Blogovi

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 461
    Blogs
  • 53
    Active Bloggers
459 blogs
  • 18 Jan 2014
    ....I onda se neko pita zasto sam ljut!? A ja, jos uvek mislim da je bolje biti ljut nego apatican. Ljut covek moze i revoluciju da pokrene, apatican ne moze ni svoje pertle da veze. Prvi i osnovni razlog zasto nikada necu biti apatican. Pricao mi moj pradeda Leka (neka mu Bog dusu junacku prosti), nekad je REC bila dovoljna. U vatri Drugog Balkanskog rata (sa Bugarima), volovska kola, sa svezim hlebom, propadose negde u provaliju izmedju jednih i drugih. Do tada su pucali jedni na druge. Ali tada shvatise da su i jedni i drugi gladni. Nasta primirje i izabrase dobrovoljce da podele hleb. Moj deda bio dobrovoljac...sisao u neki jendek i gleda se popreko sa Bugarinom, ali `lebac dele...I kad se najeli, naravno, jednio na druge, opet pucali.. ...Zasto sam ovo pisao? Pa, mene, ova EU, neodoljivo podseca na tu pricu. I gde je u toj celoj prici REC? Moram da priznam, i pored upornog, strpljivog trazenja, jos nisam naisao na sadrzaj te reci (znacenje znam odlicno...kaze se, rec je rec). Jedini znacaj je, vec udaljeno verovanje da kada neko nesto kaze, da tako i  misli. Neko pamti krace, neko duze. Ja sam proklet i pamtim sve od svoje seste godine...a sada ih imam 56. Ebem ti sunce, ja u svojoj glavi imam pola veka! Juce procitah tekst strave i uzasa (za neupucene - horora). nase drugarice Dubravke i celo vece mi je propalo. Sve sto citam ja zamislim u glavi (ne kaze se, uzalud, da je knjiga pozoriste u glavi). I nisam mogao da se smirim. Nije zato sto nisam verovao, vec obrnuto, jer znam da je istina i mislio sam da je odavno prevazidjena. I onda dodje neki ministar, okruzen telohraniteljima, otvoren za susret sa narodom (narocito i iskljucivo sa decom) i kaze: Moramo da pobedimo "Belu kugu" u Srbiji... Boze, sta bi mu ja sad napisao....Bar me ovde ne mogu njegovi telohranitelji.. Vracamo se na pocetak price. Radilo se o pojmu "REC". Odavno su mutljvine shvatile razliku izmedju pojma "REC" i mnogo reci. Tako da danas imamo samo puno reci, ali nikada REC! To vise nije "oportuno"....
    752 Objavio/la Milan Vićentijević
  • ....I onda se neko pita zasto sam ljut!? A ja, jos uvek mislim da je bolje biti ljut nego apatican. Ljut covek moze i revoluciju da pokrene, apatican ne moze ni svoje pertle da veze. Prvi i osnovni razlog zasto nikada necu biti apatican. Pricao mi moj pradeda Leka (neka mu Bog dusu junacku prosti), nekad je REC bila dovoljna. U vatri Drugog Balkanskog rata (sa Bugarima), volovska kola, sa svezim hlebom, propadose negde u provaliju izmedju jednih i drugih. Do tada su pucali jedni na druge. Ali tada shvatise da su i jedni i drugi gladni. Nasta primirje i izabrase dobrovoljce da podele hleb. Moj deda bio dobrovoljac...sisao u neki jendek i gleda se popreko sa Bugarinom, ali `lebac dele...I kad se najeli, naravno, jednio na druge, opet pucali.. ...Zasto sam ovo pisao? Pa, mene, ova EU, neodoljivo podseca na tu pricu. I gde je u toj celoj prici REC? Moram da priznam, i pored upornog, strpljivog trazenja, jos nisam naisao na sadrzaj te reci (znacenje znam odlicno...kaze se, rec je rec). Jedini znacaj je, vec udaljeno verovanje da kada neko nesto kaze, da tako i  misli. Neko pamti krace, neko duze. Ja sam proklet i pamtim sve od svoje seste godine...a sada ih imam 56. Ebem ti sunce, ja u svojoj glavi imam pola veka! Juce procitah tekst strave i uzasa (za neupucene - horora). nase drugarice Dubravke i celo vece mi je propalo. Sve sto citam ja zamislim u glavi (ne kaze se, uzalud, da je knjiga pozoriste u glavi). I nisam mogao da se smirim. Nije zato sto nisam verovao, vec obrnuto, jer znam da je istina i mislio sam da je odavno prevazidjena. I onda dodje neki ministar, okruzen telohraniteljima, otvoren za susret sa narodom (narocito i iskljucivo sa decom) i kaze: Moramo da pobedimo "Belu kugu" u Srbiji... Boze, sta bi mu ja sad napisao....Bar me ovde ne mogu njegovi telohranitelji.. Vracamo se na pocetak price. Radilo se o pojmu "REC". Odavno su mutljvine shvatile razliku izmedju pojma "REC" i mnogo reci. Tako da danas imamo samo puno reci, ali nikada REC! To vise nije "oportuno"....
    Jan 18, 2014 752
  • 24 Jan 2014
    U tom periodu mog zivota mislila sam kako je sve izgubljeno. Nema sanse da se desi neko cudo i da ja, vec devojka u dvadesetim godinama upoznam nekog novog, nekog ko zaista zasluzuje da zakoraci u moj zivot, do tada jako orjentisano – dezorjentisan, da sazna sve tajne prolaze pecine mog zivota kao i zasto bih bas ja bila ta koju bi voleo i postovao. Nisam nikada planirala da se udam mlada i nikada nisam razmisljala o tome da treba da se skrasim sto pre, vec da uzivam, ali iz iskustva znam da je mnogo lepse prolaziti kroz neke trenutke u zivotu sa nekim pored sebe. Taj period je bio ispunjen gorcinom koju bih tek tako iskalila na drugovima koji su mi bili najblizi. Zasto ne moze da bude lako? Zasto ne mogu da se zaljubim? Oni bi za svaki moj ispad okrivili PMS. Ceo taj delic mog zivota sam spakovala u minijaturni kovceg i sahranila sa osmehom na licu mastajuci i dalje o toj neprocenjivoj ljubavi. Ljudi obicno ostanu nemi kada ih pitas: ,, Da li znas sta znaci voleti?’’. Razmisljala sam mnogo o ljubavi. Najvise o greskama koje prave parovi. Mogla sam da uvidim greske i da ih definisem sebi, kako ih ja ne bih pravila. Uvek bih bila u pravu kada bih sudila o tome koliko danasnje devojke preteruju u svojim stavovoma, dok roditelji ignorisu svaku sumnju da bi trebalo nesto preduzeti pre nego sto ceo svet postane jedna velika kutija za AIR MAX patike.   Tako sam, ogorcena sumnjama da i sama ne postanem takva, naucila da razlikujem situacije, grese kao i da ih i sama ne pravim. Najzad sam bila zadovoljna sobom. Uspela sam u misiji da se samoobucim da budem realnija u nekom mozda buducem sukobu. Dok sam i dalje zelela decka, vezu, ljubav. U srzi te navale razlicitih misli i osecanja u nekom trenutku bih pomislila da prava ljubav ne postoji. Da su je izmislili oni na raznim tripovima zaljubivsi se sami u sebe. Ili mozda oni kojima jee samo jedna pozitivna stvar u zivotu bila potrebna da ih izvuce iz ponora. Vrlo brzo bih se nakon tih momenata zagledala u svoje lice u ogledalu i shvatila koliko postoji ljudi u mom zhivotu koje volim i za koje bih srce dala. Dakles nemoguce je da je ljubav samo jedna u zivotu.   Spremna da zakoracim u novi dan koji cu takodje ispuniti nekom svojom omiljenom bojom jednog hladnog dana upoznala sam njega. Sada je on taj koji izazove navalu leptirica u stomaku svaki put kada pomislim na njega cak i posle ovoliko vremena. Sada je on taj zbog koda srecna otvorim oci rano ujutro. Sada je on taj koji me voli i kog volim bezuslovno. Meni je to dovoljan dokaz da ljubav postoji!
