Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
472Blogs
-
54Active Bloggers
468 blogs
-
ћутањем склапам уморне капке примичеш ми се ко' вече тавно, тебе сам желео чудно и немо ал’ бешему, промаче давно, чега се ми то играсмо и зашто ? живота подоста оста иза мене, учим искуство дружења стишином па ме у ноћи буде успомене, ко' кварна светлост што оку смета. И откуд Тебе . . .где ме сад наађе умишљен ево . . . . . назирем Ти лик ко обрис по дну . . .потонуле лађе.1929 Objavio/la светислав стојановић
-
ћутањем склапам уморне капке примичеш ми се ко' вече тавно, тебе сам желео чудно и немо ал’ бешему, промаче давно, чега се ми то играсмо и зашто ? живота подоста оста иза мене, учим искуство дружења стишином па ме у ноћи буде успомене, ко' кварна светлост што оку смета. И откуд Тебе . . .где ме сад наађе умишљен ево . . . . . назирем Ти лик ко обрис по дну . . .потонуле лађе.Oct 02, 2013 1929
-
Korak po korak: Kako u slicii reči Obožavam orahe iako su ovde užasno skupi.Tako da svake godine jedva dočekam vreme kad moj komšija donese ni manje ni više nego pun džak oraha..koji mu platim jagodama ,za nekoliko nedelja.Videćete nije ga uopšte teško napraviti.Sastojci za testo 125grama šećera u prahu 250grama putera ,na sobnoj temperaturi 2 jaja 360grama brašna Prstohvat soli,pola kašičice vanile,izrendana kora 1 limuna. Sa rukama izmešajte puter i prašak u prahu Dodaj vanilu,koru limuna,so,jaja i brašno.Mešaj pažljivo Izrolaj testo,zavi ga u plastičnu foliju i ostavi u frižider. oko 20 minuta.Ja sam napravila ekstra količinu pa ću drugu polovinu zamrznuti. Površina na kojoj ćete razvijati testo mora biti potpuno čista.Pospite je brašnom koje ste 'bacili' od sebe da se raspodeli ravnomerno da ne bi pravilo grumene na testu.Malo brašna pospete i po testu. Izrolaj testo do oko 3mm debljine.Uvek pospi brašno dok razvijaš testo.Razvijaj testo da bude ujednačene debljine. Kada dobiješ koru lepu i okruglu,uz pomoć oklagije podigni testo i prekri tepsiju.Ja sam koristila plitku tepsiju na kojoj se može izvaditi dno Brzo prebaci koru na pleh, podigni krajeve tako da testo bude u plehu. Ja koristin oklagiju da odklonim suvišno testo,ali se pre toga uverite da je ono što treba, dobro u tepsiji.Testo koje vam ostane možete takodje staviti u friz ,za sledeći put. Viljuškom izbodi testo i stavi ga da se peče 'slepo'. Stavi preko testa pre pečenja kuhinjski papir i na papir sipaj nekuvani pasulj ili nekuvani pirinač. Ovo se radi da bi se testo ravnomerno peklo.Ja moj pirinač i papir sačuvam i ponovo upotrebljavam kad pečem slične kolače. Pre nego što počnete da ga pečete ostavite testo da stoji oko 10 minuta.Peci na 180 stepeni Celzija oko 10 minutaSkloni papir i pirinač i peci testo još 8 minuta.Izvadi iz rerne i pusti da se ohladi oko 10 minuta. Nadev200grama putera100grama šećera1 ½ šolja meda2 kašičice vanile2 šolje prepolovljenih oraha3 jaja2 kašičice cimeta2 kašike brašnaIstopi puter u mikrotalasnoj Izmešaj ostale sastojke dok dobiješ glatku masu. Sipaj na testo u plehu i peci na 170 stpeni Celzija, dok se ne učvrsti,30 do 40 minuta. Serviraj sa šlagom.Prijatno*****3580 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Korak po korak: Kako u slicii reči Obožavam orahe iako su ovde užasno skupi.Tako da svake godine jedva dočekam vreme kad moj komšija donese ni manje ni više nego pun džak oraha..koji mu platim jagodama ,za nekoliko nedelja.Videćete nije ga uopšte teško napraviti.Sastojci za testo 125grama šećera u prahu 250grama putera ,na sobnoj temperaturi 2 jaja 360grama brašna Prstohvat soli,pola kašičice vanile,izrendana kora 1 limuna. Sa rukama izmešajte puter i prašak u prahu Dodaj vanilu,koru limuna,so,jaja i brašno.Mešaj pažljivo Izrolaj testo,zavi ga u plastičnu foliju i ostavi u frižider. oko 20 minuta.Ja sam napravila ekstra količinu pa ću drugu polovinu zamrznuti. Površina na kojoj ćete razvijati testo mora biti potpuno čista.Pospite je brašnom koje ste 'bacili' od sebe da se raspodeli ravnomerno da ne bi pravilo grumene na testu.Malo brašna pospete i po testu. Izrolaj testo do oko 3mm debljine.Uvek pospi brašno dok razvijaš testo.Razvijaj testo da bude ujednačene debljine. Kada dobiješ koru lepu i okruglu,uz pomoć oklagije podigni testo i prekri tepsiju.Ja sam koristila plitku tepsiju na kojoj se može izvaditi dno Brzo prebaci koru na pleh, podigni krajeve tako da testo bude u plehu. Ja koristin oklagiju da odklonim suvišno testo,ali se pre toga uverite da je ono što treba, dobro u tepsiji.Testo koje vam ostane možete takodje staviti u friz ,za sledeći put. Viljuškom izbodi testo i stavi ga da se peče 'slepo'. Stavi preko testa pre pečenja kuhinjski papir i na papir sipaj nekuvani pasulj ili nekuvani pirinač. Ovo se radi da bi se testo ravnomerno peklo.Ja moj pirinač i papir sačuvam i ponovo upotrebljavam kad pečem slične kolače. Pre nego što počnete da ga pečete ostavite testo da stoji oko 10 minuta.Peci na 180 stepeni Celzija oko 10 minutaSkloni papir i pirinač i peci testo još 8 minuta.Izvadi iz rerne i pusti da se ohladi oko 10 minuta. Nadev200grama putera100grama šećera1 ½ šolja meda2 kašičice vanile2 šolje prepolovljenih oraha3 jaja2 kašičice cimeta2 kašike brašnaIstopi puter u mikrotalasnoj Izmešaj ostale sastojke dok dobiješ glatku masu. Sipaj na testo u plehu i peci na 170 stpeni Celzija, dok se ne učvrsti,30 do 40 minuta. Serviraj sa šlagom.Prijatno*****Aug 02, 2013 3580
