Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
472Blogs
-
54Active Bloggers
130 blogs
-
U tom periodu mog zivota mislila sam kako je sve izgubljeno. Nema sanse da se desi neko cudo i da ja, vec devojka u dvadesetim godinama upoznam nekog novog, nekog ko zaista zasluzuje da zakoraci u moj zivot, do tada jako orjentisano – dezorjentisan, da sazna sve tajne prolaze pecine mog zivota kao i zasto bih bas ja bila ta koju bi voleo i postovao. Nisam nikada planirala da se udam mlada i nikada nisam razmisljala o tome da treba da se skrasim sto pre, vec da uzivam, ali iz iskustva znam da je mnogo lepse prolaziti kroz neke trenutke u zivotu sa nekim pored sebe. Taj period je bio ispunjen gorcinom koju bih tek tako iskalila na drugovima koji su mi bili najblizi. Zasto ne moze da bude lako? Zasto ne mogu da se zaljubim? Oni bi za svaki moj ispad okrivili PMS. Ceo taj delic mog zivota sam spakovala u minijaturni kovceg i sahranila sa osmehom na licu mastajuci i dalje o toj neprocenjivoj ljubavi. Ljudi obicno ostanu nemi kada ih pitas: ,, Da li znas sta znaci voleti?’’. Razmisljala sam mnogo o ljubavi. Najvise o greskama koje prave parovi. Mogla sam da uvidim greske i da ih definisem sebi, kako ih ja ne bih pravila. Uvek bih bila u pravu kada bih sudila o tome koliko danasnje devojke preteruju u svojim stavovoma, dok roditelji ignorisu svaku sumnju da bi trebalo nesto preduzeti pre nego sto ceo svet postane jedna velika kutija za AIR MAX patike. Tako sam, ogorcena sumnjama da i sama ne postanem takva, naucila da razlikujem situacije, grese kao i da ih i sama ne pravim. Najzad sam bila zadovoljna sobom. Uspela sam u misiji da se samoobucim da budem realnija u nekom mozda buducem sukobu. Dok sam i dalje zelela decka, vezu, ljubav. U srzi te navale razlicitih misli i osecanja u nekom trenutku bih pomislila da prava ljubav ne postoji. Da su je izmislili oni na raznim tripovima zaljubivsi se sami u sebe. Ili mozda oni kojima jee samo jedna pozitivna stvar u zivotu bila potrebna da ih izvuce iz ponora. Vrlo brzo bih se nakon tih momenata zagledala u svoje lice u ogledalu i shvatila koliko postoji ljudi u mom zhivotu koje volim i za koje bih srce dala. Dakles nemoguce je da je ljubav samo jedna u zivotu. Spremna da zakoracim u novi dan koji cu takodje ispuniti nekom svojom omiljenom bojom jednog hladnog dana upoznala sam njega. Sada je on taj koji izazove navalu leptirica u stomaku svaki put kada pomislim na njega cak i posle ovoliko vremena. Sada je on taj zbog koda srecna otvorim oci rano ujutro. Sada je on taj koji me voli i kog volim bezuslovno. Meni je to dovoljan dokaz da ljubav postoji!1186 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna U tom periodu mog zivota mislila sam kako je sve izgubljeno. Nema sanse da se desi neko cudo i da ja, vec devojka u dvadesetim godinama upoznam nekog novog, nekog ko zaista zasluzuje da zakoraci u moj zivot, do tada jako orjentisano – dezorjentisan, da sazna sve tajne prolaze pecine mog zivota kao i zasto bih bas ja bila ta koju bi voleo i postovao. Nisam nikada planirala da se udam mlada i nikada nisam razmisljala o tome da treba da se skrasim sto pre, vec da uzivam, ali iz iskustva znam da je mnogo lepse prolaziti kroz neke trenutke u zivotu sa nekim pored sebe. Taj period je bio ispunjen gorcinom koju bih tek tako iskalila na drugovima koji su mi bili najblizi. Zasto ne moze da bude lako? Zasto ne mogu da se zaljubim? Oni bi za svaki moj ispad okrivili PMS. Ceo taj delic mog zivota sam spakovala u minijaturni kovceg i sahranila sa osmehom na licu mastajuci i dalje o toj neprocenjivoj ljubavi. Ljudi obicno ostanu nemi kada ih pitas: ,, Da li znas sta znaci voleti?’’. Razmisljala sam mnogo o ljubavi. Najvise o greskama koje prave parovi. Mogla sam da uvidim greske i da ih definisem sebi, kako ih ja ne bih pravila. Uvek bih bila u pravu kada bih sudila o tome koliko danasnje devojke preteruju u svojim stavovoma, dok roditelji ignorisu svaku sumnju da bi trebalo nesto preduzeti pre nego sto ceo svet postane jedna velika kutija za AIR MAX patike. Tako sam, ogorcena sumnjama da i sama ne postanem takva, naucila da razlikujem situacije, grese kao i da ih i sama ne pravim. Najzad sam bila zadovoljna sobom. Uspela sam u misiji da se samoobucim da budem realnija u nekom mozda buducem sukobu. Dok sam i dalje zelela decka, vezu, ljubav. U srzi te navale razlicitih misli i osecanja u nekom trenutku bih pomislila da prava ljubav ne postoji. Da su je izmislili oni na raznim tripovima zaljubivsi se sami u sebe. Ili mozda oni kojima jee samo jedna pozitivna stvar u zivotu bila potrebna da ih izvuce iz ponora. Vrlo brzo bih se nakon tih momenata zagledala u svoje lice u ogledalu i shvatila koliko postoji ljudi u mom zhivotu koje volim i za koje bih srce dala. Dakles nemoguce je da je ljubav samo jedna u zivotu. Spremna da zakoracim u novi dan koji cu takodje ispuniti nekom svojom omiljenom bojom jednog hladnog dana upoznala sam njega. Sada je on taj koji izazove navalu leptirica u stomaku svaki put kada pomislim na njega cak i posle ovoliko vremena. Sada je on taj zbog koda srecna otvorim oci rano ujutro. Sada je on taj koji me voli i kog volim bezuslovno. Meni je to dovoljan dokaz da ljubav postoji!Jan 24, 2014 1186 -
Doneo mi jedan prijatelj ovo pismo, koje je njegov sin dobio od ucitelja veronauke u skoli, ovde u Londonu. Sa domacim zadatkom da ga dobro procita i napise svojue misljenje o tome. Bio sam, blago zapanjen sadrzajem. Za moj osetljiv zeludac (zbog koga godinama pijem ranitidin) to je bilo previse. Imajte u vidu da je taj moj prijatelj Srbin, izbeglica sa Kosova, kome su tamo sve oteli. Zar NJEGOVO dete treba to da uci? Nagovorih ga da ode do ucitelja. Posao sam sa njim, jer on ima malo problema sa engleskim. Upitah ucitelja odakle mu takvi podaci i da li je to u zvanicnom programu nastave. Iznenadio me i priznao da nije, vec je on malo googlao po internetu i dobio takve podatke. Onda sam, onako ljut, ja njemu odrzao malo predavanje o istorijatu tog sukoba, naglasisvi da su upravo taj moj prijatelj i njegov sin zrtve "Etnickog ciscenja" i pitao ga da li je moralno da njegovo dete uci takvoj baljezgariji o Kosovu. Pocrveneo Englez i poceo da se izvinjava. Nisam spustao loptu, vec sam mu u ruke gurnuo dva DVD-a ("Kosovo: Can you imagine" i "Weight of Chains" - oba od Borisa Malagurskog). Sa domacim zadatkom da ih pogleda, pa da onda on meni isprica svoje utiske. Na kraju mi je ostavio telefon, uz obecanje da ce obavezno pogledati oba. Uz ponovno izvinjenje. Ne znam hocu li uspeti, ali ako bar jednom Englezu promenim misljenje, to je vec nesto.1286 Objavio/la Milan Vićentijević
-
Doneo mi jedan prijatelj ovo pismo, koje je njegov sin dobio od ucitelja veronauke u skoli, ovde u Londonu. Sa domacim zadatkom da ga dobro procita i napise svojue misljenje o tome. Bio sam, blago zapanjen sadrzajem. Za moj osetljiv zeludac (zbog koga godinama pijem ranitidin) to je bilo previse. Imajte u vidu da je taj moj prijatelj Srbin, izbeglica sa Kosova, kome su tamo sve oteli. Zar NJEGOVO dete treba to da uci? Nagovorih ga da ode do ucitelja. Posao sam sa njim, jer on ima malo problema sa engleskim. Upitah ucitelja odakle mu takvi podaci i da li je to u zvanicnom programu nastave. Iznenadio me i priznao da nije, vec je on malo googlao po internetu i dobio takve podatke. Onda sam, onako ljut, ja njemu odrzao malo predavanje o istorijatu tog sukoba, naglasisvi da su upravo taj moj prijatelj i njegov sin zrtve "Etnickog ciscenja" i pitao ga da li je moralno da njegovo dete uci takvoj baljezgariji o Kosovu. Pocrveneo Englez i poceo da se izvinjava. Nisam spustao loptu, vec sam mu u ruke gurnuo dva DVD-a ("Kosovo: Can you imagine" i "Weight of Chains" - oba od Borisa Malagurskog). Sa domacim zadatkom da ih pogleda, pa da onda on meni isprica svoje utiske. Na kraju mi je ostavio telefon, uz obecanje da ce obavezno pogledati oba. Uz ponovno izvinjenje. Ne znam hocu li uspeti, ali ako bar jednom Englezu promenim misljenje, to je vec nesto.Jan 18, 2014 1286
-
....I onda se neko pita zasto sam ljut!? A ja, jos uvek mislim da je bolje biti ljut nego apatican. Ljut covek moze i revoluciju da pokrene, apatican ne moze ni svoje pertle da veze. Prvi i osnovni razlog zasto nikada necu biti apatican. Pricao mi moj pradeda Leka (neka mu Bog dusu junacku prosti), nekad je REC bila dovoljna. U vatri Drugog Balkanskog rata (sa Bugarima), volovska kola, sa svezim hlebom, propadose negde u provaliju izmedju jednih i drugih. Do tada su pucali jedni na druge. Ali tada shvatise da su i jedni i drugi gladni. Nasta primirje i izabrase dobrovoljce da podele hleb. Moj deda bio dobrovoljac...sisao u neki jendek i gleda se popreko sa Bugarinom, ali `lebac dele...I kad se najeli, naravno, jednio na druge, opet pucali.. ...Zasto sam ovo pisao? Pa, mene, ova EU, neodoljivo podseca na tu pricu. I gde je u toj celoj prici REC? Moram da priznam, i pored upornog, strpljivog trazenja, jos nisam naisao na sadrzaj te reci (znacenje znam odlicno...kaze se, rec je rec). Jedini znacaj je, vec udaljeno verovanje da kada neko nesto kaze, da tako i misli. Neko pamti krace, neko duze. Ja sam proklet i pamtim sve od svoje seste godine...a sada ih imam 56. Ebem ti sunce, ja u svojoj glavi imam pola veka! Juce procitah tekst strave i uzasa (za neupucene - horora). nase drugarice Dubravke i celo vece mi je propalo. Sve sto citam ja zamislim u glavi (ne kaze se, uzalud, da je knjiga pozoriste u glavi). I nisam mogao da se smirim. Nije zato sto nisam verovao, vec obrnuto, jer znam da je istina i mislio sam da je odavno prevazidjena. I onda dodje neki ministar, okruzen telohraniteljima, otvoren za susret sa narodom (narocito i iskljucivo sa decom) i kaze: Moramo da pobedimo "Belu kugu" u Srbiji... Boze, sta bi mu ja sad napisao....Bar me ovde ne mogu njegovi telohranitelji.. Vracamo se na pocetak price. Radilo se o pojmu "REC". Odavno su mutljvine shvatile razliku izmedju pojma "REC" i mnogo reci. Tako da danas imamo samo puno reci, ali nikada REC! To vise nije "oportuno"....1753 Objavio/la Milan Vićentijević
-
....I onda se neko pita zasto sam ljut!? A ja, jos uvek mislim da je bolje biti ljut nego apatican. Ljut covek moze i revoluciju da pokrene, apatican ne moze ni svoje pertle da veze. Prvi i osnovni razlog zasto nikada necu biti apatican. Pricao mi moj pradeda Leka (neka mu Bog dusu junacku prosti), nekad je REC bila dovoljna. U vatri Drugog Balkanskog rata (sa Bugarima), volovska kola, sa svezim hlebom, propadose negde u provaliju izmedju jednih i drugih. Do tada su pucali jedni na druge. Ali tada shvatise da su i jedni i drugi gladni. Nasta primirje i izabrase dobrovoljce da podele hleb. Moj deda bio dobrovoljac...sisao u neki jendek i gleda se popreko sa Bugarinom, ali `lebac dele...I kad se najeli, naravno, jednio na druge, opet pucali.. ...Zasto sam ovo pisao? Pa, mene, ova EU, neodoljivo podseca na tu pricu. I gde je u toj celoj prici REC? Moram da priznam, i pored upornog, strpljivog trazenja, jos nisam naisao na sadrzaj te reci (znacenje znam odlicno...kaze se, rec je rec). Jedini znacaj je, vec udaljeno verovanje da kada neko nesto kaze, da tako i misli. Neko pamti krace, neko duze. Ja sam proklet i pamtim sve od svoje seste godine...a sada ih imam 56. Ebem ti sunce, ja u svojoj glavi imam pola veka! Juce procitah tekst strave i uzasa (za neupucene - horora). nase drugarice Dubravke i celo vece mi je propalo. Sve sto citam ja zamislim u glavi (ne kaze se, uzalud, da je knjiga pozoriste u glavi). I nisam mogao da se smirim. Nije zato sto nisam verovao, vec obrnuto, jer znam da je istina i mislio sam da je odavno prevazidjena. I onda dodje neki ministar, okruzen telohraniteljima, otvoren za susret sa narodom (narocito i iskljucivo sa decom) i kaze: Moramo da pobedimo "Belu kugu" u Srbiji... Boze, sta bi mu ja sad napisao....Bar me ovde ne mogu njegovi telohranitelji.. Vracamo se na pocetak price. Radilo se o pojmu "REC". Odavno su mutljvine shvatile razliku izmedju pojma "REC" i mnogo reci. Tako da danas imamo samo puno reci, ali nikada REC! To vise nije "oportuno"....Jan 18, 2014 1753
-
