Blogovi

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 468
    Blogs
  • 54
    Active Bloggers
126 blogs
  • 26 May 2014
    .... Da li ste nekad čitali pricu koja počinje od drugog pasusa... Verovatno niste... do sada.. početak nisam znao kako da napišem.. pet puta počinjem i brišem, ovakvu priču je nemoguće početi kao nešto normalno... dakle, ovo je drugi pasus.... ... kiša je počela.. video sam najave da nas čekaju ozbiljne padavine, pa sam skratio odmor i krenuo prema Beogradu neuobičajeno rano.. obično krenem oko podne, a sada nisam ni doručkovao... svratiću u neki restoran pored puta... Priznajem, i pored najave, nisam preterano brinuo.... ni prvo ni poslednje nevreme, i ranije sam imao utisak da buh čamcem pre stigao nego kolima... ali..... Prvi znak da nešto nije u redu pojavio se vec par kilometara posle Užica, ka Čačaku... izlazim iz krivine i vidim da je reka došla do puta, samo što nije krenulo izlivanje... kasnije sam na slikama video da tog dela puta više nema... Moj planirani dorucak u restoranu u klisuri odložio sam zbog banalnog razloga... parking na koji sam želeo da stanem, bio je pun kamiona, pa sam produžio dalje.... sreća... da sam tu stao, verovatno ne bih tim putem ni stigao do Beograda... Silazak niz Rudnik i ulazak u zonu oko Ljiga je već ukazivao na kritičnu situaciju... Vode na sve strane.. odroni.. na nekim mestima već pola puta zatrpano, a reka koja je tokom leta kao plitak potok, pravi bukove visoke preko metar i po... postajem svestan šta se dešava... Imam utisak da će se celo brdo sručiti na magistralu... ovo se nekoliko sati kasnije i desilo.. Na nekoliko mesta put je potpuno pod vodom. Vozila ispred mene prolaze, do pola su u vodi.. dodajem gas i zahvaljujem u mislima kolegi koji me je nagovorio da umesto benzinca kupim dizelaša. Moj Hjundai se junački bori sa vodom i prolazim bez problema... jednom.. drugi put.. treći... U Ćelijama je voda ogromna.. cela deonica je potopljena.. opet nekako prolazim.... Neverovatan je pogled na njive i livade sa leve strane puta... MORE.... ne vidiš ni komad zemlje, samo drveće je iznad vode. Imam utisak da uplovljavam u deltu Nila.. katastrofa počinje.. mislima mi prolazi pitanje.. Šta ako se voda pokrene.... Ulazim u Beograd i polako prilazim kući... gužva, blokirane ulice, voda... Na jednom mestu moram da okrenem, dubina vode na putu je preko 5 metara.... i konačno ipak stižem... Pomislio sam da je gotovo... a u stvari.. tek počinje... Ulice su se pretvorile u reke... ko nije video, teško da bi poverovao.. Gledam prizore bujica koje sa svih strana prolaze a u mislima su mi i dalje scene sa puta... Šta ako ona voda krene... Setih se Save sedamtedetih, jedna od tih poplava zatekla me je u blizini mestu proboja nasipa.. Setih se Dunava godinu ili dve kasnije u Zemunu.. tada nije probilo, ali smo 4 noći proveli na nasipima... Dan provodim pred ekranima televizora i kompjutera, polako postajem svestan razmera katastrofe... Uskoro stiže i onaj čuveni poziv da se krene na bedeme kod Šapca... Ne trba reći da se tu ne okleva, spakovao sam osnovnu opremu, poučen iskustvom sa nekih ranijih poplava i sjurio se do Sava centra odakle je najavljen polazak. Pomisao na godišta naših bedema na Savi (i ne samo na Savi) izaziva zabrinutost, uhvatio sam sebe kako namršten gledam u mesto odakle se odvajam sa autoputa, pa pargingu odakle se kreće. I onda.... kako sam pogledom uhvatio tu zonu oko Sava Centra... prvo trenutak zbunjenosti, a onda skoro da mi je suza zaigrala u oku.. sve je puno ljudi... i to kakvih ljudi... Neki novi klinci, oni za koje smo smatrali da su rodjeni smoreni i da ih ništa na ovom svetu ne može pokrenuti, preplavili su sve.. Gde god se okreneš, svuda su. Uleću u već postavljenje autobuse i ne pitaju da li se treba prijaviti, šta treba poneti, kako se ponašati... Jednostavno, oni su KRENULI.. fascinantna želja da pomognu, na urade, da odbrane, da budu korisni, bez trunke dvoumljenja, bez ikakve dileme, bez straha... ni senke onog akako su do juče razmišljali, ili kako smo ih možda mi stariji doživljavali... Kao da nisu isti klinci... pa i nisu.. oni su u trenutku postali veliki. Dokazali su da su spremni za velika dela.. Jedan trenutak katastrofe njih je prekalio... ako neko ne zna kako se kalio čelik, neka pogleda snimke te večeri... one do koje može da dodje... a ima ih malo. Slušao sam te male divove u putu do TAMO... slušao i uživao... kakav neočekivan obrt, kakva pesma mladosti Srbije.. odlučni, organizovani, jaki, nepobedivi. I više nije bila ni važna Sava, nije imala šanse.. nije važna ni ona neorganizovanost i anarhija koja nas je tamo dočekala, ni to nije imalo šanse da zaustavi ovu reku želje... sami su se organizovali. Nestale su razlike navijačke, pa i one mnogo veće... na bedemima zajedno navijači i policija, jedni druge bodre, jedni drugima pomažu.. Bravo Srbijo, i to si dočekala.. Džakovi? Pesak? Blato? Kiša? Ma daj... sitnica... Priznajem, a verovatno to priznaju i oni malobrojni kojima je moja generacija mnogo bliža nego generacija tih mladih lavova, bio je neverovatno lep osećaj biti tu, sa njima. Proletelo je vreme do zore... krenuli smo nazad... i novo iznenađenje... pola autobusa se vratilo bez nas, a oni koji su ostali, brzo su bili popunjeni. Krenuli smo peške nazad, a ta snaga mladosti se još jednom pokazala... dve rečenice bile su dovoljne, dogovor je pao: NIKO neće otići kući dok svi ne budu u autobusima. Niko neće proći pored nas dok autobusi ne stignu. Ovo baš i nije oduševilo vozače iz kolone koji su sledećih 7-8 kilometara klackali za nama, ali niko nije ni najmanjim gestom pokazao nervozu. Doduše, pitanje je kakvu bi reakciju izazvali, jer je, nekako baš u to vreme, onaj najveći igrač, koji od gore vidi sve, zaboravio da zatvori tuš, pa nas je kiša, onako prava jesenja, uz vetar, poprilično oprala... taman da spere blato i pesak... Negde kod treće velike krivine, nailazi vozilo policije.. nova nestvarna slika... Policajci prilaze, a napetost nestaje onog momenta kad smo shvatili da su i oni do skoro bili u blatu... uniforme ne lažu... Pitaju u čemu je problem i istog momenta zovu centar da se hitno pošalju autobusi... Kažu da ni oni ne idu nigde dok nam prevoz ne stigne.. Neverica.. ali autobusi uskoro dolaze... Nestvarno i lepo... i sve u Srbiji, brale... Vraćamo se, a mislima kruže opet izmešane slike... kroz prozor gledam poplavljenu Mačvu, a pored mene polako tonu u san veliki ljudi... spokojno, sa osmehom na licu, zadovojni i srećni što su ove noći dali sve od sebe... i opet se setih... koliko sam dugo ja leteo na krilima one 4 noći na zemunskom nasipu... kada voda nije prošla.... .... nije prošla ni sada.... i zato poleti generacijo mladosti Srbije... poleti i nemoj dozvoliti da ti iko ikada skupi ta krila... ... da li ste nekad pročitali priču koja nema kraja... verovatno niste... do sada... a kraj neću da napišem, jer se iskreno nadam da ova priča nema kraja.... ........... aj ŽIVELI... ako nastavim, rasplakaću se...  
