Blogovi

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 462
    Blogs
  • 53
    Active Bloggers
126 blogs
  • 01 Feb 2014
    Moj blog gost PeckoPivo blog     Sa jedne strane, iskreno verujem u vrednost nezavisnog pravosuđa kao jednog od glavnih stubova društva. Sa druge strane, svakih par meseci čitam u novinama koga je sve Apelacioni sud oslobodio ili mu smanjio kaznu, a gledam i kako su napredni radikali amnestirali gomilu zatvorenika (glasača i alata za komunikaciju sa neistomišljenicima na lokalnim izborima po Srbiji) čim su se dokopali predsedničke fotelje. Čujem takođe od prijatelja da je poslednja reforma sudstva napravila ršum i da je usporila sudstvo maksimalno. I nisam pametan. Ne znam da li pravosudni sistem treba ostaviti da radi na miru i izbori se za svoju nezavisnost i efikasnost u radu, ili treba da vršimo pritisak da se to desi? Da li uopšte može da postigne nezavisnost u radu ako mi budemo vršili pritisak? Kad razmišljam generalno, odgovor je lak – treba verovati u institucije i njihovu nezavisnost. Međutim, kad pročitam primer kakav je ovaj u nastavku, onda više nisam tako siguran. Tačnije – popizdim, i to iz bar 2 razloga: 1. Ovakvim odlukama se životinje vraćaju na ulice. On će da dobije 12-13, odslužiće 3-4 i onda će opet neki populistički predsednik da potpiše neku amnestiju i eto njega napolju za 5-6 godina. I šta onda može da se desi? Evo recimo ovo. 2. Način razmišljanja – njenom bratu je rečeno da bude u sudnici sve vreme, kako bi pokazao da mu je stalo. Ako nisi tu, nije ti stalo i onda ubica dobije manju kaznu. Ovo, da pojasnim onima koji ne razumeju, nema pravnu osnovu, već je odlika vrednosti i kulture, a pravosuđe je jedno od mesta na kojima se nacionalna kultura najbolje vidi. Sad pročitajte i Borisov tekst u nastavku, a onda potpišite i peticiju. Link je na kraju teksta. Ne znam da li išta možemo da uradimo peticijom, ali hajde da učinimo sve što je u našoj moći da sprečimo sudstvo da, iz nehata ili zato što je korumpirano, smanji moguću kaznu ovoj moralnoj nakazi od čoveka. Hvala unapred. —— Ubiću je. Spaliću je. Može mi se. Srbija je. Boris Bajić Pozvoniću. Otvoriće. Znamo se od ranije. Ući ću. Pozdraviću. Otpozdraviće. Sješću. Pričekaću. Sok? Prihvatiću. Kako si – pitaću. I ona će. Red je. Društvene konvencije. Otkud ti? Došao. Jesi nešto trebao? Da, zapravo. Novac – treba mi. Nemam, znaš da dala bi’. Imaš nešto! Daj mi pare, oteću! Nemaš pravo – moje su! Šamar. Dva. Kučka bezobrazna. I dalje ne popušta. Daj mi, bolje za tebe! Čovječe, pusti me! Na podu je. Ispod mene. Daj čovječe, smiri se! Kasno je. Plače, moli. Gadim se. Pusti me! Pusti me, Vaskrsije! Kasno, kučko, kasno je. Davim je. Ne trepće. Gledam je. Lepa je. Zabole me. Neka je. Guši se. Umreće! Neka će. Kriva je! Što mi pare ne dade? Mlada je! Žensko je! Pobogu Vaskrsije! Dvaes’četri godine! Dete je nečije! I za to me zabole! Daha nema – umire. Ako pustim – živeće. Ne dam! Ne može! Umrla je. Nema je. Sad po pare – pa napolje. Trista evra? Dobro je! Šta s njom? Spalim je! Spalim je i ne zna se. Telo se ugljeniše. Teško se prepoznaje. Gasim vatru, komšije da ne vide. Silazim niz stubište. A šta i ako me u’vate? Smiri se Vaskrsije. Ovde sve se može, sve se sme. Srbija je, rođače! Vaskrsije Vrekić, nakaza prirode 16. februar 2013. godine, Novi sad Dana 16. februara 2013. godine Vaskrsije Vrekić je na najbrutalniji mogući način ubio dvadesetčetvorogodišnju Mariju Cimbal. Nakon što ju je zadavio, zapalio je njeno tijelo u nadi da će ukloniti dokaze. Išetao je iz njenog stana i mirno zaključao vrata, kao da se ništa nije desilo, sa plenom od 300€. Više javno tužilaštvo u Novom Sadu se, nakon jednogodišnjeg razvlačenja pomjerilo sa mrtve tačke samo da bi optužnicu koja je dotičnog teretila za: teško ubistvo na svirep ili podmukao način; teško ubistvo i pri tom izazivanje opšte opasnosnosti po druge i teško ubistvo iz koristoljublja, preinačila u optužnicu za teško ubistvo iz koristoljublja. U ovom slučaju Više javno tužilaštvo u Novom Sadu potpuno ignoriše činjenicu da je Marijino tijelo optuženi spalio i, siguran da je uklonio sve dokaze, potpuno normalno nastavio svoj život, bez pokušaja bilo kakvog bjekstva iz Novog Sada ili iz zemlje. U ovom slučaju Više javno tužilaštvo u Novom sadu ignoriše činjenicu da je požar koji je optuženi izazvao mogao da ugrozi druge stanovnike zgrade, među kojima ima i djece. Sjetite se da se prvenstveno mislilo da se radi o nesrećnom slučaju, a da je sve izgorilo ubica nikad ne bi bio pronađen. Ukoliko bude dokazano da se, ipak, nije radilo o ubistvu iz koristoljublja nego da je “samo” u pitanju teško ubistvo, uz veliki raspon između minimalnih 15 i maksimalnih 40 godina, postoji mogućnost da ga osude na 15, a uz dobro vladanje napolju je za 10. Je li to pravda? Apelujem na Više javno tužilaštvo u Novom Sadu ovim putem da ovo ubistvo okarakteriše onako kako činjenice, dokazi i priznanje optuženog nalažu. Apelujem na Više javno tužilaštvo u Novom Sadu da zvijer trajno ukloni sa ulica ovog, nekad mirnog, grada, koji se u posljednjih nekoliko godina, pod stražnom Višeg javnog tužilaštva pretvorilo u poprište svakodnevnih pucnjava, premlaćivanja, silovanja, pljački i ubistava. Vaskrsije Vrekić je golim rukama zadavio Mariju Cimbal, a potom njeno tijelo zapalio, u nadi da će ukloniti dokaze. Nije bježao. Mislio je da je siguran. Družili su se. Pustila ga je u stan. To je svirepo. To je podmuklo. Požar je mogao da ugrozi druge. Ubio je zbog 300€. Ljudi, radite svoj posao! Klikom na: PETICIJA možete da potpišete peticiju za preinačavanje optužnice protiv Vaskrsija Vrekića po svim tačkama za koje je ranije bio optužen. Ne zbog nekakve kalkulacije u godinama i lične satisfakcije bilo koga, jer je nema, Marija je mrtva, nego zato što je on to baš tako napravio i što za to treba i da ga se tereti. Učinite to. (Link ka tekstu na Borisovom blogu) Hvala što ćete potpisati peticiju i podeliti ovaj tekst sa prijateljima.
