Blogovi

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 462
    Blogs
  • 53
    Active Bloggers
126 blogs
  • 18 Sep 2014
     Da li ste bili u situaciji da vam se čini da se izmiče tlo pod nogama, da gubite kontrolu nad svojim životom, da vam dan nije dovoljno dug za sve što želite, ili morate uraditi? Kad dođete u tu situaciju, setite se ove priče, možda pomogne.... Jedan od profesora filosofije, počeo je čas pred svojim studentima, na neuobičajen način. Bez reči, podigao je veliku, praznu, teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru ispred sebe i zatim je napunio lopticama za tenis. Potom je pitao studente da li je tegla puna... Studenti su se složili da tegla jeste puna. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu, blago je protresao tako da su kamenčići popunili prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su rekli da jeste. Sledeća kutija koju je profesor podigao, bila je puna peska. Kada je sipao u teglu, pesak je popunio i one preostale šupljine. Pitao je još jednom, da li je tegla puna. Studenti su, naravno, odgovorili da jeste. Tada je profesor ispod stola izvadio dve šolje pune kafe i ulio ih u teglu. Kafa je natopila pesak, a profesor nije morao ništa da pita.. studenti su se već i sami smejali shvatajući sta bi bilo pitanje. Kada se smeh utišao, profesor je rekao: "Ovu teglu shvatite kao vaš život, koji svakako trebate ispuniti... Teniske loptice su one najvažnije stvari u vašem životu... porodica, deca, zdravlje i ostalo čemu se veoma predajete.To su oni pojmovi koji bi ispunjavali vaš život i kad bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne... posao, kuća, prijatelji.. Pesak predstavlja preostale stvari.. male stvari... Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za teniske loptice i kamenčiće. U životu važe ista pravila.. ako potrošite vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za obe važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.. igrajte se sa decom dok je vreme, nađite vremena za odlazak kod lekara.. izvedite partnera na večeru... ponašajte se kao da vam je uvek 18 godina... Uvek će biti vremena da se kuća očisti ili urade popravke.. Prvo se pobrinite za teniske loptice, utvrdite svoje prioritete... sve ostalo je pesak.." Nakon profesorovog izlaganja, jedna studentkinja upitala je profesora šta predstavlja kafa. Profesor se nasmejao i rekao.. "Drago mi je što ste to pitali.. nju dolivam kako bih vam pokazao, da, bez obzira koliko vam je život ispunjen, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem".
    1343 Objavio/la Chupko Chupavi
  •  Da li ste bili u situaciji da vam se čini da se izmiče tlo pod nogama, da gubite kontrolu nad svojim životom, da vam dan nije dovoljno dug za sve što želite, ili morate uraditi? Kad dođete u tu situaciju, setite se ove priče, možda pomogne.... Jedan od profesora filosofije, počeo je čas pred svojim studentima, na neuobičajen način. Bez reči, podigao je veliku, praznu, teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru ispred sebe i zatim je napunio lopticama za tenis. Potom je pitao studente da li je tegla puna... Studenti su se složili da tegla jeste puna. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu, blago je protresao tako da su kamenčići popunili prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su rekli da jeste. Sledeća kutija koju je profesor podigao, bila je puna peska. Kada je sipao u teglu, pesak je popunio i one preostale šupljine. Pitao je još jednom, da li je tegla puna. Studenti su, naravno, odgovorili da jeste. Tada je profesor ispod stola izvadio dve šolje pune kafe i ulio ih u teglu. Kafa je natopila pesak, a profesor nije morao ništa da pita.. studenti su se već i sami smejali shvatajući sta bi bilo pitanje. Kada se smeh utišao, profesor je rekao: "Ovu teglu shvatite kao vaš život, koji svakako trebate ispuniti... Teniske loptice su one najvažnije stvari u vašem životu... porodica, deca, zdravlje i ostalo čemu se veoma predajete.To su oni pojmovi koji bi ispunjavali vaš život i kad bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne... posao, kuća, prijatelji.. Pesak predstavlja preostale stvari.. male stvari... Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za teniske loptice i kamenčiće. U životu važe ista pravila.. ako potrošite vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za obe važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.. igrajte se sa decom dok je vreme, nađite vremena za odlazak kod lekara.. izvedite partnera na večeru... ponašajte se kao da vam je uvek 18 godina... Uvek će biti vremena da se kuća očisti ili urade popravke.. Prvo se pobrinite za teniske loptice, utvrdite svoje prioritete... sve ostalo je pesak.." Nakon profesorovog izlaganja, jedna studentkinja upitala je profesora šta predstavlja kafa. Profesor se nasmejao i rekao.. "Drago mi je što ste to pitali.. nju dolivam kako bih vam pokazao, da, bez obzira koliko vam je život ispunjen, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem".