    1068 Objavio/la Chupko Chupavi
  • .... Da li ste nekad čitali pricu koja počinje od drugog pasusa... Verovatno niste... do sada.. početak nisam znao kako da napišem.. pet puta počinjem i brišem, ovakvu priču je nemoguće početi kao nešto normalno... dakle, ovo je drugi pasus.... ... kiša je počela.. video sam najave da nas čekaju ozbiljne padavine, pa sam skratio odmor i krenuo prema Beogradu neuobičajeno rano.. obično krenem oko podne, a sada nisam ni doručkovao... svratiću u neki restoran pored puta... Priznajem, i pored najave, nisam preterano brinuo.... ni prvo ni poslednje nevreme, i ranije sam imao utisak da buh čamcem pre stigao nego kolima... ali..... Prvi znak da nešto nije u redu pojavio se vec par kilometara posle Užica, ka Čačaku... izlazim iz krivine i vidim da je reka došla do puta, samo što nije krenulo izlivanje... kasnije sam na slikama video da tog dela puta više nema... Moj planirani dorucak u restoranu u klisuri odložio sam zbog banalnog razloga... parking na koji sam želeo da stanem, bio je pun kamiona, pa sam produžio dalje.... sreća... da sam tu stao, verovatno ne bih tim putem ni stigao do Beograda... Silazak niz Rudnik i ulazak u zonu oko Ljiga je već ukazivao na kritičnu situaciju... Vode na sve strane.. odroni.. na nekim mestima već pola puta zatrpano, a reka koja je tokom leta kao plitak potok, pravi bukove visoke preko metar i po... postajem svestan šta se dešava... Imam utisak da će se celo brdo sručiti na magistralu... ovo se nekoliko sati kasnije i desilo.. Na nekoliko mesta put je potpuno pod vodom. Vozila ispred mene prolaze, do pola su u vodi.. dodajem gas i zahvaljujem u mislima kolegi koji me je nagovorio da umesto benzinca kupim dizelaša. Moj Hjundai se junački bori sa vodom i prolazim bez problema... jednom.. drugi put.. treći... U Ćelijama je voda ogromna.. cela deonica je potopljena.. opet nekako prolazim.... Neverovatan je pogled na njive i livade sa leve strane puta... MORE.... ne vidiš ni komad zemlje, samo drveće je iznad vode. Imam utisak da uplovljavam u deltu Nila.. katastrofa počinje.. mislima mi prolazi pitanje.. Šta ako se voda pokrene.... Ulazim u Beograd i polako prilazim kući... gužva, blokirane ulice, voda... Na jednom mestu moram da okrenem, dubina vode na putu je preko 5 metara.... i konačno ipak stižem... Pomislio sam da je gotovo... a u stvari.. tek počinje... Ulice su se pretvorile u reke... ko nije video, teško da bi poverovao.. Gledam prizore bujica koje sa svih strana prolaze a u mislima su mi i dalje scene sa puta... Šta ako ona voda krene... Setih se Save sedamtedetih, jedna od tih poplava zatekla me je u blizini mestu proboja nasipa.. Setih se Dunava godinu ili dve kasnije u Zemunu.. tada nije probilo, ali smo 4 noći proveli na nasipima... Dan provodim pred ekranima televizora i kompjutera, polako postajem svestan razmera katastrofe... Uskoro stiže i onaj čuveni poziv da se krene na bedeme kod Šapca... Ne trba reći da se tu ne okleva, spakovao sam osnovnu opremu, poučen iskustvom sa nekih ranijih poplava i sjurio se do Sava centra odakle je najavljen polazak. Pomisao na godišta naših bedema na Savi (i ne samo na Savi) izaziva zabrinutost, uhvatio sam sebe kako namršten gledam u mesto odakle se odvajam sa autoputa, pa pargingu odakle se kreće. I onda.... kako sam pogledom uhvatio tu zonu oko Sava Centra... prvo trenutak zbunjenosti, a onda skoro da mi je suza zaigrala u oku.. sve je puno ljudi... i to kakvih ljudi... Neki novi klinci, oni za koje smo smatrali da su rodjeni smoreni i da ih ništa na ovom svetu ne može pokrenuti, preplavili su sve.. Gde god se okreneš, svuda su. Uleću u već postavljenje autobuse i ne pitaju da li se treba prijaviti, šta treba poneti, kako se ponašati... Jednostavno, oni su KRENULI.. fascinantna želja da pomognu, na urade, da odbrane, da budu korisni, bez trunke dvoumljenja, bez ikakve dileme, bez straha... ni senke onog akako su do juče razmišljali, ili kako smo ih možda mi stariji doživljavali... Kao da nisu isti klinci... pa i nisu.. oni su u trenutku postali veliki. Dokazali su da su spremni za velika dela.. Jedan trenutak katastrofe njih je prekalio... ako neko ne zna kako se kalio čelik, neka pogleda snimke te večeri... one do koje može da dodje... a ima ih malo. Slušao sam te male divove u putu do TAMO... slušao i uživao... kakav neočekivan obrt, kakva pesma mladosti Srbije.. odlučni, organizovani, jaki, nepobedivi. I više nije bila ni važna Sava, nije imala šanse.. nije važna ni ona neorganizovanost i anarhija koja nas je tamo dočekala, ni to nije imalo šanse da zaustavi ovu reku želje... sami su se organizovali. Nestale su razlike navijačke, pa i one mnogo veće... na bedemima zajedno navijači i policija, jedni druge bodre, jedni drugima pomažu.. Bravo Srbijo, i to si dočekala.. Džakovi? Pesak? Blato? Kiša? Ma daj... sitnica... Priznajem, a verovatno to priznaju i oni malobrojni kojima je moja generacija mnogo bliža nego generacija tih mladih lavova, bio je neverovatno lep osećaj biti tu, sa njima. Proletelo je vreme do zore... krenuli smo nazad... i novo iznenađenje... pola autobusa se vratilo bez nas, a oni koji su ostali, brzo su bili popunjeni. Krenuli smo peške nazad, a ta snaga mladosti se još jednom pokazala... dve rečenice bile su dovoljne, dogovor je pao: NIKO neće otići kući dok svi ne budu u autobusima. Niko neće proći pored nas dok autobusi ne stignu. Ovo baš i nije oduševilo vozače iz kolone koji su sledećih 7-8 kilometara klackali za nama, ali niko nije ni najmanjim gestom pokazao nervozu. Doduše, pitanje je kakvu bi reakciju izazvali, jer je, nekako baš u to vreme, onaj najveći igrač, koji od gore vidi sve, zaboravio da zatvori tuš, pa nas je kiša, onako prava jesenja, uz vetar, poprilično oprala... taman da spere blato i pesak... Negde kod treće velike krivine, nailazi vozilo policije.. nova nestvarna slika... Policajci prilaze, a napetost nestaje onog momenta kad smo shvatili da su i oni do skoro bili u blatu... uniforme ne lažu... Pitaju u čemu je problem i istog momenta zovu centar da se hitno pošalju autobusi... Kažu da ni oni ne idu nigde dok nam prevoz ne stigne.. Neverica.. ali autobusi uskoro dolaze... Nestvarno i lepo... i sve u Srbiji, brale... Vraćamo se, a mislima kruže opet izmešane slike... kroz prozor gledam poplavljenu Mačvu, a pored mene polako tonu u san veliki ljudi... spokojno, sa osmehom na licu, zadovojni i srećni što su ove noći dali sve od sebe... i opet se setih... koliko sam dugo ja leteo na krilima one 4 noći na zemunskom nasipu... kada voda nije prošla.... .... nije prošla ni sada.... i zato poleti generacijo mladosti Srbije... poleti i nemoj dozvoliti da ti iko ikada skupi ta krila... ... da li ste nekad pročitali priču koja nema kraja... verovatno niste... do sada... a kraj neću da napišem, jer se iskreno nadam da ova priča nema kraja.... ........... aj ŽIVELI... ako nastavim, rasplakaću se...  
    May 26, 2014 1068
  • 22 May 2014
    Dear friends,  Yesterday my team sent you an email about catastrophic floods in Serbia, Bosnia and Croatia. The consequences of floods are such that it will take decades to overcome them. This has never happened in these countries before.  Tens of thousands of people were left homeless in a few minutes, and too many children suffer from this. There are a large number of images and video clips of their suffering all over the Internet.  We are very grateful for what you've paid attention and put the information on Google crisis response We are small countries with people with brave hearts, and Google is the largest institutions with which we can share our idea in the hope that together we will find a way to implement it.  We need your help to launch a global World Wide campaign CLICK FOR COIN which would try to find funds for the restoration of our countries. Please note that this would be the first time that the peoples of the former Yugoslavia together fighting for a noble cause, after terrible wars that have in recent decades hit the whole region.  We need your support to find any position, any link, and any webpage, any… who will pay for clicks, and transfer all funds to humanitarian accounts dedicated for this case.   There would be a clearly that all campaign is supported by Google and I am sure that any out compatriot all around the world would click for coin… and not only people from former Yugoslavia (we have support from a lot of other countries) In future, this can be a model for similar campaigns all over the world, with the hope that there would be no human suffering. I hope this dream can become real. Sincerely, WWW.VOLIMO.NET Social Network
    39001 Objavio/la dule
  • By dule
    Dear friends,  Yesterday my team sent you an email about catastrophic floods in Serbia, Bosnia and Croatia. The consequences of floods are such that it will take decades to overcome them. This has never happened in these countries before.  Tens of thousands of people were left homeless in a few minutes, and too many children suffer from this. There are a large number of images and video clips of their suffering all over the Internet.  We are very grateful for what you've paid attention and put the information on Google crisis response We are small countries with people with brave hearts, and Google is the largest institutions with which we can share our idea in the hope that together we will find a way to implement it.  We need your help to launch a global World Wide campaign CLICK FOR COIN which would try to find funds for the restoration of our countries. Please note that this would be the first time that the peoples of the former Yugoslavia together fighting for a noble cause, after terrible wars that have in recent decades hit the whole region.  We need your support to find any position, any link, and any webpage, any… who will pay for clicks, and transfer all funds to humanitarian accounts dedicated for this case.   There would be a clearly that all campaign is supported by Google and I am sure that any out compatriot all around the world would click for coin… and not only people from former Yugoslavia (we have support from a lot of other countries) In future, this can be a model for similar campaigns all over the world, with the hope that there would be no human suffering. I hope this dream can become real. Sincerely, WWW.VOLIMO.NET Social Network
    May 22, 2014 39001
  • 30 Apr 2014