    1011 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Moj blog gost PeckoPivo blog     Sa jedne strane, iskreno verujem u vrednost nezavisnog pravosuđa kao jednog od glavnih stubova društva. Sa druge strane, svakih par meseci čitam u novinama koga je sve Apelacioni sud oslobodio ili mu smanjio kaznu, a gledam i kako su napredni radikali amnestirali gomilu zatvorenika (glasača i alata za komunikaciju sa neistomišljenicima na lokalnim izborima po Srbiji) čim su se dokopali predsedničke fotelje. Čujem takođe od prijatelja da je poslednja reforma sudstva napravila ršum i da je usporila sudstvo maksimalno. I nisam pametan. Ne znam da li pravosudni sistem treba ostaviti da radi na miru i izbori se za svoju nezavisnost i efikasnost u radu, ili treba da vršimo pritisak da se to desi? Da li uopšte može da postigne nezavisnost u radu ako mi budemo vršili pritisak? Kad razmišljam generalno, odgovor je lak – treba verovati u institucije i njihovu nezavisnost. Međutim, kad pročitam primer kakav je ovaj u nastavku, onda više nisam tako siguran. Tačnije – popizdim, i to iz bar 2 razloga: 1. Ovakvim odlukama se životinje vraćaju na ulice. On će da dobije 12-13, odslužiće 3-4 i onda će opet neki populistički predsednik da potpiše neku amnestiju i eto njega napolju za 5-6 godina. I šta onda može da se desi? Evo recimo ovo. 2. Način razmišljanja – njenom bratu je rečeno da bude u sudnici sve vreme, kako bi pokazao da mu je stalo. Ako nisi tu, nije ti stalo i onda ubica dobije manju kaznu. Ovo, da pojasnim onima koji ne razumeju, nema pravnu osnovu, već je odlika vrednosti i kulture, a pravosuđe je jedno od mesta na kojima se nacionalna kultura najbolje vidi. Sad pročitajte i Borisov tekst u nastavku, a onda potpišite i peticiju. Link je na kraju teksta. Ne znam da li išta možemo da uradimo peticijom, ali hajde da učinimo sve što je u našoj moći da sprečimo sudstvo da, iz nehata ili zato što je korumpirano, smanji moguću kaznu ovoj moralnoj nakazi od čoveka. Hvala unapred. —— Ubiću je. Spaliću je. Može mi se. Srbija je. Boris Bajić Pozvoniću. Otvoriće. Znamo se od ranije. Ući ću. Pozdraviću. Otpozdraviće. Sješću. Pričekaću. Sok? Prihvatiću. Kako si – pitaću. I ona će. Red je. Društvene konvencije. Otkud ti? Došao. Jesi nešto trebao? Da, zapravo. Novac – treba mi. Nemam, znaš da dala bi’. Imaš nešto! Daj mi pare, oteću! Nemaš pravo – moje su! Šamar. Dva. Kučka bezobrazna. I dalje ne popušta. Daj mi, bolje za tebe! Čovječe, pusti me! Na podu je. Ispod mene. Daj čovječe, smiri se! Kasno je. Plače, moli. Gadim se. Pusti me! Pusti me, Vaskrsije! Kasno, kučko, kasno je. Davim je. Ne trepće. Gledam je. Lepa je. Zabole me. Neka je. Guši se. Umreće! Neka će. Kriva je! Što mi pare ne dade? Mlada je! Žensko je! Pobogu Vaskrsije! Dvaes’četri godine! Dete je nečije! I za to me zabole! Daha nema – umire. Ako pustim – živeće. Ne dam! Ne može! Umrla je. Nema je. Sad po pare – pa napolje. Trista evra? Dobro je! Šta s njom? Spalim je! Spalim je i ne zna se. Telo se ugljeniše. Teško se prepoznaje. Gasim vatru, komšije da ne vide. Silazim niz stubište. A šta i ako me u’vate? Smiri se Vaskrsije. Ovde sve se može, sve se sme. Srbija je, rođače! Vaskrsije Vrekić, nakaza prirode 16. februar 2013. godine, Novi sad Dana 16. februara 2013. godine Vaskrsije Vrekić je na najbrutalniji mogući način ubio dvadesetčetvorogodišnju Mariju Cimbal. Nakon što ju je zadavio, zapalio je njeno tijelo u nadi da će ukloniti dokaze. Išetao je iz njenog stana i mirno zaključao vrata, kao da se ništa nije desilo, sa plenom od 300€. Više javno tužilaštvo u Novom Sadu se, nakon jednogodišnjeg razvlačenja pomjerilo sa mrtve tačke samo da bi optužnicu koja je dotičnog teretila za: teško ubistvo na svirep ili podmukao način; teško ubistvo i pri tom izazivanje opšte opasnosnosti po druge i teško ubistvo iz koristoljublja, preinačila u optužnicu za teško ubistvo iz koristoljublja. U ovom slučaju Više javno tužilaštvo u Novom Sadu potpuno ignoriše činjenicu da je Marijino tijelo optuženi spalio i, siguran da je uklonio sve dokaze, potpuno normalno nastavio svoj život, bez pokušaja bilo kakvog bjekstva iz Novog Sada ili iz zemlje. U ovom slučaju Više javno tužilaštvo u Novom sadu ignoriše činjenicu da je požar koji je optuženi izazvao mogao da ugrozi druge stanovnike zgrade, među kojima ima i djece. Sjetite se da se prvenstveno mislilo da se radi o nesrećnom slučaju, a da je sve izgorilo ubica nikad ne bi bio pronađen. Ukoliko bude dokazano da se, ipak, nije radilo o ubistvu iz koristoljublja nego da je “samo” u pitanju teško ubistvo, uz veliki raspon između minimalnih 15 i maksimalnih 40 godina, postoji mogućnost da ga osude na 15, a uz dobro vladanje napolju je za 10. Je li to pravda? Apelujem na Više javno tužilaštvo u Novom Sadu ovim putem da ovo ubistvo okarakteriše onako kako činjenice, dokazi i priznanje optuženog nalažu. Apelujem na Više javno tužilaštvo u Novom Sadu da zvijer trajno ukloni sa ulica ovog, nekad mirnog, grada, koji se u posljednjih nekoliko godina, pod stražnom Višeg javnog tužilaštva pretvorilo u poprište svakodnevnih pucnjava, premlaćivanja, silovanja, pljački i ubistava. Vaskrsije Vrekić je golim rukama zadavio Mariju Cimbal, a potom njeno tijelo zapalio, u nadi da će ukloniti dokaze. Nije bježao. Mislio je da je siguran. Družili su se. Pustila ga je u stan. To je svirepo. To je podmuklo. Požar je mogao da ugrozi druge. Ubio je zbog 300€. Ljudi, radite svoj posao! Klikom na: PETICIJA možete da potpišete peticiju za preinačavanje optužnice protiv Vaskrsija Vrekića po svim tačkama za koje je ranije bio optužen. Ne zbog nekakve kalkulacije u godinama i lične satisfakcije bilo koga, jer je nema, Marija je mrtva, nego zato što je on to baš tako napravio i što za to treba i da ga se tereti. Učinite to. (Link ka tekstu na Borisovom blogu) Hvala što ćete potpisati peticiju i podeliti ovaj tekst sa prijateljima.
    Feb 01, 2014 1011
  • 30 Jan 2014
    Zašto uzeti mađarsko državljanstvo? Na to pitanje će svako odgovoriti za sebe a ja ću probati da ovim tekstom pomognem onima koji znaju zašto! Siguran sam da će ovaj tekst naići na osudu ostrašćenih ali i na prihvatanje onih sa malo širim pogledom pa se njima i obraćam. To je dilema na koju svako za sebe treba da odgovori i   siguran sam da postoji mnogo razloga za uzimanje mađarskog državljanstva kao i onih protiv njega. Osvrnuću se  na one pozitivnije strane. Treba znati šta dobijamo ako uzmemo mađarsko državljanstvo tj pasoš? Sa mađarskim pasošem su nam zagarantovana sva prava koja imaju građani EU jer smo i mi postali isto. Imamo prava da nesmetano živimo i radimo u bilo kojoj članici EU.    Naša deca imaju pravo na školovanje, stipendije, pomoc...to su neki od primera, malo li je? U principu se dobija pravo na izbor pa ko je koliko sposoban i vredan tako će mu i biti. Al da pređem na samo dobijanje mađarskog državljanstva. Za dobijanje Mađarskog državljanstva nije potrebno da imate veze sa Mađarima, tj da vam je poreklo mađarsko što malo ko zna . Prvi uslov i najosnovniji je da dokažete da je neko od vaših predaka rođen na teritoriji Vojvodine do 1921 godine bez obzira na vaše ime ili mesto rođenja, to ih ne zanima!!!! (  uzima se u obzir i  od 1941god-1945god) Kada izvadite potrebne izvode iz matične knjige rođenih i verovatno umrlicu od predaka koji je rođen u to vreme jer je jedino to sačuvano kod matičara, potrebno je sve te papire prevesti na mađarski jezik.  Preporučujem da to ne radite u Novom Sadu jer vas prevođenje košta oko 10e po papiru te vam savetujem da to uradite u Temerinu u jednoj advokatskoj kancelariji koja naplaćuje 500din po papiru a imaćete oko 6 papira. Kada ste sve to uradili onda ste veoma blizu dobijanja mađarskog državljanstva nakon čega vam sledi popunjavanje formulara u konzulatu ili u nekoj mesnoj kancelariji u samoj Mađarskoj. Da bi ste to mogli da uradite kao i da prođete neki vid intervjua tj razgovora sa službenicima potrebno je poznavanje jezika koje se da naučiti ako ste dovoljno uporni i ako vam je stalo do mađarskog državljanstva. Da rezimiramo: za dobijanje mađarskog državljanstva je  potrebno da ispunite  2 uslova. 1. Da dokažete da je neko od vaših predaka rođen na teritoriji Vojvodine do 1921godina 2. Da znate Mađarski jezik!!!  Namojte verovati svemu što se piše na internetu jer ja govorim iz iskustva i znam da se svaki jezik nauči, barem neka osnova koju oni traže. Da li postoji način da se zaobiđe poznavanje jezika?- to se mnogi pitaju. Pretpostavljam da postoji ali ja to ne savetujem jer je lakše naučiti osnovu jezika, malo se potruditi.  Koji nivo znanja je potreban? To je prlično relativno što znam iz iskustva jer se meni desilo da sam na predaji papira  u Mađarskoj, prilično lako prošao jer je službenica bila neverovatno ljubazna i mnogo mi pomogla postavljajući pitanja na način da mogu razumeti pitanje: '' Vi ste iz Novog Sada?'' To je prošlo veoma lako i prosto sam bio ponosan što postajem Mađar i što sam umeo da se ispričam sa službenicom odgovarajući sa '' Igen il Nem''. U januaru prošle godine sam dobio poziv da dođem na zakletvu. Ovaj put sam se pripremio. znao sam da se predstavim, da komuniciram na nekom osnovnom nivou jer mi je to bilo veoma važno. Ali, baš se desilo da su pred samu zakletvu odlučili da nas ponovo propitaju a ovaj put nije bila prisutna dobra službenica...AAAAAAAAA, NEEE! Pojavila se neka namrgođena i manje ljubazna teta koja nas iz Srbije nije baš blagonaklono gledala a ja sam se nadao da će barem prema Ćazimu Salihiju biti malo blaža. Nije bila blaža  a ja sam zamoljen da nastavim sa dobrim radom i da se javim kada naučim perfektno da govorim Mađarski. Stoga je to veoma relativno. Istina je da se treba potruditi i naučiti. Ja trenutno učim i verujem da ću u narednom periodu realizovati celu ovu priču.  Za više informacija, Novosađani se mogu prošetati do ulice Miletićeva br 4 gde se nalazi mađarska kancelarija i veoma su ljubazni, odgovaraju na sva pitanja. U toj kancelariji možete podneti zahtev za dobijanje Mađarskog državljanstva. Eto, podelio sam informaciju u nadi da sam nekome pomogao. Sretno!  