    Sep 18, 2014 1343
  • 08 Sep 2014
    Dragi moji da li se slažete sa mnom kada kažem da nije nužno da budemo materijalno bogati da bismo živeli srećnim i zadovoljnim životom. Ako razvijemo maštu i s voljom prionemo na neki rad, možemo da preživimo i vrlo teške trenutke. Ako se, naprotiv, predamo i ponizno sklopimo ruke, ne želeći išta ponovo da pokušamo, ostaćemo bespomoćni.Možda se sećate poznate priče o dva žapca koja su se našla u visokom ćupu mleka, kad je nesavesni mlekadžija razblažio svoje mleko vodom koju je zahvatio iz potoka. Prvi je žabac, “Maloduško”, izjavio: "Ništa mi ne može pomoći" , zatim se izvrnuo i uginuo.Drugi, “Srčko”, skakao je uporno sve do jutra pa se odjednom našao na gomili putera sa koje je iskočio i pobegao iz svoje mlečne tamnice. Već ste se sigurno našli u nekom domu u kome su "Ne brini!" i "Odustani!" ispisani po svim stvarima – po prašini na namještaju, po neočešljanim stanarima, po neredu u kući, po rasutim papirima... U takvom domu nećete naći dobru knjigu, a čućete kako radio aparat nameće jeftinu muziku. Ako se u njemu ne može naći ništa oplemenjujuće, to je stvarno siromašan dom. Ako ti ljudi imaju dovoljno telesne hrane, očigledno im nedostaje kvalitetnija životna hrana. Katkad je dovoljno samo malo truda – malo vode – da prozori budu opet čisti i blistavi. Zavese ne moraju da budu skupocene da pruže privlačan pogled na život i svet. Ponekad je potrebno samo počistiti i dobro oprati pod da bi bio onakav kakav želimo… Možda ste i vi nekad rekli: "Samo kad bih imao novaca, mogao bih nekome pomoći. Zašto bogati imaju novaca a tako retko pomažu onima kojima je pomoć potrebna? Kada bih ja imao novaca u izobilju, koliko bih ljudi usrećio svojom pomoći!" Međutim, da li znate da vi možete ponuditi više nego što mislite, jer svako od nas ima mnogo lepih poklona koji se mogu lako pružiti: lepu reč, ohrabrenje, zahvalnost za dobro obavljen rad, učtivost i pažnju, tako plemenitu i tako nežnu. Ako ove darove zadržite za sebe, oni će se uplesnit u nagomilanim gomilama sa kojih se ništa ne uzima. Mnogo je onih koji mogu da daju novac, ali samo malo njih mogu da daju pravu ljubav i pažnju, ohrabrenje i nadu – najuzvišenije poklone u životu. Možda ranije niste razmišljali kako je polovina, tri četvrtine, pa možda i celokupna životna sreća u razmišljanju kako da učinimo nešto što će obradovati i usrećiti nekoga pored nas. I najveći bogataši ne mogu toliko da uživaju kao jednostavni ljudi u svakodnevnim životnim uslovima.Posebno su mladi dosetljivi i bogati u idejama koje se lako mogu ostvariti. Nemojte svojoj okolini uskraćivati ova mala zadovoljstva da biste u mrzovoljnom svetu odrasli kao jedna neprivlačna osoba! Razradite svoju maštu novim idejama o tome šta sve možete učiniti! Posebno zadovoljstvo se može osetiti u prijateljskim razgovorima i u knjigama. U svakom mestu postoji bibliotelka. Birajte knjige koje ćete čitati kao prijatelje. Ako se družite s nedoličnim knjigama, napravicete i od sebe osobe koje će se s njima slagati u pogledima i idealima. Uzmite dobru knjigu i pođite do stare gospođe Simić u svom susedstvu, koja je izobličena od artritisa i nema novaca za nove naočare – čitajte joj! Pripazite bebu najbliže komsinice da bi se ona mogla odmoriti ili otići u grad. Iskustvo može biti i naporno – možda i za bebu i za vas – ali saznanje da ste nekoga obradovali doneće vam osećaj bogatog zadovoljstva. Možete se usavršavati u nekom posebnom hobiju – strikanju, kuvanju, dekoraciji stana, slikanju, izradi raznih predmeta od gline itd.... Možete učiti i pripremati se da iskoristite vaših “pet minuta” – kako se to kaže, kada dođe vaša prilika. Ali, ne zaboravite, prilike za mnoge životne uspehe nalaze se tu kraj vas, svakoga dana. Na ovaj način mogu se postići najveća i najbogatija životna ostvarenja i uz to se može doživeti puno radosti. Jer – radili ste svojim rukama stvarajući nešto posebno i vredno. Postoji bogatstvo kojim smo svi obdareni, a koje je daleko veće od ovog koje smo dosad spomenuli. To je bogatstvo ljubavi Isusa Hrista. Jeste li tu ljubav već iskusili? Gospod je izabrao za svoje najbliže prijatelje one koji su siromašni materijalno ali bogati duhom . Zato nam apostol Jakov poručuje: "Čujte, ljubazna braćo moja, ne izabra li Bog siromahe ovoga sveta da budu bogati verom i nasljednici carstva koje obreče onima koji njega ljube." (Jakov 2,5) Raskošna bogatstva sunčevog izlaska i zalaska, pevanje ptica i šarolikost cveća – vaši su. Sva lepota koja vas okružuje – livade, potoci i oblaci – sve pripada vama. Svaki od tih prelepih poklona trebate da prihvatite i onda ćete se i sami uveriti da ste mnogo bogatiji nego što to i slutite.  
