Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
472Blogs
-
54Active Bloggers
468 blogs
-
Zdravo. Sećaš se mene? Nismo se dugo videle. Kao da si me zaboravila. Osećala sam se loše, manje važno, a važna sam. Bez mene ti si drugačija. Da li se sećaš kada si pustila moju ruku? Ne? Hajde onda da premotamo film... Oduvek si bila mnogo drugačija od drugih, bila si čista, dobra, neiskvarena, mnogo si manje kapirala od drugih površne stvari, uvek si u njima tražila dubinu. Toga se sećam jer ti vicevi nikad nisu išli u prilog, najviše jer si uvek poslednja počinjala sa se smeješ. Sećam se da ti je to teško padalo jer su te drugi ismevali kako si glupa, a nisi. Ti si samo uvek gledala da nadješ dublji smisao onoga što oni govore, pa si nekad toliko duboko kopala da nisi videla suštinu koja se sama nameće. Dok su se drugi hvalili time, ti si saginjala glavu iako je trebalo da bude obrnuto. Oni su bili ti koji su plitki, površni, ti si ta koja je tražila smisao. Iz tog razloga još kad si bila mladja, znala sam da imaš velikog potencijala da razaznaš ko je dobar, a ko loš čovek, ko je pakosan, ko želi samo da te iskoristi, i da ćeš uvek tražiti ono najbolje u ljudima. Nikad neću zaboraviti kada sam te držala za ruku dok si plakala kada si na vratima svoje osnovne škole videla njeno ime ispod svog na spisku za novonastalo odeljenje sačinjeno većinom od najomrženijih učenika. Tada si ušla u raskrsnicu koja je bila odlučujuća za tvoj dalji život. Tada si prvi put osetila nepravdu na svojim leđima. Tada je jedan deo tebe umro. Držala sam te za ruku dok su te zlostavljali učenici te iste škole godinama, ali nisi mi dala da uradim ništa. Mržnja se gomilala, bol zbog nanešene nepravde se povećavala i samo sam čekala trenutak kada ćemo zajedno da se suprotstavimo tim gadovima, koji nemaju trunku zdravog razuma u sebi. Ona koja je otrov za tu sredinu. Ona druga koja je izopačena u senci svojih roditelja. Ona treća koja je imala kompleks od same sebe. Ona četvrta koja nije znala šta drugo da radi. Ona peta koja ti je bila najbolja drugarica, pa zašto da ne? Oni koji su sjajno namazani svim bojama svojih roditelja, koji ih nisu naučili ničemu osim da budu arogantni egoisti koji gaze sve pred sobom. To je u nekom drugom životu možda mogla da bude dobra osobina. Plašila bi se tog života, znaš. Kada si najzad odlučila da staviš kraj na sve te klince, nikad nisam bila ponosnija. Pravda je konačno bila zadovoljena. Onda si opet ušla u raskrsnicu. Brisala sam ti suze kada si ga izgubila, sakrivala podočnjake ispod šminke da se ne vidi koliko te boli što si izgubila jedinog prijatelja. Ko je u tim godinama mogao da zna kako to izgleda kad izgubiš nekog koga voliš. Onda crno crno crno crno crno. Toga se sećam. Tada sam bila najživlja, najviše sam porasla. Tada si shvatila da sam uvek uz tebe i počela si da me se plašiš. Uvidela si koliko sam jaka i važna u tvom životu. Da nisi, veruj mi, stvari bi bile mnogo drugačije. U srednjoj školi si napravila divan prelaz u životu, na koji je trebalo navići se. Svi su te voleli iako si bila mnogo drugačija. Poštovali su te jer si bila razumna i dobra osoba bez skrivenih namera. Poštovali su te, jer su bili muškarci. Osećala si se kao da si došla do vrhunca života. Bila si ponosna! Medjutim, došla je opet ta surova životna realnost koja kaže da ne može baš sve da ide kako treba. Tada su ti koraci bili teški. Iskrivila ti se kičma. Osušila si se kao grančica jer si bila pod pritiskom veštice kojoj nisi mogla ništa. Često sam je čekala iza ćoška da vidim gde će da ode, da mi slučajno ne zaluta pesnica, mrzela sam tu odvratnu zmiju koja te je gledala kao miša koga maltretira. Ti si bila dobar igrač. Koliko god bila uplašena, držala si se. Naučila si sve! U ovom slučaju, draga, bez podrške roditelja ništa nisi mogla da uradiš. Ona je toliko pustila korenje da su se i neke druge veštice priklonile njoj. Otarasila si je se. Ona je sada samo jedna uvenula detelina koja čuči u toj školi i čeka da bude ubrana. Sada već postaje teško za mene da ti objasnim sve što sam videla jer imam mnogo crnih rupa u sećanju. Upisala si fakultet. Zakoračila si tako jaka na teritoriju koju si dugo planirala da osvojiš. Ti si sada bila domaćin. Želela si da budeš dovoljno dobra da te zapamte, jer ovo je sada bila stvarnost. Sa zadovoljstvom sam te gledala u gomili papira kako se gubiš dok dokazuješ neke, meni nepoznate jednačine i teoreme. Uživala si u tome. Iako su tvoje želje do nedavno bile usmerene ka umetnosti i nekom crtanju, pisanju, ti si sada tražila način da zavoliš ovo što radiš kako se ne bi mučila kao mnogi. Uspela si u tome. Ti si se ponovo izborila. Počela si da radiš na sebi jače nego bilo ko drugi koga sam tada znala. Prihvatila si se nekih projekata, učila jezike, putovala, maštala, sanjala, želela, volela, nadala se i nikad nisi prestala da SE IGRAŠ! Tada sam pala u tamu. Svi tvoji veliki strahovi, potonuli su samnom. Ja, tvoja najveća podrška, tvoja najveća motivacija, tvoj najveći strah, tvoj bol, tvoja prošlost i sadašnjost, počela sam da nestajem. Sada se samo s vremena na vreme pojavim u tvojim snovima da bi me videla, da se ne bi predala, da bi nastavila da se boriš, jer ovaj život nije ništa drugo nego niz bitki koje moraš da osvojiš da bi došla do sledeće destinacije/raskrsnice/stepenika. Drago mi je! Jer to si ti! To smo mi! Uvek tu da te podsetim čega se plašiš. S ljubavlju, Tvoja senka.2742 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Zdravo. Sećaš se mene? Nismo se dugo videle. Kao da si me zaboravila. Osećala sam se loše, manje važno, a važna sam. Bez mene ti si drugačija. Da li se sećaš kada si pustila moju ruku? Ne? Hajde onda da premotamo film... Oduvek si bila mnogo drugačija od drugih, bila si čista, dobra, neiskvarena, mnogo si manje kapirala od drugih površne stvari, uvek si u njima tražila dubinu. Toga se sećam jer ti vicevi nikad nisu išli u prilog, najviše jer si uvek poslednja počinjala sa se smeješ. Sećam se da ti je to teško padalo jer su te drugi ismevali kako si glupa, a nisi. Ti si samo uvek gledala da nadješ dublji smisao onoga što oni govore, pa si nekad toliko duboko kopala da nisi videla suštinu koja se sama nameće. Dok su se drugi hvalili time, ti si saginjala glavu iako je trebalo da bude obrnuto. Oni su bili ti koji su plitki, površni, ti si ta koja je tražila smisao. Iz tog razloga još kad si bila mladja, znala sam da imaš velikog potencijala da razaznaš ko je dobar, a ko loš čovek, ko je pakosan, ko želi samo da te iskoristi, i da ćeš uvek tražiti ono najbolje u ljudima. Nikad neću zaboraviti kada sam te držala za ruku dok si plakala kada si na vratima svoje osnovne škole videla njeno ime ispod svog na spisku za novonastalo odeljenje sačinjeno većinom od najomrženijih učenika. Tada si ušla u raskrsnicu koja je bila odlučujuća za tvoj dalji život. Tada si prvi put osetila nepravdu na svojim leđima. Tada je jedan deo tebe umro. Držala sam te za ruku dok su te zlostavljali učenici te iste škole godinama, ali nisi mi dala da uradim ništa. Mržnja se gomilala, bol zbog nanešene nepravde se povećavala i samo sam čekala trenutak kada ćemo zajedno da se suprotstavimo tim gadovima, koji nemaju trunku zdravog razuma u sebi. Ona koja je otrov za tu sredinu. Ona druga koja je izopačena u senci svojih roditelja. Ona treća koja je imala kompleks od same sebe. Ona četvrta koja nije znala šta drugo da radi. Ona peta koja ti je bila najbolja drugarica, pa zašto da ne? Oni koji su sjajno namazani svim bojama svojih roditelja, koji ih nisu naučili ničemu osim da budu arogantni egoisti koji gaze sve pred sobom. To je u nekom drugom životu možda mogla da bude dobra osobina. Plašila bi se tog života, znaš. Kada si najzad odlučila da staviš kraj na sve te klince, nikad nisam bila ponosnija. Pravda je konačno bila zadovoljena. Onda si opet ušla u raskrsnicu. Brisala sam ti suze kada si ga izgubila, sakrivala podočnjake ispod šminke da se ne vidi koliko te boli što si izgubila jedinog prijatelja. Ko je u tim godinama mogao da zna kako to izgleda kad izgubiš nekog koga voliš. Onda crno crno crno crno crno. Toga se sećam. Tada sam bila najživlja, najviše sam porasla. Tada si shvatila da sam uvek uz tebe i počela si da me se plašiš. Uvidela si koliko sam