Nastavak Jeličinog bloga ..više za rubriku Verovali ili ne. KRIVE SU MAJKE!!! »Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima. Direktor dodaje i da je ovakvo izveštavanje »povredilo etički i moralni kodeks i osećanja svih zaposlenih«. Što se tiče etike i morala, kao i osećanja zaposlenih, to da ih imaju je već vredno senzacije, jer sve dok svetlo dana nisu videle tužne i ponižavajuće slike majki koje spavaju na podu pored svoje bolesne dece, moglo se s pravom sumnjati u postojanje savesti medicinskih radnika koji to gledaju i sa tim nemaju problem. Naravno, kao što se i moglo očekivati, kriva je majka koja je te fotografije objavila, direktor kaže zato što joj se nije svidelo društvo u sobi. To zaista zvuči logično, jer uobičajena je pojava da se žene koje spavaju mrtvim snom na prljavom podu ili rasturenim stolicama, doje decu gde i kako god mogu žale ne samo na društvo u sobi, nego i na rad sobarica, frizera, pedikira temperaturu u džakuziju i dezen tapeta. A i dosadno im je, prosto nemaju šta da rade onih par sekundi kada ne gledaju decu koja gore od temperature, boluju a ne mogu da kažu šta ih boli, nose ih na infuziju, strepe nad njima. I čim im je dosadno, one počnu da zvocaju i pujdaju javnost na ubogog direktora. Takoreći kuju zaveru. Doduše, nije najjasnije šta je cilj zavere, da li da sednu na direktorovo mesto ili da nekog nateraju da konačno dovede u red stanje u bolnici, i to tako da se time iskaže makar minimalno poštovanje malih pacijenata i njihovih majki. Direktor majke podseća i da imaju čast da spavaju na podu legata porodice Karađorđević, što stvarno nije malo zadovoljstvo. Možda bi mogla da se promeni namena bolnice i ista pretvori u hotel, u kome bi se, po visokim cenama, turistima nudio kapric spavanja na raspadnutim i neopranim podovima, uz lavabo-kadu koja služi i kao wc. Posebno kada se uzmu u obzir direktorove reči da pod »linoleumi ispod kojih "živi ceo zološki vrt", "koji povremeno izlazi na površinu". Eto, a bogati turisti bi mogli i u fauni da uživaju, kud se već razmažene majke žale i ne znaju da cene. Verovatno zato i drže vagu za merenje beba na podu, da mogu deca da se razvesele kad izgmiže zoološki vrt. Zapravo, potemkinovski pokušaj KBC Zemun da prikrije pravo stanje stvari je mnogo više toga otkrio no sakrio. Pre svega to da tamo postoje metle i krpe, i da se i preko noći može iole pospremiti odeljenje, samo kad se hoće. I kad se očekuju novinari. Da ne treba čekati Karađorđeviće da dođu i počiste ono šta su sazidali. Problem je u tome što je to otkrilo da je osoblju više stalo do njih samih, no do pacijenata i njihovih majki. Jer, da je suprotno, ne bi ni bilo prilike da se u javnosti pojave one slike bruke i sramote koje više liče na sirijski izbeglički kamp, nego na dečije odeljenje u bolnici u glavnom gradu Srbije. Inače, direktor ne spori originalnost fotografija. Dodaje da je to zato što je tada bila neviđena gužva u bolnici. Biće da je zato kada-lavabo-wc bio onako štrokav, stolice razvaljene, podovi rastureni...Ali kad se odeljenje isprazni za potrebe slikanja i novinarske posete, i to tako da prosto bode oči pitanje: »Kud li dedoše pacijente?!«, e onda je sve mnogo lepše. Ima čak i roza meda. Jedino što direktor nije objasnio je kako su majke znale da sa sobom treba da ponesu sunđere za spavanje, ćebad, jastuke, čaršave? Biće da imaju iskustva od ranije... Na slikama«pravog stanja stvari« i dalje pored krevetaca nema stolica za majke. I onaj pokazni rasklopni krevet je suviše nov, suviše netaknut, da bi ikog uspeli da ubede da je ijedna majka na njemu spavala. Kao što na slikama »pravog stanja stvari« su zapravo soba za intenzivnu negu i pedijatrijska služba za izdavanje terapije, a samo jedna slika je iz sobe sa spornog pedijatrijskog odeljenja. Onog koje, očito, može da se počisti samo kad se hoće. Kaže direktor da je u celoj priči na prvom mestu »briga o mališanima«. A majke? Majke od mališana koje treba da ih čuvaju, umesto da izvlače lutriju dobitka zaraze spavajući na prljavim podovima? Malo je lekara koji ne znaju da se o majci mora brinuti taman kao i o njenom detetu, zato što dete suviše zavisi od majke da bi ona mogla da bude zanemarena. Sem ako direktor ne misli da lično doji bolesnu decu. Zanimljivo je i da direktor u istom dahu izgovara da »stanje nije alarmantno«, ali i da krov prokišnjava zbog čega je zatvoren sprat za roditelje, u podu živi zoološki vrt, na terasi drže raspadnute stolice koje roditelji i rodbina unose unutra (očito jer nemaju na šta drugo da sednu), da rekonstrukcija ne može da se obavi, čak ni zamene cevi u kupatilima, ni dotrajali podovi...kad bi to bilo u njegovom stanu ili kući, sumnjam da bi tome rekao da nije »idealno«. Uz to sledi i jadikovka da već 12 godina ne mogu da dobiju dozvole za renoviranje, biće da su i za to krivi Karađorđevići. Iako je ta bolnica u truležnom i katastrofalnom stanju mnogo bar tri puta duže vremena. Još od pre devedesetih koje su bile odličan alibi za nemanje i nerad. Ali je zato KBC Zemun prošle godine najavio renoviranje odeljenja ortopedije i računovodstva. Pedijatrija očito može da čeka, deca nisu prioritet. Računovodstvo je ipak računovodstvo. Posebno je simpatična igra terećenja savesti koju je zaigrao direktor, kao majke su razmažene, sve to je zato što im se ne sviđa društvo u sobi, »nemaju najbolji krevet«, dočim bolnica prelazi preko tih trivijalnosti i bavi se zdravljem dece. To joj je najpreče. Za razliku od majki. Eto, one umesto da se brinu za decu, džvanjkaju i dižu bunu zbog smeštaja...a ja bih tako volela da direktor pokaže ličnim primerom kako se ceo dan treba baviti bolesnim detetom, a onda uz njega noću spavati na stolici. Jer očito to samo prava majka može, ove ostale su...za sve krive. Uz to, direktor tvrdi, u istom dahu, da majke ne spavaju na podovima, ali i da su fotografije koje to prikazuju - originalne. Dakle, ipak spavaju. I tu direktor otkriva još jednu stvar, mnogo važniju i problematičniju od spavanja na podu. Otkriva kriterijum vrednosti koji u ovoj bolnici postoji, a zahvaljujući kome je lakše okriviti majke, nego izaći pred javnost i priznati da su stvari daleko od onoga što se i pristojnim može nazvati. Otkriva i ono što sam ja od početka tvrdila, u ovom slučaju nije problem novac. Ima stvari koje novac ne može da kupi. Nema tog džaka para kojim bi se neko napravio Čovekom. Kao što su bušne sve priče o borbi protiv bele kuge od koje Srbija pati, sve dok je najlakše sopstvenu krivicu natovariti na majke. Jer, pokušajem da se javnosti zamažu oči i sakrije pravo stanje stvari u bolnici, osoblje KBC Zemun je pokazalo do koje mere potcenjuje ne samo svoje pacijente – bolesnu decu, i njihove majke, nego i sve poreske obveznike od čijeg se novca iz budžeta uzima i daje ovoj bolnici da bi uopšte mogla da postoji. Naravno i plate njenim zaposlenima koji prosto ne mogu da se povrate od pritiska javnosti, zaboravljajući da je upravo ta javnost ona koja im plate daje. Ružičasti zeka možda može da privremeno sakrije okrcanu stolicu na kojoj sedi, ali više od toga ni on siromah ne može. Prosto, ima stvari koje više ne mogu da se sakriju. Društvene mreže su odavno evoluirale u društvene medije. Zato je najbolje da KBC Zemun one metle i četke zadrži u rukama, jer – majke nisu krive. p.s. Uporednu sliku stanja i »pravog stanja« na Pedijatrijskom odeljenju KBC Zemun, napravila je naša blogokoleginica, Mooshema, Tatjana Vehovec. Hvala.2225 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Nastavak Jeličinog bloga ..više za rubriku Verovali ili ne. KRIVE SU MAJKE!!! »Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima. Direktor dodaje i da je ovakvo izveštavanje »povredilo etički i moralni kodeks i osećanja svih zaposlenih«. Što se tiče etike i morala, kao i osećanja zaposlenih, to da ih imaju je već vredno senzacije, jer sve dok svetlo dana nisu videle tužne i ponižavajuće slike majki koje spavaju na podu pored svoje bolesne dece, moglo se s pravom sumnjati u postojanje savesti medicinskih radnika koji to gledaju i sa tim nemaju problem. Naravno, kao što se i moglo očekivati, kriva je majka koja je te fotografije objavila, direktor kaže zato što joj se nije svidelo društvo u sobi. To zaista zvuči logično, jer uobičajena je pojava da se žene koje spavaju mrtvim snom na prljavom podu ili rasturenim stolicama, doje decu gde i kako god mogu žale ne samo na društvo u sobi, nego i na rad sobarica, frizera, pedikira temperaturu u džakuziju i dezen tapeta. A i dosadno im je, prosto nemaju šta da rade onih par sekundi kada ne gledaju decu koja gore od temperature, boluju a ne mogu da kažu šta ih boli, nose ih na infuziju, strepe nad njima. I čim im je dosadno, one počnu da zvocaju i pujdaju javnost na ubogog direktora. Takoreći kuju zaveru. Doduše, nije najjasnije šta je cilj zavere, da li da sednu na direktorovo mesto ili da nekog nateraju da konačno dovede u red stanje u bolnici, i to tako da se time iskaže makar minimalno poštovanje malih pacijenata i njihovih majki. Direktor majke podseća i da imaju čast da spavaju na podu legata porodice Karađorđević, što stvarno nije malo zadovoljstvo. Možda bi mogla da se promeni namena bolnice i ista pretvori u hotel, u kome bi se, po visokim cenama, turistima nudio kapric spavanja na raspadnutim i neopranim podovima, uz lavabo-kadu koja služi i kao wc. Posebno kada se uzmu u obzir direktorove reči da pod »linoleumi ispod kojih "živi ceo zološki vrt", "koji povremeno izlazi na površinu". Eto, a bogati turisti bi mogli i u fauni da uživaju, kud se već razmažene majke žale i ne znaju da cene. Verovatno zato i drže vagu za merenje beba na podu, da mogu deca da se razvesele kad izgmiže zoološki vrt. Zapravo, potemkinovski pokušaj KBC Zemun da prikrije pravo stanje stvari je mnogo više toga otkrio no sakrio. Pre svega to da tamo postoje metle i krpe, i da se i preko noći može iole pospremiti odeljenje, samo kad se hoće. I kad se očekuju novinari. Da ne treba čekati Karađorđeviće da dođu i počiste ono šta su sazidali. Problem je u tome što je to otkrilo da je osoblju više stalo do njih samih, no do pacijenata i njihovih majki. Jer, da je suprotno, ne bi ni bilo prilike da se u javnosti pojave one slike bruke i sramote koje više liče na sirijski izbeglički kamp, nego na dečije odeljenje u bolnici u glavnom gradu Srbije. Inače, direktor ne spori originalnost fotografija. Dodaje da je to zato što je tada bila neviđena gužva u bolnici. Biće da je zato kada-lavabo-wc bio onako štrokav, stolice razvaljene, podovi rastureni...Ali kad se odeljenje isprazni za potrebe slikanja i novinarske posete, i to tako da prosto bode oči pitanje: »Kud li dedoše pacijente?!«, e onda je sve mnogo lepše. Ima čak i roza meda. Jedino što direktor nije objasnio je kako su majke znale da sa sobom treba da ponesu sunđere za spavanje, ćebad, jastuke, čaršave? Biće da imaju iskustva od ranije... Na slikama«pravog stanja stvari« i dalje pored krevetaca nema stolica za majke. I onaj pokazni rasklopni krevet je suviše nov, suviše netaknut, da bi ikog uspeli da ubede da je ijedna majka na njemu spavala. Kao što na slikama »pravog stanja stvari« su zapravo soba za intenzivnu negu i pedijatrijska služba za izdavanje terapije, a samo jedna slika je iz sobe sa spornog pedijatrijskog odeljenja. Onog koje, očito, može da se počisti samo kad se hoće. Kaže direktor da je u celoj priči na prvom mestu »briga o mališanima«. A majke? Majke od mališana koje treba da ih čuvaju, umesto da izvlače lutriju dobitka zaraze spavajući na prljavim podovima? Malo je lekara koji ne znaju da se o majci mora brinuti taman kao i o njenom detetu, zato što dete suviše zavisi od majke da bi ona mogla da bude zanemarena. Sem ako direktor ne misli da lično doji bolesnu decu. Zanimljivo je i da direktor u istom dahu izgovara da »stanje nije alarmantno«, ali i da krov prokišnjava zbog čega je zatvoren sprat za roditelje, u podu živi zoološki vrt, na terasi drže raspadnute stolice koje roditelji i rodbina unose unutra (očito jer nemaju na šta drugo da sednu), da rekonstrukcija ne može da se obavi, čak ni zamene cevi u kupatilima, ni dotrajali podovi...kad bi to bilo u njegovom stanu ili kući, sumnjam da bi tome rekao da nije »idealno«. Uz to sledi i jadikovka da već 12 godina ne mogu da dobiju dozvole za renoviranje, biće da su i za to krivi Karađorđevići. Iako je ta bolnica u truležnom i katastrofalnom stanju mnogo bar tri puta duže vremena. Još od pre devedesetih koje su bile odličan alibi za nemanje i nerad. Ali je zato KBC Zemun prošle godine najavio renoviranje odeljenja ortopedije i računovodstva. Pedijatrija očito može da čeka, deca nisu prioritet. Računovodstvo je ipak računovodstvo. Posebno je simpatična igra terećenja savesti koju je zaigrao direktor, kao majke su razmažene, sve to je zato što im se ne sviđa društvo u sobi, »nemaju najbolji krevet«, dočim bolnica prelazi preko tih trivijalnosti i bavi se zdravljem dece. To joj je najpreče. Za razliku od majki. Eto, one umesto da se brinu za decu, džvanjkaju i dižu bunu zbog smeštaja...a ja bih tako volela da direktor pokaže ličnim primerom kako se ceo dan treba baviti bolesnim detetom, a onda uz njega noću spavati na stolici. Jer očito to samo prava majka može, ove ostale su...za sve krive. Uz to, direktor tvrdi, u istom dahu, da majke ne spavaju na podovima, ali i da su fotografije koje to prikazuju - originalne. Dakle, ipak spavaju. I tu direktor otkriva još jednu stvar, mnogo važniju i problematičniju od spavanja na podu. Otkriva kriterijum vrednosti koji u ovoj bolnici postoji, a zahvaljujući kome je lakše okriviti majke, nego izaći pred javnost i priznati da su stvari daleko od onoga što se i pristojnim može nazvati. Otkriva i ono što sam ja od početka tvrdila, u ovom slučaju nije problem novac. Ima stvari koje novac ne može da kupi. Nema tog džaka para kojim bi se neko napravio Čovekom. Kao što su bušne sve priče o borbi protiv bele kuge od koje Srbija pati, sve dok je najlakše sopstvenu krivicu natovariti na majke. Jer, pokušajem da se javnosti zamažu oči i sakrije pravo stanje stvari u bolnici, osoblje KBC Zemun je pokazalo do koje mere potcenjuje ne samo svoje pacijente – bolesnu decu, i njihove majke, nego i sve poreske obveznike od čijeg se novca iz budžeta uzima i daje ovoj bolnici da bi uopšte mogla da postoji. Naravno i plate njenim zaposlenima koji prosto ne mogu da se povrate od pritiska javnosti, zaboravljajući da je upravo ta javnost ona koja im plate daje. Ružičasti zeka možda može da privremeno sakrije okrcanu stolicu na kojoj sedi, ali više od toga ni on siromah ne može. Prosto, ima stvari koje više ne mogu da se sakriju. Društvene mreže su odavno evoluirale u društvene medije. Zato je najbolje da KBC Zemun one metle i četke zadrži u rukama, jer – majke nisu krive. p.s. Uporednu sliku stanja i »pravog stanja« na Pedijatrijskom odeljenju KBC Zemun, napravila je naša blogokoleginica, Mooshema, Tatjana Vehovec. Hvala.Jan 17, 2014 2225