    1948 Objavio/la Ćazim Salihi
  • Zašto uzeti mađarsko državljanstvo? Na to pitanje će svako odgovoriti za sebe a ja ću probati da ovim tekstom pomognem onima koji znaju zašto! Siguran sam da će ovaj tekst naići na osudu ostrašćenih ali i na prihvatanje onih sa malo širim pogledom pa se njima i obraćam. To je dilema na koju svako za sebe treba da odgovori i   siguran sam da postoji mnogo razloga za uzimanje mađarskog državljanstva kao i onih protiv njega. Osvrnuću se  na one pozitivnije strane. Treba znati šta dobijamo ako uzmemo mađarsko državljanstvo tj pasoš? Sa mađarskim pasošem su nam zagarantovana sva prava koja imaju građani EU jer smo i mi postali isto. Imamo prava da nesmetano živimo i radimo u bilo kojoj članici EU.    Naša deca imaju pravo na školovanje, stipendije, pomoc...to su neki od primera, malo li je? U principu se dobija pravo na izbor pa ko je koliko sposoban i vredan tako će mu i biti. Al da pređem na samo dobijanje mađarskog državljanstva. Za dobijanje Mađarskog državljanstva nije potrebno da imate veze sa Mađarima, tj da vam je poreklo mađarsko što malo ko zna . Prvi uslov i najosnovniji je da dokažete da je neko od vaših predaka rođen na teritoriji Vojvodine do 1921 godine bez obzira na vaše ime ili mesto rođenja, to ih ne zanima!!!! (  uzima se u obzir i  od 1941god-1945god) Kada izvadite potrebne izvode iz matične knjige rođenih i verovatno umrlicu od predaka koji je rođen u to vreme jer je jedino to sačuvano kod matičara, potrebno je sve te papire prevesti na mađarski jezik.  Preporučujem da to ne radite u Novom Sadu jer vas prevođenje košta oko 10e po papiru te vam savetujem da to uradite u Temerinu u jednoj advokatskoj kancelariji koja naplaćuje 500din po papiru a imaćete oko 6 papira. Kada ste sve to uradili onda ste veoma blizu dobijanja mađarskog državljanstva nakon čega vam sledi popunjavanje formulara u konzulatu ili u nekoj mesnoj kancelariji u samoj Mađarskoj. Da bi ste to mogli da uradite kao i da prođete neki vid intervjua tj razgovora sa službenicima potrebno je poznavanje jezika koje se da naučiti ako ste dovoljno uporni i ako vam je stalo do mađarskog državljanstva. Da rezimiramo: za dobijanje mađarskog državljanstva je  potrebno da ispunite  2 uslova. 1. Da dokažete da je neko od vaših predaka rođen na teritoriji Vojvodine do 1921godina 2. Da znate Mađarski jezik!!!  Namojte verovati svemu što se piše na internetu jer ja govorim iz iskustva i znam da se svaki jezik nauči, barem neka osnova koju oni traže. Da li postoji način da se zaobiđe poznavanje jezika?- to se mnogi pitaju. Pretpostavljam da postoji ali ja to ne savetujem jer je lakše naučiti osnovu jezika, malo se potruditi.  Koji nivo znanja je potreban? To je prlično relativno što znam iz iskustva jer se meni desilo da sam na predaji papira  u Mađarskoj, prilično lako prošao jer je službenica bila neverovatno ljubazna i mnogo mi pomogla postavljajući pitanja na način da mogu razumeti pitanje: '' Vi ste iz Novog Sada?'' To je prošlo veoma lako i prosto sam bio ponosan što postajem Mađar i što sam umeo da se ispričam sa službenicom odgovarajući sa '' Igen il Nem''. U januaru prošle godine sam dobio poziv da dođem na zakletvu. Ovaj put sam se pripremio. znao sam da se predstavim, da komuniciram na nekom osnovnom nivou jer mi je to bilo veoma važno. Ali, baš se desilo da su pred samu zakletvu odlučili da nas ponovo propitaju a ovaj put nije bila prisutna dobra službenica...AAAAAAAAA, NEEE! Pojavila se neka namrgođena i manje ljubazna teta koja nas iz Srbije nije baš blagonaklono gledala a ja sam se nadao da će barem prema Ćazimu Salihiju biti malo blaža. Nije bila blaža  a ja sam zamoljen da nastavim sa dobrim radom i da se javim kada naučim perfektno da govorim Mađarski. Stoga je to veoma relativno. Istina je da se treba potruditi i naučiti. Ja trenutno učim i verujem da ću u narednom periodu realizovati celu ovu priču.  Za više informacija, Novosađani se mogu prošetati do ulice Miletićeva br 4 gde se nalazi mađarska kancelarija i veoma su ljubazni, odgovaraju na sva pitanja. U toj kancelariji možete podneti zahtev za dobijanje Mađarskog državljanstva. Eto, podelio sam informaciju u nadi da sam nekome pomogao. Sretno!  
    Jan 30, 2014 1948
  • 28 Jan 2014
    Pao je prvi sneg. A, vala, pade I odluka da se ide na Parlamentarne izbore. Naravno, Nj.V. Prvi Podpredsednik Vlade se, kao, dugo netjkao, iz principijelnih razloga (kao mlada, koja tvrdi pazar), ali je, napokon, I njegov principijelni stav pao pred partijskom vecinom (zeljnom apsolutne vlasti). Uz to, I sjajni matematicar, sada vec bivsi Ministar, dade ostavku. Potpuno neocekivano. Mislim, neocekivano je to sto je bar za dva meseca produzio agoniju, pardon, mislio sam mandat. Jer posle onakvog “lapsusa” o 15 HILJADA milijardi Evra, koje ce Kina uloziti u srednju Evropu, ja bih dao ostavku I iz Kucnog Saveta, iz Drustva za zastitu zivotinja, iz Biblioteke, iz omiljene kafane, iz svega bre…ne bih smeo na ulicu par godina (Jedino bi ostao Dobrovoljni davalac krvi, jer mislim da se glupost ne moze preneti na taj nacin). E, sada se vracamo na paralelu Izbori (Predizborna kampanja) I Cirkus. Dakle, imacemo divnu zabavu. Klovnovi vec uvezbavaju svoje tacke. Jedino, sto se klovnovima u cirkusu, uglavnom smeju deca, a ovim iz Predizborne kampanje, smeju se odrasli, a deca nemaju pojma o cemu se radi. Imacemo I madjionicare. Izvlacice (opet) silne Ruske, Arapske, I ine “direktne investicije” iz rukava ili sesira. Oni, koji budu, malo bolje gledali, ukapirace da su te “direktne investicije” u stvari krediti (naravno, pod “najpovoljnijim uslovima”, ali, ipak, krediti) koje ce neko, nekada morati da vrati (Ili da ostatak istorije vracamo samo kamatu, a glavnica uvek ostane..kako vam volja). Ne bih, bas, da me kune potomstvo… Da, imacemo I nagradna takmicenja. Posto mi imamo svetskog sampiona u disciplini “Znacajno pravljenje pauza izmedju dve reci”, izazivac koji ga nadmasi dobija mesto u Skupstini. Privlacno, zar ne? Imacemo I takmicenje u govornistvu. Ko sklepa najbolji govor uz obaveznu upotrebu reci “kriminal”, “korupcija”, “reforme”, “strane investicije”, “bice novih hapsenja”, dobija Orden,a urucice mu ga licno…e, nije fer da sve kazemo, to je specijalno iznenadjenje. Kao I u svakom cirkusu, imamo odlicne bacace nozeva. Sad, mozda ne moraju to da budu, bas, nozevi, ali mogu biti uvrede, kletve, teske reci, optuzbe, lazi…Sjajno je to sto u Predizbornoj kampanji ne postoji mogucnost tuzbe za uvredu I slicno… Dakle, pusticemo u arenu sve..Duhove proslosti, Izdajnike I strane placenike, Nevladine organizacije, Partije, Stranke, Udruzenja, Sindikate, Medije, Strane konsultante, Strane ambasadore, Domace I Strane posmatrace, CESID, Nezavisne kandidate… Jedino je pravilo “Last man standing” …Na opste odusevljenje postovanog publikuma. Za zabavu izmedju tacaka bice zaduzen Orkestar Tabloida, sa svojim neprevazidjenim hitovima: “Spisak za hapsenje”, “Trazi se, ziv ili mrtav”, “Tajne spavace sobe nekih javnih licnosti”, “Ko je koga, kako, zasto I koliko”, “Ko koga nije, kako, zasto I koliko”, “Izvestaj sa berze silikona I botoxa”…U svakom slucaju, zabava do jutra… Najveca razlika izmedju Izbora I Cirkusa je u tome sto mi mislimo da ulaznicu za cirkus moramo da platimo, a izbori su besplatni. U stvari, kartu za cirkus mozemo da platimo I da idemo ili da ne platimo I da ne idemo, a za Izbore nam uzmu pare iz dzepova unapred, pa ti isao – ne isao, glasao – ne glasao. A kada Cirkus (Izbori) ode I prodje, ostace, opet ugazena poljana, gde ni najgladnija ovca nece naci koju travku da popase.