    704 Objavio/la D Boyanna
  • U tom periodu mog zivota mislila sam kako je sve izgubljeno. Nema sanse da se desi neko cudo i da ja, vec devojka u dvadesetim godinama upoznam nekog novog, nekog ko zaista zasluzuje da zakoraci u moj zivot, do tada jako orjentisano – dezorjentisan, da sazna sve tajne prolaze pecine mog zivota kao i zasto bih bas ja bila ta koju bi voleo i postovao. Nisam nikada planirala da se udam mlada i nikada nisam razmisljala o tome da treba da se skrasim sto pre, vec da uzivam, ali iz iskustva znam da je mnogo lepse prolaziti kroz neke trenutke u zivotu sa nekim pored sebe. Taj period je bio ispunjen gorcinom koju bih tek tako iskalila na drugovima koji su mi bili najblizi. Zasto ne moze da bude lako? Zasto ne mogu da se zaljubim? Oni bi za svaki moj ispad okrivili PMS. Ceo taj delic mog zivota sam spakovala u minijaturni kovceg i sahranila sa osmehom na licu mastajuci i dalje o toj neprocenjivoj ljubavi. Ljudi obicno ostanu nemi kada ih pitas: ,, Da li znas sta znaci voleti?’’. Razmisljala sam mnogo o ljubavi. Najvise o greskama koje prave parovi. Mogla sam da uvidim greske i da ih definisem sebi, kako ih ja ne bih pravila. Uvek bih bila u pravu kada bih sudila o tome koliko danasnje devojke preteruju u svojim stavovoma, dok roditelji ignorisu svaku sumnju da bi trebalo nesto preduzeti pre nego sto ceo svet postane jedna velika kutija za AIR MAX patike.   Tako sam, ogorcena sumnjama da i sama ne postanem takva, naucila da razlikujem situacije, grese kao i da ih i sama ne pravim. Najzad sam bila zadovoljna sobom. Uspela sam u misiji da se samoobucim da budem realnija u nekom mozda buducem sukobu. Dok sam i dalje zelela decka, vezu, ljubav. U srzi te navale razlicitih misli i osecanja u nekom trenutku bih pomislila da prava ljubav ne postoji. Da su je izmislili oni na raznim tripovima zaljubivsi se sami u sebe. Ili mozda oni kojima jee samo jedna pozitivna stvar u zivotu bila potrebna da ih izvuce iz ponora. Vrlo brzo bih se nakon tih momenata zagledala u svoje lice u ogledalu i shvatila koliko postoji ljudi u mom zhivotu koje volim i za koje bih srce dala. Dakles nemoguce je da je ljubav samo jedna u zivotu.   Spremna da zakoracim u novi dan koji cu takodje ispuniti nekom svojom omiljenom bojom jednog hladnog dana upoznala sam njega. Sada je on taj koji izazove navalu leptirica u stomaku svaki put kada pomislim na njega cak i posle ovoliko vremena. Sada je on taj zbog koda srecna otvorim oci rano ujutro. Sada je on taj koji me voli i kog volim bezuslovno. Meni je to dovoljan dokaz da ljubav postoji!
    Jan 24, 2014 704
  • 25 Jan 2014
      MALI DIGITALNI MI!   Moram da podelim nešto sa ljudima koji su spremni da čitaju! Nadam se da ćete se složiti samnom oko sledećeg i da ćete mi pomoći da od sada pa na dalje uradimo zajedno nešto i više nego korisno za budućnost! Dani su mi puni nekih obaveza i stalno idem sa jednog kraja grada na drugi pa tada i prolazim kroz razne krajeve, opštine, uličice, parkove i čudno, baš kroz te parkove prolazim isuviše lako i brzo. Nema dece koja se zaleću u mene, nema lopti od kojih se cimam da me udare, nema one graje koju svi u dnu srca nosimo od detinjstva. Prazno! Ljuljaške se same ljuljaju zahvaljujući vetru, zapuštene vrteške polako rđaju, pesak se pretvara u livadu, a izliven beton na terenu za fudbal obično je prepun lišća i raznih otpada. Boli me srce kada pomislim samo šta bi nama kao klincima palo na pamet sve da radimo kada bi samo uhvatili priliku. Toliko novih konstrukcija izgrađenih samo za decu su pune narkomana koji traže prazno mesto da na miru stondiraju, zaboravljajući na vreme u kom smo svi mi živeli i slobodu koju smo imali u SVEMU! Ne kažu bezveze da deca imaju najbujniju maštu. Zašto? Zato što NAS niko nikada nije sputavao u onome što smo poželeli, kada je reč o igri i o ludorijama! Radila sam mnogo sa decom sticajem okolnosti i imajući jednu sliku u glavi očekivala sam da će mi se život kada sam u njihovoj blizini pretvoriti u beskonačnu maštariju u kojoj sam nekada i bila, kao dete. Zanemela sam kada sam videla i osetila šablon u kom se današnja deca nalaze, ona onako nevina, ne znajući za drugačije. Današnja deca u rancu nose tablete, treniraju palčeve i kažiprste igrajući moderne igrice na Sony-ju, dok njihovi roditelji kao da se takmiče čije će dete više sati dnevno da provede zračeći se ispred računara! Kada sam bila dete, takmičili smo se ko ima lepši rukopis, upisivali smo se jedni drugima u spomenare, imali smo opipljive slike svega što smo prošli i svega što smo radili, dok se danas deca takmiče u tome ko ima bolji telefon, ko ima noviju verziju poznate igrice i ko je ostvario bolji rekord u nekoj igrici i ko ima bolje i skuplje patike... Krivim roditelje iako i sama to nisam, zato što umesto da usmere decu da treniraju nešto i duhovno, timski, društveno se uzdižu, kupe im kompjuter. Naravno da će deca da se zadovolje time jer je to zanimljivo i beskonačno lutanje po svemu što može Google pretraživač da nađe, ali tako je i njihova mašta koja time bude blokirana i sputana. Poremećen sistem svega što i roditeljima može da uskrati pa zatim i dalje odatle ali umesto da idu linijom manjeg otpora treba da se sete da će to njihovo dete jednog dana postati čovek i treba da se zapitaju KAKAV! Sve ostaje na njima! Deca su zakon! Treba im pružiti sve i praviti od njih dobre, kvalitetne ljude, a ne iskompleksirane senke koji žele samo svoju korist, a u to se, dragi moji ovaj svet pretvorio! Osvrnite se po parkovima! Dragi roditelji, decu za ruku pa pravac park, igra! Hajde da zajedno širimo vidike i unapredimo sebe pa i svet oko nas! Budite pametni!   Želim da zahvalim Marku M. i Stefanu M. što su mi pomogli da skupim hrabrost da se suočim sa realno iskrivljenom slikom stvarnosti koju ne želimo da prihvatimo.