-
"Imam čudna shvatanja ljubavi, očekivao sam od nje možda suviše, koliko čovjek i ne može da pruži. Bilo mi je to potrebno, osjećao sam se čudno u posljednje vrijeme, nesređen, razglobljen, počeo sam da gubim vezu sa svijetom, mučilo me osjećanje suvišnosti, trebalo je da neko zaboravi sebe radi mene, izliječilo bi me. A ona to nije mogla, ne da nije htjela, već nije mogla, suviše je samostalna, suviše osjeća sebe da bi živjela u sjenci. Voljela me, ali nekako s mjerom koju je strogo određivala, uvijek se vidjela granica. Bili smo nezadovoljni oboje, ona mojim nezadovoljstvom, ja njenom odmjerenošću."2218 Objavio/la SeRgEj -
-
By SeRgEj - "Imam čudna shvatanja ljubavi, očekivao sam od nje možda suviše, koliko čovjek i ne može da pruži. Bilo mi je to potrebno, osjećao sam se čudno u posljednje vrijeme, nesređen, razglobljen, počeo sam da gubim vezu sa svijetom, mučilo me osjećanje suvišnosti, trebalo je da neko zaboravi sebe radi mene, izliječilo bi me. A ona to nije mogla, ne da nije htjela, već nije mogla, suviše je samostalna, suviše osjeća sebe da bi živjela u sjenci. Voljela me, ali nekako s mjerom koju je strogo određivala, uvijek se vidjela granica. Bili smo nezadovoljni oboje, ona mojim nezadovoljstvom, ja njenom odmjerenošću."Oct 04, 2013 2218 -
- Cвет,пакуј се и пливај на Гозо (острво доMалте ) да им будеш од помоћи,Овде ионако само касниш на посао вијајући женске ,ко да незнам ,вели ми пре неки дан љубљени Газда. Опала ,прс’ уоко, доообро ,немарим ,сагласих се . . те изместих боравак.радило се,ние да ние.наиме већ пар година се средњевековна утврда Форт Шамбреј адаптира у хотел са звездицама.е то је сада приведено крају , ентеријер је у једном делу већ комплетиран , а осташе да се ураде приступни путeви ,па ето мени посла. . . Једно пак вече заглависмо подуже радно ангажовани па предложи Пословођа тамошњи да одемо до њега женаму ће нам подгрејати зечији паприкаш ,од неки дан остало имао повеће друштво , фарму зека гаје. Остали испрве прихватише ,а ија се сагласих да се не замерим позиву одсрца иако преферирам вегетеријанску исхрану,а посебно што пред кревет никад неједем чврсто ,но штаје тује.шта казати,кућа домаћинска,по асталу свега ,па се здадосмо да неувредимо домаћицу.немош рећи,зека у сосу . . има смисла.ко још уме и да попије након . . .богме и ја се заситих ,утом одмаче и поноћ па се разиђосмо да полежемо јер нови радни дан сам што ние крено.по својој жељи сместих се у већ завршеном хотелском делу што зврји празан, у соби адаптираној, но старој пар векова чији прозор гледа ка пучини докле ми помесечини стиже поглед слабовиди,а испод,литица педесетак метара и хук запљускујућег мора остење.језиво, тектек.постеља имитације антике ,са балдахином, светла пригушена из углова,а завеса ветром љуљана на моменте пропусти зраку месеца усобу,а он, шаљив на трен осветли повећу сериграфију на зиду оивичену рустик рамом те мотивом средњевековним . . . година је 1565 а Тургут Реис велики турски генерал са силесијом бродовља и хиљадама ратника опседа пар стотина витезова без страха од навале предвођене војсковођом који се одазивао на име Јеан Парисот да ла Валета, закатанчених изнутра у утврди Сан Елмо (подно данашње Валете). Утом и сан би уоко хтео ал стомакми пун,претурам се омамљен од оне сунуте по чаше винца умене ,игра се поменути месец зраком кроз лелујаву завесу ,бљеска онај ратни приказ са зида и у моменту избрках јаву и полусан у већ начетој ми глави ,бивше и садање и одједном зачух грају, топовска грувања,пљуска море околно, звиждућу ђулад која промаше циља бућкајући око мене по кревету ,вапај оних из преврнутих чамаца што мами их дно онако претоварене оружјем и онда крајем ока крај узглавља спазих једног искеженог у наступу агресије очију избезумљених са окрвављеном сабљом у замаху надамном и ушесима му некако зечјим ми личе . . . - Јес’ ти луд,јеботе ,чујем себе безгласног ,па ја сам само Посматрач из потоњих векова ,јебо вашу кавгу ,извини што гледам, ал Он нехаје ,глув – идејом навођен ,а сабља у замаху претећем суну ми ка врату ,јооој мени,ненаоружаном ,зар овако да окончам ,готово је видим ,нема шта,ово ми је неславан крај по свему судећи а ни приступни пут хотелу неурадисмо ,помислих Задатку предан . . .кад утом . . . - Свет,Свет ,седам је чекамо те ,касниш по обичају, прође ми крозуши познати глас и тргнух се , престрављен.гола вода ,пипам се по телу ,у комаду сам ,љуља се завеса,а зрака сунца јутарњег обасја једног на сериграфији,кад оно исти који ме хтеде сасећи,како у чамцу преврћућем ,сабљом избезумљено млати . . . И тада полубунован одлуку неопозиву донесох и заклех се себи да ,зеке и вино никад више нећу трошити пред спавање. За зекице’секице ,нетврдим, јер на моменат умислих додир шаком по коврџавом крзну ,јој мени умало преживљеном ,те закључих ,рескирати вреди. Ипак.1872 Objavio/la светислав стојановић