jaka i važna u tvom životu. Da nisi, veruj mi, stvari bi bile mnogo drugačije. U srednjoj školi si napravila divan prelaz u životu, na koji je trebalo navići se. Svi su te voleli iako si bila mnogo drugačija. Poštovali su te jer si bila razumna i dobra osoba bez skrivenih namera. Poštovali su te, jer su bili muškarci. Osećala si se kao da si došla do vrhunca života. Bila si ponosna! Medjutim, došla je opet ta surova životna realnost koja kaže da ne može baš sve da ide kako treba. Tada su ti koraci bili teški. Iskrivila ti se kičma. Osušila si se kao grančica jer si bila pod pritiskom veštice kojoj nisi mogla ništa. Često sam je čekala iza ćoška da vidim gde će da ode, da mi slučajno ne zaluta pesnica, mrzela sam tu odvratnu zmiju koja te je gledala kao miša koga maltretira. Ti si bila dobar igrač. Koliko god bila uplašena, držala si se. Naučila si sve! U ovom slučaju, draga, bez podrške roditelja ništa nisi mogla da uradiš. Ona je toliko pustila korenje da su se i neke druge veštice priklonile njoj. Otarasila si je se. Ona je sada samo jedna uvenula detelina koja čuči u toj školi i čeka da bude ubrana. Sada već postaje teško za mene da ti objasnim sve što sam videla jer imam mnogo crnih rupa u sećanju. Upisala si fakultet. Zakoračila si tako jaka na teritoriju koju si dugo planirala da osvojiš. Ti si sada bila domaćin. Želela si da budeš dovoljno dobra da te zapamte, jer ovo je sada bila stvarnost. Sa zadovoljstvom sam te gledala u gomili papira kako se gubiš dok dokazuješ neke, meni nepoznate jednačine i teoreme. Uživala si u tome. Iako su tvoje želje do nedavno bile usmerene ka umetnosti i nekom crtanju, pisanju, ti si sada tražila način da zavoliš ovo što radiš kako se ne bi mučila kao mnogi. Uspela si u tome. Ti si se ponovo izborila. Počela si da radiš na sebi jače nego bilo ko drugi koga sam tada znala. Prihvatila si se nekih projekata, učila jezike, putovala, maštala, sanjala, želela, volela, nadala se i nikad nisi prestala da SE IGRAŠ! Tada sam pala u tamu. Svi tvoji veliki strahovi, potonuli su samnom. Ja, tvoja najveća podrška, tvoja najveća motivacija, tvoj najveći strah, tvoj bol, tvoja prošlost i sadašnjost, počela sam da nestajem. Sada se samo s vremena na vreme pojavim u tvojim snovima da bi me videla, da se ne bi predala, da bi nastavila da se boriš, jer ovaj život nije ništa drugo nego niz bitki koje moraš da osvojiš da bi došla do sledeće destinacije/raskrsnice/stepenika. Drago mi je! Jer to si ti! To smo mi! Uvek tu da te podsetim čega se plašiš. S ljubavlju, Tvoja senka.Oct 23, 2015 2742 -
Sećanja//Beograd mog detinjstva 1997 pred odlazak Pre neki dan sedim u kafiću u mom selu (da, da imamo i kafić) i čitam na zidu ispod jedne slike:Moramo se sećati detinjstva, jer bez toga život nije kompletan. Mislim nisam još toliko stara da se ne bih sećala detinjstva ali imala sam dva potpuno različita detinjstva.Do 8e godine živeli smo u Beogradu a onda smo se iselili na Novi Zeland. Ja bih da zapišem onaj deo iz Beograda.Toga se sećam obojeno i sa cežnjom i kad razmislih i počeh da kopam po tim sećanjima iznenadih se da nisam mogla da se setim nijednog ružnog dogadjaja.Žveli smo u soliteru na Karaburmi u ulici kojom su tutnjali autobusi . Sećam se balkona na kojem je moj tata gajio kaktuse, a mama neke začine. Normalno zimi je tu stajalo bure za kupus. Leta su čini mi se bila duža i toplija.Zime su bile hladnije .Sećam se snega i kako škripuce pod nogama..i zamrznutih barica koje sam volela da razbijam čizmom.Secam se grudvanja ..uh kako su neke grudve zafrljačene od nekih derana bolele .Sećam se igara iza kuće..i sećam se mnogo imena dece iz moje zgrade..Sećam se bake.. tatine mame,koja je živela kod nas. .A da, kad sad bolje razmislim često je izgledalo kao da mi živimo kod nje.Sećam se džaka brašna koji je držala iza vrata svoje spavaće sobe i kako je svako veče kuća mirisala na to brašno i kvasac.I mirisa hleba se sećam i njenih kolača a naročito se sećam pileće supe sa onim tankim rezancima koje je sama mesila i strpljivo seckala.Nikada takvu žutu supu nisam više jela ali nema ni moje bake više.. Sećam se kako smo se peli na Zvezdaru i igrali se na poljančetu.Jedne godine sam za rodjendan dobila jednu lepu drvenu kutiju.Onu , što kad je otvorite, počne da svira neka slatkasta muzika i zaigra balerina ..u krug.To je bilo pravo blago za mene a u malim fijokicama na toj kutiji čuvala sam neke ukrase za kosu, plastične mindjuse i sličice nekih likova koje sam isecala iz maminih ilustrovanih novina. Osećala sam se bogata. Sećanja su nešto, što sebi dajete na poklon.Kad prestaje detinjstvo?Kad dobiješ prvi pravi poljubac?Kad shvatiš da su bajke samo pisane priče, kad shvatiš da Deda Mraz ne postoji i da je to bila laž tvojih roditelja.Ili onda kad nema više kutije sa balerinom?2626 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Sećanja//Beograd mog detinjstva 1997 pred odlazak Pre neki dan sedim u kafiću u mom selu (da, da imamo i kafić) i čitam na zidu ispod jedne slike:Moramo se sećati detinjstva, jer bez toga život nije kompletan. Mislim nisam još toliko stara da se ne bih sećala detinjstva ali imala sam dva potpuno različita detinjstva.Do 8e godine živeli smo u Beogradu a onda smo se iselili na Novi Zeland. Ja bih da zapišem onaj deo iz Beograda.Toga se sećam obojeno i sa cežnjom i kad razmislih i počeh da kopam po tim sećanjima iznenadih se da nisam mogla da se setim nijednog ružnog dogadjaja.Žveli smo u soliteru na Karaburmi u ulici kojom su tutnjali autobusi . Sećam se balkona na kojem je moj tata gajio kaktuse, a mama neke začine. Normalno zimi je tu stajalo bure za kupus. Leta su čini mi se bila duža i toplija.Zime su bile hladnije .Sećam se snega i kako škripuce pod nogama..i zamrznutih barica koje sam volela da razbijam čizmom.Secam se grudvanja ..uh kako su neke grudve zafrljačene od nekih derana bolele .Sećam se igara iza kuće..i sećam se mnogo imena dece iz moje zgrade..Sećam se bake.. tatine mame,koja je živela kod nas. .A da, kad sad bolje razmislim često je izgledalo kao da mi živimo kod nje.Sećam se džaka brašna koji je držala iza vrata svoje spavaće sobe i kako je svako veče kuća mirisala na to brašno i kvasac.I mirisa hleba se sećam i njenih kolača a naročito se sećam pileće supe sa onim tankim rezancima koje je sama mesila i strpljivo seckala.Nikada takvu žutu supu nisam više jela ali nema ni moje bake više.. Sećam se kako smo se peli na Zvezdaru i igrali se na poljančetu.Jedne godine sam za rodjendan dobila jednu lepu drvenu kutiju.Onu , što kad je otvorite, počne da svira neka slatkasta muzika i zaigra balerina ..u krug.To je bilo pravo blago za mene a u malim fijokicama na toj kutiji čuvala sam neke ukrase za kosu, plastične mindjuse i sličice nekih likova koje sam isecala iz maminih ilustrovanih novina. Osećala sam se bogata. Sećanja su nešto, što sebi dajete na poklon.Kad prestaje detinjstvo?Kad dobiješ prvi pravi poljubac?Kad shvatiš da su bajke samo pisane priče, kad shvatiš da Deda Mraz ne postoji i da je to bila laž tvojih roditelja.Ili onda kad nema više kutije sa balerinom?Aug 15, 2013 2626
-
Da li je moguće provesti se sa 200 din u Novom Sadu? Znamo da je za dobar provod potrebno, uglavnom puno para ali s obzirom na prirodu mog posla, te da mi se pruža mogućnost da čujem i vidim pravo lice mnogih, otkriću vam tajne mnogih Fensi Novosađanki! Muškarci, ako se pronađete u ovom tekstu, verujte, nije problem u vama već u našim damama koje šljašte i gotovo da su nedodirljive. Lud provod u Novom Sadu bez mnogo popijenog alkohola je gotovo nemoguće zamisliti, a to znači da morate imati para, posebno ako ste muško. No, sa druge strane su naše dame koje izgledaju neverovatno lepo, zavodljivo i njima nije hladno čak i kada je - 10. Da li dame piju? Piju više nego muškarci a u većini slučajeva je reč o maloletnicama koje vikendom podivljaju. Ali, da se vratim na pitanje iz naslova. Godinama sam radio samo noćnu smenu, posebno sam voleo vikend jer je tada bilo mnogo više posla što je bila prilika da se upoznam sa navikama naših sugrađana, u ovom tekstu sugrađanki. Uglavnom bi otišao na adresu po stranku gde bi mi ušla u taxi veoma lepa i sređena devojka, potom vozimo na drugu adresu a za to vreme se devojka uglavnom sređuje tj proverava šminku. Kada u taxi uđe i druga stranka, onda kreće razgovor između dve prijateljice koje kuju planove za još jednu ludu i nezaboravnu noć. '' Koliko para imaš? '' - upita jedna od njih. '' Imam samo 200 din '' - odgovara druga. Uz kihot, se nadovezuje prva i odgovara: '' Ma, nema veze, skontaću se ja sa nekim Garijem i on će plaćati cugu i meni i tebi.'' Ovo nije usamljen slučaj u našem gradu; to je čak redovna pojava vikendom a sirotinje je sve više dok je trka za glamurom sve veća. Tako da dragi muškarci, ako ste stekli utisak da vas je neka Lepotica samo iskoristila za jedno veče u klubu, da se ona i njene prijateljice, dobro i jeftino provedu, imate pravo, niste pogrešili! Ipak, nije zlato sve što sija! To su samo neke navike današnjih devojaka ( ne svih ) a vi muškarci, pamet u glavu i ne dozvolite da vas iskoriste! Ako vam se dopao ovaj tekst, molim vas da ga podelite sa svojim prijateljima na -facebooku ili drugim socijalnim mrežama, Hvala! http://taxinovisad.blogspot.com/1792 Objavio/la Ćazim Salihi