-
Žao mi je što od ranog jutra moram da vam ovo dajem na čitanje.Ali od muke svoje i knedle mi u grlu,ne znam da li bih vrištala,plakala ili uzela motku da bijem sve one koji ovako tretiraju majke i decu u Zdravstvenoj Ustanovi Zaista bruka i sramota... Blog je napisala Jelica Greganović koju ste imali prilike da čitate u veselijim blogovima... "FOTELJA ZA DOJENJE" Ovu napravu,majke koje doje decu ,na red.....vlada prava otimacina za njom..." KBC Zemun E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji. Mislila sam da nije više aktuelna, ali kad sam juče videla fotografije koje je majka bolesnog deteta okačila na FB, iz pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, samo mi se vratila muka i bes. To je tačno ono što sam i ja doživljavala pre 24 godine u toj istoj bolnici, doduše kao trudnica na ginekološkom odeljenju. I upravo zbog toga sam bukvalno pobegla iz te bolnice. Ne mogu da verujem da od svih para koje su se slivale u Srbiju i Beograd, baš toj bolnici niko ništa dao nije, niti se sama mrdnula da išta dobije ili popravi. Od toga da izgleda kao otpad, do ponašanja osoblja. A, ako je ta bolnica išta para dobila i nije ih uložila u dečije odeljenje, onda bih volela baš da znam šta joj je od bolesne dece preče. Dakle, ovo će biti priča onakva kako je sve izgledalo. Ženska priča, kao muške priče iz vojske. Krv i okretanje želuca su uključeni. Kome se ne sviđa ženska stvarnost, neka ne čita. Pre 24 godine je moj ginekolog zaključio da me, u petom mesecu prve trudnoće, pošalje na zašivanje grlića materice, takozvani serklaž. Ocenio je da je beba suviše nisko i da bi moglo da dođe do spontanog abortusa. Shodno geografiji stanovanja, pripadala sam KBC Zemun, u kojoj su me pregledali i zakazali mi dolaženje u bolnicu i pomenutu operaciju. Naravno da me je bilo strah. Više no ikada u životu. Jer što ovaj put nisam bila sama, manje se radilo o meni, a više o detetu koje sam nosila. Zato, a i zato da me ostavi na miru, sam pristala na nagovaranja moje Roditeljice da se »nađe veza«. Nisam shvatala šta će mi veza za rutinsku operaciju. Veza je bila njena prijateljica sa jednog od odeljenja koja blage veze sa mojim potrebama nisu imala. Medicinska sestra koja je kod nas svraćala na kafu i dobro me poznavala. Što je važno zbog kraja ove priče. Veza nije dobila nikakav mito, čak je oduševljeno pristala da pazi na mene dok sam u bolnici. Šta je značilo »pazi« nisam baš razumela, a nije me ni zanimalo. Očekivala sam odlazak u bolnicu, a ne na prvu liniju fronta. Greška. Prva ratna linija je bila mila majka u poređenju sa predstojećim doživljajima u KBC Zemun. Dva dana pred operaciju su me skembali u pomenutu bolnicu. S vezom ili bez veze bilo je nežno rečeno bezveze. U sobi nas je bilo šest takozvanih rizičnih trudnica. Bile smo uniformisane u prevelike, isprane, u skladu sa pokrivačima i čaršavima lako iscepane spavaćice sa plavim štambiljem na grudima. To u slučaju da nam padne na pamet da prilikom izlaska maznemo ovu neponovljivu, jedva držeću zajedno na izmučenim nitkama tkanja, kreaciju. Zahladni li, mogle smo da se pokrijemo ćebićima od par sto kila koji su takođe bili ofucana, ali i dalje držeći, jer su očito pretekla iz vremena kada su se njima pokrivali konji u vojsci. Tu i tamo je protrčala poneka bubašvaba, zbog koje su druge trudnice cikale, a ja ih mlatila novinama kao jedina koja nije imala problem s višenožnim gamadima. Medicinske sestre su nam odmah dale do znanja da bilo kakva žaljenja ili traženja ičega spadaju u svetoskrunstvo, i da mi – niža bića ima tu da ćutimo i ležimo. Naročito kada se radi o mogućim žalbama na sanitarni čvor. Dotični je bio polupan, zarđao, izguljen, neopran...naravno, pun krvavih fleka i asocijacija na to da ako tu ne dobijete sifilis, odlično ste prošli. Nakon što su me drugog dana izgladneli pred operaciju, dok su moje sobne sapatnice dobile takve obroke da se njima ne bi nahranio ni već sit miš. Naravno u plehanim, lako izubijanim sudovima. Šolje su više ličile na noše, zbog čega se vreloj, obojenoj vodi u njima koja se zvala čajem, nije moglo prići bar pola sata. Na operaciju me je odvela jedna od sestara, dole u katakombe i ostavila me da sama čekam da me pozovu. Pozvali su me. Privezali za onaj inkvizicijski operacijski sto, i izvesno vreme čangrljali jezivim mašicama i hvatalicama. A onda mi je između nogu seo lekar, kako sam kasnije saznala vrlo važan i poznat dr fr mr, proverio kod sestre »da l radimo serklaž« i bez ikakve najave izveo stvar od koje mi se i danas kosa diže na glavi. Bez mrve anestezije mi je naživo izvukao grlić materice i počeo da ga šije. Naravno da sam, zahvaljujući svetlosnom bolu koji mi je u trenu prerezao mozak, uzaludno probala da prekinem široke kožne kaiševe kojim su mi bile vezane noge i ruke. Uz to sam se i razdrala. U odgovor na to se lekar viknuo na mene: »Šta se dernjaš, kako misliš da rodiš ako sad urlaš!?« Da mi je radio mozak mogla bih da ga priupitam bi li on pevao da mu neko malo krene da firca pišu, ali tada mi je jedina briga bila da prestane bol od kog je počela da mi se ledi i kičma. Osećala sam da će bol i moj i inače prenizak pritisak da me bace u nesvest, a to kanda biti dobro neće. Dok je lekar i dalje džvanjkao između mojih nogu, sve češće koristeći i prideve, ja sam počela da molim neku jadnicu na praksi za medicisku sestru koja mi je stajala, u svetoj stravi, vrh glave. Molila sam je samo da mi sipa čašu vode na lice, samo da ne padnem u nesvest. To je isprepadana sirotica i uradila. Bilo je to dovoljno da u svesnom stanju sačekam kraj operacije kojoj bi pre priličilo ime – kasapljenje. Onda su u mene zgurali nešto što je strašno bolelo i grebalo. Time je operacija završena. Odvezali su me i geknuli na gurajuća nosila. Njima me je izgleda gluvonema sestra, jer ni glasa od sebe puštala nije, odgurala do lifta. Kog nije bilo tako dugo...a hodnici i sale su bili led ledeni. Valjda zbog sterilnosti. Osećala sam kako se mokra spavaćica ledi na meni, kako noge više ne osećam od mraza. Lift je konačno stigao, ali i još jedna nosila. Sestra koja ih je gurala je dobacila onoj »mojoj«: »Makni tu, kad je imala kiretažu neka čeka još malo!« i preko reda se ugurala u lift. Kiretažu? Nije mi valjda onaj kreten uradio kiretažu? Sestra me je utešila sa nekoliko reči: »Ma, serklaž, lezi tu i ne gnjavi«. Kada sam već mislila da je bela smrt ono što će mi glave doći, stigao je konačno lift, sestra me je ugurala u isti, onda otkotrljala do vrata sobe i rekla: »Ajde, ustaj! I kad budeš išla u wc povadi one zavoje iz sebe.« To je bilo sve. Tada i narednih dana. Ustala sam kako sam znala i umela. Hodnik i vrata su se ljuljali. Kad sam se uteturala u vrata sobe, trudne sapatnice su skoro poskakale kroz prozore od straha. Sprečile su ih šipke na prozorima. Da sam sa Neretve stigla, ne bih tako izgledala. Spavaćica mi je u gornjoj polovini bila mokra od one vode, a u donjoj od krvi. Niz noge mi je curila krv, sve do bosih stopala u bari iste. Kroz sat vremena sam, u suvoj spavaćici koju mi je donela čistačica i bez reči mi je bacila na krevet, uspela da se dočepam onog pogroma od takozvanog toaleta. I da pridržavajući se za prljave zidove iz sebe nekako izvučem metre krvavih zavoja. Onda sam odbauljala nazad. Četiri naredna dana mi niko ni reč nije rekao. Džaba sam se raspitivala da li je sada sve u redu, hoće li me iko pregledati. Rečeno mi je da tu ima da ležim deset dana i to je to. Ležala sam i gledala kako se malokrvnim trudnicama daje »pojačan obrok« - jedno kuvano jaje koje mi nismo dobijale. Kako se sestre brecaju na pacijentkinje, kako doktori u viziti pogledaju kartone na krevetu, a na trudnice ni oko ne bace, kao da nas nema, kao da smo višak dijagnozama na izguljenim krevetima. Kako se uveče zaključava odeljenje, jer su, kako su mi rekle sapatnice, sa odeljenja bežale žene. Ležala bih ja i dalje da nisam petog dana priupitala lekara u viziti kada će me neko pregledati ili mi bar reći da li sam dobro. Lekar me je pogledao tako zaprepašćeno kao da je progovorio ormarić pored kreveta. Sastavio obrve u prezrivo mrštenje, zveknuo plehanim držačem za karton o krevet i bez odgovora otišao dalje. Iza njega su me zgroženo gledale sestre. Posle vizite se jedna vratila da mi kaže da je to poslednji put da sam se obratila lekaru. U podne su mi za ručak doneli olupanu porciju-nošu supe po kojo je plivalo perje. Tu mi je pukao film. Odnela sam porciju do sobe u kojoj su sedele medicinske sestre, poizuvane, sa nogama na pisaćim stolovima. Pokazala sam im supu, jedna mi je preko ramena dobacila: »Žali se lekaru«. Lekaru? Što da ne. Pokucala sam na susedna vrata i ušla kod dežurnog lekara, pokazala mu supu, a on mi je odgovorio: »Napolje!« Napolje? Tada sam se setila da sam ne samo trudna, nego i ljudsko biće. I to ljudsko biće koje je novinar. I to urednik informativne redakcije upravo napravljenog B92. I da dotično dno od bolnice u tom trenutku slavi dva veka svog postojanja. I da se direktorka KBC Zemun upravo tada baš kandiduje za gradonačelnicu Beograda. Supu sam im ostavila u hodniku i od trudnica na odeljenju pokupila sav sitniš koji su imale. Otišla do telefonske govornice u susednom hodniku i, kako B92 u tom trenutku nije imala emisiju u koju bih mogla da se javim, javila sam se kolegama u Studiju B. Bilo je taman vreme »Beogradskih talasa«. Lepo, mirno, izvežbano, jer bar to sam umela da radim, dala sam im izveštaj iz KBC Zemun. Poduži. Pravac u program. Uživo. Vratila sam se u sobu, u kojoj su me dočekali zaprepašćeni pogledi. Spakovala svoje stvari i čekala vreme posete, i Žmua da me izvede iz te kaljuge. Na odeljenju je vladao muk. Samo je u jednom trenutku u sobu progvirila čistačica i pitala me: »Jesi ti Jelica Milenković?« »Jesam, šta hoćeš?«, je bio odgovor koji je shvatila i nestala. Kada je Žmu došao, samo sam mu rekla da hoću napolje, i da ako je ovo jedina bolnica, onda bolje da rodim na njivi. »Dobro, idemo do sestara, sredićemo to...«, rekao je Žmu. I, ja napred, a on pozadi, otišli smo do sestara. Koje su i dalje sedele u svojoj sobi, sa nogama na pisaćim stolovima. Pogledale su me i okrenule mi leđa. »Treba mi lekar«, rekla sam njihovim leđima. »Za tebe nema lekara«, odgovorila su mi leđa medicinske radnice. U tom trenutku me je Žmu odgurnuo rukom, siknuo: »Sedi tamo i čekaj« i izašao na scenu. Sestre su poskakale u stav mirno. Zaboravila sam da kažem da je Žmu tada bio poznati savezni funkcioner. Političar, d'izvinete. Presamitile su se na pola. Uzalud. Žmu je umarširao kod lekara. Kasnije sam saznala da je lekar probao da mu objasni da je on isto član nečega, da je vrlo aktivan, da podržava, da nije znao da je On moj muž, da su sve trudnice histerične...i da ne mogu napolje. Žmu ga je poslao u ćošak i otišao po moju torbu. Iz bolnice me je izveo u spavaćici preko koje mi je navukao svoj kaput. Odeća mi je ostala zaključana u cenjenoj bolnici. Sutradan im je vratio spavaćicu, uzeo moju odeću i zbogom se dabogda nikada više ne videli sa vašom rupčagom od bolnice. Tada se javila moja »veza«, ona od koje do tada ni traga nije bilo. Bila je ljuta i uvređena, jer je u bolnici došlo do skandala. Ne zato što je bolnica raspadnuta, prljava, osoblje bezobrazno, lekari osorni i nevaspitani, nego zato što se osećala krivom jer im nisam rekla da sam novinarka. I zato što sam primljena pod devojačkim prezimenom. Nisam im rekla ni ko je moj Žmu. A onaj lekar koji me je kasapio je obaška bio ljut. Onaj koji je tako voleo da nastupa u medijima. Trebalo je da mu kažem da sam novinarka...Možda bi mi sipali dve čaše vode na lice, valjda...Tada sam dotičnu »vezu« oduvala iz svog života. Posle se ispostavilo da sam od pomenutog posega na živo dobila lupetanje srca. Kardiolog kod kog me je lekar poslao se češao od muke po glavi. Bila sam trudna, lekove nije smeo tek tako da mi da. Dao mi je jedan, nežni, od kog mi se svet ljuškao i maglio bar sat vremena po konzumiranju. Usput su otkrili i da mi je beba u karličnom položaju, da ako krene tako velika da se okreće, biće još gore. Poslednji ultra zvuk su mi zakazali mesec dana posle roka za porođaj. Taman da se svi slikamo porodično. Tada je Žmuu pukao film i odveo me je u Sloveniju da rodim. Nećete verovati, ali tamo su se konci od serklaža skidali pod anestezijom. Sa stola su me nosili i u krevet prenosili. Nisam smela da ustanem ceo dan. Sestra je skoro pala u nesvest od straha kad me je posle operacije videla da pokušavam da ustanem. Lekar se zaprepastio kad je čuo da su mi serklaž radili na živo. »Pravo je čudo da niste izgubili dete. I glavu. To je ozbiljna operacija.