-
- Cвет,пакуј се и пливај на Гозо (острво доMалте ) да им будеш од помоћи,Овде ионако само касниш на посао вијајући женске ,ко да незнам ,вели ми пре неки дан љубљени Газда. Опала ,прс’ уоко, доообро ,немарим ,сагласих се . . те изместих боравак.радило се,ние да ние.наиме већ пар година се средњевековна утврда Форт Шамбреј адаптира у хотел са звездицама.е то је сада приведено крају , ентеријер је у једном делу већ комплетиран , а осташе да се ураде приступни путeви ,па ето мени посла. . . Једно пак вече заглависмо подуже радно ангажовани па предложи Пословођа тамошњи да одемо до њега женаму ће нам подгрејати зечији паприкаш ,од неки дан остало имао повеће друштво , фарму зека гаје. Остали испрве прихватише ,а ија се сагласих да се не замерим позиву одсрца иако преферирам вегетеријанску исхрану,а посебно што пред кревет никад неједем чврсто ,но штаје тује.шта казати,кућа домаћинска,по асталу свега ,па се здадосмо да неувредимо домаћицу.немош рећи,зека у сосу . . има смисла.ко још уме и да попије након . . .богме и ја се заситих ,утом одмаче и поноћ па се разиђосмо да полежемо јер нови радни дан сам што ние крено.по својој жељи сместих се у већ завршеном хотелском делу што зврји празан, у соби адаптираној, но старој пар векова чији прозор гледа ка пучини докле ми помесечини стиже поглед слабовиди,а испод,литица педесетак метара и хук запљускујућег мора остење.језиво, тектек.постеља имитације антике ,са балдахином, светла пригушена из углова,а завеса ветром љуљана на моменте пропусти зраку месеца усобу,а он, шаљив на трен осветли повећу сериграфију на зиду оивичену рустик рамом те мотивом средњевековним . . . година је 1565 а Тургут Реис велики турски генерал са силесијом бродовља и хиљадама ратника опседа пар стотина витезова без страха од навале предвођене војсковођом који се одазивао на име Јеан Парисот да ла Валета, закатанчених изнутра у утврди Сан Елмо (подно данашње Валете). Утом и сан би уоко хтео ал стомакми пун,претурам се омамљен од оне сунуте по чаше винца умене ,игра се поменути месец зраком кроз лелујаву завесу ,бљеска онај ратни приказ са зида и у моменту избрках јаву и полусан у већ начетој ми глави ,бивше и садање и одједном зачух грају, топовска грувања,пљуска море околно, звиждућу ђулад која промаше циља бућкајући око мене по кревету ,вапај оних из преврнутих чамаца што мами их дно онако претоварене оружјем и онда крајем ока крај узглавља спазих једног искеженог у наступу агресије очију избезумљених са окрвављеном сабљом у замаху надамном и ушесима му некако зечјим ми личе . . . - Јес’ ти луд,јеботе ,чујем себе безгласног ,па ја сам само Посматрач из потоњих векова ,јебо вашу кавгу ,извини што гледам, ал Он нехаје ,глув – идејом навођен ,а сабља у замаху претећем суну ми ка врату ,јооој мени,ненаоружаном ,зар овако да окончам ,готово је видим ,нема шта,ово ми је неславан крај по свему судећи а ни приступни пут хотелу неурадисмо ,помислих Задатку предан . . .кад утом . . . - Свет,Свет ,седам је чекамо те ,касниш по обичају, прође ми крозуши познати глас и тргнух се , престрављен.гола вода ,пипам се по телу ,у комаду сам ,љуља се завеса,а зрака сунца јутарњег обасја једног на сериграфији,кад оно исти који ме хтеде сасећи,како у чамцу преврћућем ,сабљом избезумљено млати . . . И тада полубунован одлуку неопозиву донесох и заклех се себи да ,зеке и вино никад више нећу трошити пред спавање. За зекице’секице ,нетврдим, јер на моменат умислих додир шаком по коврџавом крзну ,јој мени умало преживљеном ,те закључих ,рескирати вреди. Ипак.Oct 04, 2013 1872
-
у векове загледан протекле историја . . свуда око мене често крочим у прастара здања те у њима ја назирем с(ј)ене сјаја бившег . . .однело га време све мачеве, витезе, принцезе одвезоше разиграни вранци упрегнути у небеске чезе сад духови . . ако је вероват јарцају се одајама празним урушене таванице зјапе све одише порукама разним што се своде : живот је ништаван мало јеси . . . а заувек ниси о тананој нити случајности Судбина нам , пресретнима, виси2074 Objavio/la светислав стојановић
-
у векове загледан протекле историја . . свуда око мене често крочим у прастара здања те у њима ја назирем с(ј)ене сјаја бившег . . .однело га време све мачеве, витезе, принцезе одвезоше разиграни вранци упрегнути у небеске чезе сад духови . . ако је вероват јарцају се одајама празним урушене таванице зјапе све одише порукама разним што се своде : живот је ништаван мало јеси . . . а заувек ниси о тананој нити случајности Судбина нам , пресретнима, висиOct 04, 2013 2074