    Ova priča mogla bi da počne kao i sve bajke.. bilo je to u jednoj divnoj zemlji gde su (skoro) svi živeli opušteno i mirno, i gde se vodilo računa o onim pravim vrednostima koje čuvaju osmehe. Da, zaista je to bila jedna divna zemlja, kao iz bajke.....U tom slatkom vremenu kada smo otkrivali prve (prave) lepote sveta u kom živimo, NEKO bi se uvek postarao da, nekim čudnim spletom okolnosti, do nas uvek dođu one prave informacije, baš ono što nam je u tom momentu najviše i trebalo. Možda je ovde, u stvari, najvažnije istaći da u to vreme nije bilo Interneta i sličnih mogućnosti masovnog trošenja vremena, a još se nisu razvile (ili bar nama nisu bile dostupne) šeme za masovno zaglupljivanje, kojih danas ima u ogromnim količinama (najbolji primer su upravo kompjuterske igrice). Verovali ili ne, knjige smo tada zaista čitali... a pravo blago bile su one na granici zabranjenog... one koje su nam otvarale neke nove puteve saynanja.. tako bi se na stolu u učionici "slučajno" zadesila jedna knjiga koja pocinje pricom o pčelicama i cveću, a završava jako ozbiljnim temama odnosa između muskarca i žene. Puno godina kasnije, Vudi Alen je naslov te knjige upotrebio za jedan od sovjih najboljih filmova. U pitanju je naravno, "Sve što ste želeli da ssaznate a niste imali koga da pitate (o sexu)". Knjiga je išla od ruke do ruke, svi smo je nekako pročitali u jednom dahu.... a onda je, par nedelja kasnije.. isto tako slučajno, jednog dana na istom mestu osvanula "Mala ilustrovana kožna venerologija", knjiga posle koje smo svi bukvalno prali ruke, koliko je uverljivo bilo to što je opisivala. Sve u svemu, taj NEKO nam je lepo rekao... Klinci.. evo KAKO, ali evo i šta može da vas snađe ako ne budete pazili... I taj NEKO je znao šta radi, čim autor ovog teksta i dan danas pamti te detalje... Međutim, to je samo uvod u priču.. jednog dana, umesto umesto profesorke matematike (bila je bolesna), na vratima učionice pojavila se profesorka biologije. Svi smo je znali kao sjajnu osobu, majku blizanaca iz susednog odeljenja. Sama njena pojava bila je čudna, a posebno je čudno bilo što je sve devojčice iz odeljenja poslala u park, a nas, decake, zadržala na času... Rekla je.. "devojčice danas odmaraju, a mi ćemo se baviti enterijerima...." i iz tašne izvukla čekić i malu kutiju. Zatim nam je objasnila da i zidovi imaju dušu  i da im treba pokloniti pažnju... Naš smeh je prekinula molbom da svi ustanemo, priđemo zidu i da isti taj zid učionice poljubimo...Totalni šok... ali osmeh omiljene profesorke nije dao prostora za diskusiju, te mi svi od reda poljubiismo zid. Pošto smo u povratku u klupe podrugljivo komentarisali strast koju su određeni likovi ispoljili ovim činom, profesorka nas je poslala da ovog puta isti taj zid pomilujemo.... Moram priznati da se i dan danas sećam svih tih faca.... seli smo bez reči, totalno zbunjeni... A onda je profesorka uzela čekić, pozvala jednog Pecu i dala mu čekić i jedan ekser u ruke. Peca je trebao da zakuca ekser u zid. Pokušajte samo da zamislite njegovu zblanutu facu dok je to radio, a mi onako, sa rebusom u glavi, sve to nemo posmatrali... Profesorka je zatim prišla... i izvukla ekser iz zida.... Vratila se za katedru... nasmešila se..... i rekla... "Deco, da li se negde vidi da ste ljubili zid? A ova rupa zauvek ostaje...   Zid je zid... a devojčice su mnogo, mnogo  nežnije ... čuvajte ih, mazite i ljubite, ali neke stvari nikad  ne dozvolite.......  čas je završen, devojčiče vas čekaju... " Zatim se okrenula.. i otišla iz pravo u legendu. Domaći zadatak koji nam je dala, trajao je.. i trajaće dugo... Jedan deo tog zadatka je i ova priča... Dečaci.... čuvajte devojčice, njihov osmeh čini ovaj svet lepim... 
    2132 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Ova priča mogla bi da počne kao i sve bajke.. bilo je to u jednoj divnoj zemlji gde su (skoro) svi živeli opušteno i mirno, i gde se vodilo računa o onim pravim vrednostima koje čuvaju osmehe. Da, zaista je to bila jedna divna zemlja, kao iz bajke.....U tom slatkom vremenu kada smo otkrivali prve (prave) lepote sveta u kom živimo, NEKO bi se uvek postarao da, nekim čudnim spletom okolnosti, do nas uvek dođu one prave informacije, baš ono što nam je u tom momentu najviše i trebalo. Možda je ovde, u stvari, najvažnije istaći da u to vreme nije bilo Interneta i sličnih mogućnosti masovnog trošenja vremena, a još se nisu razvile (ili bar nama nisu bile dostupne) šeme za masovno zaglupljivanje, kojih danas ima u ogromnim količinama (najbolji primer su upravo kompjuterske igrice). Verovali ili ne, knjige smo tada zaista čitali... a pravo blago bile su one na granici zabranjenog... one koje su nam otvarale neke nove puteve saynanja.. tako bi se na stolu u učionici "slučajno" zadesila jedna knjiga koja pocinje pricom o pčelicama i cveću, a završava jako ozbiljnim temama odnosa između muskarca i žene. Puno godina kasnije, Vudi Alen je naslov te knjige upotrebio za jedan od sovjih najboljih filmova. U pitanju je naravno, "Sve što ste želeli da ssaznate a niste imali koga da pitate (o sexu)". Knjiga je išla od ruke do ruke, svi smo je nekako pročitali u jednom dahu.... a onda je, par nedelja kasnije.. isto tako slučajno, jednog dana na istom mestu osvanula "Mala ilustrovana kožna venerologija", knjiga posle koje smo svi bukvalno prali ruke, koliko je uverljivo bilo to što je opisivala. Sve u svemu, taj NEKO nam je lepo rekao... Klinci.. evo KAKO, ali evo i šta može da vas snađe ako ne budete pazili... I taj NEKO je znao šta radi, čim autor ovog teksta i dan danas pamti te detalje... Međutim, to je samo uvod u priču.. jednog dana, umesto umesto profesorke matematike (bila je bolesna), na vratima učionice pojavila se profesorka biologije. Svi smo je znali kao sjajnu osobu, majku blizanaca iz susednog odeljenja. Sama njena pojava bila je čudna, a posebno je čudno bilo što je sve devojčice iz odeljenja poslala u park, a nas, decake, zadržala na času... Rekla je.. "devojčice danas odmaraju, a mi ćemo se baviti enterijerima...." i iz tašne izvukla čekić i malu kutiju. Zatim nam je objasnila da i zidovi imaju dušu  i da im treba pokloniti pažnju... Naš smeh je prekinula molbom da svi ustanemo, priđemo zidu i da isti taj zid učionice poljubimo...Totalni šok... ali osmeh omiljene profesorke nije dao prostora za diskusiju, te mi svi od reda poljubiismo zid. Pošto smo u povratku u klupe podrugljivo komentarisali strast koju su određeni likovi ispoljili ovim činom, profesorka nas je poslala da ovog puta isti taj zid pomilujemo.... Moram priznati da se i dan danas sećam svih tih faca.... seli smo bez reči, totalno zbunjeni... A onda je profesorka uzela čekić, pozvala jednog Pecu i dala mu čekić i jedan ekser u ruke. Peca je trebao da zakuca ekser u zid. Pokušajte samo da zamislite njegovu zblanutu facu dok je to radio, a mi onako, sa rebusom u glavi, sve to nemo posmatrali... Profesorka je zatim prišla... i izvukla ekser iz zida.... Vratila se za katedru... nasmešila se..... i rekla... "Deco, da li se negde vidi da ste ljubili zid? A ova rupa zauvek ostaje...   Zid je zid... a devojčice su mnogo, mnogo  nežnije ... čuvajte ih, mazite i ljubite, ali neke stvari nikad  ne dozvolite.......  čas je završen, devojčiče vas čekaju... " Zatim se okrenula.. i otišla iz pravo u legendu. Domaći zadatak koji nam je dala, trajao je.. i trajaće dugo... Jedan deo tog zadatka je i ova priča... Dečaci.... čuvajte devojčice, njihov osmeh čini ovaj svet lepim... 
    Apr 30, 2014 2132
  • 23 Apr 2014
    Jednom davno, u mom komšiluku, živeo je dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac, u pokušaju da se sa time izbori i da ga usmeri na pravi put, dao mu je kesu punu eksera. Rekao mu je, svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, da zakuca po jedan ekser u ogradu. Prvoga dana dečak je zakucao 37 eksera . Tokom sledećih nekoliko meseci, naučio je da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu. Tako je došao dan kada nije pobesneo. Sa ponosom je rekao to svom ocu, a otac mu je odgovorio da, svakoga dana kada bude uspeo da iskontroliše svoje ponašanje, iz ograde isčupa jedan ekser. Dani su prolazili i jednoga dana dečko je bio u stanju da kaze svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde, i rekao: "Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi.Ograda vise nikad nece biti ista. Kada u besu kazeš ili uradiš nešto, to ostavlja ožiljak, baš kao što su ove rupe u ogradi. Možes čoveka ubosti nožem i izvuci noz, a posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je žao, rane ostaju. Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička. Prijatelji su zaista vrlo retki dragulji, oni čine da se smešiš, ohrabruju te da uspeš u nečemu, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči za tebe i uvek im je srce otvoreno za tebe.” Nemojte čekati svetsku nedelju ili dan prijateljstva. Pokažite svojim prijateljima koliko Vam je stalo do njih. Svi vi koji sada ovo čitate… VI STE MOJI PRIJATELJI I JA SAM NA TO PONOSAN. Molim vas, oprostite mi ako sam ikada napravio rupu na vašoj ogradi.  
    2339 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Jednom davno, u mom komšiluku, živeo je dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac, u pokušaju da se sa time izbori i da ga usmeri na pravi put, dao mu je kesu punu eksera. Rekao mu je, svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, da zakuca po jedan ekser u ogradu. Prvoga dana dečak je zakucao 37 eksera . Tokom sledećih nekoliko meseci, naučio je da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu. Tako je došao dan kada nije pobesneo. Sa ponosom je rekao to svom ocu, a otac mu je odgovorio da, svakoga dana kada bude uspeo da iskontroliše svoje ponašanje, iz ograde isčupa jedan ekser. Dani su prolazili i jednoga dana dečko je bio u stanju da kaze svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde, i rekao: "Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi.Ograda vise nikad nece biti ista. Kada u besu kazeš ili uradiš nešto, to ostavlja ožiljak, baš kao što su ove rupe u ogradi. Možes čoveka ubosti nožem i izvuci noz, a posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je žao, rane ostaju. Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička. Prijatelji su zaista vrlo retki dragulji, oni čine da se smešiš, ohrabruju te da uspeš u nečemu, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči za tebe i uvek im je srce otvoreno za tebe.” Nemojte čekati svetsku nedelju ili dan prijateljstva. Pokažite svojim prijateljima koliko Vam je stalo do njih. Svi vi koji sada ovo čitate… VI STE MOJI PRIJATELJI I JA SAM NA TO PONOSAN. Molim vas, oprostite mi ako sam ikada napravio rupu na vašoj ogradi.  