    2101 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Dragi moji da li se slažete sa mnom kada kažem da nije nužno da budemo materijalno bogati da bismo živeli srećnim i zadovoljnim životom. Ako razvijemo maštu i s voljom prionemo na neki rad, možemo da preživimo i vrlo teške trenutke. Ako se, naprotiv, predamo i ponizno sklopimo ruke, ne želeći išta ponovo da pokušamo, ostaćemo bespomoćni.Možda se sećate poznate priče o dva žapca koja su se našla u visokom ćupu mleka, kad je nesavesni mlekadžija razblažio svoje mleko vodom koju je zahvatio iz potoka. Prvi je žabac, “Maloduško”, izjavio: "Ništa mi ne može pomoći" , zatim se izvrnuo i uginuo.Drugi, “Srčko”, skakao je uporno sve do jutra pa se odjednom našao na gomili putera sa koje je iskočio i pobegao iz svoje mlečne tamnice. Već ste se sigurno našli u nekom domu u kome su "Ne brini!" i "Odustani!" ispisani po svim stvarima – po prašini na namještaju, po neočešljanim stanarima, po neredu u kući, po rasutim papirima... U takvom domu nećete naći dobru knjigu, a čućete kako radio aparat nameće jeftinu muziku. Ako se u njemu ne može naći ništa oplemenjujuće, to je stvarno siromašan dom. Ako ti ljudi imaju dovoljno telesne hrane, očigledno im nedostaje kvalitetnija životna hrana. Katkad je dovoljno samo malo truda – malo vode – da prozori budu opet čisti i blistavi. Zavese ne moraju da budu skupocene da pruže privlačan pogled na život i svet. Ponekad je potrebno samo počistiti i dobro oprati pod da bi bio onakav kakav želimo… Možda ste i vi nekad rekli: "Samo kad bih imao novaca, mogao bih nekome pomoći. Zašto bogati imaju novaca a tako retko pomažu onima kojima je pomoć potrebna? Kada bih ja imao novaca u izobilju, koliko bih ljudi usrećio svojom pomoći!" Međutim, da li znate da vi možete ponuditi više nego što mislite, jer svako od nas ima mnogo lepih poklona koji se mogu lako pružiti: lepu reč, ohrabrenje, zahvalnost za dobro obavljen rad, učtivost i pažnju, tako plemenitu i tako nežnu. Ako ove darove zadržite za sebe, oni će se uplesnit u nagomilanim gomilama sa kojih se ništa ne uzima. Mnogo je onih koji mogu da daju novac, ali samo malo njih mogu da daju pravu ljubav i pažnju, ohrabrenje i nadu – najuzvišenije poklone u životu. Možda ranije niste razmišljali kako je polovina, tri četvrtine, pa možda i celokupna životna sreća u razmišljanju kako da učinimo nešto što će obradovati i usrećiti nekoga pored nas. I najveći bogataši ne mogu toliko da uživaju kao jednostavni ljudi u svakodnevnim životnim uslovima.Posebno su mladi dosetljivi i bogati u idejama koje se lako mogu ostvariti. Nemojte svojoj okolini uskraćivati ova mala zadovoljstva da biste u mrzovoljnom svetu odrasli kao jedna neprivlačna osoba! Razradite svoju maštu novim idejama o tome šta sve možete učiniti! Posebno zadovoljstvo se može osetiti u prijateljskim razgovorima i u knjigama. U svakom mestu postoji bibliotelka. Birajte knjige koje ćete čitati kao prijatelje. Ako se družite s nedoličnim knjigama, napravicete i od sebe osobe koje će se s njima slagati u pogledima i idealima. Uzmite dobru knjigu i pođite do stare gospođe Simić u svom susedstvu, koja je izobličena od artritisa i nema novaca za nove naočare – čitajte joj! Pripazite bebu najbliže komsinice da bi se ona mogla odmoriti ili otići u grad. Iskustvo može biti i naporno – možda i za bebu i za vas – ali saznanje da ste nekoga obradovali doneće vam osećaj bogatog zadovoljstva. Možete se usavršavati u nekom posebnom hobiju – strikanju, kuvanju, dekoraciji stana, slikanju, izradi raznih predmeta od gline itd.... Možete učiti i pripremati se da iskoristite vaših “pet minuta” – kako se to kaže, kada dođe vaša prilika. Ali, ne zaboravite, prilike za mnoge životne uspehe nalaze se tu kraj vas, svakoga dana. Na ovaj način mogu se postići najveća i najbogatija životna ostvarenja i uz to se može doživeti puno radosti. Jer – radili ste svojim rukama stvarajući nešto posebno i vredno. Postoji bogatstvo kojim smo svi obdareni, a koje je daleko veće od ovog koje smo dosad spomenuli. To je bogatstvo ljubavi Isusa Hrista. Jeste li tu ljubav već iskusili? Gospod je izabrao za svoje najbliže prijatelje one koji su siromašni materijalno ali bogati duhom . Zato nam apostol Jakov poručuje: "Čujte, ljubazna braćo moja, ne izabra li Bog siromahe ovoga sveta da budu bogati verom i nasljednici carstva koje obreče onima koji njega ljube." (Jakov 2,5) Raskošna bogatstva sunčevog izlaska i zalaska, pevanje ptica i šarolikost cveća – vaši su. Sva lepota koja vas okružuje – livade, potoci i oblaci – sve pripada vama. Svaki od tih prelepih poklona trebate da prihvatite i onda ćete se i sami uveriti da ste mnogo bogatiji nego što to i slutite.  
    Sep 08, 2014 2101
  • 08 Sep 2014
    Ralf Valdo Emerson smatrao je da su neki ljudi skloni tugovanju: "Oni se dohvataju svake koprive u živici i nagaze svaku zmiju na livadi," - govorio je. "To je u skladu sa starom kineskom poslovicom koja glasi: "Kada bi čovekov život bio dug sto godina, čovek bi zadao sebi toliko briga kao da će živeti hiljadu godina." Dzordz Bernard So izrazio je ovako svoje gledište o istinskoj radosti: "Ovo je prava radost u životu - da budeš iskorišćen za cilj koji ćeš sam priznati kao dobar, da budeš potpuno istrošen , pre nego što budeš bio bačen na gomilu starog gvoždja, da postaneš sila u prirodi umesto grozničavog malog grumena bolesti i nevolja koji žali što svet neće da ga učini srećnim." Svako ima mnoštvo planova koje želi da ostvari onda kada bude "imao više vremena". Ove tri reči mogu da budu veoma varljive. Koristeći se njima pokušavamo da nagnamo sebe a i druge da misle da ćemo jednog dana ipak "imati više vremena." Umesto da se pouzdamo u takvu zabludu, mogo više smisla ima brižljivo korišćenje vremena koje sada imamo da bismo ostvarili nešto što nam sada pričinjava radost. Oko nas postoje mnoge vrenosti u kojima možemo uživati "kada je srce u redu." Nije potrebno da se selimo, da putujemo u strane zemlje, da idemo samo zato da bismo otkrili velike životne vrednosti. Problem koji nas muči često nije u našoj okolini, već u nama samima. Najduže putovanje po svetu ne može nas udaljiti od nas samih. Svakome od nas mnogo je potrebnija promena ličnog stava od promene okoline. Mudri čovek Solomun imao je to na umu kada je rekao: "Svrha svega što se čuva , čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život."