-
Посматрам глистуиспод друге глистеизнад њих мирисомраскошан цветосећам дах Твојкрај уха мојегал волим овајпрегрешан свет голубе гледамкако се љубеизнад њих крошњако бујан цветосећам тело твојеуз мојеал волим овајпохотан свет рибице слутимпод водом морскомкрај њих је умишљенкорала цветлажеш ме . . .варашлудом ме правишал волим овајнеискрен свет љубав нас маамипогледом свакимдок нас прекриваптичији летала сам сретаншто ме родишебаш волим овајсулуди свет9275 Objavio/la светислав стојановић
-
Посматрам глистуиспод друге глистеизнад њих мирисомраскошан цветосећам дах Твојкрај уха мојегал волим овајпрегрешан свет голубе гледамкако се љубеизнад њих крошњако бујан цветосећам тело твојеуз мојеал волим овајпохотан свет рибице слутимпод водом морскомкрај њих је умишљенкорала цветлажеш ме . . .варашлудом ме правишал волим овајнеискрен свет љубав нас маамипогледом свакимдок нас прекриваптичији летала сам сретаншто ме родишебаш волим овајсулуди светOct 05, 2013 9275
-
(издневниками) иако је пијукно ,има богме томе, деда Глуви наш сеоски учитељ ,а приватно конпозитор, још вазда га се присећам као редовног посетиоца Плавог дунава (угоститељског објекта & шире познатог) по уху пријатној музици коју је измишљо у сали са билијаром ућошку крај врата,лево ,на изгруваном швапском пијанину остављеном од потомака богате сеоске предратне фамилије Силберхолц ко залог за позајмљене неке новце а никад враћене кафеџији Груји .у том храму свакодневног урнебеса на бази туче колективне,па ко успе да врата увати – алал му ,стварао је дела “префињених звучних обриса те етеричне мелодиозности” која нажалост није наилазила места у ушесима напитих слушалаца успешно оперисаних од нота који су у просторији до те,шанку окренути пиљили у мушкобањасте певаљке замикрофоном вазда спремне курораду као основној им делатности,док је певачка каријера напредовала . . . .онако успут. мрмљао је њима деда Глуви ,тихо ,скоро шапатом: - видићете ви сутра, а можда иникад, ко сам ја бијо а они му хорски узвраћали - сам ти матори чепај уклавира ,то итако ником нетреба кад оћеш. читам путем интернета нашу дневну штампу ,ту скоро,и немогу да верујем.под насловом “хоризонти пијанизма”одушевљени коментатор збивања на музичкој сцени војводине на по новинске странице ,ситно писане,саставио је хвалоспев о + Н.М. самоуком ствараоцу “чије је дело као апартан ,колоритан и изазован сегмент савремене клавирске музике био претстављен захваљујући упорности унукему, пијанисткиње,која је базни дедин запис привела уху данашњег слушаоца”. неузмрзи ме него напишем еписмо садањем председнику сеоске месне заједнице, сину другара с којим сам се веропо дудовима, јел то око + деда Глувог баш све истина,кад Он пуних уста одушевљења ми узврати: “а сокак за надунав, од апотеке,договарамо се, назваћемо по њему и метути му & плочу накућу . . . .” ееее судбино ,дису сада они кафански слухисти одкадгод ?3964 Objavio/la светислав стојановић
-
(издневниками) иако је пијукно ,има богме томе, деда Глуви наш сеоски учитељ ,а приватно конпозитор, још вазда га се присећам као редовног посетиоца Плавог дунава (угоститељског објекта & шире познатог) по уху пријатној музици коју је измишљо у сали са билијаром ућошку крај врата,лево ,на изгруваном швапском пијанину остављеном од потомака богате сеоске предратне фамилије Силберхолц ко залог за позајмљене неке новце а никад враћене кафеџији Груји .у том храму свакодневног урнебеса на бази туче колективне,па ко успе да врата увати – алал му ,стварао је дела “префињених звучних обриса те етеричне мелодиозности” која нажалост није наилазила места у ушесима напитих слушалаца успешно оперисаних од нота који су у просторији до те,шанку окренути пиљили у мушкобањасте певаљке замикрофоном вазда спремне курораду као основној им делатности,док је певачка каријера напредовала . . . .онако успут. мрмљао је њима деда Глуви ,тихо ,скоро шапатом: - видићете ви сутра, а можда иникад, ко сам ја бијо а они му хорски узвраћали - сам ти матори чепај уклавира ,то итако ником нетреба кад оћеш. читам путем интернета нашу дневну штампу ,ту скоро,и немогу да верујем.под насловом “хоризонти пијанизма”одушевљени коментатор збивања на музичкој сцени војводине на по новинске странице ,ситно писане,саставио је хвалоспев о + Н.М. самоуком ствараоцу “чије је дело као апартан ,колоритан и изазован сегмент савремене клавирске музике био претстављен захваљујући упорности унукему, пијанисткиње,која је базни дедин запис привела уху данашњег слушаоца”. неузмрзи ме него напишем еписмо садањем председнику сеоске месне заједнице, сину другара с којим сам се веропо дудовима, јел то око + деда Глувог баш све истина,кад Он пуних уста одушевљења ми узврати: “а сокак за надунав, од апотеке,договарамо се, назваћемо по њему и метути му & плочу накућу . . . .” ееее судбино ,дису сада они кафански слухисти одкадгод ?Oct 05, 2013 3964
-