«, rekao je. Nisam mogla da objasnim da mi sa Neretve i prve linije fronta i krvavi okolo hodamo ako treba, šiju nas i da nas ni ne opiju bar rakijom... I juče vidim fotografije koje je napravila u KBC Zemun, doduše na dečijem (da bude još gore) odeljenju, jadna majka V.V. Lepo sam se sastravila. Tamo je vreme stalo. Tamo je sve još uvek prljavo, olupano, bezobrazno, kao i pre četvrt veka. U glavnom gradu. U gradu u koji se novac svih ovih godina slivao. Samo do njih stigao nije. Mada, verujem da nema novca koji bi KBC Zemun pomogao. To je pitanje ljudi. I njihovog morala. Nema novca koji to može da nadoknadi. Koji mogu da gledaju majke koje spavaju na podu i razvaljenim stolicama, decu kupaju u prljavim valjda lavaboima, mere na podu... Ukratko – bruka i sramota. Edit: Da ne zaboravim, ovo nije priča iz devedesetih, ovo je bilo pre nastupa tih godina. Kada se još imalo. Kada nije bilo alibija za nemanje i bezobrazluk. Edit 2: Komentar lekarke J.K., danas, kod mene na fb zidu: Ja ću samo napisati svoj lični komentar nakon iskustva sa ovom bolnicom - ako želite nekoga da se rešite, a da ne odgovarate, pošaljite ga tamo. Toliko sam bila zgrožena da sam ostala bez teksta. Na stranu neljubaznost i grubo ophodjenje, neznanje je neoprostivo!!! Dobila sam zatvarač za braunilu sa PODA! A kolega je uredno dunuo u njega (valjda se nasekirao da mi ne ubaci u venu neko trunje!?!?!?). A sa bakterijama ću valjda sama da se izborim. Zlo. Doktor koji mi je radio intervenciju ostade šokiran takodje ponašanjem dotičnih..naravno revoluciju sam digla onako kljakava (sreća te sam bila toliko kljakava).2281 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Žao mi je što od ranog jutra moram da vam ovo dajem na čitanje.Ali od muke svoje i knedle mi u grlu,ne znam da li bih vrištala,plakala ili uzela motku da bijem sve one koji ovako tretiraju majke i decu u Zdravstvenoj Ustanovi Zaista bruka i sramota... Blog je napisala Jelica Greganović koju ste imali prilike da čitate u veselijim blogovima... "FOTELJA ZA DOJENJE" Ovu napravu,majke koje doje decu ,na red.....vlada prava otimacina za njom..." KBC Zemun E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji. Mislila sam da nije više aktuelna, ali kad sam juče videla fotografije koje je majka bolesnog deteta okačila na FB, iz pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, samo mi se vratila muka i bes. To je tačno ono što sam i ja doživljavala pre 24 godine u toj istoj bolnici, doduše kao trudnica na ginekološkom odeljenju. I upravo zbog toga sam bukvalno pobegla iz te bolnice. Ne mogu da verujem da od svih para koje su se slivale u Srbiju i Beograd, baš toj bolnici niko ništa dao nije, niti se sama mrdnula da išta dobije ili popravi. Od toga da izgleda kao otpad, do ponašanja osoblja. A, ako je ta bolnica išta para dobila i nije ih uložila u dečije odeljenje, onda bih volela baš da znam šta joj je od bolesne dece preče. Dakle, ovo će biti priča onakva kako je sve izgledalo. Ženska priča, kao muške priče iz vojske. Krv i okretanje želuca su uključeni. Kome se ne sviđa ženska stvarnost, neka ne čita. Pre 24 godine je moj ginekolog zaključio da me, u petom mesecu prve trudnoće, pošalje na zašivanje grlića materice, takozvani serklaž. Ocenio je da je beba suviše nisko i da bi moglo da dođe do spontanog abortusa. Shodno geografiji stanovanja, pripadala sam KBC Zemun, u kojoj su me pregledali i zakazali mi dolaženje u bolnicu i pomenutu operaciju. Naravno da me je bilo strah. Više no ikada u životu. Jer što ovaj put nisam bila sama, manje se radilo o meni, a više o detetu koje sam nosila. Zato, a i zato da me ostavi na miru, sam pristala na nagovaranja moje Roditeljice da se »nađe veza«. Nisam shvatala šta će mi veza za rutinsku operaciju. Veza je bila njena prijateljica sa jednog od odeljenja koja blage veze sa mojim potrebama nisu imala. Medicinska sestra koja je kod nas svraćala na kafu i dobro me poznavala. Što je važno zbog kraja ove priče. Veza nije dobila nikakav mito, čak je oduševljeno pristala da pazi na mene dok sam u bolnici. Šta je značilo »pazi« nisam baš razumela, a nije me ni zanimalo. Očekivala sam odlazak u bolnicu, a ne na prvu liniju fronta. Greška. Prva ratna linija je bila mila majka u poređenju sa predstojećim doživljajima u KBC Zemun. Dva dana pred operaciju su me skembali u pomenutu bolnicu. S vezom ili bez veze bilo je nežno rečeno bezveze. U sobi nas je bilo šest takozvanih rizičnih trudnica. Bile smo uniformisane u prevelike, isprane, u skladu sa pokrivačima i čaršavima lako iscepane spavaćice sa plavim štambiljem na grudima. To u slučaju da nam padne na pamet da prilikom izlaska maznemo ovu neponovljivu, jedva držeću zajedno na izmučenim nitkama tkanja, kreaciju. Zahladni li, mogle smo da se pokrijemo ćebićima od par sto kila koji su takođe bili ofucana, ali i dalje držeći, jer su očito pretekla iz vremena kada su se njima pokrivali konji u vojsci. Tu i tamo je protrčala poneka bubašvaba, zbog koje su druge trudnice cikale, a ja ih mlatila novinama kao jedina koja nije imala problem s višenožnim gamadima. Medicinske sestre su nam odmah dale do znanja da bilo kakva žaljenja ili traženja ičega spadaju u svetoskrunstvo, i da mi – niža bića ima tu da ćutimo i ležimo. Naročito kada se radi o mogućim žalbama na sanitarni čvor. Dotični je bio polupan, zarđao, izguljen, neopran...naravno, pun krvavih fleka i asocijacija na to da ako tu ne dobijete sifilis, odlično ste prošli. Nakon što su me drugog dana izgladneli pred operaciju, dok su moje sobne sapatnice dobile takve obroke da se njima ne bi nahranio ni već sit miš. Naravno u plehanim, lako izubijanim sudovima. Šolje su više ličile na noše, zbog čega se vreloj, obojenoj vodi u njima koja se zvala čajem, nije moglo prići bar pola sata. Na operaciju me je odvela jedna od sestara, dole u katakombe i ostavila me da sama čekam da me pozovu. Pozvali su me. Privezali za onaj inkvizicijski operacijski sto, i izvesno vreme čangrljali jezivim mašicama i hvatalicama. A onda mi je između nogu seo lekar, kako sam kasnije saznala vrlo važan i poznat dr fr mr, proverio kod sestre »da l radimo serklaž« i bez ikakve najave izveo stvar od koje mi se i danas kosa diže na glavi. Bez mrve anestezije mi je naživo izvukao grlić materice i počeo da ga šije. Naravno da sam, zahvaljujući svetlosnom bolu koji mi je u trenu prerezao mozak, uzaludno probala da prekinem široke kožne kaiševe kojim su mi bile vezane noge i ruke. Uz to sam se i razdrala. U odgovor na to se lekar viknuo na mene: »Šta se dernjaš, kako misliš da rodiš ako sad urlaš!?« Da mi je radio mozak mogla bih da ga priupitam bi li on pevao da mu neko malo krene da firca pišu, ali tada mi je jedina briga bila da prestane bol od kog je počela da mi se ledi i kičma. Osećala sam da će bol i moj i inače prenizak pritisak da me bace u nesvest, a to kanda biti dobro neće. Dok je lekar i dalje džvanjkao između mojih nogu, sve češće koristeći i prideve, ja sam počela da molim neku jadnicu na praksi za medicisku sestru koja mi je stajala, u svetoj stravi, vrh glave. Molila sam je samo da mi sipa čašu vode na lice, samo da ne padnem u nesvest. To je isprepadana sirotica i uradila. Bilo je to dovoljno da u svesnom stanju sačekam kraj operacije kojoj bi pre priličilo ime – kasapljenje. Onda su u mene zgurali nešto što je strašno bolelo i grebalo. Time je operacija završena. Odvezali su me i geknuli na gurajuća nosila. Njima me je izgleda gluvonema sestra, jer ni glasa od sebe puštala nije, odgurala do lifta. Kog nije bilo tako dugo...a hodnici i sale su bili led ledeni. Valjda zbog sterilnosti. Osećala sam kako se mokra spavaćica ledi na meni, kako noge više ne osećam od mraza. Lift je konačno stigao, ali i još jedna nosila. Sestra koja ih je gurala je dobacila onoj »mojoj«: »Makni tu, kad je imala kiretažu neka čeka još malo!« i preko reda se ugurala u lift. Kiretažu? Nije mi valjda onaj kreten uradio kiretažu? Sestra me je utešila sa nekoliko reči: »Ma, serklaž, lezi tu i ne gnjavi«. Kada sam već mislila da je bela smrt ono što će mi glave doći, stigao je konačno lift, sestra me je ugurala u isti, onda otkotrljala do vrata sobe i rekla: »Ajde, ustaj! I kad budeš išla u wc povadi one zavoje iz sebe.« To je bilo sve. Tada i narednih dana. Ustala sam kako sam znala i umela. Hodnik i vrata su se ljuljali. Kad sam se uteturala u vrata sobe, trudne sapatnice su skoro poskakale kroz prozore od straha. Sprečile su ih šipke na prozorima. Da sam sa Neretve stigla, ne bih tako izgledala. Spavaćica mi je u gornjoj polovini bila mokra od one vode, a u donjoj od krvi. Niz noge mi je curila krv, sve do bosih stopala u bari iste. Kroz sat vremena sam, u suvoj spavaćici koju mi je donela čistačica i bez reči mi je bacila na krevet, uspela da se dočepam onog pogroma od takozvanog toaleta. I da pridržavajući se za prljave zidove iz sebe nekako izvučem metre krvavih zavoja. Onda sam odbauljala nazad. Četiri naredna dana mi niko ni reč nije rekao. Džaba sam se raspitivala da li je sada sve u redu, hoće li me iko pregledati. Rečeno mi je da tu ima da ležim deset dana i to je to. Ležala sam i gledala kako se malokrvnim trudnicama daje »pojačan obrok« - jedno kuvano jaje koje mi nismo dobijale. Kako se sestre brecaju na pacijentkinje, kako doktori u viziti pogledaju kartone na krevetu, a na trudnice ni oko ne bace, kao da nas nema, kao da smo višak dijagnozama na izguljenim krevetima. Kako se uveče zaključava odeljenje, jer su, kako su mi rekle sapatnice, sa odeljenja bežale žene. Ležala bih ja i dalje da nisam petog dana priupitala lekara u viziti kada će me neko pregledati ili mi bar reći da li sam dobro. Lekar me je pogledao tako zaprepašćeno kao da je progovorio ormarić pored kreveta. Sastavio obrve u prezrivo mrštenje, zveknuo plehanim držačem za karton o krevet i bez odgovora otišao dalje. Iza njega su me zgroženo gledale sestre. Posle vizite se jedna vratila da mi kaže da je to poslednji put da sam se obratila lekaru. U podne su mi za ručak doneli olupanu porciju-nošu supe po kojo je plivalo perje. Tu mi je pukao film. Odnela sam porciju do sobe u kojoj su sedele medicinske sestre, poizuvane, sa nogama na pisaćim stolovima. Pokazala sam im supu, jedna mi je preko ramena dobacila: »Žali se lekaru«. Lekaru? Što da ne. Pokucala sam na susedna vrata i ušla kod dežurnog lekara, pokazala mu supu, a on mi je odgovorio: »Napolje!« Napolje? Tada sam se setila da sam ne samo trudna, nego i ljudsko biće. I to ljudsko biće koje je novinar. I to urednik informativne redakcije upravo napravljenog B92. I da dotično dno od bolnice u tom trenutku slavi dva veka svog postojanja. I da se direktorka KBC Zemun upravo tada baš kandiduje za gradonačelnicu Beograda. Supu sam im ostavila u hodniku i od trudnica na odeljenju pokupila sav sitniš koji su imale. Otišla do telefonske govornice u susednom hodniku i, kako B92 u tom trenutku nije imala emisiju u koju bih mogla da se javim, javila sam se kolegama u Studiju B. Bilo je taman vreme »Beogradskih talasa«. Lepo, mirno, izvežbano, jer bar to sam umela da radim, dala sam im izveštaj iz KBC Zemun. Poduži. Pravac u program. Uživo. Vratila sam se u sobu, u kojoj su me dočekali zaprepašćeni pogledi. Spakovala svoje stvari i čekala vreme posete, i Žmua da me izvede iz te kaljuge. Na odeljenju je vladao muk. Samo je u jednom trenutku u sobu progvirila čistačica i pitala me: »Jesi ti Jelica Milenković?« »Jesam, šta hoćeš?«, je bio odgovor koji je shvatila i nestala. Kada je Žmu došao, samo sam mu rekla da hoću napolje, i da ako je ovo jedina bolnica, onda bolje da rodim na njivi. »Dobro, idemo do sestara, sredićemo to...«, rekao je Žmu. I, ja napred, a on pozadi, otišli smo do sestara. Koje su i dalje sedele u svojoj sobi, sa nogama na pisaćim stolovima. Pogledale su me i okrenule mi leđa. »Treba mi lekar«, rekla sam njihovim leđima. »Za tebe nema lekara«, odgovorila su mi leđa medicinske radnice. U tom trenutku me je Žmu odgurnuo rukom, siknuo: »Sedi tamo i čekaj« i izašao na scenu. Sestre su poskakale u stav mirno. Zaboravila sam da kažem da je Žmu tada bio poznati savezni funkcioner. Političar, d'izvinete. Presamitile su se na pola. Uzalud. Žmu je umarširao kod lekara. Kasnije sam saznala da je lekar probao da mu objasni da je on isto član nečega, da je vrlo aktivan, da podržava, da nije znao da je On moj muž, da su sve trudnice histerične...i da ne mogu napolje. Žmu ga je poslao u ćošak i otišao po moju torbu. Iz bolnice me je izveo u spavaćici preko koje mi je navukao svoj kaput. Odeća mi je ostala zaključana u cenjenoj bolnici. Sutradan im je vratio spavaćicu, uzeo moju odeću i zbogom se dabogda nikada više ne videli sa vašom rupčagom od bolnice. Tada se javila moja »veza«, ona od koje do tada ni traga nije bilo. Bila je ljuta i uvređena, jer je u bolnici došlo do skandala. Ne zato što je bolnica raspadnuta, prljava, osoblje bezobrazno, lekari osorni i nevaspitani, nego zato što se osećala krivom jer im nisam rekla da sam novinarka. I zato što sam primljena pod devojačkim prezimenom. Nisam im rekla ni ko je moj Žmu. A onaj lekar koji me je kasapio je obaška bio ljut. Onaj koji je tako voleo da nastupa u medijima. Trebalo je da mu kažem da sam novinarka...Možda bi mi sipali dve čaše vode na lice, valjda...Tada sam dotičnu »vezu« oduvala iz svog života. Posle se ispostavilo da sam od pomenutog posega na živo dobila lupetanje srca. Kardiolog kod kog me je lekar poslao se češao od muke po glavi. Bila sam trudna, lekove nije smeo tek tako da mi da. Dao mi je jedan, nežni, od kog mi se svet ljuškao i maglio bar sat vremena po konzumiranju. Usput su otkrili i da mi je beba u karličnom položaju, da ako krene tako velika da se okreće, biće još gore. Poslednji ultra zvuk su mi zakazali mesec dana posle roka za porođaj. Taman da se svi slikamo porodično. Tada je Žmuu pukao film i odveo me je u Sloveniju da rodim. Nećete verovati, ali tamo su se konci od serklaža skidali pod anestezijom. Sa stola su me nosili i u krevet prenosili. Nisam smela da ustanem ceo dan. Sestra je skoro pala u nesvest od straha kad me je posle operacije videla da pokušavam da ustanem. Lekar se zaprepastio kad je čuo da su mi serklaž radili na živo. »Pravo je čudo da niste izgubili dete. I glavu. To je ozbiljna operacija.«, rekao je. Nisam mogla da objasnim da mi sa Neretve i prve linije fronta i krvavi okolo hodamo ako treba, šiju nas i da nas ni ne opiju bar rakijom... I juče vidim fotografije koje je napravila u KBC Zemun, doduše na dečijem (da bude još gore) odeljenju, jadna majka V.V. Lepo sam se sastravila. Tamo je vreme stalo. Tamo je sve još uvek prljavo, olupano, bezobrazno, kao i pre četvrt veka. U glavnom gradu. U gradu u koji se novac svih ovih godina slivao. Samo do njih stigao nije. Mada, verujem da nema novca koji bi KBC Zemun pomogao. To je pitanje ljudi. I njihovog morala. Nema novca koji to može da nadoknadi. Koji mogu da gledaju majke koje spavaju na podu i razvaljenim stolicama, decu kupaju u prljavim valjda lavaboima, mere na podu... Ukratko – bruka i sramota. Edit: Da ne zaboravim, ovo nije priča iz devedesetih, ovo je bilo pre nastupa tih godina. Kada se još imalo. Kada nije bilo alibija za nemanje i bezobrazluk. Edit 2: Komentar lekarke J.K., danas, kod mene na fb zidu: Ja ću samo napisati svoj lični komentar nakon iskustva sa ovom bolnicom - ako želite nekoga da se rešite, a da ne odgovarate, pošaljite ga tamo. Toliko sam bila zgrožena da sam ostala bez teksta. Na stranu neljubaznost i grubo ophodjenje, neznanje je neoprostivo!!! Dobila sam zatvarač za braunilu sa PODA! A kolega je uredno dunuo u njega (valjda se nasekirao da mi ne ubaci u venu neko trunje!?!?!?). A sa bakterijama ću valjda sama da se izborim. Zlo. Doktor koji mi je radio intervenciju ostade šokiran takodje ponašanjem dotičnih..naravno revoluciju sam digla onako kljakava (sreća te sam bila toliko kljakava).Jan 16, 2014 2281