    Apr 23, 2014 2339
  • 31 Mar 2014
    Konačno i ja da malo naoštrim pero, ako mi dodje malo ću vas izbombardovati mojim blogovima.Svetski hit pisanja blogova je što manje reči, a što više slika...Kažu tamo neki veliki blogeri, da ljudima treba kroz slike predočiti šta ste hteli da napišete.Pa da pokušam...   Tamo gde vam vetar nežno miluje kosu, sunce neprestano sija, a talasi vam maze telo...Zvuči kao mesto iz bajke ?   BAROS Poput bisera nanizana su Maldivska ostrva duž jugozapadne obale Indije.Među njima je i ostrvo Baros sa 75 luksuznih vila.Ostrvace je dugačko svega 300 metara i široko 300 metara. Za romantičare dušu dalo.Spadam u ovu grupu ljudi i sebe vidim tamo.     BORA BORA U lagunama na koralnom ostrvu Bora Bora na južnom Pacifiku pesak sitan, grane raskošnih palmi prave debeli hlad, a voda prozirna i topla. Sve je prelepo dok ne dodje vreme da platite, jer je ovo jedna od najskupljih svetskih destinacija.   KOH TAO Samo 60 kilometara severno od lepotice ostrva Ko Samui u tajlandskom zalivu smešten je pravi mali raj ostrvo Koh Tao. Više od 300 dana godišnje sunčanih dana i toplo more, malo li je.Nemojte zaobići obilazak ostrva jel ima mnogo toga da se vidi. JUKATAN Ruševine hrama drevnih Maja kod grada Tulum u Meksiku, na obali postrva Jukatan odiše tajnama i svakako ga treba obići. Uz svetski poznate stare Maje i sva njihova blaga, ovaj deo Meksika prepun je i predivnih prirodnih lepota. U ovoj regiji može se pronaći i jedinstveno prirodno blago poput Rio Secreta. MAJORKA Beli pesak, tirkizno more i sunce više vam ne treba za potpuno užuvanje. LA DIG Pravi biser za ljubitelje plivanja je ostrvo La Dig smešteno na istočnoj obali Afrike. Ovo treće po veličini Sejšelsko ostrvo, može se pohvaliti sa 16 čarobnih plaža. ZAKINTOS Najjužnije ostrvo i treće po veličini u Jonskom moru. Ostrvo bogate i guste vegetacije, poznato kao i dom ugrožene vrste kornjača Caretta-Caretta.Jonsko more u svom nejlepšem izdanju - zlatni pesak i fenomenalno cista voda. Sva navedena mesta su romančna, pa dragi moji romantičari izvolite.Nadam se da ste makar malo uživali gledajući slike. Pozdrav do sledećeg pisanja.
    14060 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Konačno i ja da malo naoštrim pero, ako mi dodje malo ću vas izbombardovati mojim blogovima.Svetski hit pisanja blogova je što manje reči, a što više slika...Kažu tamo neki veliki blogeri, da ljudima treba kroz slike predočiti šta ste hteli da napišete.Pa da pokušam...   Tamo gde vam vetar nežno miluje kosu, sunce neprestano sija, a talasi vam maze telo...Zvuči kao mesto iz bajke ?   BAROS Poput bisera nanizana su Maldivska ostrva duž jugozapadne obale Indije.Među njima je i ostrvo Baros sa 75 luksuznih vila.Ostrvace je dugačko svega 300 metara i široko 300 metara. Za romantičare dušu dalo.Spadam u ovu grupu ljudi i sebe vidim tamo.     BORA BORA U lagunama na koralnom ostrvu Bora Bora na južnom Pacifiku pesak sitan, grane raskošnih palmi prave debeli hlad, a voda prozirna i topla. Sve je prelepo dok ne dodje vreme da platite, jer je ovo jedna od najskupljih svetskih destinacija.   KOH TAO Samo 60 kilometara severno od lepotice ostrva Ko Samui u tajlandskom zalivu smešten je pravi mali raj ostrvo Koh Tao. Više od 300 dana godišnje sunčanih dana i toplo more, malo li je.Nemojte zaobići obilazak ostrva jel ima mnogo toga da se vidi. JUKATAN Ruševine hrama drevnih Maja kod grada Tulum u Meksiku, na obali postrva Jukatan odiše tajnama i svakako ga treba obići. Uz svetski poznate stare Maje i sva njihova blaga, ovaj deo Meksika prepun je i predivnih prirodnih lepota. U ovoj regiji može se pronaći i jedinstveno prirodno blago poput Rio Secreta. MAJORKA Beli pesak, tirkizno more i sunce više vam ne treba za potpuno užuvanje. LA DIG Pravi biser za ljubitelje plivanja je ostrvo La Dig smešteno na istočnoj obali Afrike. Ovo treće po veličini Sejšelsko ostrvo, može se pohvaliti sa 16 čarobnih plaža. ZAKINTOS Najjužnije ostrvo i treće po veličini u Jonskom moru. Ostrvo bogate i guste vegetacije, poznato kao i dom ugrožene vrste kornjača Caretta-Caretta.Jonsko more u svom nejlepšem izdanju - zlatni pesak i fenomenalno cista voda. Sva navedena mesta su romančna, pa dragi moji romantičari izvolite.Nadam se da ste makar malo uživali gledajući slike. Pozdrav do sledećeg pisanja.
    Mar 31, 2014 14060
  • 04 Mar 2014
    Koja je razlika između radnika i neradnika? Ko su radnici a ko neradnici? Ko se žali a ko radi? Da li čekamo naš posao iz snova? Jeste, teško je! Al, da je lako ne bi bilo teško- moja lična umotvorina. Šalu na stranu, posla zaista malo ima i teško je platiti račune, opskrbiti porodicu sa svime što je potrebno a ponekada je dovoljno teško samo preživeti. Govorim iz iskustva! Ponekada, se osvrnem na mojih 35 godina života i na sve poslove koje sam radio a bio sam sve i svašta i počeo kao trgovac tj prodavac cigareta na Futoškoj pijaci u Novom Sadu i nije mi bilo teško. Bio sam tada dete. Išao sam u osnovnu školu i bio jedan od retkih dečaka koji je zarađivao 10 maraka dnevno...bila je to lova u to vreme. Naravno da su se mnogi čudili, neki se i smejali jer su smatrali da je to sramota. Možda je i bila ali sam ja sebi kupovao sladoled svaki dan...kakva poslastica. No, danas je situacija drugačija. Nije sve tako crno ali jesam bez stalnog zaposlenja i prihoda što je verovatno i moja krivica tj moj izbor u neku ruku. Verovatno mi je dosadilo da vozim taxi ili da se bavim prodajom nekretnina... Slušam ljude oko sebe i njihove žalopojke u našem crnilu i svi se meni jadaju ( možda zato što nosim naočare) a ja čak i poverujem u njihovu tešku situaciju. Reč je o mladim ljudima koji čekaju da im se ostvare snovi i da ih nađe posao iz snova. Imam utisak da bi svi nekako da postanu direktori. Uglavnom ne rade ništa, imaju 25 god i više a žive kod svojih roditelja koji im daju novaca za cigarete i noćni provod. Teško je! - kažu. Nema posla! Mala plata! Nerviraju ih šefovi! Šefovi su uglavnom nepismeni i glupavi a ovi mladi pa i stari su extra sposobni, školovani, najpametniji. Da, a i dalje sede kući i kukaju. S obzirom da sam odgovoran za još 2 mala života, nemam pravo da budem previše probirljiv te se latim svakog posla koji mi se ponudi i tako se nađoh na njivi za 1000 din dnevno tj za 8 sati rada. Malo li je? Realno jeste malo i svojevremeno sam zarađivao mnogo više, čak i do 1500e mesečno ali moj novčanik govori da je to bilo nekada i da je sada prazan a po nekoj računici je 1000 dinara više od 0 dinara. Juhu! Prihvatih posao sa jagodama što je za mene potpuna novina i gotovo sa oduševljenjem prionuh na posao. E, i ja imam šefa koji je ''glup'' i stalno nešto zanoveta...kaže da sam spor a ja se složim sa njim i nastavim istom brzinom. Možda ja i jesam pametniji od njega. Stariji sam i imam više životnog iskustva, znanja i jesam navikao da komuniciram sa ljudima koji su na intelektualnoj razini daleko iznad njegove al on je ovde šef a ja sam radnik kojem treba novac! Isti ovaj posao sam ponudio ljudima koji nemaju posao i koji očajnički traže posao al gle čuda: Niko se nije oduševio idejom da radi na njivi. Niko se ne oduševljava fizičkom radu. Svima je to baš malo novaca. Svima je to ispod nivoa. I onda ja shvatih da je ovo država visoko obazovanih ljudi, da su ovde svi najpametniji, najlepši, najjači, najhrabriji, da svi sebe cene i poštuju a da je ponižavajuće raditi. Bolje časno sedeti kući i kukati nego savijen na njivi raditi. Hmmm...nešto to nije uredu! Ah, ti seljaci što na njivi radiše, nama namirnice uzgajaše. Naravno da nisam želeo nikoga uvrediti jer poštujem pametne , mlade i stare ali mi nije jasno do kada ćemo kukati? Nisam ja odrastao na njivi nit sam gospodin čovek al se pitam otkud taj ponos kada se za leba nema? Meni se niko ne podsmeva. čak se moji prijatelji i dive snazi moje volje i upornosti da zaradim nešto novaca. Do sada sam imao svoje 2 privatne firme, bio pekar, taxista, frizer a najviše prodavac a šta ću biti za 3 meseca? A podsetiću, život je neverovatno nepredvidiv i više puta mi se za jedan dan preokrenuo na bolje ali i na gore a njiva nije moj posao iz snova, naprotiv ali će mi dobro doći da se malo psihički opustim a kasnije? Pa, to se nikada nezna, možda postanem Mađar i odem negde drugde, možda prodam neku skupu nekretninu? Vreme će pokazati, ono je pravi pokazatelj! A mladi postaju stari i to treba imati na umu jer vreme prolazi...pažljivo omladino! Hoćemo li čekati da nam država stvori odgovarajuća mesta? Da se dogode one famozne reforme? Čekamo bolje sutra ili ćemo mi nešto uraditi sami? Ja ostajem na njivi i to je deo moje odgovornosti barem u narednom periodu i moram napisati da je sa 1000 din lakše živeti nego sa 0 dinara i mnogo manje kukam.