    1132 Objavio/la Milan Vićentijević
  • Pao je prvi sneg. A, vala, pade I odluka da se ide na Parlamentarne izbore. Naravno, Nj.V. Prvi Podpredsednik Vlade se, kao, dugo netjkao, iz principijelnih razloga (kao mlada, koja tvrdi pazar), ali je, napokon, I njegov principijelni stav pao pred partijskom vecinom (zeljnom apsolutne vlasti). Uz to, I sjajni matematicar, sada vec bivsi Ministar, dade ostavku. Potpuno neocekivano. Mislim, neocekivano je to sto je bar za dva meseca produzio agoniju, pardon, mislio sam mandat. Jer posle onakvog “lapsusa” o 15 HILJADA milijardi Evra, koje ce Kina uloziti u srednju Evropu, ja bih dao ostavku I iz Kucnog Saveta, iz Drustva za zastitu zivotinja, iz Biblioteke, iz omiljene kafane, iz svega bre…ne bih smeo na ulicu par godina (Jedino bi ostao Dobrovoljni davalac krvi, jer mislim da se glupost ne moze preneti na taj nacin). E, sada se vracamo na paralelu Izbori (Predizborna kampanja) I Cirkus. Dakle, imacemo divnu zabavu. Klovnovi vec uvezbavaju svoje tacke. Jedino, sto se klovnovima u cirkusu, uglavnom smeju deca, a ovim iz Predizborne kampanje, smeju se odrasli, a deca nemaju pojma o cemu se radi. Imacemo I madjionicare. Izvlacice (opet) silne Ruske, Arapske, I ine “direktne investicije” iz rukava ili sesira. Oni, koji budu, malo bolje gledali, ukapirace da su te “direktne investicije” u stvari krediti (naravno, pod “najpovoljnijim uslovima”, ali, ipak, krediti) koje ce neko, nekada morati da vrati (Ili da ostatak istorije vracamo samo kamatu, a glavnica uvek ostane..kako vam volja). Ne bih, bas, da me kune potomstvo… Da, imacemo I nagradna takmicenja. Posto mi imamo svetskog sampiona u disciplini “Znacajno pravljenje pauza izmedju dve reci”, izazivac koji ga nadmasi dobija mesto u Skupstini. Privlacno, zar ne? Imacemo I takmicenje u govornistvu. Ko sklepa najbolji govor uz obaveznu upotrebu reci “kriminal”, “korupcija”, “reforme”, “strane investicije”, “bice novih hapsenja”, dobija Orden,a urucice mu ga licno…e, nije fer da sve kazemo, to je specijalno iznenadjenje. Kao I u svakom cirkusu, imamo odlicne bacace nozeva. Sad, mozda ne moraju to da budu, bas, nozevi, ali mogu biti uvrede, kletve, teske reci, optuzbe, lazi…Sjajno je to sto u Predizbornoj kampanji ne postoji mogucnost tuzbe za uvredu I slicno… Dakle, pusticemo u arenu sve..Duhove proslosti, Izdajnike I strane placenike, Nevladine organizacije, Partije, Stranke, Udruzenja, Sindikate, Medije, Strane konsultante, Strane ambasadore, Domace I Strane posmatrace, CESID, Nezavisne kandidate… Jedino je pravilo “Last man standing” …Na opste odusevljenje postovanog publikuma. Za zabavu izmedju tacaka bice zaduzen Orkestar Tabloida, sa svojim neprevazidjenim hitovima: “Spisak za hapsenje”, “Trazi se, ziv ili mrtav”, “Tajne spavace sobe nekih javnih licnosti”, “Ko je koga, kako, zasto I koliko”, “Ko koga nije, kako, zasto I koliko”, “Izvestaj sa berze silikona I botoxa”…U svakom slucaju, zabava do jutra… Najveca razlika izmedju Izbora I Cirkusa je u tome sto mi mislimo da ulaznicu za cirkus moramo da platimo, a izbori su besplatni. U stvari, kartu za cirkus mozemo da platimo I da idemo ili da ne platimo I da ne idemo, a za Izbore nam uzmu pare iz dzepova unapred, pa ti isao – ne isao, glasao – ne glasao. A kada Cirkus (Izbori) ode I prodje, ostace, opet ugazena poljana, gde ni najgladnija ovca nece naci koju travku da popase.
    Jan 28, 2014 1132
  • 28 Jan 2014
    Probudih se jedno jutro. Draga je vec otisla na posao. Pa skuvah sebi jaku, crnu, tursku kafu. Upalih TV. I prva stvar koju videh: Vucic. Naravno (vec sve znam napamet, moj papagaj isto)..korupcija, kriminal, investicije (kojih nema, pa nema, nikako..), pa izbori kojih nece (a bice sigurno) biti…Pa najava novih hapsenja. Nekako, nisam sklon mazohizmu, niti gledam iste filmove vise puta, pa promenih program…Kad tamo, odmah, iz mog 3D ekrana, opet, nenadano iskoci opet, zamislite…Vucic..I na smrt me preplasi. I taman sam mislio da papagaju skinem tamnu krpu sa kaveza, ali shvatih da ce me ostatak dana maltretirati opet sa “kriminal”, “korupcija”, “reforme” I slicnim glupostima. Necu da upropastim sebi slobodan dan. Prebacih, racunam na “siguricu” – na crtane filmove. I necete verovati, prvi lik je opet bio opet ON. Ovog puta je spasavao svet od agresivnih glista. I ne treba da mi verujete, jer uzimam sebi umetnicku slobodu. Posto videh da od TV programa nema vajde, ukljucih PC. Po nekoj navici, vesti na politika.rs, novosti.rs, b92.rs, blic.rs, vesti.rs, itd….I opet…svuda na naslovnoj…opet ON! Pocinjem, vec da budem paranoican. Idem u toalet I vec se bojim da ne iskoci iz solje…Za to vreme sam, posteno, zaradio tuzbu od drustva za zastitu zivotinja, jer nisam skinuo papagaju tamnu krpu sa kaveza. I bili bi u pravu. Ali, pobogu, a ko ce da zastiti MENE! Od ispiranja mozga? Od demagogije najnize vrste? Od necijeg verovanja da smo svi mi stoka, kojoj mozes sve da prodas. Znam odlicno kakav je raspored snaga u svetu I, narocito, u Evropi. Molim da me niko vise ne ubedjuje da vise verujem onome sto mi on kaze, nego onome sta vidim. Sa svojih IQ142 sam, verovatno , u stanju da zakljucujem I sam ponesto. A, ono sto zakljucujem, nikako nije dobro za Srbe. Ne secam se koja je to knjiga bila (voleo bih kada bi me neko podsetio) ali se secam najlepse recenice: Nasa je obaveza da se naguzimo, a pravo da vicemo da nam je lepo…. E, sad, taj nas odnos sa “bratskom” Evropom (koja se vec namestila da nam onako naguzenim uradi sta je naumila),  neki, ovde pokusavaju da prodaju kao demokratiju (mozda, samo mozda, su I toliki zahtevi za GAY EPP programima, zvanim “Gay parade”). E, moj Arcibalde Rajsu, ne zelim ti ovo da vidis. Mislim da na grobljima nije predvidjen ringispil….
    906 Objavio/la Milan Vićentijević
  • Probudih se jedno jutro. Draga je vec otisla na posao. Pa skuvah sebi jaku, crnu, tursku kafu. Upalih TV. I prva stvar koju videh: Vucic. Naravno (vec sve znam napamet, moj papagaj isto)..korupcija, kriminal, investicije (kojih nema, pa nema, nikako..), pa izbori kojih nece (a bice sigurno) biti…Pa najava novih hapsenja. Nekako, nisam sklon mazohizmu, niti gledam iste filmove vise puta, pa promenih program…Kad tamo, odmah, iz mog 3D ekrana, opet, nenadano iskoci opet, zamislite…Vucic..I na smrt me preplasi. I taman sam mislio da papagaju skinem tamnu krpu sa kaveza, ali shvatih da ce me ostatak dana maltretirati opet sa “kriminal”, “korupcija”, “reforme” I slicnim glupostima. Necu da upropastim sebi slobodan dan. Prebacih, racunam na “siguricu” – na crtane filmove. I necete verovati, prvi lik je opet bio opet ON. Ovog puta je spasavao svet od agresivnih glista. I ne treba da mi verujete, jer uzimam sebi umetnicku slobodu. Posto videh da od TV programa nema vajde, ukljucih PC. Po nekoj navici, vesti na politika.rs, novosti.rs, b92.rs, blic.rs, vesti.rs, itd….I opet…svuda na naslovnoj…opet ON! Pocinjem, vec da budem paranoican. Idem u toalet I vec se bojim da ne iskoci iz solje…Za to vreme sam, posteno, zaradio tuzbu od drustva za zastitu zivotinja, jer nisam skinuo papagaju tamnu krpu sa kaveza. I bili bi u pravu. Ali, pobogu, a ko ce da zastiti MENE! Od ispiranja mozga? Od demagogije najnize vrste? Od necijeg verovanja da smo svi mi stoka, kojoj mozes sve da prodas. Znam odlicno kakav je raspored snaga u svetu I, narocito, u Evropi. Molim da me niko vise ne ubedjuje da vise verujem onome sto mi on kaze, nego onome sta vidim. Sa svojih IQ142 sam, verovatno , u stanju da zakljucujem I sam ponesto. A, ono sto zakljucujem, nikako nije dobro za Srbe. Ne secam se koja je to knjiga bila (voleo bih kada bi me neko podsetio) ali se secam najlepse recenice: Nasa je obaveza da se naguzimo, a pravo da vicemo da nam je lepo…. E, sad, taj nas odnos sa “bratskom” Evropom (koja se vec namestila da nam onako naguzenim uradi sta je naumila),  neki, ovde pokusavaju da prodaju kao demokratiju (mozda, samo mozda, su I toliki zahtevi za GAY EPP programima, zvanim “Gay parade”). E, moj Arcibalde Rajsu, ne zelim ti ovo da vidis. Mislim da na grobljima nije predvidjen ringispil….