-
Otvoreno pismo U ovom otvorenom i tužnom pismu prozvala bih sve od opštinskih ustanova do g.Nikolića.Dragi moji svi se mi ujutru probodimo i budemo srećni što su naša deca živa i zdrava.Jeste li se ikad zapitali koliko je dece sa problemima i posebnim potrebama? Jeste li pomislili kroz kakvu torturu prolaze njihovi rodetilji.U ovom pismu ću navesti nažalost samo tri primera ovakvih slučajeva koja se desavaju od Nove godine u mom bliskom okruženju.Svesna sam da država ima dosta problema , ali najveći problem države treba da su deca!!! Priča se o natalitetu, draga DRŽAVO prvo uskladite zakone, zaštite decu, pomozite deci koja su bolesna i onda imate pravo da pričajte o natalitetu.Zar vas nije sramota da se donacije sakupljaju po društvenim mrežama? Jesu li to naša deca zalužila? Znajući da odgovore neću dobiti, jel je bitnije da se uhvati neki TAJKUN, a zanate li koliko je tih istih TAJKUNA u farmakoindrustiji ,medju doktorima, koji su povezani sa istima.No to nije moja tema za sad.Tema su DECA !!! Pa da počnemo ... Prva priča vezana je za moje malo blago, Užičanku Doris.Doris ima problem cerebijalne paralize, slepa je,nepokretna.Sticajem okolnosti za ovo dete sam čula pre par godina, postali smo izuzetno dobri i dok je boravila u Beogradu na operacijama ja sam je posećivala, da pružim podršku njoj i njenoj majci.Slavica je u bolnici spavala na podu pored svog nepokretnog deteta, koliko sam je puta pitala, Slavice dokle ćeš izdržati? Odgovor je bio za moju Doris sve.Znam koliko je novca potrošila na lekove,na vitamine, na kreme protiv dekubita.Drago mi je da su ti susreti bili veoma veseli, toliko energije u tom detetu koje je osudjeno na večiti mrak,postelju...odlazeći od njih uvek sam ostajala nema, toliko snage i borbe u tom malom biću, zaista taj osećaj treba doživeti.Doda je svoju bitku dobila, ali nije dobila sa državnim vlastima.Slavica je samohrana majka koja vodi računa o njoj, nema mogućnosti zaposlenja, jel ko će da vodi računa o Doris.Njihovi problemi kreću sa Elektrodistribucijom zbog duga od oko 580.000 dinara.Dolaze da isključuju struju slepom detetu, koje je osudjeno na večni mrak.Država tu ništa ne može jel je EPS javno preduzeće, tužili su majku i doneta je presuda o plenidbi stvari .Strasno !!! Hoće li detetu uzeti krevet na kome leži, hoće li odneti šporet na kojem joj majka kuva da jede? Večernje novosti su pokrenule akciju za malu Dodu, na nivou grada Užice.Uplate su male a rok od 20 dana do donošenja presude se bliži.Problem je još jedan Doda ide na još jednu operaciju u nizu, koja je očekuje za 20 dana.Hoće li se vratiti u hladan stan bez struje, lekovi koji će ostati u frižideru će se pokvariti, dragi moji pa gde će im duša? EPS najmanje što je mogao da uradi je otpis kamate, ali gospoda ni to ne želi.To je verovatno jedna mesečna plata direktora EPS-a.Grad Užice će preuzeti na sebe plaćanja električne energije, ali da se prethodni dug izmiri.Oni nemaju nikakvu ingirenciju nad EPSom, kažu da je nema i predsednik Nikolić.Pitam se pa ko ima? Gde je zakon o zaštiti ljudskih prava i dece? Ko može da reši ovaj problem, i problem još mnogo dece...ako neko zna odgovor nek se javi. Želim da se zahvalim Deniru koji je snimo pesmu o Doris i što je pričao sa njom.Njena majka kaže da je bila presretna. Pesmu poslušajte OVDE Zahvaljujem se novinaru Večernjih novosti koji je prvi tekst objavio o Doris.Tekst možete pročitati OVDE Drugi tekst je takodje u Vecernjem novostima i možete pročitati OVDE E sad idemo drugi slučaj..radi se o malom Milivoju, ovaj mali beban ima samo 5 meseci.Preživeo je tešku operaciju srca, i svoju životnu bitku dobio.U Srbiji se dnevno operiše jedno dete od poremećaja rada srca.Od desetoro operisane dece jedno umre, oni koji prežive su osudjeni da do svoje osamnaeste godine života piju lekove.Znači da sumiramo, dete se operiše sve prodje u najboljem redu, i onda vam počinju muke i problemi.Kao da je malo tim roditeljima koji su potpisali da svesno ubijaju svoje dete, da dobiju pred operaciju 15 min vremena da se oproste od deteta, JEZIVO!!! Operacija prodje u najboljem redu , dete se probudi, dobije pravu terapiju u Institu, otpuste vas kući i treba da kupite detu lek.Saznajete da lek nije na pozitivnoj listi lekova, plaćate punu cenu leka od 1.800 dinara i još dobijete info da je lek za odrasle i da se prepravlja za decu i da za tu prepravku leka treba da platite 1.ooo dinara.Terapija koju platite je za 15 dana. Lek za decu postiji u EU naziva se Aldacton ,ali ga mi ne uvozimo jel postoji zamena za odrasle koju proizvodi Galenika.Pa dragi moji jel ovo normalno ? Koliko dece se operiše od poremećaja rada srca, pa jel su ti mali Andjeli osudjeni na lekove za odrasle koji se prepravljaju? Jel neko razgovarao sa ovim roditeljima odakle im novac, u ovoj bedi i nemaštini.Draga državo zaradjuješ na malim Andjelima, koji su od rodjenja borci. Stidi se majko Srbijo, i nemoj da pričaš o padu nataliteta, kad su ti deca nezaštićena !!! I evo o leku Za treći slučaj nisam dobila dokumentaciju, Filip je imao 25 godina i nažalost preminuo je.O ovom slučaju ću naknadno pisati. Dragi moji možda je ovo što sam napisala fraza, mnogi od vas znaju dosta dece u svom okruženju sa sličnim mukama.Jedino što sam mogla da uradim je da napišem ovaj tekst, to je najmanje što mogu da učinim za svu decu, za sve DODE, MILIVOJE I FILIPE.Zapamtite jedno sutra i vi možete biti u ovakvoj situaciji, najmanje što možete da učinite je da se digne glas za prava dece, invalida...Još jedna stvar pripremajući se za ovaj tekst i naredne tekstove poslala sam gomilu zahteva za prijateljstvo ljudima na fejsbljak mreži.Doživela sam da mi blokiraju profil i da me pitaju zašto sam poslala toliko zahteva.Kako da ja njima objasnim da se kod nas skupljaju pare i donacije preko fejsbljaka. Svako ko želi da me kontaktira naći će me na www.volimo.net mreži .Pišemo se uskoro ponovo ... I JOŠ JEDNA BITNA STVAR PODRŽITE PROTEST OSOBA SA INVALIDITETOM INFO4143 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Otvoreno pismo U ovom otvorenom i tužnom pismu prozvala bih sve od opštinskih ustanova do g.Nikolića.Dragi moji svi se mi ujutru probodimo i budemo srećni što su naša deca živa i zdrava.Jeste li se ikad zapitali koliko je dece sa problemima i posebnim potrebama? Jeste li pomislili kroz kakvu torturu prolaze njihovi rodetilji.U ovom pismu ću navesti nažalost samo tri primera ovakvih slučajeva koja se desavaju od Nove godine u mom bliskom okruženju.Svesna sam da država ima dosta problema , ali najveći problem države treba da su deca!!! Priča se o natalitetu, draga DRŽAVO prvo uskladite zakone, zaštite decu, pomozite deci koja su bolesna i onda imate pravo da pričajte o natalitetu.Zar vas nije sramota da se donacije sakupljaju po društvenim mrežama? Jesu li to naša deca zalužila? Znajući da odgovore neću dobiti, jel je bitnije da se uhvati neki TAJKUN, a zanate li koliko je tih istih TAJKUNA u farmakoindrustiji ,medju doktorima, koji su povezani sa istima.No to nije moja tema za sad.Tema su DECA !!! Pa da počnemo ... Prva priča vezana je za moje malo blago, Užičanku Doris.Doris ima problem cerebijalne paralize, slepa je,nepokretna.Sticajem okolnosti za ovo dete sam čula pre par godina, postali smo izuzetno dobri i dok je boravila u Beogradu na operacijama ja sam je posećivala, da pružim podršku njoj i njenoj majci.Slavica je u bolnici spavala na podu pored svog nepokretnog deteta, koliko sam je puta pitala, Slavice dokle ćeš izdržati? Odgovor je bio za moju Doris sve.Znam koliko je novca potrošila na lekove,na vitamine, na kreme protiv dekubita.Drago mi je da su ti susreti bili veoma veseli, toliko energije u tom detetu koje je osudjeno na večiti mrak,postelju...odlazeći od njih uvek sam ostajala nema, toliko snage i borbe u tom malom biću, zaista taj osećaj treba doživeti.Doda je svoju bitku dobila, ali nije dobila sa državnim vlastima.Slavica je samohrana majka koja vodi računa o njoj, nema mogućnosti zaposlenja, jel ko će da vodi računa o Doris.Njihovi problemi kreću sa Elektrodistribucijom zbog duga od oko 580.000 dinara.Dolaze da isključuju struju slepom detetu, koje je osudjeno na večni mrak.Država tu ništa ne može jel je EPS javno preduzeće, tužili su majku i doneta je presuda o plenidbi stvari .Strasno !!! Hoće li detetu uzeti krevet na kome leži, hoće li odneti šporet na kojem joj majka kuva da jede? Večernje novosti su pokrenule akciju za malu Dodu, na nivou grada Užice.Uplate su male a rok od 20 dana do donošenja presude se bliži.Problem je još jedan Doda ide na još jednu operaciju u nizu, koja je očekuje za 20 dana.Hoće li se vratiti u hladan stan bez struje, lekovi koji će ostati u frižideru će se pokvariti, dragi moji pa gde će im duša? EPS najmanje što je mogao da uradi je otpis kamate, ali gospoda ni to ne želi.To je verovatno jedna mesečna plata direktora EPS-a.Grad Užice će preuzeti na sebe plaćanja električne energije, ali da se prethodni dug izmiri.Oni nemaju nikakvu ingirenciju nad EPSom, kažu da je nema i predsednik Nikolić.Pitam se pa ko ima? Gde je zakon o zaštiti ljudskih prava i dece? Ko može da reši ovaj problem, i problem još mnogo dece...ako neko zna odgovor nek se javi. Želim da se zahvalim Deniru koji je snimo pesmu o Doris i što je pričao sa njom.Njena majka kaže da je bila presretna. Pesmu poslušajte OVDE Zahvaljujem se novinaru Večernjih novosti koji je prvi tekst objavio o Doris.Tekst možete pročitati OVDE Drugi tekst je takodje u Vecernjem novostima i možete pročitati OVDE E sad idemo drugi slučaj..radi se o malom Milivoju, ovaj mali beban ima samo 5 meseci.Preživeo je tešku operaciju srca, i svoju životnu bitku dobio.U Srbiji se dnevno operiše jedno dete od poremećaja rada srca.Od desetoro operisane dece jedno umre, oni koji prežive su osudjeni da do svoje osamnaeste godine života piju lekove.Znači da sumiramo, dete se operiše sve prodje u najboljem redu, i onda vam počinju muke i problemi.Kao da je malo tim roditeljima koji su potpisali da svesno ubijaju svoje dete, da dobiju pred operaciju 15 min vremena da se oproste od deteta, JEZIVO!!! Operacija prodje u najboljem redu , dete se probudi, dobije pravu terapiju u Institu, otpuste vas kući i treba da kupite detu lek.Saznajete da lek nije na pozitivnoj listi lekova, plaćate punu cenu leka od 1.800 dinara i još dobijete info da je lek za odrasle i da se prepravlja za decu i da za tu prepravku leka treba da platite 1.ooo dinara.Terapija koju platite je za 15 dana. Lek za decu postiji u EU naziva se Aldacton ,ali ga mi ne uvozimo jel postoji zamena za odrasle koju proizvodi Galenika.Pa dragi moji jel ovo normalno ? Koliko dece se operiše od poremećaja rada srca, pa jel su ti mali Andjeli osudjeni na lekove za odrasle koji se prepravljaju? Jel neko razgovarao sa ovim roditeljima odakle im novac, u ovoj bedi i nemaštini.Draga državo zaradjuješ na malim Andjelima, koji su od rodjenja borci. Stidi se majko Srbijo, i nemoj da pričaš o padu nataliteta, kad su ti deca nezaštićena !!! I evo o leku Za treći slučaj nisam dobila dokumentaciju, Filip je imao 25 godina i nažalost preminuo je.O ovom slučaju ću naknadno pisati. Dragi moji možda je ovo što sam napisala fraza, mnogi od vas znaju dosta dece u svom okruženju sa sličnim mukama.Jedino što sam mogla da uradim je da napišem ovaj tekst, to je najmanje što mogu da učinim za svu decu, za sve DODE, MILIVOJE I FILIPE.Zapamtite jedno sutra i vi možete biti u ovakvoj situaciji, najmanje što možete da učinite je da se digne glas za prava dece, invalida...Još jedna stvar pripremajući se za ovaj tekst i naredne tekstove poslala sam gomilu zahteva za prijateljstvo ljudima na fejsbljak mreži.Doživela sam da mi blokiraju profil i da me pitaju zašto sam poslala toliko zahteva.Kako da ja njima objasnim da se kod nas skupljaju pare i donacije preko fejsbljaka. Svako ko želi da me kontaktira naći će me na www.volimo.net mreži .Pišemo se uskoro ponovo ... I JOŠ JEDNA BITNA STVAR PODRŽITE PROTEST OSOBA SA INVALIDITETOM INFOJan 14, 2014 4143 -