.... Da li ste nekad čitali pricu koja počinje od drugog pasusa... Verovatno niste... do sada.. početak nisam znao kako da napišem.. pet puta počinjem i brišem, ovakvu priču je nemoguće početi kao nešto normalno... dakle, ovo je drugi pasus.... ... kiša je počela.. video sam najave da nas čekaju ozbiljne padavine, pa sam skratio odmor i krenuo prema Beogradu neuobičajeno rano.. obično krenem oko podne, a sada nisam ni doručkovao... svratiću u neki restoran pored puta... Priznajem, i pored najave, nisam preterano brinuo.... ni prvo ni poslednje nevreme, i ranije sam imao utisak da buh čamcem pre stigao nego kolima... ali..... Prvi znak da nešto nije u redu pojavio se vec par kilometara posle Užica, ka Čačaku... izlazim iz krivine i vidim da je reka došla do puta, samo što nije krenulo izlivanje... kasnije sam na slikama video da tog dela puta više nema... Moj planirani dorucak u restoranu u klisuri odložio sam zbog banalnog razloga... parking na koji sam želeo da stanem, bio je pun kamiona, pa sam produžio dalje.... sreća... da sam tu stao, verovatno ne bih tim putem ni stigao do Beograda... Silazak niz Rudnik i ulazak u zonu oko Ljiga je već ukazivao na kritičnu situaciju... Vode na sve strane.. odroni.. na nekim mestima već pola puta zatrpano, a reka koja je tokom leta kao plitak potok, pravi bukove visoke preko metar i po... postajem svestan šta se dešava... Imam utisak da će se celo brdo sručiti na magistralu... ovo se nekoliko sati kasnije i desilo.. Na nekoliko mesta put je potpuno pod vodom. Vozila ispred mene prolaze, do pola su u vodi.. dodajem gas i zahvaljujem u mislima kolegi koji me je nagovorio da umesto benzinca kupim dizelaša. Moj Hjundai se junački bori sa vodom i prolazim bez problema... jednom.. drugi put.. treći... U Ćelijama je voda ogromna.. cela deonica je potopljena.. opet nekako prolazim.... Neverovatan je pogled na njive i livade sa leve strane puta... MORE.... ne vidiš ni komad zemlje, samo drveće je iznad vode. Imam utisak da uplovljavam u deltu Nila.. katastrofa počinje.. mislima mi prolazi pitanje.. Šta ako se voda pokrene.... Ulazim u Beograd i polako prilazim kući... gužva, blokirane ulice, voda... Na jednom mestu moram da okrenem, dubina vode na putu je preko 5 metara.... i konačno ipak stižem... Pomislio sam da je gotovo... a u stvari.. tek počinje... Ulice su se pretvorile u reke... ko nije video, teško da bi poverovao.. Gledam prizore bujica koje sa svih strana prolaze a u mislima su mi i dalje scene sa puta... Šta ako ona voda krene... Setih se Save sedamtedetih, jedna od tih poplava zatekla me je u blizini mestu proboja nasipa.. Setih se Dunava godinu ili dve kasnije u Zemunu.. tada nije probilo, ali smo 4 noći proveli na nasipima... Dan provodim pred ekranima televizora i kompjutera, polako postajem svestan razmera katastrofe... Uskoro stiže i onaj čuveni poziv da se krene na bedeme kod Šapca... Ne trba reći da se tu ne okleva, spakovao sam osnovnu opremu, poučen iskustvom sa nekih ranijih poplava i sjurio se do Sava centra odakle je najavljen polazak. Pomisao na godišta naših bedema na Savi (i ne samo na Savi) izaziva zabrinutost, uhvatio sam sebe kako namršten gledam u mesto odakle se odvajam sa autoputa, pa pargingu odakle se kreće. I onda.... kako sam pogledom uhvatio tu zonu oko Sava Centra... prvo trenutak zbunjenosti, a onda skoro da mi je suza zaigrala u oku.. sve je puno ljudi... i to kakvih ljudi... Neki novi klinci, oni za koje smo smatrali da su rodjeni smoreni i da ih ništa na ovom svetu ne može pokrenuti, preplavili su sve.. Gde god se okreneš, svuda su. Uleću u već postavljenje autobuse i ne pitaju da li se treba prijaviti, šta treba poneti, kako se ponašati... Jednostavno, oni su KRENULI.. fascinantna želja da pomognu, na urade, da odbrane, da budu korisni, bez trunke dvoumljenja, bez ikakve dileme, bez straha... ni senke onog akako su do juče razmišljali, ili kako smo ih možda mi stariji doživljavali... Kao da nisu isti klinci... pa i nisu.. oni su u trenutku postali veliki. Dokazali su da su spremni za velika dela.. Jedan trenutak katastrofe njih je prekalio... ako neko ne zna kako se kalio čelik, neka pogleda snimke te večeri... one do koje može da dodje... a ima ih malo. Slušao sam te male divove u putu do TAMO... slušao i uživao... kakav neočekivan obrt, kakva pesma mladosti Srbije.. odlučni, organizovani, jaki, nepobedivi. I više nije bila ni važna Sava, nije imala šanse.. nije važna ni ona neorganizovanost i anarhija koja nas je tamo dočekala, ni to nije imalo šanse da zaustavi ovu reku želje... sami su se organizovali. Nestale su razlike navijačke, pa i one mnogo veće... na bedemima zajedno navijači i policija, jedni druge bodre, jedni drugima pomažu.. Bravo Srbijo, i to si dočekala.. Džakovi? Pesak? Blato? Kiša? Ma daj... sitnica... Priznajem, a verovatno to priznaju i oni malobrojni kojima je moja generacija mnogo bliža nego generacija tih mladih lavova, bio je neverovatno lep