    Jan 28, 2014 906
  • 25 Jan 2014
      MALI DIGITALNI MI!   Moram da podelim nešto sa ljudima koji su spremni da čitaju! Nadam se da ćete se složiti samnom oko sledećeg i da ćete mi pomoći da od sada pa na dalje uradimo zajedno nešto i više nego korisno za budućnost! Dani su mi puni nekih obaveza i stalno idem sa jednog kraja grada na drugi pa tada i prolazim kroz razne krajeve, opštine, uličice, parkove i čudno, baš kroz te parkove prolazim isuviše lako i brzo. Nema dece koja se zaleću u mene, nema lopti od kojih se cimam da me udare, nema one graje koju svi u dnu srca nosimo od detinjstva. Prazno! Ljuljaške se same ljuljaju zahvaljujući vetru, zapuštene vrteške polako rđaju, pesak se pretvara u livadu, a izliven beton na terenu za fudbal obično je prepun lišća i raznih otpada. Boli me srce kada pomislim samo šta bi nama kao klincima palo na pamet sve da radimo kada bi samo uhvatili priliku. Toliko novih konstrukcija izgrađenih samo za decu su pune narkomana koji traže prazno mesto da na miru stondiraju, zaboravljajući na vreme u kom smo svi mi živeli i slobodu koju smo imali u SVEMU! Ne kažu bezveze da deca imaju najbujniju maštu. Zašto? Zato što NAS niko nikada nije sputavao u onome što smo poželeli, kada je reč o igri i o ludorijama! Radila sam mnogo sa decom sticajem okolnosti i imajući jednu sliku u glavi očekivala sam da će mi se život kada sam u njihovoj blizini pretvoriti u beskonačnu maštariju u kojoj sam nekada i bila, kao dete. Zanemela sam kada sam videla i osetila šablon u kom se današnja deca nalaze, ona onako nevina, ne znajući za drugačije. Današnja deca u rancu nose tablete, treniraju palčeve i kažiprste igrajući moderne igrice na Sony-ju, dok njihovi roditelji kao da se takmiče čije će dete više sati dnevno da provede zračeći se ispred računara! Kada sam bila dete, takmičili smo se ko ima lepši rukopis, upisivali smo se jedni drugima u spomenare, imali smo opipljive slike svega što smo prošli i svega što smo radili, dok se danas deca takmiče u tome ko ima bolji telefon, ko ima noviju verziju poznate igrice i ko je ostvario bolji rekord u nekoj igrici i ko ima bolje i skuplje patike... Krivim roditelje iako i sama to nisam, zato što umesto da usmere decu da treniraju nešto i duhovno, timski, društveno se uzdižu, kupe im kompjuter. Naravno da će deca da se zadovolje time jer je to zanimljivo i beskonačno lutanje po svemu što može Google pretraživač da nađe, ali tako je i njihova mašta koja time bude blokirana i sputana. Poremećen sistem svega što i roditeljima može da uskrati pa zatim i dalje odatle ali umesto da idu linijom manjeg otpora treba da se sete da će to njihovo dete jednog dana postati čovek i treba da se zapitaju KAKAV! Sve ostaje na njima! Deca su zakon! Treba im pružiti sve i praviti od njih dobre, kvalitetne ljude, a ne iskompleksirane senke koji žele samo svoju korist, a u to se, dragi moji ovaj svet pretvorio! Osvrnite se po parkovima! Dragi roditelji, decu za ruku pa pravac park, igra! Hajde da zajedno širimo vidike i unapredimo sebe pa i svet oko nas! Budite pametni!   Želim da zahvalim Marku M. i Stefanu M. što su mi pomogli da skupim hrabrost da se suočim sa realno iskrivljenom slikom stvarnosti koju ne želimo da prihvatimo.
    1017 Objavio/la D Boyanna
  •   MALI DIGITALNI MI!   Moram da podelim nešto sa ljudima koji su spremni da čitaju! Nadam se da ćete se složiti samnom oko sledećeg i da ćete mi pomoći da od sada pa na dalje uradimo zajedno nešto i više nego korisno za budućnost! Dani su mi puni nekih obaveza i stalno idem sa jednog kraja grada na drugi pa tada i prolazim kroz razne krajeve, opštine, uličice, parkove i čudno, baš kroz te parkove prolazim isuviše lako i brzo. Nema dece koja se zaleću u mene, nema lopti od kojih se cimam da me udare, nema one graje koju svi u dnu srca nosimo od detinjstva. Prazno! Ljuljaške se same ljuljaju zahvaljujući vetru, zapuštene vrteške polako rđaju, pesak se pretvara u livadu, a izliven beton na terenu za fudbal obično je prepun lišća i raznih otpada. Boli me srce kada pomislim samo šta bi nama kao klincima palo na pamet sve da radimo kada bi samo uhvatili priliku. Toliko novih konstrukcija izgrađenih samo za decu su pune narkomana koji traže prazno mesto da na miru stondiraju, zaboravljajući na vreme u kom smo svi mi živeli i slobodu koju smo imali u SVEMU! Ne kažu bezveze da deca imaju najbujniju maštu. Zašto? Zato što NAS niko nikada nije sputavao u onome što smo poželeli, kada je reč o igri i o ludorijama! Radila sam mnogo sa decom sticajem okolnosti i imajući jednu sliku u glavi očekivala sam da će mi se život kada sam u njihovoj blizini pretvoriti u beskonačnu maštariju u kojoj sam nekada i bila, kao dete. Zanemela sam kada sam videla i osetila šablon u kom se današnja deca nalaze, ona onako nevina, ne znajući za drugačije. Današnja deca u rancu nose tablete, treniraju palčeve i kažiprste igrajući moderne igrice na Sony-ju, dok njihovi roditelji kao da se takmiče čije će dete više sati dnevno da provede zračeći se ispred računara! Kada sam bila dete, takmičili smo se ko ima lepši rukopis, upisivali smo se jedni drugima u spomenare, imali smo opipljive slike svega što smo prošli i svega što smo radili, dok se danas deca takmiče u tome ko ima bolji telefon, ko ima noviju verziju poznate igrice i ko je ostvario bolji rekord u nekoj igrici i ko ima bolje i skuplje patike... Krivim roditelje iako i sama to nisam, zato što umesto da usmere decu da treniraju nešto i duhovno, timski, društveno se uzdižu, kupe im kompjuter. Naravno da će deca da se zadovolje time jer je to zanimljivo i beskonačno lutanje po svemu što može Google pretraživač da nađe, ali tako je i njihova mašta koja time bude blokirana i sputana. Poremećen sistem svega što i roditeljima može da uskrati pa zatim i dalje odatle ali umesto da idu linijom manjeg otpora treba da se sete da će to njihovo dete jednog dana postati čovek i treba da se zapitaju KAKAV! Sve ostaje na njima! Deca su zakon! Treba im pružiti sve i praviti od njih dobre, kvalitetne ljude, a ne iskompleksirane senke koji žele samo svoju korist, a u to se, dragi moji ovaj svet pretvorio! Osvrnite se po parkovima! Dragi roditelji, decu za ruku pa pravac park, igra! Hajde da zajedno širimo vidike i unapredimo sebe pa i svet oko nas! Budite pametni!   Želim da zahvalim Marku M. i Stefanu M. što su mi pomogli da skupim hrabrost da se suočim sa realno iskrivljenom slikom stvarnosti koju ne želimo da prihvatimo.
    Jan 25, 2014 1017
  • 24 Jan 2014
    Dragi moji, dosta vas je doživelo velike neprijatnosti na netu.Danas se to naziva savremenim jezikom Cyber Bullying, što im dodje u mom slobodnom sremačkom prevodu NET MALTLETIRANJE tj. nasilje.Svi mi imamo pravo da budemo zaštićeni od bilo kakvog vida nasilja... psihičkog, a o fizičkom maltletiranju ne želim da kucam. Šta je poenta ovog mog pisanja? Poenta je da zaštite svoju decu kad su na netu.Kako da to učinite? Pa lako.Obratite pažnju na vašu decu, pričajte sa njima o njihovim aktivnostima na socijalnim mrežama.Samo razgovor može dati rezultat.Istraživanja u Evropi  pokazuju da od četvoro dece jedno je izloženo Cyber Bullying-u, što je zapanjajuća činjenica.Cyber Bullying se odražava na uspeh u školi, na detetovo samopuzdanje, pa čak može dovesti do suicidnih misli.Objasnite vašem detetu da ako primeti da je neki njihov drugar izložen Cyber Bullying-u da vam ukaže na problem, a vi kao savestan roditelj već znate kako treba  da reagujete. Moramo razumeti decu jel' i mi Volimo Net, priznajte to sebi.Zaštitite svoju decu od Cyber Bullying-a.Ovaj video odgledajte sa detetom i analizirajte zajedno.Prosledite takodje vašim prijateljima i poznanicima.   Snimak pogledajte----> OVDE        
    761 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Dragi moji, dosta vas je doživelo velike neprijatnosti na netu.Danas se to naziva savremenim jezikom Cyber Bullying, što im dodje u mom slobodnom sremačkom prevodu NET MALTLETIRANJE tj. nasilje.Svi mi imamo pravo da budemo zaštićeni od bilo kakvog vida nasilja... psihičkog, a o fizičkom maltletiranju ne želim da kucam. Šta je poenta ovog mog pisanja? Poenta je da zaštite svoju decu kad su na netu.Kako da to učinite? Pa lako.Obratite pažnju na vašu decu, pričajte sa njima o njihovim aktivnostima na socijalnim mrežama.Samo razgovor može dati rezultat.Istraživanja u Evropi  pokazuju da od četvoro dece jedno je izloženo Cyber Bullying-u, što je zapanjajuća činjenica.Cyber Bullying se odražava na uspeh u školi, na detetovo samopuzdanje, pa čak može dovesti do suicidnih misli.Objasnite vašem detetu da ako primeti da je neki njihov drugar izložen Cyber Bullying-u da vam ukaže na problem, a vi kao savestan roditelj već znate kako treba  da reagujete. Moramo razumeti decu jel' i mi Volimo Net, priznajte to sebi.Zaštitite svoju decu od Cyber Bullying-a.Ovaj video odgledajte sa detetom i analizirajte zajedno.Prosledite takodje vašim prijateljima i poznanicima.   Snimak pogledajte----> OVDE        
    Jan 24, 2014 761
  • 24 Jan 2014
    U tom periodu mog zivota mislila sam kako je sve izgubljeno. Nema sanse da se desi neko cudo i da ja, vec devojka u dvadesetim godinama upoznam nekog novog, nekog ko zaista zasluzuje da zakoraci u moj zivot, do tada jako orjentisano – dezorjentisan, da sazna sve tajne prolaze pecine mog zivota kao i zasto bih bas ja bila ta koju bi voleo i postovao. Nisam nikada planirala da se udam mlada i nikada nisam razmisljala o tome da treba da se skrasim sto pre, vec da uzivam, ali iz iskustva znam da je mnogo lepse prolaziti kroz neke trenutke u zivotu sa nekim pored sebe. Taj period je bio ispunjen gorcinom koju bih tek tako iskalila na drugovima koji su mi bili najblizi. Zasto ne moze da bude lako? Zasto ne mogu da se zaljubim? Oni bi za svaki moj ispad okrivili PMS. Ceo taj delic mog zivota sam spakovala u minijaturni kovceg i sahranila sa osmehom na licu mastajuci i dalje o toj neprocenjivoj ljubavi. Ljudi obicno ostanu nemi kada ih pitas: ,, Da li znas sta znaci voleti?’’. Razmisljala sam mnogo o ljubavi. Najvise o greskama koje prave parovi. Mogla sam da uvidim greske i da ih definisem sebi, kako ih ja ne bih pravila. Uvek bih bila u pravu kada bih sudila o tome koliko danasnje devojke preteruju u svojim stavovoma, dok roditelji ignorisu svaku sumnju da bi trebalo nesto preduzeti pre nego sto ceo svet postane jedna velika kutija za AIR MAX patike.   Tako sam, ogorcena sumnjama da i sama ne postanem takva, naucila da razlikujem situacije, grese kao i da ih i sama ne pravim. Najzad sam bila zadovoljna sobom. Uspela sam u misiji da se samoobucim da budem realnija u nekom mozda buducem sukobu. Dok sam i dalje zelela decka, vezu, ljubav. U srzi te navale razlicitih misli i osecanja u nekom trenutku bih pomislila da prava ljubav ne postoji. Da su je izmislili oni na raznim tripovima zaljubivsi se sami u sebe. Ili mozda oni kojima jee samo jedna pozitivna stvar u zivotu bila potrebna da ih izvuce iz ponora. Vrlo brzo bih se nakon tih momenata zagledala u svoje lice u ogledalu i shvatila koliko postoji ljudi u mom zhivotu koje volim i za koje bih srce dala. Dakles nemoguce je da je ljubav samo jedna u zivotu.   Spremna da zakoracim u novi dan koji cu takodje ispuniti nekom svojom omiljenom bojom jednog hladnog dana upoznala sam njega. Sada je on taj koji izazove navalu leptirica u stomaku svaki put kada pomislim na njega cak i posle ovoliko vremena. Sada je on taj zbog koda srecna otvorim oci rano ujutro. Sada je on taj koji me voli i kog volim bezuslovno. Meni je to dovoljan dokaz da ljubav postoji!