Moj današnji Gost autor Strongman Uvek je zabavno čitati njegove vizije današnjice, a da li će vam posle toga biti lakše ..odlučite sami. - Da li živite bolje?- Jesu li vam puni frižideri?- Imate li poverenje u zdravstveni sistem?- Viđate li povratak optimizma na ulicama?- Primećujete li da ljudi voze novije automobile i da se lepše odevaju?- Je l vam izgleda da je školstvo napokon kako treba?- Ima li novih fabrika u vašem okruženju?- Ima li novih radnih mesta?- Kolko vas zabole ku**c što uhapšen pa pušten Mišković?- Imate li ušteđevinu? Preteklne li 300-400 evra svakog meseca za u štek? Najranija državotvorna sećanja su vezana za Tita. Tapšali smo mu i s ljubavju geldali njegovu fotografiju iznad školske table. Posle smo otkinuli na nacionalizam i na Slobu ("Niko ne sme da vas bije"). Nije bilo vozila sa preko 4 sedišta a da nije imalo Slobinu sliku. Ono jeste da smo malo ratovali i da se malo ubijalo po beogradima i drugim srpskim gradovima... Dobro bile i neke sankcije.... Onda smo se smrzavali, šetali, lupali u šerpe i navodno samoinicijativno srušili Slobu. Dođoše neki fini ljudi koji su spavali kod tetke na kauču, imali jedne patike i vijetnamku, vozili automobile od 1000 eura. I njih smo obožavali. Nismo znali kog više volimo Điniđića ili Koštunicu. Ono jeste da njihovi ljudi stekoše stotine miliona ali eto desi se. Onda na red dođe "giv mi fajf" Boris, lep kao Džordž kluni i njegovi fini ljudi, koji su takođe spavali kod tetke na kauču i imali firme u sobi porodičnog stana. I njegovi se obogatiše. Onda je došao čovek koji govori tiho i drži spojene prste. I njega obožavamo.... Okej prođe i 2013 u zdravlju i veselju. SNS i SPS nas vode u bolju budućnost. Već smo bili svedoci jedne rekonstrukcije vlade i ne zato što je bila loša već naprotiv, ... e da me jebeš ne umem da objasnim zašto beše. Pa se sada šuška da su na pomolu vanredni izbori i to ne, pogađate već, zato što je vlada loše radila, već, ______________ (upišite nešto što vam je smešno). I pored očiglednog i neupitnog blagostanja u kome živimo, nameću se neka pitanja:- Da li živite bolje?- Jesu li vam puni frižideri?- Imate li poverenje u zdravstveni sistem?- Viđate li povratak optimizma na ulicama?- Primećujete li da ljudi voze novije automobile i da se lepše odevaju? - Je l vam izgleda da je školstvo napokon kako treba?- Ima li novih fabrika u vašem okruženju?- Ima li novih radnih mesta?- Kolko vas zabole kurac što uhapšen pa pušten Mišković?- Imate li ušteđevinu? Preteklne li 300-400 evra sakog meseca za u štek? Okej. Deluje kao da sam malo postavio tendeciozno pitanja. Kao da sam pristalica opozicionog bloka čija je osovina DS, da ne kažem, vođa gladnih i bosih smerni Đilas. I tu imam neka pitanja: - Nisu li vam se prijela govna kad ste, nakon izbora, saznali za pljačke pojedinaca iz vrha DS?- Verujete li da je DS na srcu narod a ne vlast?- Verujete li da je Đilas "d čouzen uan" da povede proletarijat u bolje sutra"- Ima li neki pojedinac u Đilasovom partijskom udruženju građana u za kog mislite da je ok? Koliko ih ima?- Znate li slučajno nekog iz DS, kog ste videli na TV-u a da nije milioner i zašto ne? - Recikliranje Tadića?- Imate li ideju zašto danas opozicioni DS nije uradio sve ovo šta zamera koaliciji okupljenoj oko Krkobabića? Mogao bih ovako i za LDP, URS, mo omiljenog mufljuza Ljajića, ali ne onog što ne peva himnu... Kako ja vidim imamo samo 2 rešenja: 1. Ustanak i da se, kao gumicom, uklone poznati likovi i sistem čiji su rentijeri partijski oficiri i njihovi prijatelji. 2. Da se legalizuje marihuana, da se svi napušimo i da nas boli kurac što smo do grudi u govnima. Umesto zaključka: Nisu pojedinci krivi niti su pojedinci mesije. Sistem nam je takav. Samo dolaze novi igrači a nikako naš tim da pobedi. Vic: Kolika nam je kriza u državi novine izbacile posao iz horoskopa, ostavili nam samo ljubav i zdravlje.2749 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Moj današnji Gost autor Strongman Uvek je zabavno čitati njegove vizije današnjice, a da li će vam posle toga biti lakše ..odlučite sami. - Da li živite bolje?- Jesu li vam puni frižideri?- Imate li poverenje u zdravstveni sistem?- Viđate li povratak optimizma na ulicama?- Primećujete li da ljudi voze novije automobile i da se lepše odevaju?- Je l vam izgleda da je školstvo napokon kako treba?- Ima li novih fabrika u vašem okruženju?- Ima li novih radnih mesta?- Kolko vas zabole ku**c što uhapšen pa pušten Mišković?- Imate li ušteđevinu? Preteklne li 300-400 evra svakog meseca za u štek? Najranija državotvorna sećanja su vezana za Tita. Tapšali smo mu i s ljubavju geldali njegovu fotografiju iznad školske table. Posle smo otkinuli na nacionalizam i na Slobu ("Niko ne sme da vas bije"). Nije bilo vozila sa preko 4 sedišta a da nije imalo Slobinu sliku. Ono jeste da smo malo ratovali i da se malo ubijalo po beogradima i drugim srpskim gradovima... Dobro bile i neke sankcije.... Onda smo se smrzavali, šetali, lupali u šerpe i navodno samoinicijativno srušili Slobu. Dođoše neki fini ljudi koji su spavali kod tetke na kauču, imali jedne patike i vijetnamku, vozili automobile od 1000 eura. I njih smo obožavali. Nismo znali kog više volimo Điniđića ili Koštunicu. Ono jeste da njihovi ljudi stekoše stotine miliona ali eto desi se. Onda na red dođe "giv mi fajf" Boris, lep kao Džordž kluni i njegovi fini ljudi, koji su takođe spavali kod tetke na kauču i imali firme u sobi porodičnog stana. I njegovi se obogatiše. Onda je došao čovek koji govori tiho i drži spojene prste. I njega obožavamo.... Okej prođe i 2013 u zdravlju i veselju. SNS i SPS nas vode u bolju budućnost. Već smo bili svedoci jedne rekonstrukcije vlade i ne zato što je bila loša već naprotiv, ... e da me jebeš ne umem da objasnim zašto beše. Pa se sada šuška da su na pomolu vanredni izbori i to ne, pogađate već, zato što je vlada loše radila, već, ______________ (upišite nešto što vam je smešno). I pored očiglednog i neupitnog blagostanja u kome živimo, nameću se neka pitanja:- Da li živite bolje?- Jesu li vam puni frižideri?- Imate li poverenje u zdravstveni sistem?- Viđate li povratak optimizma na ulicama?- Primećujete li da ljudi voze novije automobile i da se lepše odevaju? - Je l vam izgleda da je školstvo napokon kako treba?- Ima li novih fabrika u vašem okruženju?- Ima li novih radnih mesta?- Kolko vas zabole kurac što uhapšen pa pušten Mišković?- Imate li ušteđevinu? Preteklne li 300-400 evra sakog meseca za u štek? Okej. Deluje kao da sam malo postavio tendeciozno pitanja. Kao da sam pristalica opozicionog bloka čija je osovina DS, da ne kažem, vođa gladnih i bosih smerni Đilas. I tu imam neka pitanja: - Nisu li vam se prijela govna kad ste, nakon izbora, saznali za pljačke pojedinaca iz vrha DS?- Verujete li da je DS na srcu narod a ne vlast?- Verujete li da je Đilas "d čouzen uan" da povede proletarijat u bolje sutra"- Ima li neki pojedinac u Đilasovom partijskom udruženju građana u za kog mislite da je ok? Koliko ih ima?- Znate li slučajno nekog iz DS, kog ste videli na TV-u a da nije milioner i zašto ne? - Recikliranje Tadića?- Imate li ideju zašto danas opozicioni DS nije uradio sve ovo šta zamera koaliciji okupljenoj oko Krkobabića? Mogao bih ovako i za LDP, URS, mo omiljenog mufljuza Ljajića, ali ne onog što ne peva himnu... Kako ja vidim imamo samo 2 rešenja: 1. Ustanak i da se, kao gumicom, uklone poznati likovi i sistem čiji su rentijeri partijski oficiri i njihovi prijatelji. 2. Da se legalizuje marihuana, da se svi napušimo i da nas boli kurac što smo do grudi u govnima. Umesto zaključka: Nisu pojedinci krivi niti su pojedinci mesije. Sistem nam je takav. Samo dolaze novi igrači a nikako naš tim da pobedi. Vic: Kolika nam je kriza u državi novine izbacile posao iz horoskopa, ostavili nam samo ljubav i zdravlje.Jan 12, 2014 2749
-
Moj današnji gost i prijatelj je književnik Pavle Stanišić.čiji ste blog imali prilike da čitate na mom blogu,otkriva nam predivnu pesnikinju i njene neizmerno lepe stihove.Hvala mu Iskustvo bola Na ovom blogu pisali smo 8. januara 2013. godine o neobičnoj, prerano preminuloj pjesnikinji Mili J. Čupić i knjizi njene poezije "Dan se desio". A ovih dana, odnosno, 18. januara navršava se trideset godina otkako pjesnikinje nema. I meni se "uz sanjiv miris tek pokošenog sumraka" vraćaju stihovi koje je, ne samo zapisala, nego i duboko istinski preživljavala do tog posljednjeg dana. Ako na početku bijaše riječ, Mila J. Čupić joj je ostala vjerna i na samom kraju, iščekujući da nebo padne. Koliko je naše vrijeme sposobno za ovako produhovljenu misao? Da li tu misao čujemo, možemo li je osjetiti, mi kojima je, kako bi ona rekla, budućnost stakla poprskala? Razumijemo li dovoljno one koji su osuđeni na snove, kako bi takođe rekla ova pjesnikinja, kojoj metafora nije stilska figura nego sam život, stvarnost, istina? Jer misao je njena smisao iscijeđen iz bola, kap života, sklona padu kao suza. Životno iskustvo mlade pjesnikinje, koje čini suštinu njenih poetskih preokupaacija, određeno je njenim bolnim krhkim godinama, ali je tom iskustvu imanentan univerzalni smisao čovjekovog bola i udesa. To određuje i univerzalni karakter ovog sudbinskog umjetničkog doživljaja. Mila J. Čupić ostavila je zapis u vremenu, tom materijalu najtežem za obradu, ali vječnom. Zbog toga ćemo se njenim pjesmama vraćati sve dok su misao i poezija čovjekova sudbina. Mila J. Čupić: SANJAM DA IMAM TEBE Tog dana kišobran je ostao sklopljen kao oči tvoje i ruke što cede se niz telo u bezdane. U mir. Samo nespokoj mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo toga što ni danas jasno mi nije i sasvim moje. Ispunjavaš mi oči do dna a sve dalji si. I što te više ima više te ne nalazim, i čelom naslonjena na ponoć ispisujem reči predsmrtne da pamtiš. Samo oblak mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo kapi i tragova mokrih svud po meni. Sad nemam ni kišobran ni oči. Sanjam da imam tebe. Pa nastavljam istim korakom. U nebo da kročim, zalutam i izgubim se, da lakše put nađem u sebe, u misao.2529 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Moj današnji gost i prijatelj je književnik Pavle Stanišić.čiji ste blog imali prilike da čitate na mom blogu,otkriva nam predivnu pesnikinju i njene neizmerno lepe stihove.Hvala mu Iskustvo bola Na ovom blogu pisali smo 8. januara 2013. godine o neobičnoj, prerano preminuloj pjesnikinji Mili J. Čupić i knjizi njene poezije "Dan se desio". A ovih dana, odnosno, 18. januara navršava se trideset godina otkako pjesnikinje nema. I meni se "uz sanjiv miris tek pokošenog sumraka" vraćaju stihovi koje je, ne samo zapisala, nego i duboko istinski preživljavala do tog posljednjeg dana. Ako na početku bijaše riječ, Mila J. Čupić joj je ostala vjerna i na samom kraju, iščekujući da nebo padne. Koliko je naše vrijeme sposobno za ovako produhovljenu misao? Da li tu misao čujemo, možemo li je osjetiti, mi kojima je, kako bi ona rekla, budućnost stakla poprskala? Razumijemo li dovoljno one koji su osuđeni na snove, kako bi takođe rekla ova pjesnikinja, kojoj metafora nije stilska figura nego sam život, stvarnost, istina? Jer misao je njena smisao iscijeđen iz bola, kap života, sklona padu kao suza. Životno iskustvo mlade pjesnikinje, koje čini suštinu njenih poetskih preokupaacija, određeno je njenim bolnim krhkim godinama, ali je tom iskustvu imanentan univerzalni smisao čovjekovog bola i udesa. To određuje i univerzalni karakter ovog sudbinskog umjetničkog doživljaja. Mila J. Čupić ostavila je zapis u vremenu, tom materijalu najtežem za obradu, ali vječnom. Zbog toga ćemo se njenim pjesmama vraćati sve dok su misao i poezija čovjekova sudbina. Mila J. Čupić: SANJAM DA IMAM TEBE Tog dana kišobran je ostao sklopljen kao oči tvoje i ruke što cede se niz telo u bezdane. U mir. Samo nespokoj mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo toga što ni danas jasno mi nije i sasvim moje. Ispunjavaš mi oči do dna a sve dalji si. I što te više ima više te ne nalazim, i čelom naslonjena na ponoć ispisujem reči predsmrtne da pamtiš. Samo oblak mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo kapi i tragova mokrih svud po meni. Sad nemam ni kišobran ni oči. Sanjam da imam tebe. Pa nastavljam istim korakom. U nebo da kročim, zalutam i izgubim se, da lakše put nađem u sebe, u misao.Jan 12, 2014 2529
-