    970 Objavio/la D Boyanna
  •   MALI DIGITALNI MI!   Moram da podelim nešto sa ljudima koji su spremni da čitaju! Nadam se da ćete se složiti samnom oko sledećeg i da ćete mi pomoći da od sada pa na dalje uradimo zajedno nešto i više nego korisno za budućnost! Dani su mi puni nekih obaveza i stalno idem sa jednog kraja grada na drugi pa tada i prolazim kroz razne krajeve, opštine, uličice, parkove i čudno, baš kroz te parkove prolazim isuviše lako i brzo. Nema dece koja se zaleću u mene, nema lopti od kojih se cimam da me udare, nema one graje koju svi u dnu srca nosimo od detinjstva. Prazno! Ljuljaške se same ljuljaju zahvaljujući vetru, zapuštene vrteške polako rđaju, pesak se pretvara u livadu, a izliven beton na terenu za fudbal obično je prepun lišća i raznih otpada. Boli me srce kada pomislim samo šta bi nama kao klincima palo na pamet sve da radimo kada bi samo uhvatili priliku. Toliko novih konstrukcija izgrađenih samo za decu su pune narkomana koji traže prazno mesto da na miru stondiraju, zaboravljajući na vreme u kom smo svi mi živeli i slobodu koju smo imali u SVEMU! Ne kažu bezveze da deca imaju najbujniju maštu. Zašto? Zato što NAS niko nikada nije sputavao u onome što smo poželeli, kada je reč o igri i o ludorijama! Radila sam mnogo sa decom sticajem okolnosti i imajući jednu sliku u glavi očekivala sam da će mi se život kada sam u njihovoj blizini pretvoriti u beskonačnu maštariju u kojoj sam nekada i bila, kao dete. Zanemela sam kada sam videla i osetila šablon u kom se današnja deca nalaze, ona onako nevina, ne znajući za drugačije. Današnja deca u rancu nose tablete, treniraju palčeve i kažiprste igrajući moderne igrice na Sony-ju, dok njihovi roditelji kao da se takmiče čije će dete više sati dnevno da provede zračeći se ispred računara! Kada sam bila dete, takmičili smo se ko ima lepši rukopis, upisivali smo se jedni drugima u spomenare, imali smo opipljive slike svega što smo prošli i svega što smo radili, dok se danas deca takmiče u tome ko ima bolji telefon, ko ima noviju verziju poznate igrice i ko je ostvario bolji rekord u nekoj igrici i ko ima bolje i skuplje patike... Krivim roditelje iako i sama to nisam, zato što umesto da usmere decu da treniraju nešto i duhovno, timski, društveno se uzdižu, kupe im kompjuter. Naravno da će deca da se zadovolje time jer je to zanimljivo i beskonačno lutanje po svemu što može Google pretraživač da nađe, ali tako je i njihova mašta koja time bude blokirana i sputana. Poremećen sistem svega što i roditeljima može da uskrati pa zatim i dalje odatle ali umesto da idu linijom manjeg otpora treba da se sete da će to njihovo dete jednog dana postati čovek i treba da se zapitaju KAKAV! Sve ostaje na njima! Deca su zakon! Treba im pružiti sve i praviti od njih dobre, kvalitetne ljude, a ne iskompleksirane senke koji žele samo svoju korist, a u to se, dragi moji ovaj svet pretvorio! Osvrnite se po parkovima! Dragi roditelji, decu za ruku pa pravac park, igra! Hajde da zajedno širimo vidike i unapredimo sebe pa i svet oko nas! Budite pametni!   Želim da zahvalim Marku M. i Stefanu M. što su mi pomogli da skupim hrabrost da se suočim sa realno iskrivljenom slikom stvarnosti koju ne želimo da prihvatimo.
    Jan 25, 2014 970
  • 30 Jan 2014
    Zašto uzeti mađarsko državljanstvo? Na to pitanje će svako odgovoriti za sebe a ja ću probati da ovim tekstom pomognem onima koji znaju zašto! Siguran sam da će ovaj tekst naići na osudu ostrašćenih ali i na prihvatanje onih sa malo širim pogledom pa se njima i obraćam. To je dilema na koju svako za sebe treba da odgovori i   siguran sam da postoji mnogo razloga za uzimanje mađarskog državljanstva kao i onih protiv njega. Osvrnuću se  na one pozitivnije strane. Treba znati šta dobijamo ako uzmemo mađarsko državljanstvo tj pasoš? Sa mađarskim pasošem su nam zagarantovana sva prava koja imaju građani EU jer smo i mi postali isto. Imamo prava da nesmetano živimo i radimo u bilo kojoj članici EU.    Naša deca imaju pravo na školovanje, stipendije, pomoc...to su neki od primera, malo li je? U principu se dobija pravo na izbor pa ko je koliko sposoban i vredan tako će mu i biti. Al da pređem na samo dobijanje mađarskog državljanstva. Za dobijanje Mađarskog državljanstva nije potrebno da imate veze sa Mađarima, tj da vam je poreklo mađarsko što malo ko zna . Prvi uslov i najosnovniji je da dokažete da je neko od vaših predaka rođen na teritoriji Vojvodine do 1921 godine bez obzira na vaše ime ili mesto rođenja, to ih ne zanima!!!! (  uzima se u obzir i  od 1941god-1945god) Kada izvadite potrebne izvode iz matične knjige rođenih i verovatno umrlicu od predaka koji je rođen u to vreme jer je jedino to sačuvano kod matičara, potrebno je sve te papire prevesti na mađarski jezik.  Preporučujem da to ne radite u Novom Sadu jer vas prevođenje košta oko 10e po papiru te vam savetujem da to uradite u Temerinu u jednoj advokatskoj kancelariji koja naplaćuje 500din po papiru a imaćete oko 6 papira. Kada ste sve to uradili onda ste veoma blizu dobijanja mađarskog državljanstva nakon čega vam sledi popunjavanje formulara u konzulatu ili u nekoj mesnoj kancelariji u samoj Mađarskoj. Da bi ste to mogli da uradite kao i da prođete neki vid intervjua tj razgovora sa službenicima potrebno je poznavanje jezika koje se da naučiti ako ste dovoljno uporni i ako vam je stalo do mađarskog državljanstva. Da rezimiramo: za dobijanje mađarskog državljanstva je  potrebno da ispunite  2 uslova. 1. Da dokažete da je neko od vaših predaka rođen na teritoriji Vojvodine do 1921godina 2. Da znate Mađarski jezik!!!  Namojte verovati svemu što se piše na internetu jer ja govorim iz iskustva i znam da se svaki jezik nauči, barem neka osnova koju oni traže. Da li postoji način da se zaobiđe poznavanje jezika?- to se mnogi pitaju. Pretpostavljam da postoji ali ja to ne savetujem jer je lakše naučiti osnovu jezika, malo se potruditi.  Koji nivo znanja je potreban? To je prlično relativno što znam iz iskustva jer se meni desilo da sam na predaji papira  u Mađarskoj, prilično lako prošao jer je službenica bila neverovatno ljubazna i mnogo mi pomogla postavljajući pitanja na način da mogu razumeti pitanje: '' Vi ste iz Novog Sada?'' To je prošlo veoma lako i prosto sam bio ponosan što postajem Mađar i što sam umeo da se ispričam sa službenicom odgovarajući sa '' Igen il Nem''. U januaru prošle godine sam dobio poziv da dođem na zakletvu. Ovaj put sam se pripremio. znao sam da se predstavim, da komuniciram na nekom osnovnom nivou jer mi je to bilo veoma važno. Ali, baš se desilo da su pred samu zakletvu odlučili da nas ponovo propitaju a ovaj put nije bila prisutna dobra službenica...AAAAAAAAA, NEEE! Pojavila se neka namrgođena i manje ljubazna teta koja nas iz Srbije nije baš blagonaklono gledala a ja sam se nadao da će barem prema Ćazimu Salihiju biti malo blaža. Nije bila blaža  a ja sam zamoljen da nastavim sa dobrim radom i da se javim kada naučim perfektno da govorim Mađarski. Stoga je to veoma relativno. Istina je da se treba potruditi i naučiti. Ja trenutno učim i verujem da ću u narednom periodu realizovati celu ovu priču.  Za više informacija, Novosađani se mogu prošetati do ulice Miletićeva br 4 gde se nalazi mađarska kancelarija i veoma su ljubazni, odgovaraju na sva pitanja. U toj kancelariji možete podneti zahtev za dobijanje Mađarskog državljanstva. Eto, podelio sam informaciju u nadi da sam nekome pomogao. Sretno!  