    726 Objavio/la D Boyanna
  • U tom periodu mog zivota mislila sam kako je sve izgubljeno. Nema sanse da se desi neko cudo i da ja, vec devojka u dvadesetim godinama upoznam nekog novog, nekog ko zaista zasluzuje da zakoraci u moj zivot, do tada jako orjentisano – dezorjentisan, da sazna sve tajne prolaze pecine mog zivota kao i zasto bih bas ja bila ta koju bi voleo i postovao. Nisam nikada planirala da se udam mlada i nikada nisam razmisljala o tome da treba da se skrasim sto pre, vec da uzivam, ali iz iskustva znam da je mnogo lepse prolaziti kroz neke trenutke u zivotu sa nekim pored sebe. Taj period je bio ispunjen gorcinom koju bih tek tako iskalila na drugovima koji su mi bili najblizi. Zasto ne moze da bude lako? Zasto ne mogu da se zaljubim? Oni bi za svaki moj ispad okrivili PMS. Ceo taj delic mog zivota sam spakovala u minijaturni kovceg i sahranila sa osmehom na licu mastajuci i dalje o toj neprocenjivoj ljubavi. Ljudi obicno ostanu nemi kada ih pitas: ,, Da li znas sta znaci voleti?’’. Razmisljala sam mnogo o ljubavi. Najvise o greskama koje prave parovi. Mogla sam da uvidim greske i da ih definisem sebi, kako ih ja ne bih pravila. Uvek bih bila u pravu kada bih sudila o tome koliko danasnje devojke preteruju u svojim stavovoma, dok roditelji ignorisu svaku sumnju da bi trebalo nesto preduzeti pre nego sto ceo svet postane jedna velika kutija za AIR MAX patike.   Tako sam, ogorcena sumnjama da i sama ne postanem takva, naucila da razlikujem situacije, grese kao i da ih i sama ne pravim. Najzad sam bila zadovoljna sobom. Uspela sam u misiji da se samoobucim da budem realnija u nekom mozda buducem sukobu. Dok sam i dalje zelela decka, vezu, ljubav. U srzi te navale razlicitih misli i osecanja u nekom trenutku bih pomislila da prava ljubav ne postoji. Da su je izmislili oni na raznim tripovima zaljubivsi se sami u sebe. Ili mozda oni kojima jee samo jedna pozitivna stvar u zivotu bila potrebna da ih izvuce iz ponora. Vrlo brzo bih se nakon tih momenata zagledala u svoje lice u ogledalu i shvatila koliko postoji ljudi u mom zhivotu koje volim i za koje bih srce dala. Dakles nemoguce je da je ljubav samo jedna u zivotu.   Spremna da zakoracim u novi dan koji cu takodje ispuniti nekom svojom omiljenom bojom jednog hladnog dana upoznala sam njega. Sada je on taj koji izazove navalu leptirica u stomaku svaki put kada pomislim na njega cak i posle ovoliko vremena. Sada je on taj zbog koda srecna otvorim oci rano ujutro. Sada je on taj koji me voli i kog volim bezuslovno. Meni je to dovoljan dokaz da ljubav postoji!
    Jan 24, 2014 726
  • 18 Jan 2014
    Doneo mi jedan prijatelj ovo pismo, koje je njegov sin dobio od ucitelja veronauke u skoli, ovde u Londonu. Sa domacim zadatkom da ga dobro procita i napise svojue misljenje o tome. Bio sam, blago zapanjen sadrzajem. Za moj osetljiv zeludac (zbog koga godinama pijem ranitidin) to je bilo previse. Imajte u vidu da je taj moj prijatelj Srbin, izbeglica sa Kosova, kome su tamo sve oteli. Zar NJEGOVO dete treba to da uci? Nagovorih ga da ode do ucitelja. Posao sam sa njim, jer on ima malo problema sa engleskim. Upitah ucitelja odakle mu takvi podaci i da li je to u zvanicnom programu nastave. Iznenadio me i priznao da nije, vec je on malo googlao po internetu i dobio takve podatke. Onda sam, onako ljut, ja njemu odrzao malo predavanje o istorijatu tog sukoba, naglasisvi da su upravo taj moj prijatelj i njegov sin zrtve "Etnickog ciscenja" i pitao ga da li je moralno da njegovo dete uci takvoj baljezgariji o Kosovu. Pocrveneo Englez i poceo da se izvinjava. Nisam spustao loptu, vec sam mu u ruke gurnuo dva DVD-a ("Kosovo: Can you imagine" i "Weight of Chains" - oba od Borisa Malagurskog). Sa domacim zadatkom da ih pogleda, pa da onda on meni isprica svoje utiske. Na kraju mi je ostavio telefon, uz obecanje da ce obavezno pogledati oba. Uz ponovno izvinjenje. Ne znam hocu li uspeti, ali ako bar jednom Englezu promenim misljenje, to je vec nesto.
    811 Objavio/la Milan Vićentijević
  • Doneo mi jedan prijatelj ovo pismo, koje je njegov sin dobio od ucitelja veronauke u skoli, ovde u Londonu. Sa domacim zadatkom da ga dobro procita i napise svojue misljenje o tome. Bio sam, blago zapanjen sadrzajem. Za moj osetljiv zeludac (zbog koga godinama pijem ranitidin) to je bilo previse. Imajte u vidu da je taj moj prijatelj Srbin, izbeglica sa Kosova, kome su tamo sve oteli. Zar NJEGOVO dete treba to da uci? Nagovorih ga da ode do ucitelja. Posao sam sa njim, jer on ima malo problema sa engleskim. Upitah ucitelja odakle mu takvi podaci i da li je to u zvanicnom programu nastave. Iznenadio me i priznao da nije, vec je on malo googlao po internetu i dobio takve podatke. Onda sam, onako ljut, ja njemu odrzao malo predavanje o istorijatu tog sukoba, naglasisvi da su upravo taj moj prijatelj i njegov sin zrtve "Etnickog ciscenja" i pitao ga da li je moralno da njegovo dete uci takvoj baljezgariji o Kosovu. Pocrveneo Englez i poceo da se izvinjava. Nisam spustao loptu, vec sam mu u ruke gurnuo dva DVD-a ("Kosovo: Can you imagine" i "Weight of Chains" - oba od Borisa Malagurskog). Sa domacim zadatkom da ih pogleda, pa da onda on meni isprica svoje utiske. Na kraju mi je ostavio telefon, uz obecanje da ce obavezno pogledati oba. Uz ponovno izvinjenje. Ne znam hocu li uspeti, ali ako bar jednom Englezu promenim misljenje, to je vec nesto.
    Jan 18, 2014 811
  • 18 Jan 2014
    ....I onda se neko pita zasto sam ljut!? A ja, jos uvek mislim da je bolje biti ljut nego apatican. Ljut covek moze i revoluciju da pokrene, apatican ne moze ni svoje pertle da veze. Prvi i osnovni razlog zasto nikada necu biti apatican. Pricao mi moj pradeda Leka (neka mu Bog dusu junacku prosti), nekad je REC bila dovoljna. U vatri Drugog Balkanskog rata (sa Bugarima), volovska kola, sa svezim hlebom, propadose negde u provaliju izmedju jednih i drugih. Do tada su pucali jedni na druge. Ali tada shvatise da su i jedni i drugi gladni. Nasta primirje i izabrase dobrovoljce da podele hleb. Moj deda bio dobrovoljac...sisao u neki jendek i gleda se popreko sa Bugarinom, ali `lebac dele...I kad se najeli, naravno, jednio na druge, opet pucali.. ...Zasto sam ovo pisao? Pa, mene, ova EU, neodoljivo podseca na tu pricu. I gde je u toj celoj prici REC? Moram da priznam, i pored upornog, strpljivog trazenja, jos nisam naisao na sadrzaj te reci (znacenje znam odlicno...kaze se, rec je rec). Jedini znacaj je, vec udaljeno verovanje da kada neko nesto kaze, da tako i  misli. Neko pamti krace, neko duze. Ja sam proklet i pamtim sve od svoje seste godine...a sada ih imam 56. Ebem ti sunce, ja u svojoj glavi imam pola veka! Juce procitah tekst strave i uzasa (za neupucene - horora). nase drugarice Dubravke i celo vece mi je propalo. Sve sto citam ja zamislim u glavi (ne kaze se, uzalud, da je knjiga pozoriste u glavi). I nisam mogao da se smirim. Nije zato sto nisam verovao, vec obrnuto, jer znam da je istina i mislio sam da je odavno prevazidjena. I onda dodje neki ministar, okruzen telohraniteljima, otvoren za susret sa narodom (narocito i iskljucivo sa decom) i kaze: Moramo da pobedimo "Belu kugu" u Srbiji... Boze, sta bi mu ja sad napisao....Bar me ovde ne mogu njegovi telohranitelji.. Vracamo se na pocetak price. Radilo se o pojmu "REC". Odavno su mutljvine shvatile razliku izmedju pojma "REC" i mnogo reci. Tako da danas imamo samo puno reci, ali nikada REC! To vise nije "oportuno"....