osećaj biti tu, sa njima. Proletelo je vreme do zore... krenuli smo nazad... i novo iznenađenje... pola autobusa se vratilo bez nas, a oni koji su ostali, brzo su bili popunjeni. Krenuli smo peške nazad, a ta snaga mladosti se još jednom pokazala... dve rečenice bile su dovoljne, dogovor je pao: NIKO neće otići kući dok svi ne budu u autobusima. Niko neće proći pored nas dok autobusi ne stignu. Ovo baš i nije oduševilo vozače iz kolone koji su sledećih 7-8 kilometara klackali za nama, ali niko nije ni najmanjim gestom pokazao nervozu. Doduše, pitanje je kakvu bi reakciju izazvali, jer je, nekako baš u to vreme, onaj najveći igrač, koji od gore vidi sve, zaboravio da zatvori tuš, pa nas je kiša, onako prava jesenja, uz vetar, poprilično oprala... taman da spere blato i pesak... Negde kod treće velike krivine, nailazi vozilo policije.. nova nestvarna slika... Policajci prilaze, a napetost nestaje onog momenta kad smo shvatili da su i oni do skoro bili u blatu... uniforme ne lažu... Pitaju u čemu je problem i istog momenta zovu centar da se hitno pošalju autobusi... Kažu da ni oni ne idu nigde dok nam prevoz ne stigne.. Neverica.. ali autobusi uskoro dolaze... Nestvarno i lepo... i sve u Srbiji, brale... Vraćamo se, a mislima kruže opet izmešane slike... kroz prozor gledam poplavljenu Mačvu, a pored mene polako tonu u san veliki ljudi... spokojno, sa osmehom na licu, zadovojni i srećni što su ove noći dali sve od sebe... i opet se setih... koliko sam dugo ja leteo na krilima one 4 noći na zemunskom nasipu... kada voda nije prošla.... .... nije prošla ni sada.... i zato poleti generacijo mladosti Srbije... poleti i nemoj dozvoliti da ti iko ikada skupi ta krila... ... da li ste nekad pročitali priču koja nema kraja... verovatno niste... do sada... a kraj neću da napišem, jer se iskreno nadam da ova priča nema kraja.... ........... aj ŽIVELI... ako nastavim, rasplakaću se...1764 Objavio/la Chupko Chupavi
-
.... Da li ste nekad čitali pricu koja počinje od drugog pasusa... Verovatno niste... do sada.. početak nisam znao kako da napišem.. pet puta počinjem i brišem, ovakvu priču je nemoguće početi kao nešto normalno... dakle, ovo je drugi pasus.... ... kiša je počela.. video sam najave da nas čekaju ozbiljne padavine, pa sam skratio odmor i krenuo prema Beogradu neuobičajeno rano.. obično krenem oko podne, a sada nisam ni doručkovao... svratiću u neki restoran pored puta... Priznajem, i pored najave, nisam preterano brinuo.... ni prvo ni poslednje nevreme, i ranije sam imao utisak da buh čamcem pre stigao nego kolima... ali..... Prvi znak da nešto nije u redu pojavio se vec par kilometara posle Užica, ka Čačaku... izlazim iz krivine i vidim da je reka došla do puta, samo što nije krenulo izlivanje... kasnije sam na slikama video da tog dela puta više nema... Moj planirani dorucak u restoranu u klisuri odložio sam zbog banalnog razloga... parking na koji sam želeo da stanem, bio je pun kamiona, pa sam produžio dalje.... sreća... da sam tu stao, verovatno ne bih tim putem ni stigao do Beograda... Silazak niz Rudnik i ulazak u zonu oko Ljiga je već ukazivao na kritičnu situaciju... Vode na sve strane.. odroni.. na nekim mestima već pola puta zatrpano, a reka koja je tokom leta kao plitak potok, pravi bukove visoke preko metar i po... postajem svestan šta se dešava... Imam utisak da će se celo brdo sručiti na magistralu... ovo se nekoliko sati kasnije i desilo.. Na nekoliko mesta put je potpuno pod vodom. Vozila ispred mene prolaze, do pola su u vodi.. dodajem gas i zahvaljujem u mislima kolegi koji me je nagovorio da umesto benzinca kupim dizelaša. Moj Hjundai se junački bori sa vodom i prolazim bez problema... jednom.. drugi put.. treći... U Ćelijama je voda ogromna.. cela deonica je potopljena.. opet nekako prolazim.... Neverovatan je pogled na njive i livade sa leve strane puta... MORE.... ne vidiš ni komad zemlje, samo drveće je iznad vode. Imam utisak da uplovljavam u deltu Nila.. katastrofa počinje.. mislima mi prolazi pitanje.. Šta ako se voda pokrene.... Ulazim u Beograd i polako prilazim kući... gužva, blokirane ulice, voda... Na jednom mestu moram da okrenem, dubina vode na putu je preko 5 metara.... i konačno ipak stižem... Pomislio sam da je gotovo... a u stvari.. tek počinje... Ulice su se pretvorile u reke... ko nije video, teško da bi poverovao.. Gledam prizore bujica koje sa svih strana prolaze a u mislima su mi i dalje scene sa puta... Šta ako ona voda krene... Setih se Save sedamtedetih, jedna od tih poplava zatekla me je u blizini mestu proboja nasipa.. Setih se Dunava godinu ili dve kasnije u Zemunu.. tada nije probilo, ali smo 4 noći proveli na nasipima... Dan provodim pred ekranima televizora i kompjutera, polako postajem svestan razmera katastrofe... Uskoro stiže i onaj čuveni poziv da se krene na bedeme kod Šapca... Ne trba reći da se tu ne okleva, spakovao sam osnovnu opremu, poučen iskustvom