    1833 Objavio/la Ćazim Salihi
  • Koja je razlika između radnika i neradnika? Ko su radnici a ko neradnici? Ko se žali a ko radi? Da li čekamo naš posao iz snova? Jeste, teško je! Al, da je lako ne bi bilo teško- moja lična umotvorina. Šalu na stranu, posla zaista malo ima i teško je platiti račune, opskrbiti porodicu sa svime što je potrebno a ponekada je dovoljno teško samo preživeti. Govorim iz iskustva! Ponekada, se osvrnem na mojih 35 godina života i na sve poslove koje sam radio a bio sam sve i svašta i počeo kao trgovac tj prodavac cigareta na Futoškoj pijaci u Novom Sadu i nije mi bilo teško. Bio sam tada dete. Išao sam u osnovnu školu i bio jedan od retkih dečaka koji je zarađivao 10 maraka dnevno...bila je to lova u to vreme. Naravno da su se mnogi čudili, neki se i smejali jer su smatrali da je to sramota. Možda je i bila ali sam ja sebi kupovao sladoled svaki dan...kakva poslastica. No, danas je situacija drugačija. Nije sve tako crno ali jesam bez stalnog zaposlenja i prihoda što je verovatno i moja krivica tj moj izbor u neku ruku. Verovatno mi je dosadilo da vozim taxi ili da se bavim prodajom nekretnina... Slušam ljude oko sebe i njihove žalopojke u našem crnilu i svi se meni jadaju ( možda zato što nosim naočare) a ja čak i poverujem u njihovu tešku situaciju. Reč je o mladim ljudima koji čekaju da im se ostvare snovi i da ih nađe posao iz snova. Imam utisak da bi svi nekako da postanu direktori. Uglavnom ne rade ništa, imaju 25 god i više a žive kod svojih roditelja koji im daju novaca za cigarete i noćni provod. Teško je! - kažu. Nema posla! Mala plata! Nerviraju ih šefovi! Šefovi su uglavnom nepismeni i glupavi a ovi mladi pa i stari su extra sposobni, školovani, najpametniji. Da, a i dalje sede kući i kukaju. S obzirom da sam odgovoran za još 2 mala života, nemam pravo da budem previše probirljiv te se latim svakog posla koji mi se ponudi i tako se nađoh na njivi za 1000 din dnevno tj za 8 sati rada. Malo li je? Realno jeste malo i svojevremeno sam zarađivao mnogo više, čak i do 1500e mesečno ali moj novčanik govori da je to bilo nekada i da je sada prazan a po nekoj računici je 1000 dinara više od 0 dinara. Juhu! Prihvatih posao sa jagodama što je za mene potpuna novina i gotovo sa oduševljenjem prionuh na posao. E, i ja imam šefa koji je ''glup'' i stalno nešto zanoveta...kaže da sam spor a ja se složim sa njim i nastavim istom brzinom. Možda ja i jesam pametniji od njega. Stariji sam i imam više životnog iskustva, znanja i jesam navikao da komuniciram sa ljudima koji su na intelektualnoj razini daleko iznad njegove al on je ovde šef a ja sam radnik kojem treba novac! Isti ovaj posao sam ponudio ljudima koji nemaju posao i koji očajnički traže posao al gle čuda: Niko se nije oduševio idejom da radi na njivi. Niko se ne oduševljava fizičkom radu. Svima je to baš malo novaca. Svima je to ispod nivoa. I onda ja shvatih da je ovo država visoko obazovanih ljudi, da su ovde svi najpametniji, najlepši, najjači, najhrabriji, da svi sebe cene i poštuju a da je ponižavajuće raditi. Bolje časno sedeti kući i kukati nego savijen na njivi raditi. Hmmm...nešto to nije uredu! Ah, ti seljaci što na njivi radiše, nama namirnice uzgajaše. Naravno da nisam želeo nikoga uvrediti jer poštujem pametne , mlade i stare ali mi nije jasno do kada ćemo kukati? Nisam ja odrastao na njivi nit sam gospodin čovek al se pitam otkud taj ponos kada se za leba nema? Meni se niko ne podsmeva. čak se moji prijatelji i dive snazi moje volje i upornosti da zaradim nešto novaca. Do sada sam imao svoje 2 privatne firme, bio pekar, taxista, frizer a najviše prodavac a šta ću biti za 3 meseca? A podsetiću, život je neverovatno nepredvidiv i više puta mi se za jedan dan preokrenuo na bolje ali i na gore a njiva nije moj posao iz snova, naprotiv ali će mi dobro doći da se malo psihički opustim a kasnije? Pa, to se nikada nezna, možda postanem Mađar i odem negde drugde, možda prodam neku skupu nekretninu? Vreme će pokazati, ono je pravi pokazatelj! A mladi postaju stari i to treba imati na umu jer vreme prolazi...pažljivo omladino! Hoćemo li čekati da nam država stvori odgovarajuća mesta? Da se dogode one famozne reforme? Čekamo bolje sutra ili ćemo mi nešto uraditi sami? Ja ostajem na njivi i to je deo moje odgovornosti barem u narednom periodu i moram napisati da je sa 1000 din lakše živeti nego sa 0 dinara i mnogo manje kukam.
    Mar 04, 2014 1833
  • 08 Feb 2014
    Moja struka je pomalo specificina, zahteva da se se dobro prouci sistem pre no sto se napise program za njega. Pa dakle da pogledamo taj Srpski izborni sistem.   Izadjete na glasanje, glasate za nekog, taj neko recimo predje cenzus i tako ga predje da dobije vecinu. Tako neko formira parlament osnuje vladu i vlada. Divno! moze li lepse? Vecina se pita! Svi srecni i zadovoljni.   E sad da obrnemo stvar onakvu kakva realnije jeste.   Ako ste partijski placenik-vojnik, ispunjavate naredjenja, glasate i radite gde treba, sta treba, kako treba - po nalogu. Vi nemate licnost, vama vlada licnost partije a u Srpskom miljeu zapravo u vama nastaje i razvija se neki mali vodja koga mrzite i obozavate u isto vreme. Mozda dobijete neko mesto i platicu a cesce je da to nece da bude bas tako. Srbija beskrupulozno politicki eksploatise. Nemo da placete sto se ispali naivni. Osim naravno ako ne spadate u beskrupuloznu vrstu. Intresantno kad gledam sve te koji agituju za neku politicku licnost svi od reda spadaju bas u tu beskrupuloznu vrstu - prodali bi rodjenu babu za malo pumpanja licnog ega.   Ako niste partijski placenik mozda ste licnost od znacaja: na primer znate kako se od blata pravi pita (barem na TV-u). Vi ne morate da glasate, vi ste vec vrbovani od strane svih (svima treba pita od blata), skoro sigurno imate posao, jedino sto cete morati u svakom slucaju da se mnogo najedete tog blata za vrlo malo parce pite.   Mozda ste visoki partijski poverenik? Ako ste to, Vama nemam sta da objasnjavam, vi znate zasto radite to sto radite. Nikad mi nije bilo jasno kako spavate ali verujem da i spavate dobro.   Dakle kad odbacimo sve ovo ostajemo vecina vas i ja, skraceno MI. Masovno glasacko telo.   Kao masovno glasacko telo nalazimo se pred izborom koga od ovih gore da izaberemo? Necu da vam kazem kako cete da razmisljate koga da izaberete, Vasa stvar, ali da se podsetimo malo istorijskih opaski: ‘dva Srbina tri partije’. Opaska koja nije slucano nastala.   Ako ste osoba od integriteta i morala (t.j. nije vam zinula pozadina da nesto dobijete kroz politicki sistem) vrlo brzo cete doci do zakljucka da niko iz gornje liste nije vredan davanja poverenja (narodski: ne bi mu dao dve nacrtane ovce da cuva).   Sta nam preostaje?   Proaktivno: Da osnujemo veliku partiju zvanu MI Reaktivno: Da ne glasamo jer nemamo za koga.   Da se ne lazemo, ideja “proaktivno” je deluzija, lepo mastanje, ShBBKBB (sta bi bilo kad bi bilo)   U realnosti medjutim kad se suocite sa papirom i kad nastane situacija dza ili bu, neki precrtaju sve i ispale svu svoju frustraciju, neko se prikloni nekom od ovih gornjih, neko vrati prazan papir a neko ne dodje uopste da uradi bilo sta.   Postoje samo dve osnovne situacije:   Il ste glasali il niste.   Ako ste glasali Vas bilo kakav glas da jeste ide ili onom za koga ste glasali (za ovaj misaoni eksperiment cemo izbaciti iz sistema malverzacije zvane ‘namestanje’ ili ‘stelovanje’ izbora), dakle ako ste glasali vas glas ide nekom. Cak i ako ste ubacili prazan papir ili nacrtali muski polni organ sa krilcima, vas glas ide nekom. Ako nije konkretan neko onda su svi proporcionalno (po zakonu beli glas se deli svim politickim partijama KOJE SU PRESLE CENZUS). Dakle ako ste beli dali ste glas svima i onima sa kojima se slazete i onima sa kojima se ne slazete. Razmislite malo o ovoj cinjenici. Drugim recima BELI se slazu sa sistemom bilo kakvim. Ovo ja zovem prvi stepen marginalizacije glasackog tela MI (stepen marginalizacija glasackog tela MI => smgtmi).   Drugi stepen marginalizacije nastaje kad pocne post izborna utakmica. Bez obzira kako ste glasali i za koga se glasali parlament i vlada se formira u pregovorima partija koje su presle cenzus. Ovo ja zovem drugi stepen SMGTMI. Naime u ovom procesu Vas iz grupe MI niko nista ne pita da li se slazete sa tom kombinacijom ili ne. Vi ste vec postali nebitni elemenat politickog sistema samim cinom glasanja (ili neglasanja svejedno). Otpali ste jos u klasifikacijama za prvenstvno :)   Konacni i treci stepen SMGTMI nastaje svakog dana kad se uvode zakoni, primenjuju mere itd. Naime koalicija nastala u drugom stupnju SMGTMI Vam jednostavno kroji, kapu, odelo, cipele i wc solju po svom nahodjenju, naravno Vas nista ne pitaju... Vasa frustracija se nagomilava i vi opet crtate ‘ono sa krilcima’ na glasackim listicma na sledecim izborima i pitate se: da li da ipak postanem partijski vojnik? Barem mozda da imam neku platicu.   Ako imate integriteta i morala, posle nekoliko ovakvih izbora Vi ste jedinka za mentalni poremecaj zvani: ‘ko nije poludeo taj nije normalan’. Prolazi Vam Vas zivot dok zivite zivot pite napravljene od blata. Jedete blato i cutite. Gundjate sebi u brk ili bradu i zapitkujete se ‘kad ce narod da se digne?’. A narod ko narod (t.j. MI), kao i Vi gundja sebi u brk ili bradu i zapitkuje se isto pitanje.   Sad kad sve ovo znate, razmislite ponovo - sta cete uraditi? Da li cete besno lupiti rukom o sto i postati partijski vojnik, efektivno odbaciti svoju licnost, integritet i moral ili cete biti i ostati saksija?   Ziveli!          