Demokratija Amero- Indijanaca U današnje vreme neki američki Indijanci sebe nazivaju Indijancima, dok drugi ne vole tu reč. Njihov glavni prigovor je da reč “ Indijanac ” skriva pravu raznolikost, i prava imena, veoma različitih kultura. Međutim, potrebna je neka opšta kategorija koja bi se mogla suprostaviti belcima ”, “ Evropljanima ”, “ osvajačima ”. Stoga je neophodno koristiti termine “ domorodački Amerikanci ”, “ Amero-Indijanci ”, i prideve “ domorodački ” i “ urođenički ”. Primedbe, kako semantičke tako i političke, mogu se staviti svakom od njih. Radi boljeg razumevanja i tumačenja događaja, korišćenje ovih “ opterećenih ” reči je neizostavno. Prvi kolonisti Amerike, tj. prvi ljudi ili zajednice koje su naseljavale Novi svet susreli su se, između ostalih plemena i sa Irokezima. Irokezi su predstavljali jednu od intelektualno najnaprednijih indijanskih zajednica severno od Meksika; bila je to velika i moćna konfederacija naroda koji su poštovali kao jednog od svojih najuticajnijih učitelja - mudrog i blagog čoveka po imenu Hijavata, koji im je mnogo godina ranije propovedao opšti mir, bratstvo i ravnopravnost svih ljudi i kraj mučenja i ubijanja. Štaviše, u strukturi svoje političke organizacije i običaja, kao i u institucijama svakodnevnog života oni su još uvek sledili ideale bratstva i jednakosti čije je temelje postavio Hijavata i zasnivali mnoge od svojih plemenskih odnosa na miroljubivim moralnim normama kojima ih je on učio. Ali svet njihovih neprijatelja, domorodaca kao i belaca, nije to primećivao. Nisu nikad čuli i znali za Hijavatu i njegovu filozofiju pa su zato urezivali u svoje pamćenje iznenadni ratni poklič i užasna, izobličena lica Irokeza u ratu.1 Ipak, nekolicina belaca sa većom sposobnošću poimanja i većom znatiželjom primetila je neobično zanimljive stvari vezane za Irokeze. Ove odlike prvi su primetili oni ljudi koji su sa Irokezima imali posla za vreme mira, trgovci koji su bili dočekivani gostoljubivom dobrodošlicom u selima pored reka i na šumovitim obalama jezera centralnog Njujorka, kao i kolonijalne vlasti koje su držale većanja sa njihovim vođama na svečanim pregovorima u Olbeniju. Sačemi, kako su zvali svoje vrhovne poglavice, često su bili mudri ljudi koji su ostavljali snažan utisak, sposobni za inteligentno razmišljanje, sa dubokom logikom, inteligencijom i govorničkim darom koji nosi i ubeđuje. Mnogi belci, koji su te iste intelektualne kvalitete primetili i kod nižih poglavica i stanovnika naselja koja su posećivali za vreme mira, zvali su ih “ jakim misliocima ” i opisivali kao znatno inteligentnije i misaonije nego što im je to priznavalo javno mnjenje. Ponekad bi tragovi ovakvog mišljenja manjine nailazili put do štampe. Jedan rani francuski istoričar Severne Amerike po imenu Bakevil de la Poteri, pozivajući se na iskaze francuskih činovnika koji su se sastali sa vođama Irokeza na mirovnim većima napisao je : “ Kada se u Francuskoj govori o Irokezima, pogrešno se smatra da su oni samo obični varvari...njihov pravi karakter jako se razlikuje; oni su najokrutniji i najstrašniji narod u Severnoj Americi, a istovremeno tako razboriti i pronicljivi kako se samo može zamisliti ” . Jedan drugi pisac, Kadvalader Kolden, koji je pisao istoriju Irokeza u Njujorku 1727. godine, na osnovu zapisnika i izveštaja sa pregovora između Britanaca i Irokeza u Olbeniju, hvalio je Indijance kao darovite govornike i svoje čitaoce obaveštavao da su “ Pet Naroda jadni varvari, u najmračnijem neznanju, a ipak kroz ove tamne oblake probija sjajna i plemenita obdarenost ”. Oni koji su se ozbiljno potrudili da prouče Irokeze otkrili su da se njihove intelektualne sposobnosti upadljivo iskazuju u nekim visoko razvijenim običajima i institucijama, od kojih osobito dve ukazuju na inteligenciju daleko iznad one na koju se nailazi kod primitivnih varvara. Mada nisu imali pisanog jezika, Irokezi su stvorili efikasnu zamenu u obliku obojenih kuglica nazvanih “ vampum ”, napravljenih od školjki i nanizanih u niske ili pojaseve različitih dezena i sa simbolima koji su imali određeno značenje. Irokezi su pravili i poklanjali vampum pojaseve da bi označili sklapanje saveza i ugovora ili obeležili značajne odluke i događaje. Irokezi su pojaseve i niske, napravljene ponekad i od hiljadu kuglica, koristili kao “ podsetnike “, poverene Čuvaru Vampuma, koji je umeo sa njih da “ čita ” i kad god je bilo potrebno - podseća narod na događaje iz prošlosti označene različitim školjkama. Još važniji bio je vanredno razvijen moralni i politički sistem koji se provlačio kroz ceo život Irokeza i koga ne bi mogao da stvori, a ni da održava neki nerazumni narod. Irokeze je činilo pet posebnih plemena ili naroda, Mohauk, Oneida, Onondaga, Kajuga i Seneka, ujedinjenih u savez ili konfederaciju koja je funkcionisala prema uvedenim zakonima. U veku monarhija i apsolutizma u Evropi, osnovni zakon Indijanaca bio je baziran na principima individualne slobode i vladavine uz saglasnost onih nad kojima se vlada, nešto što nisu imali ni sami belci. “ Svaki narod,” pisao je Kolden 1727.godine, “ sam je za sebe samostalna Republika, u kojoj sve Javne Poslove Rata i Mira vode Sačemi ili starci, koji su svoj autoritet stekli, i vlast u potpunosti dobili na osnovu Mišljenja koje ostali deo Naroda ima o njihovoj Mudrosti i Integritetu. Oni nikada ne sprovode svoje odluke Prinudom i Silom nametnutom bilo kom od svojih ljudi. Čast i Poštovanje njihova su glavna Nagrada, kao što su Sramota i Prezir njihova Kazna ”. Tako jedinstvena organizacija domorodaca bazirana na plemenskim principima republikanstva i demokratije konačno je podstakla interesovanje mnogih kolonijalnih vođa, uključujući i Bendžamina Frenklina. Nekoliko trgovaca i činovnika koji su zadobili prijateljstvo i poverenje Indijanaca uspeli su da nam ostave detalje očevidaca o načinu na koji je Savez funkcionisao. Pričali su o sačemima koje je svaki narod slao u savezni savet čiji su svečani sastanci održavani u dugačkoj, korom drveća prekrivenoj kući u zemlji Onondaga; nakon dugih diskusija u kojima je glas svakog od pet naroda imao istu težinu, savet je donosio odluke obavezne za sve Irokeze. Pored toga, bilo je izveštaja sa opisom komplikovane podele svakog od ovih naroda u grupe i klanove, koji su rasli u obliku piramide i prenosili vlast i moć od dna ka vrhu, kao i drugih opisa koji su davali da se nasluti neobično jaka politička uloga žena. Ali tek posle Američke revolucije kada je ratnička moć Irokeza bila slomljena, beli ljudi su mogli bezbedno da žive i da osnovama i složenosti irokeške civilizacije posvete više od površne pažnje; njihova pažnja se sve više okretala prema najinteresantnijem pitanju: kada i kako je ovaj narod starosedelaca formirao svoj Savez koji predstavlja događaj koji ih je očigledno na putu političke organizacije odveo dalje od drugih Indijanaca severno od Asteka? U prvoj polovini devetnaestog veka mladi Irokezi koji su se obrazovali u školama belaca, godinama su pokušavali da na ovo pitanje daju odgovor. Tradicionalno irokesko učenje im je prenošeno iz generacije u generaciju i bili su sigurni da poseduju informacije koje su beli ljudi želeli. Međutim, kada su probali da ih prenesu, um belaca nije mogao da shvati zato što su Irokezi govorili slikovito i u metaforama i na mitski način o onim vremenima kada im je dobri i mudri čovek Hijavata doneo veliki idealizam. U drugoj četvrtini devetnaestog veka, Henri R. Skulkroft, jedan od ranih američkih etnologa, sakupio je i objavio neke od irokeskih legendi. U njima je Hijavatu identifikovao kao najvećeg od svih irokeskih bogova, “ Gospodara života ” i pritom otišao još dalje dovodeći istog boga u vezu sa glavnim božanstvom Čipeva Indijanaca, naroda koji je govorio algonkinskim jezikom. Skulkroft je završio svoje delo nekritički nazivajući Hijavatu božanstvom Čipeva. Grešku je još više komplikovao H. V. Longfelou koji je fasciniran Skulkroftovim legendama Čipeva, na njima bazirao svoju čuvenu indijansku poemu i 1855. godine ime Hijavate učinio poznatim širom sveta, dajući mu, kao romansiranom heroju Čipeva Indijanaca, književnu besmrtnost. nastaviće se... 1 Elvin M. Džozefi, Jr., Poglavice patrioti, Beograd 2003, 13-14.10332 Objavio/la maja hoffmann
-
Demokratija Amero- Indijanaca U današnje vreme neki američki Indijanci sebe nazivaju Indijancima, dok drugi ne vole tu reč. Njihov glavni prigovor je da reč “ Indijanac ” skriva pravu raznolikost, i prava imena, veoma različitih kultura. Međutim, potrebna je neka opšta kategorija koja bi se mogla suprostaviti belcima ”, “ Evropljanima ”, “ osvajačima ”. Stoga je neophodno koristiti termine “ domorodački Amerikanci ”, “ Amero-Indijanci ”, i prideve “ domorodački ” i “ urođenički ”. Primedbe, kako semantičke tako i političke, mogu se staviti svakom od njih. Radi boljeg razumevanja i tumačenja događaja, korišćenje ovih “ opterećenih ” reči je neizostavno. Prvi kolonisti Amerike, tj. prvi ljudi ili zajednice koje su naseljavale Novi svet susreli su se, između ostalih plemena i sa Irokezima. Irokezi su predstavljali jednu od intelektualno najnaprednijih indijanskih zajednica severno od Meksika; bila je to velika i moćna konfederacija naroda koji su poštovali kao jednog od svojih najuticajnijih učitelja - mudrog i blagog čoveka po imenu Hijavata, koji im je mnogo godina ranije propovedao opšti mir, bratstvo i ravnopravnost svih ljudi i kraj mučenja i ubijanja. Štaviše, u strukturi svoje političke organizacije i običaja, kao i u institucijama svakodnevnog života oni su još uvek sledili ideale bratstva i jednakosti čije je temelje postavio Hijavata i zasnivali mnoge od svojih plemenskih odnosa na miroljubivim moralnim normama kojima ih je on učio. Ali svet njihovih neprijatelja, domorodaca kao i belaca, nije to primećivao. Nisu nikad čuli i znali za Hijavatu i njegovu filozofiju pa su zato urezivali u svoje pamćenje iznenadni ratni poklič i užasna, izobličena lica Irokeza u ratu.1 Ipak, nekolicina belaca sa većom sposobnošću poimanja i većom znatiželjom primetila je neobično zanimljive stvari vezane za Irokeze. Ove odlike prvi su primetili oni ljudi koji su sa Irokezima imali posla za vreme mira, trgovci koji su bili dočekivani gostoljubivom dobrodošlicom u selima pored reka i na šumovitim obalama jezera centralnog Njujorka, kao i kolonijalne vlasti koje su držale većanja sa njihovim vođama na svečanim pregovorima u Olbeniju. Sačemi, kako su zvali svoje vrhovne poglavice, često su bili mudri ljudi koji su ostavljali snažan utisak, sposobni za inteligentno razmišljanje, sa dubokom logikom, inteligencijom i govorničkim darom koji nosi i ubeđuje. Mnogi belci, koji su te iste intelektualne kvalitete primetili i kod nižih poglavica i stanovnika naselja koja su posećivali za vreme mira, zvali su ih “ jakim misliocima ” i opisivali kao znatno inteligentnije i misaonije nego što im je to priznavalo javno mnjenje. Ponekad bi tragovi ovakvog mišljenja manjine nailazili put do štampe. Jedan rani francuski istoričar Severne Amerike po imenu Bakevil de la Poteri, pozivajući se na iskaze francuskih činovnika koji su se sastali sa vođama Irokeza na mirovnim većima napisao je : “ Kada se u Francuskoj govori o Irokezima, pogrešno se smatra da su oni samo obični varvari...njihov pravi karakter jako se razlikuje; oni su najokrutniji i najstrašniji narod u Severnoj Americi, a istovremeno tako razboriti i pronicljivi kako se samo može zamisliti ” . Jedan drugi pisac, Kadvalader Kolden, koji je pisao istoriju Irokeza u Njujorku 1727. godine, na osnovu zapisnika i izveštaja sa pregovora između Britanaca i Irokeza u Olbeniju, hvalio je Indijance kao darovite govornike i svoje čitaoce obaveštavao da su “ Pet Naroda jadni varvari, u najmračnijem neznanju, a ipak kroz ove tamne oblake probija sjajna i plemenita obdarenost ”. Oni koji su se ozbiljno potrudili da prouče Irokeze otkrili su da se njihove intelektualne sposobnosti upadljivo iskazuju u nekim visoko razvijenim običajima i institucijama, od kojih osobito dve ukazuju na inteligenciju daleko iznad one na koju se nailazi kod primitivnih varvara. Mada nisu imali pisanog jezika, Irokezi su stvorili efikasnu zamenu u obliku obojenih kuglica nazvanih “ vampum ”, napravljenih od školjki i nanizanih u niske ili pojaseve različitih dezena i sa simbolima koji su imali određeno značenje. Irokezi su pravili i poklanjali vampum pojaseve da bi označili sklapanje saveza i ugovora ili obeležili značajne odluke i događaje. Irokezi su pojaseve i niske, napravljene ponekad i od hiljadu kuglica, koristili kao “ podsetnike “, poverene Čuvaru Vampuma, koji je umeo sa njih da “ čita ” i kad god je bilo potrebno - podseća narod na događaje iz prošlosti označene različitim školjkama. Još važniji bio je vanredno razvijen moralni i politički sistem koji se provlačio kroz ceo život Irokeza i koga ne bi mogao da stvori, a ni da održava neki nerazumni narod. Irokeze je činilo pet posebnih plemena ili naroda, Mohauk, Oneida, Onondaga, Kajuga i Seneka, ujedinjenih u savez ili konfederaciju koja je funkcionisala prema uvedenim zakonima. U veku monarhija i apsolutizma u Evropi, osnovni zakon Indijanaca bio je baziran na principima individualne slobode i vladavine uz saglasnost onih nad kojima se vlada, nešto što nisu imali ni sami belci. “ Svaki narod,” pisao je Kolden 1727.godine, “ sam je za sebe samostalna Republika, u kojoj sve Javne Poslove Rata i Mira vode Sačemi ili starci, koji su svoj autoritet stekli, i vlast u potpunosti dobili na osnovu Mišljenja koje ostali deo Naroda ima o njihovoj Mudrosti i Integritetu. Oni nikada ne sprovode svoje odluke Prinudom i Silom nametnutom bilo kom od svojih ljudi. Čast i Poštovanje njihova su glavna Nagrada, kao što su Sramota i Prezir njihova Kazna ”. Tako jedinstvena organizacija domorodaca bazirana na plemenskim principima republikanstva i demokratije konačno je podstakla interesovanje mnogih kolonijalnih vođa, uključujući i Bendžamina Frenklina. Nekoliko trgovaca i činovnika koji su zadobili prijateljstvo i poverenje Indijanaca uspeli su da nam ostave detalje očevidaca o načinu na koji je Savez funkcionisao. Pričali su o sačemima koje je svaki narod slao u savezni savet čiji su svečani sastanci održavani u dugačkoj, korom drveća prekrivenoj kući u zemlji Onondaga; nakon dugih diskusija u kojima je glas svakog od pet naroda imao istu