    1861 Objavio/la Ćazim Salihi
  • Zašto uzeti mađarsko državljanstvo? Na to pitanje će svako odgovoriti za sebe a ja ću probati da ovim tekstom pomognem onima koji znaju zašto! Siguran sam da će ovaj tekst naići na osudu ostrašćenih ali i na prihvatanje onih sa malo širim pogledom pa se njima i obraćam. To je dilema na koju svako za sebe treba da odgovori i   siguran sam da postoji mnogo razloga za uzimanje mađarskog državljanstva kao i onih protiv njega. Osvrnuću se  na one pozitivnije strane. Treba znati šta dobijamo ako uzmemo mađarsko državljanstvo tj pasoš? Sa mađarskim pasošem su nam zagarantovana sva prava koja imaju građani EU jer smo i mi postali isto. Imamo prava da nesmetano živimo i radimo u bilo kojoj članici EU.    Naša deca imaju pravo na školovanje, stipendije, pomoc...to su neki od primera, malo li je? U principu se dobija pravo na izbor pa ko je koliko sposoban i vredan tako će mu i biti. Al da pređem na samo dobijanje mađarskog državljanstva. Za dobijanje Mađarskog državljanstva nije potrebno da imate veze sa Mađarima, tj da vam je poreklo mađarsko što malo ko zna . Prvi uslov i najosnovniji je da dokažete da je neko od vaših predaka rođen na teritoriji Vojvodine do 1921 godine bez obzira na vaše ime ili mesto rođenja, to ih ne zanima!!!! (  uzima se u obzir i  od 1941god-1945god) Kada izvadite potrebne izvode iz matične knjige rođenih i verovatno umrlicu od predaka koji je rođen u to vreme jer je jedino to sačuvano kod matičara, potrebno je sve te papire prevesti na mađarski jezik.  Preporučujem da to ne radite u Novom Sadu jer vas prevođenje košta oko 10e po papiru te vam savetujem da to uradite u Temerinu u jednoj advokatskoj kancelariji koja naplaćuje 500din po papiru a imaćete oko 6 papira. Kada ste sve to uradili onda ste veoma blizu dobijanja mađarskog državljanstva nakon čega vam sledi popunjavanje formulara u konzulatu ili u nekoj mesnoj kancelariji u samoj Mađarskoj. Da bi ste to mogli da uradite kao i da prođete neki vid intervjua tj razgovora sa službenicima potrebno je poznavanje jezika koje se da naučiti ako ste dovoljno uporni i ako vam je stalo do mađarskog državljanstva. Da rezimiramo: za dobijanje mađarskog državljanstva je  potrebno da ispunite  2 uslova. 1. Da dokažete da je neko od vaših predaka rođen na teritoriji Vojvodine do 1921godina 2. Da znate Mađarski jezik!!!  Namojte verovati svemu što se piše na internetu jer ja govorim iz iskustva i znam da se svaki jezik nauči, barem neka osnova koju oni traže. Da li postoji način da se zaobiđe poznavanje jezika?- to se mnogi pitaju. Pretpostavljam da postoji ali ja to ne savetujem jer je lakše naučiti osnovu jezika, malo se potruditi.  Koji nivo znanja je potreban? To je prlično relativno što znam iz iskustva jer se meni desilo da sam na predaji papira  u Mađarskoj, prilično lako prošao jer je službenica bila neverovatno ljubazna i mnogo mi pomogla postavljajući pitanja na način da mogu razumeti pitanje: '' Vi ste iz Novog Sada?'' To je prošlo veoma lako i prosto sam bio ponosan što postajem Mađar i što sam umeo da se ispričam sa službenicom odgovarajući sa '' Igen il Nem''. U januaru prošle godine sam dobio poziv da dođem na zakletvu. Ovaj put sam se pripremio. znao sam da se predstavim, da komuniciram na nekom osnovnom nivou jer mi je to bilo veoma važno. Ali, baš se desilo da su pred samu zakletvu odlučili da nas ponovo propitaju a ovaj put nije bila prisutna dobra službenica...AAAAAAAAA, NEEE! Pojavila se neka namrgođena i manje ljubazna teta koja nas iz Srbije nije baš blagonaklono gledala a ja sam se nadao da će barem prema Ćazimu Salihiju biti malo blaža. Nije bila blaža  a ja sam zamoljen da nastavim sa dobrim radom i da se javim kada naučim perfektno da govorim Mađarski. Stoga je to veoma relativno. Istina je da se treba potruditi i naučiti. Ja trenutno učim i verujem da ću u narednom periodu realizovati celu ovu priču.  Za više informacija, Novosađani se mogu prošetati do ulice Miletićeva br 4 gde se nalazi mađarska kancelarija i veoma su ljubazni, odgovaraju na sva pitanja. U toj kancelariji možete podneti zahtev za dobijanje Mađarskog državljanstva. Eto, podelio sam informaciju u nadi da sam nekome pomogao. Sretno!  
    Jan 30, 2014 1861
  • 20 Jul 2013
    Bila sam jednom prilikom na Zlatiboru. Oporavak za najteže psihičke I fizičke stresove. Livade, šume, putići, prirodi nikad kraja. Onoliko zelenilo, prija očima, ne može da škodi.Jednog dana sam odlučila da ću da prošetam što više mogu, od jutra do zalaska sunca, dugo nisam šetala, nedostajalo mi je to pa sam svim ljudima rekla da cu da odem da prošetam, bez predumišljanja. Bio je lep dan, onako svež, taman nije ni vruće ni hladno. Obula sam patike I krenula u šetnju. Bila sam uzbuđena, nisam znala koliko se toga promenilo na nekim poznatim stazama, šta ću sve videti, koliko ću izdržati. Prvo sam išla ravnim putićem, koji nije ni malo naporan, baš mi je prijao, iako sam sve vreme sumnjala u svoju fizičku spremnost, uspešno sam ignorisala tu činjenicu i nastavila da pešačim. Onda sam polako nailazila na jednu krivinu, koja je poprilično rizična jer nikad ne znaš da li će neki auto da naleti tim putem. Uspela sam da je prođem i dalje sam verovala u sebe. Put je bio onako ispucan, skoro izliven ali nije kvalitetan pa se raspadao, no ni to nije bilo nešto što će me sprečiti da ostvarim svoj cilj. Došla sam do šume, ispred koje su se nalazili putokazi. Levo, desno i pravo. Da sam otišla levo otišla bih do izvorišta, koje je lepo gledati ali naporno slušati jer vodenica neprekidno radi i veoma je bučna. Da sam otišla desno, došla bih do mosta koji prelazi preko jednog šireg dela tog izvorišta ali znala sam da je taj most isuviše krhk i rizičan da bih ga prešla. I tako sam otišla pravo, da bih došla do polja, do livade, do pregledne čistine gde bih mogla da sednem i posmatram sa uživanjem lepe stvari koje se dešavaju okolo, bila bih mirna. Čim sam zakoračila tim putem, intuicija mi je govorila da će nešto da pođe naopako ali nisam marila, želela sam da ispunim svoj cilj. Tim putem sam videla ptice, raznih sorti, oblika, na raznim čudnim mestima, neke životinje, prirodu u raznim oblicima, čudnim i sasvim običnim, pa na nekih pola puta do cilja, kroz gusto lišće i isprepletane grane videla sam da se smrkava, ali mi nije bilo jasno zašto jer noć nije bila ni blizu. Tako sam i nastavila dalje, a onda kao grom iz vedrog neba, grom udari u tek koje drvo ispred mene! Shvatila sam da se tek koji minut pre spremalo nevreme, a sada je već i počelo. S obzirom da šuma nikako nije bila mesto gde bih mogla da se sakrijem od kiše počela sam da trčim nazad ka kući. Prepao me je grom. Trčala sam što su me brže noge nosile,kiša je padala sve jače i jače, opirala sam se, smetala mi je, slepila mi je kosu, odeću, noge su mi bile mokre, a onda… Onda sam počela da uživam u kiši. Izašla sam iz šume, znala sam da više ne može da mi naškodi, i sasvim čudno, umesto da se sakrijem od kiše, skrovište sam pronašla pod njom.Neverovatno kako vreme može da se promeni.