    1698 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Ralf Valdo Emerson smatrao je da su neki ljudi skloni tugovanju: "Oni se dohvataju svake koprive u živici i nagaze svaku zmiju na livadi," - govorio je. "To je u skladu sa starom kineskom poslovicom koja glasi: "Kada bi čovekov život bio dug sto godina, čovek bi zadao sebi toliko briga kao da će živeti hiljadu godina." Dzordz Bernard So izrazio je ovako svoje gledište o istinskoj radosti: "Ovo je prava radost u životu - da budeš iskorišćen za cilj koji ćeš sam priznati kao dobar, da budeš potpuno istrošen , pre nego što budeš bio bačen na gomilu starog gvoždja, da postaneš sila u prirodi umesto grozničavog malog grumena bolesti i nevolja koji žali što svet neće da ga učini srećnim." Svako ima mnoštvo planova koje želi da ostvari onda kada bude "imao više vremena". Ove tri reči mogu da budu veoma varljive. Koristeći se njima pokušavamo da nagnamo sebe a i druge da misle da ćemo jednog dana ipak "imati više vremena." Umesto da se pouzdamo u takvu zabludu, mogo više smisla ima brižljivo korišćenje vremena koje sada imamo da bismo ostvarili nešto što nam sada pričinjava radost. Oko nas postoje mnoge vrenosti u kojima možemo uživati "kada je srce u redu." Nije potrebno da se selimo, da putujemo u strane zemlje, da idemo samo zato da bismo otkrili velike životne vrednosti. Problem koji nas muči često nije u našoj okolini, već u nama samima. Najduže putovanje po svetu ne može nas udaljiti od nas samih. Svakome od nas mnogo je potrebnija promena ličnog stava od promene okoline. Mudri čovek Solomun imao je to na umu kada je rekao: "Svrha svega što se čuva , čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život."
    Sep 08, 2014 1698
  • 05 Sep 2014
      Naučio sam...Kada si zaljubljen, to se vidi. Naučio sam...Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim. Naučio sam...Bog nije sve učinio u jednom danu.Zašto mislim da ja mogu? Naučio sam...Kada mi samo jedna osoba kaže"ulepšao si mi dan"...onda je moj dan nešto sasvim drugo. Naučio sam...Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Naučio sam...Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam...Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da sebi pomogne na drugi način. Naučio sam...Da nikada ne smeš reći ”ne” poklonu deteta. Naučio sam...Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati. Naučio sam...Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje. Naučio sam...Da činjenice ne mijenjam, ako ih ignorišem ili izbegavam. Naučio sam...Da su najjednostavnije šetnje u letnim večerima s mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Naučio sam...Da se novcem ne mogu kupiti čast i status. Naučio sam...Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati. Naučio sam...Najlakši način da, kao osoba rastem, jeste da se okružim ljudima koji su pametniji od mene. Naučio sam...Da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom. Naučio sam...Da je život težak i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji. Naučio sam...Ako naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde. Naučio sam...Da niko nije perfektan, dok se ne zaljubiš u njega. Naučio sam...Da dobre prilike nikada nisu izgubljene;neko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš. Naučio sam...Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati sta ću napraviti u vezi toga. Naučio sam...Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane. Naučio sam...Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se penješ ka vrhu. Naučio sam...Što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti. Naučio sam...Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi biti cenjen i voljen. Naučio sam..Da je dobro davati savet samo u dva slučaja:kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti. Naučio sam...Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju. .............. tako malo reči, a tako puno rečeno.... RAZMISLITE.........  
    1711 Objavio/la DrPriroda
  •   Naučio sam...Kada si zaljubljen, to se vidi. Naučio sam...Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim. Naučio sam...Bog nije sve učinio u jednom danu.Zašto mislim da ja mogu? Naučio sam...Kada mi samo jedna osoba kaže"ulepšao si mi dan"...onda je moj dan nešto sasvim drugo. Naučio sam...Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Naučio sam...Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam...Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da sebi pomogne na drugi način. Naučio sam...Da nikada ne smeš reći ”ne” poklonu deteta. Naučio sam...Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati. Naučio sam...Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje. Naučio sam...Da činjenice ne mijenjam, ako ih ignorišem ili izbegavam. Naučio sam...Da su najjednostavnije šetnje u letnim večerima s mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Naučio sam...Da se novcem ne mogu kupiti čast i status. Naučio sam...Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati. Naučio sam...Najlakši način da, kao osoba rastem, jeste da se okružim ljudima koji su pametniji od mene. Naučio sam...Da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom. Naučio sam...Da je život težak i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji. Naučio sam...Ako naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde. Naučio sam...Da niko nije perfektan, dok se ne zaljubiš u njega. Naučio sam...Da dobre prilike nikada nisu izgubljene;neko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš. Naučio sam...Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati sta ću napraviti u vezi toga. Naučio sam...Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane. Naučio sam...Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se penješ ka vrhu. Naučio sam...Što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti. Naučio sam...Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi biti cenjen i voljen. Naučio sam..Da je dobro davati savet samo u dva slučaja:kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti. Naučio sam...Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju. .............. tako malo reči, a tako puno rečeno.... RAZMISLITE.........  