    862 Objavio/la Lj Gww
  • By Lj Gww
    Moja struka je pomalo specificina, zahteva da se se dobro prouci sistem pre no sto se napise program za njega. Pa dakle da pogledamo taj Srpski izborni sistem.   Izadjete na glasanje, glasate za nekog, taj neko recimo predje cenzus i tako ga predje da dobije vecinu. Tako neko formira parlament osnuje vladu i vlada. Divno! moze li lepse? Vecina se pita! Svi srecni i zadovoljni.   E sad da obrnemo stvar onakvu kakva realnije jeste.   Ako ste partijski placenik-vojnik, ispunjavate naredjenja, glasate i radite gde treba, sta treba, kako treba - po nalogu. Vi nemate licnost, vama vlada licnost partije a u Srpskom miljeu zapravo u vama nastaje i razvija se neki mali vodja koga mrzite i obozavate u isto vreme. Mozda dobijete neko mesto i platicu a cesce je da to nece da bude bas tako. Srbija beskrupulozno politicki eksploatise. Nemo da placete sto se ispali naivni. Osim naravno ako ne spadate u beskrupuloznu vrstu. Intresantno kad gledam sve te koji agituju za neku politicku licnost svi od reda spadaju bas u tu beskrupuloznu vrstu - prodali bi rodjenu babu za malo pumpanja licnog ega.   Ako niste partijski placenik mozda ste licnost od znacaja: na primer znate kako se od blata pravi pita (barem na TV-u). Vi ne morate da glasate, vi ste vec vrbovani od strane svih (svima treba pita od blata), skoro sigurno imate posao, jedino sto cete morati u svakom slucaju da se mnogo najedete tog blata za vrlo malo parce pite.   Mozda ste visoki partijski poverenik? Ako ste to, Vama nemam sta da objasnjavam, vi znate zasto radite to sto radite. Nikad mi nije bilo jasno kako spavate ali verujem da i spavate dobro.   Dakle kad odbacimo sve ovo ostajemo vecina vas i ja, skraceno MI. Masovno glasacko telo.   Kao masovno glasacko telo nalazimo se pred izborom koga od ovih gore da izaberemo? Necu da vam kazem kako cete da razmisljate koga da izaberete, Vasa stvar, ali da se podsetimo malo istorijskih opaski: ‘dva Srbina tri partije’. Opaska koja nije slucano nastala.   Ako ste osoba od integriteta i morala (t.j. nije vam zinula pozadina da nesto dobijete kroz politicki sistem) vrlo brzo cete doci do zakljucka da niko iz gornje liste nije vredan davanja poverenja (narodski: ne bi mu dao dve nacrtane ovce da cuva).   Sta nam preostaje?   Proaktivno: Da osnujemo veliku partiju zvanu MI Reaktivno: Da ne glasamo jer nemamo za koga.   Da se ne lazemo, ideja “proaktivno” je deluzija, lepo mastanje, ShBBKBB (sta bi bilo kad bi bilo)   U realnosti medjutim kad se suocite sa papirom i kad nastane situacija dza ili bu, neki precrtaju sve i ispale svu svoju frustraciju, neko se prikloni nekom od ovih gornjih, neko vrati prazan papir a neko ne dodje uopste da uradi bilo sta.   Postoje samo dve osnovne situacije:   Il ste glasali il niste.   Ako ste glasali Vas bilo kakav glas da jeste ide ili onom za koga ste glasali (za ovaj misaoni eksperiment cemo izbaciti iz sistema malverzacije zvane ‘namestanje’ ili ‘stelovanje’ izbora), dakle ako ste glasali vas glas ide nekom. Cak i ako ste ubacili prazan papir ili nacrtali muski polni organ sa krilcima, vas glas ide nekom. Ako nije konkretan neko onda su svi proporcionalno (po zakonu beli glas se deli svim politickim partijama KOJE SU PRESLE CENZUS). Dakle ako ste beli dali ste glas svima i onima sa kojima se slazete i onima sa kojima se ne slazete. Razmislite malo o ovoj cinjenici. Drugim recima BELI se slazu sa sistemom bilo kakvim. Ovo ja zovem prvi stepen marginalizacije glasackog tela MI (stepen marginalizacija glasackog tela MI => smgtmi).   Drugi stepen marginalizacije nastaje kad pocne post izborna utakmica. Bez obzira kako ste glasali i za koga se glasali parlament i vlada se formira u pregovorima partija koje su presle cenzus. Ovo ja zovem drugi stepen SMGTMI. Naime u ovom procesu Vas iz grupe MI niko nista ne pita da li se slazete sa tom kombinacijom ili ne. Vi ste vec postali nebitni elemenat politickog sistema samim cinom glasanja (ili neglasanja svejedno). Otpali ste jos u klasifikacijama za prvenstvno :)   Konacni i treci stepen SMGTMI nastaje svakog dana kad se uvode zakoni, primenjuju mere itd. Naime koalicija nastala u drugom stupnju SMGTMI Vam jednostavno kroji, kapu, odelo, cipele i wc solju po svom nahodjenju, naravno Vas nista ne pitaju... Vasa frustracija se nagomilava i vi opet crtate ‘ono sa krilcima’ na glasackim listicma na sledecim izborima i pitate se: da li da ipak postanem partijski vojnik? Barem mozda da imam neku platicu.   Ako imate integriteta i morala, posle nekoliko ovakvih izbora Vi ste jedinka za mentalni poremecaj zvani: ‘ko nije poludeo taj nije normalan’. Prolazi Vam Vas zivot dok zivite zivot pite napravljene od blata. Jedete blato i cutite. Gundjate sebi u brk ili bradu i zapitkujete se ‘kad ce narod da se digne?’. A narod ko narod (t.j. MI), kao i Vi gundja sebi u brk ili bradu i zapitkuje se isto pitanje.   Sad kad sve ovo znate, razmislite ponovo - sta cete uraditi? Da li cete besno lupiti rukom o sto i postati partijski vojnik, efektivno odbaciti svoju licnost, integritet i moral ili cete biti i ostati saksija?   Ziveli!          