-
By Ćazim Salihi Da li je moguće provesti se sa 200 din u Novom Sadu? Znamo da je za dobar provod potrebno, uglavnom puno para ali s obzirom na prirodu mog posla, te da mi se pruža mogućnost da čujem i vidim pravo lice mnogih, otkriću vam tajne mnogih Fensi Novosađanki! Muškarci, ako se pronađete u ovom tekstu, verujte, nije problem u vama već u našim damama koje šljašte i gotovo da su nedodirljive. Lud provod u Novom Sadu bez mnogo popijenog alkohola je gotovo nemoguće zamisliti, a to znači da morate imati para, posebno ako ste muško. No, sa druge strane su naše dame koje izgledaju neverovatno lepo, zavodljivo i njima nije hladno čak i kada je - 10. Da li dame piju? Piju više nego muškarci a u većini slučajeva je reč o maloletnicama koje vikendom podivljaju. Ali, da se vratim na pitanje iz naslova. Godinama sam radio samo noćnu smenu, posebno sam voleo vikend jer je tada bilo mnogo više posla što je bila prilika da se upoznam sa navikama naših sugrađana, u ovom tekstu sugrađanki. Uglavnom bi otišao na adresu po stranku gde bi mi ušla u taxi veoma lepa i sređena devojka, potom vozimo na drugu adresu a za to vreme se devojka uglavnom sređuje tj proverava šminku. Kada u taxi uđe i druga stranka, onda kreće razgovor između dve prijateljice koje kuju planove za još jednu ludu i nezaboravnu noć. '' Koliko para imaš? '' - upita jedna od njih. '' Imam samo 200 din '' - odgovara druga. Uz kihot, se nadovezuje prva i odgovara: '' Ma, nema veze, skontaću se ja sa nekim Garijem i on će plaćati cugu i meni i tebi.'' Ovo nije usamljen slučaj u našem gradu; to je čak redovna pojava vikendom a sirotinje je sve više dok je trka za glamurom sve veća. Tako da dragi muškarci, ako ste stekli utisak da vas je neka Lepotica samo iskoristila za jedno veče u klubu, da se ona i njene prijateljice, dobro i jeftino provedu, imate pravo, niste pogrešili! Ipak, nije zlato sve što sija! To su samo neke navike današnjih devojaka ( ne svih ) a vi muškarci, pamet u glavu i ne dozvolite da vas iskoriste! Ako vam se dopao ovaj tekst, molim vas da ga podelite sa svojim prijateljima na -facebooku ili drugim socijalnim mrežama, Hvala! http://taxinovisad.blogspot.com/Jan 03, 2014 1792 -
Ovu istinitu priču ispričao mi je moj prijatelj Galeb.Vrlo simbolično ime za njega, jer baš kao i ova ptica odleti i za čas ga nema ali se vrati i na obalu,kad ogladni za ljudima. Priča je o njegovom privremenom boravku na Novom Zelandu i kako se snašao ovde. Bila je to odluka ,poći bilo gde i što dalje ,pa nije ni bilo čudo što je izabrao baš Novi Zeland.Jer odavde ..nema dalje. Stigao je sa malom putnom torbom ,kao da je krenuo na vikend i smestio se u jednom Hostelu,najjeftinijem koji je našao u centru grada.Centar je izabrao da bi sve mogao obaviti koračajući ulicama grada u kome nikad nije bio.Naravno to je za avanturistu kao što je on ,bilo vrlo zanimljivo .Voleo je, bez obzira što su ga mnogi smatrali samotnjakom, da razgovora sa ljudima. Koristio je taj dar da što više sazna o stanovima,poslovima i daljem putu. Tako je i, taman na vreme kad se već počehu nazirati rupe u budžetu, došao do prvog posla.Mada je za to mogao biti zahvalan jednoj baki iz Dalmacije koja se udala za dedu prvog mu poslodavca. Tražili su ljude koji će promovirati izbore.Kiwi (novozelandjani), nisu baš tako zainteresovani za politiku. Nije se baš nadao da će dobiti posao kad je ušao u zgradu.Čekaonica je bila prepuna mladjih ljudi,verovatno studenata koji su bili na ferijama.Ipak sede,da se bar odmori.Na ulazu je svako morao da zapiše svoje ime.Galebović je zapisao svoje.Vrata na ulazu su se zatim,kad je čekaonica bila puna, zatvorila.Posao je bio vrlo popularan.Državni u nekom smislu, a kako je bio na odredjeno vreme, odlično je bio plaćen. Jedan Gospodin je ušao u čekaonicu iz kancelarije i uzeo listu kandidata. Par minuta je pregeldao i onda rekao:'Gospodin Galebović.' Galeb se okrenu oko sebe ne verujući da ima još neko sa tim prezimenom 'Pa jel tu Gospodin Galebovic ?', upita gospodin opet, sad već pomalo nestrpljivo. Galeb shvati , da od svih tih koji se ponadaše ,on proziva njega! Poskoči u trenu i podje za budućim mu poslodavcem. 'Smim te zvat fini deški', reče Gospodin i odmah na engleskom doda:'Tako me je zvala moja Nona'. Gospodin ga je izabrao baš po prezimenu i zbog sećanja na svoju baku,koja mora da je bila jako dobra osoba . Eto tako je došao do svog prvog posla.Posao je bio jednostavan.Išao je od kuće do kuće ,raspitivao se kod stanovnika sa listom koju su mu dali ,da li su prijavljeni za glasanje . Tako dodje na jedna vrata i pozvoni Otvori jedna mladja žena a iz pozadine se začulo: 'Šta bre oće taj koji k...c,opet nam uvaljuju neke pi...rije.nisam se još ni od onog j..enog usisisvača oporavio. Galeb se smeškao mladoj dami i naravno jako obradovao da je sreo tako veselog i rečitog zemljaka, pa odgovori na našem jeziku: 'Neću vas dugo zadržavati.Ja po nalogu Izborne komisije,samo nešto da pitam.' Ah,kako se obradovaše zemljaci kad su čuli da je Galeb naše gore list.Malo nas je ovde, pa nam svaka reč dodje kao poklon sa neba. Nije bilo šanse da krene dalje najmanje za par sati, u koje se nekako uvalio i domaći ručak a bogami i par piva. Galeb je i dan danas, iako dugo već plovi na svom jedrenjaku drugim morima, u kontaktu s prvim zemljacima koje je ovde sreo. Od njih je i saznao za Kuću bez Zavesa. Oni su mu dali ideju da podje u Glenn Ines (jedna od mnogih četvrti u Aucklandu) i da gleda koje kuće nemaju zavese ,da zapiše adrese.Potom da ode u Housing(organizacija koja izdaje državne kuće osobama malih primanja., da im da adrese i da objasni svoju situaciju. Tako je Galeb dobio svoju prvu kuću.Sa novcem koji je zaradio skromno ju je opremio i razmišljao ,šta će dalje .Izbori su prošli,pare su se trošile.Kuća je bila baš jeftina i dobio je i neka primanja na Socijalnom ali ipak je tražio posao I našao ga je u Tauranga jednom gradu srednje velićine pa je tu itekakko stekao slavu u planiranju grada. Ali Galebovi su takve ptice,uvek bi da polete i tako i naš galeb odlete..na neka druga mora. Poslednji put mi se javio sa svog jedrenjaka u Lustice Meljine i malko se ljutio kad mu poželeh mirno more, jer se spremao isploviti.'Nista bre mala ne znaš,meni i Squaw (ime jdrenjaka ), ne treba mirno more'. Dragi Galebe pozdravljam te. Sailor ahoy .Hvala za priču i burno more.3731 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Ovu istinitu priču ispričao mi je moj prijatelj Galeb.Vrlo simbolično ime za njega, jer baš kao i ova ptica odleti i za čas ga nema ali se vrati i na obalu,kad ogladni za ljudima. Priča je o njegovom privremenom boravku na Novom Zelandu i kako se snašao ovde. Bila je to odluka ,poći bilo gde i što dalje ,pa nije ni bilo čudo što je izabrao baš Novi Zeland.Jer odavde ..nema dalje. Stigao je sa malom putnom torbom ,kao da je krenuo na vikend i smestio se u jednom Hostelu,najjeftinijem koji je našao u centru grada.Centar je izabrao da bi sve mogao obaviti koračajući ulicama grada u kome nikad nije bio.Naravno to je za avanturistu kao što je on ,bilo vrlo zanimljivo .Voleo je, bez obzira što su ga mnogi smatrali samotnjakom, da razgovora sa ljudima. Koristio je taj dar da što više sazna o stanovima,poslovima i daljem putu. Tako je i, taman na vreme kad se već počehu nazirati rupe u budžetu, došao do prvog posla.Mada je za to mogao biti zahvalan jednoj baki iz Dalmacije koja se udala za dedu prvog mu poslodavca. Tražili su ljude koji će promovirati izbore.Kiwi (novozelandjani), nisu baš tako zainteresovani za politiku. Nije se baš nadao da će dobiti posao kad je ušao u zgradu.