    Sep 05, 2014 1711
  • 01 Sep 2014
    Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    3358 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    Sep 01, 2014 3358
  • 26 Aug 2014
    Hladnih januarskih dana 2002 godine, pojavile su se slike koje nikog nisu ostavile ravnodusnim. Prica koja sledi može na neki način biti oda životu. Samuel Armas, beba od 21 meseca, imala je dijagnozu koja nije davala šanse da preživi van materice. U pitanju je bila neka vrsta razdvojenosti kičme. Posle brojnih pregleda, dr Bruner iz Univerzitetskog medicinskog centra Vanderbilt, Nešvil, država Tenesi, odlučio je da izvete hiruški zahvat dok je beba još bila u materici, i na taj način pokuša da spasi život bebi. Za vreme intervencije, hirurg je uradio normalan carski rez, izvukao matericu i na njoj napravio rez kroz koji je operisao malog Samuela. U trenutku kada je hirurg već završavao intervenciju, koja se po svim pokazateljima odvijala na zadovoljavajući način, kroz još otvoreni rez, beba je pružila ruku i uhvatila prst zapanjenog doktora. On je ostao skamenjen nekoliko trenutaka, dok je Samuel nastavio da drži prst, što je omogućilo hiruškoj ekipi da ovaj veličanstveni trenutak i fotografiše. Hirurg koji je obavio na hiljade operacija, kasnije je izjavio da je tada preživeo ubedljivo najemocionalniji trenuta svoje profesionalne karijere, kada je Samuel ručicom uhvatio njegov prst, kao da je želeo da mu zahvali za dar života koji je upravo dobio. Verujem da je svako od vas osetio dodir emocija gledajući ove fotorafije... ovaj trenutak je ovekovečen objektivom kamere Majlkal Klaensija (http://michaelclancy.com/)... a da li smo u stanju da osetimo sve one nevidljive ručice koje su kretale ka nama, u znak zahvalnosti, svih ovih godina zahvaljujući na nekim lepim stvarima koje smo učinili, ili svim lepim trenucima koje smo nekome poklonili.. I bez ovih slika, dr Bruner bi svakako bio presrećan, jer Samuel zivi zivotom srećnog deteta...  ... a mi smo, i bez slika koje nikad nisu napravljene, srećni, jer smo mogli da sa nekim podelimo nesto lepo.. Za taj osećaj... i za te trenutke...  vredi živeti :)
    2444 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Hladnih januarskih dana 2002 godine, pojavile su se slike koje nikog nisu ostavile ravnodusnim. Prica koja sledi može na neki način biti oda životu. Samuel Armas, beba od 21 meseca, imala je dijagnozu koja nije davala šanse da preživi van materice. U pitanju je bila neka vrsta razdvojenosti kičme. Posle brojnih pregleda, dr Bruner iz Univerzitetskog medicinskog centra Vanderbilt, Nešvil, država Tenesi, odlučio je da izvete hiruški zahvat dok je beba još bila u materici, i na taj način pokuša da spasi život bebi. Za vreme intervencije, hirurg je uradio normalan carski rez, izvukao matericu i na njoj napravio rez kroz koji je operisao malog Samuela. U trenutku kada je hirurg već završavao intervenciju, koja se po svim pokazateljima odvijala na zadovoljavajući način, kroz još otvoreni rez, beba je pružila ruku i uhvatila prst zapanjenog doktora. On je ostao skamenjen nekoliko trenutaka, dok je Samuel nastavio da drži prst, što je omogućilo hiruškoj ekipi da ovaj veličanstveni trenutak i fotografiše. Hirurg koji je obavio na hiljade operacija, kasnije je izjavio da je tada preživeo ubedljivo najemocionalniji trenuta svoje profesionalne karijere, kada je Samuel ručicom uhvatio njegov prst, kao da je želeo da mu zahvali za dar života koji je upravo dobio. Verujem da je svako od vas osetio dodir emocija gledajući ove fotorafije... ovaj trenutak je ovekovečen objektivom kamere Majlkal Klaensija (http://michaelclancy.com/)... a da li smo u stanju da osetimo sve one nevidljive ručice koje su kretale ka nama, u znak zahvalnosti, svih ovih godina zahvaljujući na nekim lepim stvarima koje smo učinili, ili svim lepim trenucima koje smo nekome poklonili.. I bez ovih slika, dr Bruner bi svakako bio presrećan, jer Samuel zivi zivotom srećnog deteta...  ... a mi smo, i bez slika koje nikad nisu napravljene, srećni, jer smo mogli da sa nekim podelimo nesto lepo.. Za taj osećaj... i za te trenutke...  vredi živeti :)
    Aug 26, 2014 2444
  • 25 Aug 2014
    Postoji neka teorija kako je nastala paradigma...  Grupa naučnika je zatvorila u kavez 5 majmuna i na sredinu kaveza postavila merdevine sa bananama na vrhu. Svaki put kada bi se jedan majmun popeo na merdevine i pojeo banane, naučnici bi ostale majmune polili hladnom vodom! Nakon nekog vremena, svaki put kada bi se neki majmun popeo na merdevine, ostali bi ga pretukli! Kao rezultat toga, posle nekog vremena, ni jedan majmun nije smeo da se popne na merdevine! Naučnici su tada odlučili da zamijene jednog od majmuna. Taj se majmun odmah popeo na merdevine, nakon čega su ga ostali pretukli! Nakon što je nekoliko puta dobio batine, shvatio je da se ne sme penjati na merdevine, iako nije znao razlog! Drugi majmun je zamjenjen i situacija se ponovila. Prvi zamjenjeni majmun ga je takođe pretukao. Isto se dogodilo i sa trećim i sačetvrtim. Na kraju je i peti majmun zamjenjen! Tada je ostalo 5 majmuna koji nisu nikada polivani hladnom vodom, a ipak su uvek premlatili onoga koji bi se pokušao popeti uz merdevine! Kada bi bilo moguće upitati te majmune, zašto uvek premlate onog koji se proba popeti....... Kladim se da bi odgovor bio....... “Nemam pojma- tako se to valjda radi ovde.” Da li vam zvuči poznato? Verovatno se i ovog momenta mnogi pitaju - "Zašto neke stvari radimo na način na koji ih radimo, ako postoji i druga solucija?!" .. i .. na kraju... "Samo su dve stvari beskrajne: svemir i ljudska glupost. A ja nisam baš siguran za ono prvo!"                                                                                                                                                Albert Einstein