    2020 Objavio/la D Boyanna
  • Bila sam jednom prilikom na Zlatiboru. Oporavak za najteže psihičke I fizičke stresove. Livade, šume, putići, prirodi nikad kraja. Onoliko zelenilo, prija očima, ne može da škodi.Jednog dana sam odlučila da ću da prošetam što više mogu, od jutra do zalaska sunca, dugo nisam šetala, nedostajalo mi je to pa sam svim ljudima rekla da cu da odem da prošetam, bez predumišljanja. Bio je lep dan, onako svež, taman nije ni vruće ni hladno. Obula sam patike I krenula u šetnju. Bila sam uzbuđena, nisam znala koliko se toga promenilo na nekim poznatim stazama, šta ću sve videti, koliko ću izdržati. Prvo sam išla ravnim putićem, koji nije ni malo naporan, baš mi je prijao, iako sam sve vreme sumnjala u svoju fizičku spremnost, uspešno sam ignorisala tu činjenicu i nastavila da pešačim. Onda sam polako nailazila na jednu krivinu, koja je poprilično rizična jer nikad ne znaš da li će neki auto da naleti tim putem. Uspela sam da je prođem i dalje sam verovala u sebe. Put je bio onako ispucan, skoro izliven ali nije kvalitetan pa se raspadao, no ni to nije bilo nešto što će me sprečiti da ostvarim svoj cilj. Došla sam do šume, ispred koje su se nalazili putokazi. Levo, desno i pravo. Da sam otišla levo otišla bih do izvorišta, koje je lepo gledati ali naporno slušati jer vodenica neprekidno radi i veoma je bučna. Da sam otišla desno, došla bih do mosta koji prelazi preko jednog šireg dela tog izvorišta ali znala sam da je taj most isuviše krhk i rizičan da bih ga prešla. I tako sam otišla pravo, da bih došla do polja, do livade, do pregledne čistine gde bih mogla da sednem i posmatram sa uživanjem lepe stvari koje se dešavaju okolo, bila bih mirna. Čim sam zakoračila tim putem, intuicija mi je govorila da će nešto da pođe naopako ali nisam marila, želela sam da ispunim svoj cilj. Tim putem sam videla ptice, raznih sorti, oblika, na raznim čudnim mestima, neke životinje, prirodu u raznim oblicima, čudnim i sasvim običnim, pa na nekih pola puta do cilja, kroz gusto lišće i isprepletane grane videla sam da se smrkava, ali mi nije bilo jasno zašto jer noć nije bila ni blizu. Tako sam i nastavila dalje, a onda kao grom iz vedrog neba, grom udari u tek koje drvo ispred mene! Shvatila sam da se tek koji minut pre spremalo nevreme, a sada je već i počelo. S obzirom da šuma nikako nije bila mesto gde bih mogla da se sakrijem od kiše počela sam da trčim nazad ka kući. Prepao me je grom. Trčala sam što su me brže noge nosile,kiša je padala sve jače i jače, opirala sam se, smetala mi je, slepila mi je kosu, odeću, noge su mi bile mokre, a onda… Onda sam počela da uživam u kiši. Izašla sam iz šume, znala sam da više ne može da mi naškodi, i sasvim čudno, umesto da se sakrijem od kiše, skrovište sam pronašla pod njom.Neverovatno kako vreme može da se promeni.
    Jul 20, 2013 2020
  • 05 Sep 2013
    Neko zna ali većina verovatno ne, da Novozelandjane zovu još i Kivi.Za vreme drugog svetskog rata Novozelandski vojnici su dobili ime Kivi, kao npr. što je bilo popularno američke vojnike zvati Yanks, Engleske Poms itd.Od toga se izrodio naziv Kiviana, a u tom nazivu obuhvaćene su mnoge stvari koje sačinjavaju karakter i tradiciju Novog Zelanda. Novi Zeland je u svetu poznat po svojim prirodnim lepotama,čistom vazduhu, prostoru, i opuštenom stilu života.Ali posetioci će se svakako sresti sa nekim od predmeta koje Novozelandjani smatraju i to vrlo ponosno važnim stvarima, koje sačinjavaju deo njihove tradicije.Oni će možda naučiti da shvate da neki od ovih predmeta izgledaju na oko banalni, da bi bili bilo čiji deo tradicije ali kad upoznaju narod shvatiće ,da prvi utisak vara..Kiviana je itekako prisutna u srcu i glavi svakog Kivija.. Malo je verovatno da bi bilo koja zemlja uvrstila crnu majicu ili gumenu čizmu u svoje ikone.Oni ipak kod svakog Novozelandjanina predstavljaju deo istorije ,kao što su to i subotnja igra ragbija , kućica za odmor pored mora ili četvrtina hektara bašte.PavlovaNovozelandski nacionalni dezert o kome sam opširno pisala u jednom ranijem blogu.Baza napravljena od meringa koja se baškari u šlagu i kiti raznim bojama voća ,kajsija , jagoda, ananasa, borovnica, kupina i naravno kivi voća,. A moja ,zna se i zašto, višnjama Paua SkoljkaPaua je Maorsko ime za Haliotis iris(za one koji bi da istražuju dalje)Važan sastojak ishrane, a takodje voljena zbog predivnih boja školjki.I bez razmišljanja mogu da tvrdim, da ne postoji domaćinstvo u Novom Zelandu ,koje u jednom trenutku svoga postojanja nije imao neki predmet od Paua školjke.Jedna kuća vrlo čuvena, na Jugu Novog Zelanda je skoro bila izgradjena od ove skoljke(na žalost deka sa ove slike nije više živ).     Hokey Pokey SladoledNovi Zeland je naravno poznat kao veliki prozvodjač mleka i mlečnih proizvoda i ta industrija daje veliki doprinos blagostanju svih nas.Cenjeni su i u svetu zbog svog kvaliteta i raznovrsnosti.Onda nije ni čudo da je potrošnja sladoleda u samom svetskom vrhu.A najradije se jede bas novozelandski Hokey Pokey sladoled ,koji broj jedan za svih 50 godina od dana kad je lansiran.To je sladoled od vanile koji sadrzi komadiće stvrdnutog karamela.   Fish i ChipsOvo ne prevodim mislim da većina zna na šta se misli.Dakle ovo nije Novozelandski izum(da ne počnu Englezi da se bune ali je omiljeno i više nego u Engleskoj. I kod nas je petak..dan ribe i krompira.Ja to pravim sama ali kad prodjem pored malih radnjica koje to spremaju..teško odolim mirisima.Moram da dodam da je naravno kavalitet naše ribe daleko bolji od Engelskog:P   Jandals(japanke)Prevod ove reči nije nadam se potreban.Kao sto Holandjani imaju po nekoliko bicikla u kući, tako Novozelandjani obavezno imaju po nekoliko pari japanki(obuće jelte).Što je i razumljivo, uzimajući nonšalantni i opušten način života ovde.Ušla u proizvodnju i upotrebu 50tih godina i nikad više nije izašla.    RagbiDečaci ,devojčice, mladi ,stari svi se bave ragbijem i svi znaju ovaj sport.All Blacks naš nacionalni ragbi tim je duboko u svakom srcu pravog Kivija.Ovome posvećujem samo ovu rečenicu(ko me poznaje zna i zašto) Karirana košuljaKarirana flanelska košulja je obavezan deo Novozelandske garderobe u poslednjih 60 godina.Idealna za seljake, one koji rade u šumi, ribolovce, lovce i sve one koji u malo hladnijem danu nose nešto toplije.    Crna Majica I Gumene ČizmeCrna Majica je postala obavezan deo garderobe u letnjim danima.Gumene čizme nose svi..od školske dece koja skaču po baricama, do penzionisanih baštovana u suburbiji.,na farmi, u šumi, na pecanju u lovu , trampovanju ..ne postoji mesto gde se ne koristi.Čak postoji i godišnje takmičenje:Ko će dalje baciti gumenu čizmu: u Glavnom Gradu Gumene Čizme –Taihape   Kiwi(Voće) Kineska ribizla je rasla kao divlji zbun , dok je neki Novozelandski hortokulturisti nisu kultivirali i dali joj ime kivi.70tih i 80tih godina, u jeku proizvodnje mnogi su na ovom voću postali milioneri, jer je Novi Zeland bio jedini proizvodjač.No pojavilie su se i druge zemlje koje su počele da konkurišu svojom proizvodnjom ,pa se taj bum stišao.Nažalost niko se u euforiji nije dosetio da registruje brand kiwi.Ovo voće se proizvodi još uvek u velikim količinama, što dokazuje njegovu popularnost.Novozelandjani su ukrštanjem dobili i novu varijaciju, kivi voće žutog mesa, koje se po tome razlikuje od tradicionalnog zelenog. Nazvali su ga ‘Zespri’.Meni lično se ova druga varijacija više svidja, jer je nekako sočnija i sladja.Novozelandski hoteli često pozdravljaju svoje prekomorske posetioce sokom od kivija koji je dokazano vrlo prolaktičan.     L&PJe takodje itekako čuvana i čuvena ikona u NZ. Osvežavajuće piće, koje ima svoj specifičan ukus.World famous in New Zealand(kako reklama kaže).     Kuća za odmor ,pored mora ,bach   Ovo je skoro svaka porodica imala i oš uvek dosta njih ima.Mala drvena kuca blizu vode.Kuća gde se provodi leto sa decom , stvaraju se prijateljstva i pletu uspomene.         I naravno moglo bi se tu još nabrajati..trkački konji od kojih su neki bač proslavljeni ,Watties sos od paradajza itd.ali za sada i ovo je dovoljno informacija   