Čekaonica je bila prepuna mladjih ljudi,verovatno studenata koji su bili na ferijama.Ipak sede,da se bar odmori.Na ulazu je svako morao da zapiše svoje ime.Galebović je zapisao svoje.Vrata na ulazu su se zatim,kad je čekaonica bila puna, zatvorila.Posao je bio vrlo popularan.Državni u nekom smislu, a kako je bio na odredjeno vreme, odlično je bio plaćen. Jedan Gospodin je ušao u čekaonicu iz kancelarije i uzeo listu kandidata. Par minuta je pregeldao i onda rekao:'Gospodin Galebović.' Galeb se okrenu oko sebe ne verujući da ima još neko sa tim prezimenom 'Pa jel tu Gospodin Galebovic ?', upita gospodin opet, sad već pomalo nestrpljivo. Galeb shvati , da od svih tih koji se ponadaše ,on proziva njega! Poskoči u trenu i podje za budućim mu poslodavcem. 'Smim te zvat fini deški', reče Gospodin i odmah na engleskom doda:'Tako me je zvala moja Nona'. Gospodin ga je izabrao baš po prezimenu i zbog sećanja na svoju baku,koja mora da je bila jako dobra osoba . Eto tako je došao do svog prvog posla.Posao je bio jednostavan.Išao je od kuće do kuće ,raspitivao se kod stanovnika sa listom koju su mu dali ,da li su prijavljeni za glasanje . Tako dodje na jedna vrata i pozvoni Otvori jedna mladja žena a iz pozadine se začulo: 'Šta bre oće taj koji k...c,opet nam uvaljuju neke pi...rije.nisam se još ni od onog j..enog usisisvača oporavio. Galeb se smeškao mladoj dami i naravno jako obradovao da je sreo tako veselog i rečitog zemljaka, pa odgovori na našem jeziku: 'Neću vas dugo zadržavati.Ja po nalogu Izborne komisije,samo nešto da pitam.' Ah,kako se obradovaše zemljaci kad su čuli da je Galeb naše gore list.Malo nas je ovde, pa nam svaka reč dodje kao poklon sa neba. Nije bilo šanse da krene dalje najmanje za par sati, u koje se nekako uvalio i domaći ručak a bogami i par piva. Galeb je i dan danas, iako dugo već plovi na svom jedrenjaku drugim morima, u kontaktu s prvim zemljacima koje je ovde sreo. Od njih je i saznao za Kuću bez Zavesa. Oni su mu dali ideju da podje u Glenn Ines (jedna od mnogih četvrti u Aucklandu) i da gleda koje kuće nemaju zavese ,da zapiše adrese.Potom da ode u Housing(organizacija koja izdaje državne kuće osobama malih primanja., da im da adrese i da objasni svoju situaciju. Tako je Galeb dobio svoju prvu kuću.Sa novcem koji je zaradio skromno ju je opremio i razmišljao ,šta će dalje .Izbori su prošli,pare su se trošile.Kuća je bila baš jeftina i dobio je i neka primanja na Socijalnom ali ipak je tražio posao I našao ga je u Tauranga jednom gradu srednje velićine pa je tu itekakko stekao slavu u planiranju grada. Ali Galebovi su takve ptice,uvek bi da polete i tako i naš galeb odlete..na neka druga mora. Poslednji put mi se javio sa svog jedrenjaka u Lustice Meljine i malko se ljutio kad mu poželeh mirno more, jer se spremao isploviti.'Nista bre mala ne znaš,meni i Squaw (ime jdrenjaka ), ne treba mirno more'. Dragi Galebe pozdravljam te. Sailor ahoy .Hvala za priču i burno more.Jan 06, 2014 3731
-
Demokratija Amero- Indijanaca U današnje vreme neki američki Indijanci sebe nazivaju Indijancima, dok drugi ne vole tu reč. Njihov glavni prigovor je da reč “ Indijanac ” skriva pravu raznolikost, i prava imena, veoma različitih kultura. Međutim, potrebna je neka opšta kategorija koja bi se mogla suprostaviti belcima ”, “ Evropljanima ”, “ osvajačima ”. Stoga je neophodno koristiti termine “ domorodački Amerikanci ”, “ Amero-Indijanci ”, i prideve “ domorodački ” i “ urođenički ”. Primedbe, kako semantičke tako i političke, mogu se staviti svakom od njih. Radi boljeg razumevanja i tumačenja događaja, korišćenje ovih “ opterećenih ” reči je neizostavno. Prvi kolonisti Amerike, tj. prvi ljudi ili zajednice koje su naseljavale Novi svet susreli su se, između ostalih plemena i sa Irokezima. Irokezi su predstavljali jednu od intelektualno najnaprednijih indijanskih zajednica severno od Meksika; bila je to velika i moćna konfederacija naroda koji su poštovali kao jednog od svojih najuticajnijih učitelja - mudrog i blagog čoveka po imenu Hijavata, koji im je mnogo godina ranije propovedao opšti mir, bratstvo i ravnopravnost svih ljudi i kraj mučenja i ubijanja. Štaviše, u strukturi svoje političke organizacije i običaja, kao i u institucijama svakodnevnog života oni su još uvek sledili ideale bratstva i jednakosti čije je temelje postavio Hijavata i zasnivali mnoge od svojih plemenskih odnosa na miroljubivim moralnim normama kojima ih je on učio. Ali svet njihovih neprijatelja, domorodaca kao i belaca, nije to primećivao. Nisu nikad čuli i znali za Hijavatu i njegovu filozofiju pa su zato urezivali u svoje pamćenje iznenadni ratni poklič i užasna, izobličena lica Irokeza u ratu.1 Ipak, nekolicina belaca sa većom sposobnošću poimanja i većom znatiželjom primetila je neobično zanimljive stvari vezane za Irokeze. Ove odlike prvi su primetili oni ljudi koji su sa Irokezima imali posla za vreme mira, trgovci koji su bili dočekivani gostoljubivom dobrodošlicom u selima pored reka i na šumovitim obalama jezera centralnog Njujorka, kao i kolonijalne vlasti koje su držale većanja sa njihovim vođama na svečanim pregovorima u Olbeniju. Sačemi, kako su zvali svoje vrhovne poglavice, često su bili mudri ljudi koji su ostavljali snažan utisak, sposobni za inteligentno razmišljanje, sa dubokom logikom, inteligencijom i govorničkim darom koji nosi i ubeđuje. Mnogi belci, koji su te iste intelektualne kvalitete primetili i kod nižih poglavica i stanovnika naselja koja su posećivali za vreme mira, zvali su ih “ jakim misliocima ” i opisivali kao znatno inteligentnije i misaonije nego što im je to priznavalo javno mnjenje. Ponekad bi tragovi ovakvog mišljenja manjine nailazili put do štampe. Jedan rani francuski istoričar Severne Amerike po imenu Bakevil de la Poteri, pozivajući se na iskaze francuskih činovnika koji su se sastali sa vođama Irokeza na mirovnim većima napisao je : “ Kada se u Francuskoj govori o Irokezima, pogrešno se smatra da su oni samo obični varvari...njihov pravi karakter jako se razlikuje; oni su najokrutniji i najstrašniji narod u Severnoj Americi, a istovremeno tako razboriti i pronicljivi kako se samo može zamisliti ” . Jedan drugi pisac, Kadvalader Kolden, koji je pisao istoriju Irokeza u Njujorku 1727. godine, na osnovu zapisnika i izveštaja sa pregovora između Britanaca i Irokeza u Olbeniju, hvalio je Indijance kao darovite govornike i svoje čitaoce obaveštavao da su “ Pet Naroda jadni varvari, u najmračnijem neznanju, a ipak kroz ove tamne oblake probija sjajna i plemenita obdarenost ”. Oni koji su se ozbiljno potrudili da prouče Irokeze otkrili su da se njihove intelektualne sposobnosti upadljivo iskazuju u nekim visoko razvijenim običajima i institucijama, od kojih osobito dve ukazuju na inteligenciju daleko iznad one na koju se nailazi kod primitivnih varvara. Mada nisu imali pisanog jezika, Irokezi su stvorili efikasnu zamenu u obliku obojenih kuglica nazvanih “ vampum ”, napravljenih od školjki i nanizanih u niske ili pojaseve različitih dezena i sa simbolima koji su imali određeno značenje. Irokezi su pravili i poklanjali vampum pojaseve da bi označili sklapanje saveza i ugovora ili obeležili značajne odluke i događaje. Irokezi su pojaseve i niske, napravljene ponekad i od hiljadu kuglica, koristili kao “ podsetnike “, poverene Čuvaru Vampuma, koji je umeo sa njih da “ čita ” i kad god je bilo potrebno - podseća narod na događaje iz prošlosti označene različitim školjkama. Još važniji bio je vanredno razvijen moralni i politički sistem koji se provlačio kroz ceo život Irokeza i koga ne bi mogao da stvori, a ni da održava neki nerazumni narod. Irokeze je činilo pet posebnih plemena ili naroda, Mohauk, Oneida, Onondaga, Kajuga i Seneka, ujedinjenih u savez ili konfederaciju koja je funkcionisala prema uvedenim zakonima. U veku monarhija i apsolutizma u Evropi, osnovni zakon Indijanaca bio je baziran na