težinu, savet je donosio odluke obavezne za sve Irokeze. Pored toga, bilo je izveštaja sa opisom komplikovane podele svakog od ovih naroda u grupe i klanove, koji su rasli u obliku piramide i prenosili vlast i moć od dna ka vrhu, kao i drugih opisa koji su davali da se nasluti neobično jaka politička uloga žena. Ali tek posle Američke revolucije kada je ratnička moć Irokeza bila slomljena, beli ljudi su mogli bezbedno da žive i da osnovama i složenosti irokeške civilizacije posvete više od površne pažnje; njihova pažnja se sve više okretala prema najinteresantnijem pitanju: kada i kako je ovaj narod starosedelaca formirao svoj Savez koji predstavlja događaj koji ih je očigledno na putu političke organizacije odveo dalje od drugih Indijanaca severno od Asteka? U prvoj polovini devetnaestog veka mladi Irokezi koji su se obrazovali u školama belaca, godinama su pokušavali da na ovo pitanje daju odgovor. Tradicionalno irokesko učenje im je prenošeno iz generacije u generaciju i bili su sigurni da poseduju informacije koje su beli ljudi želeli. Međutim, kada su probali da ih prenesu, um belaca nije mogao da shvati zato što su Irokezi govorili slikovito i u metaforama i na mitski način o onim vremenima kada im je dobri i mudri čovek Hijavata doneo veliki idealizam. U drugoj četvrtini devetnaestog veka, Henri R. Skulkroft, jedan od ranih američkih etnologa, sakupio je i objavio neke od irokeskih legendi. U njima je Hijavatu identifikovao kao najvećeg od svih irokeskih bogova, “ Gospodara života ” i pritom otišao još dalje dovodeći istog boga u vezu sa glavnim božanstvom Čipeva Indijanaca, naroda koji je govorio algonkinskim jezikom. Skulkroft je završio svoje delo nekritički nazivajući Hijavatu božanstvom Čipeva. Grešku je još više komplikovao H. V. Longfelou koji je fasciniran Skulkroftovim legendama Čipeva, na njima bazirao svoju čuvenu indijansku poemu i 1855. godine ime Hijavate učinio poznatim širom sveta, dajući mu, kao romansiranom heroju Čipeva Indijanaca, književnu besmrtnost. nastaviće se... 1 Elvin M. Džozefi, Jr., Poglavice patrioti, Beograd 2003, 13-14.Jan 11, 2014 10332
-
Ova priča mogla bi da počne kao i svaka bajka…. U jednoj dalekoj zemlji, ziveli su dobri i mirni ljudi i imali nemirnu dečurliju, koja u mračno doba Zloboleona veličanstveog nisu imali dovoljno igračaka, pa su utehu nalazili u računaljkama.... Eh… kako nisu imali svoje računaljke, snalazili su se kako su znali i umeli… Stara računarska učionica RCUBA (Računarski Centar Univerziteta u Beogradu) stvorila je jedan, tada novi oblik zabave i, shodno tome, nove učesnike u toj zabavi.. IRCERE. Ovo je oda prvim beogradskim ircerima, sjajnoj ekipi nekih (tada) novih klinaca koji su u onom totalnom ludilu opšteg nemanja, prinašli osmehe družeći se onim srećnicima “preko grane” na jedan jedini mogući način.. na chatu. CELA TRI ili ČETIRI SATA su ircali… a onda bi se vrata RCUBA zatvorila do sledećeg radnog dana.. u 10 sati uveče. U tim pionirskim danima srpskog irca, u vreme stvaranja sobe #serbia na Ircnetu i prvih dana kasnije moćnog SerbianCafea, glavna briga bila je da li ce Aftodita raditi i da li će biti dovoljno slobodnih računara…. Uz pitanje zasto dan tako kratko traje.. Njeno veličanstvo AFRODITA – prvi server - veza ircera sa svetom Ono što je bilo posebno, i što to vreme izdvaja od svih ostalih fejsbukovskih i ostalih euforija, bilo je vreme posle 10…. Najbliže dovoljno mračno i, koliko toliko skriveno mesto, bio je parkić iza hotela Metropol, a najmisterioznije mesto u tom parkiću bila je klupica u drugom redu desno, ka Tašmajdanu…. Tu se društvo posle ircanja okupljalo, a ni zimi nisu bile retke noći koje su dočekane u prepičavanju novih poznanstavsa i pravljenju planova za veliku i svetlu budućnost. Moja malenkost, kao neko ko je već imao svoj mali svet u obliku sopstvene racunarske laboratorije i kakav takav pristup internetu, ponekad bi se priključio u tom beskrajnom maštanju … naravno, ulaznica u to visoko društvo morala je da se plati… uglavnom se svodila na par gajbi piva iz obližnjih klubova. Moram priznati da sam se, iako stariji od većine, ponekad osećao kao “mali od palube”. Moja, danas široka ramena, sigorno svoj raspon duguju i brzini kojom su se gajbice praznile… Još jedan detalj ostao je tokom svih ovih godina fascinantan… Klupaja je vremenomo postala sinonim provoda, društvo je raslo, a niko od, danas već odraslih porodičnih ljudi sa kojima se čstp susrećem, ne može da se seti da se iko ikada posvađao ili da je jedna ružna reč rečena. Današnjim klincima to svakako izgleda kao mislena imenica, ali to je i razlog zašto u naslovu ove priće stoji reč dinosaurusi… Danas, osim par časnih izuzetaka, u svetu Interneta, a pogotovo irca, nema tog fer pleja i opšte pozitivne atmosphere, nepokolebljive vere u sebe i bolje sutra… i koliko god da je to nekima smešno, svi ti dinosaurusi zaista su doziveli to bolje sutra. Zašto ? Pa, odgovor je jasan… verovali su u sebe. Verovali su u sebe toliko, da su u jesenim noćima poslednje godine prošlog veka, zajedno, u mraku oko klupaje stvorili remek delo psihologije ubdućeg internet vremena - tekst “Klupica za navlačenje”, prvi tekst u kome se predviđa pojava novih bolesti zavisnosti - zavisnosti od interneta. Prava je šteta što je originalni tekst tog dokumenta izgubljen u onom ludilu vremena koje je posle toga nastalo, i autor ovog blga bio bi veoma srećan da taj tekst pronađe. Zašto je taj tekst toliko bitan? Hmmm.. možda nije on toliko bitan, koliko je budio onaj deo svesti koji ponekad zanemarimo ploveći tim imaginarnim morima reči ispisanih na monitoru, zaboravljajući da one pretaju da postoje onog momenta kada se klikne na ono X gore desno, ili kada nestane struje….. Budio nam je svest da znamo kada da kliknemo na to X, ili kada da isključimo struju, kako da ne dozvolimo da nam se zivot preseli u svet koji ne postoji i kako da se otmemo imaginarnom osecaju vaznosti kad dobijemo neki znak ispred nicka… kako da ne budemo nickovi, nego da i dalje ostanemo nasmejani, iskreni i vedri ljudi (večito žedni onog ranije pomenutog piva, pa čak i ako je podgrejano od radijatora u magacinu pića osrednjih kafića). Budio nam je svest da pomažemo jedni druge, a ne da gledamo kako da jedni drugima napakostimo…. Budio je prve ircerske ljubavi, a neke su prerasle i u veze koje i danas traju, baš kao i divna prijateljstva iz tih prvih dana… Klupica za navlačenje, kao tekst, postao je deo nas, a pojam klupice je zauvek ostao sinonim za neko ludo vreme u kome je naša klupica bila i ostala velika svetlost u opštem mraku tog vremena, kao mesto okupljanja, kao naše novo sutra, i kao motor koji nas je is tog ludog vremena izgurao. Klupaja je davne 2006te, koliko me sećanje služi, otišla u istoriju. Danas kad me pitaju zašto na svetu (Interneta) nema više tako pozitivnih ljudi, ili zašto nema te energije koju smo mi imali (a imamo je još uvek), ja jednostavno kažem… nemaju svoju klupaju… Neko je odlučio da je taj park lepši bez nje i tako ih ostavio na cedilu svim ovim fesjbljak i sličnim fazonima.. Nemaju gde zoru da dočekaju, pa moraju uz komp… kući.. Afrodita je odavno penzionisana, a ni pivo nije ono što je bilo… Jedino se moja ramena još drže J Vežbalo se, vežbalo… I sada.. da ne pomislite da sam samo ja vežbao, bilo je tu još puno njih… Za sve te divne dane (a posebno noći) i za našu klupaju zajedno dižu čaše: Giga, AcoKV, bahus, chobanica, DrDa, Mona, cRvena, Helena, chombe, frt, Spidoje, Milos, Dina, Cimba, ControPenal, BigFoot, Marijan, Jelena, Cviki, francuz, gaja, zver, Webgazda, Steki, Zoro, Mare, Gandzha, Feral, Bocky, Salac, Marija, Heha, Smut, Xman… ....i mnogi drugi, za koje se nadam da mi neće zameriti što ih ovog puta nisam pomenuo… … a nastavak… sledi.. uskoro…3326 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Ova priča mogla bi da počne kao i svaka bajka…. U jednoj dalekoj zemlji, ziveli su dobri i mirni ljudi i imali nemirnu dečurliju, koja u mračno doba Zloboleona veličanstveog nisu imali dovoljno igračaka, pa su utehu nalazili u računaljkama.... Eh… kako nisu imali svoje računaljke, snalazili su se kako su znali i umeli… Stara računarska učionica RCUBA (Računarski Centar Univerziteta u Beogradu) stvorila je jedan, tada novi oblik zabave i, shodno tome, nove učesnike u toj zabavi.. IRCERE. Ovo je oda prvim beogradskim ircerima, sjajnoj ekipi nekih (tada) novih klinaca koji su u onom totalnom ludilu opšteg nemanja, prinašli osmehe družeći se onim srećnicima “preko grane” na jedan jedini mogući način.. na chatu. CELA TRI ili ČETIRI SATA su ircali… a onda bi se vrata RCUBA zatvorila do sledećeg radnog dana.. u 10 sati uveče. U tim pionirskim danima srpskog irca, u vreme stvaranja sobe #serbia na Ircnetu i prvih dana kasnije moćnog SerbianCafea, glavna briga bila je da li ce Aftodita raditi i da li će biti dovoljno slobodnih računara…. Uz pitanje zasto dan tako kratko traje.. Njeno veličanstvo AFRODITA – prvi server - veza ircera sa svetom Ono što je bilo posebno, i što to vreme izdvaja od svih ostalih fejsbukovskih i ostalih euforija, bilo je vreme posle 10…. Najbliže dovoljno mračno i, koliko toliko skriveno mesto, bio je parkić iza hotela Metropol, a najmisterioznije mesto u tom parkiću bila je klupica u drugom redu desno, ka Tašmajdanu…. Tu se društvo posle ircanja okupljalo, a ni zimi nisu bile retke noći koje su dočekane u prepičavanju novih poznanstavsa i pravljenju planova za veliku i svetlu budućnost. Moja malenkost, kao neko ko je već imao svoj mali svet u obliku sopstvene racunarske laboratorije i kakav takav pristup internetu, ponekad bi se priključio u tom beskrajnom maštanju … naravno, ulaznica u to visoko društvo morala je da se plati… uglavnom se svodila na par gajbi piva iz obližnjih klubova. Moram priznati da sam se, iako stariji od većine, ponekad osećao kao “mali od palube”. Moja, danas široka ramena, sigorno svoj raspon duguju i brzini kojom su se gajbice praznile… Još jedan detalj ostao je tokom svih ovih godina fascinantan… Klupaja je vremenomo postala sinonim provoda, društvo je raslo, a niko od, danas već odraslih porodičnih ljudi sa kojima se čstp susrećem, ne može da se seti da se iko ikada posvađao ili da je jedna ružna reč rečena. Današnjim klincima to svakako izgleda kao mislena imenica, ali to je i razlog zašto u naslovu ove priće stoji reč dinosaurusi… Danas, osim par časnih izuzetaka, u svetu Interneta, a pogotovo irca, nema tog fer pleja i opšte pozitivne atmosphere, nepokolebljive vere u sebe i bolje sutra… i koliko god da je to nekima smešno, svi ti dinosaurusi zaista su doziveli to bolje sutra. Zašto ? Pa, odgovor je jasan… verovali su u sebe. Verovali su u sebe toliko, da su u jesenim noćima poslednje godine prošlog veka, zajedno, u mraku oko klupaje stvorili remek delo psihologije ubdućeg internet vremena - tekst “Klupica za navlačenje”, prvi tekst u kome se predviđa pojava novih bolesti zavisnosti - zavisnosti od interneta. Prava je šteta što je originalni tekst tog dokumenta izgubljen u onom ludilu vremena koje je posle toga nastalo, i autor ovog blga bio bi veoma srećan da taj tekst pronađe. Zašto je taj tekst toliko bitan? Hmmm.. možda nije on toliko bitan, koliko je budio onaj deo svesti koji ponekad zanemarimo ploveći tim imaginarnim morima reči ispisanih na monitoru, zaboravljajući da one pretaju da postoje onog momenta kada se klikne na ono X gore desno, ili kada nestane struje….. Budio nam je svest da znamo kada da kliknemo na to X, ili kada da isključimo struju, kako da ne dozvolimo da nam se zivot preseli u svet koji ne postoji i kako da se otmemo imaginarnom osecaju vaznosti kad dobijemo neki znak ispred nicka… kako da ne budemo nickovi, nego da i dalje ostanemo nasmejani, iskreni i vedri ljudi (večito žedni onog ranije pomenutog piva, pa čak i ako je podgrejano od radijatora u magacinu pića osrednjih kafića). Budio nam je svest da pomažemo jedni druge, a ne da gledamo kako da jedni drugima napakostimo…. Budio je prve ircerske ljubavi, a neke su prerasle i u veze koje i danas traju, baš kao i divna prijateljstva iz tih prvih dana… Klupica za navlačenje, kao tekst, postao je deo nas, a pojam klupice je zauvek ostao sinonim za neko ludo vreme u kome je naša klupica bila i ostala velika svetlost u opštem mraku tog vremena, kao mesto okupljanja, kao naše novo sutra, i kao motor koji nas je is tog ludog vremena izgurao. Klupaja je davne 2006te, koliko me sećanje služi, otišla u istoriju. Danas kad me pitaju zašto na svetu (Interneta) nema više tako pozitivnih ljudi, ili zašto nema te energije koju smo mi imali (a imamo je još uvek), ja jednostavno kažem… nemaju svoju klupaju… Neko je odlučio da je taj park lepši bez nje i tako ih ostavio na cedilu svim ovim fesjbljak i sličnim fazonima.. Nemaju gde zoru da dočekaju, pa moraju uz komp… kući.. Afrodita je odavno penzionisana, a ni pivo nije ono što je bilo… Jedino se moja ramena još drže J Vežbalo se, vežbalo… I sada.. da ne pomislite da sam samo ja vežbao, bilo je tu još puno njih… Za sve te divne dane (a posebno noći) i za našu klupaju zajedno dižu čaše: Giga, AcoKV, bahus, chobanica, DrDa, Mona, cRvena, Helena, chombe, frt, Spidoje, Milos, Dina, Cimba, ControPenal, BigFoot, Marijan, Jelena, Cviki, francuz, gaja, zver, Webgazda, Steki, Zoro, Mare, Gandzha, Feral, Bocky, Salac, Marija, Heha, Smut, Xman… ....i mnogi drugi, za koje se nadam da mi neće zameriti što ih ovog puta nisam pomenuo… … a nastavak… sledi.. uskoro…Jan 08, 2014 3326