    Feb 08, 2014 862
  • 06 Feb 2014
      Evo najzad teme koju najvise volim! MATEMATIKA! Možda zvuči smešno, ali zaista je matematika jedna od stvari o kojoj obožavam da pričam i diskutujem sa ljudima, čak i sa onima koji je ne vole. Svaki put kada neko pomene matematiku, u društvu se nađe neko kome padne mrak na oči i počne da priča o tome kako je to strašna nauka, koja postoji samo da bi nam zagorčala život, dok nikome do sada koga sam upoznala (a da je ne voli) nije palo na pamet da je baš matematika ta koja može da nam olakša život… Da počnemo od činjenice da je matematika pre svega grana filozofije koja označava nauku, logiku i rutinsko učenje. Kada se vratimo na sam početak, ona je trebala da olakša ljudima koji se bave trgovinom. Kasnije je postala deo svakodnevice, ali ne zbog toga da bi nam zagorčala život već baš da bi nam olakšala isti.   Podeliću sa Vama moj način gledišta. Posmatrajmo ove dve stvari: ŽIVOT                                    MATEMATIKA u životu imamo:                      u matematici: PROBLEM                                ZADATAK u životu imamo                       u matematici imamo MILION načina                        MILION načina da rešimo problem.                 da rešimo zadatak. U oba slučaja SAMO JEDAN NAČIN je PRAVI! Ili smo rešili zadatak tačno do kraja ili je zadatak netačan. Ili smo rešili problem u životu ili ga nismo rešili, već odložili. Zar ne?   Jako je prosto prelomiti tu činjenicu u glavi i tako u jednom trenutku matematika postaje nešto što je zaista važno! Svaka oblast iz matematike znači nešto, reflektuje se na naš mozak na neki čudan način. Od kako sam naučila da radim tu matematiku sistematično, rutinski, da ne pravim greške, tako sam počela i u životu mnogo manje stvari da odlažem, sve rešavam sada i odmah… Mnogo situacija uspevam da predvidim, ali to nije toliko važno koliko da svaki korak koji napravimo treba da bude tačan. Mnogo manje vremena sam izgubila od kako sam prvi put sela da radim matematiku i koliko sam je više radila toliko nisam htela da prestanem, samo sam bila uporna, nastavljala do kraja i nikad ne bih digla ruke na pola posla. Što se tiče energije, da li shvatate koliko više energije izgubimo razmišljajući o tome zašto nam nešto treba u životu (kao na primer matematika). Nije matematika samo nauka koja nas tera da usavršimo gledanje na probleme, već i sa psihološke strane utiče na nas. Osećaj je neverovatan kada znate da ste korak bliže rešenju koje ste tako dugo tražili.   Tužna je priča moje generacije. Većina živi u ubeđenju da nam ništa u životu ne treba i da je škola samo ulica. Koliko samo ima onih uspešnih ljudi koji su upisali fakultete da bi se borili sa naukom, da bi iznosili nove ideje – MALO! Svako može da kaže svoje mišljenje, i u kafiću i u autobusu i u parku, ali koliko njih je pristalo da od njega napravi nešto bolje? Da promeni nešto? Studenata ima raznih! I onih koji stalno idu linijom manjeg otpora i onih koji sve prihvataju zdravo za gotovo i onih koji su tu silom stvari, ali hvala bogu na onima koji nose tu potrebnu energiju u sebi da promene nešto.   Eto ja sam pokušala da promenim Vaš način gledanja na matematiku. Koliko je ona u stvari divna! Pa svuda u svetu je ISTA! Jezika ima raznih, istoriju da ne pominjem, tradicija, religije, i ostalog. Matematika je svuda ista, kao i sve što ima veze sa njom! Posle ćemo da pričamo o nalaženju posla bilo gde u inostranstvu, dobro plaćenih poslova, a zašto? Zato što retko ko hoće da ide putem kojim se ređe ide!!! Jedan dan, jedan zadatak!    Hajde da uvedemo smenu, da vidimo kako će svet izgledati kada na svakom koraku možemo da saznamo nešto novo, ali na ONOM nivou! J
    2970 Objavio/la D Boyanna
  •   Evo najzad teme koju najvise volim! MATEMATIKA! Možda zvuči smešno, ali zaista je matematika jedna od stvari o kojoj obožavam da pričam i diskutujem sa ljudima, čak i sa onima koji je ne vole. Svaki put kada neko pomene matematiku, u društvu se nađe neko kome padne mrak na oči i počne da priča o tome kako je to strašna nauka, koja postoji samo da bi nam zagorčala život, dok nikome do sada koga sam upoznala (a da je ne voli) nije palo na pamet da je baš matematika ta koja može da nam olakša život… Da počnemo od činjenice da je matematika pre svega grana filozofije koja označava nauku, logiku i rutinsko učenje. Kada se vratimo na sam početak, ona je trebala da olakša ljudima koji se bave trgovinom. Kasnije je postala deo svakodnevice, ali ne zbog toga da bi nam zagorčala život već baš da bi nam olakšala isti.   Podeliću sa Vama moj način gledišta. Posmatrajmo ove dve stvari: ŽIVOT                                    MATEMATIKA u životu imamo:                      u matematici: PROBLEM                                ZADATAK u životu imamo                       u matematici imamo MILION načina                        MILION načina da rešimo problem.                 da rešimo zadatak. U oba slučaja SAMO JEDAN NAČIN je PRAVI! Ili smo rešili zadatak tačno do kraja ili je zadatak netačan. Ili smo rešili problem u životu ili ga nismo rešili, već odložili. Zar ne?   Jako je prosto prelomiti tu činjenicu u glavi i tako u jednom trenutku matematika postaje nešto što je zaista važno! Svaka oblast iz matematike znači nešto, reflektuje se na naš mozak na neki čudan način. Od kako sam naučila da radim tu matematiku sistematično, rutinski, da ne pravim greške, tako sam počela i u životu mnogo manje stvari da odlažem, sve rešavam sada i odmah… Mnogo situacija uspevam da predvidim, ali to nije toliko važno koliko da svaki korak koji napravimo treba da bude tačan. Mnogo manje vremena sam izgubila od kako sam prvi put sela da radim matematiku i koliko sam je više radila toliko nisam htela da prestanem, samo sam bila uporna, nastavljala do kraja i nikad ne bih digla ruke na pola posla. Što se tiče energije, da li shvatate koliko više energije izgubimo razmišljajući o tome zašto nam nešto treba u životu (kao na primer matematika). Nije matematika samo nauka koja nas tera da usavršimo gledanje na probleme, već i sa psihološke strane utiče na nas. Osećaj je neverovatan kada znate da ste korak bliže rešenju koje ste tako dugo tražili.   Tužna je priča moje generacije. Većina živi u ubeđenju da nam ništa u životu ne treba i da je škola samo ulica. Koliko samo ima onih uspešnih ljudi koji su upisali fakultete da bi se borili sa naukom, da bi iznosili nove ideje – MALO! Svako može da kaže svoje mišljenje, i u kafiću i u autobusu i u parku, ali koliko njih je pristalo da od njega napravi nešto bolje? Da promeni nešto? Studenata ima raznih! I onih koji stalno idu linijom manjeg otpora i onih koji sve prihvataju zdravo za gotovo i onih koji su tu silom stvari, ali hvala bogu na onima koji nose tu potrebnu energiju u sebi da promene nešto.   Eto ja sam pokušala da promenim Vaš način gledanja na matematiku. Koliko je ona u stvari divna! Pa svuda u svetu je ISTA! Jezika ima raznih, istoriju da ne pominjem, tradicija, religije, i ostalog. Matematika je svuda ista, kao i sve što ima veze sa njom! Posle ćemo da pričamo o nalaženju posla bilo gde u inostranstvu, dobro plaćenih poslova, a zašto? Zato što retko ko hoće da ide putem kojim se ređe ide!!! Jedan dan, jedan zadatak!    Hajde da uvedemo smenu, da vidimo kako će svet izgledati kada na svakom koraku možemo da saznamo nešto novo, ali na ONOM nivou! J
    Feb 06, 2014 2970
  • 06 Feb 2014
    Ponekad se zaustavimo u vremenu i prostoru i zapitamo se šta smo uradili pametno u poslednje vreme. Da li smo pametno postupili u određenim situacijama? Da li smo dovoljno ozbiljno pristupili problemima koji nas prate svakodnevno, kao i obavezama? Da li smo doveli svoj život na viši nivo u odnosu na predhodni period? Usponi i padovi su normalni. Treba imati objektivan način gledanja na svet oko nas. Stvoriti realnu sliku svega što nas okružuje pa tada i doneti pravu odluku za rešenje situacije. Posmatrala sam ljude oko sebe dok sam obavljala svoje dnevne zadatke, obaveze. Zaključila sam da ljudi ili previše pažnje posvećuju svom ponašanju u javnosti ili uopšte ne obraćaju pažnju na sebe i prave rutinske greške, naravno vezane za običan život, nas smrtnika.   Pre neki dan sam se vozila gradskim prevozom i po prvi put posle dužeg vremena obratila pažnju na ljude oko mene. Bila sam na srednjim vratima. Face svih ljudi su bile relativno sumorne. Ljudi su bili depresivni, vraćajući se sa posla, dok su neki išli na njih. Svi su gledali jedni na druge sa određenom dozom ogorčenosti, zajedljivosti, ostali su bili distancirani od realnosti. Pored mene je stajao mlad čovek koji je pričao telefonom, što mi na prvi pogled nije uopšte bilo čudno. On je bio predstavnik onih ljudi koji obavljaju svoje dodatne obaveze između onih glavnih. Jedna starija žena je konstantno stajala na vratima i već nekih pet, šest stanica se nije pomerala odatle dok su ljudi pokušavali da uđu i izađu iz autobusa kroz nju. Nije uopšte obratila pažnju na to kakav je ona objekat u svetu oko sebe i koliko pomaže odnosno odmaže situaciji. Nije bila svesna svog postojanja u tom autobusu.  Posle nekog vremena opet sam se osvrnula oko sebe, ljudi su se izmenjali. Kad god bi u autobus ušao neko ko odudara od ljudi oko mene svi bi ga gledali kao da je sa druge planete (što nije dokazano), bez obzira sa bolom koji ta osoba možda nosi sa sobom, kao i svi mi. Dok sam vatala beleške u svoj nevidljivi notes, još uvek sam čula glas onog mladog čoveka. Kada sam se okrenula, on je još uvek pričao. Recimo da sam u tom autobusu provela oko sat vremena. On je još uvek pričao. Posle par minuta su u autobus ušle neke devojčice, ni manje ni više nego srednjoškolke, koje su se zahvaljujući njihovim živahnim hormonima kikotale i smejale na sav glas, ne obraćajući pažnju na čoveka koji jedeo do njih sa crnom pločicom na grudima. Oči su mu bile pune tuge, ko zna zbog čega, a opet je svima bilo jasno. Ljudi nemaju izbora. Opet nepažnja! Sasvim sam mirno stajala sve vreme i strpljivo izoštravala granice između ljudi, to mi nikada nije bio problem. Volim da iskritikujem! Izašla sam iz autobusa i u muku napustila taj objekat u kome neprestano cirkuliše ta čudna energija ljudi koji su isuviše okupirani samima sobom da bi razmeli ostale.   Ovaj blog može da bude i dublji ali moja misao je kompletirana poslnjom rečenicom koju svi možemo da razumemo. Kada bismo samo malo više pažnje i koncentracije posvetili stvarima koje redovno prolazimo i činimo, bili bismo mnogo manje nesrećni u pauzama između njih.   Volela bih da čujem Vaše mišljenje!