principima individualne slobode i vladavine uz saglasnost onih nad kojima se vlada, nešto što nisu imali ni sami belci. “ Svaki narod,” pisao je Kolden 1727.godine, “ sam je za sebe samostalna Republika, u kojoj sve Javne Poslove Rata i Mira vode Sačemi ili starci, koji su svoj autoritet stekli, i vlast u potpunosti dobili na osnovu Mišljenja koje ostali deo Naroda ima o njihovoj Mudrosti i Integritetu. Oni nikada ne sprovode svoje odluke Prinudom i Silom nametnutom bilo kom od svojih ljudi. Čast i Poštovanje njihova su glavna Nagrada, kao što su Sramota i Prezir njihova Kazna ”. Tako jedinstvena organizacija domorodaca bazirana na plemenskim principima republikanstva i demokratije konačno je podstakla interesovanje mnogih kolonijalnih vođa, uključujući i Bendžamina Frenklina. Nekoliko trgovaca i činovnika koji su zadobili prijateljstvo i poverenje Indijanaca uspeli su da nam ostave detalje očevidaca o načinu na koji je Savez funkcionisao. Pričali su o sačemima koje je svaki narod slao u savezni savet čiji su svečani sastanci održavani u dugačkoj, korom drveća prekrivenoj kući u zemlji Onondaga; nakon dugih diskusija u kojima je glas svakog od pet naroda imao istu težinu, savet je donosio odluke obavezne za sve Irokeze. Pored toga, bilo je izveštaja sa opisom komplikovane podele svakog od ovih naroda u grupe i klanove, koji su rasli u obliku piramide i prenosili vlast i moć od dna ka vrhu, kao i drugih opisa koji su davali da se nasluti neobično jaka politička uloga žena. Ali tek posle Američke revolucije kada je ratnička moć Irokeza bila slomljena, beli ljudi su mogli bezbedno da žive i da osnovama i složenosti irokeške civilizacije posvete više od površne pažnje; njihova pažnja se sve više okretala prema najinteresantnijem pitanju: kada i kako je ovaj narod starosedelaca formirao svoj Savez koji predstavlja događaj koji ih je očigledno na putu političke organizacije odveo dalje od drugih Indijanaca severno od Asteka? U prvoj polovini devetnaestog veka mladi Irokezi koji su se obrazovali u školama belaca, godinama su pokušavali da na ovo pitanje daju odgovor. Tradicionalno irokesko učenje im je prenošeno iz generacije u generaciju i bili su sigurni da poseduju informacije koje su beli ljudi želeli. Međutim, kada su probali da ih prenesu, um belaca nije mogao da shvati zato što su Irokezi govorili slikovito i u metaforama i na mitski način o onim vremenima kada im je dobri i mudri čovek Hijavata doneo veliki idealizam. U drugoj četvrtini devetnaestog veka, Henri R. Skulkroft, jedan od ranih američkih etnologa, sakupio je i objavio neke od irokeskih legendi. U njima je Hijavatu identifikovao kao najvećeg od svih irokeskih bogova, “ Gospodara života ” i pritom otišao još dalje dovodeći istog boga u vezu sa glavnim božanstvom Čipeva Indijanaca, naroda koji je govorio algonkinskim jezikom. Skulkroft je završio svoje delo nekritički nazivajući Hijavatu božanstvom Čipeva. Grešku je još više komplikovao H. V. Longfelou koji je fasciniran Skulkroftovim legendama Čipeva, na njima bazirao svoju čuvenu indijansku poemu i 1855. godine ime Hijavate učinio poznatim širom sveta, dajući mu, kao romansiranom heroju Čipeva Indijanaca, književnu besmrtnost. nastaviće se... 1 Elvin M. Džozefi, Jr., Poglavice patrioti, Beograd 2003, 13-14.10332 Objavio/la maja hoffmann
-
Demokratija Amero- Indijanaca U današnje vreme neki američki Indijanci sebe nazivaju Indijancima, dok drugi ne vole tu reč. Njihov glavni prigovor je da reč “ Indijanac ” skriva pravu raznolikost, i prava imena, veoma različitih kultura. Međutim, potrebna je neka opšta kategorija koja bi se mogla suprostaviti belcima ”, “ Evropljanima ”, “ osvajačima ”. Stoga je neophodno koristiti termine “ domorodački Amerikanci ”, “ Amero-Indijanci ”, i prideve “ domorodački ” i “ urođenički ”. Primedbe, kako semantičke tako i političke, mogu se staviti svakom od njih. Radi boljeg razumevanja i tumačenja događaja, korišćenje ovih “ opterećenih ” reči je neizostavno. Prvi kolonisti Amerike, tj. prvi ljudi ili zajednice koje su naseljavale Novi svet susreli su se, između ostalih plemena i sa Irokezima. Irokezi su predstavljali jednu od intelektualno najnaprednijih indijanskih zajednica severno od Meksika; bila je to velika i moćna konfederacija naroda koji su poštovali kao jednog od svojih najuticajnijih učitelja - mudrog i blagog čoveka po imenu Hijavata, koji im je mnogo godina ranije propovedao opšti mir, bratstvo i ravnopravnost svih ljudi i kraj mučenja i ubijanja. Štaviše, u strukturi svoje političke organizacije i običaja, kao i u institucijama svakodnevnog života oni su još uvek sledili ideale bratstva i jednakosti čije je temelje postavio Hijavata i zasnivali mnoge od svojih plemenskih odnosa na miroljubivim moralnim normama kojima ih je on učio. Ali svet njihovih neprijatelja, domorodaca kao i belaca, nije to primećivao. Nisu nikad čuli i znali za Hijavatu i njegovu filozofiju pa su zato urezivali u svoje pamćenje iznenadni ratni poklič i užasna, izobličena lica Irokeza u ratu.1 Ipak, nekolicina belaca sa većom sposobnošću poimanja i većom znatiželjom primetila je neobično zanimljive stvari vezane za Irokeze. Ove odlike prvi su primetili oni ljudi koji su sa Irokezima imali posla za vreme mira, trgovci koji su bili dočekivani gostoljubivom dobrodošlicom u selima pored reka i na šumovitim obalama jezera centralnog Njujorka, kao i kolonijalne vlasti koje su držale većanja sa njihovim vođama na svečanim pregovorima u Olbeniju. Sačemi, kako su zvali svoje vrhovne poglavice, često su bili mudri ljudi koji su ostavljali snažan utisak, sposobni za inteligentno razmišljanje, sa dubokom logikom, inteligencijom i govorničkim darom koji nosi i ubeđuje. Mnogi belci, koji su te iste intelektualne kvalitete primetili i kod nižih poglavica i stanovnika naselja koja su posećivali za vreme mira, zvali su ih “ jakim misliocima ” i opisivali kao znatno inteligentnije i misaonije nego što im je to priznavalo javno mnjenje. Ponekad bi tragovi ovakvog mišljenja manjine nailazili put do štampe. Jedan rani francuski istoričar Severne Amerike po imenu Bakevil de la Poteri, pozivajući se na iskaze francuskih činovnika koji su se sastali sa vođama Irokeza na mirovnim većima napisao je : “ Kada se u Francuskoj govori o Irokezima, pogrešno se smatra da su oni samo obični varvari...njihov pravi karakter jako se razlikuje; oni su najokrutniji i najstrašniji narod u Severnoj Americi, a istovremeno tako razboriti i pronicljivi kako se samo može zamisliti ” . Jedan drugi pisac, Kadvalader Kolden, koji je pisao istoriju Irokeza u Njujorku 1727. godine, na osnovu zapisnika i izveštaja sa pregovora između Britanaca i Irokeza u Olbeniju, hvalio je Indijance kao darovite govornike i svoje čitaoce obaveštavao da su “ Pet Naroda jadni varvari, u najmračnijem neznanju, a ipak kroz ove tamne oblake probija sjajna i plemenita obdarenost ”. Oni koji su se ozbiljno potrudili da prouče Irokeze otkrili su da se njihove intelektualne sposobnosti upadljivo iskazuju u nekim visoko razvijenim običajima i institucijama, od kojih osobito dve ukazuju na inteligenciju daleko iznad one na koju se nailazi kod primitivnih varvara. Mada nisu imali pisanog jezika, Irokezi su stvorili efikasnu zamenu u obliku obojenih kuglica nazvanih “ vampum ”, napravljenih od školjki i nanizanih u niske ili pojaseve različitih dezena i sa simbolima koji su imali određeno značenje. Irokezi su pravili i poklanjali vampum pojaseve da bi označili sklapanje saveza i ugovora ili obeležili značajne odluke i događaje. Irokezi su pojaseve i niske, napravljene ponekad i od hiljadu kuglica, koristili kao “ podsetnike “, poverene Čuvaru Vampuma, koji je umeo sa njih da “ čita ” i kad god je bilo potrebno - podseća narod na događaje iz prošlosti označene različitim školjkama. Još važniji bio je vanredno razvijen moralni i politički sistem koji se provlačio kroz ceo život Irokeza i koga ne bi mogao da stvori, a ni da održava neki nerazumni narod. Irokeze je činilo pet posebnih plemena ili naroda, Mohauk, Oneida, Onondaga, Kajuga i Seneka, ujedinjenih u savez ili konfederaciju koja je funkcionisala prema uvedenim zakonima. U veku monarhija i apsolutizma u Evropi, osnovni zakon Indijanaca bio je baziran na principima individualne