    3196 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Postoji neka teorija kako je nastala paradigma...  Grupa naučnika je zatvorila u kavez 5 majmuna i na sredinu kaveza postavila merdevine sa bananama na vrhu. Svaki put kada bi se jedan majmun popeo na merdevine i pojeo banane, naučnici bi ostale majmune polili hladnom vodom! Nakon nekog vremena, svaki put kada bi se neki majmun popeo na merdevine, ostali bi ga pretukli! Kao rezultat toga, posle nekog vremena, ni jedan majmun nije smeo da se popne na merdevine! Naučnici su tada odlučili da zamijene jednog od majmuna. Taj se majmun odmah popeo na merdevine, nakon čega su ga ostali pretukli! Nakon što je nekoliko puta dobio batine, shvatio je da se ne sme penjati na merdevine, iako nije znao razlog! Drugi majmun je zamjenjen i situacija se ponovila. Prvi zamjenjeni majmun ga je takođe pretukao. Isto se dogodilo i sa trećim i sačetvrtim. Na kraju je i peti majmun zamjenjen! Tada je ostalo 5 majmuna koji nisu nikada polivani hladnom vodom, a ipak su uvek premlatili onoga koji bi se pokušao popeti uz merdevine! Kada bi bilo moguće upitati te majmune, zašto uvek premlate onog koji se proba popeti....... Kladim se da bi odgovor bio....... “Nemam pojma- tako se to valjda radi ovde.” Da li vam zvuči poznato? Verovatno se i ovog momenta mnogi pitaju - "Zašto neke stvari radimo na način na koji ih radimo, ako postoji i druga solucija?!" .. i .. na kraju... "Samo su dve stvari beskrajne: svemir i ljudska glupost. A ja nisam baš siguran za ono prvo!"                                                                                                                                                Albert Einstein
    Aug 25, 2014 3196
  • 30 Jul 2014
    Koliko puta ste uživali gledajući igru leptira na livadi u punom cvetu? Da li ste, međutim, nekada posmatrali momenat kada leptir izlazi iz čaure? Nedavno mi je neko poslao priču o leptiru života...Da, o leptiru života a ne o životu leptira... Čovek je posmatrao kako leptir pokušava da se izvuče kroz malenu pukotinu u čauri. Poslenekog vremena, izgledalo je kao da je leptir izgubio svu snagu i prestao da pokušava, prestao je da se pomera. Čovek se sažalio i napraio izlaz rasekavši čauru tako da je leptir sa lakoćom izašao. Iako je leptir imao krhko telo i smežurana krila, čovek je nastavio da posmatra u želji da isprati trenutak kada leptir poleti. Međutim, ništa se nije dogodilo... leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo, nemoćan, i nikada nije poleteo. Čovek je, uprkos svojoj ljubaznosti i želji da pomogne, prevideo činjenicu da je priroda osmislila način kako da ojača leptira pre nego što se upusti u avanturu, kako da mu podari snagu i energiju potrebnu za život, pa tek onda da se sam oslobodi iz čaure i poleti. A svi volimo da letimo... možda su baš neke poteškoće kroz koje povremeno prilazimo potrebne da se u sledečem trenutku poleti i uživa u lepotama života. Bez tih teškoća, nikad ne bi bili toliko jako koliko možemo i želimo biti... i nikad ne bi leteli. Želeli smo snagu... priroda nam je podarila poteškoće koje su nas osnažile. Želeli smo mudrost... priroda nam je podarila probleme koje je trebalo rešiti. Želeli smo bogatstvo.. priroda nam je podarila mozak i telo da možemo raditi. Želeli smo hrabrost... priroda nam je podarila prepreke koje je trebalo savladati. Želeli smo ljubav... priroda nam je podarila ljude kojima je trebalo pomoći. Želeli smo usluge... priroda nam je podarila prilike.   Nismo dobili ništa što smo želeli... a dobili smo sve što nam je trebalo... i zato.. živite bez straha i suočite se sa svim preprekama.. sve ih sami možete preskočiti...  i poleteti.
    3833 Objavio/la Chupko Chupavi
  • Koliko puta ste uživali gledajući igru leptira na livadi u punom cvetu? Da li ste, međutim, nekada posmatrali momenat kada leptir izlazi iz čaure? Nedavno mi je neko poslao priču o leptiru života...Da, o leptiru života a ne o životu leptira... Čovek je posmatrao kako leptir pokušava da se izvuče kroz malenu pukotinu u čauri. Poslenekog vremena, izgledalo je kao da je leptir izgubio svu snagu i prestao da pokušava, prestao je da se pomera. Čovek se sažalio i napraio izlaz rasekavši čauru tako da je leptir sa lakoćom izašao. Iako je leptir imao krhko telo i smežurana krila, čovek je nastavio da posmatra u želji da isprati trenutak kada leptir poleti. Međutim, ništa se nije dogodilo... leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo, nemoćan, i nikada nije poleteo. Čovek je, uprkos svojoj ljubaznosti i želji da pomogne, prevideo činjenicu da je priroda osmislila način kako da ojača leptira pre nego što se upusti u avanturu, kako da mu podari snagu i energiju potrebnu za život, pa tek onda da se sam oslobodi iz čaure i poleti. A svi volimo da letimo... možda su baš neke poteškoće kroz koje povremeno prilazimo potrebne da se u sledečem trenutku poleti i uživa u lepotama života. Bez tih teškoća, nikad ne bi bili toliko jako koliko možemo i želimo biti... i nikad ne bi leteli. Želeli smo snagu... priroda nam je podarila poteškoće koje su nas osnažile. Želeli smo mudrost... priroda nam je podarila probleme koje je trebalo rešiti. Želeli smo bogatstvo.. priroda nam je podarila mozak i telo da možemo raditi. Želeli smo hrabrost... priroda nam je podarila prepreke koje je trebalo savladati. Želeli smo ljubav... priroda nam je podarila ljude kojima je trebalo pomoći. Želeli smo usluge... priroda nam je podarila prilike.   Nismo dobili ništa što smo želeli... a dobili smo sve što nam je trebalo... i zato.. živite bez straha i suočite se sa svim preprekama.. sve ih sami možete preskočiti...  i poleteti.
