tada je Žmuu pukao film i odveo me je u Sloveniju da rodim. Nećete verovati, ali tamo su se konci od serklaža skidali pod anestezijom. Sa stola su me nosili i u krevet prenosili. Nisam smela da ustanem ceo dan. Sestra je skoro pala u nesvest od straha kad me je posle operacije videla da pokušavam da ustanem. Lekar se zaprepastio kad je čuo da su mi serklaž radili na živo. »Pravo je čudo da niste izgubili dete. I glavu. To je ozbiljna operacija.«, rekao je. Nisam mogla da objasnim da mi sa Neretve i prve linije fronta i krvavi okolo hodamo ako treba, šiju nas i da nas ni ne opiju bar rakijom... I juče vidim fotografije koje je napravila u KBC Zemun, doduše na dečijem (da bude još gore) odeljenju, jadna majka V.V. Lepo sam se sastravila. Tamo je vreme stalo. Tamo je sve još uvek prljavo, olupano, bezobrazno, kao i pre četvrt veka. U glavnom gradu. U gradu u koji se novac svih ovih godina slivao. Samo do njih stigao nije. Mada, verujem da nema novca koji bi KBC Zemun pomogao. To je pitanje ljudi. I njihovog morala. Nema novca koji to može da nadoknadi. Koji mogu da gledaju majke koje spavaju na podu i razvaljenim stolicama, decu kupaju u prljavim valjda lavaboima, mere na podu...   Ukratko – bruka i sramota. Edit: Da ne zaboravim, ovo nije priča iz devedesetih, ovo je bilo pre nastupa tih godina. Kada se još imalo. Kada nije bilo alibija za nemanje i bezobrazluk.  Edit 2: Komentar lekarke J.K., danas, kod mene na fb zidu:  Ja ću samo napisati svoj lični komentar nakon iskustva sa ovom bolnicom - ako želite nekoga da se rešite, a da ne odgovarate, pošaljite ga tamo. Toliko sam bila zgrožena da sam ostala bez teksta. Na stranu neljubaznost i grubo ophodjenje, neznanje je neoprostivo!!! Dobila sam zatvarač za braunilu sa PODA! A kolega je uredno dunuo u njega (valjda se nasekirao da mi ne ubaci u venu neko trunje!?!?!?). A sa bakterijama ću valjda sama da se izborim. Zlo. Doktor koji mi je radio intervenciju ostade šokiran takodje ponašanjem dotičnih..naravno revoluciju sam digla onako kljakava (sreća te sam bila toliko kljakava).    
    Jan 16, 2014 975