    4923 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Neko zna ali većina verovatno ne, da Novozelandjane zovu još i Kivi.Za vreme drugog svetskog rata Novozelandski vojnici su dobili ime Kivi, kao npr. što je bilo popularno američke vojnike zvati Yanks, Engleske Poms itd.Od toga se izrodio naziv Kiviana, a u tom nazivu obuhvaćene su mnoge stvari koje sačinjavaju karakter i tradiciju Novog Zelanda. Novi Zeland je u svetu poznat po svojim prirodnim lepotama,čistom vazduhu, prostoru, i opuštenom stilu života.Ali posetioci će se svakako sresti sa nekim od predmeta koje Novozelandjani smatraju i to vrlo ponosno važnim stvarima, koje sačinjavaju deo njihove tradicije.Oni će možda naučiti da shvate da neki od ovih predmeta izgledaju na oko banalni, da bi bili bilo čiji deo tradicije ali kad upoznaju narod shvatiće ,da prvi utisak vara..Kiviana je itekako prisutna u srcu i glavi svakog Kivija.. Malo je verovatno da bi bilo koja zemlja uvrstila crnu majicu ili gumenu čizmu u svoje ikone.Oni ipak kod svakog Novozelandjanina predstavljaju deo istorije ,kao što su to i subotnja igra ragbija , kućica za odmor pored mora ili četvrtina hektara bašte.PavlovaNovozelandski nacionalni dezert o kome sam opširno pisala u jednom ranijem blogu.Baza napravljena od meringa koja se baškari u šlagu i kiti raznim bojama voća ,kajsija , jagoda, ananasa, borovnica, kupina i naravno kivi voća,. A moja ,zna se i zašto, višnjama Paua SkoljkaPaua je Maorsko ime za Haliotis iris(za one koji bi da istražuju dalje)Važan sastojak ishrane, a takodje voljena zbog predivnih boja školjki.I bez razmišljanja mogu da tvrdim, da ne postoji domaćinstvo u Novom Zelandu ,koje u jednom trenutku svoga postojanja nije imao neki predmet od Paua školjke.Jedna kuća vrlo čuvena, na Jugu Novog Zelanda je skoro bila izgradjena od ove skoljke(na žalost deka sa ove slike nije više živ).     Hokey Pokey SladoledNovi Zeland je naravno poznat kao veliki prozvodjač mleka i mlečnih proizvoda i ta industrija daje veliki doprinos blagostanju svih nas.Cenjeni su i u svetu zbog svog kvaliteta i raznovrsnosti.Onda nije ni čudo da je potrošnja sladoleda u samom svetskom vrhu.A najradije se jede bas novozelandski Hokey Pokey sladoled ,koji broj jedan za svih 50 godina od dana kad je lansiran.To je sladoled od vanile koji sadrzi komadiće stvrdnutog karamela.   Fish i ChipsOvo ne prevodim mislim da većina zna na šta se misli.Dakle ovo nije Novozelandski izum(da ne počnu Englezi da se bune ali je omiljeno i više nego u Engleskoj. I kod nas je petak..dan ribe i krompira.Ja to pravim sama ali kad prodjem pored malih radnjica koje to spremaju..teško odolim mirisima.Moram da dodam da je naravno kavalitet naše ribe daleko bolji od Engelskog:P   Jandals(japanke)Prevod ove reči nije nadam se potreban.Kao sto Holandjani imaju po nekoliko bicikla u kući, tako Novozelandjani obavezno imaju po nekoliko pari japanki(obuće jelte).Što je i razumljivo, uzimajući nonšalantni i opušten način života ovde.Ušla u proizvodnju i upotrebu 50tih godina i nikad više nije izašla.    RagbiDečaci ,devojčice, mladi ,stari svi se bave ragbijem i svi znaju ovaj sport.All Blacks naš nacionalni ragbi tim je duboko u svakom srcu pravog Kivija.Ovome posvećujem samo ovu rečenicu(ko me poznaje zna i zašto) Karirana košuljaKarirana flanelska košulja je obavezan deo Novozelandske garderobe u poslednjih 60 godina.Idealna za seljake, one koji rade u šumi, ribolovce, lovce i sve one koji u malo hladnijem danu nose nešto toplije.    Crna Majica I Gumene ČizmeCrna Majica je postala obavezan deo garderobe u letnjim danima.Gumene čizme nose svi..od školske dece koja skaču po baricama, do penzionisanih baštovana u suburbiji.,na farmi, u šumi, na pecanju u lovu , trampovanju ..ne postoji mesto gde se ne koristi.Čak postoji i godišnje takmičenje:Ko će dalje baciti gumenu čizmu: u Glavnom Gradu Gumene Čizme –Taihape   Kiwi(Voće) Kineska ribizla je rasla kao divlji zbun , dok je neki Novozelandski hortokulturisti nisu kultivirali i dali joj ime kivi.70tih i 80tih godina, u jeku proizvodnje mnogi su na ovom voću postali milioneri, jer je Novi Zeland bio jedini proizvodjač.No pojavilie su se i druge zemlje koje su počele da konkurišu svojom proizvodnjom ,pa se taj bum stišao.Nažalost niko se u euforiji nije dosetio da registruje brand kiwi.Ovo voće se proizvodi još uvek u velikim količinama, što dokazuje njegovu popularnost.Novozelandjani su ukrštanjem dobili i novu varijaciju, kivi voće žutog mesa, koje se po tome razlikuje od tradicionalnog zelenog. Nazvali su ga ‘Zespri’.Meni lično se ova druga varijacija više svidja, jer je nekako sočnija i sladja.Novozelandski hoteli često pozdravljaju svoje prekomorske posetioce sokom od kivija koji je dokazano vrlo prolaktičan.     L&PJe takodje itekako čuvana i čuvena ikona u NZ. Osvežavajuće piće, koje ima svoj specifičan ukus.World famous in New Zealand(kako reklama kaže).     Kuća za odmor ,pored mora ,bach   Ovo je skoro svaka porodica imala i oš uvek dosta njih ima.Mala drvena kuca blizu vode.Kuća gde se provodi leto sa decom , stvaraju se prijateljstva i pletu uspomene.         I naravno moglo bi se tu još nabrajati..trkački konji od kojih su neki bač proslavljeni ,Watties sos od paradajza itd.ali za sada i ovo je dovoljno informacija   
    Sep 05, 2013 4923
  • 12 Sep 2013
    Kad bih mogao.... Dao bih ti ime kad si se rodila. Ime bi ti bilo Sreća.   Kad bih mogao... Da te hranim voćem Ja bih bio zabranjeno voće.   Kad bih samo mogao. ... Da sanjam ono što ja želim Sanjao bih samo tebe u različitim snovima.   Kad bih mogao... Da budem papir Trpeo bih sva tvoja slova!
    908 Objavio/la Pepe Le Pew
  • Kad bih mogao.... Dao bih ti ime kad si se rodila. Ime bi ti bilo Sreća.   Kad bih mogao... Da te hranim voćem Ja bih bio zabranjeno voće.   Kad bih samo mogao. ... Da sanjam ono što ja želim Sanjao bih samo tebe u različitim snovima.   Kad bih mogao... Da budem papir Trpeo bih sva tvoja slova!
    Sep 12, 2013 908
  • 13 Sep 2013
    Danas sam priustio sebi da mislim o stvarima na koje i ne volim bas da mislim, al eto...ne bih da ignorisem i cinjenice.Ne znam zasto sam cackao sebe pa da se vracam na ovom fenomenu za koji naucnici kazu da je nastao miliardama godina pre mog rodjenja!?Cudno je to kako vreme leti!? (Leti! Kakav glup izraz, jer kako vreme moze da leti uopste?!) Prodje dan dva, mesec dva, godina dve i sve nam se cini da je to bilo juce, prekjuce. Iz mozga pokusavam da vadim samo lepe trenutke, jer pazi kad mi ljudska bica smo jako cudni, pa volimo da ignorisemo gorke trenutke. Ne znam...mozda su mi bas danas potrebni, ili zavaravam sebe?Onda kao sa neba, padne mi na pamet ideja da vreme ipak ne moze da leti! Ono samo prolazi, stvari se menjaju, transformisu se i tako to. Menja se trend,menja se arhitektura, tehnika a da ne pricam o ljudima. Mi ljudi imamo tu vrlinu najistaknutije izgleda, zasadjena nam je u genima. Da da, svugde se mi prilagodjavamo.Kako smo mi dobra stvorenja... ili?Mi zli???Ma daj...odakle vam ta ideja?! A kad gledamo malo bolje....Pa zar nismo mi ti koji razmenimo rec dve sa prijateljima, slusamo brige drugih, da bi ih kasnije "prosirili" kod drugih (da ne kazem sad tracarili jer gde bi mi to uradili?)Ma dobri smo mi...kad treba da ispadnemo takvi...a ja cu danas da pokusavam da saznam koliko sam puta ucinio dobro u zivotu, a koliko puta lose (kuku meni, gde ce mi dusa) A vi?