    807 Objavio/la Milan Vićentijević
  • ....I onda se neko pita zasto sam ljut!? A ja, jos uvek mislim da je bolje biti ljut nego apatican. Ljut covek moze i revoluciju da pokrene, apatican ne moze ni svoje pertle da veze. Prvi i osnovni razlog zasto nikada necu biti apatican. Pricao mi moj pradeda Leka (neka mu Bog dusu junacku prosti), nekad je REC bila dovoljna. U vatri Drugog Balkanskog rata (sa Bugarima), volovska kola, sa svezim hlebom, propadose negde u provaliju izmedju jednih i drugih. Do tada su pucali jedni na druge. Ali tada shvatise da su i jedni i drugi gladni. Nasta primirje i izabrase dobrovoljce da podele hleb. Moj deda bio dobrovoljac...sisao u neki jendek i gleda se popreko sa Bugarinom, ali `lebac dele...I kad se najeli, naravno, jednio na druge, opet pucali.. ...Zasto sam ovo pisao? Pa, mene, ova EU, neodoljivo podseca na tu pricu. I gde je u toj celoj prici REC? Moram da priznam, i pored upornog, strpljivog trazenja, jos nisam naisao na sadrzaj te reci (znacenje znam odlicno...kaze se, rec je rec). Jedini znacaj je, vec udaljeno verovanje da kada neko nesto kaze, da tako i  misli. Neko pamti krace, neko duze. Ja sam proklet i pamtim sve od svoje seste godine...a sada ih imam 56. Ebem ti sunce, ja u svojoj glavi imam pola veka! Juce procitah tekst strave i uzasa (za neupucene - horora). nase drugarice Dubravke i celo vece mi je propalo. Sve sto citam ja zamislim u glavi (ne kaze se, uzalud, da je knjiga pozoriste u glavi). I nisam mogao da se smirim. Nije zato sto nisam verovao, vec obrnuto, jer znam da je istina i mislio sam da je odavno prevazidjena. I onda dodje neki ministar, okruzen telohraniteljima, otvoren za susret sa narodom (narocito i iskljucivo sa decom) i kaze: Moramo da pobedimo "Belu kugu" u Srbiji... Boze, sta bi mu ja sad napisao....Bar me ovde ne mogu njegovi telohranitelji.. Vracamo se na pocetak price. Radilo se o pojmu "REC". Odavno su mutljvine shvatile razliku izmedju pojma "REC" i mnogo reci. Tako da danas imamo samo puno reci, ali nikada REC! To vise nije "oportuno"....
    Jan 18, 2014 807
  • 17 Jan 2014
    Nastavak Jeličinog bloga ..više za  rubriku Verovali ili ne.   KRIVE SU MAJKE!!!   »Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima. Direktor dodaje i da je ovakvo izveštavanje »povredilo etički i moralni kodeks i osećanja svih zaposlenih«. Što se tiče etike i morala, kao i osećanja zaposlenih, to da ih imaju je već vredno senzacije, jer sve dok svetlo dana nisu videle tužne i ponižavajuće slike majki koje spavaju na podu pored svoje bolesne dece, moglo se s pravom sumnjati u postojanje savesti medicinskih radnika koji to gledaju i sa tim nemaju problem. Naravno, kao što se i moglo očekivati, kriva je majka koja je te fotografije objavila, direktor kaže zato što joj se nije svidelo društvo u sobi. To zaista zvuči logično, jer uobičajena je pojava da se žene koje spavaju mrtvim snom na prljavom podu ili rasturenim stolicama, doje decu gde i kako god mogu žale ne samo na društvo u sobi, nego i na rad sobarica, frizera, pedikira temperaturu u džakuziju i dezen tapeta. A i dosadno im je, prosto nemaju šta da rade onih par sekundi kada ne gledaju decu koja gore od temperature, boluju a ne mogu da kažu šta ih boli, nose ih na infuziju, strepe nad njima. I čim im je dosadno, one počnu da zvocaju i pujdaju javnost na ubogog direktora. Takoreći kuju zaveru. Doduše, nije najjasnije šta je cilj zavere, da li da sednu na direktorovo mesto ili da nekog nateraju da konačno dovede u red stanje u bolnici, i to tako da se time iskaže makar minimalno poštovanje malih pacijenata i njihovih majki. Direktor majke podseća i da imaju čast da spavaju na podu legata porodice Karađorđević, što stvarno nije malo zadovoljstvo. Možda bi mogla da se promeni namena bolnice i ista pretvori u hotel, u kome bi se, po visokim cenama, turistima nudio kapric spavanja na raspadnutim i neopranim podovima, uz lavabo-kadu koja služi i kao wc. Posebno kada se uzmu u obzir direktorove reči da pod »linoleumi ispod kojih "živi ceo zološki vrt", "koji povremeno izlazi na površinu". Eto, a bogati turisti bi mogli i u fauni da uživaju, kud se već razmažene majke žale i ne znaju da cene. Verovatno zato i drže vagu za merenje beba na podu, da mogu deca da se razvesele kad izgmiže zoološki vrt. Zapravo, potemkinovski pokušaj KBC Zemun da prikrije pravo stanje stvari je mnogo više toga otkrio no sakrio. Pre svega to da tamo postoje metle i krpe, i da se i preko noći može iole pospremiti odeljenje, samo kad se hoće. I kad se očekuju novinari. Da ne treba čekati Karađorđeviće da dođu i počiste ono šta su sazidali. Problem je u tome što je to otkrilo da je osoblju više stalo do njih samih, no do pacijenata i njihovih majki. Jer, da je suprotno, ne bi ni bilo prilike da se u javnosti pojave one slike bruke i sramote koje više liče na sirijski izbeglički kamp, nego na dečije odeljenje u bolnici u glavnom gradu Srbije. Inače, direktor ne spori originalnost fotografija. Dodaje da je to zato što je tada bila neviđena gužva u bolnici. Biće da je zato kada-lavabo-wc bio onako štrokav, stolice razvaljene, podovi rastureni...Ali kad se odeljenje isprazni za potrebe slikanja i novinarske posete, i to tako da prosto bode oči pitanje: »Kud li dedoše pacijente?!«, e onda je sve mnogo lepše. Ima čak i roza meda. Jedino što direktor nije objasnio je kako su majke znale da sa sobom treba da ponesu sunđere za spavanje, ćebad, jastuke, čaršave? Biće da imaju iskustva od ranije... Na slikama«pravog stanja stvari« i dalje pored krevetaca nema stolica za majke. I onaj pokazni rasklopni krevet je suviše nov, suviše netaknut, da bi ikog uspeli da ubede da je ijedna majka na njemu spavala. Kao što na slikama »pravog stanja stvari« su zapravo soba za intenzivnu negu i pedijatrijska služba za izdavanje terapije, a samo jedna slika je iz sobe sa spornog pedijatrijskog odeljenja. Onog koje, očito, može da se počisti samo kad se hoće. Kaže direktor da je u celoj priči na prvom mestu »briga o mališanima«. A majke? Majke od mališana koje treba da ih čuvaju, umesto da izvlače lutriju dobitka zaraze spavajući na prljavim podovima? Malo je lekara koji ne znaju da se o majci mora brinuti taman kao i o njenom detetu, zato što dete suviše zavisi od majke da bi ona mogla da bude zanemarena. Sem ako direktor ne misli da lično doji bolesnu decu. Zanimljivo je i da direktor u istom dahu izgovara da »stanje nije alarmantno«, ali i da krov prokišnjava zbog čega je zatvoren sprat za roditelje, u podu živi zoološki vrt, na terasi drže raspadnute stolice koje roditelji i rodbina unose unutra (očito jer nemaju na šta drugo da sednu), da rekonstrukcija ne može da se obavi, čak ni zamene cevi u kupatilima, ni dotrajali podovi...kad bi to bilo u njegovom stanu ili kući, sumnjam da bi tome rekao da nije »idealno«. Uz to sledi i jadikovka da već 12 godina ne mogu da dobiju dozvole za renoviranje, biće da su i za to krivi Karađorđevići. Iako je ta bolnica u truležnom i katastrofalnom stanju mnogo bar tri puta duže vremena. Još od pre devedesetih koje su bile odličan alibi za nemanje i nerad. Ali je zato KBC Zemun prošle godine najavio renoviranje odeljenja ortopedije i računovodstva. Pedijatrija očito može da čeka, deca nisu prioritet. Računovodstvo je ipak računovodstvo. Posebno je simpatična igra terećenja savesti koju je zaigrao direktor, kao majke su razmažene, sve to je zato što im se ne sviđa društvo u sobi, »nemaju najbolji krevet«, dočim bolnica prelazi preko tih trivijalnosti i bavi se zdravljem dece. To joj je najpreče. Za razliku od majki. Eto, one umesto da se brinu za decu, džvanjkaju i dižu bunu zbog smeštaja...a ja bih tako volela da direktor pokaže ličnim primerom kako se ceo dan treba baviti bolesnim detetom, a onda uz njega noću spavati na stolici. Jer očito to samo prava majka može, ove ostale su...za sve krive. Uz to, direktor tvrdi, u istom dahu, da majke ne spavaju na podovima, ali i da su fotografije koje to prikazuju - originalne. Dakle, ipak spavaju. I tu direktor otkriva još jednu stvar, mnogo važniju i problematičniju od spavanja na podu. Otkriva kriterijum vrednosti koji u ovoj bolnici postoji, a zahvaljujući kome je lakše okriviti majke, nego izaći pred javnost i priznati da su stvari daleko od onoga što se i pristojnim može nazvati. Otkriva i ono što sam ja od početka tvrdila, u ovom slučaju nije problem novac. Ima stvari koje novac ne može da kupi. Nema tog džaka para kojim bi se neko napravio Čovekom. Kao što su bušne sve priče o borbi protiv bele kuge od koje Srbija pati, sve dok je najlakše sopstvenu krivicu natovariti na majke. Jer, pokušajem da se javnosti zamažu oči i sakrije pravo stanje stvari u bolnici, osoblje KBC Zemun je pokazalo do koje mere potcenjuje ne samo svoje pacijente – bolesnu decu, i njihove majke, nego i sve poreske obveznike od čijeg se novca iz budžeta uzima i daje ovoj bolnici da bi uopšte mogla da postoji. Naravno i plate njenim zaposlenima koji prosto ne mogu da se povrate od pritiska javnosti, zaboravljajući da je upravo ta javnost ona koja im plate daje. Ružičasti zeka možda može da privremeno sakrije okrcanu stolicu na kojoj sedi, ali više od toga ni on siromah ne može. Prosto, ima stvari koje više ne mogu da se sakriju. Društvene mreže su odavno evoluirale u društvene medije. Zato je najbolje da KBC Zemun one metle i četke zadrži u rukama, jer – majke nisu krive.   p.s. Uporednu sliku stanja i »pravog stanja« na Pedijatrijskom odeljenju KBC Zemun, napravila je naša blogokoleginica, Mooshema, Tatjana Vehovec. Hvala.