sa nekih ranijih poplava i sjurio se do Sava centra odakle je najavljen polazak. Pomisao na godišta naših bedema na Savi (i ne samo na Savi) izaziva zabrinutost, uhvatio sam sebe kako namršten gledam u mesto odakle se odvajam sa autoputa, pa pargingu odakle se kreće. I onda.... kako sam pogledom uhvatio tu zonu oko Sava Centra... prvo trenutak zbunjenosti, a onda skoro da mi je suza zaigrala u oku.. sve je puno ljudi... i to kakvih ljudi... Neki novi klinci, oni za koje smo smatrali da su rodjeni smoreni i da ih ništa na ovom svetu ne može pokrenuti, preplavili su sve.. Gde god se okreneš, svuda su. Uleću u već postavljenje autobuse i ne pitaju da li se treba prijaviti, šta treba poneti, kako se ponašati... Jednostavno, oni su KRENULI.. fascinantna želja da pomognu, na urade, da odbrane, da budu korisni, bez trunke dvoumljenja, bez ikakve dileme, bez straha... ni senke onog akako su do juče razmišljali, ili kako smo ih možda mi stariji doživljavali... Kao da nisu isti klinci... pa i nisu.. oni su u trenutku postali veliki. Dokazali su da su spremni za velika dela.. Jedan trenutak katastrofe njih je prekalio... ako neko ne zna kako se kalio čelik, neka pogleda snimke te večeri... one do koje može da dodje... a ima ih malo. Slušao sam te male divove u putu do TAMO... slušao i uživao... kakav neočekivan obrt, kakva pesma mladosti Srbije.. odlučni, organizovani, jaki, nepobedivi. I više nije bila ni važna Sava, nije imala šanse.. nije važna ni ona neorganizovanost i anarhija koja nas je tamo dočekala, ni to nije imalo šanse da zaustavi ovu reku želje... sami su se organizovali. Nestale su razlike navijačke, pa i one mnogo veće... na bedemima zajedno navijači i policija, jedni druge bodre, jedni drugima pomažu.. Bravo Srbijo, i to si dočekala.. Džakovi? Pesak? Blato? Kiša? Ma daj... sitnica... Priznajem, a verovatno to priznaju i oni malobrojni kojima je moja generacija mnogo bliža nego generacija tih mladih lavova, bio je neverovatno lep osećaj biti tu, sa njima. Proletelo je vreme do zore... krenuli smo nazad... i novo iznenađenje... pola autobusa se vratilo bez nas, a oni koji su ostali, brzo su bili popunjeni. Krenuli smo peške nazad, a ta snaga mladosti se još jednom pokazala... dve rečenice bile su dovoljne, dogovor je pao: NIKO neće otići kući dok svi ne budu u autobusima. Niko neće proći pored nas dok autobusi ne stignu. Ovo baš i nije oduševilo vozače iz kolone koji su sledećih 7-8 kilometara klackali za nama, ali niko nije ni najmanjim gestom pokazao nervozu. Doduše, pitanje je kakvu bi reakciju izazvali, jer je, nekako baš u to vreme, onaj najveći igrač, koji od gore vidi sve, zaboravio da zatvori tuš, pa nas je kiša, onako prava jesenja, uz vetar, poprilično oprala... taman da spere blato i pesak... Negde kod treće velike krivine, nailazi vozilo policije.. nova nestvarna slika... Policajci prilaze, a napetost nestaje onog momenta kad smo shvatili da su i oni do skoro bili u blatu... uniforme ne lažu... Pitaju u čemu je problem i istog momenta zovu centar da se hitno pošalju autobusi... Kažu da ni oni ne idu nigde dok nam prevoz ne stigne.. Neverica.. ali autobusi uskoro dolaze... Nestvarno i lepo... i sve u Srbiji, brale... Vraćamo se, a mislima kruže opet izmešane slike... kroz prozor gledam poplavljenu Mačvu, a pored mene polako tonu u san veliki ljudi... spokojno, sa osmehom na licu, zadovojni i srećni što su ove noći dali sve od sebe... i opet se setih... koliko sam dugo ja leteo na krilima one 4 noći na zemunskom nasipu... kada voda nije prošla.... .... nije prošla ni sada.... i zato poleti generacijo mladosti Srbije... poleti i nemoj dozvoliti da ti iko ikada skupi ta krila... ... da li ste nekad pročitali priču koja nema kraja... verovatno niste... do sada... a kraj neću da napišem, jer se iskreno nadam da ova priča nema kraja.... ........... aj ŽIVELI... ako nastavim, rasplakaću se...May 26, 2014 1764
-
GOVOR NAŠ NASUŠNI Ćuti – niko te nerazume! Germanizmi i turcizmi odavno su ušli u govornu svest, ali su vremenom i nestajali i gubili se iz svakodnevnog sporazumevanja. Ipak, ostala je jedna reč posebno vezana za Srem i sremački govor, reč je o reči divaniti. Divan, reč turskog porekla koja nam naznačava da je to udoban deo nameštaja, a glagol divani ti je neposredno vezan za nju. Jer ništa posebno, udobno se smestiti na divan i dugo pričati, razgovarati – odnosno divaniti. Nestajale su strane i nepoznate reči, a povremeno su dobijale oblike jezičkih kovanica i upotrebljavane u lokalnom govoru. Ipak, borba za čistotu jezika i govora je uvek postojala, posebno su je pokretali i razvijali, ko bi drugi, nego pisci. Jedan od onih koji se prvi oglasio bio je Đoka Savić Čiča (1852-1937) iz Čerevića i njegova knjiga pesama „Fruškogorci u pesmi“. Početkom prošlog veka Ilija Okrugić Sremac objavljuje pozorišni tekst „Saćurica i šubara“ (Slavija – Novi Sad, 1934) negujući u njemu govor Sremaca. U