    889 Objavio/la Pepe Le Pew
  • Danas sam priustio sebi da mislim o stvarima na koje i ne volim bas da mislim, al eto...ne bih da ignorisem i cinjenice.Ne znam zasto sam cackao sebe pa da se vracam na ovom fenomenu za koji naucnici kazu da je nastao miliardama godina pre mog rodjenja!?Cudno je to kako vreme leti!? (Leti! Kakav glup izraz, jer kako vreme moze da leti uopste?!) Prodje dan dva, mesec dva, godina dve i sve nam se cini da je to bilo juce, prekjuce. Iz mozga pokusavam da vadim samo lepe trenutke, jer pazi kad mi ljudska bica smo jako cudni, pa volimo da ignorisemo gorke trenutke. Ne znam...mozda su mi bas danas potrebni, ili zavaravam sebe?Onda kao sa neba, padne mi na pamet ideja da vreme ipak ne moze da leti! Ono samo prolazi, stvari se menjaju, transformisu se i tako to. Menja se trend,menja se arhitektura, tehnika a da ne pricam o ljudima. Mi ljudi imamo tu vrlinu najistaknutije izgleda, zasadjena nam je u genima. Da da, svugde se mi prilagodjavamo.Kako smo mi dobra stvorenja... ili?Mi zli???Ma daj...odakle vam ta ideja?! A kad gledamo malo bolje....Pa zar nismo mi ti koji razmenimo rec dve sa prijateljima, slusamo brige drugih, da bi ih kasnije "prosirili" kod drugih (da ne kazem sad tracarili jer gde bi mi to uradili?)Ma dobri smo mi...kad treba da ispadnemo takvi...a ja cu danas da pokusavam da saznam koliko sam puta ucinio dobro u zivotu, a koliko puta lose (kuku meni, gde ce mi dusa) A vi?
    Sep 13, 2013 889
  • 26 Sep 2013
    углавном се трудимо да пишемо кад се већ тастатуре фатамо онечем.оничем ретко ко оће да саставља, јер шта ниочем може да се и напише. Ниш' баш, у већини се случајева размишља. међутим у мањини случајева није да немош назрети тему, мислим, тко покуша да и оничем нешто изконбинуе. . .   имам једног шетног познаника неког Тресиглавића, пензоса, психијатра, незнатега, са овдашње променаде нуз медитерана, кои редовно предвече луфтира својега канаринца Кљуцка у кавезу подмишком. Обоица смо у прелазним годинама ка ничем па се спонтано набасасмо упролазу. загледамо наиме наше исписнице, додамо им -30 леета па оњима таквим потом коментаришемо онако мушки, прецизније, никако, више је то трућ уз динамично корачање ради периферне циркулацие, јер уоној унутрашњој се већ што се имало забетонирало, тромбови се нагомилали на кривинама капиларним па ајд да то разбијемо, ковелимо углас јер кад којим срећним случајем угледам примера ради новчић, испао не-пажљивом неком, па се алав сагнем да га покупим, потом свитци у очима само шљаште док у ушесима изнутра пуцкета, те на моменат ко лака несвестица оће да ме баци у благонаклоно наручје некој од случајних пролазница, умимоходу, онако безвезе, но неби отом. неко вече сусретох га наново каже да је једва чекао да се наиђемо да ми нешто не баш важно али занимљиво данеповерујем исприповеда, ал ево у моменту заборавио. зна да је била у питању тема о духу људском који тражи начин помоћу којега ће превазићи везу присутног и отсутног стања ствари, јер ако то не учини, јадан, нужно ће заћи у зачарани круг супротности, противуречности и антиномија, које су, даље закључујући, производ језичких замки и замки писама које се по правилу јављају сваки пут када човек покуша да разуме свет окосебе, само кад је таман исконструисао увод у приповетку мени намењену да ми је презентира кад се сретнемо,1 балавац на оној даски за одгуривање ногом у пролазу му указао - матори, шлиц ти је откопчан и док се нагнуо да напипа ципзара уочио је да је у тренерци без шлица наравски, а беспризорни већ отперјао натој летви на точковима или како се већ каже, а реко би му вели да није коректно, но се при-сетио да је и он волео да старе, док је био момчић, има томе, зај ебе блиц шалом, па што неби и њега други, резонује, јер све се у животу плаћа и утом .. заборавио бит приче коју ми је желео саопштити. - штета, вели, није била оничем чија последица свемир у равнотежи одржава,али вределаје, сетићу се други дан, наглашава - ма пусти не оптерећуј се причаћемо онечем другом јер кад год нешто о нечем заборавиш сетићеш се нечега оничем што је вредно претрести а ниси ни мислијо - управу си ти јер из тих напрви поглед ниочем темама још како хоће да изнедри итекако онечем садржај, закључи и тако ми, нас 2, ногу предногу уз примерену гестикулацију променадом док ето се медиран таласа палме се гранама њишу, шу, а сунце - кугла ужарена се лагацко покушава скрити иза суседног острва гоза те крволочни планктони ту на пљунути, уталасима шћућурени, исчекују слуђене ронијоце да их спопадну леђно, оничем коментаришемо, а свакоби ко нас посматра татране дао се насанкати те поверовати како онечем необично значајном се међусобно надмудрујемо.   пасад испаде докраја да ијасе онечем расписах а пожелех оничем давам казујем па се ево питам јелВас задесило обрнуто, кадгод, да онечем почнете састав а он докраја испадне . . . .оничем?
  • углавном се трудимо да пишемо кад се већ тастатуре фатамо онечем.оничем ретко ко оће да саставља, јер шта ниочем може да се и напише. Ниш' баш, у већини се случајева размишља. међутим у мањини случајева није да немош назрети тему, мислим, тко покуша да и оничем нешто изконбинуе. . .   имам једног шетног познаника неког Тресиглавића, пензоса, психијатра, незнатега, са овдашње променаде нуз медитерана, кои редовно предвече луфтира својега канаринца Кљуцка у кавезу подмишком. Обоица смо у прелазним годинама ка ничем па се спонтано набасасмо упролазу. загледамо наиме наше исписнице, додамо им -30 леета па оњима таквим потом коментаришемо онако мушки, прецизније, никако, више је то трућ уз динамично корачање ради периферне циркулацие, јер уоној унутрашњој се већ што се имало забетонирало, тромбови се нагомилали на кривинама капиларним па ајд да то разбијемо, ковелимо углас јер кад којим срећним случајем угледам примера ради новчић, испао не-пажљивом неком, па се алав сагнем да га покупим, потом свитци у очима само шљаште док у ушесима изнутра пуцкета, те на моменат ко лака несвестица оће да ме баци у благонаклоно наручје некој од случајних пролазница, умимоходу, онако безвезе, но неби отом. неко вече сусретох га наново каже да је једва чекао да се наиђемо да ми нешто не баш важно али занимљиво данеповерујем исприповеда, ал ево у моменту заборавио. зна да је била у питању тема о духу људском који тражи начин помоћу којега ће превазићи везу присутног и отсутног стања ствари, јер ако то не учини, јадан, нужно ће заћи у зачарани круг супротности, противуречности и антиномија, које су, даље закључујући, производ језичких замки и замки писама које се по правилу јављају сваки пут када човек покуша да разуме свет окосебе, само кад је таман исконструисао увод у приповетку мени намењену да ми је презентира кад се сретнемо,1 балавац на оној даски за одгуривање ногом у пролазу му указао - матори, шлиц ти је откопчан и док се нагнуо да напипа ципзара уочио је да је у тренерци без шлица наравски, а беспризорни већ отперјао натој летви на точковима или како се већ каже, а реко би му вели да није коректно, но се при-сетио да је и он волео да старе, док је био момчић, има томе, зај ебе блиц шалом, па што неби и њега други, резонује, јер све се у животу плаћа и утом .. заборавио бит приче коју ми је желео саопштити. - штета, вели, није била оничем чија последица свемир у равнотежи одржава,али вределаје, сетићу се други дан, наглашава - ма пусти не оптерећуј се причаћемо онечем другом јер кад год нешто о нечем заборавиш сетићеш се нечега оничем што је вредно претрести а ниси ни мислијо - управу си ти јер из тих напрви поглед ниочем темама још како хоће да изнедри итекако онечем садржај, закључи и тако ми, нас 2, ногу предногу уз примерену гестикулацију променадом док ето се медиран таласа палме се гранама њишу, шу, а сунце - кугла ужарена се лагацко покушава скрити иза суседног острва гоза те крволочни планктони ту на пљунути, уталасима шћућурени, исчекују слуђене ронијоце да их спопадну леђно, оничем коментаришемо, а свакоби ко нас посматра татране дао се насанкати те поверовати како онечем необично значајном се међусобно надмудрујемо.   пасад испаде докраја да ијасе онечем расписах а пожелех оничем давам казујем па се ево питам јелВас задесило обрнуто, кадгод, да онечем почнете састав а он докраја испадне . . . .оничем?