    1069 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Nastavak Jeličinog bloga ..više za  rubriku Verovali ili ne.   KRIVE SU MAJKE!!!   »Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima. Direktor dodaje i da je ovakvo izveštavanje »povredilo etički i moralni kodeks i osećanja svih zaposlenih«. Što se tiče etike i morala, kao i osećanja zaposlenih, to da ih imaju je već vredno senzacije, jer sve dok svetlo dana nisu videle tužne i ponižavajuće slike majki koje spavaju na podu pored svoje bolesne dece, moglo se s pravom sumnjati u postojanje savesti medicinskih radnika koji to gledaju i sa tim nemaju problem. Naravno, kao što se i moglo očekivati, kriva je majka koja je te fotografije objavila, direktor kaže zato što joj se nije svidelo društvo u sobi. To zaista zvuči logično, jer uobičajena je pojava da se žene koje spavaju mrtvim snom na prljavom podu ili rasturenim stolicama, doje decu gde i kako god mogu žale ne samo na društvo u sobi, nego i na rad sobarica, frizera, pedikira temperaturu u džakuziju i dezen tapeta. A i dosadno im je, prosto nemaju šta da rade onih par sekundi kada ne gledaju decu koja gore od temperature, boluju a ne mogu da kažu šta ih boli, nose ih na infuziju, strepe nad njima. I čim im je dosadno, one počnu da zvocaju i pujdaju javnost na ubogog direktora. Takoreći kuju zaveru. Doduše, nije najjasnije šta je cilj zavere, da li da sednu na direktorovo mesto ili da nekog nateraju da konačno dovede u red stanje u bolnici, i to tako da se time iskaže makar minimalno poštovanje malih pacijenata i njihovih majki. Direktor majke podseća i da imaju čast da spavaju na podu legata porodice Karađorđević, što stvarno nije malo zadovoljstvo. Možda bi mogla da se promeni namena bolnice i ista pretvori u hotel, u kome bi se, po visokim cenama, turistima nudio kapric spavanja na raspadnutim i neopranim podovima, uz lavabo-kadu koja služi i kao wc. Posebno kada se uzmu u obzir direktorove reči da pod »linoleumi ispod kojih "živi ceo zološki vrt", "koji povremeno izlazi na površinu". Eto, a bogati turisti bi mogli i u fauni da uživaju, kud se već razmažene majke žale i ne znaju da cene. Verovatno zato i drže vagu za merenje beba na podu, da mogu deca da se razvesele kad izgmiže zoološki vrt. Zapravo, potemkinovski pokušaj KBC Zemun da prikrije pravo stanje stvari je mnogo više toga otkrio no sakrio. Pre svega to da tamo postoje metle i krpe, i da se i preko noći može iole pospremiti odeljenje, samo kad se hoće. I kad se očekuju novinari. Da ne treba čekati Karađorđeviće da dođu i počiste ono šta su sazidali. Problem je u tome što je to otkrilo da je osoblju više stalo do njih samih, no do pacijenata i njihovih majki. Jer, da je suprotno, ne bi ni bilo prilike da se u javnosti pojave one slike bruke i sramote koje više liče na sirijski izbeglički kamp, nego na dečije odeljenje u bolnici u glavnom gradu Srbije. Inače, direktor ne spori originalnost fotografija. Dodaje da je to zato što je tada bila neviđena gužva u bolnici. Biće da je zato kada-lavabo-wc bio onako štrokav, stolice razvaljene, podovi rastureni...Ali kad se odeljenje isprazni za potrebe slikanja i novinarske posete, i to tako da prosto bode oči pitanje: »Kud li dedoše pacijente?!«, e onda je sve mnogo lepše. Ima čak i roza meda. Jedino što direktor nije objasnio je kako su majke znale da sa sobom treba da ponesu sunđere za spavanje, ćebad, jastuke, čaršave? Biće da imaju iskustva od ranije... Na slikama«pravog stanja stvari« i dalje pored krevetaca nema stolica za majke. I onaj pokazni rasklopni krevet je suviše nov, suviše netaknut, da bi ikog uspeli da ubede da je ijedna majka na njemu spavala. Kao što na slikama »pravog stanja stvari« su zapravo soba za intenzivnu negu i pedijatrijska služba za izdavanje terapije, a samo jedna slika je iz sobe sa spornog pedijatrijskog odeljenja. Onog koje, očito, može da se počisti samo kad se hoće. Kaže direktor da je u celoj priči na prvom mestu »briga o mališanima«. A majke? Majke od mališana koje treba da ih čuvaju, umesto da izvlače lutriju dobitka zaraze spavajući na prljavim podovima? Malo je lekara koji ne znaju da se o majci mora brinuti taman kao i o njenom detetu, zato što dete suviše zavisi od majke da bi ona mogla da bude zanemarena. Sem ako direktor ne misli da lično doji bolesnu decu. Zanimljivo je i da direktor u istom dahu izgovara da »stanje nije alarmantno«, ali i da krov prokišnjava zbog čega je zatvoren sprat za roditelje, u podu živi zoološki vrt, na terasi drže raspadnute stolice koje roditelji i rodbina unose unutra (očito jer nemaju na šta drugo da sednu), da rekonstrukcija ne može da se obavi, čak ni zamene cevi u kupatilima, ni dotrajali podovi...kad bi to bilo u njegovom stanu ili kući, sumnjam da bi tome rekao da nije »idealno«. Uz to sledi i jadikovka da već 12 godina ne mogu da dobiju dozvole za renoviranje, biće da su i za to krivi Karađorđevići. Iako je ta bolnica u truležnom i katastrofalnom stanju mnogo bar tri puta duže vremena. Još od pre devedesetih koje su bile odličan alibi za nemanje i nerad. Ali je zato KBC Zemun prošle godine najavio renoviranje odeljenja ortopedije i računovodstva. Pedijatrija očito može da čeka, deca nisu prioritet. Računovodstvo je ipak računovodstvo. Posebno je simpatična igra terećenja savesti koju je zaigrao direktor, kao majke su razmažene, sve to je zato što im se ne sviđa društvo u sobi, »nemaju najbolji krevet«, dočim bolnica prelazi preko tih trivijalnosti i bavi se zdravljem dece. To joj je najpreče. Za razliku od majki. Eto, one umesto da se brinu za decu, džvanjkaju i dižu bunu zbog smeštaja...a ja bih tako volela da direktor pokaže ličnim primerom kako se ceo dan treba baviti bolesnim detetom, a onda uz njega noću spavati na stolici. Jer očito to samo prava majka može, ove ostale su...za sve krive. Uz to, direktor tvrdi, u istom dahu, da majke ne spavaju na podovima, ali i da su fotografije koje to prikazuju - originalne. Dakle, ipak spavaju. I tu direktor otkriva još jednu stvar, mnogo važniju i problematičniju od spavanja na podu. Otkriva kriterijum vrednosti koji u ovoj bolnici postoji, a zahvaljujući kome je lakše okriviti majke, nego izaći pred javnost i priznati da su stvari daleko od onoga što se i pristojnim može nazvati. Otkriva i ono što sam ja od početka tvrdila, u ovom slučaju nije problem novac. Ima stvari koje novac ne može da kupi. Nema tog džaka para kojim bi se neko napravio Čovekom. Kao što su bušne sve priče o borbi protiv bele kuge od koje Srbija pati, sve dok je najlakše sopstvenu krivicu natovariti na majke. Jer, pokušajem da se javnosti zamažu oči i sakrije pravo stanje stvari u bolnici, osoblje KBC Zemun je pokazalo do koje mere potcenjuje ne samo svoje pacijente – bolesnu decu, i njihove majke, nego i sve poreske obveznike od čijeg se novca iz budžeta uzima i daje ovoj bolnici da bi uopšte mogla da postoji. Naravno i plate njenim zaposlenima koji prosto ne mogu da se povrate od pritiska javnosti, zaboravljajući da je upravo ta javnost ona koja im plate daje. Ružičasti zeka možda može da privremeno sakrije okrcanu stolicu na kojoj sedi, ali više od toga ni on siromah ne može. Prosto, ima stvari koje više ne mogu da se sakriju. Društvene mreže su odavno evoluirale u društvene medije. Zato je najbolje da KBC Zemun one metle i četke zadrži u rukama, jer – majke nisu krive.   p.s. Uporednu sliku stanja i »pravog stanja« na Pedijatrijskom odeljenju KBC Zemun, napravila je naša blogokoleginica, Mooshema, Tatjana Vehovec. Hvala.
    Jan 17, 2014 1069