slobode i vladavine uz saglasnost onih nad kojima se vlada, nešto što nisu imali ni sami belci. “ Svaki narod,” pisao je Kolden 1727.godine, “ sam je za sebe samostalna Republika, u kojoj sve Javne Poslove Rata i Mira vode Sačemi ili starci, koji su svoj autoritet stekli, i vlast u potpunosti dobili na osnovu Mišljenja koje ostali deo Naroda ima o njihovoj Mudrosti i Integritetu. Oni nikada ne sprovode svoje odluke Prinudom i Silom nametnutom bilo kom od svojih ljudi. Čast i Poštovanje njihova su glavna Nagrada, kao što su Sramota i Prezir njihova Kazna ”. Tako jedinstvena organizacija domorodaca bazirana na plemenskim principima republikanstva i demokratije konačno je podstakla interesovanje mnogih kolonijalnih vođa, uključujući i Bendžamina Frenklina. Nekoliko trgovaca i činovnika koji su zadobili prijateljstvo i poverenje Indijanaca uspeli su da nam ostave detalje očevidaca o načinu na koji je Savez funkcionisao. Pričali su o sačemima koje je svaki narod slao u savezni savet čiji su svečani sastanci održavani u dugačkoj, korom drveća prekrivenoj kući u zemlji Onondaga; nakon dugih diskusija u kojima je glas svakog od pet naroda imao istu težinu, savet je donosio odluke obavezne za sve Irokeze. Pored toga, bilo je izveštaja sa opisom komplikovane podele svakog od ovih naroda u grupe i klanove, koji su rasli u obliku piramide i prenosili vlast i moć od dna ka vrhu, kao i drugih opisa koji su davali da se nasluti neobično jaka politička uloga žena. Ali tek posle Američke revolucije kada je ratnička moć Irokeza bila slomljena, beli ljudi su mogli bezbedno da žive i da osnovama i složenosti irokeške civilizacije posvete više od površne pažnje; njihova pažnja se sve više okretala prema najinteresantnijem pitanju: kada i kako je ovaj narod starosedelaca formirao svoj Savez koji predstavlja događaj koji ih je očigledno na putu političke organizacije odveo dalje od drugih Indijanaca severno od Asteka? U prvoj polovini devetnaestog veka mladi Irokezi koji su se obrazovali u školama belaca, godinama su pokušavali da na ovo pitanje daju odgovor. Tradicionalno irokesko učenje im je prenošeno iz generacije u generaciju i bili su sigurni da poseduju informacije koje su beli ljudi želeli. Međutim, kada su probali da ih prenesu, um belaca nije mogao da shvati zato što su Irokezi govorili slikovito i u metaforama i na mitski način o onim vremenima kada im je dobri i mudri čovek Hijavata doneo veliki idealizam. U drugoj četvrtini devetnaestog veka, Henri R. Skulkroft, jedan od ranih američkih etnologa, sakupio je i objavio neke od irokeskih legendi. U njima je Hijavatu identifikovao kao najvećeg od svih irokeskih bogova, “ Gospodara života ” i pritom otišao još dalje dovodeći istog boga u vezu sa glavnim božanstvom Čipeva Indijanaca, naroda koji je govorio algonkinskim jezikom. Skulkroft je završio svoje delo nekritički nazivajući Hijavatu božanstvom Čipeva. Grešku je još više komplikovao H. V. Longfelou koji je fasciniran Skulkroftovim legendama Čipeva, na njima bazirao svoju čuvenu indijansku poemu i 1855. godine ime Hijavate učinio poznatim širom sveta, dajući mu, kao romansiranom heroju Čipeva Indijanaca, književnu besmrtnost. nastaviće se... 1 Elvin M. Džozefi, Jr., Poglavice patrioti, Beograd 2003, 13-14.Jan 11, 2014 10332
-
„ Nekada je iz ovih ruku krv tekla. I tamna, i mutna, i narandzasto - crvena, i crna; u to doba znao sam da u kandzama sunca leži ubojito koplje nehitnuto, da pitomom pastiru planinu pojedoše, da isti taj pastir blagonaklono i nevino gledao je na ružnorukog gmizavca kome Bledi Nobili obukoše tri miliona bundi zimskih. A Šarena Dobra Pčela raširila je svoja topla krilca i rekla : „ Nebesa moja, zašto uvek dobijam i bitke koje sam želela da izgubim? „ . A Sagorela Jagoda zatreptala je i još jednom, još samo jednom pokušala da zaustavi Začaranog Zmijolikog Pacova; a Veliki Lovac dostojanstveno je seo u drveta krošnju koja je već bila u jezivom , jarkom plamenu dok su Bledi Nobili znali da posle plamena i kiše dolazi vreme za njih. Posle kiše doći će izuzetno vreme, vreme Bledih Nobila,, Nekada je iz ovih ruku krv tekla. I tamna, i mutna, i narandzasto crvena, i crna, i baš tu, na rukama ovim gde tamna je krv bila, sada se oseća mirišljavi vazduh što izvire iz duše; i baš tu , gde mutno - crvena je krv bila, sada beličasto plava reka lagano teče, i baš tu gde crna je krv bila, dan se beli sada ugnezdio,, Dozvoli da te mirisne i čiste duče dah obuzme, pogledaj na jugoistok, dan se rađa na mojim rukama, uzmi reku iz mojih ruku, uzmi je, ti si dečak usnulih očiju, ti si Alani i jednoga dana gradićeš novi svet,, Sada ću na kolenima hodati, i otići ću daleko k Divnom Gospodaru; milost ištem, poslednja predaja ne postoji. „ Alani, šestogodišnji dečak , prekinuo je svoj monolog, ničeg više nije mogao da se seti, i nije mogao u sećanje da prizove tu jedinstvenu Priliku koja se njemu, samo njemu ukazala. Rukama se svoga lica dokopao, prekrio je lice dlanovima,, „ Žao mi je oče, samo sam ovo upamtio, mnogo mi je žao. „ - rekao je okovani dečak Alani svom okovanom Ocu Pitohujiu. Alani i Pitohuji živeli su na koncu planete, u jednoj dalekoj zemlji zvanoj Tuata In Dagda kojom gospodare Bledi Nobili. „ Jesi li u potpunosti siguran da ti se taj čovek baš takvim rečima obratio? Jesi li zaista video ruke njegove? - upitao je rob Pitohuji svog sina roba Alanija. „ Predragi moj oče, veruj mi, veruj u sve što sam ti preneo,, taj čovek je veličanstven, miran i nečujan, kretao se ka zapadu praćen suncem u zalasku. On ima oči kakve nikada nisam video,, okamenjene oči pune topline,, okamenjene stoga jer nisu želele da gledaju naopaki svet Bledih Nobila. „-uzbuđeno je govorio Alani. Sada je Pitohuji bio uzbuđen: „ Okamenjene oči, kažeš,,naravno to može biti samo On, samo On. „ „ Ko je to bio oče? Kako se zove čovek taj? Dozivao sam ga da se vrati ali on je otišao na zapad, daleko, predaleko. Zašto je otišao tako daleko? Pitohuji je uzeo dah da odgovori : „ Ne može da se navikne. „ „ Na šta to ne može da se navikne“ - zapitkivao je bez prestanka Alani. Pitohuji je uzeo dah da odgovori. Nastaviće se...2653 Objavio/la maja hoffmann
-
„ Nekada je iz ovih ruku krv tekla. I tamna, i mutna, i narandzasto - crvena, i crna; u to doba znao sam da u kandzama sunca leži ubojito koplje nehitnuto, da pitomom pastiru planinu pojedoše, da isti taj pastir blagonaklono i nevino gledao je na ružnorukog gmizavca kome Bledi Nobili obukoše tri miliona bundi zimskih. A Šarena Dobra Pčela raširila je svoja topla krilca i rekla : „ Nebesa moja, zašto uvek dobijam i bitke koje sam želela da izgubim? „ . A Sagorela Jagoda zatreptala je i još jednom, još samo jednom pokušala da zaustavi Začaranog Zmijolikog Pacova; a Veliki Lovac dostojanstveno je seo u drveta krošnju koja je već bila u jezivom , jarkom plamenu dok su Bledi Nobili znali da posle plamena i kiše dolazi vreme za njih. Posle kiše doći će izuzetno vreme, vreme Bledih Nobila,, Nekada je iz ovih ruku krv tekla. I tamna, i mutna, i narandzasto crvena, i crna, i baš tu, na rukama ovim gde tamna je krv bila, sada se oseća mirišljavi vazduh što izvire iz duše; i baš tu , gde mutno - crvena je krv bila, sada beličasto plava reka lagano teče, i baš tu gde crna je krv bila, dan se beli sada ugnezdio,, Dozvoli da te mirisne i čiste duče dah obuzme, pogledaj na jugoistok, dan se rađa na mojim rukama, uzmi reku iz mojih ruku, uzmi je, ti si dečak usnulih očiju, ti si Alani i jednoga dana gradićeš novi svet,, Sada ću na kolenima hodati, i otići ću daleko k Divnom Gospodaru; milost ištem, poslednja predaja ne postoji. „ Alani, šestogodišnji dečak , prekinuo je svoj monolog, ničeg više nije mogao da se seti, i nije mogao u sećanje da prizove tu jedinstvenu Priliku koja se njemu, samo njemu ukazala. Rukama se svoga lica dokopao, prekrio je lice dlanovima,, „ Žao mi je oče, samo sam ovo upamtio, mnogo mi je žao. „ - rekao je okovani dečak Alani svom okovanom Ocu Pitohujiu. Alani i Pitohuji živeli su na koncu planete, u jednoj dalekoj zemlji zvanoj Tuata In Dagda kojom gospodare Bledi Nobili. „ Jesi li u potpunosti siguran da ti se taj čovek baš takvim rečima obratio? Jesi li zaista video ruke njegove? - upitao je rob Pitohuji svog sina roba Alanija. „ Predragi moj oče, veruj mi, veruj u sve što sam ti preneo,, taj čovek je veličanstven, miran i nečujan, kretao se ka zapadu praćen suncem u zalasku. On ima oči kakve nikada nisam video,, okamenjene oči pune topline,, okamenjene stoga jer nisu želele da gledaju naopaki svet Bledih Nobila. „-uzbuđeno je govorio Alani. Sada je Pitohuji bio uzbuđen: „ Okamenjene oči, kažeš,,naravno to može biti samo On, samo On. „ „ Ko je to bio oče? Kako se zove čovek taj? Dozivao sam ga da se vrati ali on je otišao na zapad, daleko, predaleko. Zašto je otišao tako daleko? Pitohuji je uzeo dah da odgovori : „ Ne može da se navikne. „ „ Na šta to ne može da se navikne“ - zapitkivao je bez prestanka Alani. Pitohuji je uzeo dah da odgovori. Nastaviće se...Jan 12, 2014 2653