    Sep 26, 2013 1056
  • 28 Sep 2013
    читам размишљања о прутићу као педагошком помагалу .батина је из раја изашла ,поменуше и то .ја се онда присетих једног из нашег сокака ,неког Тешића ,што се фалијо : - коју ја смојом батином оплетем има да ме вија за још . . . . ч'ка Мирка смо се сви одреда бојали јер је бијо из бесне фамилије. сви му одреда били унатраг најеђени и деда & отац му ,покојни.имо је 2 сина и воштијо ије сам тако, тек да се туче,да се чуло на други крај Села нашег ,уздунав. сећам се Млађег ,мојега исписника, Милорада ,вазда сав отечен углави ди је Оцу говоријо док га је Овај тамбуро: - чек' само да нарастем - доообро, ал' док не нарастеш ,узвраћо му Татица па камџијом ожежи.негледа ди туче.после се ваљда од једа у њему Мирко ушлогиро па га Милорад није туко кад је малко ојачо ,а обећому.него, ја би о оном другом брату ,Мити.е што је тек тај бијо тукаџија ,да неповерујеш .седимо тако у Плавом Дунаву , кафани и певушимо ,бећарце онако за себе уз шприцере кад неки из Свилоша у пролазу збицикловима ,а насисани, нам почну свирати како неумемо да певамо.а ми ишире по Срему потим препознатљиви. - ма ите утеткину чупаву ,предложи Мита свилошанима међутим 1 одњи се није усагласио са предложеним него зафрљачи соду политру на наш астал што ние могло проћи некажњено ,наравски.изује се Мита да се не склиже по олајисаном патосу па изокрета онако столицом развуче по дођошима без извињења,а бирташ за сваки случај угаси сијалицу да Гостима небуде непријатно да и остали из локала гледе како бијени бивају.метеж општи звоне главе од удараца кад унекоје свилошани ко по договору за врата небили збрисали са бојишта,ал' нећемоћи ове ноћи , тамо стоји главати Слоба као превентива да осујети сличне кукавичке покушаје . . . и шта да кажем, добили лепе батине свилошани па сели на бицикле а ми им гуме малко претог исекли да и случајно по мраку не избуше на џонбавом путу . . . ал' ош ,другу недељу играли наши фудбал баш уњином селу панас после утакнице ( 9:7 било за нас , Милорад им сам 6 завуко) , кошто је и ред, дочекали ти исти кад смо се враћали бициклима кући друмом ,сланцима ,па ожежи понама . опет звоне главе а и леђа .добисмо и ми навијачи ,јебешга ским си тако те и проце-њивају ,немош касти .а највећма лоше прошо Мита ,осто без предњи зуба ,а имо 1 златан међњима . баш прави. е то није мого да прежали јер нема година како је ишо уновисад да му зуб тај навуку за сва времена и дао и новце.за освету оде једно вече,онако пргав ,сам у Свилош,ал на коњу, па про-јаши крозцентар те уђе у њину кафану и са свима што су били тамо се потуче и у општем метежу успе да узјаши и побегне кући, ал га препознали неки ,па се ,није прошло пар дана 1 њин,Сисоје ,ноћу прикраде до Митине куће и запали им камару удругом дворишту ,ал' ветар заокрене и изгоре Милиција ома поред . до патоса. ама све . то није баш пасирало па Командир Паја лепо уапси брезобразног иу сремско митровачку педагошку установу сашњим . . . . ето тако ,уз батине на сваком кораку ,одрастасмо ми ,ратна генерација ,а беху 5десете године века кљокнутог.
  • читам размишљања о прутићу као педагошком помагалу .батина је из раја изашла ,поменуше и то .ја се онда присетих једног из нашег сокака ,неког Тешића ,што се фалијо : - коју ја смојом батином оплетем има да ме вија за још . . . . ч'ка Мирка смо се сви одреда бојали јер је бијо из бесне фамилије. сви му одреда били унатраг најеђени и деда & отац му ,покојни.имо је 2 сина и воштијо ије сам тако, тек да се туче,да се чуло на други крај Села нашег ,уздунав. сећам се Млађег ,мојега исписника, Милорада ,вазда сав отечен углави ди је Оцу говоријо док га је Овај тамбуро: - чек' само да нарастем - доообро, ал' док не нарастеш ,узвраћо му Татица па камџијом ожежи.негледа ди туче.после се ваљда од једа у њему Мирко ушлогиро па га Милорад није туко кад је малко ојачо ,а обећому.него, ја би о оном другом брату ,Мити.е што је тек тај бијо тукаџија ,да неповерујеш .седимо тако у Плавом Дунаву , кафани и певушимо ,бећарце онако за себе уз шприцере кад неки из Свилоша у пролазу збицикловима ,а насисани, нам почну свирати како неумемо да певамо.а ми ишире по Срему потим препознатљиви. - ма ите утеткину чупаву ,предложи Мита свилошанима међутим 1 одњи се није усагласио са предложеним него зафрљачи соду политру на наш астал што ние могло проћи некажњено ,наравски.изује се Мита да се не склиже по олајисаном патосу па изокрета онако столицом развуче по дођошима без извињења,а бирташ за сваки случај угаси сијалицу да Гостима небуде непријатно да и остали из локала гледе како бијени бивају.метеж општи звоне главе од удараца кад унекоје свилошани ко по договору за врата небили збрисали са бојишта,ал' нећемоћи ове ноћи , тамо стоји главати Слоба као превентива да осујети сличне кукавичке покушаје . . . и шта да кажем, добили лепе батине свилошани па сели на бицикле а ми им гуме малко претог исекли да и случајно по мраку не избуше на џонбавом путу . . . ал' ош ,другу недељу играли наши фудбал баш уњином селу панас после утакнице ( 9:7 било за нас , Милорад им сам 6 завуко) , кошто је и ред, дочекали ти исти кад смо се враћали бициклима кући друмом ,сланцима ,па ожежи понама . опет звоне главе а и леђа .добисмо и ми навијачи ,јебешга ским си тако те и проце-њивају ,немош касти .а највећма лоше прошо Мита ,осто без предњи зуба ,а имо 1 златан међњима . баш прави. е то није мого да прежали јер нема година како је ишо уновисад да му зуб тај навуку за сва времена и дао и новце.за освету оде једно вече,онако пргав ,сам у Свилош,ал на коњу, па про-јаши крозцентар те уђе у њину кафану и са свима што су били тамо се потуче и у општем метежу успе да узјаши и побегне кући, ал га препознали неки ,па се ,није прошло пар дана 1 њин,Сисоје ,ноћу прикраде до Митине куће и запали им камару удругом дворишту ,ал' ветар заокрене и изгоре Милиција ома поред . до патоса. ама све . то није баш пасирало па Командир Паја лепо уапси брезобразног иу сремско митровачку педагошку установу сашњим . . . . ето тако ,уз батине на сваком кораку ,одрастасмо ми ,ратна генерација ,а беху 5десете године века кљокнутог.
    Sep 28, 2013 1005