    Jul 30, 2014 3833
  • 04 Jul 2014
    Govoriti na temu Nekad i Sad moglo bi biti ispitivanje ili traženje iščezlih duhovnih horizonata ili traženje neke zaboravljene mentalne šifre…. Ovoga puta nije reč o tome, a nije reč ni o nekom nostalgijom potstaknutom nabrajanju. Ovo je jedno obično – mnogo prizemnije nabrajanje; na temu Nekad i Sad.Uzaludno je kukati za starim dobrim vremenima a i znamo da mnogo koje Nekad nije bilo ništa bolje od mnogo kojeg Sada. A svako pa i ovo naše Sada biće uskoro nekome Nekad. Elem: Nekad je malo ljudi znalo mnogo.Sada mnogo ljudi znaju malo. Zbog slabih informacija Nekad nismo znali mnogo što šta se zbiva u svetu.Sada znamo skoro sve što se zbiva, ali vrlo retko znamo i zašto se zbiva. Nekad smo svi imali više vremena jer se sve radilo polako. - Sada se sve radi toliko brzo da svi, iako se žurimo opet kasnimo. Da li kasnimo što se ne žurimo dovoljno ili zato što smo kasno krenuli… ili što smo krenuli uopšte !? Nekad su narodi imali careve i kraljeve i dvorove;…i na dvorovima dvorske budale.Sada je sve manje careva i kraljeva i dvorova;… i sve je manje dvorskih budala. Ali na žlost nije tako i sa običnim budalama. Nekad smo imali više saveznika na koje nismo smeli tako slepo i za uvek - RačunatiZato sada imamo više neprijatelja na koje možemo sa sigurnošću na duže vreme računati. Nekad se rodoljublje smatralo vrlinom i jednim od vrhunskih osećanja. - Sada, u dobrom delu sveta rodoljublje se smatra za neku prevaziđenu formu fanatizma koja je zamenila i potisnula neka hibridno-kosmopolitska osećanja svetog građanstva. Nekad je bilo mnogo više ljudi koji su imali građanske hrabrosti da ustanu za neke principe, bez obzira na posledice.Sada je to redak slučaj – i u tome je jedan od uzroka krize savremenog čovečanstva – jer nedostatak te vrste hrabrosti da se kaže nešto što se duboko i iskreno veruje da je istina predstvalja ne samo moralni već i intelektualni pad čovečanstva. Nekad smo mislili da znamo ili bar naziremo; ko i kuda nas vodi. - Sada posle svega što nas je zadesilo nismo više sigurni da znamo ko sve potpaljuje vatru pod loncem u kome se kuva naša sudbina.  
    7061 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Govoriti na temu Nekad i Sad moglo bi biti ispitivanje ili traženje iščezlih duhovnih horizonata ili traženje neke zaboravljene mentalne šifre…. Ovoga puta nije reč o tome, a nije reč ni o nekom nostalgijom potstaknutom nabrajanju. Ovo je jedno obično – mnogo prizemnije nabrajanje; na temu Nekad i Sad.Uzaludno je kukati za starim dobrim vremenima a i znamo da mnogo koje Nekad nije bilo ništa bolje od mnogo kojeg Sada. A svako pa i ovo naše Sada biće uskoro nekome Nekad. Elem: Nekad je malo ljudi znalo mnogo.Sada mnogo ljudi znaju malo. Zbog slabih informacija Nekad nismo znali mnogo što šta se zbiva u svetu.Sada znamo skoro sve što se zbiva, ali vrlo retko znamo i zašto se zbiva. Nekad smo svi imali više vremena jer se sve radilo polako. - Sada se sve radi toliko brzo da svi, iako se žurimo opet kasnimo. Da li kasnimo što se ne žurimo dovoljno ili zato što smo kasno krenuli… ili što smo krenuli uopšte !? Nekad su narodi imali careve i kraljeve i dvorove;…i na dvorovima dvorske budale.Sada je sve manje careva i kraljeva i dvorova;… i sve je manje dvorskih budala. Ali na žlost nije tako i sa običnim budalama. Nekad smo imali više saveznika na koje nismo smeli tako slepo i za uvek - RačunatiZato sada imamo više neprijatelja na koje možemo sa sigurnošću na duže vreme računati. Nekad se rodoljublje smatralo vrlinom i jednim od vrhunskih osećanja. - Sada, u dobrom delu sveta rodoljublje se smatra za neku prevaziđenu formu fanatizma koja je zamenila i potisnula neka hibridno-kosmopolitska osećanja svetog građanstva. Nekad je bilo mnogo više ljudi koji su imali građanske hrabrosti da ustanu za neke principe, bez obzira na posledice.Sada je to redak slučaj – i u tome je jedan od uzroka krize savremenog čovečanstva – jer nedostatak te vrste hrabrosti da se kaže nešto što se duboko i iskreno veruje da je istina predstvalja ne samo moralni već i intelektualni pad čovečanstva. Nekad smo mislili da znamo ili bar naziremo; ko i kuda nas vodi. - Sada posle svega što nas je zadesilo nismo više sigurni da znamo ko sve potpaljuje vatru pod loncem u kome se kuva naša sudbina.  