-
Kada poželiš da odeš u svet bez granica, kada poželiš da doživiš predhodno usnuli san, koji farba tvoj život rečima neopisivih boja, budi dovoljno jak i usudi se da se prepustiš spontanom.Nekada trenutak može da te odvede daleko, da postaneš neko, da postaneš nešto, a isto tako i da proputuješ najlepšim rečima ispisane stranice.Ja smatram da je to najlepši osećaj na svetu. Znaš da si prepušten sebi, ne zavisiš ni od koga, sam biraš svoj put, svoju boju, svoju zastavu, postaješ ČOVEK!Život nije samo škola, posao, sport, već put do škole, iskustvo na poslu, osećaj jačine i samopouzdanje kada se dokažeš kao najbolji.Razmisli o tome šta želiš, kako želiš, koliko ga želiš!Veoma često se u životu osećaš usamljeno. Pa zašto ne bi otišao dalje od granica, da vidiš na koju obalu će te talasi života izbaciti. Treba biti pametan i ne dozvoliti da ti vreme brzo proleti. Uživati u svakom trenutku prepuniti svoj mozak važnim stvarima. Nikad nemoj da dozvoliš da tvoj mozak ne radi ništa, da zatekneš sebe u situaciji da ne znaš o čemu da pričaš. Dođi do trenutka kada kada nećeš znati odakle da počneš, kada će te svaka stvar na koju pomisliš, dovesti do neke vrste ekstaze, uzbuđenja!Probudi taj avanturistički duh u sebi i počni da udišeš sitne varnice života, koje će te odvesti na nebesa.Čovek si, radiš na sebi, otkrivaš i pokrivaš, odbacuješ i zadržavaš, na kraju dolaziš do vrhunca sebe i svoje moći pa tek tada otkriješ koliko si više mogao! Dot dot dotDopunite svoj notes proživljenih stvari, iscrtajte stranice, nakon što ste doživeli avanturu, pa onda pogledajte razliku. :)1907 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Kada poželiš da odeš u svet bez granica, kada poželiš da doživiš predhodno usnuli san, koji farba tvoj život rečima neopisivih boja, budi dovoljno jak i usudi se da se prepustiš spontanom.Nekada trenutak može da te odvede daleko, da postaneš neko, da postaneš nešto, a isto tako i da proputuješ najlepšim rečima ispisane stranice.Ja smatram da je to najlepši osećaj na svetu. Znaš da si prepušten sebi, ne zavisiš ni od koga, sam biraš svoj put, svoju boju, svoju zastavu, postaješ ČOVEK!Život nije samo škola, posao, sport, već put do škole, iskustvo na poslu, osećaj jačine i samopouzdanje kada se dokažeš kao najbolji.Razmisli o tome šta želiš, kako želiš, koliko ga želiš!Veoma često se u životu osećaš usamljeno. Pa zašto ne bi otišao dalje od granica, da vidiš na koju obalu će te talasi života izbaciti. Treba biti pametan i ne dozvoliti da ti vreme brzo proleti. Uživati u svakom trenutku prepuniti svoj mozak važnim stvarima. Nikad nemoj da dozvoliš da tvoj mozak ne radi ništa, da zatekneš sebe u situaciji da ne znaš o čemu da pričaš. Dođi do trenutka kada kada nećeš znati odakle da počneš, kada će te svaka stvar na koju pomisliš, dovesti do neke vrste ekstaze, uzbuđenja!Probudi taj avanturistički duh u sebi i počni da udišeš sitne varnice života, koje će te odvesti na nebesa.Čovek si, radiš na sebi, otkrivaš i pokrivaš, odbacuješ i zadržavaš, na kraju dolaziš do vrhunca sebe i svoje moći pa tek tada otkriješ koliko si više mogao! Dot dot dotDopunite svoj notes proživljenih stvari, iscrtajte stranice, nakon što ste doživeli avanturu, pa onda pogledajte razliku. :)Jul 19, 2013 1907
-
Ne trazim da me volis i veruj jos manje za mene da se boris, nisam nagrada nikom bio pa ti nece pasti tesko da prebolis.. Ja sam samo neko sve cesce niko sto je budan sanjao nesto, neko koga si znala i u grudima davno dala ...jedno malo mesto.. Vise ne dozivam tvoje ime dobrovoljno sam pogazio sve mine, sto mi je zivot postavio da ne podjem putem na kojem se gine.. Uzdignutom glavom hodam jer tako moram a ona tako teska, i smejem se a osmeh nemam ali moram dok se ne ugase svetla.. A kad padne taj mrak i kad nema ih vise te oci sto snimaju sve, padam na kolena kao da proslo milion je godina kako sam sam.. Setim se tih laznih poljubaca i usne sto su me lagale i lagale sve, zauvek zaboravljen al ga ja i dalje sanjam i dalje sanjam nas san.. Zatvaram prozore al i dalje me progone zvezde i mesecev zrak, spustam roletne i krijem se od senke al u vazduhu osetim tvoj dah.. Kao kazna sto sam ziv, kao da sam ja, jedino ja, za sve bio kriv, sto sam te drzao na dlanu a ti imala u planu da srusis ovaj moj san..1688 Objavio/la SeRgEj -
-
By SeRgEj - Ne trazim da me volis i veruj jos manje za mene da se boris, nisam nagrada nikom bio pa ti nece pasti tesko da prebolis.. Ja sam samo neko sve cesce niko sto je budan sanjao nesto, neko koga si znala i u grudima davno dala ...jedno malo mesto.. Vise ne dozivam tvoje ime dobrovoljno sam pogazio sve mine, sto mi je zivot postavio da ne podjem putem na kojem se gine.. Uzdignutom glavom hodam jer tako moram a ona tako teska, i smejem se a osmeh nemam ali moram dok se ne ugase svetla.. A kad padne taj mrak i kad nema ih vise te oci sto snimaju sve, padam na kolena kao da proslo milion je godina kako sam sam.. Setim se tih laznih poljubaca i usne sto su me lagale i lagale sve, zauvek zaboravljen al ga ja i dalje sanjam i dalje sanjam nas san.. Zatvaram prozore al i dalje me progone zvezde i mesecev zrak, spustam roletne i krijem se od senke al u vazduhu osetim tvoj dah.. Kao kazna sto sam ziv, kao da sam ja, jedino ja, za sve bio kriv, sto sam te drzao na dlanu a ti imala u planu da srusis ovaj moj san..Aug 19, 2013 1688 -
Otuđeni smo u ovom užurbanom svetu. Odbačeni. Dosta nam je posla, siti smo užitka. Oh, kako je ugodna i smirujuća samoća. Da li je zaista tako? Ne znamo gde prestaje strast, a počinje zasićenost. Naša sklonost da se podsmehujemo samoj mogućnosti da takva strast postoji i da iskrene i duboke osećaje ocenimo kao plačljivu sentimentalnost otežava nam da uđemo u carstvo nežnosti. Godinama je oko sebe podizala zidove da bi se zaštitila od muškaraca. Ne zato što je neko nekad povredio, nego da spreči da se to ikad dogodi.I dogodilo se... Ako dovoljno dugo posmatraš ljude oko sebe, možeš vrlo lako učiti iz njihovih grešaka i ne dopustiti sebi krivi sud. Uostalom lakše je učiti na tuđim greškama nego na svojim, manje bole. Uvek je mislila o njemu kao o biću nalik na leoparda. Nekako je spojio silnu žestinu, sa toplinom i dobrotom, a ostavljao je magloviti utisak tragedije u sebi. Posedovao je stenovitu agresivnost, samo se činilo da je sposoban kontrolisati, uključiti je i kad poželi isključiti. Baš je to nju i zbunjivalo i privlačilo - neverovatna žestina, ali kontrolisana, odmerena poput strele oštra. Bio joj je tako poznat, a opet… tako stran. Reagovala bi na njegova raspoloženja kao barometar. U jednom trenutku bila bi neizmerno sretna, a već u drugom očajna. Mogao je i najmanjom gestom uveriti je da je ona najvažnija u njegovom životu, ali ostala je nepoverljiva jer nikako nije mogla prodreti u dubinu njegove duše… Sumnja, strah od intimnosti, izdaje… su prevladavajuće odlike modernog sveta ljudskih odnosa. Retki su oni koji se usude u potpunosti izraziti što osećaju, a previše je onih koji se boje bilo kakvih osećaja. U životu je osim zdravlja, časti i drugih nematerijalnih vrednosti vredna jedino ljubav. A ona ne pita želiš li je, jeste li spremni, jeste li je čekali, šta će neko reći, ima li prepreka, mogu li se preći…?! Čovek zapravo vredi onoliko koliko sebe može dati i daje ne očekujući ništa zauzvrat… Nesretni ne znaju i nadaju se. Sretan zna i ne nada se.1245 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Otuđeni smo u ovom užurbanom svetu. Odbačeni. Dosta nam je posla, siti smo užitka. Oh, kako je