novije vreme učinio je to Anđelko Erdeljanin 1988. knjigom „Moj prijatelj Kuzman Nakrajkućin“, u to vreme tako nešto čini i Nedeljko Terzić (prim. aut.) prvim izdanjem knjige „Vraška posla“ 1986. i drugim 2007. oba u izdanju „Sremskih novina“, koja postaje i građa za studente. Sledi mala biblioteka knjiga savremenog književnika Radivoja Prokopljevića Proke iz Petrovčića, iz donjeg Srema, u čemu se posebno izdvajaju knjige „Pravi Sremac ima tri šešira“ 2007. i „Zlatno doba Srema“ 2008. godine. Doprinos očuvanju jezika i govora daje i rubrika u „Sremskim novinama“ pod naslovom „Pesnici Srema o Sremu“ u kojoj se pojavljuje preko sedamdeset autora. Posebno mesto u toj borbi imaju književna dela Đoke Filipovića „Kobajagi“ i „Priče iz Srema“, zatim proza Predraga Banjeglava i Đorđa Janjatovića, pesništvo Svetislava Nenadovića, pa Nade Aničić-Crljenica, Jasmine Vukomanović, Rajka Panića, Nade Malenković, Ane Berte, preminule Ružice Andrić i drugih. „Matica srpska“ iz Novog Sada objavljuje u više tomova „Rečnik srpskih govora Vojvodine“, i druga specijalizovana izdanja u kojima se čuva govorno blago Srema, a posebno značajna knjiga je „Pastirska terminologija Srema“ prof. Dr Žarka Bošnjakovića, objavljena 1985. godine. Najsvežiji primer je knjiga Đorđa V. Ćirkovića „Ćole ti dečije“– podsetnik starih reči i zaboravljenih izraza, objavljena u Šimanovcima 2012. godine. Ova knjiga je i opomena – kud će naš jezik i govor? Ako odlazi u zaboravljene reči, kojim će se to govorom služiti naslednici, jer potomci su nešto ostavili. Mada savremena anglikanizacija čini svoje pa su deci važniji (piši kao što govoriš): kasting, stajling, brifing… Otuda i ne čudi kada dete povuče baku ili deku za ruku, pred svojim društvom, i kaže: „Ćuti, vidiš da te niko ne razume“. Nedeljko Terzić Tekst je preuzet iz Sremskih novina.Napisao je g.Nedeljko Terzić čovek koji svojim pisanjem neguje tradiciju Srema.1598 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa GOVOR NAŠ NASUŠNI Ćuti – niko te nerazume! Germanizmi i turcizmi odavno su ušli u govornu svest, ali su vremenom i nestajali i gubili se iz svakodnevnog sporazumevanja. Ipak, ostala je jedna reč posebno vezana za Srem i sremački govor, reč je o reči divaniti. Divan, reč turskog porekla koja nam naznačava da je to udoban deo nameštaja, a glagol divani ti je neposredno vezan za nju. Jer ništa posebno, udobno se smestiti na divan i dugo pričati, razgovarati – odnosno divaniti. Nestajale su strane i nepoznate reči, a povremeno su dobijale oblike jezičkih kovanica i upotrebljavane u lokalnom govoru. Ipak, borba za čistotu jezika i govora je uvek postojala, posebno su je pokretali i razvijali, ko bi drugi, nego pisci. Jedan od onih koji se prvi oglasio bio je Đoka Savić Čiča (1852-1937) iz Čerevića i njegova knjiga pesama „Fruškogorci u pesmi“. Početkom prošlog veka Ilija Okrugić Sremac objavljuje pozorišni tekst „Saćurica i šubara“ (Slavija – Novi Sad, 1934) negujući u njemu govor Sremaca. U novije vreme učinio je to Anđelko Erdeljanin 1988. knjigom „Moj prijatelj Kuzman Nakrajkućin“, u to vreme tako nešto čini i Nedeljko Terzić (prim. aut.) prvim izdanjem knjige „Vraška posla“ 1986. i drugim 2007. oba u izdanju „Sremskih novina“, koja postaje i građa za studente. Sledi mala biblioteka knjiga savremenog književnika Radivoja Prokopljevića Proke iz Petrovčića, iz donjeg Srema, u čemu se posebno izdvajaju knjige „Pravi Sremac ima tri šešira“ 2007. i „Zlatno doba Srema“ 2008. godine. Doprinos očuvanju jezika i govora daje i rubrika u „Sremskim novinama“ pod naslovom „Pesnici Srema o Sremu“ u kojoj se pojavljuje preko sedamdeset autora. Posebno mesto u toj borbi imaju književna dela Đoke Filipovića „Kobajagi“ i „Priče iz Srema“, zatim proza Predraga Banjeglava i Đorđa Janjatovića, pesništvo Svetislava Nenadovića, pa Nade Aničić-Crljenica, Jasmine Vukomanović, Rajka Panića, Nade Malenković, Ane Berte, preminule Ružice Andrić i drugih. „Matica srpska“ iz Novog Sada objavljuje u više tomova „Rečnik srpskih govora Vojvodine“, i druga specijalizovana izdanja u kojima se čuva govorno blago Srema, a posebno značajna knjiga je „Pastirska terminologija Srema“ prof. Dr Žarka Bošnjakovića, objavljena 1985. godine. Najsvežiji primer je knjiga Đorđa V. Ćirkovića „Ćole ti dečije“– podsetnik starih reči i zaboravljenih izraza, objavljena u Šimanovcima 2012. godine. Ova knjiga je i opomena – kud će naš jezik i govor? Ako odlazi u zaboravljene reči, kojim će se to govorom služiti naslednici, jer potomci su nešto ostavili. Mada savremena anglikanizacija čini svoje pa su deci važniji (piši kao što govoriš): kasting, stajling, brifing… Otuda i ne čudi kada dete povuče baku ili deku za ruku, pred svojim društvom, i kaže: „Ćuti, vidiš da te niko ne razume“. Nedeljko Terzić Tekst je preuzet iz Sremskih novina.Napisao je g.Nedeljko Terzić čovek koji svojim pisanjem neguje tradiciju Srema.Jun 06, 2014 1598