    Jul 04, 2014 7061
  • 06 Jun 2014
    GOVOR NAŠ NASUŠNI Ćuti – niko te nerazume! Germanizmi i turcizmi odavno su ušli u govornu svest, ali su vremenom i nestajali i gubili se iz svakodnevnog sporazumevanja. Ipak, ostala je jedna reč posebno vezana za Srem i sremački govor, reč je o reči divaniti. Divan, reč turskog porekla koja nam naznačava da je to udoban deo nameštaja, a glagol divani ti je neposredno vezan za nju. Jer ništa posebno, udobno se smestiti na divan i dugo pričati, razgovarati – odnosno divaniti. Nestajale su strane i nepoznate reči, a povremeno su dobijale oblike jezičkih kovanica i upotrebljavane u lokalnom govoru. Ipak, borba za čistotu jezika i govora je uvek postojala, posebno su je pokretali i razvijali, ko bi drugi, nego pisci. Jedan od onih koji se prvi oglasio bio je Đoka Savić Čiča (1852-1937) iz Čerevića i njegova knjiga pesama „Fruškogorci u pesmi“. Početkom prošlog veka Ilija Okrugić Sremac objavljuje pozorišni tekst „Saćurica i šubara“ (Slavija – Novi Sad, 1934) negujući u njemu govor Sremaca. U novije vreme učinio je to Anđelko Erdeljanin 1988. knjigom „Moj prijatelj Kuzman Nakrajkućin“, u to vreme tako nešto čini i Nedeljko Terzić (prim. aut.) prvim izdanjem knjige „Vraška posla“ 1986. i drugim 2007. oba u izdanju „Sremskih novina“, koja postaje i građa za studente. Sledi mala biblioteka knjiga savremenog književnika Radivoja Prokopljevića Proke iz Petrovčića, iz donjeg Srema, u čemu se posebno izdvajaju knjige „Pravi Sremac ima tri šešira“ 2007. i „Zlatno doba Srema“ 2008. godine. Doprinos očuvanju jezika i govora daje i rubrika u „Sremskim novinama“ pod naslovom „Pesnici Srema o Sremu“ u kojoj se pojavljuje preko sedamdeset autora. Posebno mesto u toj borbi imaju književna dela Đoke Filipovića „Kobajagi“ i „Priče iz Srema“, zatim proza Predraga Banjeglava i Đorđa Janjatovića, pesništvo Svetislava Nenadovića, pa Nade Aničić-Crljenica, Jasmine Vukomanović, Rajka Panića, Nade Malenković, Ane Berte, preminule Ružice Andrić i drugih. „Matica srpska“ iz Novog Sada objavljuje u više tomova „Rečnik srpskih govora Vojvodine“, i druga specijalizovana izdanja u kojima se čuva govorno blago Srema, a posebno značajna knjiga je „Pastirska terminologija Srema“ prof. Dr Žarka Bošnjakovića, objavljena 1985. godine. Najsvežiji primer je knjiga Đorđa V. Ćirkovića „Ćole ti dečije“– podsetnik starih reči i zaboravljenih izraza, objavljena u Šimanovcima 2012. godine. Ova knjiga je i opomena – kud će naš jezik i govor? Ako odlazi u zaboravljene reči, kojim će se to govorom služiti naslednici, jer potomci su nešto ostavili. Mada savremena anglikanizacija čini svoje pa su deci važniji (piši kao što govoriš): kasting, stajling, brifing… Otuda i ne čudi kada dete povuče baku ili deku za ruku, pred svojim društvom, i kaže: „Ćuti, vidiš da te niko ne razume“. Nedeljko Terzić Tekst je preuzet iz Sremskih novina.Napisao je g.Nedeljko Terzić čovek koji svojim pisanjem neguje tradiciju Srema.
    1123 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    GOVOR NAŠ NASUŠNI Ćuti – niko te nerazume! Germanizmi i turcizmi odavno su ušli u govornu svest, ali su vremenom i nestajali i gubili se iz svakodnevnog sporazumevanja. Ipak, ostala je jedna reč posebno vezana za Srem i sremački govor, reč je o reči divaniti. Divan, reč turskog porekla koja nam naznačava da je to udoban deo nameštaja, a glagol divani ti je neposredno vezan za nju. Jer ništa posebno, udobno se smestiti na divan i dugo pričati, razgovarati – odnosno divaniti. Nestajale su strane i nepoznate reči, a povremeno su dobijale oblike jezičkih kovanica i upotrebljavane u lokalnom govoru. Ipak, borba za čistotu jezika i govora je uvek postojala, posebno su je pokretali i razvijali, ko bi drugi, nego pisci. Jedan od onih koji se prvi oglasio bio je Đoka Savić Čiča (1852-1937) iz Čerevića i njegova knjiga pesama „Fruškogorci u pesmi“. Početkom prošlog veka Ilija Okrugić Sremac objavljuje pozorišni tekst „Saćurica i šubara“ (Slavija – Novi Sad, 1934) negujući u njemu govor Sremaca. U novije vreme učinio je to Anđelko Erdeljanin 1988. knjigom „Moj prijatelj Kuzman Nakrajkućin“, u to vreme tako nešto čini i Nedeljko Terzić (prim. aut.) prvim izdanjem knjige „Vraška posla“ 1986. i drugim 2007. oba u izdanju „Sremskih novina“, koja postaje i građa za studente. Sledi mala biblioteka knjiga savremenog književnika Radivoja Prokopljevića Proke iz Petrovčića, iz donjeg Srema, u čemu se posebno izdvajaju knjige „Pravi Sremac ima tri šešira“ 2007. i „Zlatno doba Srema“ 2008. godine. Doprinos očuvanju jezika i govora daje i rubrika u „Sremskim novinama“ pod naslovom „Pesnici Srema o Sremu“ u kojoj se pojavljuje preko sedamdeset autora. Posebno mesto u toj borbi imaju književna dela Đoke Filipovića „Kobajagi“ i „Priče iz Srema“, zatim proza Predraga Banjeglava i Đorđa Janjatovića, pesništvo Svetislava Nenadovića, pa Nade Aničić-Crljenica, Jasmine Vukomanović, Rajka Panića, Nade Malenković, Ane Berte, preminule Ružice Andrić i drugih. „Matica srpska“ iz Novog Sada objavljuje u više tomova „Rečnik srpskih govora Vojvodine“, i druga specijalizovana izdanja u kojima se čuva govorno blago Srema, a posebno značajna knjiga je „Pastirska terminologija Srema“ prof. Dr Žarka Bošnjakovića, objavljena 1985. godine. Najsvežiji primer je knjiga Đorđa V. Ćirkovića „Ćole ti dečije“– podsetnik starih reči i zaboravljenih izraza, objavljena u Šimanovcima 2012. godine. Ova knjiga je i opomena – kud će naš jezik i govor? Ako odlazi u zaboravljene reči, kojim će se to govorom služiti naslednici, jer potomci su nešto ostavili. Mada savremena anglikanizacija čini svoje pa su deci važniji (piši kao što govoriš): kasting, stajling, brifing… Otuda i ne čudi kada dete povuče baku ili deku za ruku, pred svojim društvom, i kaže: „Ćuti, vidiš da te niko ne razume“. Nedeljko Terzić Tekst je preuzet iz Sremskih novina.Napisao je g.Nedeljko Terzić čovek koji svojim pisanjem neguje tradiciju Srema.
    Jun 06, 2014 1123