ugodna i smirujuća samoća. Da li je zaista tako? Ne znamo gde prestaje strast, a počinje zasićenost. Naša sklonost da se podsmehujemo samoj mogućnosti da takva strast postoji i da iskrene i duboke osećaje ocenimo kao plačljivu sentimentalnost otežava nam da uđemo u carstvo nežnosti. Godinama je oko sebe podizala zidove da bi se zaštitila od muškaraca. Ne zato što je neko nekad povredio, nego da spreči da se to ikad dogodi.I dogodilo se... Ako dovoljno dugo posmatraš ljude oko sebe, možeš vrlo lako učiti iz njihovih grešaka i ne dopustiti sebi krivi sud. Uostalom lakše je učiti na tuđim greškama nego na svojim, manje bole. Uvek je mislila o njemu kao o biću nalik na leoparda. Nekako je spojio silnu žestinu, sa toplinom i dobrotom, a ostavljao je magloviti utisak tragedije u sebi. Posedovao je stenovitu agresivnost, samo se činilo da je sposoban kontrolisati, uključiti je i kad poželi isključiti. Baš je to nju i zbunjivalo i privlačilo - neverovatna žestina, ali kontrolisana, odmerena poput strele oštra. Bio joj je tako poznat, a opet… tako stran. Reagovala bi na njegova raspoloženja kao barometar. U jednom trenutku bila bi neizmerno sretna, a već u drugom očajna. Mogao je i najmanjom gestom uveriti je da je ona najvažnija u njegovom životu, ali ostala je nepoverljiva jer nikako nije mogla prodreti u dubinu njegove duše… Sumnja, strah od intimnosti, izdaje… su prevladavajuće odlike modernog sveta ljudskih odnosa. Retki su oni koji se usude u potpunosti izraziti što osećaju, a previše je onih koji se boje bilo kakvih osećaja. U životu je osim zdravlja, časti i drugih nematerijalnih vrednosti vredna jedino ljubav. A ona ne pita želiš li je, jeste li spremni, jeste li je čekali, šta će neko reći, ima li prepreka, mogu li se preći…?! Čovek zapravo vredi onoliko koliko sebe može dati i daje ne očekujući ništa zauzvrat… Nesretni ne znaju i nadaju se. Sretan zna i ne nada se.Aug 21, 2013 1245 -
Ponekad se zaustavimo u vremenu i prostoru i zapitamo se šta smo uradili pametno u poslednje vreme. Da li smo pametno postupili u određenim situacijama? Da li smo dovoljno ozbiljno pristupili problemima koji nas prate svakodnevno, kao i obavezama? Da li smo doveli svoj život na viši nivo u odnosu na predhodni period? Usponi i padovi su normalni. Treba imati objektivan način gledanja na svet oko nas. Stvoriti realnu sliku svega što nas okružuje pa tada i doneti pravu odluku za rešenje situacije. Posmatrala sam ljude oko sebe dok sam obavljala svoje dnevne zadatke, obaveze. Zaključila sam da ljudi ili previše pažnje posvećuju svom ponašanju u javnosti ili uopšte ne obraćaju pažnju na sebe i prave rutinske greške, naravno vezane za običan život, nas smrtnika. Pre neki dan sam se vozila gradskim prevozom i po prvi put posle dužeg vremena obratila pažnju na ljude oko mene. Bila sam na srednjim vratima. Face svih ljudi su bile relativno sumorne. Ljudi su bili depresivni, vraćajući se sa posla, dok su neki išli na njih. Svi su gledali jedni na druge sa određenom dozom ogorčenosti, zajedljivosti, ostali su bili distancirani od realnosti. Pored mene je stajao mlad čovek koji je pričao telefonom, što mi na prvi pogled nije uopšte bilo čudno. On je bio predstavnik onih ljudi koji obavljaju svoje dodatne obaveze između onih glavnih. Jedna starija žena je konstantno stajala na vratima i već nekih pet, šest stanica se nije pomerala odatle dok su ljudi pokušavali da uđu i izađu iz autobusa kroz nju. Nije uopšte obratila pažnju na to kakav je ona objekat u svetu oko sebe i koliko pomaže odnosno odmaže situaciji. Nije bila svesna svog postojanja u tom autobusu. Posle nekog vremena opet sam se osvrnula oko sebe, ljudi su se izmenjali. Kad god bi u autobus ušao neko ko odudara od ljudi oko mene svi bi ga gledali kao da je sa druge planete (što nije dokazano), bez obzira sa bolom koji ta osoba možda nosi sa sobom, kao i svi mi. Dok sam vatala beleške u svoj nevidljivi notes, još uvek sam čula glas onog mladog čoveka. Kada sam se okrenula, on je još uvek pričao. Recimo da sam u tom autobusu provela oko sat vremena. On je još uvek pričao. Posle par minuta su u autobus ušle neke devojčice, ni manje ni više nego srednjoškolke, koje su se zahvaljujući njihovim živahnim hormonima kikotale i smejale na sav glas, ne obraćajući pažnju na čoveka koji jedeo do njih sa crnom pločicom na grudima. Oči su mu bile pune tuge, ko zna zbog čega, a opet je svima bilo jasno. Ljudi nemaju izbora. Opet nepažnja! Sasvim sam mirno stajala sve vreme i strpljivo izoštravala granice između ljudi, to mi nikada nije bio problem. Volim da iskritikujem! Izašla sam iz autobusa i u muku napustila taj objekat u kome neprestano cirkuliše ta čudna energija ljudi koji su isuviše okupirani samima sobom da bi razmeli ostale. Ovaj blog može da bude i dublji ali moja misao je kompletirana poslnjom rečenicom koju svi možemo da razumemo. Kada bismo samo malo više pažnje i koncentracije posvetili stvarima koje redovno prolazimo i činimo, bili bismo mnogo manje nesrećni u pauzama između njih. Volela bih da čujem Vaše mišljenje!3825 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Ponekad se zaustavimo u vremenu i prostoru i zapitamo se šta smo uradili pametno u poslednje vreme. Da li smo pametno postupili u određenim situacijama? Da li smo dovoljno ozbiljno pristupili problemima koji nas prate svakodnevno, kao i obavezama? Da li smo doveli svoj život na viši nivo u odnosu na predhodni period? Usponi i padovi su normalni. Treba imati objektivan način gledanja na svet oko nas. Stvoriti realnu sliku svega što nas okružuje pa tada i doneti pravu odluku za rešenje situacije. Posmatrala sam ljude oko sebe dok sam obavljala svoje dnevne zadatke, obaveze. Zaključila sam da ljudi ili previše pažnje posvećuju svom ponašanju u javnosti ili uopšte ne obraćaju pažnju na sebe i prave rutinske greške, naravno vezane za običan život, nas smrtnika. Pre neki dan sam se vozila gradskim prevozom i po prvi put posle dužeg vremena obratila pažnju na ljude oko mene. Bila sam na srednjim vratima. Face svih ljudi su bile relativno sumorne. Ljudi su bili depresivni, vraćajući se sa posla, dok su neki išli na njih. Svi su gledali jedni na druge sa određenom dozom ogorčenosti, zajedljivosti, ostali su bili distancirani od realnosti. Pored mene je stajao mlad čovek koji je pričao telefonom, što mi na prvi pogled nije uopšte bilo čudno. On je bio predstavnik onih ljudi koji obavljaju svoje dodatne obaveze između onih glavnih. Jedna starija žena je konstantno stajala na vratima i već nekih pet, šest stanica se nije pomerala odatle dok su ljudi pokušavali da uđu i izađu iz autobusa kroz nju. Nije uopšte obratila pažnju na to kakav je ona objekat u svetu oko sebe i koliko pomaže odnosno odmaže situaciji. Nije bila svesna svog postojanja u tom autobusu. Posle nekog vremena opet sam se osvrnula oko sebe, ljudi su se izmenjali. Kad god bi u autobus ušao neko ko odudara od ljudi oko mene svi bi ga gledali kao da je sa druge planete (što nije dokazano), bez obzira sa bolom koji ta osoba možda nosi sa sobom, kao i svi mi. Dok sam vatala beleške u svoj nevidljivi notes, još uvek sam čula glas onog mladog čoveka. Kada sam se okrenula, on je još uvek pričao. Recimo da sam u tom autobusu provela oko sat vremena. On je još uvek pričao. Posle par minuta su u autobus ušle neke devojčice, ni manje ni više nego srednjoškolke, koje su se zahvaljujući njihovim živahnim hormonima kikotale i smejale na sav glas, ne obraćajući pažnju na čoveka koji jedeo do njih sa crnom pločicom na grudima. Oči su mu bile pune tuge, ko zna zbog čega, a opet je svima bilo jasno. Ljudi nemaju izbora. Opet nepažnja! Sasvim sam mirno stajala sve vreme i strpljivo izoštravala granice između ljudi, to mi nikada nije bio problem. Volim da iskritikujem! Izašla sam iz autobusa i u muku napustila taj objekat u kome neprestano cirkuliše ta čudna energija ljudi koji su isuviše okupirani samima sobom da bi razmeli ostale. Ovaj blog može da bude i dublji ali moja misao je kompletirana poslnjom rečenicom koju svi možemo da razumemo. Kada bismo samo malo više pažnje i koncentracije posvetili stvarima koje redovno prolazimo i činimo, bili bismo mnogo manje nesrećni u pauzama između njih. Volela bih da čujem Vaše mišljenje!Feb 06, 2014 3825