    2309 Objavio/la D Boyanna
  • Ponekad se zaustavimo u vremenu i prostoru i zapitamo se šta smo uradili pametno u poslednje vreme. Da li smo pametno postupili u određenim situacijama? Da li smo dovoljno ozbiljno pristupili problemima koji nas prate svakodnevno, kao i obavezama? Da li smo doveli svoj život na viši nivo u odnosu na predhodni period? Usponi i padovi su normalni. Treba imati objektivan način gledanja na svet oko nas. Stvoriti realnu sliku svega što nas okružuje pa tada i doneti pravu odluku za rešenje situacije. Posmatrala sam ljude oko sebe dok sam obavljala svoje dnevne zadatke, obaveze. Zaključila sam da ljudi ili previše pažnje posvećuju svom ponašanju u javnosti ili uopšte ne obraćaju pažnju na sebe i prave rutinske greške, naravno vezane za običan život, nas smrtnika.   Pre neki dan sam se vozila gradskim prevozom i po prvi put posle dužeg vremena obratila pažnju na ljude oko mene. Bila sam na srednjim vratima. Face svih ljudi su bile relativno sumorne. Ljudi su bili depresivni, vraćajući se sa posla, dok su neki išli na njih. Svi su gledali jedni na druge sa određenom dozom ogorčenosti, zajedljivosti, ostali su bili distancirani od realnosti. Pored mene je stajao mlad čovek koji je pričao telefonom, što mi na prvi pogled nije uopšte bilo čudno. On je bio predstavnik onih ljudi koji obavljaju svoje dodatne obaveze između onih glavnih. Jedna starija žena je konstantno stajala na vratima i već nekih pet, šest stanica se nije pomerala odatle dok su ljudi pokušavali da uđu i izađu iz autobusa kroz nju. Nije uopšte obratila pažnju na to kakav je ona objekat u svetu oko sebe i koliko pomaže odnosno odmaže situaciji. Nije bila svesna svog postojanja u tom autobusu.  Posle nekog vremena opet sam se osvrnula oko sebe, ljudi su se izmenjali. Kad god bi u autobus ušao neko ko odudara od ljudi oko mene svi bi ga gledali kao da je sa druge planete (što nije dokazano), bez obzira sa bolom koji ta osoba možda nosi sa sobom, kao i svi mi. Dok sam vatala beleške u svoj nevidljivi notes, još uvek sam čula glas onog mladog čoveka. Kada sam se okrenula, on je još uvek pričao. Recimo da sam u tom autobusu provela oko sat vremena. On je još uvek pričao. Posle par minuta su u autobus ušle neke devojčice, ni manje ni više nego srednjoškolke, koje su se zahvaljujući njihovim živahnim hormonima kikotale i smejale na sav glas, ne obraćajući pažnju na čoveka koji jedeo do njih sa crnom pločicom na grudima. Oči su mu bile pune tuge, ko zna zbog čega, a opet je svima bilo jasno. Ljudi nemaju izbora. Opet nepažnja! Sasvim sam mirno stajala sve vreme i strpljivo izoštravala granice između ljudi, to mi nikada nije bio problem. Volim da iskritikujem! Izašla sam iz autobusa i u muku napustila taj objekat u kome neprestano cirkuliše ta čudna energija ljudi koji su isuviše okupirani samima sobom da bi razmeli ostale.   Ovaj blog može da bude i dublji ali moja misao je kompletirana poslnjom rečenicom koju svi možemo da razumemo. Kada bismo samo malo više pažnje i koncentracije posvetili stvarima koje redovno prolazimo i činimo, bili bismo mnogo manje nesrećni u pauzama između njih.   Volela bih da čujem Vaše mišljenje!
    Feb 06, 2014 2309
  • 04 Feb 2014
    Citam blogove i komentare ovih dana. Citam i razmisljam. Veoma sam blizu takvog razmisljanja. Zaista,kako birati izmedju zla i goreg? Onda dolazim do nekih drugacijih gledanja na stvar: Nista se ne moze preokrenuti, popraviti, uciniti boljim time… Moze se, samo, pokazati prkos. A i u nasem narodu postoji izreka da je “inat, los zanat”. Izmedju inata i prkosa je tanka granica. Ali, opet…a kako da biram bilo koga, kada se ne slazem ni sa jednim vidjenjem situacije, sa nacinom delovanja. Ne svidjaju mi se lica? Za nekog, ko se udubi u problem. stvari postaju jos samo problematicnije, umesto da ih razume (ili, kao sto je obicaj kod nas da kazemo: Ko ovde ne poludi, taj nije normalan). Citam blogove. Citam mnogo pametnih komentara. Ali citam i komentare partijskih “aktivista” (zasto mi, uvek na pamet pada: ” SNS Uputstvo za ostavljanje komentara” - http://www.slideshare.net/zabrinutigradjanin/sns-uputstvo-za-ostavljanje-komentara-snsnet). Kao sto sam vec pisao, predizborna kampanja je za Narodnjake pocela istog casa kada su dosli na vlast. Da se razumemo, zivim VAN Srbije. Necu moci ni da glasam. Ali, uzimam sebi za pravo da mislim svojom glavom, jer, bar neke stvari, sa strane se bolje vide. Cinjenice: Nalazimo se pred mogucnoscu stvaranja jedne Apsolutiscke vladavine. Nalazimo se i u periodu, kada niko ne moze da pruzi otpor Narodnjacima. Sve, poluleve i leve Stranke i Partije su previse slabe. Sada cu se vratiti na fenomen “belih listica”.  Koliko god bio blizak tom misljenju, ipak mislim da taj oblik protesta ne donosi nista korisno. Vise mi lici na defetizam i predaju, a posto sam, po prirodi borben, takav stav ne mogu da podrzim. Jednostano ne priznajem nikome da je toliko mocan da bi ja morao, kao jedini znak protesta, da odbijem da uopste glasam. Jer, i na svetu i u politici postoje dve vrste promena…evolucije i revolucije. Revolucije su nesto ekstremno i to ne zelim svom narodu, ali evolucije, sigurno nece poceti “belim listicima”. Moje je misljenje da u svakom slucaju treba glasati. Birajte nekog, bar za par stepeni drugacijeg. Pa cemo na sledecim isto tako…Jednom ce se skupiti kriticna masa. Nece u Srbiji vise biti Petih Oktobara, nadam se….za dobro svog naroda, ali se MOZEMO I MORAMO, regularnim, parlamentarnim putem izboriti za promene. To sada izgleda neizvodljivo, ali, kao i uvek, vazi ono: “strpljen – spasen”.   (http://namcor.wordpress.com/2014/02/04/beli-listici/)
    979 Objavio/la Milan Vićentijević
  • Citam blogove i komentare ovih dana. Citam i razmisljam. Veoma sam blizu takvog razmisljanja. Zaista,kako birati izmedju zla i goreg? Onda dolazim do nekih drugacijih gledanja na stvar: Nista se ne moze preokrenuti, popraviti, uciniti boljim time… Moze se, samo, pokazati prkos. A i u nasem narodu postoji izreka da je “inat, los zanat”. Izmedju inata i prkosa je tanka granica. Ali, opet…a kako da biram bilo koga, kada se ne slazem ni sa jednim vidjenjem situacije, sa nacinom delovanja. Ne svidjaju mi se lica? Za nekog, ko se udubi u problem. stvari postaju jos samo problematicnije, umesto da ih razume (ili, kao sto je obicaj kod nas da kazemo: Ko ovde ne poludi, taj nije normalan). Citam blogove. Citam mnogo pametnih komentara. Ali citam i komentare partijskih “aktivista” (zasto mi, uvek na pamet pada: ” SNS Uputstvo za ostavljanje komentara” - http://www.slideshare.net/zabrinutigradjanin/sns-uputstvo-za-ostavljanje-komentara-snsnet). Kao sto sam vec pisao, predizborna kampanja je za Narodnjake pocela istog casa kada su dosli na vlast. Da se razumemo, zivim VAN Srbije. Necu moci ni da glasam. Ali, uzimam sebi za pravo da mislim svojom glavom, jer, bar neke stvari, sa strane se bolje vide. Cinjenice: Nalazimo se pred mogucnoscu stvaranja jedne Apsolutiscke vladavine. Nalazimo se i u periodu, kada niko ne moze da pruzi otpor Narodnjacima. Sve, poluleve i leve Stranke i Partije su previse slabe. Sada cu se vratiti na fenomen “belih listica”.  Koliko god bio blizak tom misljenju, ipak mislim da taj oblik protesta ne donosi nista korisno. Vise mi lici na defetizam i predaju, a posto sam, po prirodi borben, takav stav ne mogu da podrzim. Jednostano ne priznajem nikome da je toliko mocan da bi ja morao, kao jedini znak protesta, da odbijem da uopste glasam. Jer, i na svetu i u politici postoje dve vrste promena…evolucije i revolucije. Revolucije su nesto ekstremno i to ne zelim svom narodu, ali evolucije, sigurno nece poceti “belim listicima”. Moje je misljenje da u svakom slucaju treba glasati. Birajte nekog, bar za par stepeni drugacijeg. Pa cemo na sledecim isto tako…Jednom ce se skupiti kriticna masa. Nece u Srbiji vise biti Petih Oktobara, nadam se….za dobro svog naroda, ali se MOZEMO I MORAMO, regularnim, parlamentarnim putem izboriti za promene. To sada izgleda neizvodljivo, ali, kao i uvek, vazi ono: “strpljen – spasen”.   (http://namcor.wordpress.com/2014/02/04/beli-listici/)
    Feb 04, 2014 979